ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
4. jул 2020. | година I | број 18
знамените личности xx вијека УМЈЕТНИК ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОГ СПОЈА НЕСПОЈИВОГ
Између Рамба и Амадеуса MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Н
обелова награда рок звијезди Бобу Дилану за књижевност као да нас је натјерала да се запитамо што је то данас литература заправо. Да ли се наш однос према тексту и текстуалности неповратно промијенио? Да ли смо још увијек спремни или још горе, способни за изазове језика, за стрпљење читања и расчитавања, за мишљење у и о ријечима? У срцу нашег новог односа према књижевности је, у ствари, технолгија. Баш као што је еволуција самог Дилановог стила, његових концертних наступа, као и промјена имиџа и креда била у вези са његовим преласком са акустичне гитаре уличних протеста на електричну гитару свјетске славе. Без моде албума, винилних плоча на 33 обртаја не би, рецимо, било замисливо ни Диланово ремек дјело „Highway 61 Revisited“ – гдје је традиционалну форму блуза и кантрија повезао са савременошћу битничког сензибилитета, са Керуаком и Гинзбергом, са поп културом и поп артом, са модерношћу самом. А кроз пјесме које су стварале једну нову врсту филма самим ријечима, наративне обрте и говор уз пратњу музичких инструмената умјесто чистог
НА ЗРНУ ГРАШКА
М
ама је, најмлађа од четворо дјеце, одрастала скромно. Вјероватно, мада о томе није говорила, чешће гладна него сита. У тим страшним данима послије рата, када су најприје остали без оца, а потом и без мајке, није било лако не љутити се на живот, научити вољети га и радовати му се. А она, упркос свему никада није очајавала. Увијек насмијана, руку широм пружених према људима и животу. Види се то на фотографијама из њене младости. Да, истина је: младост је увијек лијепа. Упркос рату, у инат смрти родитеља и сиромаштву. Кад сам је као дијете које је стријепило да га не задеси њена судбина испитивала о тим годинама, рекла ми је да ју је спасила поезија. Многе пјеснике не бих можда никад ни открила, бар не на начин да их још и заволим, да је мамин мираз била земља у Срему, а не кофери пуни књига, углавном поезије. Од ње сам за крај осмог разреда за одличан успјех добила збирку савремене свјетске поезије са посветом: „Воли поезију као што ја волим тебе. Јер живот
пјевања, он је постао претеча данашњег репа и хипхопа. Профано и сакрално се спајају у Дилану баш као и америчка приповједачка традиција са радикланим и револуционарним музичким експериметом. Али зар исто не би могло да се каже и за Рамба Амадеуса у једном другом простору и времену, у балканском и црногорском контексту? Већ његовим умјетничким псеудонимом сугерише се постмодернистички спој неспојивог, различитих епоха, традиције и модерности. Само име Рамбо потиче из сфере холивудског акционог филма са пропагадним предзнаком, док је Амадеус средње име Моцарта, онога богом вољеног, генијалног музичара и композитора. Између ових крајности у самом имену Рамбо Амадеус, могла се наслутити оригиналност његовог умјетничкг пута повезивања органске визије и модерне технологије. Баш као Дилан. И Рамбо је феномен превирања у времену и промјене епоха. Рамбов први албум „О туго јесења“ из 1988, чији је излазак коинцидирао са крајем једног историјског доба али и са распадом Југославије, био је издат на винилу и аналогног је звука, примитиван, својеглав али и анархично модеран. Сва остала
МИХАЕЛ МАЗОХЛ
Иза свега се назире један снажан морални став спрам варљивог и превртљивог свијета идеолошких превара… Рамбо, чини се, налази своје етичке оријентире у Његошевој духовности. Слика музичара, пјесника тако постаје и призор моралног визионара, „проводника“ прича, наше посљедње везе за оностраним и недокучивим
РАМБО АМАДЕУС
његова остварења нијесу само настала у сјенци ратова на Балкану, од Словеније до Косова, већ су постали производи дигитализације, пропуштени кроз компијутере и на ЦД-у, дио једне нове стварности гдје парадигми више нема и све дјелује дозвољено. У исто вријеме Рамбо упорно повезује традиционално црногорско насљеђе приповедања уз музички фон гусала, са реп логиком политичког ангажовања. Спонтано откривеним постмодрнистичким умјетничким изразом на тај начин, он је успио да осмисли потпуно нову семантичку вриједност једног до тада нечувеног поетичког става, постајући близак Ди-
лану у том смислу. И баш као што су најбоље Диланове пјесме попут секвенци неког могућег филма у жарким бојама усковитланог подсвјесног, тако Рамбо ствара своје музичке филмове од пар минута између стихова и музике. Таква је, рецимо, кратка музичка прича - филм аутобиографског сјећања „Халид инвалид Хари“. А попут баладног приповједања „Смрт попа Мила Јововића“, интерпретирајући форму и стих усмене епике, Рамбо Амадеус као да ослушкује ехо старих легенди али у музичком ритму фанки бас гитаре. Он у ствари пропушта оно наслијеђено и традиционално кроз ироничну машину постмодерни-
стичке реевалуације сатиришући и једно и друго истовремено. Таквог храброг постмодернистичког дјела у нас заправо и нема. А посебну врсту научно-фантастичног жанровског израза открива и на књижевном плану у пјесми „Мотел Чернобил“, визуелно у тексту и значењски у наговјештајима. Детаљима обичног, дневног живота сугерисао је друштвени тренутак једне епохе из које потиче наративни догађај – нуклеарна катастрофа. Иза свега се, као и код Дилана, назире један снажан морални став спрам варљивог и превртљивог свијета идеолошких превара. Али, док Диланов морал долази из љевичарске поезије Вудија Гатрија и роматичне безкомпромисности Артура Рембоа, Рамбо, чини се, налази своје етичке оријентире у Његошевој духовности. Слика музичара, пјесника тако постаје и призор моралног визионара, „проводника“ прича, наше посљедње везе за оностраним и недокучивим. Као што је Дилан у свом поздравном говору, по примању Нобелове награде, поручио припадницима академије: „Враћам се Хомеру још једном, који каже: Пјевај у мене, о Музо и кроз мене испричај причу. Тако је Рамбо испричао многе приче, надахнут античким музама, а користећи се модерним средствима, својим реп музичким и текстуалним ритмом.
Посљедњи боем Тај који је увијек „могао понеки осмијех да слаже“, „заточеник жуте гошће“ како су пјесници називали туберкулозу, и што је за наслов књиге о њему „искористио“ Максим Вујачић, вољен је и данас и цијењен и неће бити препуштен забораву
је кратак, а сећања остају.“ Међу тим књигама, више налик свесци него књизи, било је и Друмовање Вита Николића. Тек много година касније сазнала сам да је и ту прву и сљедећу збирку поезије Сунце, хладно ми је објавио о свом трошку! Његове пјесме сам знала и прије него ми је књига стигла у руке, јер их је она често говорила. То није било ништа необично. Осим Витових стихова знала је напамет и Ракића, и Јесењина, и Парунову, и Миљковића, и Брану Петровића... Ипак, било је мало чудно што је из његовог живота знала и неке детаље и износила их са сигурношћу какву имаш кад си неког позна-
вао лично. Не само што тада није било интернета, већ су и биографије пјесника на корицама књига биле веома штуре. Кад сам је питала како зна да је рано остао без родитеља, да је слабог здравља, или да је велики боем и да је духовит, рекла је да јој је све то испричала једна Никшићанка коју је упознала на Правном. Е, сад, можда је то био и Никшићанин, али је мојој мами било лакше да о њему говори у женском роду. И ето, преко те „никшићке везе“ и ја сам заувијек завољела Вита, а његовим пјесмама враћам се као старом планинском вријелу да се опет напијем свјеже воде, како је, отприлике, мој професор Јован
Христић описао осјећај поновног откривања великих пјесника. Кратким и немарним увидом у његову биографију лако би се могло рећи да га је тежак живот - године проведене на лијечењу на Бежанијској коси или у Брезовику гурао у кафану и боемштину. Ту су и стихови који би то потврдили: Ни оца, ни мајке, ни адресе (Јесен на далеком друму), Све се свело у прозорско окно, комад неба и облак што плови... (Болнички фрагменти), Ја сам био кафански и више ничи (Интима)... Али живот и умјетност нијесу разломак и не могу се тако једноставно сравнити. Тај који је увијек „могао понеки
MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ осмијех да слаже“, „заточеник жуте гошће“ како су пјесници називали туберкулозу, и што је за наслов књиге о њему „искористио“ Максим Вујачић, вољен је и данас и цијењен и неће бити препуштен забораву, како се за живота бојао. Овај текст завршићу подсјећањем да је Вито дуго година писао за Побједу, али сматрајући уређивачку политику ратнохушкачком, 1991. године одлучио је да је напусти. Три године касније, умро је. У сну. „Испада ето да сам био диван. Смрти, моја једина грешко“, написао је посљедњи боем у Посљедњој пјесми.