ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
1. август 2020. | година I | број 22
дукља ОД ПАПЕ И КОМУНИСТА ДО РИСТА
Чија је наша Дукља?
Ко, зашто и какви дилови спречавају црногорски естаблишмент и институције да уложе труд и напор у афирмацију аутохтоних црногорских и културних вриједности? Зашто се свјесно прећуткују најважнији периоди и домети Црне Горе и њених историјских личности? почиње црногорска историја, али само као дио шире, туђе приче, не можемо а да се не запитамо: Да ли је и Риста комуниста!? Нажалост, завршењем рата није престао историјски „руски рулет“ у коме није било празног шаржера и сваки метак је нишанио Црну Гору.
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
В
јероватно ниједан термин, појам није посљедњих деценија изазивао толико опречних реакција као Дукља и Дукљани. То отвара читав низ питања. Зашто нпр. свако поносно истицање и баштињење тог нашег славног периода изазива тешке фрустрације и огорченост код неких, нарочито код службеника цркве чије је ćедиште у Београду? Зашто, како се пита др Чедомир Богићевић, „укупна црногорска национална културна баштина још увијек лежи под дубоким слојевима кривотворења, митологизиране свијести и сталних дрских негирања и омаловажавања?“. Ко, зашто и какви дилови спречавају црногорски естаблишмент и институције да уложе труд и напор у афирмацији аутохтоних црногорских и културних вриједности? Зашто се свјесно прећуткују најважнији периоди и домети Црне Горе и њених историјских личности? Дукља није само материјално насљеђе старине, везано за разне периоде и народе који су га насељавали и давали му свој печат. Дукља је духовна нит, вертикала миленијумског народног и државног трајања. Она је темељ нашег слободарства и непокорности. Зато се и на њу и њено насљеђе насрће, као на све што има црногорски предзнак и носи све фундаменталне, идентитетске вриједности. Име Дукља се најчешће изводи од имена римског муниципија Доклеа у облицима Диоклеа, Диоклиа, словенски Диоклитија, који од императора Клаудија 49-50. г. н. е. добија стаус „res publica“. Средњовјековни облик Диоклија повезује се са именом цара Диоклецијана. Цар Диоклецијан (284-305), издвојио је југоисточни дио римске Далмације у посебну цјелину, провинцију Провалис (Провалитана/Превалитана). Уз име Диоклецијана и саме Дукље преплијећу се митско и историјско. Зато у насљеђу остају и стварни и митолошки догађаји везани и за старе Грке Александра Македонског, Илире, Римљане. Може Дукља да постоји и у данашњој Пољској и у Кападокији или Сирији, ђе су били гарнизони преторијанаца, који су били тадашњи Дукљани.
ИГНОРИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ
ДУКЉА Заштита и валоризација цивилизацијска обавеза
Међутим, само Црна Гора може да баштини права древне склавиније Диоклеје.
ЈЕЗГРО ЦРНЕ ГОРЕ Прва црногорска држава, Краљевство Дукља, настала је на простору Превалитане. Од XI вијека Дукља се почиње називати Зетом, а касније Црном Гором. Налазила се на простору око данашње Подгорице и Скадарског језера (области у каснијем времену подијељене као Доња и Горња Зета и Подгорје). Важно је напоменути да су те области вјековима биле језгро Црне Горе, без обзира који су њени дјелови у појединим периодима били у саставу других сила и држава. Име Дукља за дукљанску/зетску/црногорску државу сусријеће се све до XVI вијека када се, посљедњи пут, помиње у дјелима чувеног црногорског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина. Највише се о славним данима Дукље сазнаје из дјела Краљевство Словена, чији аутор је Поп Дукљанин, из XII вијека. Прије свега се то односи на податке и значај Војислављевића, прве дукљанске/ црногорске династије. Ни то не може открити која то истина може сметати било коме да се овај дио насљеђа адекватно истражи и вреднује. Да размотримо пар ствари које бацају мало свјетла на оно чиме се замагљује или настоји посвојити дукљански период цр-
ногорске државе. У некој ироничној, историчној параболи, могло би се рећи да су се на истом фону нашли папа (Ватикан), Коминтерна, комунисти и Ристо! Око 1050. године н. е. папском одлуком хроничарима се налаже да промијене и избаце назив Краљевство Словена, па се употребом мноштва разних имена ствара опша пометња о народима. Пуно послије тога Коминтерна је у СССР-у радила на скривању докумената и извора који нијесу били у складу са прокламованом политиком и тумачењима. Током револуционарног периода и Другог свјетског рата код нас, на то су се наслонили многи заговорници вјечне „љубави и братства“ са Русијом. Занимљиво, најгорљивији су били пресвучени бјелаши, који су у односу на црногорску повијест гајили погледе српских грађанских историчара и у њихово доба формиране СПЦ. Само су умјесто православља пропагирали комунизам, а преко крста метнули петокраку.
(ЗЛО)УПОТРЕБЕ ФАКАТА Комунисти су, као и њихови противници, (зло)употребљавали Његоша и наводну истрагу потурица. Комунисти су поручили представницима колаборациониста да их чека ново „Бадње вече“. Ćећате се вјероватно овогодишње божићне посланице једнога попа СПЦ да Црногорце чекају „крвави бадњаци“. Но, посебна сличност и подудара-
ње налази се у односу на Дукљу и њен значај. Зато је комунистима највише на удару био Секула Дрљевић, који је својевремено с многима од њих био заговорник идеје о „српској Црној Гори“. Дрљевић је права слика да неки Црногорци поврате национално оćећање тек кад их тресне српски кундак. Осим као сарадник окупатора, др Секула им је био трн у оку, јер је износио јеретичку мисао „да смо ми држава још од Дукље“. Комунисти су, по свом затуцаном мишљењу то сматрали фалсификатом, наглашавајући да Дрљевић: „Тиме хоће да наговијести да ми нијесмо Словени него Римљани, преци данашњих Талијана. Овај покварени и продани лудак у стању је да нас полатини само да би омео црногорски народ да се бори у великој братској заједници словенских народа“. Како закључује историчар Драгутин Паповић: „Комунистима није одговарало историјско насљеђе Дукље, јер се није уклапало у њихове идеолошке конструкције о црногорској историји. За њих је било важно словенство, руски култ и рат против нових потурица. Историја Црне Горе је за комунисте почињала од династије Петровића, а Његош је био најприхватљивији историјски узор, јер његов спјев почива на бази сукоба ‚патриота и издајника’.“ Сад звучи познато! Када се погледају прогласи, методи и начин поступања, симболика порука и одређивање што смије бити и одакле
Са највиших мјеста је настављено игнорисање и потискивање угаоног периода Црне Горе. Тако напр. у Историји Црне Горе, издаване почетком седамдесетих година прошлога вијека не помињу се Војислављевићи. Још примитивније заобилажење имали смо 1987. године, када је као додатак Побједи објављен „Програм прославе значајних датума у Црној Гори до 2002. године“, тј. за сљедећих 15 година. Састављачи, Историјски институт Црне Горе и тадашњи ССРН, поред „очигледног незнања показали су и велику дозу зле намјере да све најзначајније датуме из историје црногорског народа потисну и предају забораву“ (аутор овога текста тада је једини имао и дао за ТВ Титоград примједбе на овај Програм). Састављачи нијесу сматрали да би требало обиљежити 950 година од Туђемилске (Барске) битке, као једног од најзначајнијих датума, не само црногорског, већ и јужнословенских народа. Дукља је наједном постала важна и ономе који је пријетио прикуцавањем Дукљана за Везиров мост. Увидио је г-дин Ристо са патронима да им се не уклапа негирање Дукље, јер ако Срби немају с њом везе и анатемишу је, како онда могу доказивати да су Црногорци Срби? Зато су изумили титулу Диоклијског (дукљанског) епископа. Уз титулу су почели и обиљежавати територију (да из пристојности не употријебимо народну ријеч која боље одсликава те њихове радње). Уз окретање главе надлежних, уз пругу, посађену посред Дукље током „руског“ периода Југославије, добили смо канале, а на Мартинићкоj градини љесу с крстом, одакле службеници СПЦ носе камење с изгравираним натписима!? Мали искорак ка враћању самосталности ниjе био и суштински. Остало се претежно у наслијеђеној матрици примитивног, једновалентног „православља“, које је као такво негација правог црногорског бића. Дукљанско насљеђe не смије бити везано за мандате и фотеље и препуштено црноризастим митоманима. Заштита и валоризација црногорског дукљанског периода је цивилизацијска обавеза.