5. децембар 2020. | година I | број 40
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
O ТРИЈУМФУ ГЛУПОСТИ
Децембарски игроказ НАДА БУКИЛИЋ
ISSN 2704-5226
ИВАНА БОЖОВИЋ
П
огледајте, уважени господине Петровићу: измаглица над градом, хладњикаво, а децембар загризао да још једну годину гурне испод себе. На све стране новогодишњи украси. Видите: ено Дјед Мраз са пуним џаком дарова, свјетлуцаве звјездице, шарене бомбице, фењерчићи. Јелке и јелкице... – Стижу празници! Радујмо се. – Празни дани у низу... – Но, ми се нећемо предати. Је ли тако, господине? Све што смо се договорили, важи. Све је спремно. – Велите: добар комад земље? – Добар? Одличан, драги мој, одличан! Такав нећете надалеко наћи. Гарантујем. Бићете задовољни, штовише: презадовољни! Моћи ћете учинити што год да сте замислили. – Није нека вододерина, блато или, не дао бог, пустара? – Ма, што Вам пада на памет?! Каква пустара, која вододерина? Па, ту је све баш онако како сте тражили. Уосталом, онако како треба. – Знате, Вама се може учинити да сам ја нека цјепидлака; али, ради се о томе што желим да све буде погођено и намјештено како треба, да бих уопште остварио свој план. Јер, то... То, драги мој Петровићу, то ће бити чудо невиђено! Само ако све буде поуздано и сигурно. – Павеле Ивановићу, па ја сам Вас одмах разумио. Вјерујте ми, све је онако како Вама треба! – А брдо!? Има ли тамо какво брдо? Брдо ми је неопходно. – Има. Неколико. И брдо и равно, и косина и висина, и шума и ливада. Све. – Да, да. То је, видите, веома важно. Иначе бих морао да смишљам адекватне кулисе, па да их конструишем, па... А то је огроман посао. Било би неизводљиво. И прескупо радити нешто такво... – За то не брините. Никакве кулисе Вам неће требати. Имаћете све у природном издању. Чак имате и поглед на море – са дивног видиковца, дивног! – Разумијем, разумијем. Одлично. Али... Не замјерите ми, господине Петровићу, кад већ поменусте море, испашће – прво тражио прст, а сад хоћу да Вам узмем руку – али, да нема и какво језеро у близини... можда ријека, двије? – Ви као да сте били тамо? Има! Има све то! И море, и језера, и ријеке, и потоци. Драги Павеле Ивановићу, ја Вам понављам да је то савршен комад земље и да никако не смијете да бринете. Чак вјерујем да превазилази Вашу машту. Али, ево, нећу да прејудицирам ствар... – Добро, вјерујем Вам: савршен комад земље. Одлично. Али, знате, требаће ми и људи... – Имаћете и људе. И они су... Добро, не могу рећи: савршени, али свеједно – ни такве људе ниђе више нећете наћи. Разноврсни! Да бирате! – Аха. Добро, добро... Значи: терен и статисте имамо. Одлично. А видите, за пројекат који радимо, подразумијевају се и такозвани пратећи елементи: медији, логистика, професионалци... – И то ћете добити! Имамо све медије, имамо и аналитичаре – у сваку се област разумију, што год да их питате, анализирају! Првокласно! Имамо и графичаре, и дизајнере, и врло умрежене и повезане теренске раднике. О глумцима да не причамо! Па пјевачи, фолклористи, гуслари... Укратко: имамо све од плакатера... хоћу рећи – оних што лијепе плакате и дијеле флајере по улазима, па до најобразованијих кадрова! Све!
Кажем Вам: имали сте луду срећу што сте усред онолике Европе баш мене срели! – Ако је тако како Ви кажете, господине Петровићу, онда ја могу извести свој план до краја. Не знате како сте ме усрећили. Ви сте и сами радили драме, па знате како је то захтјеван посао и колико ту има детаља који... – Драги мој, драме које сам ја радио, писане су на чудан начин: док траје први чин, ми... или ја сам, пишемо сљедећи, и тако стално. Зато је наш репертоар био врло згуснут. Разумијете? Статисти нијесу могли да предахну, а камоли главни глумци. Зато смо ми и спремни и управо идеални за Ваш подухват. И сви ће радо учествовати, што је, такође, врло важно. Од ђетића, до стараца. Код нас су људи свикли да се сликају за историју, о спектаклима да не говоримо. Вјерујте ми. Такође, код нас људи нијесу ни гадљиви ни пробирљиви: они су поклоници умјетности и могу да играју коју год улогу да им задате. И принца и просјака, и ниткова и хероја... ако треба, могу да играју и ћурана и вола. – Необични људи!? Ултраталентовани!? Страх ме је! Видите, уважени господине Никола... мили мој Коља Мирковичу, страх ме је од толиких могућности!? Јер, ово што радим мора бити... – Разумијем, Павеле Ивановићу. Будите сигурни у моје ријечи. Знам што Вам говорим. И бићу ту да Вам помогнем. Само Ви заокружите Ваш план, барем генерално – да бисмо виђели ко ће што да ради, ко ће да глуми, а ко да пјева, игра, скакуће... За остало не брините. – У срце ме дирате, драги пријатељу, у срце! Данас сам најсрећнији човјек на свијету! Како је дивно сарађивати са људима који... који разумију естетске намјере! – Веома ми је драго! Веома! Ах, каква је то срећа била да се сретнемо!? Сâмо провиђење! – Да. Него, не питах Вас, малтене, најважније: хоће ли тамо имати довољно мртвих душа? Схватате, без њих се ово не може постићи... Оне су пресудне за... за... Баш за естетику свега! – Ееее, ту сам Вас чекао! Ха ха ха ха... Па, драги мој, ја
Вам не бих ни нудио – не бих ни помислио! – баш тај комад земље, да нема довољно мртвих душа. И оне су разноврсне: имамо мртве који се воде као живи, живе који се воде као мртви, живе који се понашају као мртви, а имамо, наравно, и мртве који још вјерују да су живи! И има их колико год хоћете. – Има? – Бар шесто хиљада! И све мртво. Само за порез ваљају. Кажем Вам: што год да замислите, ми ћемо надмашити. Него ми скромност не дозвољава да се хвалим колико би требало. – А околина? Како је са онима споља? – Ма, одлично: они нама пошаљу неку глупост, ми њима; они опет нама, ми опет њима – све усклађено. Важно је сарађивати. – Дивно! Плашите ме толиким постигнућима... Са друге стране, разумљиво је. Писац сте! – Да, да. Јесам. Ал’ то што сам ја писац... Заборавите. Сад ме занима: што Ви, уствари, желите да остварите? Не разумијем сасвим: што ћете постићи? – Тријумф, драги Никола Петровићу, тријумф! – Разумијем то, забога. Него не разумијем што је циљ тог тријумфа? Све драме које сам ја осмишљавао, писао, режирао итд, имале су одређену сврху. Дакле: чиме ће се све то завршити, господине Чичиков? Чему ће, на примјер, послужити то што сте замислили учинити са овим мртвим душама? – Ех, Никола... Никола Петровићу – види се да сте старог кова. Чему ће послужити? Не знам. – Како не знате? У вријеме мог театарског стваралаштва... – Не знам, вјерујте ми. А Ви, Петровићу, што сте писали, писали сте и написали. Имали сте сјајне заплете и грозне расплете, добре узлете и лоша приземљења... – Полако, господине Чичиков, полако. Ја не бих да се сада вријеђамо... Ипак Вам нудим сјајан комад земље! – А ја, ипак, не знам! Још чекам, а децембри, као што видите, пролазе. Знаћу тек кад онај лијени Гогољ заврши свој сценарио.