Тадићева формула „И Косово и Европа” изазвала трајну кризу српске владе коју ни поновљени избори не решавају
НАЦИОНАПНИ ИНТЕРЕС ИСПРЕД КОЈЕКАКВИХ ИНТЕГРАЦИЈА Избори од 11. маја су обављени. Резултати су познати. Постоји једна права - што би се шахов- ски рекло „пат” (неодређена, нерешена) ситуаци- ја. Србија не може да састави нову владу. Два супростављена блока (Тадићев на једној страни и Николић, Коштуница, Илић, на другој страни) бију огорчену битку око пресудних 20 мандата СПС Ивице Дачића јер без њих ниједан блок - да би оформио владу - нема неопходну већину у Скупштини (бар 126 од укупно 250 посланика). Време, међутим, тече; сукобљени блокови се препиру око Дачића; овај је, пак, свестан своје јединствене позиције, па гледа да за себе и своју партију извуче што више користи. Мада је теорет- ски гледано дубоко одбојан Тадићу, а идеолошки много ближе оној другој групи, Тадић га разним обећањима буквално држи хипнотисаног у неод- лучности за коју страну да се определи. А време, као што рекох, тече, па Србија може остати без владе (изузев „техничке” на чијем челу је још увек Коштуница) 90 дана, па опет избори. Како за изборе и постизборна надметања, по садашњем искуству, узима око 6 месеци, то значи ако се иде поново на изборе да ће Србија бити читавих годину дана на Коштуничиној техничкој влади, која сад већ „ради” по принципу „рогова у врећи”, а тек по ком fce принципу „радити” за годину дана или чак у недоглед, једва се да и замислити. У сваком случа- ју, тај технички „рад” владе може бити и кобан по Србију. Па чак и ако се деси да Дачић приђе Тадићу, тај тренд нестабилности се наставља јер та влада не може бити стабилна а још мање дугог века. На првој „окуци” ће пасти. Конкретно на питању сарадње са Хагом.
безбедносни проблем. Сматрало се тамо да је Србија довољно „анестезирана” те неће ни осети- ти губитак Косова, па је услед тога независност Косова избачена у први план. Ово „анестезирање” је дошло као последица приватног договора неко- лико досовских мангупа из тек уграбљене власти да је Србији место у „евро-атланским интеграцијама” (улазак у ЕУ, Партнерство за мир и НАТО). Да би тај против уставни акт остварили, они су све западне диктате беспоговрно не само прихватали већ и придодавали увек нешто екстра своје. Запад је стекао утисак, Срби су „зрели” за отуђење Косова. Тако су се једновремено нашла пред Србијом два суштинска проблема. Оба против-уставна: неза- висно Косово губљење суверенитета Србије над делом своје територије; евро-атланске интеграције - добровољно отуђење једног дела свог сувере- нитета за рачун бриселске бирократије. (Није Србима довољно издржавање сопствене бирократије, већ раде својски на издржавању оне из Брисела.) У оквиру та два суштинска проблема по Србију, постепено се одвијао и расцеп - и то непомирљив! - у српском гласачком телу. Требало би се сад спустити на појединачни и мало-групни ниво да би се сагледала драматика и динамика тог расцепа. Наравно, немогуће је ту „разнобојност” личног нивоа приказати па ћу се ограничити само на неколко типичних случајева из којих ће се ипак моћи наслутити генерални тренд тог расцепа.
Косово и „евро-интеграције” у средишту српског расцепа
лично од Војислава Коштунице, Почнимо садашњег тзв. „техничког” премијера Србије. Запитајмо се како је он, од животно истински убеђеног демократе који је у Западу, специјално, Америци видео у пракси оваплоћену класичну демократију, постао не анти демократа већ - да тако кажем - анти западњак. чврсто на позицијама класичне Стојећи демократије Коштуница је за време комунизма био прогањан са универзитета где је радио. Десило се да је за септембар 1999. године, Милошевић најавио изборе. Г-ђа Олбрајт је дошла до закључка да је време за акцију јер Милошевић није више „решење” српске кризе већ је он и сам
Све у свему поставља се овде круцијално питање: како то да избори који се расписују да би разрешили кризу, не само да њу не решавају већ је и додатно компликују. Сасвим је, међутим, друго питање како је дошло до кобног располућивања гласачког тела услед чега избори као што смо видели, не делују благотворно на кризу. Десило се да је Запад у својој хегемонис- тичкој зајапурености превидео Србију као могући
Како је Коштуница од про постао антизападњак