ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
14. март 2020. | година I | број 2
Актуелно, ево нам пребројавања на противнике и присталице Закона о слободи вјероисповијести и правном статусу вјерских заједница, сукоба између државе и цркве, а са њим усијаног “православно – националног” питања Црне Горе 21. вијека?! И онда све очекивано. Божја ријеч, а и празновјерна, и атеистичка и правничко – експертска и партијско - политичка смијешано најлакше се пије, па са једне стране слушамо “Не дамо светиње”, а са друге одјекује “Отето је проклето”. Гложимо се тако једнако из дана у дан, мјесецима… Опет уз мошти чудотворног свеца и духове небоходних предака, сад колоне вјерника - грађана у литијама, као новопеченом демократском протестном моделу, премрежавају територије Црне Горе два пута седмично, а некад и у ванредним терминима. Фанатична изричитост захтјева формулисана паролом “Не дамо светиње”, закићена је црквеним заставама и тзв. тробојкама које кристализују политички став према црногорској државној застави (у нуспојавама гађаној, паљеној и цијепаној да би однос према њеном кредибилитету био што очитији); вриједности су егзалтиране реквизитаријем икона и свијећа, уз микс духовне и реп – поп музике, јер популарно је функционално.
Радмила ВОЈВОДИЋ
Уз пјесму и клетву друштвени амбијент 2020. евоцира догађаје из 1918, 41, 48, 91, 2006. са новим образложењима и у новим правцима. Бијемо претходне битке и ружне успомене из даље и блиске историје инкорпорирају се опет у културну свакодневицу. А (не)култура је, је ли, највидљивија у свакодневици… ског човјечанства и у обичном куповном огледалу - ви, издајници себе самих. Дакле, овако дајџестирано “српско православно” смјештено је у панегирик догматско - релијигијско - политичко - патриотским вриједностима искључујући “црногорско православно”. Након метафоричког разгона мрака усљедиће метафоричка зора и то се римује одсудним: свиће зора, народ се пробудити мора… црногорско је српско, бог заповиједа и тјеши, српско је црногорско - црногорско је српско - црногорско је мрско; а коме није, живо месо од њега отпадало и пас му га се напотеза и сјеме му се затрло и ненадна ура нашла домовину му… Литијско “ми” се билдује и хомогенизује као политичко - асимилаторско, сувишно је то тумачити. Отприлике тако некако, сасвим богобојажљиво, свакако… Уз пјесму и клетву друштвени амбијент 2020. евоцира догађаје из 1918, 41, 48, 91, 2006. са новим образложењима и у новим правцима. Бијемо претходне битке и ружне успомене из даље и блиске историје инкорпорирају се опет у културну свакодневицу. А (не)култура је, је ли, највидљивија у свакодневици… Није, дакако, проблем у томе што су ови протести отворили питање ко је старији кокошка или јаје, односно ко се коме мијеша у посао, држава Црна Гора СПЦ–у или црква држави, већ што је такво питање, у свакој секуларној држави
беспредметно и апсурдно, и што, у нашем културном случају, изругује и уставно грађанско и црногорско државно трајање које почива на аутентичној државној традицији забиљеженој теократским атрибутом – а наш народ је баш збуњив у тумачењу историје. И није питање да ли су грађани у благословеним литијама, заправо, политичка офанзива СПЦ на државу и национални интегритет Црногораца, то се само од себе тумачи смјештено у 176 година стар одговор, у јасноћом већ похабано значење. Уосталом, кад смо већ код нашег двоструког етницитета и “идентитетске шизофреније” - Мирко Ковач је тај синдром називао менталитетска самомржња - српски Црногорци (или црногорски Срби) су ту негдје од историјски знаковите 1918. постали дио антрополигије наше политичке свакодневице и јединствене традиције црногорског располућеног идентитета. Нема ту ништа ново, нити је по праву и слободи грађанина вриједносно неприватљиво. Као и на друге идентитете, и на тај гледам да би требало да се потврђује у ваљаном људском и политички - културном обрасцу суодноса са овим мојим јасно црногорским, и никако пежоративно монтенегринским, иначе се извргава у болесни национализам и друге “изме”, тако је колико је цивилизације, колико и божијих заповијести и људских права и мултикултуралног грађанског друштва. И доврага ти
нормирани идентитети, ако овако наставимо ми на терен грађанског нећемо ускоро закорачити… Но, да у амбијенту заморног и квази морализаторског поповања не упаднем у иделизирање и редизајнирање објективно неприличних културно – политичких околности. Не заслијепе очи, него срце у грудима, нијесам сигурна бјеше ли то из Курана или из Библије, а и свеједно ми је. Црква и држава су у сукобу заглибиле, јасно нам је, па је једино право и грађанско питање (и, ах, демократско) што одуговлаче са дијалогом? Дијалог умјесто сукоба који блокира конструктивни демократски амбијент? Па да разлучимо је ли по сриједи имовина или религија, је ли закон демократски устројен макар и на папиру који све трпи, и што је са тим ђавољим члановима под шестицама!? Или, зато што би без дијалога (а и с њим) сукоб временом могао којекако ескалирати…? Мегафони и микрофони ођекују грађански разорно?! Никако да умакнемо минулој стогодишњој историји трвења и подјела, да се посветимо грађанском помирењу и суживоту, да успоставимо какву базу заједничкој култури сјећања, а згаришта југословенског рата још се нијесу охладила, ни жртве поштено пребројале…?! Сјетих се чега се иначе нерадо јавно сјећамо већ петнаестак година… На Румију је, противно ур-
ДОБРИЛО МАЛИЏАН
Речитатив литијског исказа “У миру, слози и љубави обнављамо своју кућу” растаче се у реторици ригидног колективног “ми”, а из те националне реедукације реппоповање наставља отприлике овако: Светиње су наше, него скините ту бескарактерну маску ђавољег обриса, па да видите своје лице и у чистом зденцу вјере срп-
Све по старом — биће боље?
ПРОТЕСТИ ИСПРЕД ПАРЛАМЕНТА 1998.
банистичким законима – а гдје јој мјесто културолошки није ношена војним хеликоптерима, нашим небом долетјела метална црква. Па се нађох пред новим питањем. Коме ће та црква на мултивјерској историјској коти Црне Горе припасти у законом најављеној имовинској раздиоби? Којем ће образу, српском или црногорском, такав савремени “културни капитал” припасти и што ће културолошки значити? Барата се податком да је од 198 православних сакралних споменика готово осамдесет одсто изгубило споменичку вриједност, а за небригу и девастирање њиховог аутентичног архитентонског идентитета, гле чуда, црква и држава пребацују кривицу једна на другу?! Скандализовани смо актуелним графитима политички субверзивних тзв. тробојки на културним споменицима, а испод них извирују графити које до сада нијесмо ни примјећивали?! И тако даље… Само нека се раздиоба оконча подвигом који би осигурао да се убудуће макар порез законски убира, да бисмо боље школовати потомство, одржавали народно здравље и културно се издизали из каљуге… Најважније је да се владике врате служби богу истиноме, а политике да се грађански проперу. Да ли бисмо ово могли убрзати? СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Историја нас баш не поучава, каква црна magistra vitae… та максима (historia est magistra vitae) је израубована демагошка поштапалица којом истјерујемо на видјело прошлост која никако да прође.
МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ НАСУПРОТ „ПРАВОСЛАВНО – НАЦИОНАЛНОМ” ПИТАЊУ И ПРЕБРОЈАВАЊУ НА ПРОТИВНИКЕ И ПРИСТАЛИЦЕ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Н
икако да умакнемо минулој стогодишњој историји трвења и подјела, да се посветимо грађанском помирењу и суживоту, да успоставимо какву базу заједничкој култури сјећања, а згаришта југословенског рата још се нијесу охладила, ни жртве поштено пребројале…
ПРИСТАЛИЦЕ ПОКРЕТА ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ Његошев парк у Подгорици, 2006.
ПРОТЕСТ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ИСПРЕД ПАРЛАМЕНТА Децембар 2019.