ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
19. септембар 2020. | година I | број 29
асимилација ОКУПАЦИЈА У ВИШЕ СЛИКА
Чудо невиђено
Управо 1918. године, која је дуго и темељно припремана, као да се ради о непријатељској земљи, народу и територији, почиње брутална асимилација Црне Горе и Црногораца, буквално убијање свега што је могло асоцирати на црногорску свијест о властитом постојању... Више од једног и по вијека, ангажујући готово све ресурсе, уз јасно прокламовану намјеру, Србија, држава од осам милиона људи, не успијева да асимилира Црну Гору, то јест народ од триста, до највише четири стотине хиљада житеља
РАЈКО ЦЕРОВИЋ
Вођен је касније, поред осталог, и Вељи рат у коме се у сусједству није благонаклоно гледало на црногорске ратне успјехе и стално проширивање црногорске државне територије. Па Балкански рат, па Брегалница, са познатом горчином црногорских ратника на „братског“ ратног савезника, па сукоб око црногорском војском ослобођене Метохије... Све је финализирано завршетком Првог свјетског рата, дуго и методично припреманом окупацијом Црне Горе. Није Србија могла сама окупирати Црну Гору да није дошло до дотле непознатог вјероломства великих сила, које су отворено зажмуриле на злочине српске солдатеске према своме ратном савезнику. Управо 1918. године, која је дуго и темељно припремана, као да се ради о непријатељској земљи, народу и те-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ј
ош 1844. године Србија је почела сањати уништење државе Црне Горе: „За нас би права срећа била кад би Црна Гора пропала“... Како би било извршено претварање постојеће државе, која ће нешто касније Берлинским конгресом бити и међународно призната, у „Српску Спарту“ нијесу у Србији много размишљали. Црна Гора је могла бити међународно призната и у вријеме књаза Данила, дакле знатно прије Берлинског конгреса, јер је било извршено разграничење са обје велике силе, које су стајале на црногорским границама, дакле и Турском и Аустријом, али то нијесу хтјели Руси. Потребна им је била дивља и међународно непризната Црна Гора коју увијек, за своје циљеве, могу гурнути у сукоб са Турском. Дубоко разочаран Русијом књаз Данило је покушао да се окрене Француској, која се није усуђивала да се замјери још моћном Османском царству. Тај жељени заокрет књаза је коштао живота.
„ЦРНОГОРСКА ДРСКОСТ“ ИСПРЕД ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА август 2020.
риторији, почиње брутална асимилација Црне Горе и Црногораца, буквално убијање свега што је могло асоцирати на црногорску свијест о властитом постојању, црногорској витешкој прошлости и вјековној црногорској жртви за своје слободне горе. Наређено је: све, буквално све уништити и темељно разорити, што може подсјећати на слободне људе и њихову слободну земљу. Спалити, уништити, разорити... Забранити пјесме о побједоносним црногорским бојевима, забранити црногорску капу, ношење свечаног свитног одијела, уништити црногорске свеце и култове, забранити црногорско коло, ијекавицу... Да ли је тадашња сурова окупација Црне Горе примјер успјеле, или, ипак, можда неуспјеле асимилације? Таворила је прегажена и обесправљена Црна Гора оних двадесетак година крваве карађорђевићке владавине, грцала у материјалној биједи, без и једног новои-
зграђеног пута, без и једне више школе или универзитетске јединице, носила у себи горчину свога незаслуженога нестанка, да би се својим сачуваним ослободилачким генима 13. јула 1941. године, једина у окупираној Европи, дигла на устанак. Нешто касније је у прву формирану велику партизанску јединицу - Прву пролетерску бригаду, дала два батаљона, колико и Србија која је према броју становника и величини територије морала дати 20, или у најмању руку 18 батаљона. Опет онај од вазда познати србијански комплекс инфериорности према Црногорцима, који лаковјерно Србе држе за рођену браћу и искрене саборце. Долази ослобођење у које Црногорци ступају више него ведра чела. Али Авај!? Слушајући Србију и угледајући се на њу, црногорски комунисти запуштају развој црногорске националне свијести,
укидају институције које треба да његују црногорски национални идентитет и свијест о властитој прошлости, затвара се пет позоришта, Ловћен филм, чувена ликовна школа у Херцег Новом, Научно друштво... Највећим дијелом, препуштају другом и културу и науку која је везана за црногорско тло, провинцијализују Црну Гору у којој крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека све дјелује као малтене завршен процес асимилације Црне Горе и Црногораца. Црном Гором тутњи фашизација маса спремних да се, под видом борбе за Југославију, бију за Велику Србију, у жељи да прије погину за српско Косово, него за своју домовину Црну Гору. На жалост, дио грађана Црне Горе ни данас не успијева да се отресе од великосрпске фасцинације, трчи за Амфилохијем и његовим литијама, али је ипак антиасимилаторски процес у протеклим де-
ценијама остварио можда танку, али одлучујућу побједу. Чудо је невиђено да упркос више од једноиповјековне упрегнуте енергије, ангажовања обиља институција сусједне државе и гомиле улаганог новца, планирана асимилација Црногораца није успјела. Чак ће, (Каква црногорска дрскост) Црногораца бити и послије пописа заказаног за 2021. годину. А дотле ће, очигледно брзо, тачније ових дана бити укинут напредни Закон о слободи вјероисповијести, бити силно ојачан јахаћи положај Српске православне цркве над Црном Гором, вреће новца из Острога и других црногорских светиња, (Не дамо светиње) бити употријебљене за испирање мозга незнавених или особа ниже писмености и морала, па ипак... Чудо је невиђено Црна Гора. Не пада јој на памет да нестане или погне главу пред „пријатељским“ сусједом. А и зашто би?