ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
15. август 2020. | година I | број 24
ВЈЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА И ЗЛОУПОТРЕБА ВЈЕРЕ
ТврЂава вјероваЊа СЛОБОДА ЗА РЕЛИГИЈУ И СЛОБОДА ОД РЕЛИГИЈЕ
Црква би требало да буде „изван и изнад сваке идеологије“. То једнако важи и за политику јер кад год се црква преплијетала са политиком била је неизбјежна превара и манипулација. Због своје аутономије, због свог духовног и моралног утицаја на вјернике, црква се не би смјела идентификовати ни са једним „типом државе“, а поготово не са страначком политиком
Р
асправе о друштвеној кризи и религији, у нашој средини, водиле су се понајвише крајем осамдесетих година прошлог вијека. Доказивано је како је друштвена криза оснажила вјерски начин живота. Због тога се, и у драми секуларизације, на посредан начин, потврђивало како религија више живи од „земље“ него од „неба“. Тешко је рећи шта се све чини кад је небо далеко, а земаљске невоље близу. Стога је и немогуће одгонетнути коме ће се човјек привољети царству. У спису Криза и религија, Никола Дуганџија свједочи да религија стиже као окрепљење, јер „садржи неопходну наду“. Колико у таквој нади има подстицаја којима би се било могућно свеопштем пропадању, није могућно поуздано било шта тврдити. Посљедњих двадесетак година у нас се религијски начин живота изразито проширио, али се и компликовао. У околностима дубоке и свестране кризе друштва стварале су се крхке претпоставке за обнову религиозности. „Сам чин вјере“, пише Дуганџија, „доводи до слабљења осјећања немоћи и усамљености“. А свако ко се труди да савлада осјећање човјекове немоћи и усамљености – обезбјеђује наклоност угрожених, јер их је помјерио из стања безнадежне раздешености. Религија, која постаје „тврђава наде“, ствара претпоставке за промијењени начин живота, за алтернативну осјећајност. У студији Религија, Лешек Колаковски доказује да је религиозно виђење свијета у стању да научи људе да адекватно доживљавају неуспјех. Сјетимо се Сигмунда Фројда, несклоног религији, који је морао да призна да су се „неурозе невјероватно умножиле откако религија нестаје“! У кошмарима овдашњег живота, није лако утврдити да ли је у вјерском животу савременика ријеч о обнови вјеровања или новом вјеровању.
УМАЊЕН ЗНАЧАЈ У временима комунистичке идеолошке страховладе драстично је унижаван значај религије. У вишедеценијском прекиду са религијом било је, не само идеолошке осионости, већ и немилосрдног понижавања. О бруталном смак-
моралног живота. Ако није у средишту тога живота љубав, слобода, добро, правда и морал, онда су затворени и прозори отворени према небу, како то формулише Јохан Хуизинга. А Платон је истицао да се разговор између бога и човјека одвија кроз љубав, у дијалогу. Христос, у разговору са својим ученицима, никад није рекао “Ти мораш“ него увијек: “Ако хоћеш“. И то је долазило из религије љубави и толеранције. Код старих Грка била је то filija као пријатељска љубав и несебична наклоност. Она је била темељ
заједништва. Ту идеју је осавременила Маргарет Јурсенар: “Љубав, најмудрија од свих богова”.
УЧЕЊЕ РАЗУМИЈЕВАЊА Познато је да су оснивачи великих религија утемељили у своја света учења разумијевање, љубав и мир. Упетљавање цркве у мреже властодржачке доминације и настојање да се оствари власт над људима води је до изневјеравања јеванђеоских начела. Државни послови неспојиви су са црквеним послањем. Тако је „умјетност слу-
жења у љубави“ неспојива са политичким прагматизмом, са политиком рата, насиља и мржње. У двотомном дјелу о религији Ђуро Шушњић истиче да би црква требало да буде „изван и изнад сваке идеологије“. То једнако важи и за политику јер кад год се црква преплијетала са политиком била је неизбјежна превара и манипулација. Због своје аутономије, због свог духовног и моралног утицаја на вјернике, црква се не би смјела идентификовати ни са једним „типом државе“, а поготово не са страначком политиком. Већ је запажено да су слобода за религују и слобода од религије само двије стране једног истог питања. Изгледа да је наша политичка прошлост припремала садашњи вјерски начин постојања. Њега је подстицала фрустрираност читавог подручја вјерског живота. Ако би се обнова религиозности кретала ка самоостваривању човјека, ако би бранила вриједности постојања и хуманистичку етику, етику љубави, онда би се и религија лакше прилагођавала чак и оловним временима савремености. Вјерник кога је религијско осјећање узело под своје тешко може стићи до вјеродостојних критеријума о свом вјеровању. То му неће сметати да религија постане снажан подстицај да религијска свијест уђе у све што чини и што мисли да чини. Она, на тај начин, постаје важан дио његовог животног надахнућа и његов нераздвојни пратилац. У дјелу Зли дуси Достојевски пише:”Ако Ставрогин вјерује, он не вјерује да вјерује. Ако не вјерује, он не вјерује да не вјерује”. Све то указује колико је говор о религији у подручју неизвјесног сазнања. Ваљало би се и стога вратити Хегеловом дјелу Филозофија религије у коме се тврди да народ који има рђав појам о Богу, има такође рђаву државу, рђаво управљане, рђаве законе! А кад се говори о смрти бога или о богу на земљи, неопходно је говорити и о поразу човјековог субјективитета, слому идеје хуманитета и сумраку човјекове слободе. стево васиљевић
РАТКО БОЖОВИЋ
нућу свештенства нећу овом приликом ни да говорим, али се то не смије заборавити. У школи се поништавала вриједност религијског искуства, вјерска меморија и вјерски начин живота. У њеним програмима није постојало готово ништа из историје религије, што би откривало дубље онтолошке и антрополошке разлоге њеног постојања. Вјеровало се у могућност „апсолутног одумирања“ религијске свијести. Позитивизам науке је, у ствари, опустошио метафизичку, онострану, ирационалну и архетипску човјекову суштину. Религија је била толико запостављена да се суштински није знало чак и о великим религијама – јеврејској, хришћанској и исламској. То је значило остати без елементарних сазнања из историје културе и културне антропологије. Можда и због тога, религија се и у вријеме данашње кризе појављује са незадрживом снагом повратка. Она се изнова појављује из човјековог унутрашњег свијета, из његове стрепње, наде и вјеровања. Стога, у масовној демонстрацији религијског самоисказивања данас не би требало видјети класичну религиозност. Криза је деградирала и исушила друштвени ритуал, па се религијски обред појављује као његова алтернатива. Подијељен између теизма и атеизма, вјеровања и невјеровања, духа сцијентизма и мистичних осјећања, савременик се изгледа тешко ослобађа амбивалентности. Амбивалентан човјек тешко доспијева до чиста срца и бистре памети. Најгоре је што не врши своје изборе као биће слободе. У њему се укрштају механизми зависности и тежње за припадањем. Политизација свега што у друштву кризе постоји није заобишла ни цркву као специфичну духовну институцију. Међутим, неприхватљива је њена политизација у било којој форми јер је њено послање усмјерено искључиво на успостављање духовног и
Кад се црКва ПреПлете са ПолитичКим неизбјежне су Преваре и маниПулације Свештеник и демонстрант током протеста против признања Косова у Подгорици, октобар 2008.