ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
8. август 2020. | година I | број 23
КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ И ИЗДАЈА ФЕНОМЕН ИЗДАЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
МАРКИШИНО ЗРНО Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
П
ричу о феномену издаје у историји Црне Горе треба схватити као покушај демитологизације и објективизације прошлости, а не као трагање за њеним другим лицем. Тај феномен присутан је и код других народа, мање или више, а разлике су једино у разлозима и околностима које до издаје доводе. Када бисмо тражили разлоге највећих црногорских издаја, мислим да бисмо врло често дошли до истог покретача - освета. Освета за неостварене амбиције, повријеђену сујету, ускраћену власт... па тек онда освета за нанесену увреду или штету. Изгледа да је незнатан број црногорских издаја требало плаћати златом, јер су мржња и завист били много снажнији покретачи. Ако уз издају иде и злато, тим боље, али злато без мржње и зависти, најчешће није било довољно да покрене на издају. Историјски су најпрепознатљивија два типа издаје у Црној Гори: издаја сопствене земље и издаја сопствених увјерења. За разлику од издаје земље, издаја сопствених увјерења најчешће је по својим посљедицама била безначајна, па чак и бенигна, иако је, као и издаја земље, морално проблематична. У ову групу бенигних издаја можемо сврстати разне политичке и идеолошке конверзије, које се код нас најчешће дешавају када дође до краја нечије политичке моћи. Овакве издаје заиста не производе велику штету, јер онога који овдје изгуби политичку моћ, више не може „вратити у живот“ било чија постојаност и досљедност. Једино што овакве издаје показују, то су размјере наше биједе и покварености, коју генијално прикривамо великим ријечима и позом античког јунака. Другачија је издаја – издаја земље. То је неморал и злочин у исти мах.
ЦРНОГОРСКИ СУКОБИ Све црногорске издаје створили су црногорски сукоби – од сукоба са спољним непријатељем, до унутрашњих сукоба између политичких и идеолошких групација. Тај амбијент траје код нас већ неколико вјекова, а створен је у вријеме црногорског ослободилачког покрета против Османског царства. Још у XVII вијеку поједини дјелови црногорских племена, која припадају Брдима, драговољно су учествовали
Када је створена црногорска држава, почела је и издаја државе. Разлози су били више лични него политички. Свака држава намеће хомогеност, и оно што важи за једног, важи за све. Државни интерес мора бити изнад личног. Али племенска свијест се томе противи. Племена хоће да буду држава у држави, а племенски главар равноправан са господаром на Цетињу
као дио турске војске у њеним нападима на слободну, подловћенску Црну Гору. Чинили су то да би се Црногорцима осветили за неку отимачину њихове стоке или смрт неког њиховог чобанина. Овим Брђанима ништа није значило што са турском војском нападају на „православну браћу“, већ су им скупље биле изгубљене овце од било каквог крста или вјере.
даје у XIX вијеку је црмнички капетан Маркиша Пламенац. Он је марта 1847. организовао побуну против црногорске власти и у помоћ позвао војску скадарског паше. Планирао је да заједничким снагама побуну прошири и на друге крајеве Црне Горе и свргне омрзнуте Петровиће-Његоше, који су га и поставили за капетана. Што је Маркиша Пламенац изабрао непријатеља за савезника и због чега је кренуо против своје државе и свог народа? Укратко, повријеђена сујета и незадовољена амбиција. Није добио оно што је мислио да му припада и што му је, наводно, обећано. Пропаст свијета за њега је наступила када су Петровићи Његоши дали ђевојку његовом рођаку, а не њему, и тако уздигли другу породицу Пламенац. Маркишино напредовање према чланству у Сенату или барем сердарском грбу, тиме је заувијек заустављено. Најмање што је могао урадити да се за ову каријерну блокаду освети несуђеној тазбини, било је да уз помоћ скадарског паше запали Црну Гору.
Издаје је, наравно, било и у подловћенској Црној Гори. У посланици из 1795. митрополит Петар I наводи: „Ема Баице једва чекају да им дође (Махмутпаша Бушатлија) и да га воде на свакога ко им је мерзан.“ Митрополит хоће да каже да поједини чланови овог племена једва чекају да скадарски паша Бушатлија заузме Цетиње, па да уз њега крену да попале куће људима из сусједних племена са којима су у завади. Изгледа да ове Бајице више мрзе сународнике Црногорце са којима су у сукобу, него Бушатлију који хоће да их све заједно учини робљем. Када је створена црногорска држава, почела је и издаја државе. Разлози су били више лични него политички. Свака држава намеће хомогеност и оно што важи за једног, важи за све. Државни интерес мора бити изнад личног. Али племенска свијест се томе противи. Племена хоће да буду држава у држави, а племенски главар равноправан са господаром на Цетињу. Када са Цетиња кажу да то не може, умишљене племенске сујете се окрену против државе, сматрајући да су је Петровићи Његоши направили само да би господовали и умножавали благо. И наравно, тада позову Турке у помоћ, јер господару на Цетињу једино могу науди-
РАЊЕНИ ЦРНОГОРАЦ
Јарослав Чермак, 1874.
ти уз њихову подршку. Мржња према сопственој држави, која хоће да их уљуди и мржња према господару који их приморава да га слушају, јача је од било каквих моралних принципа. Ето што је биједа племенске свијести: три вијека су били ропски покорни турским беговима, а одбијају да слушају свог владара који их је бегова ослободио. Они су, као, слободни људи, који неће да љубе руку Господару, а то што су три вијека љубили бега тамо ђе се не љуби, ником ништа. У одбрану свог племенског и личног интереса, оваквим штеточинама не представља проблем да помогну Турцима у обурдавању
његушког господства, па нека, узгред, пропадне и Црна Гора ако је то за остварење овог циља неопходно. А да их питате: они би погинули за Црну Гору. И још: они не дају на себе, прст образа, славни ђедови, чојство, јунаштво... Уз сваку црногорску издају обавезно иде лаж.
ПОМОЋ НЕПРИЈАТЕЉУ Током читаве владавине митрополита Петра II и књаза Данила, стално су дјелови неких црногорских племена помагали скадарском Осман-паши да попали Црну Гору. Симбол тог покрета, и симбол црногорске из-
Зрно Маркише Пламенца дало је плод и 1948. године. Тада су три Црногорца, три висока југословенска официра, одлучили да побјегну из земље и приступе војсци која је требало да нападне њихову државу. Генерал Арсо Јовановић, начелник Генералштаба, генерал Бранко Петричевић, помоћник начелника Политичке управе југословенске војске и пуковник Владо Дапчевић, одлучују да се у очекиваном сукобу између Титове Југославије и Стаљиновог Совјетског Савеза, ставе на Стаљинову страну. На совјетским тенковима они су планирали да се врате у Београд. Што је ову тројицу Црногораца навело да почине овакву издају, које се засигурно гаде и они у чију су је корист направили? У најкраћем, незадовољство добијеним. Они су сматрали да су заслужнији него многи други, а други су добили више. Стаљинови тенкови су им били потребни да исправе ову „историјску неправду“. Тако су се понашали и многи други Црногорци у вријеме сукоба са Стаљином. Генерал Јово Капичић свједочи да га је Тито касније питао: Због чега сте ви Црногорци тако непоуздан народ? „Не знам, друже Тито“, одговорио је генерал Капичић. Искрено, не знам ни ја.