ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
10. октобар 2020. | година I | број 32
религијско насљеђе У ЗЕМЉИ ЧУДА
Гдје је свето уређено грађанско друштво? Закон, судство, школство, једнака права и одговорности за све који доприносе, и који не доприносе... а по неједнаким правима, слични смо у мањој или већој мјери свим сродним балканским народима, и по томе сви живимо у једној кумулативној скупини која се клања Светом Примитивцу, и тај светац је канонизован заједничким снагама које овај прекрасни простор стално вуку... негдје доље тренутке у животу, и много више паклених. Креирали су их ближњи, а ја спадам у срећне и рецимо успјешне, и немам предрасуде. Путовала сам по свијету. И по старозавјетној легенди о Вавилонској кули - да би ослабио ближње, Бог им је послао различите језике. Да се не би разумјели.
MАРИЈА ПЕРОВИЋ
У
вијек ми је Исус Христ био добар тип. Волим његову молитву на гори и реченицу – О боже, или оче, зашто ми ово чиниш? Зна да ће да буде разапет, и зна да то баш и не значи много. Из данашње визуре - значило је минимално. А Исус Христ је национално био Јеврејин. Баш као и Мојсије, и Давид. И Стари завјет заједничка света књига и нама и Јеврејима. Након тога смо се подијелили. Са злом мантром у којој смо оптужили Јевреје за распеће, јер је Понтије Пилат опрао руке. Ми као хришћани - без подгрупа. Али не зна то много њих. Ни ови са миса, ни богослужења. И не питају се. Ја сам се увијек питала зашто је Ева прогнана јер је хтјела да сазна и наговорила Адама да проба плод са дрвета сазнања, добра и зла. По наивном тумачењу... ако хоћеш сам-а да разликујеш добро од зла, награбусио си. Јер мораш да идеш по мишљење. Па било и као Питијино, у античкој Грчкој, гдје је да можда не, и обрнуто. Како га ко тумачи. А када тумачења дођу у руке оних који се не преиспитују, деси се... мало или велико зло. Једино што је неупитно је десет заповијести... а једна од њих је и поштуј ближњега свога. Да не помињем оне не кради, не убиј... и тако даље. А онолико се крало у име религије и убијало. Сјећања су сасвим свјежа, рецимо ова из посљедњег грађанског рата... овог нашег. Сада је мир, и даље је исто. Ратујемо без епидемиолошких маски, негдје је штит мантија, негдје црвена застава, а умиру и једни и други. Можда само једни иду директно у рај. То већ не знам. Имала сам неке скоро па рајске
Ја свеце не разумијем баш најбоље. Није да нијесам читала, јесам, то су посебни људи са посебним врлинама... не рачунам ове краљеве који су се пензионисали по манастирима, али неки су ми, што би клинци рекли - ултра кул. Од светитељки најмилија ми је Јованка Орлеанка, јер се тинејџерски борила за слободу. Неко би рекао, ал’ није наша. А како, ако смо као сви хришћани. Или Бог има посебан попуст за православце ако сте православац, а онда посебан за католике. Сада размишљам о протестантима, било је и тамо добрих ликова (Мартин Лутер, Јан Хус, Калвин...) али, у Црној Гори су протестанти секта. Иако је то доминантна вјера у не знам колико процената доминантног бијелог свијета. Онда, на ближој територији маленој, да се манем хришћанства... имамо различите пророке, а сличне животописе, и заборављамо да је „истина о Богу“ (које год религије) мање-више слична. Бог је тај који једини зна, а онда је бог - знање. И зато треба да више учимо. А ако учимо, онда постављамо питања. Бога, мимо Исуса који ми је добар књижевни лик, да то јесте и књижевност, не знам да ли смијемо или не смијемо питати. Како год, који год да су му изасланици на земљи. И сада се питам да ли ћу због ових питања у пакао? Имам више одредница за пакао, нијесам крштена, иако сам се често шалила, ако ће сви крштени у рај, ја се баш и не бих са њима дружила. И ако је Јован Крститељ, јер формално није крштен, пред вратима пакла на неким фрескама, онда је Бог баш велики формалиста и администратор, и то је једна 2000 година неисправљена неправда. И зашто га и даље сликају тако... Али црквени канони су ретроградна нарација. Макар они на фрескама. Фре-
ROGERS FUND, 1916
СВЕЦИ И ПОСЕБНИ ЉУДИ
БОГ СУДИ АДАМУ William Blake, ca. 1795, The Met Fifth Avenue, Gallery 690
ске не виде перспективу. А Византија одавно не постоји. А задатак је да напишем текст о суживоту и различитим насљеђима. И оним сатканим на религији. Кажу, мултикултурална, мултиетничка итд... мени се каткада чини... мултипримитивна, и сваком етносу својствена је мржња. А било која књига, не само ове које сам успут поменула, говоре о љубави, толеранцији и идеји. Јер вјера је и идеја, онај који вјерује не би требао да мрзи, камоли да куне. Али клетва је нешто по чему су рецимо Црногорци уникатни, и сасвим посебни. И у односу на братски народ. Из клетве произилази и друга особина Црногораца, крвна освета, по чему су ближи другом, такође бих рекла - братском народу. Животну радост и сваку другу, посједују Бокељи, можда их због те радости зовемо и лацманима, који су опет ближи неком сљедећем братском народу. А језик је залуду некима од братских народа сличан. Нећемо да се чујемо.
БОЖИЈЕ РУКЕ... А све те разлике треба да обједини светац или светица под именом свето уређено грађанско дру-
штво. Закон, судство, школство, једнака права и одговорности за све који доприносе, и који не доприносе... а по неједнаким правима, слични смо у мањој или већој мјери свим сродним балканским народима, и по томе сви живимо у једној кумулативној скупини која се клања Светом Примитивцу, и тај светац је канонизован заједничким снагама које овај прекрасни простор стално вуку... негдје доље. И онда сви кажемо, и данас у 21. вијеку... то је у божјим рукама. Да ли Бог има руке, или је Бог мисао, и ријеч, или дух... или се пак иза свега тога, било да смо против једне струје или за исту, крију само различити интереси, па ко надвлада. А пречесто надвлада мржња. Модерно речено - фрустрација. И завршићу причу о свецима, одговором моје тада осмогодишње кћерке на питање које се налазило у уџбенику Природе и друштво, или из предмета који га је мијењао... У коју богомољу идеш, илустровано Катедралом Св. Трипуна, Цетињским манастиром и Али-пашином џамијом у Пљевљима... на које је онда одговорила - превише питаш,
пријатељу. Али наду ми је дала средњошколка, свештеничка кћерка сљедећом изјавом - Никада нијесам мислила да се могу дружити са неким ко не вјерује у Бога, а данас ми једна од бољих другарица не вјерује у Бога. По митовима, некада је то била врлина Црне Горе. Вјера у човјека, али смо га успут затурили, а нада постоји... и она је на људима. Паметним и храбрим, а за све богове ћемо онда лако. Богови из књига не би имали примједби када би са трона скинули Свеца Примитивца са којим су у духовном сродству сви зашанчени у својим црквама... док се прегањају око идентитетске баштине, православног, како кажу, живља. Ја нијесам живаљ, моје име је Марија, знаковито је, мени више по Магдалени, која је одлучила да прати Исуса са почетка текста, који се питао. Можда и више пута, али је и то затурено. И док се моја вјера у људе не затури, идем међу оне који воле, раде, стварају, и који се боре за боље друштво. У мулти... складу, тражећи заједнички именитељ ком год... упс у 21. вијеку, али ту смо негдје, племену да припадамо.