God. LXIV
Birmingham, 1. maj 2012.
Broj 1212
Prevremena ostavka predsednika TadiÊa - povod i izazov
ZA NOVU SAMOSVOJNU I NEZAVISNU SRBIJU адић је поднео оставку и о томе писмено обавестио лавицу «укић ејановић, председницу купштине рбије. ако је г-ђа лавица по Уставу такође постала и ршилац дужности (“в.д“) председника рбије. У својству пак председнице купштине расписала је она и председничке изборе за «урђевдан, 6. мај, кад се и парламентарни избори одржавају. онтроверзе, кандидације, кампање
·ош се мастило на адићевом писму г-ђи лавици о оставци није готово ни осушило, отпочеле су контроверзе, преурањене канди-дације и настала одједном јака председничкa предизборна кампања која, чини се, баца у засе-нак ону у вези парламентарних избора. р оста авошки тврди да је адић својом оставком, направио два уставна про-машаја. аиме, по њему, председник може да поднесе оставку само због нарушеног здравља или због сопственог сазнања и признања да функцију председника није обављао у складу са Уставом, па додаје: да је адић тако поступио био би то велики његов “морални“ чин; како пак он то није, већ са циљем да се поново кандидује - то је суштином један против уставни акт. з овог акта је проистекао и следећи његов уставни промашај. аиме, ово би била адићева трећа кандидација, док Устав дозвољава само два мандата. адићевци се, међутим, нису дали збунити. ажу: адић је први пут изабран за председника 2004. године на 4 године, а по Уставу који је важио тада (постајала је још рбија и рна oра). рбија је добила нови Устав 2006. године; мандат председника је проширен на 5 година. адић је 2008. године изабран поново за председника али по новом Уставу. оводом тога у уставном закону који регулише адићев избор, постоји одредба а по којој је овај адићев избор “први“ његов мандат. ешко је, дакле, снаћи се ко је у праву: авошки или тадићевци? пак, истина је, на страни првог, јер су тадићевци, уместо да буде обрнуто,
уставном закону дали веће право него Уставу. Али, сад – шта је… ту јe. ад је реч о отпочетим кандидацијама, њих је индиректно отпочела, по распису нових избора, г-ђа лавица, рекавши: рбија је “уморна“ од оме иколића и ориса адића. е сећам се да је ишла даље од тога, али импликација је да је она “пристрасна“ и тако “кандидовала“ свог партијског шефа ( ) вицу ачића за председника. ек накнадно се и сам ачић јавио као председнички кандидат. екако упоредо са председницом купштине, појавио се и чланак “ ораш опет, оштунице“ познатог новинара и политичког аналитчара ељка вијановића, из кога произилази да је неопходно (то тражи време, ситуација, народ и народни интереси) да се оја оштуница кандидује за председника рбије на изборима од 6. маја. ешто доцније и је званично кандидовала оштуницу код епуб-личке изборне комисије ( ). ве у свему, дакле - добро је дошла ова вијановићева иницијатива. оштуничина “безалтернативност“
еђутим, да би ова вијановићева иницијатива, на «урђевданским изборима била и општа и народна, требало би о оштуници испричати целу истину, без страха да би она можда умањила његове шансе на изборима. ако истина својом природом не може да дејствује негативно, супротно је тачно – истина о оји оштуници само умножава његове шансе. озната је, међутим, стална и јавна ојина критика адићевог пута ка У који је “без алтернативе“. аже он: ко стоји на таквом становишту, тај не може да види народне и српске интересе, а специјално кад је реч о већ од Албанаца прокламованом и од апада прихваћеном независном осову. аиста чуди и до срца боли како др оштуница, није приметио да и он, као и адић, има један свој лични - да тако кажем – “комплекс“ “без алтернативе“. оји? емо-кратија! ли још боље – демократска “проце-дура“