12. децембар 2020. | година I | број 41
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
ОБМАНА
Поглед у криво огледало УЗОРИ, УТИСЦИ И ЗАБЛУДЕ
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
Ј
ња усмјерена у правцу да се испита шта одређеним селфи снимком заправо показујемо. Према једном истраживању, око 68 одсто одраслих преуређује своје фотографије прије него ли их учине доступним јавности. Управо ту се јавља неизбјежно питање где је граница између стварности и стварности онакве какву ми желимо да је прикажемо, односно да ли ми онда вјерујемо у реалну слику или у ону њену другу верзију? Најједноставније казано, да ли таквим поступцима обмањујемо прво себе, па онда све око нас? Можда се ваља запитати и чему таква обмана и шта њоме постижемо? Лепеза одговора је врло широка, али каквих одговора – пожељних или непожељних, ваља се запитати. У једно овакво промишљање ваља уплести и Црну Гору и оне који у њој живе, без обзира на њихову религиозну опредијељеност. Посебно то важи за историјске теме. Иако су Црногорци (а ту мислимо на све који живе у Црној Гори) прилично богати духом, они често западају у сукобе са прошлошћу, па и са самима собом, јер се често заплетемо у мрежи елементарних незнања. Конкретан примјер је нпр. Шћепан Мали, владар који је Црном Гором управљао шест годи-
на (1767-1773), а да ми ни до данданас не знамо ко је и одакле је био тај човјек. Питање може гласити и да ли нам се он наметнуо, како то тумаче поједини историчари, или нас је омађијао, односно обмануо. У вријеме када је аутор овог текста био средњошколац, једна од наставних јединица из уџбеника историје звала се Социјализам – свјетски процес. Пред крај студија аутор је дочекао да види крај тог система, питајући се често да ли су његови професори историје вјеровали у то што су предавали или је њихова идеолошка опредијељеност била полуга обмане за млади свијет који је стасавао. Црногорска младеж је, поменимо и то, дуго учена о краљу Петру Карађорђевићу као ослободиоцу, а комите и њихову борбу нико није поменуо ни једном ријечју, ма ни шапатом. Учили смо све могуће епске циклусе – предкосовски, косовски, покосовски, а Авда Међедовића, Хомера са Оброва, онога нашега, крај Бијелог Поља,
moma.org
ISSN 2704-5226
едан од сложенијих феномена како прошлости, тако и садашњости, јесте обмана. Њоме је испуњен огроман простор свакодневице, али и значајних догађаја и историјских процеса. Историја је, како је једном записао Мајкл Фарквар, нагрђена, чак изобличена обманом. Зато нас њено присуство и поимање тјерају да често преиспитујемо прошлост, да трагамо за истином, једном ријечју да будемо дешифранти онога што нам се сервира у разним облицима, било да се ради о прворазредним историјским документима, о текстовима или усменим предањима. Овдје нам се, зато, чини умјесним да препричамо једну анегдоту о
једном јунаку из прошлости, који је дошавши на славу код пријатеља, започео да испитује попа, који је био већ у годинама и имао дуго памћење, какав му је ђед био јунак. Питао га је једном, али је поп прећутао одговор и причу окренуо у другом правцу. Јунак није одустајао, већ је и даље био насртљив, а поп је мудро ћутао. У трећем покушају јунак је подигао глас и помало љутито, пред свима, рекао попу да га већ трећи пут пита какав му је ђед био јунак, очекујући попов хвалоспјев, на што је поп, неочекивано, рекао да не зна за ђеда, али да зна да му је баба била право добра жена. Јунаку није преостало ништа друго, већ да почне преиспитивати заблуду у којој је дуго живио. Оставимо нашег јунака и вратимо се из прошлости у садашњост. Мобилни телефонски апарати су наша неизоставна стварност. Са њима је започела најновија технолошка револуција. Појединци се од њих не одвајају ни када оду на ноћни одмор. Једнима, поред остваривања комуникације, служе и као фото апарат који омогућава неизоставни селфи, гдје год да се нађу. Посматрани у посљедици те функције, мобилни телефони су изазвали и одређена истражива-
Обмана би, на извјестан начин, могла да се дефинише као избор странпутице умјесто пута, а добро је знано да горег пута нема од странпутице. Оно што је проблематично код странпутице, јесте тренутак у коме онај који је њоме закорачио почиње да вјерује у ту другу стварност, и када му је доминантна мотивација да друге убиједи у исправност своје одлуке
ГДЈЕ ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И СТВАРНОСТИ КАКВУ ЖЕЛИМО ДА ЈЕ ПРИКАЖЕМО „Лажно огледало“ Рене Магрит, 1928.
нико не помену. На другој страни, многи домаћи издајници су поменути, иако то ничим нијесу заслужили (имена им не бисмо помињали). Намицано нам је и знање о краљу ујединитељу, а ништа нијесмо учили о потоњем црногорском краљу у изгнаству и влади у егзилу, иако у свим наставним плановима и програмима, тамо гдје се помињу циљеви и задаци наставе историје, једино за овај наставни предмет пише да је од националног значаја. Но, можда се ни томе не треба чудити, ако се у виду има она Сократова мудрост која каже да човјек може стећи све, а изгубити себе. Обмана би, на извјестан начин, могла да се дефинише као избор странпутице умјесто пута, а добро је знано да горег пута нема од странпутице. Оно што је проблематично код странпутице, јесте тренутак у коме онај који је њоме закорачио почиње да вјерује у ту другу стварност, и када му је доминантна мотивација да друге убиједи у исправност своје одлуке. Можда је добар примјер за ову констатацију уништавање коза у ондашњој послијератној Југославији, или организовање колхоза по угледу на Совјетски Савез. Ту обману брзо су прозрели оштроумни сељаци, иако нијесу били образовани и дуго су јој се одупирали, али иза намјере да обмане своје становнике, стајала је, нико други, него држава, односно њено партијско и једноумно руководство, тако да добромислећи сељаци нијесу имали шансе да наметну своје мишљење. Као и увијек, у тренуцима када се доносе важне одлуке, појављује се старо питање: Како препознати обману и како се против ње борити? О одговору увијек ваља добро промислити, јер нам смисао сваког проблема може бити јасан једино ако га сагледамо хипотетички и искуствено, имајући увијек на уму и примјере из прошлости који могу послужити као корисна опомена. На крају завршићемо шалом, како смо и започели. Један вјешти аутор популарних издања, за пристојан хонорар, написао је обимом невелик приручник под насловом Како се брзо обогатити. Наиван читалац купио је књигу. Отворио је и на првој страници прочитао реченицу која је гласила: Не бацајте новац на овакве глупости. Обмана