Page 1

Тадићева формула „И Косово и Европа” изазвала трајну кризу српске владе коју ни поновљени избори не решавају

НАЦИОНАПНИ ИНТЕРЕС ИСПРЕД КОЈЕКАКВИХ ИНТЕГРАЦИЈА Избори од 11. маја су обављени. Резултати су познати. Постоји једна права - што би се шахов- ски рекло „пат” (неодређена, нерешена) ситуаци- ја. Србија не може да састави нову владу. Два супростављена блока (Тадићев на једној страни и Николић, Коштуница, Илић, на другој страни) бију огорчену битку око пресудних 20 мандата СПС Ивице Дачића јер без њих ниједан блок - да би оформио владу - нема неопходну већину у Скупштини (бар 126 од укупно 250 посланика). Време, међутим, тече; сукобљени блокови се препиру око Дачића; овај је, пак, свестан своје јединствене позиције, па гледа да за себе и своју партију извуче што више користи. Мада је теорет- ски гледано дубоко одбојан Тадићу, а идеолошки много ближе оној другој групи, Тадић га разним обећањима буквално држи хипнотисаног у неод- лучности за коју страну да се определи. А време, као што рекох, тече, па Србија може остати без владе (изузев „техничке” на чијем челу је још увек Коштуница) 90 дана, па опет избори. Како за изборе и постизборна надметања, по садашњем искуству, узима око 6 месеци, то значи ако се иде поново на изборе да ће Србија бити читавих годину дана на Коштуничиној техничкој влади, која сад већ „ради” по принципу „рогова у врећи”, а тек по ком fce принципу „радити” за годину дана или чак у недоглед, једва се да и замислити. У сваком случа- ју, тај технички „рад” владе може бити и кобан по Србију. Па чак и ако се деси да Дачић приђе Тадићу, тај тренд нестабилности се наставља јер та влада не може бити стабилна а још мање дугог века. На првој „окуци” ће пасти. Конкретно на питању сарадње са Хагом.

безбедносни проблем. Сматрало се тамо да је Србија довољно „анестезирана” те неће ни осети- ти губитак Косова, па је услед тога независност Косова избачена у први план. Ово „анестезирање” је дошло као последица приватног договора неко- лико досовских мангупа из тек уграбљене власти да је Србији место у „евро-атланским интеграцијама” (улазак у ЕУ, Партнерство за мир и НАТО). Да би тај против уставни акт остварили, они су све западне диктате беспоговрно не само прихватали већ и придодавали увек нешто екстра своје. Запад је стекао утисак, Срби су „зрели” за отуђење Косова. Тако су се једновремено нашла пред Србијом два суштинска проблема. Оба против-уставна: неза- висно Косово губљење суверенитета Србије над делом своје територије; евро-атланске интеграције - добровољно отуђење једног дела свог сувере- нитета за рачун бриселске бирократије. (Није Србима довољно издржавање сопствене бирократије, већ раде својски на издржавању оне из Брисела.) У оквиру та два суштинска проблема по Србију, постепено се одвијао и расцеп - и то непомирљив! - у српском гласачком телу. Требало би се сад спустити на појединачни и мало-групни ниво да би се сагледала драматика и динамика тог расцепа. Наравно, немогуће је ту „разнобојност” личног нивоа приказати па ћу се ограничити само на неколко типичних случајева из којих ће се ипак моћи наслутити генерални тренд тог расцепа.

Косово и „евро-интеграције” у средишту српског расцепа

лично од Војислава Коштунице, Почнимо садашњег тзв. „техничког” премијера Србије. Запитајмо се како је он, од животно истински убеђеног демократе који је у Западу, специјално, Америци видео у пракси оваплоћену класичну демократију, постао не анти демократа већ - да тако кажем - анти западњак. чврсто на позицијама класичне Стојећи демократије Коштуница је за време комунизма био прогањан са универзитета где је радио. Десило се да је за септембар 1999. године, Милошевић најавио изборе. Г-ђа Олбрајт је дошла до закључка да је време за акцију јер Милошевић није више „решење” српске кризе већ је он и сам

Све у свему поставља се овде круцијално питање: како то да избори који се расписују да би разрешили кризу, не само да њу не решавају већ је и додатно компликују. Сасвим је, међутим, друго питање како је дошло до кобног располућивања гласачког тела услед чега избори као што смо видели, не делују благотворно на кризу. Десило се да је Запад у својој хегемонис- тичкој зајапурености превидео Србију као могући

Како је Коштуница од про постао антизападњак


Национални интерес... њен „проблем”. Вилијам Монгомери, дотада амбасадор у Хрватској, иначе главни ЦИА операти- вац за прљаве послове на Балкану, пошто је успешно обавио операцију „Олуја” у Хрватској про- тив Срба и одмах потом лио „горке сузе” над њиховом избегличком судбином на путу за Србију, наименован је да из Будимпеште обави посао Милошевићевог обарања. Као прво, Монтгомери је морао да уједини српску опозицију. Тако је Коштуница, јер је био једини искрени и прави демократа у кога су САД имале поверење, постао на најављеним изборима Милошевићев против- кандидат. Монтгомеријев, пак, главни оперативац у Србији, такође за прљаве послове, био је пок. Зоран Ђинђић који је, по Вуку Драшковићу, за те послове руковао сумом од $ 120 милиона. Овај је с тим пара- ма организовао Отпор и ангажовао мафију да у одлучном пост-изборном тренутку, тј. 5. октобра 2000. године обори, као што јесте, Милошевића. После, пак,таквих „демократских” проме- на, у Србији о Коштуници - постао је церемонијални председник умируће СРЈ - једва се и говорило пошто су главне „демократе” постали они (или њихови синови) који су за време комунизма, за раз- лику од Коштунице, од демократије ни „д” нису смели или хтели да изговоре. Све у свему, у Србију је буквално „пучем”, увезена демократија. Каква? - О томе доцније, док започету Коштиничину илустрацију не доведемо до краја. Ти новопечени „демократи” све су из кому- низма „заборавили” изузев како се чува једном уграбљена власт, па су ту „експертизу”, у тек зачетој „демо” Србији, применили под комунис- тичким мотом „украдимо крађено”. Настала је тако права јагма и хајка на институције државе и управне одборе привредних предузећа. За Динкића се прича да је митраљеткама „освојио” Народну банку сад већ покојне СРЈ. То је згадило Коштуницу па је јавно затражио, мада без ингеренција, да то одмах престане јер сила и пуч нису средства истинске демократије већ само суд. Слично је реаговао по питању изручења Срба Хагу. Хаг - да!, али док се „злочини” не очисте од наслага опште демо- низације Срба, Хаг му је - како је рекао - послед- ња „брига”. Истина, на питању Милошевићевог изручења, мада је лично био против, „зажмурио је” на оба ока, а био је тренутак да оштро реагује пошто је то била директна повреда Устава СРЈ, чији је он био председник. Још доцније кад је морао да чини уступке Драшковићевој полтронској крилатици „Хаг - наша међународна обавеза!”, он је пристао само на „добровољну” предају. Све, пак, у свему, Србија је некако таворила у ново-створеној ситуацији све док САД нису јавно обелоданиле да ће Косово, противно Резолуцији УН 1244, постати независно. Ту се потпуно пробудила и побунила његова истински демократска савест. Због тога, бојећи се његовог негативног утицаја, САД су покушале да га поткупе али наишле на одбојан зид. Затим су преко Тадићевог слогана „И Европа и Косово”, покушале да га изманипулишу тако да он и сам призна независност Косова а да није свестан да га је стварно признао. Коштуница је прозрео ову прљаву САД-Тадић игру. Кад су најзад САД одобриле Косову проглашење једностране неза- висности, он је на великом народном збору у

Београду под именом „Косово је Србија” директно оптужио САД да су оне силом - није хтео рећи хитлеровским методом; ваљда, свог демократског сентимента ради отуђиле Косово од Србије и учиниле злочин према Резолуцији УН 1244, повељи УН, свом сопственом Уставу и Уставу Србије. Коштуница је ове оптужбе изговорио јер је и сам најзад дошао до закључка да у САД (и на Западу) нема демократије већ само њен привид који се тамо, ради обмањивања света, врло љубоморно чува и гаји. Две демократије: у Србији - рушилачка; у САД - стваралачка, светска Неки други појединци су дошли до сличног закључка као и Коштуница али другим путем: упоређењем демократије која се намеће Србији са оном која влада у САД. Већ на први поглед, ове две демократије нису исте. У Србији: што више партија (десетак, рецимо) то је демократија боља, свр- сисходнија... - поручују западњаци. Наше владајуће елите колонијалног менталитета усвајају ову глу- пост и - да би себи доказале да су „веће папе од папе” - придодају јој већ познати српски грандо- мански шлаг - е, то (десет партија) је мало за нас... стотинак, најмање. На то наши појединци истраживачког духа питају се: ако је многопартијност тако добра ствар, како то да је САД нису код себе увеле већ љубо- морно чувају своју двопартијност. Па долази опет, код нас, присећање: стотинак партија распршују националне снаге у стотину малих, себичних партиј- ских интереса, тако да је из тог видокруга немогуће видети један општи, велики народни интерес. Значи - иде даље наравоученије - демократија која се увози код нас јесте дизајнирана да ослаби и развласти што више нашу државну мок То се јасни- је види и по једном другом податку. Наша извршна власт се развлашћује између установе председника и премијера. У САД су те две функцији у руци једног истог председника, који по Уставу има скоро дикта- торска овлашћења нарочито по питању спољње политике. Мора се узети у обзир и чињеница да без обзира из које партије долази председник, спољња политика је углавном иста. (Клинтона ја наследио Буш, али антисрпска кампања остала је непромењена уколико није још и повећана.) Најзад, у САД генерално у политику, а специјално канди- довање за председника, могу да уђу само крајње богати људи или они које високи капитал изабере

IZ SADRŽAJA Polemika oko odgovora Munu ................................................................. 4 Ko izdaje Kosovo izdaje Srbiju ................................................................ 5 Zapad ne želi nacionalnu vladu ..................................................................... 7 Ko je i šta zaboravio ....................................................................................... 9 Blato površnosti i naivnosti .......................................................................... 11 Šta je Kosovo?, o. M. Matejić ...................................................................15 Koga obmanjuje Ban Đi Mun ..................................................................17 Uvlačenje Jugoslavije u Drugi svetski rat i posledice............................19 100 najznamenitijih Srba, dokumenta ....................................................23

2

Iskra 1. julit 2008.


да подржи. Све, пак, ово доказује да је САД демократи- ја (ако је уопште има?!), не као она у Србији, дизај- нирана да снагу Америке уздигне на светски ниво. Пада напамет бомбардовање Србије, Ирак. И, да - Нови светски поредак! Фикција или сурова реал- ност?! Ирачани (евентуално Иранци) и Срби, на- равно они који хоће то да виде, најбољи су сведоци овог другог. И још нешто. Како не би, по дефиници- ји, требало да постоји милитантна демократија, а постоји, произилази да у САД и нема демократије.

Вештачко стварање изборног победника и креирање народне воље Опет неки други српски радозналци ставили су под лупу објективности америчку изборну праксу па на основу ње и сами долазе до закључка да у САД стварно не постоји демократија али постоји привид коме се поклања огромана пажња да би изгледало као да стварна постоји. На првом месту то су тзв. анкете за испити- вање јавног мњења. Оне се састоје из врло пажљи- во формулисаних неколико питања, а с двоструким циљем: (1) да се формално искаже своја (анкентна) неутралност; и (2) али да би се, с друге стране, крај- ње обазриво, суптилно и некако спонтано сугери- рала политичка преференција власника једне овакве агенције, тј. којој личности или партији гласачи би требало да поклоне свој глас. Једном речју, ове агенције не само да информишу јавност о тренутном расположењу гласачког тела већ унапред креирају ситуацију виртуалног победника. Једном то остварено, амерички гласач по неком аутоматизму и традицији прибегава, за ситуације изборне неизвесности, опробаној пракси: ако га не можеш победити - придружи му се! Један облик ових анкета су тзв. „излазне анкете”. Наиме, на самим изборима, истраживачи ових анкета, буквално опседају нека иначе кључна гласачка места да би од излазећих гласача сазнали за кога су гласали. Подаци тако добијени а прикупљани за једно одређено време, рецимо један сат, одмах се шаљу на неко централно компјутерско место, статистички се упоређују не само са већ раније детаљно обрађеним виртуелним „понашањем” тог гласачког места већ се иде у његову историју ранијих избора. Ако, пак, постоји статистичка сличност између виртуалне и актуалне ситуације овог места пројектује се победник; ако ова сличност изостаје, онда се тражи узрок (по- навља се можда оно једночасовно прикупљање гласачких узорака) а објављује се да је победник за садјош неизвестан. У највећем броју случајева задивљује пре- цизност виртуалних и актуелних резултата избора. То се онда приписује „научности” виртуелног прис- тупа тј. амерички грађанин је морао да поступи по већ споменутој пракси придружио се победнику, Пошто с друге стране, не постоји сумња у исправност рада изборних комисија, па ове - људски фактор -, кад дође до неслагања резултата, из страха да се не сукобе са већ доказаном „научношћу” виртуелног поступка, несвесно „фризирају” резултате да буду у складу с њим.

Iskra 1. juli 2008.

Како се муњевито постаје САД председник? Врло је симптоматично да у САД, ваљда опет због „научности” виртуелног поступка, ником не пада напамет да ове анкете тешко оптерећују вољу бирача и тиме не само да праве фарсу од сло- бодних избора а камо ли да се у име њих, слобод- них избора, затражи да се ове законом забране, специјално пред изборе. Случај пред нама - случај САД сенатора Барака Обаме - врло сликовито илуструје због чега у САД нико не хаје што се насилно и легитимно насрће на вољу бирача. Јер кад би та брига постојала, не би се могло догодити да једна велика политичка и уопште непознаница као што је сенатор Обама постане кандидат за председника САД, а на изборима у новембру, врло вероватно, и сам њихов председник. Као што је већ речено кандидат за председ- ника мора бити богат човек. Обама лично није богат, али у његовој позадини стоје врло моћни тзв. кинг-мејкери са огромним готово неограниченим капиталом. О личности сенатора Обаме зна се врло мало. Зна се поузадано да је мелез, да је живео ваљда до своје 18 године у Индонезији, да је по вери муслиман (најчешће се прећуткује), да је доведен у САД, школован на Харварду и потом пре- бачен у Чикаго ради политичке каријере, где је постао протестант али у „цркви” познатој по својим јавним анти-америчким иступима. Ушао је у локалну чикашко-црначку политику, брзо напре- довао и постао најзад сенатор државе Илиноис. Да се нешто велико „ваља” у политици САД постало је јасно кад је из те минорне позиције се- натора државе Илиноиса, Обама за председничке изборе 2004. године, постао главни говорник на Конгресу Демократске странке која је изабрала тог лета и том приликом за свога кандидата за председничке изборе сенатора Џона Керија. Овај је, као што се зна, изборе изгубио против Буша. Обама је, међутим, и сам, релативно лако, изабран за САД сенатора за државу Илиноис. Као такав кан- дидовао се у тзв. примарним изборима ДС за председничке изборе овог новембра. Победио је све ривале (на почетку кампање било их је девет) укључујући ту и Хилари Клинтон, супругу бившег председника Клинтона, која је важила за готово сигурног победника. Није ни чудо јер су на његовој страни били све значајне анкете и медије. Оваква једногласност медија се не може замислити без великог новца, кога је чак и Хилари имала у изо- биљу, али је Обама - показало се - имао још више. По сопственом признању, у његову кампању је утрошено преко педесет милиона долара. Тако је, дакле, Обама за мало више од четири године од једне потпуне политичке непознанице постао кан- дидат ДС за председника САД, с одличним изгле- дом да 20. јануара 2009. године буде инагуриран и за САД председника. Ето, зашто се у САД нико није сетио да бар критикује насиље које над слободом изборне воље грађана врше анкете и медије. Примена виртуалног поступка у Србији Овај поступакје примењен у Србији први пут за време Милошевићевих избора из 1999. године, наравно не од Милошевића, већ од стране плаћених Ђинђићевих Отпораша. „Излазне анкете” су све говориле да је опозиција добила изборе, док је .

3


Koštunica tvrdi da je Tadić pogazio Ustav

NASTAVLJENA POLEMIKA OKO ODGOVORA BAN Kl MUNU Polemika predsednika Srbije Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice oko odgovora na pismo ge- neralnog sekretara UN, koji predlaže promene u ulozi i nadležnostima misije svetske organizacije na Kosovu i Metohiji (UNMIK), u cilju uvodenja sporne misije EU, nastavljena je i danas. I dok Ban Ki Mun objašnjava da je svestan da če njegov predlog izazvati podele u SB UN, budući da se zna kakav je stav Rusije, što znači da je potez kome je pribegao, što se najvišeg tela svetske organizacije tiče, potencijalno mrtvorođenče, polemika na domaćoj sceni razvija se oko toga da li je odgovor srpskog predsednika prvom čoveku UN samovoljni čin, protivan ustavu zem- Ije, kako tvrdi premijer, ili se u njemu "ni jedinim slovom, ne odstupa od jedinstvene državne politike prema Kosovu", kako je konstatovano iz Tadićevog kabineta. U trenutku kada se pred UN otvara možda i najopasniji čin kosovske drame, prekidaju se i poslednje preostale niti državne politike prema južnoj pokrajini, ocenio je danas tim povodom ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardzić (D S S ). Samardzić tvrdi da je Tadić izigrao politički

Национални интерес... званична изборна комисија тврдила, да су резул- тати неизвесни, да би на крају изјавила да нико није победник већ се мора ићи у други изборни круг. „Излазне анкете” су, међутим, превагнуле па је сходно томе дошло до већ познате „пето-окто- барске револуције” која је свргла Милошеви-ћа са власти. У свим потоњим, постмилошевићевским, изборима тај виртуалан поступак је обавезно примењиван у Србији. Он, међутим, није могао да не превиди постојање јаког народног интереса, про- тивног интересима наметнуте демократије. Ово је због тога што српска популација народне опреде- љености, не реагује у случају изборне неизвесности по САД формули - ако га не можеш победити придружи му се; ова формула је једлно била делат- на код тадићеваца. У сваком случају, поделила је српско изборно тело на два готово равна дела. Отуда и ова последња изборна криза коју, као што смо видели, ни сами избори не могу разрешити. Питање је сад како кризу пребродити? Објективно гледајући нема одговора - „пат” пози- ција! Једина солуција су опет избори. Понављати их све док или народ или владајуће елите не увиде сву илузорност „евроинтеграција” и не определе се за политику „усе и у своје кљусе”. Тек тада, можда, чак и евро-интеграције” ivory имати смис- ла, уколико, наравно, и сама Европа уопште заиста жели дајој се Србија партнерски придружи, што је врло проблематично.

Н. Љотић 4

dogovor о zajedničkom odgovoru Generalnom sekretaru UN i to "u jasnoj nameri da u odgovoru Ban Ki Munu izbegne jasan stav Srbije da Euleks misija ne može da se legalizuje". "Umesto saradničkog odnosa sa Vladom Srbije u ovoj stvari, budući da je reč o oblasti u kojoj samo Vlada ima ustavne nadležnosti, Tadić je prionuo goloj političkoj samovolji i otvorenom kršenju Ustava Srbije", ocenio je Samardzić, koji smatra da se "vlast u Srbiji uzurpira kako bi se sprečilo protivljenje Srbije uspostav- Ijanju Euleks misije na Kosovu, čiji je cilj da nadgleda protivpravnu nezavisnost Pokrajine". On je ponovio ocenu premijera i lidera stranke Koštunice da o ovom pitanju može da odluči samo Narodna skupština Srbije. Oglasila se i portparolka DS Jelena Trivan ocenom da Koštunica "nastavlja da obmanjuje javnost i zloupotrebljava najvažnije državne teme u stranačke svrhe", jer dobro zna da Tadić nikada, pa ni u pismu Ban Ki Munu, nije odstupio od državne politike i da je dosled- no branio državne interese. Predsednik Vlade i lider D S S ocenio je juče da je predsednik Srbije prekoračio ustavna ovlašćenja i samoinicijativno odgovorio na predlog Bana, kojim se pokušava da se na Kosovu i legalizuje protivpravna mi- sija Euleks. Prema predlogu generalnog sekretara UN misi- ja EU na Kosovu preuzeće, postepeno, odgovornosti za međunarodnu policiju, pravosuđe i carinu, a Misija UN biće ograničena na "efikasnu operativnu kontrolu". EU će imati pojačanu ulogu u domenu vladavine prava, u okviru rezolucije 1244 i pod vlašću UN, koje će na Kosovu, pored funkcija koje još treba definisati, pod- sticati i dijalog Prištine i Beograda o praktičnim pitanjima. Predsednik Tadić preneo je generalnom sekre- taru UN Ban Ki Munu stav Srbije da o "rekonfiguraciji" međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji treba da odluči Savet bezbednosti. U odgovoru na pismo Bana o rekonstrukciji UNMIK-a, Tadić je istakao da bi, sve dok se ne pronađe kompromisno rešenje za budući status južne srpske pokrajine, međunarodna zajednica trebalo da zadrži centralnu ulogu u očuvanju mira i stabilnosti na Kosovu. Sve dok se do kompromisnog rešenja ne dođe, međunarodna zajednica, koju vode UN, trebalo bi da zadrži centralnu ulogu u očuvanju mira i stabilnosti na Kosovu i Metohiji, poručio je Tadić.

14.6.2008.

Tanjug

Iskra 1. julit 2008.


Трибина „Опело за демократију” - из излагања академика Косте Чавошког

КО ИЗДАЈЕ КОСОВО, ТАЈ ИЗДАЈЕ СРБИЈУ! Данас се они који су на власти труде да намакну толики новац са којим ће моћи да живе до краја живота. Како социјалисти - чији је шеф странке био ухапшен и послат у Хаг, где је над њим извршено судско убиство - могу уопште да размишљају о сарадњи са онима који су Милошевића послали у Хаг?! Сви који одбацују могућу коалицију СРС, ДСС-НС и социјалиста пристају, заправо, на одвајање КиМ од Србије, на независност Космета и на улазак у ЕУ без тог стожерног дела наше државе и нашег националног опстанка

стајало је и ово: „Ако по ичему Зоран Ђинђић буде запамћен, биће по томе што је Слободана Милошевића изручио на Видовдан”. Видите до чега доводе непринципијелне коалиције.

У овом времену када се на нашој политичкој сцени налази толико полтрона и подрепаша који салећу стране господаре - врло је тешко било шта рећи о нашој демократији. Јер, код нас праве демократије заправо и нема, а ово што данас имамо је - партократија. Владавина олигархијских страначких вођстава која не маре ни за изборне резултате, ни за вољу народа, ни за државу, а камоли за судбину нације којој припадају. Оваква партократија је, поред осталог, резултат и нашег изборног система.

Кад је дошла друга влада Војислава Коштунице уз спољну подршку социјалиста, услов социјалиста био је да се хашки оптуженици не хапсе. Због тога је та влада, ако се сећате, успела да неке наговори да се као предају, а када је гене- рал Лукић ухапшен у болници и против своје воље послат у Хаг, социјалисти су једноставно - ћутали.

Вероватно се сећате да је у Дејтону пот- писан Дејтонски уговор и да су странци посебно инсистирали да се у Републици Српској, као и у целој БиХ, уведе пропорционални изборни систем. Због тога што пропорционални изборни систем уситњава партије и омогућава да велики број странака изађе на изборе. За странце је тада кључни циљ био смањивање утицаја Караџићеве Српске демократске странке, њено онемогућавање да добија апсолутну већину. То су већ на другим изборима и успели. Код нас се пропорционални систем који даје погубне резултате практикује због његове наводне веће праведности јер омогућава и странкама које заступају мањинске интересе да се појаве у парла- менту. Већински систем, где по правилу само две, највише три, а понекад, изузетно и четврта странка успевају да уђу у парламент гиљотина је за мале странке. Већински систем је добар јер омогућава да једна једина странка формира владу и да земља има одговорну владу. При таквом изборном систему на једној страни постоји влада, а на другој страни - опозиција, и као што каже једна енглеска изрека: „Опозиција не треба ништа друго да ради, него непрестано само да се супротставља, а ништа да не предлаже. Дакле да хвата владу у грешци, да је куди пред јавношћу и да, наравно, на следећим изборима евентуално и победи. НЕПРИНЦИПИЈЕЛНЕ КОАЛИЦИЈЕ У току ванредног стања написао сам чланак под насловом „Зоранова звезда” који, нажалост, није одмах објављен у Гласу јавности. У том чланку

Iskra 1. juli 2008.

Пропорционални систем који се код нас практикује има огромне мане. Ниједна странка, чак ни радикали, који су имали пристојну релативну већину, прелазила је и 30 одсто, нису били у стању да образују владу. Стога су владе морале да буду коалиционе. Имали смо коалиције које нису биле принципијелне, него из интереса, „брак из рачуна”. Отуда влада није ни могла да води хомогену поли- тику.

Сад је ухапшен Жупљанин. Социјалисти због Слободана Милошевића не признају Хашки три- бунал. Зато су се морали огласити и саопштити да са онима који хапсе и шаљу оптуженике у Хаг никакву коалицију и владу неће правити. А видите: они су спремни да уђу у коалицију и са Демократском странком која није ништа друго него продужена рука страних окупатора у овој земљи. Поставља се питање: како социјалисти - који су претрпели такав губитак да им шеф странке буде ухапшен, послат у Хаг и над њим буде извршено судско убиство - могу да уопште размишљају о сарадњи са онима који су Милошевића послали у Хаг?! Корупција је друга страна оваквих коалици- ја. Корупција се никада неће до краја искоренити. Све док се буде више ценио онај који има од онога који зна, људи ће тежити да имају. Поготово они који су близу власти или су на власти. Но, кад је систем двопартијски, онда опозиција непрестано хвата владу у грешци. А кад је коалиција на власти, онда постоји прећутна сагласност коалиционих ортака да једни другима гледају кроз прсте када је посреди корупција. Отуда сви краду, нико никога не оптужује, преко тога се прелази. Данас се они који су на власти труде да намакну толики новац са којим ће моћи да живе до краја живота. Некадашњи социјалисти су, за раз- лику од ових данашњих, веровали да ће систем да траје, да им он обезбеђује сигурност. Зато нису превише узимали, рачунајући да ће до старости бити обезбеђени. Сада се то радикално променило и управо коалиције омогућавају корупцију. Током изборне кампање слушали смо од странака како код нас постоје два фронта - како су једни за очување Косова и Метохије у саставу

5


Трибина: Како заштитити демократију од квазидемократа и ко подстиче грађански рат у Србији

Да ли је у Србији време да се onoje демократија? У препуној сали биоскопа „Академија 28” у четвртак вече одржана је трибина „Опело за демократију” у организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон” и Српског сабора „Двери”. Учесници трибине покушали су да дају одговоре на питања како заштитити демократију од квазидемократа и ко подстиче грађански рат у Србији. На трибини су говорили: Коста Чавошки, професор Правног факултета, Славенко Терзић, историчар, Зоран Аврамовић, социолог, Слободан Антонић, политички аналитичар, и Горан Петронијевић, адвокат...

Србија смртно рањена, а да у њој постоји привид демократског политичког живота. На снази је поли- тичко мађионичарење где не постоји аутентично политичко мишљење.

Професор Терзић је говорио о томе како је

СТРАНИ ФАКТОР

Ко издаје... државе Србије, а против приступања ЕУ уколико би то значило Србију без КиМ, а други су тврдили да треба ући у Европску унију по сваку цену јер једино тако можемо обезбедити нове паре и нова радна места. Као да се за ових осам година то није могло обезбедити, него треба током следећих осам. Фронтови су, дакле, били оштро подељени. Сада имамо малу трочлану коалицију, са Палмом од само три посланичка места, која такође тврди да се може и ући у Европу и сачувати Косово и Метохија. Па, како све то може?! Како кад је - од 27 чланица ЕУ - већ њих 20 признало Косово и Метохију као независну државу?! Јер, оне tie то имати на уму приликом ратификације. Другим речима, може се очекивати, када се буде формирала, не дај боже, нова влада са социјалистима и „жутима”, да нам из Брисела кажу: „Докле год не успоставите добре односе са суседима” - а то значи дипломатске односе Београда са Приштином „нећемо моћи да наставимо разговоре о уласку у ЕУ”. Они о томе засада ћуте да би направили коалицију, а када се она буде формирала, то ће јавно рећи. А наш народ, такав какав је, рећи -he: па шта се ту може, не може шут са рогатим. Међутим, ми који то све добро знамо и све видимо - дужни смо да упозоримо да је на делу велика обмана - превара нашег народа. Што је најгоре, на делу је национална издаја. Сви који одбацују могућу коалицију Српске радикалне странке, Демократске странке Србије, Нове Србије и социјалиста пристају, заправо, на одвајање Косова и Метохије од Србије, на независ- ност Космета и на улазак у ЕУ без тог стожерног дела наше државе и нашег националног опстанка. Они су, драги пријатељи, издајници и ми то не смемо дозволити. To не сме проћи! 19.6.2008. <glas-javnosti.co.yu>

6

- Србија је увек била део Европе, али зато не треба стављати знак једнакости између Европске уније и Европе. Битно је да очувамо теме- ље државе: војску, полицију, владу и Српску православну цркву - рекао је Терзић.

- Политички актери нису суверени, од њих не зависи политичка ситуација, а страни фактор директно утиче на формирање владе и стабилност демократије. Србија је у опасности да грађански мир може да се преокрене у озбиљан грађански кон- фликт, али апелујем за цивилизован грађански живот - мишљење је Слободана Антонића. Професор Аврамовић је указао на антидемократа које вребају демократску Србију.

претње

- Злоупотребљава се блиска прошлост, као и законска процедура јер имамо ситуацију сличну оној из 1997. године, неки имају патолошки однос према држави, медији имају моћ која не може да се контролише, а велика је и моћ новца за партије које признају диктат иностране власти - изложио је Аврамовић. Слободан Антонић је поставио питање да ли у нашој земљи постоји пуна, тј. консолидована демократија. Сматра да су демократске институци- је крхке и да постоји једна врста политичког апартхејда. Адвокат Петронијевић сматра да долази време у којем ће грађани морати да се боре за демократију, а за њу се треба борити исто као за слободу јер она нема цену. - Власт која занемари трипартитну поделу власти је аутократска и тиранска. Србија није држава већ државноправни простор. У њој се највише страхује од отварања Пандорине кутије криминала који је владао у Србији - рекао је Петронијевић. На питање публике шта треба конкретно радити по питању актуелне политичке ситуације, одговорили су сви учесници трибине, али најза- нимљивији одговор је дао професор Чавошки, цити- рајући Перикла: „Срећа је у слободи, а слобода у храбрости”. Глас јавности, 14.6.2008. <glas-javnosti.co.yu>

М.

Чановић

Г лас јавности

Iskra 1. julit 2008.


Интервју: Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар НСПМ

ЗАПАД НЕ ЖЕЛИ НАЦИОНАЛНУ ВЛАДУ У СРБИЈИ - Нико још није сигуран како ће да се заврше преговори око формирања Владе Србије, па ни сами учесници. Када се све сабере и одузме, од реалних политичких позиција и односа снага до спољног притиска и утицаја тајкуна и медија, може се рећи да би нешто логичније било да се направи коали- циона влада СРСДСС-НС-СПС, али и да моћни домаћи и страни играчи преферирају владу ДС и СПС. Нови избори, као трећа опција, мање су вероватни и сугурно би их најмање желели соција- листи. Свака од ових комбинација има својих предности и мана, али би сигурно било најгоре да се направи нека коалициона већина коју би председ- ник државе на нивоу Републике, или в.д. градо- начелника на нивоу Београда, покушали да спрече позивајући се на сумњиво тумачење Устава и закона, или на голу силу и самовољу, јер би то мого да нас одведе у сукобе и грађански рат рекао је у разговору за „Правду” Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник Нове српске политичке мисли.

Да ли је у питању лоша процена СРС-а и ДСС-а да им социјалисти неће бити неопходни за будуђу владу? - Свакако. Ради се о тактичком, а можда и стратешком промашају радикала и народњака да ће моћи да направе владу без социјалиста! Могуће да су на њих утицале гласине током протеклих председничких избора да су социјалисти са Тадићем већ направили неку врсту договора, што је социјалисте учинило потенцијално нелојалним савезницима, али онда није требало да се играју и ризикују са изборима. СРС је после 5. октобра водио доста ускогруду политику према социјалистима који су и политички, и лично, платили највећи цех за све што се догађало 90-их година. Тај арогантан однос према СПС-у, преузимање бирачког тела и покушај препуштања одговорности СПС-у за све лоше што се у претходном периоду догађало, социјалисти сада „књиже” радикалима као оправдање за своје колебање око склапања владе.

Шта највише стоји на путу формирању националне

Ипак, није ли „игра на две столице” превише скупа и опасна за социјалисте, а онда и за укупне државне интересе?

- Састављање националне владе отежавају три фактора. Први су међусобно лоши односи соци- јалиста и радикала, други је отворена подршка Запада демократској опцији уз истовремени необ- јашњив изостанак подршке Русије националној влади, а трећи је утицај власника новца и медија који раде на стварању коалиционе владе ДС-СПС. На другој страни, шанса за националну владу су политичке и програмске блискости СРС-ДСС-НС- СПС, и огроман јаз између ДС и СПС који Борис Тадић у овим данима покушава да „затрпа”, али мислим да је превелики да би социјалисти тек тако лако преко њега могли да пређу. Зато се као ре- зервна, а можда чак и прва опција демократа, јавља могућност нових избора, али се о томе не говори много да се на тај начин социјалисти не би дефини- тивно гурнули у владу са радикалима и народњаци- ма.

- Без обзира на све ове објективне и оправ- дане замерке на рачун радикала и народњака, не мислим да социјалисти могу баш тако лако да опре- деле за потпуно супротну политичку опцију, с обзиром да ипак има много више политичких разло- га који иду против коалиције са демократама. Генерално, јако је тешка и осетљива та игра „на две столице”, што су социјалисти могли да виде и на примеру Војислава Коштунице. Он је у сличној пози- цији био током двају претходних избора, и ДСС ту позицију није баш успешно капитализовао. Напротив, осуло му се бирачко тело и поквариле политичке позиције. А социјалисти су сада у још горем положају, јер њихово бирачко тело није „нешто између” радикала и демократа, него је веома тврдо нацинално, веома тврдо антинатовски и веома тврдо антихашки настројено. У свим овим сегментима бирачко тело социјалиста је чак много радикалније и од самих радикала.

владе?

Шта је главна „кочница” социјалистима да, коначно, „преломе” коме he се царству приволети? - Оклевање социјалиста да донесу коначну одлуку сигуран је знак да та одлука није лака. Иако сви важни елементи, почев од досадашње политике СПС-а и ставова њиховог руководства током предизборне кампање, као и расположења бирачког тела СПС-а, иду у прилог коалиционој влади странака чији су преговори у току, а против власти социјалиста са демократама. Са друге стране, СПС већ годинама није у идиличним односима са челним људима СРС-а и цени, не сасвим без разлога, да су радикали, а делом и на- родњаци, не само прижељкивали, него и радили на томе да им узму већи део бирачког тела и гурну их испод цензуса.

Iskra 1. juli 2008.

Може ли се, упркос томе, догодити маневар који би социјалисте гурнуо у власт са демократама? - У земљи Србији све је могуће! Поготово што поменуту опцију прижељкује и део врха СПС-а, као и многе дипломате и бизнисмени. Међутим, таква промена би тешко могла да прође без озбиљних унутарстраначких ломова и расцепа. Поред тога, мандати коалиционих партнера СПСЈС-ПУПС су, по коалиционом уговору, код Ивице Дачића. Истина, сваки, па и најбољи уговор је добар само док не дође до спора, али ЈС и ПУПС неће лако моћи да иду независно од СПС-а. У јавности се делом из необавештености, а делом и намерно, ствара нејасноћа по том питању и Драган Марковић

7


Запад не жели... Палма или Јован Кркобабић приказују као самостални играчи, мада они за то немају много ни правног ни политичког основа. Дакле, „кључ” владе је ипак у рукама руководства СПС-а, односно Ивице Дачића, једино није јасно да ли они искрено желе да праве националну владу, или можда само користе Палму као неку врсту претходнице за соп- ствено преобраћање и промену партнера.

Мислите ли да је у одлуци око формирања Владе СПС, ипак, важнији од очигледног и изузетно јаког спољног притиска? - Управо у томе је значај одлуке социјали- ста. Јер, Запад очигледно не жели да Србија доби- је националну владу и преко својих представника Хавијера Солане и америчког амбасадора Камерона Мантера отворено и брутално поручује која је влада пожељна и једино могућа у Србији. Са друге стране, интересантно је и индикативно да је Русија по том питању понекад чак и необјашњиво уздржана у саопштавању свог става и подршци националној влади. Иако верујем да Руси јесу суштински за ту опцију, њихова уздржаност додатно отежава стварање коалиционе владе СРС-ДСС-НС-СПС. Сем тога, мислим да и већина оних који држе паре и медије у Србији ради за коалицију ДС-СПС. Поред тога, демократе као резервну, а можда чак и прву опцију прижељкују нове изборе, што никако не одговара социјалистима. У том смислу, рекао бих да ДС помало „замајава” СПС незваничним и велико- душним понудама, закључно са тим да Дачићу нуде премијерско место, по мом мишљењу, више са циљем да покваре формирање националне владе него што сами желе да по сваку цену направе коалицију са социјалистима.

Да ли ДС на нове изборе рачуна сигуран да ће његови политички опоненти, после свега, бити поражени, а демократе добити шансу да сами владају државом ? - Свакако, јер у противном не би ризиковали нове изборе само зато да не праве владу са Дачићем! Дакле, они рачунају, не без разлога, да су са добром завршницом кампање и овом постизбор- ном офанзивом добили реалну шансу да поправе свој ионако веома добар резултат, а да би социјали- сти тешко преживели нове изборе због своје колеб- љиве позиције у овим преговорима. То, међутим, не значи и да би демократе на новим изборима сигурно добиле већину која им је потребна.

Како Ви доживљавате Тадићево позивање на прекрајање воље грађана у случају формирања националне владе? - Та прича о „прекрајању воље грађана” опасна је теза која се, на срећу, последњих дана не помиње много, али је у претходним недељама веома злокобно звучала. Ствара се илузија да постоји нека мистериозна воља грађана која није исто што и аритметичка већина, односно збир мандата у Народној скупштини. То је једна дубоко анти- демократска идеја, потенцијално оправдање за сваку деспотију, да не кажем фашизам. „Воља на- рода” је оно што се покаже као резултат на слобод-

8

ним, више или мање фер изборима, на које се, како видимо, нико није жалио. Али, интересантно је да се својевремено истим речима које данас изговарају наши неолиберали, да „изборни резултати не одго- варају народној вољи”, грађанима својевремено обраћао и Владимир Иљич Лењин. Дакле, по томе наши неолиберали необично личе на своје бољшевичке претходнике. Међутим, ко год то да ради, заправо позива на насилно рушење народне воље и индиректно води у сукобе и грађански рат. Али, ја се надам да је ово више била претња која је имала за циљ да поколеба социјалисте, него ствар- на намера демократа. 3ар се такво прекрајање народне воље не догађа, већ, на нивоу Гоада? - Опасно је и индикативно ово што се догађа око формирања градске власти. Мислим да то не подржава чак ни одмеренији и разумнији део бирача и функционера Демократске странке. Невероватно је арогантно и бахато понашање в.д. градоначелни- ка Зорана Алимпића, који на оправдане захтеве и протесте тренутне скупштинске већине, у будућности ће можда да буде и нека друга, поручу- је како он може још више да пролонгира предају власти. Ово што тренутно ради Зоран Алимпић у Градској скупштини, неко је својевремено назвао „изливом власти у мозак”. То је синдром од кога је озбиљно оболео део функционера Демократске странке на градском нивоу. Не знам шта је Дачић тачно мислио када је изјавио да је могуће да дође и до неке друге коалиционе комбинације на нивоу града, јер та изјава може да се тумачи двојако. Међутим, сигурно је да је Београд исувише велики и драгоцен плен да би га се било ко одрекао и зато се мени чини да ће власт на нивоу Београда и Републике на крају бити слична. Стога сам сигуран да ће притисак на Дачића са обе стране бити вели- ки.

Да ли је демократска претња самоизо- лацијом и заустављањем страних инвестиција и даље главни аргумент за располућивање Србије? - Интересантно је да је та претња била присутна у предизборној кампањи, и на тој причи је Борис Тадић и добио председничке изборе. А и добар резултат коалиције око ДС-а на парламен- тарним изборима такође је дошао на крилима те идеје и пропаганде. Прича о самоизолацији је, најблаже речено, поједностављена, а највероват- није и погрешна. Али онда када се избори заврше и почне потрага за партнерима у влади, онда ови кри- теријуми одједном постају растегљивији, па поже- љан партнер одједном могу да буду и социјалисти, све са Миром Марковић, Драганом Марковићем Палмом и Милутином Мркоњићем и његовим руским мелодијама у мобилном телефону. Значи, из прича о подели и две Србије одједном се склизне у коали- цију не само са „мрским” Коштуницом и Вељом Илићем, него, према потреби, и са социјалистима, па, богами, и са „господином Палмом”. То показује страшно лицемерје које је на политичкој сцени Србије пустило веома дубоко корење. 10.6.2008.

ANTIC.org-SNN <miroslav@antic.org>

Iskra 1. julit 2008.


КО ЈЕ И ШТА ЗАБОРАВИО Иако историја распада велике Југославије још није написана, очито је да у њој нико не жели улогу „лошег момка” Да ли време лечи све, па и историјске ране без обзира на то је ли реч о историји, или о повести? Могу ли Срби и Хрвати у будућност као добре комшије, или као суседи, ако су виђења свега онога што се у процесу распада СФРЈ догодило тако различита, па чак и супротна? Загребачки сусрет шефова дипломатије Хрватске и Србије и реагова- ње највиших државних личности Хрватске на иступ шефа дипломатије Србије показују да историја распада велике Југославије још није написана. И да, заправо, нико не жели у тој историји улогу „лошег момка”. И да пребацивање некима у Србији „да су заборавили да су тенкови из Београда, Новог Сада и из Србије долазили разарати не само Вуковар него и друге градове, те да су испраћени често и цвећем”, јесте истовремено и „заборављање” да су само на Вуковар ишли тенкови који су дошли из Србије, све остало су били тенкови ЈНА који су у Хрватској били у својим гарнизонима још од 1945. године. И који су нападнути 1991. године. Али идемо редом. Мај 1990. први вишестраначки избори у Хрватској на којима побеђује ХДЗ са програмом независне Хрватске. Сценографија и све остало што је ишло уз те изборе, уз долазак из иностран- ства емиграције из времена Другог светског рата буди колективно сећање Срба у Хрватској на пери- од 1941-1945. Пре неколико година председник Хрватске Стипе Месић изјавио је „да је ХДЗ својом тадашњом политиком антагонизирао Србе у Хрватској против нове хрватске државе”. Срби у Книну у августу 1990. дижу тзв. „балван-побуну” тражећи културну аутономију унутар Хрватске. Хрватска је саобраћајно пресечена на пола, ЈНА нуди Загребу „да војска на миран начин елиминише тај проблем”, Загреб ту опцију одбија. Следи покушај хеликоптерског десанта хрватског МУП-а на Книн, РВ и ПВО Југославије то заустављају. Побуна Срба у Хрватској се шири, Хрвати у местима са већинским српским становништвом милом или силом одлазе. Такође, одлазе и Срби из већих градова у Хрватској. У октобру и новембру 1990. Хрватска из Мађарске илегално набавља пешадијско оружје, генерал Шпегељ прави планове за нападе на све касарне и гарнизоне ЈНА у Хрватској. У Хрватску из Србије пристижу и неке паравојне формације разних типова које појачавају тоталну саобраћајну блокаду неких делова Хрватске. Савезни секретар за народну одбрану гене- рал Вељко Кадијевић у децембру 1990. саопштава „да ЈНА неће дозволити либанизацију Југославије и да ће спречити сваки покушај грађанског рата”. Његов интервју је у Загребу дочекан и протумачен као објава рата Хрватској. Хрватски сабор 22. децембра 1990. доноси одлуку да се Срби, као до

Iskra 1. juli 2008.

тада конститутиван народ у Хрватској, бришу из новог хрватског устава и да се своде на национал- ну мањину. Сукоби у деловима Хрватске, које су Срби из Книна прогласили као САО Крајина, прете да постану озбиљни. У јануару 1991. Председништво СФРЈ тражи од Хрватске да разоружа илегално наоружане па- равојне формације. Загреб прво пристаје да то изврши, али по повратку из Београда са седнице Председништва СФРЈ, Фрањо Туђман дословно каже „да му то не пада на памет”. Хрватска је изиграла одлуку државног врха Југославије. ЈНА емитује филм о увозу оружја из Мађарске за потребе Хрватске. Хрватски медијски и остали експерти тврде „да је филм обична примитивна монтажа”. Март 1991. године и април исте године доносе сукобе између хрватске полиције и наоружаних Срба у Пакрацу и на Плитвицама. У Пакрацу су испаљени и први меци на ЈНА. Хрватски полицајци гађали су двојицу војника ЈНА од којих је један био Хрват. У марту 1991. у подземном објекту на Топчидеру одржавају се три седнице Председништва СФРЈ на којима ЈНА тражи увођење ванредног стања у земљи ради спречавања грађанског рата. Председништво је блокирано и не прихвата предлоге врха ЈНА. На Плитвицама хрватска полиција има жртве. ЈНА још увек игра улогу „тампон-зоне”. Првог маја 1991. долази и до сукоба између ЈНА и дела грађана Сплита, једног војника ЈНА даве, други је убијен. У мају у Боровом Селу долази до оружаног сукоба између хрватске полиције и Срба, при чему хрватска страна има велике жртве. У мају Хрватска одржава референдум на којем се већина грађана изјаснила за независну Хрватску изван Југославије. Одмах затим и Срби у Книну одржавају референдум на којем се изјашњавају за останак у Југославији, односно за отцепљење од Хрватске. Срби кажу „да нема авнојских граница без авнојских принципа”. Сви услови за грађански рат су ту. Јун, јул и август 1991. протичу у сукобима између хрватске полиције и Срба у САО Крајини, ЈНА настоји да раздвоји зараћене стране, али и њу су на неким местима напале хрватска полиција и специјалне снаге. Хрвати из САО Крајине морали су да напусте своје домове, долази до бројних злочи- на против хрватског становништва у тим подручји- ма, као што је било у Шкабрњи. Срби из Книна кажу „да су Хрвати сами отишли”. У септембру 1991. долази до општег и масовног напада хрватских оружаних формација на скоро све гарнизоне и објекте ЈНА, осим у Истри.

9


Ко је и..

Formiranje nove vlade

Циљ је заробљавање борбене технике и уништавање ЈНА. Нападнуте су оклопне бригаде у касарнама у Дугом Селу, у Јастребарском, механи- зована бригада у Загребу, артиљеријска противок- лопна бригада у Ђакову, долази и до злочина при- падника хрватских оружаних формација против резервиста ЈНА на Коранском мосту, у касарни у Бјеловару, злочина против српских цивила у Сиску, у Вуковару, Осијеку, Пакрачкој пољани, у Госпићу... Касарна у Вуковару, где је годинама био инжењеријски батаљон ЈНА је нападнута, војници су били данима под ватром и блокадом, без воде и струје. Генералштаб ЈНА наређује операцију деблокаде гарнизона у Вуковару, после то прерас- та у праву битку за град, сасвим непотребно рушење града и страдавање бројних цивила, као и злочин на Овчари где су побијени заробљени при- падници хрватских оружаних формација. На фронту код Дубровника, ЈНА претежно састављена од црногорских војних обвезника без потребе гађа Дубровник и руши села у Конавлима. Резервисти ЈНА увелико пљачкају и пале. Идеја ратовања код Дубровника била је излазак на реку Неретву као „природну границу између католичанства и православља”. У случају Дубровника тенкови ЈНА су дошли из Црне Горе, код Вуковара су то били тенкови из Београда и Новог Сада. Код Окучана су то били тенкови из Бањалуке. У свим осталим случајевима су то били ЈНА тенкови из Хрватске. Не из Србије! Да ли су гађали по хрватским градовима? Јесу! Већином тамо где су хрватске оружане, или пара- војне формације гађале ЈНА, ЈНА је одговарала. Да ли се ико икада у Хрватској запитао зашто није било рата у Истри, на Вису, Малом Лошињу, Ластову? И тамо су били јаки гарнизони ЈНА. Зато, што тамо нико није напао те гарнизоне. Па се ЈНА мирно евакуисала и отишла. „Хрватска је 1991. свесно изабрала ризик сукоба са тада војнички јачом страном”, одговорио је на питање у вези са ратом на дубровачком подручју Мило Ђукановић пре неколико година у једној емисији ХРТ-а. Нешто слично рекао је Фрањо Туђман после међународног признавања Хрватске 1992. у стилу „да није било рата не би били ни приз- нати”. „Бљесак” и „Олуја” 1995. године? Хрвати кажу „да су Срби сами отишли”. Хаг мисли другачи- је. Шта каже међународно право ако дате свој ваздушни простор за бомбардовање неке друге државе? Као што је то било 1999. године, напад НАТО на Србију? Па онда још на крају признате Косово као независну државу и приде тужите Србију међународном суду у Хагу. Па, да није мало много? Политика, 31.5.2008.

Мирослав

Лазански

Nezapamćeni pritisak Zapada Da se problem formiranja nove srpske vlade ne rešava samo u Srbiji, iako spada u unutrašnja pitanja jedne zemlje, potvrđuje i najnovija izjava ambasadora Amerike Kamerona Mantera, po kome bi „vlada Šešelj - Koštunica vratila Srbiju unazad". Primera mešanja Zapada u pravljenje vlade ima sve više, a još jedan od njih je i jučerašnja poseta ambasadora Velike Britanije Stivena Vordsvorta i Mauricija Masarija iz italijanskog Ministarstva spoljnih poslova Branku Ružiću iz SPSa. Koliko još ,,želja“ zvaničnika zapadnih zemalja možemo da očekujemo dok ne dobijemo novu vladajuću većinu i koliko je to uobičajeno, pitali smo političke analitičare. Slobodan Antonić pokušaja uticanja na Srbiju.

krio

iznenađenje

brojem

- Ne pamtim da je Zapad ikada bio ovoliko akti- van prilikom formiranja neke vlade kao sada. Ta mera uticanja na to da se neka vlada napravi ili ne napravi je nezapamćena. Ako je i Manter, koji se do sada nije oglašavao o ovoj temi, počeo da javno prenosi poruke, ostaje još samo da se oglasi i sam predsednik SAD. To pokazuje veliku zainteresovanost Zapada za Srbiju, ali je neshvatljiv toliki pritisak, naročito posle regularnih i demokratskih izbora - zaključuje Antonić, a posetu Vordsvorta i Masarija Ružiću, tumači kao pokušaj uti- canja na neke od funkcionera SPS-a. - To je deo pritiska na pojedine funkcionere te partije, za koje se pretpostavlja da je moguće ubediti ih da odustanu od pregovora sa radikalima i DSS-om. Verovatno je procenjeno da je na Ružića moguće uticati u tom pravcu - kaže Antonić. Goran Budžak je, komentarišući Manterovu izjavu, rekao da nije ništa novo da se ambasadori veli- kih sila mešaju u unutrašnje poslove slabijih zemalja. - To je, nažalost, stara politika velikih sila, a naročito SAD, koje tvrde da je Balkan mesto na kome i oni imaju svoje vitalne nacionalne interese. Podsetimo se još svežeg iskustva sa Vilijemom Montgomerijem koji se, zastupajući interese Amerike, ponašao kao neko ko vedri i oblači na ovim prostorima. Suočavamo se sa mnogobrojnim primerima mešanja u životne i političke cikluse, a kao da se zaboravlja da je to protivno međunarodnom pravu i Povelji Ujedinjenih nacija. Takođe, nije ništa novo da velike zemlje vode politiku dvostrukih standarda - ono što je njima dozvoljeno, nije dozvoljeno i drugima, i to je tzv. real politika. Činjenica da izostaje reakcija naših političara na te pokušaje mešanja u naša unutrašnja pitanja pokazuje da smo na neki način oguglali na takve izjave. Postoje oni koji misle da se treba pomiriti sa sudbinom, i da su reakcije na to nekakva borba protiv vetrenjača, te da je profitabilnije okretati se kako vetar duva. Sa druge strane, razlog zbog kojeg ćute i oni protiv kojih stižu ovakve izjave jeste verovatno procena da se trenutno nalaze na „političkoj klackalici" i da se ne bi trebalo previše sukobljavati s tim strujama. Verovatno smatraju da je trenutno pametnije trošiti energiju na rešavanje unutrašnjih problema objašnjava Budžak. 31.5.2008.

10

nije

Glas

javnosti

Iskra 1. julit 2008.


Порука ЕУ нашим европејцим: Европа и Косово - „то неће моћи”

БЛАТО ПОВРШНОСТИ И НАИВНОСТИ Ако ова елита више није у стању из тога да нас изведе, мораће да се нађе друга која ће то умети и хтети да учини Ако упоредимо исход ових и прошлих скупштинских избора видећемо да су углавном све странке остале на својим гласовима из 2007. године. Једина значајнија промена јесте 200.000 гласова мање за коалицију око ДСС-а и толико гласова више за коалицију око ДС-а. Зашто је тих 200.000 бирача променило страну? У коментарима се најчешће тврдило да су бирачи тиме показали шта им је приоритет. Између бољег стандарда, који нам може обезбедити једино ЕУ, и Косова, бирачи су изабрали бољи стандард. Косовска прича је поражена. Али, није баш тако. Да је ових 200.000 бирача стварно дигло руке од Косова, они би отишли код Чедомира Јованови-ћа. Тадић је, међутим, на овим изборима био на Коштуничиној позицији из 2007. Он је био за ЕУ, али не по цену губитка Косова. „Ако ми на крају председничког мандата буде постављено да се определим између европске будућности и интегритета земље”, изјавио је, „ја ћу изабрати интегритет земље”. Али, на срећу, та недоумица се не поставља. Јер, „ЕУ нема могућност да постави такав услов Србији”, тврдио је Тадић. Такве и сличне поруке знатно су олакшале савест бирача који су променили страну. Они би се свакако непријатно осећали да су у име бољег стан- дарда морали гласати за одрицање од Косова. О себи би тада мислили као о некоме ко је „продао веру за вечеру”. Али, то од њих нико није тражио. Напротив, нудио им се виши стандард без одрицања од Косова. Ко разуман то не би прихватио? Написао сам већ да ова порука није била пуки маркетиншки трик. Људи из врха ДС-а заиста су у то веровали. Нови доказ за то су недавни иступи Ђелића, Јеремића и Дулића. Они су, у сусре- ту са европским колегама који су отворено подржали сецесију Косова, урадили управо оно што су и обећали. Пружили су отпор и ушли у сукоб. Ђелић, Јеремић и Дулић то нису урадили због изборне кампање. Она је одавно завршена. Они су то урадили зато што искрено верују да је могуће бранити Косово, а истовремено бити „на европском путу”. Реакција европских званичника била је бру- тална. Треба само видети какву је арогантну лекци- ју Јелко Кацин одржао Ђелићу. Кацин, који је известилац Европског парламента за Србију, био је одушевљен доласком делегације „државе” Косово у Европски парламент. То је „историјски догађај”, рекао је, и „још један корак ка интеграцији Косова и његовом међународном признању”. На питање да ли је тим чином Европски парламент заправо приз- нао сецесију Косова, Кацин је одговорио: „Тако је, да!”.

Ђелић се томе супротставио. Он се пожалио да Кацин „нема уравнотежен и непристрасан однос према Србији”. На то је Кацин узвратио правом салвом понижавајућих коментара. Оптужио је Ђели-ћа, који је потписао ССП, да је „показао да не разуме процес придруживања”. Ђелић се, по њему, меша у рад више инстанце, која није у вези ни са каквим ставом српских државних представника. Њима би било боље да обезбеде стварање „проевропске владе”, „проевропске скупштине” и да ухвате Младића, рекао је Кацин, него да протес- тују због подизања косовске „државне” заставе. „Србија није чланица ЕУ”, одбрусио је још, „а на овај начин да си умишља да ће извршна грана власти из државе кандидата утицати на рад законодавне гране власти из ЕУ - е, то неће моћи!”. Управо ова Кацинова реченица: „Е, то неће моћи!” некако симболички осликава стварни одго- вор европских званичника на идеју да се Србија бори и за ЕУ, и за Косово. У својој осорности Кацин је можда рекао управо оно што мисли већина евро- бирократа: „Не гњавите нас, ви из Србије, глумом државне политике. Ваше је само да испуњавате оно што вам кажемо. А причу о државној политици оставите за унутрашњу употребу”. Да ли за овакав став наша елита није знала? Да ли су се Ђелић, Јеремић и Дулић повели за сво- јом сопственом партијском пропагандом - да је могуће „и Косово и ЕУ”? Или су и сами били у заблуди у погледу званичника ЕУ? Какогод, неко је овде показао наивност. На основу те наивности бирачима су дата обећања. На основу обећања добијени су гласови. На основу добијених гласова треба водити политику. А таква политика показује се као фактички немогућа. Никаква утеха није то што је супарничка фракција српске елите боље разумела намере еврократа. Та фракција је на време схватила да се косовско питање не може раздвојити од питања прикључења ЕУ. Али, осим понављања „не дамо Косово”, она није изнела конкретну идеју како не дати Косово, а наставити прикључење ЕУ. Она није смогла храбрости да извуче консеквенце из политике ЕУ према Косову и са тим консеквенцама упозна бираче. Основни задатак елите у политици јесте да разуме и води. Наша елита, како се показало, нити је разумела, нити је имала довољно храбрости (или визије) да поведе. Србија се заглибила у блату неодлучности, површности и наивности. И ако ова елита више није у стању из тога да нас изведе, мораће да се нађе друга која ће то умети и хтети да учини. Политика, 5.6.2008.

Iskra 1. juli 2008.

Слободан Антонић политички аналитичар

11


Једна добронамерна али једнострана и недоречена критика пост-изборне ситуације

Опомена политичкој лудости у Србији Након одржаних демократских избора у Србији изговорено је толико глупости, небулоза и подлости да се нормалном човеку, који размишља сопственом главом и који живи од своје плате, смучило да слуша све те политичке лажи, обмане, претње и уцене. У поплави свих тих наручених аналитичких коментара, који увек тенденциозно навијају за неку страну, нико од вечитих естрадних полемичара није изнео саму суштину насталих проблема. Права истина и кључни проблеми остали су, заправо, потпуно скривени у сенци јалових расправа и различитих партијских комбинаторика. Грађани Србије су непрекидно изложени агресивној политичкој манипулацији, док им нико отворено не говори у каквој се данас невољи налазимо и шта све још може да нам се деси. А невоља је огромна и догађаји који су пред нама ће бити драматично тешки како за саму државу, тако и за све сиро- машније и задуженије грађане. Због свега тога, пре него што направим политичку анализу изборних резултата и пред- ложим оперативна решења која треба хитно да се предузму, стратешке потезе којима се, колико толико, може да избегне нарастајућа невоља, изнећу кључне чињенице о којима грађани ништа не знају. Мислим да ће такав приступ на најбољи начин разјаснити све проблеме. А све, господо грађани, почиње и завршава у - економији. Завршни рачун је најбољи показатељ успеха власти. Политичка наклапања и блебетања о реформама и европским инеграцијама или о одбрани Косова једино може да прекине тачно математичко извођење државног рачуна. Додуше, не треба нам неко посебно знање више математике, него је довољно да добро позна- јемо четри основне трговачке операције. Како већ годинама пишем и говорим о тој теми, на овом месту ћу најкраће изнети само основне тезе. Многима који читају моје текстове је то све већ познато. Дакле, Србија се налази пред економским колапсом. То је поразна истина коју данас поли- тичари и њихови аналитичари скривају од грађана. Неки скривају из незнања, али многи из личних и партијских интереса. Након петооктобарске кон- трареволуције, потпуно је јасно да су реформе у Србији пропале и да смо се вратили на сам почетак. Наравно, данас је полазна позиција много тежа него тада. Рачуница данас показује да је спољни дуг државе прешао 27 милијарди долара, да је прошле године дефицит текућег рачуна износио 5 милијади евра и да се он покрио са 2 милијарде евра из распродаје државне имовине и новим задуживањем од 3 милијарде евра. Рачуница даље каже да ће ове године дефицит текућег рачуна бити 5,5 милијарди евра и да ће се он покривати новим задуживањем од 7 милијарди евра. Враћамо дугове тако што узи- мамо нове кредите. Ове године доспева за наплату 5,3 милијарде долара, од чега 4,2 милијарде долара главница и 1,1 милијарде камата. Како ћемо вратити те дугове? Поновоновим задуживањем.

12

Следеће године се дугови за враћање увећавају. То значи да ће расти и наше задуживање. Истовремено, увећава се спољнотрговински дефицит, тако да је прошле године достигао рекорд од 9,6 милијарди долара. Ако је у време деспота наш трговински дефицит месечно износио 100 ми- лиона долара, у прва три месеца 2008. он се попео на невероватних 1 милијарду долара месечно. То значи да се убрзава пљачкање грађана и привреде. И убрзава се и увећава износ новца који одлази из земље. Тај процес сталног, све већег задуживања и раста одлива капитала из државе има свој крај. Такав концепт није могуће бранити на дужи рок. Односно, конкретно речено, тај концептје приведен крају. Може да опстане још свега две године, док се све стратешке гране, ресурси и привредна добра не распродају. Шта после тога? Нико о томе не говори. Нико не размишља шта ћемо радити када све распродамо? Незапослено је милион људи, док је запосленост, по први пут, пала испод два милиона радника. Инфлација се отргла контроли и креће се нешто преко 30%, док се динар брани лажном макроекономском стабилношћу у којој екстремно профитирају само банке, тако да су оне прошле године забележиле профит од 296 милиона евра. Више од 1,5 милиона пензионера једва преживља- ва, а у истој позицији су 2,5 милиона радно способ- них људи. Средњу класу чине 800.000 сретника који зарађују исто онолико новца колико износи соци- јална помоћ у развијеним земљама, док је свега 50.000 људи толико богато да не примећују 300.000 деце која немају хране или су неухрањена. Ако овој поразној статистици додамо да 30.000 људи сваке године више умре него што се роди и да 25.000 људи годишње оболи од тешких болести, онда је то доказ да смо у великој невољи. Истраживања младе ге- нерације показују да 72% младежи размишља да напусти земљу. Међу првима стручна и образована радна снага. То је пресек нашег стања. Зашто је то све тако? То је због тога што немамо никакве државотворне визије, нити било какве националне стратегије. Ко треба да створи визију и стратегију? Елита. Имамо ли елиту? Немамо. Ко је крив? Политичка олигархија која је, из своје похлепе и сујете, обесмислила политику. Данас је политика постала профитабилан бизнис за хуље и олош. Уместо да добијемо најбоље људе на власти, окупирали су нас најгори дилетанти. Најбољи доказ су лажни реформатори који су директно са улице, из асистентских клупа, институ- та, са теткиних кауча или ујакових донација, преко ноћи, постали капиталисти. Реформе су пропале на самом почетку. Грађани то тек данас осећају. Пропале су реформе јер је примењен погрешан неолиберални концепт и погрешни су се људи нашли у таквом концепту. Богати су постали још богатији, док су сиромашнији постали све сиро- машнији. Све већи и тежи социјални криминал доказ

Iskra 1. julit 2008.


је тешке болести нашег друштва. Очај је потиснуо наду. Страх је победио веру. Грађани су слуђени и избезумљени. Грађани очекују да се нешто деси, али се ништа не дешава. Политичари манипулишу и шпекулишу незадовољством очајника. То се најбоље показало у овим изборима. Генерално гледано, сукобила су се два искључива блока. Једни су нам обећавали неизвесну будућност, док су други бранили изгубљену прошлост. Нико није говорио о садашњости. Нико није ни приметио да је уље поскупело на 146 динара. Грађани су плаћли данак својој политичкој наивности и непромишљености. Рачуница је била немилосрдна. Друштвени губици су се гомилали. Екстремно су профитирали само уске привилеговане касте политичке олигархије и њихови тајкуни. Када све ово знамо, онда је много лакше да пређемо на политичку анализу претход- них избора. Дакле, политички блок окупљен око ДС и њеног председника, који је истовремено и председ- ник свих грађана, показао је да макијавелистички не бира средства да утера страх у бирачко тело како би по сваку цену остали на власти. Флоскуле о ЕУ и европским интеграцијама су мантра која је слична комунистичкој пропаганди о власти рад- ничке класе или деспотовој националистичкој превари о крви и тлу. Резултате тих обмана добро знамо. Проблем Тадића и политиче олигархије из ДС, не говорим о великом броју незадовољних чланова странке, је што не схватају да се на разореној привреди, бирократизованој и партијској држави и криминалу не може ући у ЕУ. Није спорно да смо ми европска земља и да треба да постанемо чланица ЕУ, али је споран начин на који се то жели постићи. Не могу нас криминалци из врха власти и њихови тајкуни да уведу у ЕУ. Председник државе је у кампањи плашио грађане пропагандом о повратку у мрачне деведесете. Призивао је ратове, санкције, хиперинфлацију и бомбардовање. То је било прљаво и подло. Многи грађани су се уплашили и гласали. Тако је председник државе злоупотребио своју функцију и није био гарант фер тржишног надметања. Председник државе је у низ наврата кршио и Устав и показивао је сву своју политичку острашћеност и примитивизам. О њего- вом дилетантизму и фолирању најбоље је говорила изборна ноћ када је прославио победу. Мада је добио свега 39% гласова, он се сам прогласио као да има изборну вољу већине грађана. Како је могуће да у збиру мањина даје већину, остало је да председник објасни. Маркетиншким триком се то хтело надоместити. Али такво понашање не доликује председнику државе. Ниједан председник државе чланице ЕУ се не понаша на такав начин. Прави председник државе би мирно чекао да види која ће политичка коалиција прва скупити парла- ментарну већину. Све што је после тога уследило је - СТРАХ! Страх да се не изгуби власт. Тако су они који су ширили страх у изборној кампањи, постали жртве сопственог страха. Откуд толики паничан страх у врху председникове странке? Чега се плаше? Ако су поштено и стручно радили свој државни посао,

Iskra 1. juli 2008.

зашто се онда плаше? Зашто мирно не оду у опози- цију? Зашто призивају грађанске немире и обрачуне? Објашњење је врло једноставно, председник и његови пајташи су свесни да се мора- ју испитати све афере у последњих осам година и да неколико његових најближих сарадника и коали- ционих партнера морају да заврше у затвору због организованог криминала. Једини начин да се то не догоди и да не заврше на сметишту историје је да остану на власти. Остати на власти по сваку ценује њихов једини политички програм. Како желе да опстану на власти и сачувају украдени капитал, избегну хапшења и затворе, они су спремни на сарадњу и са, некада озлоглашеним, припадницима СПС, јер каква подлост, деле, како тврде европеј- ци, исту социјалну идеологију. Уколико председник државе и његови коалициони партнери, ипак, успе- ју некако да убеде врх коалиције СПС да формира- ју нову владу, то ће довесто до тога да tie се нас- тавити неолиберална политика распродаје државе и узимање провизије. Таква коалиција може да влада свега годину дана, док не распродају све што ваља, а онда ће уследити економски колапс. У том сценарију СПС нестаје са политичке сцене и наста- је нека нова левица. Други могући сценарио, који је извеснији и ближи реалности, да већину у парламенту направе радикали, народњаци и социјалисти. О њиховом покушају да одбране изгубљену прошлост већ сам довољно писао. Манипулишући националним осећањима покушавали су, такође, да сакрију истину од грађана. А истина је да смо у економском колапсу. Кривац за тај економски колапс је и Коштуница који данас показује невероватну жилавост да се поново устоличи за премијера. Сви ми знамо да је Коштуница неспособан да буде пре- мијер и да он може да буде или председник Народне скупштине или председник Уставног суда. Али, политиче игре довеле су овог идеолога вер- балног легализма у позицију да буде поново премијер. Грађани и његови будући коалициони партнери добро треба да знају да су дугови у време вла- давине Коштунице рекордно нарасли за више од 13 милијарди долара. Коштуница је све време спрово- дио неолиберални концепт и затварао очи пред крађама реформатора. Коштуница је на кључна места у влади и држави ставио корумпиране и нес- пособне партијске бирократе који су бранили само уске партијске интересе. Не заборавимо, да је у Коштуничином кабинету тајкунима продаван Ц мар- кет. Дакле, основно питања које се поставља и пред ову нову коалицију је - који је, господо, ваш кон- цепт? Као што знамо радикали нити имају некакав концепт државног и привредног развоја, нити имају стручне и искусне људе који би могли да носе тај концепт. Социјалисте смо већ имали на власти. Односно, сви они су се већ обрукали на власти. Зачарани круг владавине истих се наставља. Све у свему, било како било, држава се налази пред економским колапсом. Коалицију која би требала да спречи економски колапс предводи бивши премијер који је примењивао погубни неолиберални концепт, радикали који немају ни концепт ни кадрове и социјалисти који не знају шта их је снашло. Ово је трагична истина наше поли

13


Опомена политичкој... тичке збиље. Истина коју већина грађана зна. Шта ће се онда десити, питају ме забринути грађани. Моје мишљење је да морају на власт да дођу радикали и ова народњачко - социјалистичка коалиција. Ту комбинацију нисмо још опробали. Не могу више радикали да се крију у опозицији и да буду вечито антипротивни, него морају да преузму свој део историјске одговорности. Што пре тим боље по демократију у Србији. То тврдим већ годинама. Што пре дођу на власт радикали, то ће пре показати да ли су способни или нису способни да управљају државом. Значи, све је врло једноставно. Грађани заиста траже промене. Промене и нуди нова коалиција. Ако то буду козметичке промене, тврдим да та коалиција неће трајати дуже од девет месеци. Не само што је крха сама коалиција, мала је разлика за сигурну већину у парламенту, него зато што ће економске невоље довести до великих социјалних немира у држави. Понављам, ако нова коалиција не промени неолиберални концепт имаћемо нове избор или до краја године или почетком наредне. Ни одуговлачење око са- стављања владе не иде у прилог новој коалицији, јер их економске невоље већ увелико сустижу. Многи ме питају, шта треба та нова влада да уради. Можда би било мудрије да ћутим и да чекам њихове прве потезе. Можда је било паметније да нисам ни пристао да Ђинђића саветујем, пристао сам тек на његово свакодневно наговарање и уз притисак при- јатеља, него сам требао спокојно да чекам крах једне погрешне концепције. Међутим, сматрам да ангажовани интелектуалац не сме да ћути и мора да крикне гласом праведника. Из тог разлога, ипак, ради јавности, изнећу моје стручно мишљење шта треба да уради нова влада. Није битно које је боје мачка, каже мудри Конфучије, важно је да мачка лови мишеве. Кина у пракси примењује ову древну мудрост. Дакле, није битно ко ће седети у влади, важно је да та влада прво примени следећих неко- лико потеза 1. Пресек финансијског и материјалног стања у држави и привреди - рок 15 дана, 2. Обавештавање грађана о правом стању у држави и привреди - рок 7 дана, 3. Кривичне пријаве против криминалаца - рок 7 дана,

политичара,

тајкуна

и

4. Хапшење политичара, тајкуна и криминалаца који су оптужени по закону - рок 30 дана, 5. Доношење Закона о национализацији имовине стечене на привилегијама, корупцији и криминалу - рок 15 дана, 6. Окупљање стручњака из земље и расејања без обзира на страначку припадност - рок 10 дана,

14

7. Израда државотворног и националног Програма за спас Србије - рок 21 дан, 8. Формирање 2.000 менаџера за управљање привредом рок 10 дана, 9. -

Ангажовање 1.000 страних менаџера на проценат рок 30 дана,

10. Усвајање 200 системских закона усаглашених са ЕУ рок 30 дана, 11. Професионално ангажовање 200 страних стручњака у судству, тужилаштву и полицији, 12. Израда Новоег економског програма - рок 21 дан, 13. Програм смањивања јавне потрошње - рок 7 дана, 14. Програм смањивања пореза и доприноса - рок 7 дана, 15. Програм покретања привреде - рок 7 дана, 16. Програм супституције увоза - рок 7 дана, 17. Формирање четири јаке банке државним капиталом - рок 90 дана,

са

већинским

18. Формирање Банке за развој - рок 30 дана, 19. Ослобађање државних медија партијских утица- ја - рок 7 дана, 20. Презентација новог концепта страним држава- ма, банкарима, инвеститорима и компанијама - рок 90 дана. Напомена: Сви ови рокови почињу од дана формирања нове владе и све активности се упоредно обављају. Мишљења сам да је ово једини пут истин- ских и коренитих промена. Уколико се то не деси, следе убрзо нови избори. Све што сам овде пред- ложио неко мора да спроведе. Ко то буде први ура- дио биће успешан и народ ће га бирати. Све ово што сам овде изнео остаје као опомена политичкој лудости оних који нису схватили своје место у историји. Да ли ће се ово спровести? Да ли ће се истински препород догодити? Морам да признам, да нисам сигуран. Политичари су кварљива роба. Врло лоша искуства имам са политичарима. Њихове пар- тијске бирократије и њихова похлепа и сујета могу да поново пресуде. Зато сам прилично опрезан. Али оно што могу да обећам грађанима, уколико ови нови не буду спроводлили нови економски програм и не промене погрешан концепт, наставићу оштру критику њихове власти. До када? Док се не појаве неки нормални политичари који ће објединити све вредне, поштене и стручне људе и који ће нас извести из ове агоније. Излаз постоји. Грађани треба само да препознају куда мора да се иде. Таблоид бр. 155, 29.5.2008.

Бранко Драгаш

Iskra 1. julit 2008.


ШТА ЈЕ КОСОВО? За Србе данас није лако говорити о Косову. Некада смо о њему говорили са поносом и радошћу. Данас то не можемо. Сада је Косово за Србе и у Србији и ма где били, извор туге, срџбе и бунта због неправде коју нам чине силници, међу којима су и наши бивши савезници. Због њих смо у Другом свет- ском рату своју државу изгубили од непријатеља, а сада су је они распарчали у комаде. Испуњени смо горчином видећи да уљези, муслимани из Албаније који су се илегално населили на Косово сада, под заштитом хришћанских војника разних земаља, некажњено убијају Србе, пале им манастире и цркве, и руше и обесвећују гробља. Јад нас обузима када они чије Косово није никада било, сада га поклања- ју уљезима и власт дају криминалцима и убицама. Тешимо се тиме што знамо да су нам Косово као географску територију отимали разни освајачи, али никада није остало њихово. За освајаче Косова оно је увек било само географска територија. За данашње окупаторе Косова оно је такође само тери- торија на којој је слободно убијати Србе, вадити њихове органе и продавати их на црној берзи, пали- ти српске цркве и манастире и рушити српска гробља. За силнике који Шиптарима дарују туђу земљу, то је територија богата скупим рудама и терен погодан за базу за остварење њихових импе- ријалистичких геополитичких циљева. Али за Србе Косово није само географска територија. Косово је колевка српске нације, Православља, Цркве, и културе. Косово је место на коме су Срби стекли и одгајили верске и моралне врлине које су карак- терне особине свих истинских Срба. Ту спадају бого- љубље, човекољубље, слободољубље, истино- љубље и правдољубље. Косово је Јевросима, мајка Краљевића Марка која је модел за све српске мајке. Она саве- тује свога сина Марка: Немој сине огрешити душу; боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. Косово је и Југовића мајка. Њен супруг и девет синова су погинули у боју на Косову бранећи отаџбину и Православље. По завршетку битке, она шета по Косову Пољу и налази свога супруга и девет синова мртве, погинуле у боју, али сузу не пушта. Ни када јој је у крило спуштена одсечена рука сина Дамјана, није ни онда заплакала али није издржала већ, како народни песник пева: препуче јој срце од жалости: мртва паде Богу душу даде. Косово је девет браће Југовићи које, једног за другим њихова сестра кнегиња Милица моли да један од њих остане са њом, јер је то одобрио кнез Лазар. Сваки од њих одбија њену молбу јер сматра да му је дужност да са осталим ратницима брани своју земљу а не само своју сестру. Косово је кнез Лазара који се, заједно са својим ратницима пре одласка у бој причеигћује и одлучује да се приволи небеском а не земаљском царству, то јест да радије да свој живот бранећи не само своју земљу већ и целу Европу и хришћанство, него да сачува свој живот. Жртвовањем својих жи-

Iskra 1. juli 2008.

вота Кнез Лазар и његови ратници су одгодили напад на Европу за више од сто година. Косово је и Косовка девојка која хода по бојноме пољу превијајући рањене и жалећи мртве, а међу мртвима и свога вереника. Косово је наше Православље и наше Светосавље. То нам нико не може отети сем ако их се сами одрекнемо. Косово су вековима стари велелепни мана- стири и дивне цркве подигнуте у славу Божију. Но оне су такође сведоци славе Православља и Србије и оне су тапије које потврђују коме је Косово при- падало вековима. Зато их отимачи, под заштитом хрићанских плаћеника руше и пале. Са новчаним средствима која добијају од Сауди-Арабије и других муслиманских земаља такозвани Косовари, који руше и пале српске хришћанске храмове а подижу џамије у сваком селу на Косову чији становници су вољни да практикују вахабизам (врста строгог Ислама како се практикуе у Сауд-Арабији) и теро- ризам. Теџамије нису само центри за ширење исла- ма већ и центри за вахабизам и тероризам. Косово су гробља православна са надгроб- ним споменицима и крстовима на којима су ћирили- цом исписана имена српских покојника и мученика. Зато уљези и грабљивци некажњено руше вековима старе гробнице, а нове пуне новим српским жртвама и мученицима. Косово су рукописи и књиге староставне у којима су писмена сведочанства која показују чије је Косово било вековима. Моћници не умеју и неће да читају те књиге и рукописе, али их читају историја, истина и правда. Косово су и косовски божури, јединствени у целоме свету. Њихова боја је тамно црвена, као крв, јер расту на земљишту натопљеном крвљу српских ратника и мученика од Видовдана 1389. године до дана данашњег. Косово су и Срби и Српкиње, хиљаде људи, жена и деце који су натерани за време Другог свет- ског рата да напусте Косово, а када је земљом завладао комунизам власти им нису дозволиле да се врате својим домовима, а границу према Албанији су широм отворили. Косово су и они Срби, деца, жене и људи који су у најновије време побегли од шиптарског терора и склонили се у Србију, а тамо станују и живе у контејнерима. Косово су и оних неколико хиљада Срба који су преживели покоље и које никакав терор није уплашио и отерао са њихових огњишта на Косову. Од Косова су силници и њихови муслимански миљени- ци направили концентрациони логор за Србе, али неки Срби остају да живе на Косову под најтежим условима, и као неустрашива стража чувају Косово за будућа српска поколења. Косово су и десетогодишња Јована

15


Медведев о безбедности, НАТО и САД

Шта је Косово.. Радовановић и сва српска деца која живе на савре- меном Косову. У својим писмима, објављеним у њеној књизи Косовски божури (издавач: Дуга) Јована пише о себи, али то је истовремно и истори- јат све српске деце на Косову. Наводим само неко- лико пасуса из њеног првог писма: Помаже Бог, драги моји, ја сам Јована Радовановић, ученица сам петог разреда и одлична сам ученица. Имам 10 година, још мало па ћу 11. Живим на Косову са родитељима и са још две сес- тре. Место у коме ја живим зове се Ораховац, то је једина енклава у Метохијском делу. Ораховац је подељен град, у већем делу града живе Албанци и имају све услове за нормалан живот, а док ми Срби живимо у једном делићу који износи свега 300 метара слободне територије. Да, добро сте прочитали само 300 метара слободне те- риторије. То је тај српски део и ми ту живимо. Често нестаје струја па се дешава да ја и моје сестре пишемо домаће задатке уз свећу .................... На улицу не смемо да излазимо јер прети опасност од злих људи који се шетају српским делом. У центру српског дела налази се црква Успенија Пресвете Богородице. Ја се ту са мојим сестрама и родитељима молим да Господ спаси сав српски народ на Косову и Метохији! ........ Црква је ограђена бодљикавом жицом, тако је поставио КФОР због безбедности. Испред цркве је постављен велики тенк, ту даноноћно стоји КФОР и тако чува цркву. Живот на Косову је много тежак, али живи се уз Божју помок Најтеже је што немамо слободу кретања, ми деца то највише осећамо У писму број 6, Јована пише: Дивно је бити сободан као птица и путовати где год желиш. На Косову то је немогуће јер живот деце на Косову је као у кавезу. Ја сам птица у кавезу која сваког дана сања да слободно живи и слободно лети. Али су моја крила сломљена, душмани су их одрезали до рамена. Зато тако удомљена седим у кавезу (логору) и пишем све ово. Овако ми некако лакше, на неки начин изјадам и на тренутак прође ми. Тако свакоо дете на Косуву живи и осећа. Свако дете машта о слободи. И верујте да свако дете размишља као и ја. Исте су нам жеље, исти снови, иста туга, исти бол, исто све. Сви желимо само једно: слободу. Желимо слободу. Желимо да се слободно крећемо. Желимо да слободно дишемо! Прогони и страдања нису ништа ново за косовске Србе, као што нису ништа ново за Православље. Многобројни су они који су нам оти- мали Косово као територију, али никада није остало у њиховом власништву. Што нам га отимају, то нас не плаши јер ако је отето опет he бити наше. Бојимо се само да га неки Срби не предају или продају. Нажалост, има Срба у савременој српској влади који су изгледа спремни да ради личних интереса Косово и предаду и продаду. Њима да кажемо, њима да подвикнемо да могу привремено да отуђе Косово као географску територију, али никада Косово како је овде описано. То Косово је Србија, па ако њега не- стане, нестаће и оно што Србе чини Србима.

Немоћна Алијанса Предстојећи амерички избори неће утицати на односе између Москве и Вашингтона. Москва рачуна на конструктивни дијалог и сматра да ми- нулих осам година није узалудно потрошено. Да идемо напред, доказ је Декларација о сарадњи две земље коју су у Сочију потписали Путин и Буш. У целини, на будуће односе са САД гледам са умере- ним оптимизмом - изјавио је у среду у Москви председник Русије Дмитриј Медведев на 10. конгресу руске штампе. - Одговорност за међународну безбедност која лежи на нашим земљама је огромна и радиће- мо са америчком администрацијом без обзира на то која ће бити, јер ми морамо да сарађујемо. Русија је спремна да продужи дијалог - казао је Медведев. Медведев је остао доследан последњим говорима, као и политици коју је водио његов претходник Путин, оцењујући да НАТО не може да реши проб- леме безбедности Европе: - Ни Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) ни НАТО не решавају проблеме европске безбедности, истакао је Медведев. Атлантски пакт није довољан да би на територији Европе решио питање безбедности, јер у противном не би било конфликата "које смо добили протеклих 15 година". - Низ проблема треба решавати за столом преговорима, не прибегавајући оружаним војним формацијама - рекао је руски председник, додајући да војска у Европи постоји "испуњавајући задатке", а да "нико није осигуран да ти задаци неће бити обимнији, узимајући у обзир признање Косова". Медведев је као излаз поновио предлог изречен током посете Немачкој да се сазове свеевропски самит о безбедности у Европи, уз учешће свих држава континента, које би раз- мотриле могућност закључења споразума о европ- ској безбедности међу државама као сувереним формацијама, а не делегирајући неком пуномоћја, као блокови или ЕУ. - Унутрашњополитички развој Русије у последњих осам година изазива у САД "значајно разочарање". Надали смо се 2008. године да ће она бити ближа нама што се тиче система вредности. Са Русијом смо ипак нашли општу основу о чему све- дочи Споразум о стратешким оквирима који су пот- писали у Сочију Буш и Путин - написала је Кондолиза Рајс, амерички државни секретар, у часопису "Међународни односи". Рајсова сматра и да руска енергетска политика има политички мирис. Ипак, Русија није више СССР и није стални непри- јатељ и стратешка опасност. Немам никаквог основа да сматрам да је систем безбедности на европском континенту уни- верзалан и довољан - рекао је руски председник, одговарајући на питање учесника конгреса, дода- јући да је НАТО војни блок у који не улазе све земље европског континента. Новости, 11.6.2008. <новости.рс>

Б.

ВЛАХОВИЋ

Матеја Матејић протојереј-ставрофор

16

Iskra 1. julit 2008.


На маргинама писма генерапног секретара Уједињених нација председнику Србије

КОГА ОБМАЊУЈЕ БАН ЂИ-МУН? Његов циљ је, по свему, да одбије нарасле критике и критичаре који већ неколико месеци указују да гене- рапни секретар УН, по „савету" САД, ВБ и Француске, спрема некакав сурогат правне основе за увођење мисије Европске уније на Космет. Та мисија би, корак по корак, истисла мисију УН, а на место Кфора и фор- мапно устоличила НАТО. Суштина је, дакпе, јасна као дан - успостављање ЕУ - НАТО механизма за примену Ахтисаријевог плана о „надзираној независности" Писмо генералног секретара УН Бан Ђи-муна, председнику Србије Борису Тадићу о намери да „преустроји међународно цивилно присуство" на Косову и Метохији изазвало је пажњу како својом садржином, тако и јавном полемиком око уставне надлежности за одговор. У првој реченици писма председнику Србије генерални секретар УН каже: „Став УН по питању ста- туса Косова био је строго неутралан". Иако фор- мулисан афирмативно, ово подсећање је, ипак, дефанзивне суштине. Његов циљ је, по свему, да одбије нарасле критике и критичаре који већ неколико месеци указују да Бан Ђимун, по „савету" САД, ВБ и Француске, спрема некакав сурогат правне основе за увођење мисије Европске уније на Космет (ЕУЛЕКС). Та мисија би, корак по корак, истисла мисију УН (Унмик), а на место безбедносне мисије која је, такође, под мандатом УН (Кфор) и формално устоличила НАТО. Суштина је, дакле, јасна као дан - успостављање ЕУНАТО механизма за примену Ахтисаријевог плана о „надзираној независности". Коректно, али само на први поглед „После једностраног проглашења независнос- ти Косова, 17. фебруара 2008. године, неке државе чланице су признале Косово као суверену државу, док друге нису" наставља генерални секретар УН своје писмо. На први поглед коректно - и генерални секре- тар УН користи терминологију која је блиска српској јавности и коју користе готово сви политичари - „после једностраног проглашења независности". А суштина? Оваквим методом тзв. „конструктивних нејасноћа" генерални секретар УН, не само да ништа не објашњава, већ свесно, или несвесно шири конфузију. У ствари, он тиме скрива две битне ствари: прво, да једнострано проглашење независности представља кршење Повеље УН и Резолуције СБ 1244 које је он, по природи своје функције, дужан да штити, а не само да „неутрално" региструје како чини у писму председнику Србије. Друга, да „неке државе чланице (УН) које су признале Косово" броје 40, а „друге (чланице УН) које нису" признале Косово броје 153. Може ли генерални секретар УН, кад је већ прихватио да пише о „једним" и о „другим чланицама" УН бити „неутралан" на такав однос мањине и већине чланица. Чије ставове и интересе он заступа оваквим писмом? УПАДЉИВО, АЛИ ОДСУСТВО УПУТСТВА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ Генерални секретар указује у писму да га је „одсуство даљих упутстава од Савета безбедности" довело до намере да употреби „ауторитет који (је)

Iskra 1. juli 2008.

стекао Резолуцијом Савета безбедности 1244 (из 1999) да се преустроји међународно цивилно прису- ство". Пада у очи да генерални секретар не каже да ли је уопште тражио упутства од Савета безбедности, већ само констатује „одсуство" таквих упутстава. То, међутим, никако не значи да, ако нема упутства, сам може бити тумач воље органа којем одговара за спро- вођење Резолуције 1244, или да може попуњавати евентуалне „празнине", а најмање, да може узурпи- рати овлашћења која по Повељи УН припадају искључиво Савету безбедности. Наиме, „ауторитет (овлашћење, прим. аут.) да преустроји међународно цивилно присуство" на који се у писму позива у Резолуцији СБ 1244, једноставно - не постоји. Увод свог писма председнику Србије генерал- ни секретар УН завршава, на први поглед тако јасном и принципијелном позицијом да је боље не би фор- мулисали ни најбољи саветници - на Андрићевом венцу, или у Немањиној: „Резолуција Савета безбед- ности 1244 остаје на снази све док Савет безбедности не одлучи другачије". Фали, међутим, једна „ситница" коју генерални секретар, за разлику од Србије и наве- дене већине чланица УН (153), очигледно не сматра важном помена. Наиме, ако „Резолуција СБ 1244 оста- је на снази", како генерални секретар са својим апаратом, посебно са Унмиком и Кфором, које му је Савет безбедности ставио на располагање ради њеног спровођења, види остваривање одредби о суштинској аутономији за Косово и Метохију и о гаранцијама су- веренитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ)? Потпуно је јасно да предлози које износи у писму председнику Србије (1. Полиција, 2. Судови, 3. Царине, 4. Саобраћај и инфраструктура и 5. Границе) нису у складу са одредбама Резолуције СБ 1244, посебно са гаранцијама суверенитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ), нити се предложена решења могу третирати као својства покрајине са „суштинском аутономијом" у оквиру Србије (СРЈ). Утврђивање градива Мере које генерални секретар ближе објашњава у тачкама 1 до 5 овог писма „биће привре- мени договор" и „без прејудицирања статуса Косова"! Дефинисање и војно обезбеђивање граница, дефини- сање и функционисање „јединственог царинског подручја" ни на који начин, по реторици генералног секретара УН, не утичу на „статус Косова"! Још само, када би нашао икога ко би у то поверовао. На пример, његов партнер у разговорима Хавијер Солана, или Оли Рен који управо поручује Београду да треба да утврди градиво из „општих усло- ва" међу којима је први добросуседство и сарадња Србије и Косова. Наравно, све то у светлости ирског не Лисабонског договора. Јасно је, дакле, да се писмо генералног секре- тара не тиче само састава, „преустројства међународ- ног присуства" (што је еуфемизам за увођење ЕУЛЕКС и постепено гашење Унмика и Кфора), већ и успостављање мандата мисије Европске уније и НАТО пакта, изван и изнад одредаба Резолуције 1244, без

17


NOSTALGIJA I DUŽNIČKA FAKTOGRAFIJA Srbija će tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor Lakoća zaduživanja poslednjih godina podseća na vesele sedamdesete, kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo, i kada je postojala svest da se živi dobro - previše dobro. Tog osećaja danas nema, iako se Srbija zadužuje više nego sedamdesetih, a spoljni dug uporno i beznadežno raste (28,4 milijarde dolara krajem marta). Jugoslavija je svoj dinamični posleratni razvoj delom zasnivala na novcu koji je stizao sa Zapada - prvo u vidu pomoći, a kasnije i u obliku kredita. Krajem šezdesetih godina, kada su jugoslovenski gastarbajteri pohrlili u Zapadnu Evropu, počele su pristizati i doznake iz ino- stranstva. Kombinovani priliv inostranog novca omogućavao je da Jugoslavija investira, a da pri tome ne žrtvuje životni standard, kako su to činile ostale socija- lističke zemlje. Obilje kapitala i „meka” kreditna politika stvorile su ambijent u kome su se investicione odluke, često politički inspirisane i usmeravane, donosile olako. Preduzeća nisu previše brinula o obrtnim sredstvima, računajući na pomoć banaka koje su bile pretvorene u servis privrede. Cilj je bio da se preduzeća, bez obzira na njihovu rentabilnost, održavaju „iznad vode”, i to po svaku cenu. Gubici privrede su bili socijalizovani kroz bankarski sistem i stalni inflatorni pritisak je bio neminovna posledica ovakve politike. Postojala je, međutim, i druga, svetlija strana. Deo kredita koje je Jugoslavija dobijala usmeravan je za izgrad- nju infrastrukture, dakle namenski i selektivno. Poslove su, naravno, obavljala domaća preduzeća. Tako se pored izgrađene infrastrukture i novih radnih mesta sticalo i iskust- vo koje se kasnije prodavalo zemljama Trećeg sveta. Deo inostranih kredita je kroz bankarski sektor usmeravan privredi. Bolji i efikasniji deo privrede se ubrzano modernizovao i bio je u stanju da tržištu (domaćem, ponekad i stranom) ponudi dovoljno proizvoda - ne vrhunskih, ali sasvim solidnih. Banke su kreditirale

Кога обмањује... одобрења Савета безбедности. Генерални секретар не каже ко су учесници, односно, стране „договора" о мерама које наводи, али се без нарочитих недоумица може закључити да су то оне земље и организације које су подржале тзв. План Ахтисарија и тзв. Координисану независност, у првом реду, САД, ВБ, Француска, Немачка и Италија, као и НАТО и ЕУ. Ради се, дакле, о еклатантном примеру узурпације овлашћења Савета безбедности и даљој деградацији његове улоге са тешким последицама. А што се тиче констатације да се све то чини „без прејудицирања статуса Космета", то, после свега, није само ругање здравом разуму, већ бисерни пример ароганције и стила оних по чијим „саветима" поступа први човек светске организације. То не би смело проћи незапажено - ни у Србији, ни на предстојећој седници Савета безбедно- сти. Г лас јавности, 17.6.2008.

18

isključivo kupovinu domaće robe, pa je i to pomagalo da ona bude konkurentna, bar na domaćem tržištu. Ekonomska politika nije bila liberalna, ali je (to se danas jasnije vidi) svakako bila dobra za građane Jugoslavije. Veliki broj Ijudi je bio zaposlen, mada se nije pretrzao od rada. U svakom slučaju, siromaštvo i očaj nisu bili masovna pojava kao danas. Država je obezbeđivala besplatno školstvo, zdravstvo, ulagala je u kulturu, vojsku, nerazvijena područja, a da pri tome nije ništa prodavala. Konačno, taj sistem je stvorio preduzeća i društveno bogat- stvo od čije se prodaje i danas živi i opstaje. Da nije bilo ratova devedesetih, da se imovina nije (tranziciono) pro- davala u bescenje, stvarne razmere tih vrednost bi bile mnogo vidljivije. Srbija i danas, kao nekada, dobija finansijsku pomoć, ima visok priliv deviznih doznaka, agresivno se zadužuje, a povrh toga, rasprodaje sve što se može prodati. Uzalud. Sve manji broj građana ima stalni posao, ekonom- ska kriza je kontinuirana, a osećanje života, čini se s razlo- gom, sve je tragičnije. lako ekonomski sistem apsorbuje ogromne količine inostranog kapitala, investira se malo. Ozbiljnih investicija u infrastrukturu nema, sem u pred- izbornim obećanjima. Jedan od važnih uzroka ovakvog stanja u vezi je i sa bankarskim sistemom, načinom kako on danas funkcioniše, kao i njegovom vlasničkom strukturom. Banke beskompromisno i isključivo slede sopstveni profitni interes, i to najčešće kratkoročni. Kamate i provizije u Srbiji su među najvišim u Evropi. Krediti se najrađe usmeravaju tamo gde banka može zaraditi najviše (npr. keš krediti), i tamo gde se povraćaj kredita najlakše može osigurati - hipotekarni krediti, hartije od vrednosti Narodne banke itd. Na listi prioriteta finansiranje proizvodnih investicija, kao najrizičnije, na samom je dnu. Kreditna politika je racionalna iz ugla bankarskog sektora, ali je pogubna za nerazvijeno društvo. Svi ovi tren- dovi su pogoršani vlasničkom strukturom banaka. Strane banke u maloj zemlji su nedodirljive i mogu činiti što im je volja. Prirodno je da inostrani vlasnici banaka ne osećaju odgovornost za domaću ekonomiju, ali je opasno da finan- sijski sistem male i nerazvijene zemlje bude dominantno u stranom vlasništvu. Bankarstvo je krvotok privrednog si- stema, a ne biznis kao „svaki drugi”. Iz socijalističke kraj- nosti u kojoj je bankarski sistem bio potpuno podređen interesima privrede, otišlo se u drugu, još goru. Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja koji su finansirale inostrane banke. Nema ni uspešnog razvojnog modela bez čvrste i stabilne sprege privrede i bankarskog sektora - dakle bez saveza poslovnih elita. Valja podsetiti da ova simbioza nije socijalistički izum. Reč je o finansijskom modelu koji je bio u centru nemačkog i japanskog privrednog „čuda”, a na takvom finansijskom temelju počivao je i razvoj jugoistočne Azije i Kine. Srbija će tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor - to nije pitanje nostalgije, već ekonomske faktografije. Politika, 20.5.2008. <politika.co.yu>

Nebojša Katić finansijski konsultant

Живадин Јовановић

Iskra 1. julit 2008.


Izvodi iz studije Marka Pivca (3)

UVLAČENJE JUGOSLAVIJE U DRUGI SVETSKI RAT I NJEGOVE POSLEDICE Inžinjer Marko Pivac živi u SAD. Ovu studiju piše na engieskom jeziku. Iskri je ustupio ove izvode, s tim da ih mi prevedemo i objavimo. U prevodu ove duže dokumentovane studije na naš jezik Iskra se suočila sa brojnim stra- nim imenima i izvorima. Da bi vezu izmedu imena i izvora učinili što jasnijom, zadržali smo strana imena u originalu. Gde je bilo nužno stavljanje nekog imena u naš padež, padežni sufiks je odvojen od imena sa (-). Izuzetak je opšte poznato prezime Čerčil. Zbog dužine ove značajne studije, Iskra če njen prevod objaviti u više nastavaka. ••• Stavtjamo sve ovo u fokus: * Dvo-fazni plan SOE/ SZS napravljen je, odobren - i finansiran - jula 1940. kada je Jugoslavija bila neutralna zemlja. * Trojni pakt Nemačka - Italija - Japan sklopljen je 27. septembra 1940. Shodno tome, jugoslovenska vlada ne bi mogla da planira pristupanje Paktu koji nije postojao. Stoga, Trojni pakt nije mogao biti razlog za SOE/ SZS plan. * Italija je napala Grčku 28. oktobra 1940. Stoga ni pomoć Grčkoj nije mogao biti razlog za SOE/ SZS plan. * Pošto italijansko-grčki rat nije postojao u julu 1940, Hitler nije mogao planirati pomoć svome savezniku sla- njem svojih trupa i ratnog materijala u Grčku kroz Jugoslaviju. Nema dokaza da je on u julu 1940. planirao rat protiv Jugoslavije. * Ipak Faza 2 SOE/ SZS plana predviđa okupaciju Jugoslavije. Razlog za takvo predviđanje nije dat. Zato pitanje, šta je bio stvami razlog i namera ovog plana? Атегу je pisao: u slučju rata, Gavrilović „zna da je poraz neizbežan”. (66) Ali, ... Srbija, on (Gavrilović) je nastavio, bi bila prirodan centar otpora za ceo Balkan, a njegova Zemljoradnička stranka, sa svojim vezama sa Bugarskom i Hrvatskom, bila bi prirodan predvodnik - prema Julian Amery-u. (67) * Lideri SZS nisu bili jedini Ijudi koji su tražili i / ili uzimali u obzir intervenciju jedne strane zemlje - zemlje koja nije imala čak ni ugovor o savezu sa Jugoslavijom - u unutrašnje jugoslovenske poslove. Nije bila dužnost i odgovornost Britanca da štite interese Jugoslavije; to je bila obaveza i odgvornost građana Jugoslavije, uključujući i onih koji su tražili i / ili dozvoljavali britansku intervenciju. Vratimo se nazad početnom planu Tupanjanin - Атегу - Altmaier. Dok je prvi bio Srbin, a drugi Britanac, kako se dogodilo da Altmaier - koji nije bio ni jedno ni drugo - učestvuje u pripremi plana? Атегу i Altmaier su se sreli kada je ovaj bio poslat Ameri-ju ,,da sa njim razgovara o nekim svojim predlozima za britansku propagandu u Jugoslaviji”. Od tada Атегу je viđao Altmaier-a „skoro svakog dana u toku sledećih šest meseci” i Altmaier postaje Amery-ev „glavni mentor za jugoslovensku politiku”. (68) Атегу daje sledeća oabveštenja o svom mentoru: Altmaier je bio nemački Jevrejin iz Frankfurta koji je kao podoficir u Prvom svetskom ratu posle pri- mirja 1918, uzeo vlast i držao je deset dana za socijaliste u Frankfurtu. Iz ličmih razloga otišao je u Berlin „ostavlvši revoluciju i političku karijeru iza sebe”. Kasnije postaje novinar; dugo godina bio je dopisnik Frankfurter Zeitunga i Manchester Guardiana u Beogradu i Sofiji. Od 1936. do pada Španske Republike „aktivno je učestvovao u Španskom građanskom ratu”. Tada se vratio u Beograd i „stanovao kod Milana Gavrilovića”. (69) Altmaier je „ znao svakoga u Beogradu i otvarao sva vrata” Amery-ju i mnogo više od toga. Do tada uglavnom pod uticajem desnog i konzervativnog političkog mišljenja, Атегу mnogo kasnije piše: Bio sam sada po prvi put u svakodnevnom dodiru sa jednim sjajnim i iskusnim kolegom čiji si koreni bili marksistički. Altmaier me je naučio da u marksizmu razlikujem istinu od njegovih grešaka. Još važnije, navikao me je da primenjujem marksistički društveni i ekonomski metod u analiziranju tekučih političkih zbivanja. (70) Ubrzo po našem poznanstvu, Altmaier me je odveo da vidim Milana Gavrilovića. ... (71) Još jednom sam bio pozvan da ručam sa Gavrilovićima i tada mi je rečeno da više neće biti poziva. Treba da dođem kad god hoću, ali oni su očekivali da dođem najmanje jednom nedeljno. ... (72) Dakle, jedan srpski političar - konspirativno ime „Stric”, čija je stranka finansijski bila pomagana od Britanaca - i jedan mladi tajni britanski agent pod jakim uticajem jednog marksiste, i taj marksista... planirali su aktivno- sti koje će uticati ne samo na jednu političku stranku već i na celu zemlju.

Iskra 1. juli 2008.

19


Još o finansijskoj pomoći SZS. Glavni izvršni oficir SOE, Gladwyn Jebb, uRazuje da SOE finansijska pomoć SZS i drugim političkim partijama i patriotskim organizacijama nije stvarno bilo podmićivanje, već činjeno da se omogući otpor Osovini, i stvori alternativna vlada, u slučju da Britanci napuste Balkan. (73) Stvarna i tačna upotreba cele pomoći SZS, na primer, možda nikad neće biti poznata. „Niti je SOE-u bilo poznato da je Tupanjanin takođe bio na platnom spisku sovjetskog NKVD-a.” (74) Bio je to profesor Gabriel Gorodetsky koji je napisao da je Tupanjanin „zamenik lidera Agrarne (obično zvane zemljoradnička) stranke lično bio na platnom spisku NKVD-a”. (75) (Alexander Glen opisuje kako je Tupanjanin u aprilu 1941. bežao iz Jugoslavije u Kadilaku - najprestižnijem i najskupljem američkom automobilu - dok je Glen vozio običmi Ford. Profesor Mirko Kosić o čijem interesu po predmetu finansijske pomoći ima kasnije u ovom napisu - pisao je, da je narod u Beogradu mogao da rekonstruiše šta je Tupanjanin uradio sa novcem dobijenim od Britanaca, te da su to bili samo nje- govi privatni dugovi i kupovine. (77)) (Profesor Vladimir Petrov pisao je 1971, da je Miloš Tupanjanin „pogegao u Istanbul sa $ 35,000 bri- tanskog novca”. (A Study in Diplomcy, 180)) Koliko je velika bila suma od 4,000 funti sterlinga mesečno? Kurs funte 1940-41. bio je: nešto viši od četiri SAD dolara, a jednog dolara 50 jugoslovenskih dinara - ili više od 200 dinara za funtu. Više od 800,000 dinara mesečno bila je ogromna svota za neindustrijsku, agrarnu Jugoslaviju u to vreme. Ova suma bila je dodatak plaćanju (Britanaca) za tražene aparate za bežičnu komunikaciju, tajne štampače, skladišta oružja i eksploziva, itd. U naknadu za to Britanci su morali očekivati odgovarajuće rezultate; drugačije, za njih ne bi imalo smisla trošiti toliki novac. Jedna od neposrednih dobiti bila je Srpska Zemljoradnička Stranka - kao britanski Trojanski konj Srpska Zemljoradnička Stranka bila je najkorisnija od SOE političkih saveznika, jer je u stvari bila deo vlade, taktički se udružujući sa knezom Pavlom. Njena spoljnopolitička linija bila je anti-nemačka, dol je njenu pro-savezničku propagandu SOE finansijski pomagao od jula 1940. (78) Korisnost SOE planovima postala je javno vidljiva 20. marta 1941. ,,Mi smo već izvesno vreme pomagali jednu od srpskih stranaka koja je imala jednog ministra u vladi. On je prvi podneo ostavku po pitanju (Trojnog) pakta”. (79) (Više o ovoj ostavci kasnije.)

Mete „finansijske pomoći” nisu bile samo političke partije. U pismu od 15. novembra 1940. Orme Sargent (zamenik pod-sekretara u Forenj ofisu) žali se Gladwyn Jebb-u da izgleda potrebno da se jugosloven- ski Generalštab „učvrsti”. lako on (Sargent) oseća da je finansijska pomoć plačana Srpskoj Zemljoradničkoj Stranci ,,bez sumnjt < dobra za nas”, on nastavlja ,,ali da li ne bi mogli bar nešto od novca da potrošimo na Generalštab? Kruže glasine da su nekoliko jugoslovenskih generala sazidali sebi vile od novca dobijenog od Nemaca. Možda bi ih mi mogli pomoći da ih prošire/” (80) Želeći da združi snage jugoslovenske Treće armije stacionirane na krajnjem jugu zemlje sa grčkom armijom koja se bori na Albanskom frontu, grčki komandant, general Alexandros Papagos, nekoliko dana pred Puč šalje svog emisara u Skoplje da uspostavi kontakt sa njenim komandantom. Eden je sugerirao generalu Maitland Wilson-u, britanskom komandantu u Grčkoj da upriliči sastanak sa jugoslovenskim komandantom u južnoj Srbiji da „osigura maksimum jugoslovesnkih snaga... za odbranu Vardarskog i Monastirskog (bitoljskog) koridora” i „ако je moguće koordinira planove”. VVilson, Papagos i Kairo su se tad upustili u diskusiju kakvu bi „finansijsku pomoć” ili „ličnu ponudu tre balo učiniti jugoslovesnkim oficirima ili Ijudima.” (81)

Po J. Amery-u: Sekcija D nije razmatrala tajnu finansijsku pomoć nekoj političkoj partiji u jednoj ne- utralnoj zemlji pre Gavrilovićevog zahteva za pomoć. Njegovim zahtevom situacija se menja. SOE obraća pažnju nezadovoljnim političarima opozicionih stranaka i postaje spreman, voljan i osposobljen da ih „finansij- ski pomogne”. Razni autori obrađuju ovo pitanje u nekim detaljima. Većina identifikuje SZS, Narodnu odbranu i Demokratsku stranku, ali postoje takođe svedočanstva i za Nezavisnu demokratsku stranku. (82) Oko 20. januara 1941. Dr Milan Grol, predsednik Demokratske stranke rekao je Tom Masterson-u da bi oni bili naklonjeni aktivnom otporu u slučaju napada osovinskih snaga na Jugoslaviju. On je mislio da bi bilo dobro preventivno napasti Bugarsku, ako bi ona dopustila prolaz nemačkih trupa preko svoje teritorije. Posle ovog razgovora Masterson predlaže SOE-u finansijsku pomoć Demokratskoj stranci: pomoć stranki bi proširila obim propagande - mislio je on - i u javnosti bi utvrdila svest o opasnosti od nemačkog

20

Iskra 1. julit 2008.


prodora u Bugarsku. Campbell se saglasio sa predlogom mesečne pomoći od 1,000 funti sterlinga. (83) [Infromacije o kontaktima SOE sa Demokratskom strankom mogu se naći u raspravi između Radoja Kneževića - člana Demokratske stranke i ogorčenog protivnika regenta kneza Pavla - i istoričara David Stafford-a, u pismima uredniku Slavic Revievv, objavljenim u Vol. 38, br. 2 (Jan. 1979), str. 361-2.. Po Staffordu, jasno je da su: „па osnovu podataka iz arhive samog SOE”, vodeći članovi Demokratske stranke imali mnoge kontakte sa SOE. Prema Kneževiću, dokumenti identifikuju pukovnika Tom Masterson-a kao glavnog SOE kontakt čoveka.] Prema uredniku Dalton-ovih dnevnika, profesoru Ben Pimlott-u, Nezavisna demokratska stranka bila je takođe finansijski pomagana, pored SZS i Narodne odbrane. (84). Lider Nezavisnih demokrata, Dr Srđan Budisavljević, ,,bio je pouzdan prijatelj Alexander Glen-a i stranka je takođe primala britansku finansijsku pomoć od januara 1941.” (85)

(T2) Sada opet nazad Taylor-u. Beleške i praznine u Izveštaju. I Taylor-ovo pismo i Izveštaj (Dodatak) sadrže rukom pisane beleške na levoj margini. Budući ,,NAJ- TAJNIJI” izveštaj i adresiran Nelson-u, logično je pretpostaviti da je on pisao ove primedbe. Ipak, u nedostatku dokaza, ne može se ustanoviti njegovo autorstvo. Pored beleški, kopija Izveštaja pokazuje i neka brisanja teksta. Obe, primedbe i brisanja, postavljaju pitanja o prirodi nekih SOE aktivnosti u Jugoslaviji. Evo nekih značajnijih beleški: * Pišući o SOE aktivnostima u Jugoslaviji (str.7), Taylor: „Kontakti sa kojima radimo u Jugoslaviji su sledeći: -” Primedba: „Sekcija najpotpunije nade & vrlo različitih kontakta” * O SOE kontaktima u Srbiji i Bosni (str. 8), Taylor prvo ukazuje na Srpsku Zemljoradničku Stranku.. ... Mi smo finansijski pomagali ovu stranku od prošlog jula i oni su nam sigurno na raspoloženju za podzemnu propagandu, sabotaže i gerilsko ratovanje kad jednom Jugoslavija bude u ratu. ...” Zatim kaže da je drugi (kontakt) bio „stvarno oličen našim tesnim ličnim odnosom sa llijom Trifunovićem, posle poznatim kao Tatica. » Primedba: „Uspešan u političkom pritisku”. „Da li su se oni saglasili?” Iz mašinom kucanog Izveštaja koje se odnosi na snabdevanje Jugoslavije (paragraf (2)(a), strana 11) može se zaključiti da su na početku izbrisana tri reda i četiri na kraju paragrafa. Između ova dva izbrisana prostora nalazi se informacija da su od kraja 1939. jaki eksplozivi i normal- na S02 oruđa slata u Jugoslaviju iz Engleske, a potom iz britanskih baza u Egiptu. Od decembra 1940. veli- ka skladišta ovog materijala bila su stvarana u raznim centrima Jugoslavije, ,,za dan kad zemlja bude bila okupirana i diplomatske veze prekinute.” (str. 11, kurziv dodat.) Sav materijal poslat u Beograd odmah je prebacivan u skladišta u Ljubljani, Zagrebu, Dubrovniku, Nišu i Skoplju za raspodelu Ijudima koji će ga stvarno upotrebiti. (str. 12) Uspeh planova uglavnom je zavisio - po Taylor-a mišljenju - od velikihkoličina materijala i oružja poslatog iz britanske baze u Atini. U tu svrhu SOE je pripremao tri šeme: (a) [prazan (izbrisan) prostor] Ali, pored ovog praznog prostora pisac primedba postavlja pitanje: ,,Da li su se oni saglasili?” Da li su se oni - grupe finansirane od SOE-a - saglasile u čemu? Cenzor(i) su osigurali da se to ne

sazna. Međutim, u sledećem paragrafu (III (3) (b) str/12), Taylor izveštava da su izvršene potrebne pripreme za slanje tri kamionska tovara u severnu Jugoslaviju; da ta tri kamiona budu usput „izgubljeni”, njihovi tovari skinuti i podeljeni SOE prijateljima, kako je to dogovoreno sa Taticom [llija Trifunović Birčanin] i Stricem [Dr Miloš Tupanjanin], Brisanje Taylor-ovih informacija nije bio jedinstven slučaj ovog Izveštaja Nelson-u. Uklanjanje dokaza o nekim SOE predratnim aktivnostima u Jugoslaviji

Pošto je Jugoslavija uvučena u rat, George Taylor, Tom Masterson, Hugh Seton-VVatson, Alexander Glen, ostali SOE operatici u Beogradu - pa čak i Basil Davidson iz Budimpešte - užurbano su pobegli iz Jugoslavije zajedno sa službenicima britanskog poslanstva i drugim britanskim građanima. Jedna grupa od preko stotinu Ijudi, predstavljena od britanskog ministra Campbell-a kao diplomatsko osoblje, bila je uhvaćena od Italijana, dobro tretirana i puštena da ide u Veliku Britaniju. Taylor je stigao u London 17. juna 1941. (86) On i Masterson su onda napisali izveštaj datiran 24. jun 1941, naslovljen „Izveštaj S.O. [Dalton-u] od A.D. [Taylor-a] i DHY [Masterson-a] o nekim S.0.2 aktivnostima u Jugoslaviji”. „Originalni izveštaj se sastojao iz šest odeljaka. Poslednja četiri, koji se odnose na post-oku-

Iskra 1. juli 2008.

21


paciona događanja (sabotaže i geriiski otpor), nažalost su nestali;”, pisao je Dr David Stafford u članku o Puču 27. marta 1941. u Beogradu. (87) Rukovodeći SOE aktivnostima iz Beograda od novembra 1940. - i stoga „zaslužan za svaku vrstu orde- na” Masterson je znao detalje SOE odnosa sa finansijski pomaganim grupama / pojedincima. Moglo bi se stoga očekivati da je njegov doprinos izveštaju od 24. juna bio znatan. Eliminisanjem poslednjih četiri odeljaka iz izveštaja, potpunije informacije o aktivnostima finansiranih grupa i post-okupacionim događanjima su takođe namerno izbačeni. Stoga trebalo bi zaključiti da Taylor-ov izveštaj Nelson-u od 26. februara 1941. daje nepot- pun uvid u ove aktivnosti.

(ТЗ) Nastavljamo sa Taylor-ovim izveštajem. Nastavljajući sa temom snabdevanja u odnosu na Srbiju i Bosnu (III (3) (c), str. 12), Taylor obaveštava Nelsona da je predloženo stvaranje najmanje tri isturena skladišta na grčko-jugoslovenskoj granici iz kojih bi Stričeve i Taticine organizacije „bile omogućene da organizuju krimjumčarenje materijala preko granice iz ovih skladišta”. SOE planovi Taylor je obavestio Nelsona da će SOE planovi biti aktivirani u bilo kom od dva slučaja: ako bi posto- jeća jugoslovenska vlada sama uvukla zemlju u rat, ili ako bi elementi koji bi „uzeli stvar u svoje ruke” to učinili. (str. 12) Planovi za Sloveniju i Hrvatsku su sadržali angažovanje dve slovenačke organizacije u ilegalnoj propagandi „која već sada dejstvuje”; u sabotažama malih razmera, neke od kojih se „već događaju”; i razaranju vojnih objekata. (str. 13) U slučaju da „Beograd kapitulira” - tj. u slučaju da gore pomenuti „elementi otpora” preuzmu vlast - SOE agenti bi primenili ,,sva moguća sredstva, uključujućl podmićivanje” da privole neke zabrinute jugoslovenske ofi- cire ,,da vrše razaranja na sopstvenu inicijativu”. SOE organizacija u Zagrebu, zajedno sa nekim jugosloven- skim vojnim inžinjercima, pripremila je kompletnu listu ovih ciljeva. (str. 13) (Nastavak u

Copyright: Marko Pivac

sledećem

broju)

Izvori: Атегу, Julian Approach March: a Venture in Autobiography, Hutchinson of London, 1973 Balfour, Neal & Маскау, Sally Paul of Yugoslavia, Britain's Maligned Friend, Hamish Hamilton, London, 1980 Barker, Elisabeth British Policy in South-East Europe in the Second VVorld War, Macmillan, London, 1976 Eden, Anthony (The Earl of Avon) Memoires: The Reckoning, Cassell, London, 1965 Glen, Alexander Footholds Against a Whirlwind Hutchinson of London, 1975 Gorodetsky, Gabriel Grand Delusion Stalin and the German Invasion of Russia, Yale University Press, New Haven and London, 1999 Kosić[50], Mirko "Je li 27 mart 1941 plaćen?" ("Is March the 27th, 1941, Paid-Up?"), 1950 Onslovv, Sue "Britain and the Belgrade Coup of 27 March 1941 Revisited", Electronic Journal of International History, (March 2005) Pimlott, Ben (ed.) The Second VVorld VVar Diary of Hugh Dalton 1940-45, Jonathan Cape in Association with the Lonodon School of Economics and Political Science, 1986 Stafford[cp], David "SOE and British Involvement in the Belgrade Coup d'Etat of March 1941", Slavic Revievv, Vol. 36, No. 3, September 1977 Vodušek Starič, Jerca Slovenski Špijoni in SOE 1938-1942 (Slovenian Spies and SOE 1938-1942), Ljubljana, 2002 Williams, Heather Parachutes, Patriots, and Partisans: The Special Operations Executive and Yugoslavia, 1941 - 1945, The University of VVisconsin Press, 2003

22

66 Атегу, 173

77 Kosić[50], 11-12

67 Атегу, 173 68 Атегу, 147

78 VVilliams, 28. kurziv dodat 79 Eden, 226. kurziv dodat

69 Атегу, 147 70 Атегу, 147-8. kurziv dodat

80 VVilliams, 27. kurziv dodat 81 Barker, 93; 283n100

71 Атегу, 148 72 Атегу, 149

82 Balfour, 253; Baker, 44-5 83 Vodušek, 214-15

73 VVilliams, 27 74 Onslow, 55

84 Pimlott, 138 85 Onslow, 20

75 Gorodetsky, 139

86 Pimlott, 230

76 Glen, 67

87 Stafford[cp], 410n43. kurziv dodat

Iskra 1. julit 2008.


Документи (10): Ако коза лаже, рог не лаже

100 НАЈЗНАМЕНИТИЈИХ СРБА Године 1993. појавила се у Београду интересантна књига под насловом 100 најзнамени- тијих Срба\ у време док је комунистички режим био још на власти. Интересантна је и по томе што се у њој налазе биографије и неколико личности које су годинама биле оспораване од режима, неке или ликвидиране или осуђиване на суду или су једноставно биле нон грата. Књига обухвата најзнамени- тије Србе у свим областима живота, од Стефана Немање до песника Васка Попе. Биографије су писали виђени историчари, књижевници и остали стручњаци. Очигледно, нису могли бити заступљени сви знаменити Срби због ограниченог обима књиге. Нас не интересује овде колико је заслужних Срба изостављено већ колико је укључено оних који су дотле били оспоравани и о којима се у јавности мало говорило или говорило као о највећим непри- јатељима друштва (разуме се, комунистичког). То су Краљ Александар Карађорђевић, професор и председник избегличке владе у Лондону Слободан Јовановић, владика Николај Велимировић, председник српске владе под окупацијом Милан Недић, и књижевници Јован Дучић и Милош Црњански. Иако је међу стотином Срба укључено само шесторица који су били жигосани од стране режима, ипак и то показује да је већ почетком деведеситих година узела маха ревизија судова о личностима за и против. Што је најважније, биографије ових личности написане су са великом дозом објективности, што -he се видети из потоњег излагања. Није чудно што је Краљ Александар укључен међу најзнаменитије Србе; чудно је што су власти дозволиле да се он уопште прикаже као такав. Њега су Коминтерна и југословенски кому- нисти оцрнили као створитеља гробнице народа и тиме је његов случај био затворен ”за сва времена”. Професор Драгољуб Р. Живојиновић пише нашироко, стручњачки и објективно, о карактеру престолонаследника који је остао недовољно проучен и схваћен: "Отуда су проистекли многи неспоразуми и противречна мишљења о њему као човеку, политичару и владару. Разумевање његове личности и политике било је такође отежано оре- олом ратника и владара, с једне, и политичким и идеолошким предрасудама и оптужбама, с друге стране. Било је сувише претеривања која су онемогућила потпуније сагледавање његове личности.”(545) Александар је био веома популаран и цењен као ратник и као човек чврсте руке, што је морао да буде кад је постао краљ, стално праћен трзавицама и проблемима, како унутрашњим тако и спољним. Њега је мучила дилема да ли да се бори за очување Краљевине Србије или за уједињење јужнословенских народа. Изабравши ово последње, платио је главом у Марсељу. Слика коју нуди Живојиновић о Александру нимало не личи на оптужбе од стране комуниста да је он створио гроб- ницу народа на Балкану, већ да је лично страдао у међусобној борби разних политичких и националних фанатика, међу којима су били и комунисти.

Iskra 1. juli 2008.

За Слободана Јовановића Радован Самарџић вели да је отац Слободанов, либерал, дао сину име Слободан, што је било први пут да се име Слободан појави у Србији. Самарџић наводи детаље Слободановог живота и рада у главним цртама али потпуно и прецизно. Обим његовог рада је заиста импозантан, од службе по разним надлештвима, учешћа у свим ратовима, оснивања и уредниковања Српског књижевног гласника, учешћа у академији наука, политичке активности у Српском културном клубу, и избеглиштва у Енглеској. Самарџић истиче Јовановићев широк круг интересовања и писања у многим областима, специјално о државном праву и о политичким доктринама, то јест о стварању разних схватања власти и метода њеног остварења. Он нарочито проучава тоталитарне појаве као кому- низам и фашизам. Тако у његовој књизи Из истори- је политичких доктрина (1935) има студија о Платону, Макијавелију, Берку, али и Марксу. ”Све ове студије састоје се од прецизних тумачења појединих доктрина, од објашњења како су настале и Јовановићеве критике могућности њиховог спро- вођења у дело. Даровитије и умније књиге о том предмету код Срба нема; и у такозваном великом свету такве књиге су тешко налажљиве.”(441) Ово објашњава зашто су комунисти осудили Јовановића на 20 година робије и тешког рада и зашто су о њему ћутали. Питање је зашто су дозволили да се ова књига појави. Међу осталим делима Слободана Јовановића треба поменути Уставобранитељи и њихова влада (1912) и Из наше историје и књижевности (1931), нарочито његов есеј Карађорђе и његове војводе, у коме је анализирао ”однос врховног вожда и других покретача буне, с намером да утврди карактер револуције и сагледа начин образовања државне власти у ослобођеној Србији”.(443) И после Другог светског рата, када су комунисти силом запосели власт, Јовановић је писао у огледу О тоталитаризму (1952) о проблему тоталитаризма, који је онда постао више него актуе- лан у његовој земљи. Није ни чудо да понеке биографије у књизи 100 најзнаменитијих Срба гледају ревизионистички на нашу недавну историју. Биографија Владике Николаја Велимиро- вића, сада Светог Николе, написана је такође стручно и објективно надахнутим пером Марка С. Марковића. Он верно прати одрастање и образо- вање будућег владике и свеца, од његовог рођења па до задњих дана у руским религиозним институци- јама и школама у Америци. Осветлевши његов допринос српској духовној култури, Марковић тврди да је владика Николај ”знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мис- лилац и пророк.”(521) У књижевности он се прославио као црквени беседник, религиозни пес- ник и есејиста. Његове Молитве на језеру се могу уврстити, по Марковићу, међу најлепша остварења светске религиозне поезије. "Хришћанин који, после

23


100 најзнаменитијих... читања Светог писма, зажели да учврсти своју веру објашњењем основних православних истина, наћи ће данас све што је најнужније за спас своје душе у мисионарским и апологетским списима владике Николаја.”(523) Што је најважније, Николај сматра да је морални закон изнад природних и социјалних закона. У Марковићевој биографији владике Николаја читалац ће сагледати сав обим и величину његовог значаја за српску културу новијег доба уопште. не занемарује ни владичино Марковић интересовање за свакодневни живот његових суграђана, као на пример његово оснивање тако- званог богомољачког покрета пре Другог светског рата, и његове симпатије за покрет генерала Драже Михаиловића, због чега су га Немци прогањали и, заједно са патријархом, ставили у злогласни логор Дахау. Марковић јасно тврди да су они ослобођени заузимањем Димитрија Љотића. Владика није осуђивао Милана Недића и Љотића као издајнике; напротив, поштовао их ”као патриоте, сматрајући да су се они жртвовали из ‘љуте невоље', да би спасли бар нешто од свог народа који су Немци и њихови савезници ‘обрекли на коначну смрт‘. Из личне преписке владичине такође се види да се он до краја живота молио ‘за Дражу, Милана и Димитрија‘.”(521) У целој књизи нема већег изненађења од уврштења генерала Милана Недића међу најзна- менитије Србе. Не зато што он то није заслужио, већ зато што су га комунисти жигосали, онда и дан- данас, као издајника и колаборатера. Предратни антикомуниста, Недић се смртно замерио комунис- тима примањем председништва владе Србије за време окупације и бескомпромисном борбом против њих. Миле Бјелајац пише биографију Милана Недића доста уздржано. Добар део биографије односи се на бриљантну војну каријеру од 1895. до 1941., на разним војничким положајима и у неколико ратова, чак и у кратком Другом светском рату. У свим тим ситуацијама Недић се владао не само исправно већ и као верни службеник своје нације. Један телеграм француског конзула у Скопљу из августа 1934. године, вели: „Својом пријазношћу, својом куртоазијом и својим тактом, генерал је освојио симпатије читаве скопске популације... Цело Скопље се слегло на железничку станицу која је дословно била преплављена. Више од 5000 људи сматрало је за обавезу да га поздрави у самом тренутку поласка, што је изазвало кашњење воза на поласку пола сата...”(491). Међутим, Недић, који је увек гледао на ствари реално, био је свестан да је земља била неспремна за рат који се назирао на хоризонту од стране Италије и Немачке. Под тим условима он је тражио од савезника, нарочито Француске, да гарантују помоћ. ”У случају немачког напада Југославија ће се бранити, рекао је, до доласка помоћи... Недић је био против изазивања Немачке и самим тим против чина какав је био 27. март, па ипак пучисти га именују за команданта Треће армије...”(492) Судбоносни догађају за сав српски народ, па и за Недића, настали су после пораза априла 1941.

24

Бјелајац каже да је Недић прихватио незахвалну дужност председника владе под окупацијом јер је ”био упознат с могућношћу да се Србија подели између немачких балканских савезника. Био је упо- зорен да би се за ликвидацију немира могле иско- ристити мађарске, бугарске и усташке снаге, и упознат са већ делатном одлуком Немаца да немилосрдно приступе и одмазди над целим срп- ским народом.”(493) Он је ипак покушао да добије нешто заузврат (као, на пример, потпуну аутономију, српске оружане снаге, престанак убијања Срба ван граница, припајање седамнаест срезова НДХ у Босни, помоћ заробљеницима, итд.). У нечему је успео, али не колико је желео. Његова брига за биолошкоегзистенцијални спас националног бића превагла је у његовој служби окупатору. Али, ”ако је међуратно ратно право предвиђало, за време оку- пације, и домаћу цивилну управу, уз међусобне обавезе, Недић је грађењем политичког концепта супротног пораженој Југославији прекорачио те оквире и тако постао једна страна у очевидном грађанском рату.”(493) Ово помало звучи као оправдање третирања Недића као издајника, али је немогуће у краткој биографији анализирати шта је Недић заиста мислио и намеравао под ратним условима. Бјелајац ипак наводи неке успехе Недићеве сарадње са окупатором: прихват 420.000 српских избеглица, од тога 70.000 деце, као и хиљаде Словенаца; обезбеђено школовање; ослобађање болесних српских заробљеника; омогућење да Србија, и поред великих обавеза према Немачкој, не гладује, итд. Бјелајац спомиње да су у делу српске јавности Недића звали "српска мајка”. Трагична иронија је у томе да је Недић платио за све то својом главом. Бјелајац не спомиње околности под којима је Недић завршио, али за сада је довољ- но и то што није приказан као издајник и фашистич- ки слуга у комунистичком духу. Добро је да све то народ чује. Јован Дучић је у последњим годинама свог живота постао непријатељ југословенских кому- ниста кад је у Другом светском рату јавно у Америци помагао покрет генерала Драже Михаиловића. Дотле, левичарски критичари третирали су га као буржуја, малтене као лажног "дубровачког племића” и писца кога је време прегазило. После рата, о Дучићу се није писало, мада су нека његова дела поново објављивана. Тек је недавно ”рехаби- литован” и његови земни остаци су пребачени из Либертивила у Америци у његово родно Требиње. Угледни критичар Славко Леовац у овој изврсној биографији сматра Дучића једним од највећих срп- ских песника и есејиста. Он пише о њему углавном као о писцу (о Дучићевим последњим годинама у Америци има само два реда), скоро занемарујући његове некњижевне ставове. Леовац цитира Исидору Секулић да је Дучић "родољубиви песник високог одређења: бити у потпуности свој, народно и лично свој, али никако се не зазидати у то своје, него бити отворен према вредном у другоме... Бити културни националиста и истински песник значи, доиста, бити дубоко везан за историју и судбину свог народа, али и за судбину човека уопште.”(453- 454) Ово је директан одговор комунистичким осу- дама његовог "шовинизма”. Леовац закључује: ”Кажимо да је Дучић путовао и ка новим лукама, ка новим звездама, увек у рукама држећи оно што је било конкретно и могуће леп стих и поетску

Iskra 1. julit 2008.


ИЗГРАДЊА ХРАМА У СРЕМСКОМ СЕЛУ БОСУТУ Православни храм Рођења Светог Јована Претече у сремском селу Босуту, саграђен 1802. године, срушен је за време Другог светског рата и никада после тога није обновљен. Завод за заштиту споменика културе из Сремске Митровице израдио је априла 2008. године пројекат новог храма који представља реплику старе босутске цркве срушене 1943. године. По добијеном благослову епископа сремског, Господина Василија, приступило се формирању Грађевинског одбора и прикупљању помоћи за изградњу нове богомоље. Сви који желе да помогну изградњу новог православног храма у селу Босуту, новчане прилоге могу уплаћивати на девизни рачун број: 00-508- 00028334, отворен код »Banca Intesa« A.D. Београд, на следећи начин:

Posrednik: DRESDEFF - DRESDNER BANK AG FRANKFURT AM MAIN, GERMANY: Račun u Srbiji sa ovom bankom: DBDBRSBG - BANCA INTESA AD, BEOGRAD MILENTIJA POPOVIĆA 7B - BEOGRAD, SRBIJA; Korisnik računa: RS35160005080002833483 - CRKVENA OPŠTINA BOSUT. Секретар Грађевинског одбора Микица Илић e-mail:rubiroza@ mail.ru tel. ++ 381 63 708 2180

мисао.”(454) Добро је што је овако објективан суд о Дучићу пружен јавности после година и година осуђивања и занемаривања. Милош Црњански је такође високо цењен од његовог биографа Петра Џаџића. Он је био осуђиван од стране левичара као десничар још пре Другог светског рата и што се није вратио из емиграције у земљу са свог дипломатског положаја у Лондону после рата. Он се својим списима и поступцима замерио комунистима и они су га зато "избрисали” из српске књижевности. Међутим, и он је "рехаби- литован” као и Дучић, али са мање тешкоћа. Џаџић концизно објашњава: "Процес ослобађања од стаљинистичких стега у култури али и у друштве- ном животу, започет педесетих година, који је омогућио либерализацију односа према стваралаштву и ствараоцима, омогућио је несметани повратак Црњанског из емиграције.”(562) Џаџић се углавном концентрише на стручњачку оцену дела Црњанског. Све у своје време. Мало по мало, све ће доћи на своје место, па ће се и о другим знаменитим Србима, као о Дражи Михаиловићу и Димитрију Љотићу, писати како они и заслужују. Васа Михаиловић

Медведев на Економском форуму

САД криве за финансијску кризу За прошлогодишњу финансијску кризу, најтежу од времена велике депресије тридесетих година прошлог века, криве су глобалне финансиј- ске компаније које су потцениле ризике и уз агре- сивну политику највеће економске силе у свету, САД, довеле до губитака не само корпорација, већ су учиниле да сиромашна већина постане још бед- нија - рекао је председник Русије Дмитриј Медведев говорећи пред учесницима 12. међународног економског форума у Санкт Петербургу. Руски председник сматра да раст цена природних богатстава и хране јасно показује да нема међународних институција у којима би се решавали конкретни проблеми који су сада најтежи. - Показало се да је илузија да једна земља, чак и најмоћнија, може да преузме улогу глобалне владе. А они задужени за финансијску политику, пре свега Међународни монетарни фонд, нису имали механизме утицаја на тржишта - рекао је председник Русије. Он је оценио да су неодговара- јућа формална улога САД у светској економији и њене реалне могућности биле једна од главних разлога текуће кризе. - Ма колико било велико америчко тржиште и ма колико био поуздан амерички финансијски систем, они нису у стању да замене глобална робна и финансијска тржишта објаснио је Медведев. Председник Русије је упозорио на раст економског егоизма појединих земаља који се нега- тивно одражава на глобалну економику. - Данас се у свету све снажније показују последице судара дугогодишњих тенденција ка глобализацији и стремљења одређених земаља да заштите свој економски суверенитет, да добију максималну корист за своје грађане. У сушитини се ради о расту економског егоизма - истакао је Медведев. Иза тог економског егоизма стоји иде- ологија која се може назвати "економским национализмом". - Мислим да у данашњем кризном периоду стратегија економског егоизма није добра за решавање проблема који се јављају. Већ сада живимо у свету где се грешке одређених земаља одмах одражавају на ситуацију у глобалној економији - нагласио је Медведев. Председник Русије је најавио да ће ускоро бити прихваћен план којим би Москва постала свет- ски финансијски центар, а рубља би требало да постане једна од водећих регионалних валута. - Ми смо већ постигли успехе у привлачењу капитала и сада смо почели да стимулишемо инве- стирање руских компанија у иностранству. Руске инвестиције нису шпекулације, а такође нису ни агресивне. Наше компаније не само што задржавају постојећа радна места кад одлазе у иностранство, него и отварају нова - рекао је Медведев. Новости, 8.6.2008. <www.novosti.rs>

Бранко

ВЛАХОВИЋ

(1) 100 најзнаменитијих Срба (Београд: Принцип, 1993). 617 стр. Бројеви страница цитата назнајени су у тексту.

Iskra 1. juli 2008.

25


t РАДОСЛАВА - САША БОРОЈЕВИЋ У понедељак 12. маја ове године у вечер- њим часовима изненада се упокојила, седећи за столом у својој куће у предграђу Мелбурна, Глен Ирис наша другарица Радослава Саша Боројевић.

ш

Сахрањена је у четвртак 15. маја на гробљу српског манастира Св. Сава у месту Илајн, недалеко од Мелбурна. Саша је рођена 1922. године у Шапцу где је одрасла и школовала се. Имала је још три сестре Љубинку, Оливеру и Станиславу - Цану. Још док је била ђак виших разреда шабачке гимназије упознала се са учењем пок. Димитрија В. Љотића и постала одушевљен присталица омладинске организације „Бели орлови”, огранка Ј.Н.П. Збор. После извесног времена постала је и старешина исте групе. је после завршетка гимназије и Саша великоматурског испита пошла на учитељски курс у Учитељску школу у Шапцу, који је са успехом завршила, добивши диплому квалификоване учитељице. Није никада била на дужности учите- љице због ратних прилика. Ратне године су пролазиле и дошла је одсудна 1944. година када су се над Србијом надвили црни облаци, када је победничка Совјетска армија марширала према Србији да помогне и устоличи на власт југословенске комунисте. Природно је било да нама, националној омладини Србије и Југославије није било места у таквој среди- ни, па је већина те омладине напустила своју земљу, изабрала избеглиштво. Најпре у Италију, затим у Немачку. Пошто смо у Немачкој добили статус расе- љених лица могли смо да емигрирамо у преко океанске земље. Саша је отишла у Енглеску где се упознала са својим будућим мужем и животним дру- гом добровољачким официром Бошком Бороје- вићем. Склопили су брак у којем се родио син Раде 1951. године. Године 1952. су одлучили да дођу у Аустралију где су већ живели Сашина сестра Љубинка са својом породицом и Бошков млађи брат Раде. После краћег боравка у Сиднеју за стално су се настанили у Мелбурну. Бошко и Саша су се уклопили у национални и црквени живот и рад једног дела српске заједнице у Мелбурну. Бошко се примио дужности председника ЦШО у цркви Св. Тројице, а Саша председнице Кола српских сестара у истој цркви. Радили су са оста- лим члановима неуморно и за кратко време успели да дођемо до сопственог храма, који нисмо имали ради несрећног раскола у Српској православној цркви 1963. године. Успели смо да купимо један храм који је био на продају. Пошто нисмо имали довољно новца у црквеној каси морали смо да се задужимо, али смо и поред тога успели да одговоримо свим обавезама и исплатимо дуг пре одређеног рока. У свему томе

Бошко и Саша су били покретачи и главни радници. Године су пролазиле у неуморном раду и дошло је време да се Бошко и Саша повуку из активног рада у уступе место млађим људима и женама. Тако до данашњег дана. На Сашином опелу су чинодејствовали протојереји Мирослав Поповић и Чедомир Видаковић и ђакон Горан Ћећез. У цркви се од покојне Саше опростио дирљивим речима о. Чедомир истичући Сашино пожтвовање у црквеном раду током низа година. На гробљу се од Саше опростио друг Богдан Малешевић, који ју је познавао још из школ- ских дана у Шапцу и евоцирао успомене из ђачког живота. Завршиојеса: Слава ти и хвала за све што си учинила за своју породицу, народ и цркву и нека ти Господ прими душу у Своје непролазно царство, и нека ти велики српски светитељ Св. Василије Острошки буде заступник пред престолом Творца. Амин, да Бог да! После укопа приређена је даћа за покој душе Саше у манастирској сали. Супругу Бошку и сину Раду, као и сестри Љубинки изражавамо наше најдубље саучешће. _________________________________________________ М. Б.

Западни амбасадори кроје владу Западним дипломатама није било довољно што су мешали прсте у изборни процес у Србији, па су сада један за другим засукали рукаве и кренули да нам, наравно по својој мери, кроје нову владу. Међутим, сада се нису зауставили на лепим речима и „добронамерним саветима”, већ не жале пара, да прогурају своје љубимце. Ни британски дипломата у Србији Стивен Вордсворт после 11. маја није у понудама „проевропљанима” много заостајао. Оценио је да Србија има пуно задовољавајућих услова за компаније које траже инвестиције у овој регији, али и да је став његове земље да је Србији потребна проевропска влада како би страни инвеститори били спремни да уложе капитал овде. Додуше, Вордсворт је негирао тврдње да он и друге западне дипломате утичу на формирање владе, јер „нема начин да натера људе да ураде нешто, већ да може само да да своје мишљење”. Проевропску владу, наравно, очекује и немачки амбасадор Волфрам Мас. 20.6.2008.

26

Гласјавности

Iskra 1. julit 2008.


ДСС: Правна анализа ССП и других уговора

СПОРАЗУМИ СА ЕУ НЕ МОГУ ДА БУДУ ПОТВРЂЕНИ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ Експертски тим Демократске странке Србије оценио је да су Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом и Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима правно неважећи и да, без поновног ангажовања Брисела и Београда на отклањању њихових недостатака, не могу бити ратификовани у Скуп- штини Србије. Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом и Прелазни споразум у посто- јећем облику нису сагласни са међународним правом и Уставом Србије, наведено је у правној експертизи Д С С-а, која је данас објављена на сајту те странке. "Очигледно је да ови споразуми садрже битне недостатке који их чине правно неважећим. Сасвим је сигурно да се без поновног ангажовања уговорних страна ти недостаци не могу отклонити", наведено је у закључку анализе, уз упозорење да поменути споразуми у постојећем облику не могу бити потврђени у Скупштини Србије. Експерти Д С С су оценили да постоје четири основна недостатка С С П, који тај уговор чине правно неваљаним. Први недостатак је то што је, и поред гаран- ција територијалне целовитости Србије садржаних у члану 135 Споразума, 20 од 27 држава чланица ЕУ признало "државу Косово", а чак 18 је то учинило пре потписивања споразума. "То значи да приликом потписивања С С П осамнаест држава чланица ЕУ, пошто су претходно признале, 'државу Косово’, под одредбом 'садаш- њи статус Косова’ из члана 135. став 2. С С П, подразумевају статус КиМ као независне државе, односно територију Републике Србије без КиМ. Да није тако, акти признања 'државе Косово’ од стране тих држава били би бесмислени, односно накнадно поништени потписивањем С С П", наводи се у ана- лизи. Према оцени аутора анализе, још су јасније правне последице признавања Косова које су учиниле Литванија и Република Чешка после пот- писивања С С П, будући да су на тај начин оне, не само са становишта унутрашњег права, већ и међународноправно, протумачиле шта подразумевају под статусом Косова. Из свега тога, како се истиче, произлази да или не постоји сагласност воља свих уговорних страна о територији Републике Србије, или су се представници Републике Србије накнадно, чином потписивања С С П, сагласили са противправном сецесијом њене јужне покрајине.

Експерти Д С С проценили су да поштовање или непоштовање територијалног интегритета Србије од стране ЕУ и односно држава чланица мо- же бити од утицаја и на примену других одредби С С П, посебно оних којима се предвиђа обавеза земље потписнице да сарађује са земљама региона. "Уколико би Србија прихватила С С П у ситуацији када 20 држава чланица признаје ’неза- висно Косово’, Србија би према наведеним и другим одредбама С С П морала да сарађује са 'независним Косовом’ ако жели да се уговор примењује", наво- ди се у анализи. Како се додаје, већ у моменту потписивања С С П јасно је испољено непостојање сагласности око смисла члана 135. став 2. и посебно смисла позивања на Резолуцију 1244 у том члану. "То значи да је у моменту потписивања С С П била одсутна сагласност воља о једном битном елементу тог уговора, а недостатак сагласности воља о битним елементима неког уговора, према Бечкој конвенцији, доводи у питање само постојање тог уговора", оцењују експерти Д С С. Други битан недостатак С С П је то што су се између момента парафирања С С П и момента потписивања околности промениле тако што је дошло до нелегалног проглашења "независности Косова", признавања од стране осамнаест држава чланица ЕУ које су уговорне стране С С П, а коначно и одлуке о слању мисије ЕУЛЕКС на КиМ без одобрења Савета безбедности УН. "Ова промена околности је од суштинског значаја за сам С С П и његову примену. Бечка кон- венција у члану 62. и код већ закључених и рати- фикованих међународних уговора предвиђа, као основ за престанак уговора или повлачење уго- ворне стране из њега, суштинску промену околнос- ти у односу на стање у тренутку закључења уговора", наводи се у анализи. Из тога, како се додаје, произлази и да је овлашћење које је Влада Србије дала свом потпредседнику да закључи уговор под једним окол- ностима престало да важи у моменту суштинске промене тих околности. Трећи велики недостатак који уочавају стручњаци из Д С С јесте одложена примена Привременог споразума до испуњења пуне сарадње са Хашким трибуналом, и чињеница да није дефи- нисана неутрална и објективна инстанца која би проценила да ли је тај услов задовољен. "То значи да ни у тренутку потписивања, нити у овом тренутку, не постоји коначна сагласност

Iskra 1. juli 2008.

27


I

Коментар аналитичара на понуде Мантера Да је потпуно трагикомично да амбасадор једне земље даје домаћинима подршку за улазак у варијанту са неким трећим субјектом и притом нуди новац, сматра аналитичар Горан Буџак. - Лепо од Мантера што нам нуди помоћ. Али, то је само нови начин да нам „велики брат” сугерише шта ћемо добити будемо ли добри. Нажалост, велике силе сматрају да им је све дозвољено, па се поиграва- ју с малим државама. И све то зарад сопствених интереса и супротно међународном праву - рекао нам је он и додао да Мантер сигурно није могао да иступи у име ЕУ, а мимо Брисела, те да је та изјава добро коор- динисана. 20.6.2208. Гласјавности

СЛАВА УДРУЖЕЊА „ЈАДРАН” У МИЛВОКИ, САД Удружење „Јадран” у Милвоки, САД, слави- ло је своју славу Светог Великомученика Георгија - Победоносца у суботу 10. маја 2008. године. Прво је у храму Светог Саве служен помен свим погинулим и помрлим српским добровољцима као и помрлим члановима Удружења. Чинодејствовао је о. Раде Чутило. После парастоса обављен је обред сечења славскога колача који су окретали поред домаћина Марка и Олгице Радмановић и њихове породице и председник удружења „Јадран”, друг Андра Мандић. Затим су се сви учесници упутили у ресторан Стари град на славски ручак где се окупило око 45 особа старих збораша и добровољаца са својим породицама и пријатељима из Милвоке и њене ближе и даље околине као и из Чикага и околних места.

Споразуми са... воља којом се преузимају права и обавезе пред- виђене Привременим споразумом уз ШП. А ако сагласност воља није коначна, онда то уопште и није сагласност воља, без чега нема ни уговора. Дакле, наведени услов чини овај уговор непостоје- ћим", наводи се у анализи. На крају, последња значајна препрека потврђивању споразума са ЕУ у Скупштини Србије је и то што је С С П противуставан. "Потписивањем међународног споразума са државама које не признају суверенитет и територи- јални интегритет Србије, већ признају постојање државе Косово драстично је повређен Устав Републике Србије. Потписивање С С П је, тога дана, обављено и са још осамнаест држава чланица ЕУ које су признале КиМ као 'независну државу’. Због тога је ШП у таквом облику противуставан", закључују стручњаци Д С С. "Сагласно Бечкој конвенцији, у тренутку потврђивања С С П у Скупштини Србије мора пос- тојати потпуна сагласност воља уговорних страна око текста споразума. Исто тако, да би С С П био потврђен у Народној скупштини текст споразума мора бити у потпуности усаглашен са Уставом Србије. Ово су јасни и једноставни услови без чијег испуњења С С П неће моћи да оствари своју основну сврху, а то је придруживање и припрема за присту- пање Србије Европској унији", оценио је правни тим

ДСС.

У уводним напоменама, којим се објаш- њавају разлози настанка анализе, наводи се да само темељно и озбиљно разматрање питања спо- разума са ЕУ, у коме политичка пропаганда и поје- диначни страначки рачуни неће бити на првом месту, може уродити исходом који ће бити од др- жавног интереса за Србију. Правна експертиза споразума са ЕУ усагла- шена је са Новом Србијом, а потом достављена и потенцијалним партнерима за формирање парла- ментарне већине Социјалистичкој партији Србије и Српској радикалној странци.

После ручка друг Андра Мандић замолио је о. Рада да каже неколико речи, који је топло поз- дравио све присутне и славарима честитао славу. Затим је домаћин славе Марко Радмановић, старији син нашег друга Мише, такође поздравио све и честитао славу. Мало касније прочитани су поз- драви и добијене честитке од другова из Канаде, Енглеске, Аустралије, као и многих појединаца из удаљенијих крајева САД и друга Боре Карапанџића, који из разних разлога или велике удаљености нису могли доћи. Задовољство је било још једном виде- ти нашег старог друга Жику Драгојловића који је дошао из далеке Атланте. На крају су сви присутни послужени колачима које су спремиле наше другарице, после чега смо се разишли својим кућама у нади да ћемо се догодине опет срести и прославити нашу славу. Марко Сунара

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ Мало је познато, да су борбе које су се од 8. септембра 1944. преносиле са Јелове Горе ка Ваљеву и ваљевском крају (као главном правцу партизанског продора), биле последња линија одбране Србије од Брозових „ослободилаца”. Битан догађај, о коме се скоро ништа конкретно не зна, десио се 12. септембра 1944. када су добровољци, послати из Ва-љева, омогућили генералу Миха-иловићу, његовом штабу и амери- чкој војној мисији, пролаз од Мионице до Диваца, јер су били одсечени од својих јединица. Моле се добровољци и остали, који би сво- јим сећањима и информацијама могли помоћи ре- конструкцију поменутих борби, да се јаве на адресу: Александар Филиповић Хајдук Вељка 24 14 000 Ваљево, Србија И-маил: valeksije@neobee.net тел: (381 14 222 890)

4.6.2008.

28

Танјуг

Iskra 1. julit 2008.


t ДРАГИША ТРИПКОВИЋ У Оснабрику, Немачка, умро је 8. јуна 2008, после два удара шлога и више од месец дана борбе са последицама, наш друг Драгиша Трипковић, добровољац Трећег пука СДК. Драгиша је рођен 2. фебруара 1921. године у Стопањи код Крушевца, где је свршио основну школу и радио на свом сеоском имању. Оженио се у Сомбору 1941. године и из тог брака имао сина и двоје унучади. Тај брак се услед ратних прилика нажалост није одржао. У добровољце је ступио 1943. године и са њима од тада прошао све борбе, а затим повлачење у Словенију и у мају 1945. у Италију. У Италији са другим добровољцима про- лази кроз војноизбегличке логоре у Форлију и Еболију, а затим с пролећа 1947. и кроз логоре у Немачкој до добијања статуса „расељеног лица” те године. Пошто као некадашњи плућни болесник није могао да даље емигрира из Немачке, успешно завршава књиговезачки занат и после тога ради као књиговезац у Херфорду, Минхенгладбаху и Билефелду. Године 1971. придружује се тада најбројнијој „колонији” бивших добровољаца у Оснабрику, где поред својих ратних другова, среће и сапутника за остатак свога живота, Трајанку, удовицу нашег друга инвалида покојног Свете Бјелопетровића. Са Трајанком, њихов добри „чика Драгиша”, добија и две Трајанкине мале кћери са Светом, Бранку и Миру, као и две Светине кћери из претходног брака, Невенку и Наду, о којима се старала Трајанка. О свима њима „чика Драгиша” се очински стара и помаже Трајанки да их школује и изведе на пут. Данас су Бранка и Мира срећ но удате и обе професионално успешне, поред тога што су се национално и верски одржале и изванредно владају нашим језиком. Тежак удар за Драгишу била је вест да му је пре 10 година умро син у Сомбору. За утеху му је остала стална веза са синовљевом децом, унуцима Драгишом и Драганом. Поред старања о породици Драгиша је врло активан у нашој добровољачкој заједници у Оснабрику. Поред недевно упокојног Милутина Остојића, десна је рука Крсти Тодоровићу, како у раду око цркве, тако и у старању око познате фолклорне групе „Оро”. После Крстине смрти Драгиша и Милутин заједнички деле преостале наше послове тамо, а након Милутинове болести и смрти, Драгиша остаје једини мушки представник добровољаца у Оснабрику. После Драгише, остале су само одане удовице и кћери наших другова. Драгиша је био ретко добар и предустретљив друг и човек, спреман свакоме да помогне. Редовно је обилазио болесне и немоћне и разгаљивао их сво- јим увек ведрим духом и расположењем. Поред свега стизао је да до краја живота негује и своју дивну башту и руже. Редовно је материјално пома- гао цркву Светог Ђорђа у Оснабрику. Драгиша је сахрањен 12. јуна достојно испраћен од око 150 сродника и пријатеља породице. На опелу су чинодејствовали три свештеника, оснабрички парох о. Синиша

Iskra 1. juli 2008.

Вујасиновић и оци Драган Секулић из Берлин и Богдан Смиљић из Билефелда. Од свог вредног парохијана Драгише опростио се у цркви и на гробљу о. Синиша, истичући његово ревновање и пожртвовање за цркву. Поред венаца Трајанке и осталих сродника, на гроб покојног Драгише положен је и венац Удружења српских добровоља- ца своме радном и оданом члану. После погреба приређена је даћа за учеснике на сахрани. Наше искрено саучешће Трајанки и другим сродницима. Слава и хвала нашем добром другу Драгиши и вечан му помен у непролазном Царству Христовом! Искра

Понашање као у банана републици

Непристојна понуда САД После мешања прстију у изборни процес у Србији и сугерисања које би партије за САД биле пожељне у Немањиној 11, амерички амбасадор почео да иступа и у име Брисела и нуди повластице за проевропску владу. Амерички амбасадор Камерон Мантер, нар- авно предњачи, те се пре два дана усудио да пону- ди не само свој, већ и „новац Европе и читавог света”- само „проевропској влади”. - Народ ове земље веома јасно је направио избор. Ако, надам се, будете добили демократску владу која води у Европу, добићете веома велику помећ од Америке, Европе и читавог света - рекао је Мантер и додао да САД желе да се читав регион „са Србијом као лидером, помери ка Европи”, те да би био „веома изненађен” ако би антиевропске снаге у Србији успеле да формирају владу. Иначе, Мантер је, недавно упитан да ли би сарадња са СРС-ом била проблем, казао само „морали бисмо да видимо”, али је истакао као при- хватљиво да „проевропске снагегЈ” формирају владу са СПС-ом. 20.6.2008.

Г лас јавности

29


Слава Светог Георгија у Сиднеју Освануо је леп и сунчан дан, субота 10. године. Ми, Српски добровољци, другарице пријатељи, сви смо журили да на време стигнемо Св. Кнеза Лазара - сиднејске Лазарице, на заштитника Српских добровољаца Светог Победоносца.

Ђурђевдан у Великој Британији мај 2008. и наши до храма прославу Георгија

Славље је започело у 11.00 часова сећањем на преминуле. Старешина храма, протојереј ставро- фор о. Миодраг Перић служио је парастос оцу Србије генералу Милану Недићу, нашем председ- нику и учитељу Димитрију Љотићу, другим предвод- ницима Српских добровољаца, као и нашим друго- вима и другарицама преминулим на овом континен- ту. Док је отац Миодраг изговарао њихова имена, ми смо их се сећали уз тихо појање „Господи помилуј". Нешто касније, у току службе, придружио нам се и прота Саша Радоичић, старешина катедралног храма Светог Саве у Инглсајду. По обављеном парастосу приступило се сечењу славског колача који су окретали Ђура Пољак, Брале Стевановић и Драги Супуровић, као домаћини, заједно са протама Миодрагом и Сашом и петогодишњом Аником Поповић. После послужења кољивом прешло се у храмовну салу где је, по обичају, служена „грејани- ца” коју су припремили супружници Љиља и Душан Рашета. По благослову, присутни су се послужили храном коју су припремиле наше другарице. Члани- це Кола српских сестара при овом храму, на челу са председницом Драганом Шундић (рођеном Матовић), као и обично, лепо су декорисале салу за ову прилику. У име слављеника, друг Ђура Пољак је у свом пријатном и садржајном говору поздравио свештенике, госте, пријатеље, другарице и другове који су дошли да скупа обележимо ову нашу свечаност и што су помогли да она буде на уобича- јеном нивоу. На крају је позвао присутне да минутом ћутања одамо пошту онима који су преминули од прошлогодишње славе: Милету Радосављевићу, Бранку Димитријевићу, Вери Живојиновић и Дари Стојиљковић. Песму ,,Мртви нисте”, водио је друг Ђура праћен од осталих. И ове године је лепо било видети друга Мишу Петровића са Златне Обале. Наш друг Свемир прочитао је пристигле поздраве и честитке поводом славе од другова из Енглеске, Америке и Мелбурна, као и појединачне од Боре Карапанџића из Америке, Гојка и Десе Секулић из Сиднеја, Миодрага и Маре Кулић из Квинсленда, Вере Илић из Америке и Наде Павловић - Ћосић из Мелбурна. Осећало се расположење и радост, како нас слављеника, тако и наших гостију, што нам је драги Господ подарио још једну прилику да се окупимо и освежимо успомене из прошлости. Растали смо се благодарећи Господу што нам је дао духовну снагу да истрајемо у нашој борби. Б. С.

30

Српски добровољци у Великој Британији сла- вили су своју славу Светог Великомученика и Победоносца Георгија у недељу, 18. маја 2008, у Бермингаму, средња Енглеска. Литургију у велелепном храму „Лазарици” служио је парох, протојереј о. Александар Зебић уз изванредно појање црквеног квартета. На крају литургије обављено је сечење славскога колача. Чинодејствовао је архијерејски заменик за Велику Британију, протојереј - ставрофор, о. Миленко Зебић уз асистенцију о. Александра. Славски колач окре- тали су поред свештеника, овогодишњи домаћин славе, друг Станко Васиљевић из Вустера са својим сином и унуком и домаћин за наредну годину Добривој Ђукић. На крају је о. Миленко поздравио окупљене добровољце из Британије и пожелео им сретну славу, уз аманет да је славимо док и последњи од нас буде живео. После литургије у црквеној сали учесници се послужили кољивом, па је 14.00 сати, после благосло- ва о. Миленка, служен славски ручак за око стотину окупљених добровољаца, њихових породица и гостију, који су припремиле пожртвоване супруге и кћери наших другова из Бермингама. Пошто је домаћин, друг Станко, поздравио госте и добровољцима честитао славу, друг Драгомир Петровић „Уча” из Лондона прочитао је приспеле поздраве и честитке из разних крајева света и саме Енглеске - другова и другарица из САД, као и Боре Карапанџића; другова и другарица из Канаде; другова и другарица из Сиднеја, Аустралија; поруке наше заједнице у Мелбурну, пренели су другови Миро Поповић и Богдан Малешевић; поздраве и честитке другова спречених да присуствују - Миливоја Ћордаша и Станише Влаховића. Потом је известио о посети наших другова из Енглеске о. Јовану Хиландарцу, па су му и са ове наше славе упућена свесрдна честитања учесника поводом његове стогодишњице. Посебну пажњу и радост присутних изазвала је порука примљена из Србије у којој, између осталог, пише: „Поштовани другови, Пишем вам из наше напаћене, располућене и клонуле Србије... Поздрављајући вас, честитам вам славу Светог Великомученика Георгија, уз сво моје поштовање и дивљење да још увек постоје људи који су цео свој живот посветили борби за Истину, Крст Часни и Слободу златну. Ваше дело, труд и залагање на путу нашег Учитеља и нама млађима у несрећној нам Отаџбини указује на видело у тами. Ваша али и наша „Искра” има алегориско значење, јер ће добри Бог, можда дозволити да за нека поколење далека то буде иницијална каписла да разгори и направи буктињу у срцима наших синова и кћери. Као ваш редовни читалац... дајем је на читање пријатељима и рођацима и сви имају само речи хвале... Молио бих да поменете мог почившег оца добровољца Илију Н. Јовановића поручника, I чете II пука... и стри- ца Радомира чије кости леже у јами Кочевског Рога. Ваш Радомир И. Јовановић”. Остатак поподнева проведен је у међусобним разговорима и сећањима, па су се око 16.00 учесници разишли у чврстој вери да ћемо се и догодине срести и славити. Искра

Iskra 1. julit 2008.


Прилози „Искри” За успомену и дуго сећање на моје изгинуле и преминуле другове добровољце из Чачка: „Они су били једни од најбољих!” Александар - Ацко Барбарез

£25

За успомену и дуго сећање на мога супруга Борисава Томића ДаринкаТомић £10 Сећања ради на друга и пријатеља Милоша Карамаркови-ћа Д. Тодоровић - „Чапља”

А$ 25

Поклон Искри Д. Тодоровић - „Чапља”

А$ 25

Нека Господ подари покој душа другарицама Вери Живојиновић и Дари Стојиљковић уз срдачне молитве да им подари Рајско насеље у царству Своме Вида Кљајић А$ 50 Сећања ради на друга Бошка Рељановића Гојко и Деса Секулић

А$ 70

Са молитвом Свемогућем да подари покој душе Саше Боројевић и прими њену душу у царство Своје Добровољачко удружење Мелбурн А$ 100 Добровољачко удружење Сиднеј А$ 50 Ђуро Пољак Славица Бабовић Нада Делић

А$ 50 А$ 50 А$ 50

Са молитвом Господу да прими душу моје недавно пеминуле супруге Саше у Своје непролазно царство, где нема бола, туге ни уздисаја и где царују вечити мир и правда - уз дубоку захвалност за све године верног заједничког живота. Бошко Боројевић и син Раде А$ 200

За успомену на драгу Веру Живојиновић, која ми је много радости донела са пок- лоном и помогла у данима када смо сви били „сиротиња”. Ми смо је звали „Вера сиротиња”, али је она била богата врлина- ма праве хришћанке. Нека јој драги Бог подари Рајско насеље, које је својим жи- вотом заслужила. Драга Вера, хвала ти на свему и нека ти је лака земља. Верка Илић $ 50

Уместо цвећа на гроб моје куме Саше Боројевић, уз молитву да Бог подари мир и покој души њеној и да је прими у царство небеско. Моме куму Бошку, сину Радету и брату Ради, моје искрено саучешће. Кума Верка Илић, са децом $ 50 Уместо воштанице нашој драгој и вољеној другарици Радослави-Саши Боројевић, уз молитве Господу да јој подари рајско насље Марко и Радмила Сунара $ 30 Уместо воштанице за покој душе драгој нам другарици Дари Стојиљковић Марко и Радмила Сунара $ 20 У знак сећања на драгог супруга Душана Ћелпера и кума Милована Ратковића Љубица Ћелпер К$ 100 Уместо цвећа на гроб моје драге другарице Саше Боројевић, молећи Господа да јој подари Рајско насеље. Бошку и осталој породици Боројевић и Масловарић моје најсрдачније саучешће Вера Попадић К$ 50 Уместо цвећа на гроб моје драге другарице Саше Боројевић која ми је била као сестра. По њеном примеру и ја сам са 16 година ступила у редове Белих орлова којима је припадао и мој брат Света Бугарски. Јелена Контић $ 50

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vlađimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemije Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta,243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue đe Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Iskra 1. juli 2008.

t Милија Матијаш

Уместо воштанице на одар драге дру- гарице Саше Боројевић. Вечна јој памјат! Вуле ЋирићА$

Изашла је из штампе у Другом издању Тетралогија Саве Јанковића НА ПРЕЛОМУ у два тома. (1. и 2. књига у Првом тому, 605 стр., а 3. и 4. у Другом, 574 стр.), у издању Копно, Нови Сад, 2007. У Први том су укључене 4 фотографије Српских добровоља- ца у униформама, а у Други 5 стр. фотокопија ауторовог ратног дневника. Оба тома су у тврдом повезу и могу се наручити код писца за 30 долара сваки, поштарина уључена. Такође је изашла из штампе и 3. књига Трилогије (1. Расељено лице, 2. Америка), ВАШИНГТОН, у тврдом повезу, 278 стр., Артас, 2007, Нови Сад. Књига може да се наручи код писца за 27 долара. Поштарина укључена. Sava Jankovic 8707 Stockvvell Road Baltimore, MD 21234 U.S.A.

У Ковентрију, Средња Енглеска, 29. априла ове године преминуо је у 87. години, после дуге и тешке болести, бивши Милија-Мика Матијашевић, припадник Српског добровољачког корпуса. Покојни Милија је рођен у Крагујевцу 14. фебруара 1921. године. Отац мује био у жандармерији и своје синове (имао је три сина) је васпитавао у националном духу причајући им о јунаштву и патњама српске војске у Првом светском рату - о мукама при- ликом преласка кроз Албанију и о јунаштву приликом пробоја Солунског фронта. Зато није никакво чудо да су се сва тројица пријавили у Српски добровољачки корпус одговарајући на апел генерала Милана Недића, Пред- седника Српске владе за време Другог светског рата, када су комунисти дигли устанак - да би помогли Совјетску унију. Милија је ступио у Друго јуришно оделење С.Д.К. којим је командовао Ратко Обрадовић и учествовао у свим борбама које је то оделење водило. Једна операција нарочито је позната која се одиграла у јесен 1941. године у Петровцу на Млави. Тада су једна чета Шестог добровољачког одреда и Јуришно оделење били три дана опкољени, а спасли су се пошто су ноћу препливали Млаву. Тако је та цела операција била позната као „Добровољачки Алказар”. Кад је Ратко Обрадовић у 1942. г. преузео команду Шестог одреда, он је са собом довео једну групу из Јуриш- ног оделења. Тако је и Мика дошао у Шести одред, од којег је ускоро формирана Друга чета Првог бата- љона С.Д.К. Мика је учествовао у свим акцијама које је водила та чета, као и касније кад су фомирани пукови, да би се са својим друговима крајем 1944. г. повукао за Словенију. Последња борба у којој је учество- вао била је у пролеће 1945. г. на Сочи бранећи мост код Горице. Онда је провео неко време у Италији у логорима Форлију и Еболију да би после са свим остацима Краљевске југословенске војске био пребачен у Немачку у Мунстерлагер одакле је отпуштен и пријавио се да ради у Енглеској. Најзад се настанио у Ковентрију где је радио у једној фирми на обрађивању дијаманата све до пензије. Сахрањен је 16. 5. 2008. г. у локалном гробљу. Нека му буде лака туђа земља и вечан помен међу нама!

Марјан Берета

31

_____


НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ

Да се не лажемо, да је некоме стало до истинског помирења, онда би руку пружио радикалима Јесте ли се запитали зашто су Чедомир Јовановић и већи део српске грађанистичке сцене тако уздржани у тренуцима када Борис Тадић у име ДС-а објављује раскид са свим оним што је претходних година важило за свето писмо тзв. друге Србије? Чак и по правилу бескомпромисни Ненад Чанак, познат по склоности да забрањује, ломи и лустрира - а помало и веша - све оно што има везе са старим режимом и стоји на путу Европе и аутономије, данас показује завидну дозу толеран- ције и суздржаности према бласфемичним изјавама лидера демократа и његовим „екуменским” порука- ма партијским друговима да се воле, друже и множе са социјалистима са којима, гле чуда, деле зајед- нички бол за изгубљеним лидерима. „Национално помирење” је та нова магична реч која се до јуче није смела ни замислити, а камоли изговорити у пристојним грађанистичким круговима, и због које је, на пример, писац ових редова годинама развлачен коњ‘ма на репове по реформским фору- мима и блоговима. Готово две деценије размишљам о опасно- сти од грађанског рата у Србији. Оног правог, „врућег” сукоба на ивици којег смо већ у неколико наврата били, док са овим „хладним”, медијским и културним ратом живимо, такорећи, непрестано. Доста текстова и многе сате разговора са истомишљеницима и неистомишљеницима посветио сам расправама на ту тему, при чему су се ставови кре- тали од става да само што се нисмо похватали за гуше до констатације да овде нема политичке енергије чак ни за тако нешто. Нема ово друштво снаге чак ни да се честито побијемо, а камоли око нечега истински сложимо и мобилишемо - гласи ова оптимистичко-песимистичка теза. Дакле, док једни мисле да је могућност српско-српског сукоба сасвим реална и прибојавају се таквог исхода, други у суштини прижељкују тај коначни обрачун, али сумњају да ће до њега доћи. А онда, преко ноћи, свим тим историјским контроверзама, страховима и надањима дође крај, само зато што се куглица срп- ског изборног рулета зауставила тако да је, након што је Коштуница рекао своје (закаснело!?) исто- ријско „не”, без социјалиста постало немогуће формирати антирадикалску владу. Како је више него очигледно да ДС и СПС у политичком смислу немају ништа заједничко (покушај са приврженошћу „идеји левице” и Социјалистичком интернационалом као зајед- ничким именитељем био је ипак сувише јадан и неубедљив), идеја националног помирења појавила се као спасоносни џокер, такорећи, кец из Тади-ћевог чаробног маркетиншког шешира. Да је, рецимо, ЛДП освојио само неколико посланика више о „националном помирењу” нико не би гово- рио, а они који би се одважили да зуцну нешто у том правцу били би поново жигосани као највећи про-

тивници прогреса и светле евробудућности. Но, упркос свему, када би ово актуелно политичко пренемагање, без обзира на то што сви знамо шта су његови прави мотиви, заиста био увод у национално помирење, вредело би га подржати, па макар Војислав Коштуница и Тома Николић више никад не видели политичког сунца. Баш као што пут у пакао може бити поплочан добрим намерама, тако нас животно искуство, па и, поред осталог, Хегелова филозофија историје, уче да ниски и себични мотиви некад умеју бити полуге историјског прогреса пре и више него сама добра воља и празни моралистички апели. (Код Хегела се то зове „лукавство ума”, а и код Канта има нешто слично.) Тако би се, теоријски гледано, као епилог грозничавог напора демократа да остану на власти по сваку цену, као и жеље социјалиста да се на власт коначно врате, на крају збиља могло изроди- ти нешто налик националном јединству и друштве- ном консензусу. Могло би - али неће. Јер да се заиста ради о томе не би Чедомир Јовановић био тако конструктиван, нити би амерички амбасадор овај аранжман тако здушно подржавао. Заправо, рекао бих да је читав овај изборни рингишпил, у којем се као држава и народ вртимо већ више од шест месеци, и покренут са циљем да се у корену затру извесни наговештаји националног консензуса који су се појавили као последица опште фру- страције због начина на који су САД подржавале и реализовале пројект независног Косова. Да се не лажемо, да је некоме стало до истинског помирења онда би руку пружио радикалима и онда не би читаву своју кампању базирао на свеопштој друштвеној поларизацији и страху од „повратка у деведесете”. Све је то, дакле, само маневар да се колико-толико спасе политички образ и на обе стране сачува бар привид неке политичке принципијелности. Социјалисти су овде потребни зато што је тамо где треба закључено да су довољно безопасни, мали, слаби и коруптивни. СПС је тој елити потребан за јед- нократну употребу, то јест, за прво гласање и преузимање преосталих полуга власти, а после ће кључне реформске одлуке већ моћи да се доносе и без њих, јер ће, злу не требало, поред пензионера и Палме у резерви спреман чекати и ЛДП. Разуме се, уколико буду ћутали и не мешали се много у стратешке ствари и важне послове, моћи ће тако да вегетирају годинама. Али уколико би случајно помислили да се играју политике и покушали да нешто стварно одлучују и утичу брзо ће им се ставити до знања ко је господар и како стоје ствари. Уосталом, ко не верује, нека се само сети како је Коштуница неславно окончао свој други премијерски мандат.

Политика, 10.6.2008.

Ђорђе Вукадиновић

iskra1166  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1166.pdf

iskra1166  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1166.pdf

Advertisement