О неким српским важним текућим проблемима
СУКОБ У СПЦ, РАСПАД СРС И КРИЗА ОКО ГРУЗИЈЕ На српској сцени, два догађаја могу да имају дубоких последица по српски народ. Да их именујем, то су: прво, отворени сукоб у Српској православној цркви (СПЦ) и, друго, распад који се ових дана неочкивано догодио у Српској радикалној странци (СРС). Ако се тим догађајима придода и криза у Грузији која, хтели ми то или не, мора имати неке импликације на српску сцену, онда се већ и овако компликована српска ситуација додатно ком- пликује. Но, пођимо редом. Раскол у СПЦ? Тренутно се ради само о сукобу, али који ако се темељно не обузда - а како се не види јасан напор у том правцу - може одвести у раскол, што је Србима данас најмање потребно. Зашто? Поред горког искуства који је „амерички раскол” из 60- тих година донео Цркви, овом приликом - ако до њега дође - може значити не само крај СПЦ већ и Срба као народа. Опет, зашто? СПЦ је данас волели ми то или не - још једина институција која самим својим постојањем брани српски највиталнији интерес српски идентитет а тиме и српско биће. То послање прешло је потпуно случајно на Цркву. Чување и унапређење српског бића, нормално при- пада држави и јесте најважнија њена функција. Она је, међутим, то српско биће - за рачун неколико досовских мангупа жељних власти и лаког новца за себе - продала и продаје странцима, ево има сад томе скоро десет година. И тако је Црква - јер нема никог другог - случајем постала носиоц те функције кад се десио и тај немили сукоб у њој. Недпосредан повод текућем сукобу јесте тај што је Артемије епископ косовски и рашко-призеренски развластио, свог викара, епископа липљанског Теодосија, његове функције игумана манастира Дечана. Нормално у СПЦ, само Патријарх може да има викарне епископе, као помоћнике; можда у специјалним случајевима и по одобрењу Архијерејског Сабора (АС) то се може применити и на неког митрополита; непознато је у традицији СПЦ да се викар (тј. помоћни епископ) придодаје епископу, као сад, епископу Артемију. Било како било, међутим, то развлашћење се догодио. Да би трагедија била још већа, приликом уручења своје одлуке, епископ Артемије је лично дошао у Дечане, догодила се и туче изнеђу монаха - по мом сазнању
оних дечанских и ових из пратње епископа Артемија. Ову трагедију је погоршала чињеница што се сукоб између двојице епископа није догодио на питању вере и њених канона, већ на питању црквених зграда, дакле, материјалном питању, као и на једном чисто политичком питању, како се односити према ново насталој ситуацији на Косову а с обзиром на нелегално проглашење његове неза- висности од стране Шиптара. После шиптарског насиља над Србима из 2004 године, којом приликом су поново настрадале неке српске цркве а неке порушене и запаљене, тзв. међународна заједница дала је новац за њихову поправку и обнову. Епископ Артемије је сматрао да би он као надлежни епископ морао бити искључиви настојатељ тих радова како у погледу квалитета те обнове тако и у погледу извођења тих радова. Умешао се ту да ли црквени Синод (црквена влада) или Архијерејски сабор (АС) (црквена законодавна власт), нисам сигуран, вероватно на инсистирање новчаних дародаваца, да радове обављају сами Шиптари а да настојатељ радова са стране цркве буде новоименовани епископ Теодосије. Епископ Артемије је овом одлуком био лично повређен, али је уз велику критику ове одлуке и сталном критиком обављених радова, ипак некако био помирен са насталом ситуацијом. На политичком плану, мислим да је он себи неовлашћено приписао улогу државе. С једне стране то је, можда, и разумљиво, с обзиром да држава Србија изузев мањевише теоретског става да је Косово „неотуђив део” Србије, у пракси то није нарочито снажно истицала. Тај практичан пропуст државе Србије узео је епископ Артемије на себе да надопуни. Нарочито је он био активан на Западу, специјално у САД и Канади. И у том смислу он је постигао за српско ухо, наравно - велики успех. Том његовом акцијом, тзв. међународна заједница - изузев можда климања главом - остала је непокренута и наравно одобрила је шиптарско проглашење независности Косова. Све, пак, у свему, због изгледа неовлаш- ћеног мешања епископа Артемија у материјалне и политичке надлежности које њему иначе и не при- падају, Црква Христова коју је он првенствено дужан да чува и брани, као што јесте, изашла је тешко рањена. Да би се цела ствар, међутим, још више -