12. септембар 2020. | година I | број 28
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
црна гора НА ЗРНУ ГРАШКА
Био једном један бријест
Д
а је учитељица живота, да се понавља, да пола лаже, а пола каже, да је пишу побједници, да су они који је се сјећају осуђени да је понове, знамо. Волио је-не волио, тек историју не можеш заобићи као неку другу науку. Јер лукава је она. Сачекаће те у неком мраку кад јој се најмање будеш надао и обрачунаће се с тобом. Једино што се никад не зна која ће те сачекати. Јер нема само једна историја. Наравно, тешко је прихватити једно тумачење. У сваком рату су учествовале двије стране, а свака је страна имала своје разлоге и, без обзира на резултат, своје жртве и штету. На примjер, Руси и Турци тумаче своје ратове, сваки на свој начин или има Њемаца који вјерују да је број јеврејских жртава у Другом свјетском рату надуван. И то је разумљиво, али кад људи на истом простору, да не кажем један народ, различито говоре о својој историји, спремни да се туку за своју истину, да мрзе првог комшију, пријатеља, брата који мисли другачије, данас у двадесет првом вијеку, онда мислим да су то људи који у џепу сви одреда имају телефоне паметније од њих самих.
Вријеме послије Првог свјетског рата било је посебно тешко. Црна Гора је скупо платила уједињење, а све оно што је свједочило о недавној прошлости краљевине Црне Горе уништавано је. Међу првим жртвама нашао се стари бријест, који је био симбол Црне Горе и њеног идентитета
Дешавало ми се да због писања за позориште или сценарија за неке документараце консултујем више историчара и историчарки па да о истом догађају чујем различита тумачења. Шалили смо се да често ни два љекара не дају исту дијагнозу пацијенту, мада то није смијешно јер због тога тај пацијент може бити погрешно лијечен, а може и умријети. Тек није та аналогија без везе. Требало је тако и о чувеном цетињском бријесту да напишем сценарио за документарно-играни серијал, који је био толико лијепо замишљен да је морао остати замишљен. Но, у то вријеме никога од нас који смо хтјели да радимо није спречавало да се озбиљно припремимо. Тада сам предавала на Факултету драмских умјетности, на Цетињу, а како је стартовала и друга генерација драматургије, одлазила сам често. Јесен је била топла и сува па сам користила слободно вријеме да упо-
знам град и о бријесту сазнам од Цетињана јер они све оно што се дешавало овом граду кроз историју памте другачије од историчара. Вријеме послије Првог свјетског рата било је посебно тешко. Црна Гора је скупо платила уједињење, а све оно што је свједочило о недавној прошлости краљевине Црне Горе уништавано је. Међу првим жртвама нашао се стари бријест, који није био само неко велико раскошно дрво испред Биљарде већ симбол Црне Горе и њеног идентитета. Под њим је сједио краљ Никола кад су се доносиле важне одлуке, под њим је дијељена правда, али долазили су људи и да само проћаскају са својим краљем, обраћајући му се на ти. За вјеровати је ономе што је остало записано, да су Цетињани то поднијели теже него погибије својих најближих у рату. Јер смрт у борби је питање части и слободарског
духа којим се Црна Гора вазда поносила, а сјеча бријеста равна најгорем понижењу. Посјекли су га бјелаши, кукавички под окриљем ноћи. Кажу да је чупање коријења, које је било јако и дубоко, потрајало. Бијес и мржњу прелили су на дрво које је било живо свједочанство црногорског суверенитета, у правном смислу, али и културном, обичајном и другом. Поред старог тада је остао млади бријест. Њега су посадили 1892. јер је стари почео да се суши. И он је посјечен само касније, 1937. На мјесту старог постављен је споменик бјелашима који су страдали у Божићној побуни, а на мјесту младог бријеста споменик краљу Александру.
и тај рат подигнути су нови споменици, а о нашем односу према тој прошлости све смо једни другима рекли у ратовима деведесетих. Или ипак нијесмо? Ових дана чујемо обећања и најаве „исправљања историјске неправде“ на Цетињу. Рушиће се, кажу и градити нови вјерски објекти. Било је случајева кроз историју да неко изгради цркву како би опрао своју савјест. Кроз градњу то иде ко од шале. Пара има. Паре нису проблем.
Ни споменици који су на њиховим мјестима постављени нијесу поживјели. Чим је почео Други свјетски рат, срушиле су га присталице независне Црне Горе. Кад се завршио
Па сад, ал’ је историја никаква учитељица, ал’ смо ми најгори ђаци, aл’ је нешто горе од обоје. Тек исте се грешке плаћају скупље. Живи били па видјели.
Пркос - најскупља црногорска ријеч
мирити с тим да им четничка идеологија окаља славну антифашистичку борбу и ревидира црногорске темеље ујачене у „Брозову Јајцу“. Није и никада неће бити поражена партизанска Црна Гора како се то ових дана најављује. Антологијски говор политиколога Немање Батрићевића најбоље је артикулисао мисли препуног Трга независности! Немања је поред тога што је, по ријечима Александра Радомана, постао најпоносније црногорско име, постао и симбол нове и еманциповане Црне Горе која је рекла Не дамо Црну Гору у равногорске руке! Свјесни значаја ријечи које је изговорио овај млади и афирмисани црногорски интелектуалац, гласноговорници нове већине пуштили су своје друштвеномрежне кербере да уједају и гризу човјека који брани будућност своје земље. Уз то му је један „новоослобођени“ медиј фалсификовао говор и додао веома опасан уметак који је потпуно измијенио контекст изговореног због чега је постао мета агресивне црне пропаганде нове већине. Препуни подгорички скуп нека буде наук свим мрзитељима Црне Горе да ће и поред њихове жутоштампне и клеветничке пропаганде и подгријавања атмосфере мржње према свему што има префикс црногорски, на сваки њихов насртај на симболе Црне Горе и њеног антифашизма црногорски грађани лојални идејама мултиетничкога и мултиконфесионалнога склада, показати љепоту која је ову земљу красила кроз историју – пркос!
ТЕАТАР И СТВАРНОСТ: ГЛУМЦИ И ЉУДИ
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
МАРА БАБОВИЋ
И
ако је изборни дан у Црној Гори протекао у демократским условима, иако је предćедник Црне Горе Мило Ђукановић признао изборне резултате и рекао како је у демократским друштвима смјена власти на изборима потпуно нормалан чин, побједничка већина није из своје пропагадне артиљерије уклонила муницију метафоре да је „срушен Лукашенко“. Препуна су им уста диктатора и диктатуре, а гледајући како се односе према људима који критички промишљају о њиховим изјавама чини се да би и они примијенили нешто од те праксе. У данима прије избора сајбер бојовници нове већине тврдили су да Ђукановић неће пуштити власт без нереда и сукоба и да ће проћи као Чаушеску. Мада се Ђукановић и Чаушеску ни по чему не могу поредити, мирна смјена Ђукановићеве партије има једну симболичну сличност с крвавим одласком румунскога диктатора, колико гођ то изгледало нелогично. Кад је унезвијерена маса
MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ
НЕМАЊА БАТРИЋЕВИЋ ГОВОРИ НА СКУПУ У ПОДГОРИЦИ септембар 2020.
кренула да руши његов споменик у Букурешту, на мјесто уклоњене статуе попео се православни поп у мантији. И мада се касније испоставило да је све унапријед режирано и да је мантију носио глумац, порука је била јасна – црква ће испунити новостворени идеолошки вакуум. И испунила га је. Одлазак на рукољубље Амфилохију Радовићу одмах по проглашењу изборних резултата од стране Здравка Кривокапића, лидера коалиције која у
новој већини има убједљиво највећу подршку грађана, потврдило је ко је заправо нови газда у Црној Гори. Забрињавајуће је што се у будућности Амфилохије Радовић неће испоставити као глумац, већ као најопаснији противник савремене Црне Горе. Није пуно требало чекати а Радовић је већ најавио своју багер литију ка Ловћену како би довршио свој недосањани сан – градњу цркве на Ловћену. Тим чином његова мисија располућења грађанске, вишеет-
ничке и вишевјерске Црне Горе била би у потпуности завршена. Будући да његова листа „За будућност Црне Горе“ има више мандата него остале двије чланице нове већине заједно, није без логике митрополитова рачуница да ће имати повољне услове за реализацију свога нацрта. Све оно што је било љепота Црне Горе, као што су антифашизам, грађанско друштво те древна сакрална црногорска архитектура, Амфилохије Радовић је укаљао, да не кажем његовим рјечником – „обагрио“, како окарактериса црногорске устанике из 1919. и црногорске партизане из Другога свјетског рата. Он и челници његове побједничке изборне листе не крију да су им од те „багре“ милији бјелашки издајници и мрки четнички кољачи, којима шире портрете и проглашавају их свечевима. Али и новој већини и Амфилохију Радовићу мора бити јасно да је масовно окупљање од неђеље вече у Главноме граду Црне Горе највећа демонстрација највеће црногорске љепоте – антифашизма, како то одлично запази Сенад Пећанин. Њима мора бити јасно да постоје непоколебљиви црногорски грађани који се неће по-