11. jул 2020. | година I | број 19
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
АНТИФАШИЗАМ У ЦРНОЈ ГОРИ ПРОИЗВОДЊА ТРАГЕДИЈЕ: ВЈЕРСКИ И ЕТНИЧКИ ФАНАТИЗАМ, НЕТОЛЕРАНЦИЈА КОЈА СЕ ЗАВРШАВА У НАСИЉУ
ТРАГОВИ ФАШИЗМА У атмосфери митологизације прошлости, народ овјенчан суперлативима, у стању угрожености, упада у колективну фрустрацију, чије је исходиште националшовинистичка агресија. У фрустрацијама се зачиње производња трагедије. Оне су претходница и вјерског и етничког фанатизма, нетолеранције која се завшава у насиљу и дискриминацији
РАТКО БОЖОВИЋ
К
ад је Умберто Еко објавио оглед Вјечити фашизам показао је да је фашизам као чудовиште прошлости не само присутно у ововременој стварности него да је, штавише, „осуђено“ на дуго трајање. То је већ ужас, страхота рђаве бесконачности! Након анализе овдашње политичке збиље, деведесетих година, историчар Андреј Митровић оцијењује да је у нас преобликовани национализам у шовинизмом, у ствари, спољни знак фашизма. То је она друштвена ситуација кад и национализам постаје форма фанатизма, анахронизма и ирационализма. Такав национализам је укоријењен у националистичкој нарцисоидности, тријумфализму, у говору мржње и новоговору. Да данас не постоји реалност рехабилитације ове расистичке и милитаристичке идеологије, да се не заборавља педесет милиона мртвих, који су страдали од нечовјечног злочињења у Другом свјетском рату, свакако би приповијест о варварству требало препустити објективној историографији. Међутим, због прекрајања и релативизовања
историјских чињеница, које се односе на фашизам, савремена друштва морају се одредити према наказним појавама фашизације. Што је најгоре, кашњење се већ догодило. Догодили су се и утицаји о којима пише Еко, а који нијесу ни нашу средину заобишли. Напротив! Култ традиције у нашем посткомунистичком искуству показао се као форма анахронизма. У периоду готово полувјековног идеолошког монизма постојала је тежња радикалног окретања леђа традицији. Одговор на такав однос, у националистичком кључу, опстаје у новим крајностима, у њеном некритичком вредновању. Показало се да традиција може да вуче назад и кад се превиђа и кад се некритички усваја. А традиција која се окамењује у својој догматизацији, суштински се противи структуралним промјенама. Ипак, највећи је камен спотицања традиционализам, који се заснива на кривотворном миту, митоманији и мегаломанији. Ту су већ садржане опасности за модерност, слободу и демократију. У догматизацији политичке свијести, протагонисти фашистичке идеологије призивали су синкретизам,
а ниједан облик синкретизма није кадар да прихвати критику јер она намеће разлике, ствара пукотине у једноумљу и доводи до неслагања, а неслагање је издаја. Тако се вођа и народ приближавају снагом идеолошке међузависности и сагласности. Овјенчан суперлативима, у стању угрожености, народ, заједно са вођом, упада у колективну фрустрацију, чије је исходиште најчешће националшовинисичка агресија. У фрустрацијама се зачиње производња трагедије. Оне су претходница и вјерског и етничког фанатизма, нетолеранције, дискриминације и мржње. Мржња дјелује као понорница која безусловно крчи путеве насиља. А човјек који мрзи, сматра Вацлав Хавел, није способан да схвати разлоге свог „метафизичког промашаја“ јер је кривицу искључиво потражио у другима. И ако је мржња важнија него и сам објект мржње, онда се може претпоставити да мржња, као трајно стање, одиграва мрзитеља као играчку која га је узела „под своје“. Ваљда због тога, нема ни способности да посумња у своју човјекомрзачку заслијепљеност, у своју ирационалну острашћеност. То је
и разумљиво ако се прихвати мишљење да онај који мрзи и није досегао апсурдност властитог постојања, па зато и не може да препозна сопствене границе. Нијесу се стога нашле случајно глупост и мржња у великој близини. Злочин који иде до убиства није само морални проблем него сумрак патолошког друштва. А према Диркемовом мишљењу, патолошко друштво је оно у коме преовлађују екстремистичка понашања. У идеологији фашизма неизбежан је херој. Хероизам представља норму, истиче Еко. Зато је и разумљиво што се херој фашизма игра оружјем као атрибутом моћи. Оно је његов фалусни Ерзац, његов ратнички органон. Као крунска личност, у својој харизми, вођа добија својства хероја. Без њега нема ничега. Рудолф Хес, командант логора у Освјенћиму, пише: „Да ли су масовна уморства Јевреја била неопходна или не, о томе нијесам могао ја да судим. Кад је вођа лично наредио да се приступи коначном рјешењу јеврејског питања, стари партијац попут мене није имао шта да размишља...“ Овдје Хес више није ни субјект, ни човјек. Субјект је препуштен великом вођи.
За Хану Арент је и Ајхман, готово без карактера, у потпуној оданости вођи био је обичан бирократа и кловн. А шта кловну преостаје него да одигра дресирану улогу у циркусу злочиначке стварности? Пошто је образложила баналност зла, Арент казује и о личној одговорности под диктатуром. Она пише и о онима који су изабрали властиту смрт пошто су одбили да убијају: „Нијесу хтјели да живе заједно са убицом-самим собом“. Питања кривице и одговорности злочинаца увијек неутјешно зјапе за одговорима. А кад тих одговора нема, нема ни одбране људских вриједности. Из идеологије која се темељина на „крви и тлу“ најотровније стријеле усмјеравају се према другости и уљезима, према странцима. Другост се доживљава као туђост и непожељно туђинство. Њих прати хистерија лудила и патриотска параноја. Тако се прибавља сигурни непријатељ. И наша искуства нијесу занемарљива у сатанизовању и аверзији према другости. Без увида у таква искуства тешко је разумјети национализам, који је склизнуо у шовинизам и етничке мржње. Зачуђујућа је еуфоричност, суровост и милитантност и оних који би морали знати да се не може чинити зло другоме а да се не рачуна на кружење насиља и злочина. Што је најгоре, фашизам чини све да се живот порази и уништи.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Вјечити фашизам Умберта Ека односи се на све видове деспотизма, мрачњаштва, популизма, антиплурализма, антиинтелектализма, на све тоталитарне облике владавине. Од мноштва обиљежја фашизма довољно је само једно да буде присутно, па да се „фашистичка маглина згусне“, сматра Еко. Са осјећањем нелагоде мени је блиско увјерење да друштвена појава може бити рођена у сливнику и да упркос недостатку смисла може задобити моћ над заблудјелим и заведеним поданицима које притиска голема фруатрација, егзистенцијална тјескоба и конфузна осјећајност. А то је оно што овај феномен чини тако застрашујућим.
Довољно је да се „фашистичка маглина згусне“ па да се антифашизам затури, а он се затурио
А друштва која нијесу спремна да се одупру идеологији фашизма, морају озбиљно да се запитају о претпоставкама свог опстанка. Не би антифашизам смио да се затури, а он се затурио, готово нестао. У нас се, нажалост, антифашистичка диоптрија толико замаглила да се не прави разлика између антифашизма и антикомунизма.