ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
18. jул 2020. | година I | број 20
1918. у црној гори ВЕЛИКА ГРЕШКА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ЦРНОЈ ГОРИ
Црногорска 1918. Српска је Влада, са позиције побједника и савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима — употребом војске, агентуре и новца
Ц
рногорска 1918 могао би бити назив за највећи политички раскол у савременој историји Црне Горе, који у новим облицима и околностима траје већ више од сто година. Ријеч је, дакле, о расколу дугог трајања, који црногорско друштво периодично увијек доводи пред исту дилему: да ли би Црна Гора требало да постоји или не? Код свих других народа обично је тачка раздора одговор на питање каква би требало да буде њихова држава (република или монархија, аутократија или демократија…), а код нас – да ли би сопствена држава уопште требало да постоји? Историчари без помоћи медицинске струке не могу објаснити овај необични феномен, али када неки феномен траје више од једног вијека, морају поставити питање: Да ли је у питању подјела коју одржавају у животу политичке околности или је подијељена Црна Гора постала неминовно стање ствари, које проистиче из њеног друштвеног и историјског карактера? Црна Гора, као што знамо, најприје је била подловћенска независна држава, а онда је почела припајати своје околне области. Тај процес је трајао око 120 година, што значи да је прво стечена политичка независност државе, а затим је почело њено територијално уобличавање. Састављена из разних дјелова, који нијесу
ЖИВКО АНДРИЈАШЕВИЋ
увијек били довољно интегриса- ложај у новој држави, династија ни, а ни историјски и културоло- Петровић-Његош окончала свошки блиски, Црна Гора је дочека- ју владавину. Када све то имамо ла 1918. годину. Овим хоћу рећи да у виду, онда је сасвим јасно да је је у размишљањима о 1918. годи- губитак државног субјективини важно направити осврт на ка- тета Црне Горе и детронизацирактер црногорског друштва које ја њене династије, била немије дочекало велике догађаје, а не новност. Непознаница је само на њихове посљедице. Карак- једино била – како ће тај тер друштва умногоме објашњава процес бити реализован. посљедице догађаја, а тражење објашњења важније је у историограСМИШЉЕНА фији од тражења кривца.
ПРЕВАРА
ИЗБОР БЕЗ ИЗБОРА За историчара који је само пописивач дешавања, 1918. нема непознаница: сукобили су се црногорски држављани око питања будућег статуса државе и династије. Један дио црногорског друштва био је за Црну Гору која ће сачувати нешто од своје државне индивидуалности у новој држави, а други је био за њено безусловно припајање Србији, које су звали – “братско уједињење”. Али, да не би било недоумица: 1918. није постојала опција да Црна Гора буде обновљена као независна краљевина. Сви су схватали да је њен улазак у југословенску државу био неминовност. Питање је само било какав ће положај у новој држави имати, а не да ли ће бити њен дио. То истовремено значи да је, чак и да Црна Гора добије најпривилегованији по-
Од неколико могућих начина за “укидање” Црне Горе, изабран је најгори и најперфиднији. Српска влада се опредијелила за модел преврата, камуфлирајући га тобожњим одлучивањем у скупштини представника народа. Да је хтјела, српска влада је са својим помагачима могла организовати легитимни и транспарентни плебисцит, и засигурно би на њему добила надмоћну већину за безусловни улазак Црне Горе у нову државу. Наравно да би се у придобијању присталица користила разним средствима, али би сваки глас за улазак Црне Горе у нову државу био неспоран и легитиман. Она то, ипак, није учинила, већ се опредијелила за прилично пробле-
матично рјешење, какво је форми- је имала све услове да на начин рање нелегалне скупштине, која је који је прихватљив са становишта требало да одлучује о статусу др- међународног права, и уз међужаве и династије. народну контролу, спроведе своДо данас није утврђено због чега је намјере у дјело? Но, српска је се српска Влада опредијелила за Влада, са позиције побједника и ову преварантску варијанту, када савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима насељеним Арнаутима – употребом војске, агентуре и новца. Брзо се показало да је то била велика грешка српске политике према Црној Гори, можда и највећа. Понизили су и потцијенили народ који је, ипак, прије Србије створио државу и који је изњедрио четири династије. Такво насљеђе није случајност. А можда су баш фарсом од Подгоричке скупштине хтјели да понизе Црну Гору због овакве историје и учине да више никада не буде у стању да Насловница италијанског недјељника је ствара. Што год да су La tribuna illustrata под насловом „Црна Гора хтјели, грдно су се препротив српске доминације“ (30. март 1919) варили.
ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ВРИЈЕМЕ КАДА СЕ И НА МОТИКУ ПЛАЋАО ПОРЕЗ
Године које су појели скакавци
О
самдесетих година по први пут је изашла тротомна књига са илустрацијама Мемоари Гавра Вуковића, то је био догађај у кући мога ђеда. Мене као дијете је вукла радозналост да сазнам каква је то књига од које се ђед није раздвајао. И тако умјесто сликовнице или књига за ђецу, ђед и ја смо проводили дане читајући Гаврове Mемоаре из којих сам врло брзо научила сва имена и запамтила сва лица са фоторафија књиге. Мирко М. Тодоровић рођен у краљевини Црној Гори, читајући, причао је догађаје из свог дјетињства. Један који се мени посебно урезао у сјећање била је прича како је као петогодишњи дјечак са својом мајком ишао да бере лободу (једну од биљака која је отхранила Црну Гору у вријеме када су Црногорци и на мотику плаћали порез). На путу
их је пресрела српска жандармерија која је кренула да им отима храну и да од прабабе изнуди информације о комитима. Прабабу Јаглику је српска војска мучила, ударала кундацима и присиљавала да гледа како њеног петогодишњег сина изнад амбиса жандари држе за ноге, поигравајући се са његовим животом... Ђед је често знао да прича како су морали да плаћају порез чак и на прозор, о томе како су стари Црногoрци рађе дизали руку на себе него дозвољавали да им окупаторска војска такне брк, перчин, одузме земљу, оружје или мучи на разне свирепе начине жене и ђецу њихових прогнаних, одбјеглих, или убијених синова. Једна од највећих светиња била је црногорска ношња, окупатор знајући за то често је скрнавио
симболе постојања и црногорског идентитета, брутално омаловажавајући посебно црногорску капу... Ово су само детаљи Миркових сјећања из његовог дјетињства и ране младости. Током одрастања, знајући све догађаје напамет, растући уз омиљену „књигу за ђецу“ Мемоари Гавра Вуковића нијесам могла а да не примијетим да се свуда око нас све до раних деведесетих о 1918. ћутало. Касније у школи ако би ми се омакла каква опаска на рачун укидања државе обично се то приписивало мојој невјероватно развијеној машти, чешће незнању, него ли историјској чињеници. На часовима историје о 1918. се ћутало. На улици се ћутало, данас се са страдањем сопственог народа, збијају шале и нерадо говори, сем ако се мора,
што из незнања, што од срамоте. Данас идентитетски симболи служе за трговину, злоупотебу - недаекватну употребу, под оправдањем савременог читања - дизајна базираног на националном идентитету и културној баштини… Док наши симболи чекају закон о заштити и употреби, наш национални идентитет у 2020. препознат је само кроз новац. Ћути се и о преправљању и девастацији ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ симбола - цркава и манастриа, ћути се о нарушавању симбола јединства све три црногрске конфесије лименом црквом на јева из наше баштине оно што му Румији, ћути се о манипулиса- треба и што мисли да му припању културном баштином, и оно да, до називања туђим присвојнајстрашније - ћути се о томе за- ним именицама. Убијеђена сам да што се ћути. моји наставници и даље мисле да У ћутању нам се тако губи наше на- је ово све био плод моје маште, a ја сљеђе, памћеље, самобитност. Због сам се захваљујући чудесној књинаше ћутње свако узима и преди- зи мог дјетињства описменила.