Поводом изјаве амбасадора Болтона
РАЗГОЛИЋЕНА ЈЕ САД АНТИСРПСКА ПОЛИТИКА Већ је постало пословично да све што САД раде у погледу Србије, раде ради нашег српског „добра". Хајде, душмански су нас бомбардовали 78 дана, па смо тај крајње бескрупулозни цинизам некако прогутали. Интервју г. Полта и Десет „непријатних истина" г. Монтгомерија Сад, међутим, одлазећи САД амбасадор из Србије, Мајкл Полт, у свом опроштајном интервју-у, нада се да ће влада Србије, у овом интерегнуму од 120 дана због нове рунде преговора између Срба и Шиптара, „доћи до закључка да овај последњи чин разлаза (губитак Косова), ма колико болан био, води снажној и успешној Србији". Опет, дакле, узимају нам Косово за наше „добро". Тај цинизам је чак и већи, него онај из 1999. Тада су бомбардовали Србију због „касапина" Милошевића, а сад узимају Косово до колонијалности послушној српској и „демократској" влади. Или можда баш због тога... У сваком случају: ем, што нам чине „добро", још нас праве и - блеса- вим! Па да човек што кажу - не „пукне" од једа и јада!? „Срећом" по Србе, умешао се ту, нешто раније пре г. Полтовог опроштајног интертвју-а, г. Вилијам Монтгомери, претходник г. Полта. Иначе, г. Монтгомери је неколико година седео у Будимпешти и, уз „скромну" суму од $120 милиона, кројио планове - наравно за „наше добро" - са покојним Зораном Ђинђићем, Отпорашима и, обавезним, невладиним организацијама, како оборити Милошевића, да би, чим је он пао, 6. октобра 2000. године, он, г. Монтгомери, могао да се усели у САД амбасадорску фотељу у Београду. Партизански обрачун међу амбасадорима Иекако је г. амбасадор Полт у приличном нескладу - и због тога рекох „срећом" на почетку претходног параграфа - са својим колегом, амбасадором Вилијамом Монтгомеријем. Овај је такође недавно, као некад Мојсије, изашао са својих Десет „непријатних истина" о Србији. У својој шестој „заповести", он каже да су САД биле у „заблуди" о значају Косова за Србе и да су због тога оне „игнорисале" међународно право, а у Десетој, кри- тикујући Запад, за његове „закаснеле" економске бенефиције Србији, каже да оне ипак не би сад могле да „ублаже" српски став о Косову. Човек би сад на ово био принуђен да каже: „хвала Богу" да је једном
стигла бар једна, додуше закаснела и само делимична, истина од стране САД. Грдно би се „опекао" сваки наивчина при оваквом свом добронамерном осећању. Јер, г. Монтгомери ни „и" од истине није имао у виду кад је то изрекао. Био је то његов притајени и партизански обрачун са Бушовом администрацијом, која се, ето, у овом тренутку, затекла са преврућим косовским кромпиром у својим голим рукама. Г. Монтгомери, будући још Клинтонов и г-ђе Олбрајт „кадар", испоручује на тај начин косовски „рачун" Бушу. А све да би, иза тога „рачуна", сакрио како своју личну и свакако немалу улогу главног САД оперативца за прљаве послове на Балкану, тако и целе Клинтонове администрације која је и закувала косовску и СФРЈ свињарију до неслућене људске трагике свих народа бивше СФРЈ а понајвише српског. Што рекао г. Полт у истом интервју-у: „Људи су важнији од парчета земље"?!. И све то, наравно, за - „наше добро”!? „Гром" разголитио амбасадоре, апи и више... И ко зна колико бих се ја још дуго замајавао и губио своје време трагајући за скривеним „истинама" у Полтовом опроштојном интервју-у и у Десет заповести, срећом нису Божје, амбасадора Монтгоме- рија, кад, као гром из „ведрог неба”, распршио је целокупну ту реторику лажи и обмана, нико други већ Џон Болтон, бивши САД амбасадор при Уједињеним нацијама. Пре, међутим, него што будем коментарисао Болтонову изјаву, да кажем нешто и о самом амбасадору. Г. Џон Болтон је каријерни дипломата али важи у дипломатским круговима и Стејт Департману за „недипломатског" дипломату. Овим се хтело рећи да он истину саопштава онакву каква она јесте сама по себи а не дипломатским језиком, без обзира ко његов саговорник био. Изгледа, да је он такав свој недипло- матски однос према истини саопштавао чак и своме шефу, Кондолизи Рајс, шефици Стејт Департмана. Наравно, она то није волела. Не зна шта би с њим? Досетише се она и, вероватно председник Буш, да би тај његов „језик" можда био идеалан за ту страну колонијалну господу окупљену у УН: нека се чује гро- могласни САД империјални глас и нек’ тој господи од њега заклецају колена. Тако је током 2006, после дубоког критичког испитивања пред сенатском комисијом за спољње послове, кандидација Џона Болтона за амбасадора при УН, најзад одобрена од