ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
18. jул 2020. | година I | број 20
1918. у црној гори ВЕЛИКА ГРЕШКА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ЦРНОЈ ГОРИ
Црногорска 1918. Српска је Влада, са позиције побједника и савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима — употребом војске, агентуре и новца
Ц
рногорска 1918 могао би бити увијек били довољно интегрисаназив за највећи политички ни, а ни историјски и културолораскол у савременој истори- шки блиски, Црна Гора је дочекаји Црне Горе, који у новим обли- ла 1918. годину. Овим хоћу рећи да цима и околностима траје већ је у размишљањима о 1918. годивише од сто година. Ријеч је, да- ни важно направити осврт на какле, о расколу дугог трајања, који рактер црногорског друштва које црногорско друштво периодич- је дочекало велике догађаје, а не но увијек доводи пред исту ди- само на њихове посљедице. Караклему: да ли би Црна Гора требало тер друштва умногоме објашњава да постоји или не? Код свих дру- посљедице догађаја, а тражење обгих народа обично је тачка раз- јашњења важније је у историоградора одговор на питање каква би фији од тражења кривца. требало да буде њихова држава (република или монархија, аутоИЗБОР БЕЗ ИЗБОРА кратија или демократија…), а код нас – да ли би сопствена држава За историчара који је само попиуопште требало да постоји? Исто- сивач дешавања, 1918. нема неричари без помоћи медицинске познаница: сукобили су се црноструке не могу објаснити овај не- горски држављани око питања обични феномен, али када неки будућег статуса државе и динафеномен траје више од једног ви- стије. Један дио црногорског друјека, морају поставити питање: Да штва био је за Црну Гору која ће ли је у питању подјела коју одржа- сачувати нешто од своје државне вају у животу политичке околно- индивидуалности у новој држави, сти или је подијељена Црна Гора а други је био за њено безусловно постала неминовно стање ства- припајање Србији, које су звали – ри, које проистиче из њеног дру- “братско уједињење”. штвеног и историјског карактера? Али, да не би било недоумица: Црна Гора, као што знамо, нај- 1918. није постојала опција да Црна прије је била подловћенска не- Гора буде обновљена као незавизависна држава, а онда је почела сна краљевина. Сви су схватали припајати своје околне области. да је њен улазак у југословенску Тај процес је трајао око 120 годи- државу био неминовност. Питана, што значи да је прво стечена ње је само било какав ће положај политичка независност државе, у новој држави имати, а не да ли а затим је почело њено терито- ће бити њен дио. То истовремено ријално уобличавање. Саставље- значи да је, чак и да Црна Гора на из разних дјелова, који нијесу добије најпривилегованији по-
ЖИВКО АНДРИЈАШЕВИЋ
ложај у новој држави, династија Петровић-Његош окончала своју владавину. Када све то имамо у виду, онда је сасвим јасно да је губитак државног субјективитета Црне Горе и детронизација њене династије, била неминовност. Непознаница је једино била – како ће тај процес бити реализован.
СМИШЉЕНА ПРЕВАРА Од неколико могућих начина за “укидање” Црне Горе, изабран је најгори и најперфиднији. Српска влада се опредијелила за модел преврата, камуфлирајући га тобожњим одлучивањем у скупштини представника народа. Да је хтјела, српска влада је са својим помагачима могла организовати легитимни и транспарентни плебисцит, и засигурно би на њему добила надмоћну већину за безусловни улазак Црне Горе у нову државу. Наравно да би се у придобијању присталица користила разним средствима, али би сваки глас за улазак Црне Горе у нову државу био неспоран и легитиман. Она то, ипак, није учинила, већ се опредијелила за прилично пробле-
матично рјешење, какво је форми- је имала све услове да на начин рање нелегалне скупштине, која је који је прихватљив са становишта требало да одлучује о статусу др- међународног права, и уз међужаве и династије. народну контролу, спроведе своДо данас није утврђено због чега је намјере у дјело? Но, српска је се српска Влада опредијелила за Влада, са позиције побједника и ову преварантску варијанту, када савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима насељеним Арнаутима – употребом војске, агентуре и новца. Брзо се показало да је то била велика грешка српске политике према Црној Гори, можда и највећа. Понизили су и потцијенили народ који је, ипак, прије Србије створио државу и који је изњедрио четири династије. Такво насљеђе није случајност. А можда су баш фарсом од Подгоричке скупштине хтјели да понизе Црну Гору због овакве историје и учине да више никада не буде у стању да Насловница италијанског недјељника је ствара. Што год да су La tribuna illustrata под насловом „Црна Гора хтјели, грдно су се препротив српске доминације“ (30. март 1919) варили.
ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ВРИЈЕМЕ КАДА СЕ И НА МОТИКУ ПЛАЋАО ПОРЕЗ
Године које су појели скакавци
О
самдесетих година по први пут је изашла тротомна књига са илустрацијама Мемоари Гавра Вуковића, то је био догађај у кући мога ђеда. Мене као дијете је вукла радозналост да сазнам каква је то књига од које се ђед није раздвајао. И тако умјесто сликовнице или књига за ђецу, ђед и ја смо проводили дане читајући Гаврове Mемоаре из којих сам врло брзо научила сва имена и запамтила сва лица са фоторафија књиге. Мирко М. Тодоровић рођен у краљевини Црној Гори, читајући, причао је догађаје из свог дјетињства. Један који се мени посебно урезао у сјећање била је прича како је као петогодишњи дјечак са својом мајком ишао да бере лободу (једну од биљака која је отхранила Црну Гору у вријеме када су Црногорци и на мотику плаћали порез). На путу
их је пресрела српска жандармерија која је кренула да им отима храну и да од прабабе изнуди информације о комитима. Прабабу Јаглику је српска војска мучила, ударала кундацима и присиљавала да гледа како њеног петогодишњег сина изнад амбиса жандари држе за ноге, поигравајући се са његовим животом... Ђед је често знао да прича како су морали да плаћају порез чак и на прозор, о томе како су стари Црногoрци рађе дизали руку на себе него дозвољавали да им окупаторска војска такне брк, перчин, одузме земљу, оружје или мучи на разне свирепе начине жене и ђецу њихових прогнаних, одбјеглих, или убијених синова. Једна од највећих светиња била је црногорска ношња, окупатор знајући за то често је скрнавио
симболе постојања и црногорског идентитета, брутално омаловажавајући посебно црногорску капу... Ово су само детаљи Миркових сјећања из његовог дјетињства и ране младости. Током одрастања, знајући све догађаје напамет, растући уз омиљену „књигу за ђецу“ Мемоари Гавра Вуковића нијесам могла а да не примијетим да се свуда око нас све до раних деведесетих о 1918. ћутало. Касније у школи ако би ми се омакла каква опаска на рачун укидања државе обично се то приписивало мојој невјероватно развијеној машти, чешће незнању, него ли историјској чињеници. На часовима историје о 1918. се ћутало. На улици се ћутало, данас се са страдањем сопственог народа, збијају шале и нерадо говори, сем ако се мора,
што из незнања, што од срамоте. Данас идентитетски симболи служе за трговину, злоупотебу - недаекватну употребу, под оправдањем савременог читања - дизајна базираног на националном идентитету и културној баштини… Док наши симболи чекају закон о заштити и употреби, наш национални идентитет у 2020. препознат је само кроз новац. Ћути се и о преправљању и девастацији ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ симбола - цркава и манастриа, ћути се о нарушавању симбола јединства све три црногрске конфесије лименом црквом на јева из наше баштине оно што му Румији, ћути се о манипулиса- треба и што мисли да му припању културном баштином, и оно да, до називања туђим присвојнајстрашније - ћути се о томе за- ним именицама. Убијеђена сам да што се ћути. моји наставници и даље мисле да У ћутању нам се тако губи наше на- је ово све био плод моје маште, a ја сљеђе, памћеље, самобитност. Због сам се захваљујући чудесној књинаше ћутње свако узима и преди- зи мог дјетињства описменила.
2
18. јул 2020.
НЕСТАНАК ЦРНЕ ГОРЕ
Окупација у неколико слика
Долазак савезничких и српских трупа у Црну Гору краљ Никола и црногорски родољуби сматрали су окупаторским чином. Крсту одина 1918. велика је преЗрновом Поповићу, једном од комитских вођа, се приписује да је кретница у аналима Црногораца и осталих који живе због тог чина рекао: Ви сте, а не ми гробари уједињења! у Црној Гори, али и других јужноСАИТ Ш. ШАБОТИЋ
Г
словенских народа који су тежили да остваре сан о братској заједници. У својој историјској магији 1918. је у себи објединила предисторију која се великим дијелом одвијала током трајања Првог свјетског рата. Војно, демографски и привредно исцрпљена ратовањем у балканским ратовима, Црна Гора је са избијањем новог свјетског сукоба, подржала Краљевину Србију и силе Антанте и 6. августа 1914. године објавила рат Аустроугарској монархији. Званична Србија је у Нишу, 7. децембра 1914. године, прокламовала свој ратни циљ и идеју о уједињењу југословенских народа у једну државну заједницу. Но, поред званичног, постојао је алтернативни ратни циљ који су формулисали припадници тајне официрске организације зване Црна рука. Он је подразумијевао уједињење српског народа на подручју штокавског дијалекта, уклањање династије Петровић и изостављање Словеније из такве државне заједнице. У циљу реализације идеје југословенства, српска влада је порадила на формирању
Југословенског одбора, који је створен у Паризу 1. маја 1915. године на челу са Антом Трумбићем. Ратна срећа није била наклоњена Црној Гори. Иако је њена војска успјела да однесе побједу над Аустроугарској трупама у бици на Мојковцу 6. и 7. јануара 1916. године, убрзо се схватило да црногорској војсци нема ко да штити одступницу, због чега су укупни развој ситуације и силовити напад Треће Аустроугарској армије према Ловћенском фронту, приморали краља Николу да 19. јануара напусти Црну Гору. У општој пометњи која је наступила након тог чина, распуштена је регуларна црногорска војска, што је био најтежи чин у њеној дотадашњој блиставој историји. Почетком марта 1916. Аустроугарској је у Црној Гори успоставила војну окупациону управу са сједиштем на Цетињу. У колоплету даљих дешавања битну улогу имали су догађаји из 1917. године, посебно конференција одржана на Крфу, која је 20. јула дефинисала компромис између српске владе и Југословенског одбора у погледу начела на
којима би се конституисала будућа држава. Све се то одвијало без присуства црногорских представника и краља Николе. Главни политички предводник Србије, Никола Пашић, био је одлучан у својим намјерама које су се сводиле на то да сједињење Црне Горе са Србијом се мора извршити па било Југославије или не. Краљ Никола и чланови владе у избјеглиштву су оштро осудили Крфску декларацију негодујући што Црна Гора није позвана на преговоре са Југословенским одбором. Декларацију усвојену на Крфу подржао је 27. августа Црногорски одбор за уједињење, коме је на челу стајао Андрија Радовић. Његов рад финансирала је влада Краљевине Србије. За то вријеме Црна Гора је живјела ни мало лаке дане аустроугарске окупације. Већ од августа 1916. године црногорско становништво је почело да пружа оружани отпор окупатору. Одговарајући на отпор разним репресалијама, стријељањима талаца, масовним интернирањима и другим казненим мјерама, Аустроугарској окупационе власти
су у цетињском, подгоричком, колашинском и никшићком округу због комитске активности стријељале око 500 људи. У концентрационим логорима нашло се око 9.500 становника Црне Горе. Одлука САД да 1917. године уђу у рат на страни сила Антанте, преокренула је ситуацију на ратиштима. Комитски покрет у Црној Гори је јачао. Почетком 1918. године било је извјесно да су Аустро-Угарска и Њемачка у кризи. Након пробоја Солунског фронта септембра 1918. комитски одреди и устаници су успјели да до краја октобра ослободе Црну Гору од Аустроугарској окупације. Одлуком међусавезничке конференције у Версају, одржане 7. октобра, донијета је одлука да савезничке снаге окупирају Црну Гору. Одлуку је донио Врховни ратни савјет на предлог фелдмаршала Фердинада Фоша, команданта савезничких армија. Разлог је био политички мотивисан. Повлачећи тај потез, Французи су прећутно омогућили српским трупама да се и оне нађу на црногорској територији. На тај начин
је Аустроугарској окупација била замијењена савезничком окупацијом која је у Црну Гору довела француске, енглеске, италијанске и српске трупе. Формално под јединственом командом, јединице савезничких војски су се у Црној Гори ипак понашале према инструкцијама својих националних влада и њихових интереса. Убрзо по уласку у окупационе зоне, започело је и њихово мијешање у унутрашње ствари Црне Горе. Српске трупе су убрзано радиле на уједињењу према сопственим потребама, док су Италијанске јединице подржавале противнике безусловног уједињења и присталице краља Николе. Долазак савезничких и српских трупа у Црну Гору краљ Никола и црногорски родољуби сматрали су окупаторским чином. Крсту Зрновом Поповићу, једном од комитских вођа, се приписује да је због тог чина рекао: Ви сте, а не ми гробари уједињења! У створеним условима није било тешко приступити завршном чину. Велика народна скупштина у Подгорици је 13/26. новембра 1918. године детронизирала династију Петровић-Његош и прогласила уједињење Црне Горе и Србије. Подручје Црне Горе прве су напустиле енглеске јединице (априла 1919), потом су то учинили Французи (до марта 1920) и на крају Италијани (до јуна 1920). Српске трупе су се у међувремену трансформисале у југословенске и као легализована војна сила остале у Црној Гори. Савезничке трупе нијесу испуниле основни задатак с којим су дошле у Црну Гору — успостављање реда и мира. Умјесто тога оне су Црну Гору, као савезничку државу, оставиле у грађанском рату.
ЗЛОЧИНИ ТОКОМ БОЖИЋНОГ УСТАНКА
Црногорска црква страдала је са народом ВУКОТА ВУКОТИЋ
Н
ијесам мислио о овоме да пишем. Међутим, читајући изјаве како у Црној Гори није ништа саграђено од сакралних објеката за вријеме краља Николе (Вијести, 5.07.2020.) понукало ме је да прозборим и коју ријеч о томе. Како је скоро беспредметно говорити о изграђеним и обновљеним богомољама за 60 година владавине књаза/краља Николе I, то ми се учинило да је боље поћи од тога што је срушено. Само да поменем Саборни храм у Никшићу, посвећен Св. Василију Острошком, иначе дар руског цара, и обнављање манастира Св. Николе на Врањини. Слично оној анегдоти са Јовом Капом и Голооточанима. Заједно са црногорским народом страдала је и црногорска црква.
Већ на самој нелегалној Подгоричкој скупштини умало је прошла одлука, тзв. Лијевог крила, да се спале мошти Св. Василија и осталих црногорских светитеља, као безвриједне лешине. Одмах по почетку Божићног устанка окупационе трупе почеле су прогањати и свештенство које је остало вјерно дому Петровића
Наравно, само укидање канонске и аутокефалне Црногорске цркве је злочин по себи, али осим тога, током Божићног устанка страдали су и њени свештеници као црногорски патриоти. Ипак, данас преовладава мишљење да је, заједно са митрополитом Митрофаном Баном, свештенство Црногорске цркве, добровољно прешло у нову организацију Православне цркве у Краљевини СХС, која ће касније бити названа Српском православном црквом. Иако је добар дио њих подржао одлуке нелегалне Подгоричке скупштине, па и узео учешћа у њој, један дио је
Петорица чланова Св. Синода нијесу 1918. потписали укидање црногорске цркве
остао вјеран свом народу и заједно са њим подносио страдања под окупаторским режимом. Међу њима, највећи по чину свакако је био архимандрит Максим Павићевић, који је у цркви у Жупи Никшићкој дао свој благослов црногорским комитама и њиховој борби. Због тога, био је ухапшен од српских трупа, претучен, мучен и на крају утамничен у подгоричкој Јусовачи. Његова црква у Жупи гађана је топом и сравњена. О његовом утамничењу и мукама којима је био подвргнут, огласила се чак београдска штампа, па радикалска Трибуна оптужује власти: „Ви сте они који су приморали архимандрита Павићевића да чисти ваше клозете“. Поред њега, Глас Црногорца из Париза, јавља да је са архимандритом у Јусовачи утамничени још Илија Јовићевић, свештеник са Цеклина, народни посланик и члан Конзисторије, попови Марко Пламенац из Црмнице, Јован Јоветић из Ћеклића и Петар Вуковић из Комана. Сви они су прошли слично или горе од архимандрита Павићевића. Док у народу још одзвања страхотни злочин над породицом комитског вође Петра Звицера из зиме 1923. годи-
не, кад су живи спаљени његова жена и троје дјеце, а његова мајка наћерана да све то гледа, и друге репресалије, злочини над црквом и свештенством скоро да су пали у заборав. Већ на самој нелегалној Подгоричкој скупштини умало је прошла одлука, тзв. Лијевог крила, да се спале мошти Св. Василија и осталих црногорских светитеља, као безвриједне лешине. Одмах по почетку Божићног устанка окупационе трупе почеле су прогањати и свештенство које је остало вјерно дому Петровића. О томе свједочи поп Михаило Борозан са Бокова који у својим Мемоарима описује прогон цркве и однос који су имале нове власти према свештенству. Ови записи у Црној Гори могли су угледати свјетло дана тек 100 година након тих догађаја. Узалуд су били вапаји црногорских свештеника из егзила, упућени Европи и свијету, о стању у Црној Гори, попут архимандрита Никодима Јањушевића, све је остало узалуд. Поред убијених свјештеника, запаљених цркава, међу злочине над Црногорском црквом можемо убројити и случајеве када им србијанске власти нијесу дозвољавале да обављају своју дужност, нарочито када се ради о сахранама погинулих комита. Убијена лица остављана су данима на мјесту убиства ради ка-
зне и застрашивања становништва. Тако су у Вучедабићима у Крајини убијени четворица општинара и остављени пет дана несахрањени, а касније су мјештани добили дозволу да их сахране, али на мјесту убиства. Исто је било и са Блажом Вучераковићом из истоименог села, брата комите Марка. У Пиперима, поп Крсто Вукотић морао је кришом ноћу сахрањивати погинулог комиту. У Броћанцу, гроб Николе Николића окупаторске власти су оскрнавиле, срушиле споменик и пуцали у прекопану земљу. На Чеву, Марка Мрђеновића су мртвог објесили и тако је стајао три дана ради застрашивања станивника. Може се још доста овако набрајати, али слика је иначе јасна. Зато тешко данас падају ријечи да је Црногорска црква утопљена без отпора у Српску и да црногорски владари нијесу градили богомоље. А међу свима њима највише се истиче управо краљ Никола, који је у својој дугој владавини подигао и обновио стотине цркава. („50 година на пријестољу“, Цетиње, 1910, са списком црквених објеката.) Неке од тих цркава подигнуте су гдје никада их није било. Све ово нас опомиње да се увјек сјећамо хероја Божићног устанка и очувамо Црногорску цркву, као тековину овог народа.
3
18. јул 2020.
ПРАУНУК ПОСЉЕДЊЕГ ЦРНОГОРСКОГ СУВЕРЕНА О 1918, ГОДИНАМА КОЈЕ СЛИЈЕДЕ, ПОДЈЕЛАМА КОЈЕ ДРУШТВО ВРАЋАЈУ УНАЗАД
У побједничкој еуфорији жртвована је Црна Гора Не могу да разумијем да неки Црногорци могу да буду носталгични за једним од најтрагичнијих периода наше историје, ако се само узму у обзир број погинулих и биједа која је у том периоду владала у Црној Гори
НИКОЛА ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Г
одина 1918. ми звучи као топовски хитац, побједа која се претјерано уздизала упркос 18 милиона страдалих, цивила и војника, свих народа заједно, али и једна црна година како за Црну Гору, тако и за моју породицу. То је закон оружја… Закон јачег…. И наравно да је боље бити на страни побједника… Правило на снази хиљадама година. Правило који би ваљало промијенити, јер ће нас све јача снага нашег оружја једног дана довести до сопственог уништења…. Ако нам климатске промјене за то оставе времена. Међутим, по први пут је ово правило прекршено и Црна Гора је у томе била једна од првих изузетака: од почетка борби је у табору побједника жртвовала своју војску и претрпјела непријатељску окупацију. Заузврат је једноставно избрисана са мапе и лишена својих институција. Једина држава која је успјела да се одржи током пет вјекова окупације отоманског и аустријског царства на Балкану, није била позвана на прославу побједе. Династија која је четврт вијека водила овај херојски отпор је бачена у запећак историје без могућности да се брани. Један од побједника балканских ратова, краљ Никола, који је 57 година владао Црном Гором, понижен је и третиран попут лопова. Чини се да је то реалполитика. Никад се на то нећу навићи!
шта је био лоше награђен, а на Версајској мировној конференцији је то заборављено. Одлучили смо у том периоду да реконструишемо једну нову Европу и да створимо велику Југославију која је требало да постане стуб једног новог и јаког политичког и војног савеза, Мала Антанта, предодређена да се супротстави свим осветничким и ревизионистичким покушајима оних који су претходно потучени. А то је учињену на вашу штету”.
ГЕНЕРАЦИЈЕ ПОНОСНЕ НА СВОЈ ИДЕНТИТЕТ Шта је, у ствари, том тренутку представљало мало краљевство од 300 000 становника наспрам пројекта реконструкције и пацификације југоисточне Европе којег су осмислиле велике силе? Заборавили смо да су тад, изоловани у својим планинама, стотине хиљада мушкараца, жена и дјеце у симбиози са својом територијом били у стању да се неколико вјекова одупиру највећим силама тог времена (Венеција, Османско, Аустријско и Француско царство). Из генерације у генерацију су поносно градили један посебан идентитет. Управо је тај понос, од давнина и за све заједнице, темељ националног осјећања. Треба ли нас због тога кривити? Први покушај стварања наднационалне државе је засигурно било добра идеја. Нажалост, империјални модел, који је вјеко-
вима био извор свих регионалних сукоба, сигурно није био и прави модел. Међутим, ипак је већ у том периоду конфедерални модел успјешно функционисао у Сједињеним Државама, а у Швајцарској се развијао од 14. вијека упркос културолошким разликама и манипулацијама њених сусједа… Штета!!! Дакле, први је покушај окупљања народа који су имали различите путање, под влашћу најважнијег међу њима представљао трауматични неуспјех. Други сурови покушај, који је такође услиједио након рата, је исто тако вођен отпором против окупатора, уз једну новину која је подразумијевала идеолошку и социјалну визију. Упркос његовој успјешности првих деценија, овај ће покушај доживјети суноврат и претвориће се у срамотни, идентитетски рат без побједника или хероја, о којем се ни данас нико не усуђује да говори.
ИЗНЕВЈЕРЕНЕ СЛОБОДА И ПРАВДА У оба случаја, централизам и ригидност владара и елита, нијесу могли да испуне очекивања слободе и правде, читавих генерација жена и мушкараца који су били несрећни актери тих догађаја. Од оба ова покушаја остају многе заборављене жртве, непресуђени злочини, неријешни сукоби, фрустрације и огорченост, неповратно уништени снови и тиха носталгија.
ВИЈЕК ДА СЕ НЕПРАВДА ПРИЗНА Француској, која је била један од главних актера ове насилне територијалне реконструкције, био је потребан један вијек да ову неправду званично и призна. Желио бих да наведем и почетак говора госпође Флоранс Манжен, директорице за континенталну Европу у Министарству спољних послова Француске, који је одржала када ме је, прије три године, одликовала Легијом части. “… Стало ми је да вам прије свега кажем да смо ми овдје у Кеј Дорсеју (Министарству вањских послова Француске) имали неку врсту древног моралног дуга према Вашој породици. Нећу подсјећати на читаву историју Ваше земље која се, сама на југоистоку Европе, побједоносно одупирала током више од три вијека отаманским притисцима. Али и поред тога ми смо овдје, међу овим зидовима, у побједничкој еуфорији 1918, жртвовали Краљевину Црну Гору ономе што цинично зовемо „виши интереси“. Ваш прађед, краљ Никола је од самог почетка рата 1914. био савезник који се храбро борио против бројчано надмоћног непријатеља, за
КРАЉЕВСКА ПОРОДИЦА У ЕГЗИЛУ март 1919.
Но, данас прије свега преовладава економска криза и социјална неправда. Још је озбиљнији недостатак перспектива за будућност, што посебно погађа нове генерације које настоје да побјегну и живот граде негдје другдје. Са друге стране, упркос овом хаотичном путу, можемо рећи да су ове кризе омогућиле стварање нових темеља успостављањем нових држава, самим тим и нових могућности за ослобађање од траума прошлости, планирање будућности и обнављање веза око актуализованих вриједности. Нећу никога изненадити ако на првом мјесту поменем екологију и солидарност, које су за мене вриједности кроз које сви можемо дијелити пожељне будућности. Заправо, ми и поред наших подјела имамо толико заједничког међу собом у Црној Гори, али и са сусједима. Толико тога треба да исправимо, заштитимо и изградимо. Екологија, економија, култура су по својој природи области које немају ни границе ни ограничења, у којима ћемо моћи да обновимо регионалну синергију и понудимо перспективе нашој омладини.
ДРУШТВО ПО МЈЕРИ ЧОВЈЕКА Ако бих морао да дам модел, предложио бих Скандинавију: Наиме, на почетку модерног доба, након вјекова ривалстава, сукоба и окупације, мале земље поносне на своју традицију су успјеле да избјегну интересе великих европских сила међусобним признавањем и удруживањем сопствених интереса. Тако су, након вјекова сиромаштва и рата, скандинавске земље постале државе Европе са највишим животним стандардом и најбољом друштвеном организацијом. Скандинавија није ни држава, ни федерација, није чак унија, већ је, осим националних аспирација, заједничка жеља за изградњом друштава по мјери човјека, да употријебим формулу Ернста Фридриха Шумахера из његове књиге „Мало је лијепо“. Но, да се вратим на болну прошлост и тужан завршетак 1918. године; оно што ми се чини најужасније и најапсурдније је то што су се по први пут вјечити савезници, браћа по оружју, Срби и Црногорци међусобно убијали због пројекта који је требало да их уједини. Потребни су били они дирљиви окто-
барски дани из 1989, током којих су бројни Црногорци и Срби пристигли са свих континената, као и Албанци и муслимани из Црне Горе окупљени на Цетињу да би одали почаст и донијели правду краљу Николи и нашој породици, како бих осјетио олакшање од баласти која нас је оптерећивала седамдесет година. С одушевљењем сам тад открио земљу својих предака и научио да је волим.
ДИРЉИВА ВЕЗА СА ДОМОВИНОМ Више од анексије и окупације Црне Горе, суровост протјеривања је било оно што нијесам успијевао да разумијем, као да смо били криви што смо постојали. До те мјере да су ми у дјетињству историја наше породице, Црне Горе, Србије или Југославије изгледале као табу теме. У свом срцу као ожиљак чувам сјећање на посљедње дане мога оца Михаила, који се од своје осме године налазио у егзилу, а који је живио у јако тешким условима, далеко од своје родне земље. Након одласка у пензију се озбиљно разболио, заборављен од свих, могао је да рачуна само на помоћ своје породице. Никада нећу моћи да заборавим тренутак када сам открио врећицу са земљом Црне Горе коју је држао на свом ноћном сточићу, који ме је до суза гануо. Тада сам први пут постао свјестан његове трагичне судбине. Упркос томе, мој отац је одувијек остао вјеран Југославији и из тог разлога је заједно са мојом мајком био интерниран у Њемачкој на почетку рата. Моја мајка, која је такође била боркиња отпора, била је и предсједница Црвеног крста Југославије на крају рата, задужена да враћа избјеглице у своју земљу. Шта би се могло замјерити нашој породици?
СТАРЕ РАНЕ УВИЈЕК ПРИСУТНЕ Данас је, након готово једног вијека, у мају 2006. године, Црна Гора поново постала демократски независна, у јулу 2011. Закон о статусу потомака династије је морално и историјски рехабилитовао династију, а у новембру 2018. Резолуцијом Парламента су проглашене ништавним одлуке Скупштине из 1918. године. Међутим, Црна Гора и даље није помирена, чему сам се надао почетком октобра 1989. на Цетињу. Политичка ривластва и очигледне социјалне неједнакости подстичу старе размирице. Морам да признам да сам био шокиран сазнањем да су поједини грађани прије двије године славили стогодишњицу Подгоричке скупштине. Не могу да разумијем да неки Црногорци могу да буду носталгични за једним од најтрагичнијих периода наше историје, ако се само узме у обзир број погинулих и биједа која је у том периоду владала у Црној Гори. Поново се можемо пронаћи само пројектовањем себе у будућност, а не покушавајући да поново проживимо прошлост. „Нека буде што бити не може“ Горски вијенац, Петар II Петровић Његош
4
18. јул 2020.
ПО ЦРНОЈ ГОРИ УЗ ЗВУКЕ ГУСАЛА
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
Политичке игре домаћих издајника
На Конференцији мира у Паризу 1919. Ворен, који се залагао едоци смо да се дуго времена за право и част Црне Горе, био је фасциниран како су против Црне Горе води специјални рат. Како се приби- Карађорђевићи и српска влада лаж довели до савршенства. жавају избори и вријеме пописа Сматрао је да су у томе успјели користећи услуге људи становништва, постаје све огољенија пропаганда ка потира- „који су од интриге направили праву умјетност“
Ć
њу свих црногорских вриједности и домета. Најновија, у низу бјесомучних кампања, стигла је скорих дана из САД-а. Привидно је упућена обавјештавању јавности у Америци о наводној забрани вјерских права у Црној Гори. У ствари, више је упућено домаћем, незнавеном дијелу јавности, да га додатно подстакне у антидржавним дјеловању. Све се ради по опробаном моделу пласирања фалсификата и подметања, у чему су вијек и више без премца. Пошто су ове подметачине које се шире друштвеним мрежама привидно повезане са САД, а по свој прилици их координише СПЦ, да се припоменемо неких ранијих активности, такође везаних на овај или на онај начин са Америком. Метод и рукопис су скоро непромијењени. То је непрекидно митоманско пласирање лажи и пропагандних порука, којима се сталним понављањем жели дати статус истине. Настоји се избрисати Црна Гора. Једном је то дало резултат, па што не покушати поново. Довољно је о томе поменути став Американца Витнија Ворена. На Конференцији мира у Паризу 1919, Ворен, који се залагао за право и част Црне Горе, био је просто фасциниран како су Карађорђевићи и српска влада лаж довели до савршенства. Сматрао је да су у томе успјели користећи услуге људи „који су од интриге направили праву умјетност”.
ИСКРИВЉЕНИ РОДОЉУБИ, ИШЧАШЕНА ЧАСТ У освит Првог свјетског рата на услузи су им биле многе продане душе из Црне Горе. Српски академик Глигор Станојевић писао је: „Да се Црна Гора понашала у складу са својом економском моћи давно би је нестало са географске карте“. Међутим, нестала је, када су неки њени поданици открили економску грану од које се добро профитира, а то је издаја и продаја сопствене земље. Занимљиво, баштиници њихових недјела, желе данас од „профитера“ направити симболе новог, искривљеног „родољубља“ и ишчашене „части“. Но, колико гођ се трудили ови савремени профитери, не може се за врлину проглашавати оно што се у свакој нормалној држави на свијету назива издајом и злочином. Тако ће свакако остати, без обзира што се настављачи политике оних који су предавали и продавали Црну Гору, ретуширањем њихових биографија, желе опрати своје срамно ангажовање. Као да желе послати поруку да се злочини исплате. Од оних најтежих, када добијете статус свеца, до добијања улице, подизања споменика, назива удруга итд. Чак и да не постоји чл. 10, црногорског Закона о спомен-обиљежјима, опет би онај ко има моралних скрупула и историјске објективности, бар размислио да не барјачи именима оних који су учинила све да њихова домовина буде избрисана са мапе. Овај чл. 10. између осталога каже да није дозвољено подизати спомен-обиљежје: 1) за догађај који означава губитак слободе
или независности Црне Горе; 2) за догађај који симболизује, односно означава сарадњу са окупатором, његовим савезником или помагачем; 4) лицу које је било сарадник окупатора, његовог савезника или помагача; 5) лицу које је заступало фашистичке, шовинистичке или нацистичке идеје или идеологије; 7) лицу које је у историји Црне Горе или у историји човјечанства имало негативну улогу.
те по многим земљама свијета да агитују против Црне Горе и њене обнове. Посебно му је било важно да дјелује у Америци, ђе се велики број родољуба одазвао позиву на одбрану домовине. Неки су дошли за балканске ратове, а неки за Први свјетски рат. Почетком децембра 1916. године, Пашић упућује Светозара Томића у Италију, Француску и Швајцарску да се састане са Црногорцима у тим земљама и да их придобије за српску политику. Томићу је дао упутство чија је суштина: „Не смемо допустити да се покрет међу избјеглим Црногорцима и онима у Америци развија у другом правцу до у оном који иде у сагласност са политиком Краљевине Србије и општим српским интересима”... Пашић је упутио у Америку два Црногорца, о чему је обавијестио српског посланика у Паризу овако: „Ради пропагирања идеје о спајању Црне Горе са Србијом, одлучио сам да пошаљем у Америку два Црногорца да тамо међу Црногорцима и другим Југословенима шире
ту идеју и да обавјештавају тамошње Србе о посљедњим данима Црне Горе и њене владе на челу са краљем Николом”.
ПЕРУН СРПСКА ЛАЖАВИНА
Ти Црногорци - С. Богдановић и М. Павићевић - отпутовали су у САД са Пашићевим инструкцијама, а његов повјереник у Француској М. Вукчевић написао је „апел Црногорцима у САД у коме их позива да не иду у црногорску, већ ПАШИЋЕВА МАШИНЕРИЈА српску војску”. „У црногорским коГлавна пропаганда у доба Првог лонијама, у градовима, они су оснисв. рата вођена је под диригентвали одборе, прво у Њујорку, а заском палицом Николе Пашића, тим и у другим градовима. Преко предćедника српске владе, а једну ових одбора развијали су широод видних позиција имао је Марку активност. Успјели су створити ко Даковић. Измишљотинама око шири круг присталица сједињенаводних тајних уговора, додат је ња Црне Горе и Србије и одвратирад на пропаганди којом би се слати дио Црногораца да не ступају била црногорска војска и онемогуу црногорске војне јединице, него ћило њено активно учешће на соу српске... Обезбјеђивали су да се лунском фронту и обнови државе дијели лист Уједињење, који је ренакон рата. За свој рад придобио довно упућиван из Париза. Црноје Андрију Радовића, тадашњег горски одбор за народно уједињепредćедника црногорске владе. ње, са сједиштем у Паризу, дјеловао Осим у Црну Гору послао је агенје, са истим смјером и циљем, и међу црногорским интернирцима у аустроугарским логорима.“ Ипак, све ове радње нијесу биле довољне док на пут није пошао посебно инструисани српски агент, гуслар Петар Перуновић – Перун. Он је обилазећи црногорске исељенике ширио пропаганду о издајству Црне Горе и краља Николе. Радио је као добро обучени обавјештајац, редовно шаљући извјештаје и преусмјеравајући Црногорце, да се случајно не би и црногорски барјак нашао на Солунском фронту. За своје доушничке заслуге, проглашене „родољубивим“, добио је улицу у Београду. Чују се питања зашто нема неко спомен обиљежје или улицу у Никшићу, за такве велике заслуге – „један је од најзаслужнијих што је преко десет хиљада српских добровољаца, вођених ‚дрхтавим трошним звуцима његових прастарих струна од коњске длаке’, дошло да се придружи солунским ослободиоцима“!? Покрива се то што је био конфидент тиме што је био добар гуслар и први који је снимио гусларску плочу (што нико не спори). Али за све остале спомене, што се тиче гусларевога лика и дјела, позивамо се на онај горе помињани 10. члан. МИЛОСАВА ПЕРУНОВИЋ Споменик заслужује гусларева рођака, Црногорска ратница коју су фотографисали Американци 1919. храбра и стамена Миса 19 година борила се као комита за право, част и слободу Црне Горе
лосава Перуновић, која је као комита устала у одбрану своје поробљене отаџбине.
ГЕНОЦИДНЕ РАДЊЕ И ЗАКОНИ Драстичнији је случај Марка Даковића, који се без гусалах не може описати. Након завршетка рата покушао је једном у парламенту Краљевине СХС издејствовати нешто око равноправности Црне Горе. Одговорио му је Стојан Протић: „Извозити свиње, а увозити Црногорце, ова држава нема рачуна!” За могућност да црногорски студенти, односно како су тада говорили „студенти из Црне Горе”, добију стипендије да наставе школовање у иностранству, одговорено им је: „Па нећемо, ваљда, слати Црногорце!” Више нијесу били потребни као Срби из Црне Горе, већ кад обаве своје прљаве задатке буду одшкартани, народски казано осекнути и враћени ђе им је мјесто. Умјесто обећаног економског развоја добили смо геноцидне радње и законе. Ударено је на оне који су били носиоци посљедње линије одбране. На то нас је подćетило писмо Коче Поповића, писано 1989, када је цитирао извод из једних београдских новина из 1925. године, значи послије присаједињења: „У гоњењу и малтретирању својих противника, данашњи режим је постао безобзиран. Поред тога што је завео систем убиства по затворима, казнене војничке експедиције по селима, контрибуције, пљачку и отимачину, он је у последње време завео и систем изумирања. Свима оним племенима, као што су Цуце, Бјелопавлићи и друга која су у немилости код режима, забрањено је да могу ма шта сијати и засађивати у земљу (подвлачење наше). Ако би се неко дрзнуо да усије ма шта од животних намирница као нпр. жито, кромпир, лук или ма што друго, он има да искуси тешке „законске последице“!“
ЂЕЦИ РЕЋИ ИСТИНУ Ове геноцидне наредбе су можда преузете од Енглеза, који су при уништавању Ираца испољавали сличну маштовитост. Мислило се да су Енглези бранили сијање кромпира Ирцима и да је зато умрло од 700.000 до чак два милиона Ираца, јер број никада тачно није утврђен. У ствари, кромпир, који је био једина храна доступна Ирцима, био је заражен. Била је то зараза свјетских размјера. Међутим, само су Ирци умирали, јер су им у периоду од 1845-1850, Енглези забранили лов, риболов, и наредили извоз свих других култура, које су се могле користити за исхрану. Тај период је познат као „Велика ирска глад” или „Велика кромпирова глад”. Због свега је ирска глад названа „пасивним геноцидом”. Код нас је, након Првог свјетског рата, било и пасивног и активног геноцида, али ми нијесмо Ирци. Они су, закон донешен 1994. о обавезном учењу „нечовјечности геноцида, робовања и Холокауста”, године 1996. допунили амандманом у коме су додали и „масовну глад у Ирској 18451850”. Наше школство нема никакве обавезе да ђецу васпитава у хуманом, патриотском и слободномислећем смислу. То су великодушно и незнавено препуштили вјерским заједницама.
5
18. јул 2020.
ОКУПАЦИЈА И ПОНИШТЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ
СЛОБОДАН БОБО ЧУКИЋ
A
тмосфера у којој је прије двије године протекла стогодишњица тзв. Подгоричке скупштине открила је размјере конфузије у којој се налази црногорска интелигенција. Наши интелектуалци су у јавним наступима испољили елементарно неразумијевање догађаја од прије једног вијека, не успијевајући да у њима уоче оно најбитније. Та збрка стоји у директној вези са мотивима за настанак нове књиге Вука Драшковића. Та јефтина и зашећерена бајка о диктатору и зликовцу Александру Карађорђевићу, лажном ослободиоцу и лажном ујединитељу, никад не би угледала свјетло дана да су у црногорској историографији расвијетљени његови злочиначки мотиви и чињенице око 1918. године. У сагледавању онога што се збило у октобру и новембру те године кључан је редосљед догађаја, из чега проистиче и њихово правилно разумијевање по значају и узрочно-посљедичној вези. Већини још измиче чињеница да је Подгоричкој скупштини (новембар 1918) претходио чин војног запосиједања и окупације Црне Горе од стране Србије (октобар 1918). Дакле, прво се догодила окупација, па тек онда Подгоричка скупштина. То је та кључна околност коју је вишедеценијско „подешавање“ успјело да замагли и учини невидљивом. Хоће се рећи да је Подгоричкој скупштини претходио улазак и размјештај српске војске по градовима, увођење полицијског часа и укидање слободе кретања, са чиме је укинута политичка и свака друга слобода Црногораца. Након тога је било лако симулирати преварантске „народне скупштине“. Дакле, Подгоричка скупштина је то само епизода у оквиру војне доминације Београда током које су у наредне двије године (19191920) почињени масовни и систематски злочини над црногорским народом. Ово значи да се пажња мора усмјерити на окупациони амбијент у коме су „повјереници“ Александра Карађорђевића могли неометано поступати по упутствима добијеним од регента и спровести монтирану скупштину која је замишљена годину дана раније на Крфу, ђе су – дакле, ван Црне Горе – чак биле и одштампане њене одлуке! У таквом свјетлу постаје јасније како је и зашто је у Подгорици, у новембру 1918, у окружењу топова српске окупационе војске и четника Косте Пећанца, укинута Црна Гора.
„РЕВОЛУЦИЈА“ Домаћи лижисахани (присталице безусловног уједињења) су од почетка, из идеолошко-пропагандних разлога, покушавали да тобожње „одлуке“ Подгоричке скупштине представе као „револуцију“ – што је бесрамна замјена теза у сврху правдања окупације. Револуција је могућа само у слободној, непоробљеној, сувереној држави, којом управља домаћа власт и у којој уставни поредак чува домаћа војска и полиција. Револуције не може бити у окупираној држави, попут Црне Горе, која се од октобра 1918. године, налазила под чврстом контролом Александрових трупа и у којој је страна војна сила, својом
„Ослобођење“ какво историја не памти Стигли су регентови „повјереници“ и црногорске петстокупљевине, с циљем да прогласе лажно „уједињење“. Црногорци у тим часовима нијесу ни слутили да је лажна „ослободилачка“ војска улазила у Црну Гору с директивом да се свим средствима изведе државно поништење Црне Горе и њено припајање Србији као обичне покрајине
УЧЕСНИЦИ „ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ“ Људи који су 1918. избрисали Црну Гору
неограниченом вољом диктирала политички амбијент. На примјер, Француску револуцију називамо тим именом зато што у њој није учестовала никаква спољна (туђа) војна сила која је ступила на француско тло и увела или покушавала да уведе окупациони поредак – јер тада те догађаје више не би звали револуцијом већ агресијом и ратом.
„ГРАЂАНСКИ РАТ“ Из истих разлога се ни оно што је у Црној Гори услиједило од октобра 1918. не може називати „грађанским ратом“. Такво нешто је, такође, могуће само у сувереној земљи, када сукоб двије супротстављене (домаће) политичке струје или групације прерасте у оружани обрачун. Попут Америчког грађанског рата. Али, то није био случај у Црној Гори, ђе се једна политичка опција од самог почетка ставила у службу српских окупационих трупа и активно учествовала у учвршћивању окупационог стања и чињењу злочина над црногорским становништвом. Дакле, био је то колаборационизам и квислинштво.
ПРОПАГАНДА Пажњу нарочито треба обратити на малигно дејство српске пропаганде, која ових дана неодољиво подсјећа на тадашњу. Никола Пашић је 1914. (изнова) лансирао тобожњи „тајни уговор“ између краља Николе и Аустрије, на основу кога су распириване лажи о Николином „издајству“. Тај фалсификат је 1907. начинио Радован Перовић Тунгуз - за што то се није знало све до 1968. када је ту кривотворину раскринкао Ристо Драгићевић, на основу изјаве Перовићевог рођеног брата и свједочења Трифуна Ђукића. Лажни Перовићев уговор је током 1914-1916. био моћно пропагандно средство против стабилности црногорске војске и државе. Поред тога, у периоду 1916-1918. као и након раздржављења Црне Горе, био је темељ за спречавање свих
покушаја да се говори о окупацији Црне Горе и нечасној улози српске војске и државног врха. Та вјешта подвала је деценијама стварала поразне психолошке ефекте, бацајући сумњу на патриотизам црногорског краља и кредибилитет Петровића. Појава студије Риста Драгићевића 1968. године је била тренутак великог отрежњења, у коме су уочене и размјере српске пропаганде против Црне Горе. Кључно је да је подметачина имала разорно психолошко дејство током Првог свјетског рата и на почетку српске окупације Црне Горе (1918-1920), када је по сваку цијену требало придобити Црногорце за циљеве српске великодржавне политике. Након краљевог одласка из земље, тобожњи „тајни уговор“ увезан је с тобожњим Николиним „издајством“ у вези Ловћена и Мојковца и тобожњим „милионима“ које је добио од Беча. Канцерозна српска пропаганда је искористила тај тренутак да би произвела ефекат психолошке лавине, чиме су поколебане многе црногорске патриоте. Никола Т. Зец свједочи да се међу Црногорцима у емиграцији, у Лондону, Паризу и на другим странама, током 19161917. говорило само о Николиној наводној „издаји“. Српска пропаганда из времена Првог свјетског рата била је успјешна до те мјере да њени садашњи баштиници и након пуних сто година користе идентичне механизме. Мало се од тада што измијенило у великосрпским пројекцијама. Главни циљ је, тада и сада, био је да убиједе што већи број Црногораца у лажи и конструкције. У томе су током 1914-1918. године били више него успјешни. Многи Црногорци су повјеровали у измишљотине о свом краљу. Многи од њих су се у тој заблуди окренули против сопствене државе и народа. Међу њима је било и оних који су били спремни да погазе слободу коју су генерације њихових предака мукотрпно градиле током дугих стољећа.
Агресивна и дуготрајна српска пропаганда била је психолошка припрема за оно што ће услиједити у октобру и новембру 1918. када су махинације достигле врхунац. Српска војска је ушетала у већ ослобођену Црну Гору, преузимајући у своје руке вароши које су претходно ослободиле црногорске комите. Са њима су стигли и регентови „повјереници“ и црногорске петстокупљевине, с циљем да прогласе лажно „уједињење“. Црногорци у тим часовима нијесу ни слутили да је лажна „ослободилачка“ војска улазила у Црну Гору с директивом да се свим средствима изведе државно поништење Црне Горе и њено припајање Србији као обичне покрајине. Александар Карађорђевић је Драгутину Милутиновићу, команданту лажне „ослободилачке“ војске, претходно саопштио у Скопљу да „при раду у Црној Гори не буде мека срца“ и да користи сва средства. Српска војска је у октобру 1918. „ослободила“ већ ослобођену земљу, запосиједајући већ ослобођене градове и смјењујући у њима, попут Пећи, законите црногорске власти постављене неколико дана раније. Било је то „ослобођење“ какво историја није упамтила. Након тога је преостало да се уклоне истински црногорски ослободиоци да не би правили проблеме оним лажним. То се убрзо и догодило. Кад је парадирање лажних „ослободилаца“ окончано, Драгутин Милутиновић је разоружао црногорске комите. Истовремено су напрасно „умрле“ њихове вође, свакако због тога што су се противили разоружавању. Тако су лажни „ослободиоци“ уклонили праве. Тиме је лажна „ослободилачка“ војска извела први корак за криминално политичко дјеловање, због кога је и журила да заузме Црну Гору.
ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС Одмах по уласку на Цетиње, српски мајор Светолик Николић издао је (23. октобра 1918.) наредбу којом је завео полицијски час. Мало иза тога Драгутин Милути-
новић је забранио слободно кретање из мјеста у мјесто. Тиме је Црногорцима била укинута слобода политичког дјеловања, али они то још нијесу схватали. Наведеним актима је суштински отпочела српска окупација, која се надовезала на аустријску. Био је то још један корак у реализацији онога што је било припремљено на Крфу. Регентов „повјереник“ Светозар Томић је из Црне Горе надређенима послао поруку да све иде по плану и да је за 11. новембар у Подгорици заказао „ујединитељску скупштину“ на којој ће је требало изгласати већ начињену (и одштампану) резолуцију о детронизацији краља Николе и нестанку Црне Горе. „Ујединитељска“ фарса је могла да почне. Реченог датума, под окупационим плаштом, услиједио је монтирани подгорички игроказ на којем је у окружењу Милутиновићевих топова и четника Косте Пећанца, укинута црногорска држава и слобода.
ЧАХУРА Окупатори су, међутим, потцијенили снагу аутохтоне црногорске политичке традиције. Поробили су земљу у којој је мисао слободе живјела преко десет стољећа. Црногорске патриоте су 24. децембра 1918. подигле устанак који је угушен у крви. Земља је од тада била под чврстом војно-полицијском блокадом. Карађорђевићевски режим је драконским мјерама и невиђеним злочинствима током 1919/1920. успио да уништи масован народни отпор. Али, није успио да га поништи. Слободарски дух се „учахурио“ попут клице у пустињи којој је ваљало преживјети до прве погодне историјске ситуације. А та прилика се указала у јулу 1941. када се црногорски народ дигао на устанак, почињући да, у духу антифашизма, враћа украдену државност. Црногорска држава је, корак по корак, васкрсавала и, на концу, ушла као равноправан субјект у југословенску федерацију.
6
18. јул 2020.
КАКО ЧИТАТИ ПРОШЛОСТ КОЈА СЕ ПОНАВЉА
Жива прича побуне
Побуњеника је велики број... Многи су постали иконе. Поједини су зацртали путеве национализације прошлости унутар нације и темељ су конструкције идентитета. Њима се данас брендирају дестинације. Или падају у заборав. Или се различито доживљавају. Терористи или хероји. „Ослободиоци“ Будве 1918! Свједоче да 1918. још није завршена
Д
оминантна слика која реферише на стогодишњицу завршетка Првог свјетског рата налазила се у простору политичког дјеловања, које је осим медијских саопштења своју манифестацију имало и у продукцији „славља“, посебно у Будви. Будва 2018. и 2020. – уочимо разлику. Главни актери и послије сто и послије сто двије године, баве се још једном темом од значаја за национализацију прошлости. Поставља се и данас питање које културне, социјалне и политичке импликације има Црногорска 1918. Посебно су важне културне, јер оне када се десе јесу и социјалне и политичке, тј. без њих политичке нијесу потпуне. Културна историја биљежи важну и занимљиву рефлексију црногорске 2018. Посебно су важне културне, јер оне када се десе јесу и социјалне и политичке, тј. без њих политичке нијесу потпуне. Културна историја биљежи важну и занимљиву рефлексију црногорске 2018. У умјетничкој продукцији извањаца. Филм у продукцији Метро Голдвин Мајера из 1925. године, екранизација оперете Весела удовица Франца Лехара у режији великана нијемог филма Ериха фон Штрохајма. Сехад Чекић објашњава: “Подаци указују да је управо
на инсистирање Фон Штрохајма ова филмска верзија приближена реалним узорима Црне Горе. Краљевска породица носи презиме Петровицх, краљ се зове Никита, краљица Милена, принчеви Данило и Мирко, али и многи други детаљи, попут назива земље Монтебланко који недвосмислено реферише на Монтенегро, указују да је Фон Штрохајм имао управо Црну Гору на уму”. Светозар Рапајић у есеју Црногорска весела удовица наводи податак да је стварни принц Данило, незадовољан презентацијом успио пред француским судом да добије надокнаду од тадашњих 4.000 долара, а да је филм био забрањен за приказивање у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Присјетимо се на овом мјесту и навода из књиге Весне Голдсворти Измишљање Руританије да је приликом првог извођења оперете у Бечу 1905. године група црногорских студената приредила демонстрације, којима су протествовали против, по њиховом утиску, увреда за Црну Гору.
се у још једном значајном дјелу, у роману Ф. Скота Фицџералда Велики Гетсби. У једном тренутку, главни јунак са посебним поносом показује орден који је за јунаштво примио од црногорског краља Николе I Петровића Његоша. И онда дуга пауза до Принцезе Ксеније од Црне Горе и Монтенегрина Радмиле Војводић деведесетих година XX вијека, а
и у XXI вијеку телевизијске серије Божићни устанак Жељка Сошића. Године 2018. ни Државни архив Црне Горе ни Народни музеј Црне Горе нијесу имали што да кажу на тему краја Првог свјетског рата, и посебно црногорске 2018. Или питање како у савремености дјелујемо у правцу хармонизације друштвених односа, који би ако ништа друго требали имати еманципа-
торски карактер. Културни, социјално, политички значај или како критички запажа хрватски музеолог Томислав Шола: “Забрињавајуће је колико се мало акумулација искуства, посебице у баштенским институцијама, користи да би из традиције извукле иновације или бар инспирацију. Сувремене политичке елите једва да требају музеје, за разлику од политичке елите 19. стољећа. Страначком политичком опортунизму, који се своди на борбу за привилегије које доноси власт, медији су далеко ефикаснији.” Ипак десило се опет позориште, али на маргинама, што некада и јесте једина добра позиција позоришта. Побуна морнара, которских морнара.
И чувени стрип јунак Корто Малтезе, у једној својој пустоловини дотиче Николу I у потрази за благом црногорског краља - фантазија о злату које остаје иза сваког свргнутог краља. Црна Гора Николиног доба или рефлексија Црногорске 1918. и државе која је нестала појављује
JАНКО ЉУМОВИЋ
„ПОБУНА МОРНАРА“ Дијего де Бреа, 2018.
Побуна морнара у Боки Которској при крају Првог свјетског рата и распада Аустроугарске монархије осим за историју, постала је и важна и за литературе. Драма Которски морнари/ Die Matrosen von Cattaro, Фридриха Волфа из 1930. године. Затим се десио филм Которски морнари у режији Фрица Борнемана по сценарију Радослава Ротковића, 1980. године, а 2018. године по-
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ТОКОВИ КОЈИ СУ ОДРЕДИЛИ И НАШУ САВРЕМЕНОСТ
Сукоб генерација МИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
У
једној од најкрвавијих битака Првог свјетског рата, оној код Вердена, живот је изгубило око 700 000 људи. Али, како примјећује француски пјесник Жил Ромен, тај трагични покољ не би био замислив да његови учесници нијесу били изузетно млади људи. Тако су, прадоксално, управо они квалитети на којима се младости највише завиди као бодрост, смјелост, и безбрижност, овдје, постали кобни недостатци. Нехај за будућност младих ратника код Вердена је водио, често, у сигурну смрт. А младалачка спремност да се живи брзо и умре тек тако, на многим другим ратиштима Првог свјетског рата послужила је владајућим елитама са обје стране фронта као савршен изговор за војни авантурзам и политичку кратковидост каква никада раније у историји није резултирала тако катастрофалним посљедицама. Баш зато Пол Вирилио у свом есеју о коријенима наше модерности примјећује да би покољ младости у Првом свјетском рату могао да се погледа и из једног другуг угла, из угла оне старости која је ту исту младост гурала у смрт. аустроугарски император Франц Јозеф I који је отпочео убилачки
Кјубриков филм недвосмислено је показао да су топовско месо у Првом свјетском рату били младићи из радничких породица који ни на који начин нијесу могли да избјегну масовну мобилизацију. Официрски кадар је по правилу припадао вишим слојевима друштва. А генерали су били имућна аристократија навикнута на животни стил наслијеђених привилегија конфлит, имао је 84 године на почетку рата. А Жорж Клемансо је, исто тако, био у позним годинама, мада га то није спречавало да са младалачким жаром заговара истребљење непријатеља у име пружања „недвосмисленог примјера“. Њихов свијет старачке самодовољности повезан са привилегованим друштвеним
статусом тако је милитаристичку фантазију о свемоћи претворио у кошмар немоћи на бојним пољима рововског рата, и нових технологија ратовања, употребе бојних отрова, авиона и тенкова. Нешто од те контрадикције у свјетоназору између салонских војсковођа и обичних војника из првих ровова упечатљиво је драматизо-
„СТАЗЕ СЛАВЕ“ Стенли Кјубрик, 1957.
вао чувени филм Стенлија Кјубрика „Путеви Славе“, 1958. Али Кјубриков филм, исто је тако, недвосмислено показао да су топовско месо у Првом свјетском рату били управо они младићи из радничких породица који ни на који начин нису могли да избјегну масовну мобилизацију. Официрски кадар је по правилу припадао ви-
шим слојевима друштва. А генерали су били имућна аристократија навикнута на животни стил насљеђених привилегија. Управо тај трауматични сукоб генерација који ће постати још погубнији у Другом свјетском рату постаје унутарњи покретач модерности цивилизацијских токова који одређују и нашу савременост; од науке, преко културе па и саме егзистенције. Такву модерност Витолд Гомбрович одређује на сљедећи начин:”…она није раст и прогрес, него више одбијање да се одрасте…” и додаје да су “…незрелост и инфантилизам најефектније категорије за дефинисање модерног човјека”. Губитак младости у ратним разарањима отео нам је, тако, могућност одрастања, сазријевања и суочавања са животом. А сукоб генерација нас и дан данас на погубан начин спречава да било шта научимо од старијих од себе. Наша епоха је епоха дефинисана не само опсесијом младалачким изгледом и његовом агресивном фетишизацијом, већ и непоправљивом заробљеношћу инфантилним схватањима. И овакав појавни вид модерног човјека као вјечитог малољетника, умјетничким поступком бојковитог подтекста у приповиједа-
7
18. јул 2020.
стаје грађа за позориште. Представа у продукцији Краљевског позоришта Зетски дом Побуна морнара у режији Дијега де Брее. Један од побуњених морнара, Фрањо Раш каже: „Шта није могуће поручниче? Да 6000 морнара који хоће мир, ликвидирају 200 официра, којима је рат занат? Да милиони радника и војника неће више да срљају у смрт за неколико хиљада ратних богаташа… То није могуће, поручниче?“ Игра унутар једног поретка, који је нестао 1918. године. Европа у напетости, од Првог до Другог свјетског рата, током хладног или током ратова на простору бивше Југославије, па све до Крима. Или можда већ сјутра на некој новој адреси. Слично је увијек кочоперење војне мужевности. Некада са усуканима брковима, брадама или данас без брада. Побуњеници у животу или у драмама, представама, серијама и филмовима из 1918. године или након ње. Потрага за оним примјерима “гдје људи дјелују на хуманитаран или алтруистичан начин умјесто да слиједе своју користољубивост” како истиче Рената Салецл колико год било невјерице, посебно данас, за таквим изборима. Од Прометеја до данас, пратимо причу побуне. Побуњеника је велики број, након Француске револуције и више. Многи су постали иконе. Поједини су зацртали путеве национализације прошлости унутар нације и темељ су конструкције идентитета. Њима се данас брендирају дестинације. Или падају у заборав. Или се различито доживљавају. Терористи или хероји. “Ослободиоци” Будве 1918! Свједоче да 1918. још није завршена и та чињеница данас такође нас дијели од савремене Европе, у којој је та прича углавном завршена и сасвим јасна уједињеним Европљанима.
њу сусријећемо у роману Лимени добош, Гинтера Граса. Главни јунак романа је човјек који бјежи у недоказаност инфантилности да се не би сусрео са свим импликацијама нацистичких реалности. Он лупа у добош умјесто да говори. И тај добош постаје његова немушта невиност, његов звучни израз неизговоривог унутрашњег ужаса. По њему је Волкер Шлендорф снимио веома успио филм о дјечаку који не жели да одрасте, онда када је врста личности какав је Хитлер, дошла на власт. 1918. тако није само година краја светскога рата у име нестабилног мира неповратне подјељености. Она је година заувијек изгубљене младости једне жртвоване генерације која не може више да се врати кући или прихвати status quo. Крај рата је зато вријеме црвеног еха Октобарске револуције, побуне гладних, поражених и обесправљених против елите привелигованих стараца - цара, дворјана и двора, обијести и сљепила. А потреба за перманентним миром водила је у потрагу за „новим човјеком“. Одатле како Футуризам тако и фашизам. Јаз између генерација који је 1918. само озваничила версајским споразумом, међутим, и данас нас прогања као немогућа сјенка. Када млада шведска активисткиња Грета Тунберг, данас, јавно прозива припаднике бабy боом генерације корпоративних моћника због тога што гурају свијет пут фаталног понора климатских промјена, зар она исто тако и инстинктвно не говори у име оних сјени страдалих младића који су у Првом свјетском рату платили главама „гријех“ своје сувише велике младости?
УМЈЕСТО ИН МЕМОРИАМА: ИВО БАНАЦ О ЦРНОГОРСКОЈ 1918.
Само је Мали Сион био црногорски БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
Б
раћо моја и јунаци/ дан стравични ćутра свиће/ Ови Божић Црна Гора/ С крвљу брацком прославиће, овим стиховима из једне црногорске пјесме настале 1919. године, недавно преминули хрватски историчар Иво Банац (1. март 1947-30.јун 2020.) започео је поглавље о црногорским зеленашима и проблему црногорско-српског „уједињења“ након Првог свјетског рата у својој гласовитој књизи „Национално питање у Југославији: поријекло, повијест, политика“. Књига је као прерађена докторска дисертација издата у Америци 1984. године, док се у Југославији појавила 1988. године. Банац је током своје дуге каријере словио за једног од најбољих познавалаца југословенске историје у англо-саксонском свијету. Његове опсервације и закључци те прије свега богат стилски исказ достојан књижевника, омогућили су му и читаност и ауторитет међу научним свијетом. Пишући о нестанку Црне Горе 1918. године у поменутој књизи која је у времену кад је изашла за југословенске прилике представљала куриозитет, Иво Банац је запазио да је њен највећи проблем (поред економских и социјалних) заправо био недовршена национална идеја и политика. Иако је имала снажну државну традицију што јој је за разлику од осталих јужнословенских крајева давало нешто лагоднији поступак националне изградње, црногорска је интелектуална и владајућа елита тврдокорно хранила још једну – да она као дио српскога народа једина има мандат да предводи српски на-
У мимоилажењу политичких концепција, Банац је одлично увидио судар „двије“ Црне Горе, оне која је вјековима орбитирала око Цетиња и оне друге, „новоосвојене“, која је касније ступила у њен оквир. Оружани сукоб због одлука Подгоричке скупштине био је неминован род у његовој ослободилачкој борби против Османскога Царства јер никада није „пала“ под Османско царство. Таква пракса сломила је кичму посљедњег владајућег Петровића Његоша, остарјелог краља Николе I, који је тек на крају владавине почео схватати историјске заблуде и грешке себе и неких својих предшасника. Други проблем који увиђа хрватски историчар јесте касна инклузија одређених дјелова Црне Горе у државно ткиво, као и закашњела урбанизација њеног највећег дијела: „само се један град, Цетиње, главни град Црне Горе – Мали Сион – који је настао око манастира православних метрополита, могао подичити својом градском традицијом, која је доиста била црногорска“.
ГЛАС ЗА БРАШНО Банац је у поменутоме поглављу био изузетно критичан према организаторима нелегалне и нелегитимне Подгоричке скупштине, која је како сам каже организована „под србијанским војним надзором“ и на начин који је највише одговарао присталицама безусловног уједињења. Занимљив је и један илустративан податак који Банац доноси, а тиче се начина гласања: „У Никшићу, на примјер, гласови су куповани брашном које је давала војска, а обавијести о изборима биле су извјешене тек кад је гласање било обављено.“ У мимоилажењу политичких концепција, Банац је одлично увидио судар „двије“ Црне Горе, оне која је вјековима орбитирала око Цетиња и оне друге, „новоосвојене“, која је касније ступила у њен оквир. Оружани сукоб због одлука
ИВО БАНАЦ
Подгоричке скупштине био је неминован. Банац, што је уосталом био манир југословенске, српске, па доскора и црногорске историографије, организовани устанак противника безусловнога уједињења против анексије Црне Горе назива „побуном“. Колико је таква карактеризација неподесна најбоље свједочи догађај из блискога периода и сличне конотације, Ускршњи устанак у Ирској из 1916. године. У томе покушају који би осамосталио Ирску од Британије учествовало је око 1250 људи, а тај догађај је у свим енциклопедијама, прегледима историје и уџбеницима именован као – устанак. С друге стране, посредством тежњи српске историографије да црногорски оружани отпор маргинализује и прикаже као ефемерну епизоду катунскога синдрома, усталио се међу готово свим југословенским историчарима ма колико били наклоњени и објективни према Црној Гори, термин „Божићна побуна“ иако је у њој учешћа узело око 4.000 људи из разних регија Црне Горе, што је за више но три и по пута више од ирскога устанка.
БЈЕЛАШИ ПЉАЧКАЛИ И ПАЛИЛИ Избијање Божићнога устанка по много чему био је црногорски седми печат. Репресалије, убиства, интернације, пљачке и силовања од стране српске војске и њима наклоњених контракомитских бјелашких чета, биле су крвав одговор заговорника анексије. Иво Банац о томе пише: „Бјелаши су, често уз помоћ жандара, више пљачкали и палили, но што су прогонили бјегунце. Крали су стоку, уништавали пчелињаке, палили куће, узимали тао-
це (често жене и дјецу), а каткада су стријељали заробљенике без суђења. Починили су такођер многа силовања и страховите окрутности: на примјер, одерали су живе двојицу чланова братства Булатовић у Ровцима.“ Но ни зеленаши неће остати дужни током наредних неколико година, организовањем ликвидација виђенијих бјелаша и неких посланика Подгоричке скупштине. У научној и ненаучној дебати поводом 1918. године, засигурно да ће још једна опсервација хрватскога историчара изнешена прије више од тридесет година имати изузетан значај. Банац је увидио нешто што и данас некима промиче, а то је да оружани отпор црногорскога народа није био само исказ оданости према Николи I, већ да је, штовише, „на првоме мјесту била њихова вјерност достојанству Црне Горе (...) Зеленаши су прије свега били потакнути у своме дјеловању повријеђеним родољубљем.“ Потврду овога става Банац налази у писму упућеном заповједнику српске војске у Ријеци Црнојевића од једног од мјесних зеленашких вођа у којему поред осталога каже да је у борбу кренуо „сав Црногорски народ онај који поштује своје светиње и своје традиције, свој барјак и своја суверена права.“
САМО НЕ КАРАЂОРЂЕВИЋИ Поред тога, Банац претпоставља да је већина устаника била „најсклонија независној Црној Гори, премда не нужно под Николиним жезлом. (!) Ако то није било могуће, они су, као и Никола, били сколони конфедеративној јужнословенској држави, али и држави којом не би владала србијанска династија.“ Такво расположење зеленаша детерминисао је бјелашки србоцентризам. Колико гођ трауматична, година 1918. била је година великога отрјежњења и вријеме за раскид с набијеђеним митоманским оковима које је црногорска интелектуална елита служећи идеологији својих владара намакла око врата црногорскоме народу. Након нестанка Црне Горе поставило се питање дефинисања Црногораца. Од тих „зеленашких клица“ како вели Банац, развиће се теорија о „црногорској народности (...) под сасвим друкчијим окриљем – у оквиру комунистичког покрета, који је у Црној Гори био изванредно снажан, дјеломично баш због традиције зеленашког устанка.“ Много година касније од настанка редова које смо приказали, Иво Банац је дао један веома занимљив интервју за Побједу (август 2019). И тада је, као уосталом у књизи „Национално питање у Југославији“ увидио да су концепције сударене 1918. и даље актуелне у Црној Гори. Зато је опоменуо да се Црногорци морају чувати Црногораца попут Андрије Радовића и Андрије Мандића који не крију своје унионистичке идеје.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
18. јул 2020.
УМЈЕТНИЦИ НАДАХНУТИ ИСТОРИЈСКИМ ДОГАЂАЈИМА: ПЕТАР ЛУБАРДА И РАЈКО ТОДОРОВИЋ ТОДОР
ЉИЉАНА ЗЕКОВИЋ
М
итологизација историје којом је реалност уздигнута до пантеонских висина налазимо у бројним примјерима црногорског историјско-културолошког насљеђа, којем припада и легендарна битка на Вучјем долу (28. јул /по старом календару 16. јула 1876). Величанствена побједа Црногораца над Турцима, на прометејском бојишту Вучјем долу, и њен чувени крсташ барјак, постали су симболи слободе и државне независности Црне Горе (1878). У њој се митски олимпски титан Прометеј, отјелотворио у сваком човјеку – ратнику, који је подредио свој живот слободи, отпору, побуни и непрестаној борби против тиранства и хтонских сила мрака. Ова легендарна битка била је, а и данас је, тема бројних научно историјских истраживања, литерарних дискурса, народне епике и ликовне умјетности.
Надљудска драма старих Црногораца Чувене битке, као дио колективног памћења, несумњиво, још увијек, анимирају наша чула и емоције које је „његошевски“ сублимирао сценариста и историчар културе Ратко Ђуровић ријечима: ЗВУК - КРИК – ЈАУК , које као далеки ехо још увијек одјекују црногорским брдима и подсјећају на драму наших предака који су нам у аманат оставили идентитеску самосвојност извојевану из пламена ослободилачких борби
Осим вербалног описа и ликовни записи представљају значајна документарна свједочанства настала непосредно на бојном пољу захваљујући страним извјештачима и ратним умјетницима који су на брзину нотирали скице, касније, преобликовали у графичка и сликарска дјела. Из тог периода познате су: илустрација битке на Вучјем долу из илустрованог часописа „Орао“, 1877, и олеографија „Бој на Вучјем долу“ аутора Перовића. Ипак, најзначајнија и најупечатљивија ликовна остварења посвећена овој тематици настала су у другој половини XX вијека. У овом контексту осврнућу се на слику Петра Лубарде, највеличанственију оду посвећену Вучјем долу, и циклусу слика Рајка Тодоровића Тодора који је са психолошко-онтолошке тачке гледишта дао једно ново виђење вучедолском ратном попришту. Враћајући се коријенима искона, васпитаван у средини гдје су се чувала и његовала сјећања на херојску прошлост, Петар Лубарда у свом дјелу представио је три беочуга духовне вертикале цногорског нацоналног Битка: мудрост, неуништивост, слободарство које је овјековјечио у свом дјелу: ликовима гусларâ који еменирају драмску снагу унутрашњег доживљаја, насталу из душе цијела народа: црним гавраном – вјесником смрти који шири крила узнад угашеног „кућног огњишта“; и славним битакама.
ЦИКЛУС „ВУЧЈИ ДО“
Његова слика Битка на Вучјем долу, духовни ораториј, величанствена визуелна интерпретација Бетовенове 9. симфоније у којој се људска драма сјединила са космичком драмом у којој учествује свјетлост, ваздух, небо и земља, представља грандиозно дјело. У њој нема тајанствених и мистичних импликација које, најчешће, прате сцене
ИЗ БИТКЕ НА ВУЧЈЕМ ДОЛУ
Петар Лубарда, 1951.
Рајко Тодоровић - Тодор, 1986–1992.
битака са романтичарским подтекстом. Ова монументална композиција сведенa је на суштину, на микрокосмички апсолут. Радња се одвија на имагинарној позорници, као на сценама битака Партенонских метопа. Ковитлац и замах битке приказан је кроз десет, као из камена исклесаних људска фигура, ритмичком „игром“ сабљи и јатагана, и уздигнутим и пропетим фигурама бијелог и мрког коња, окренутих један према дугом отворених чељусти. Слика се може тумачити кроз вишезначне симболе који су у функцији представљања вјечног усуда човјечанста које почива на дуалистичким принципима борбе добра и зла, сила свјетлости и сила мрака. Општем утиску доприноси метафизичка свјетлост дефинисана кречном бијелом која је у функцији форме, у детаљима, цртежу, просијава из небеског плаветнила, заправо, доминира у шкртом посном колориту сведенем на
зелену, плаву, жуту, мрку и црвену. Лубарда истом епском узвишеношћу слика Црногорце и Турке, тако да је исход битке дискретно наговијештен уздигнутим крсташ барјаком изнад бијелог коња - симбола добра и непокорности. Снагом духа и енергетским моћима материје Лубардина слика Битка на Вучјем долу једна од најупечатљивијих дјела са темом битке у историји ликовне умјетности не само на нашим просторима, већ и на глобалном нивоу. Умјетник који је раних осамдесетих насликао драматично - експресивни циклуси Звијери и Стрвине (1982-1986) Рајко Тодоровић Тодор снажним натурализмом, сировом и огољеном истином, суочава нас са морбидношћу и деструктивном енергијом која ремети природну равнотежу. „Ритуални” чин уништавања и смрти наставио је свој опход у апокалиптичним визијама циклуса Вучји до (започет 1987. год.). Жестоки ничеовски експресионизам, демонски данак у крви, покренуо је пароксистичком силином актере који не комуницирају међусобно, већ свака фигура, сведена на знак и метафору, представља „портрет” усамљеног и изолованог појединца. Архетипски гестови и анимозни покрети судионика драме замрзнути су у кадрираној секвенци
једног фантастичног - театралног чина испуњеног језивим призором страдања и смрти. Уздигнута Вучедолска застава, стег изрешетан мецима, представља једини знак, оријентир који раскомадана људска тјелеса смјешта у одређену историјску, просторно - временску димензију. Овоземаљски пакао, „догађај испод коре свијести”, реализован је деформисаним лицима и тијелима, одсјеченим главама из којих шикља крв, тјелесним конвулзијама, потенцираном унутрашњом експресијом и динамиком ликовно - формалног слоја слике и психоделичким колоритом. Ако се у Лубардиној слици Битка на Вучјем долу „чују“ сонорни звуци грандиозне Бетовенове 9. симфоније, на сликама Рајка Тодоровића Тодора посвећеним Вучјем долу „чују“ се застрашујући акорди Тартинијеве „Ђаволове сонате“. Чувене битке, као дио колективног памћења, несумњиво, још увијек, анимирају наша чула и емоције које је „његошевски“ сублимирао сценариста и историчар културе Ратко Ђуровић ријечима: ЗВУК КРИК – ЈАУК, које као далеки ехо још увијек одјекују црногорским брдима и подсјећају на надљудску драму наших предака који су нам у аманет оставили идентитеску самосвојност извојевану из пламена ослободилачких борби.