ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
27. jun 2020. | година I | број 17
црква и држава
Амфилохије и тајна црногорског зачећа ФАЛСИФИКАТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЗЛАТО ЗА КЛИКЕРЕ Пошто све то лијепо пише у књигама најкредибилнијих српских историчара, врховништво СПЦ је ђаволу предало свако њихово неугодно слово и питање је дана кад ће то огромно насљеђе српске културе свести на научне ступидарије Љубомира Дурковића Јакшића и Happy TV предања Александра Раковића и Чедомира Антића. У недостатку васељенских сабора, могли бисмо, дакле, добити каноне медијског поријекла и помјесног важења. Звучи лудо и не може да буде, али за светосавског вјерника ту ич проблема није. Теза да је српство најуспјешнији маркетиншки производ у посљедња скоро два вијека, заправо је жива истина. Мит је постао стварност и то није ништа необично у повијести формирања националних идентитета. Јер, нације јесу стваране уз и те какав утицај предања као колективне повезнице. Додуше, српство је више лабораторијски мит, дјело елите, а не пука, али је то само разлог више за честитке националним радницима који су га, као таквог, увалили и онима који су имали, ем своје домаће, ем боље компоненете за властито национално брендирање.
Необично је што се актуелним збивањима уопште не да да постану историја, него се фалсификују у реалном времену. За потребе реалног политичког тренутка. А, с циљем да се исправе аномалије, попут црногорске државе и нације и ствари приведу поретку створеном на… не, нећемо цитирати Добрицу Ћосића о Србима… створеном на вјери у ријеч, а не у материјални доказ
ДAРКО ШУКОВИЋ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
У
принципу, за све варијанте хришћанства, довољна је вјера у наднаравну способност Исуса Христа да устане из гроба, правилно упражњавање неколико обредних радњи и поштовање етичког кодекса, телеграфски формулисаног у Декалогу. Светосавље, међутим, императивно захтијева од свога стада да беспоговорно вјеровање у ријеч пастира протегне и на терен резервисан за материјалне доказе. Тако су, на примјер, владике Српске цркве одлучиле да је ембрион те данашње вјерске заједнице зачет 1219. иако се, сасвим могуће, то десило три године касније. Још су флексибилнији били спрам године оснивања Зетске епископије. Лани је митрополит Амфилохије без отпора истинољубивих и учених колега, спојио прославу осам вјекова оснивања СПЦ (под именом Жичка архиепископија) и Зетске епископије, иако овој другој писанога трага нема барем још пола вијека откад је Сава Српски испословао у Никеји висок степен аутономије за своју green field православну катедру! Не, дакле, аутокефалност, него неканонски стечену аутономију, како то констатују сви знавени, од Димитрија Хоматијана, преко Јанка Шафарика, до Максима Васиљевића. Али, што је пола вијека у односу на вјечност, а аутокефалија и аутономија ионако почињу са – А.
БЕСПОГОВОРНА ВЈЕРА У РИЈЕЧ ПАСТИРА Литија у Подгорици, фебруар 2020.
Наравно, мислим понајприје и понајвише на нас Црногорце. И нашу способност да нашу реалисторију, којом би се гордио сваки други народ, продамо за шаку рубаља, издамо за прегршт динара или, просто, инфериорно уступимо, као Индијанци бијелцима злато за шарене кликере.
САВА СРПСКИ ЦРНОГОРСКА МАЈКА Необично је што се актуелним збивањима уопште не да да постану историја, него се фалсификују у реалном времену. За потребе реалног политичког тренутка. А, с циљем да се исправе аномалије, попут црногорске државе и нације и ствари приведу поретку створеном на… не, нећемо цитирати Добрицу Ћосића о Србима… створеном на вјери у ријеч, а не у материјални доказ. Није више посриједи само фалсификовање историје позоришта у којем се радња дешава, а то је држава Црна Гора. Ни теза да је Српска црква старија од ње (МНЕ) барем девет мјесеци, колико јој је, ако има мјеста и за зеру науке, било потребно да је породи. Потписника ових редова, ви који вјерујете Амфилохију, не питајте како је Растко Немањић/ Свети Сава
српски, вијек и по прије него се сам родио, донио на свијет гарнитуру бркатих Војислављевића!? Сва је прилика да је само одабранима дато да кроз историју прате Божију промисао, не обазирући се на тривијалности попут простора и времена. Под велом мистерије термина зачећа државе и цркве, одвија се низ есенцијално важних савремених процеса. Од њиховог би исхода изглед лица мјеста, а то је још увијек Црна Гора, могао да зависи више него од података који ће, можда једном, бити унесени у лист рођених (или крштеницу) лидера у EU интеграцијама.
КАД ЧЕТНИЦИ БРАНЕ ТРИНАЕСТИ ЈУЛ Такав је, рецимо, поступак претварања четника у добре момке Другог свјетског рата. Пошто операције попут те није могуће извести рафинираним потезима, свједочимо широким захватима и дубоком орању по костима и сјећањима. То вам је оно кад народни посланик, доста десно у црногорском парламенту, ставља у исти кош Љуба Чупића, Павла Ђуришића, Ратка Младића и Радована Караџића!
Нека ми опрости Љубо Чупић што се нашао у истој реченици са тројицом злочинаца. Али, што да се ради кад је дошло вријеме да четници бране тековине Тринаестог јула!? То вам је и оно кад епископ цркве која је посветила попа Мацу и попа Шиљка, прави помен жртвама покоља у Пиви, што су га починили њихови саборци из дивизије Принц Еуген. И кад се, на обиљежавању звјерског покоља Величана не помиње иста та дивизија Принц Еуген, него само комшије Албанци и Муслимани, као извршиоци злодјела! Стандардан образац како се СПЦ суочава с прошлошћу и распирује добросусједске односе. Попови СПЦ и њена, мање и више, радикална политичка крила хоће статус антифашиста на слављењу кољача из Другог светског и рата у БиХ!!! „О, зар се и то може“??? Изгледа – може. Јер, за трећину православних у Црној Гори, показало је недавно истраживање, четири епархије Српске цркве сигурна су кућа Божије љубави. Упркос наведеном или баш зато!? Јер, ако пастири кажу да Вукојичић, Шиљак, Караџић и Младић нијесу злочинци, већ свеци или кандидати за
ореол, на стаду је да слијепо вјерује ријечима запослених код Бога. Сигурној Божијој кући СПЦ, просвјетљују даље пастири светосавља, пријете Црногорци, нација у насилном формирању, и лажни људи Муслимани. Албанци и Хрвати одраније имају статус природних непријатеља и, као такви, подразумијевајућа су опасност и у времену садашњем. Након што је тај борбени вапај 90их проциркулисао остатком региона, црквено-партијски конзилијум објавио је налаз да су Срби угрожени и у Црној Гори. Заснован је готово искључиво на субјективним осјећајима, али – званичан. Зар се, уосталом, патријархално чувство Иринеја Гавриловића за колективно било црногорског српства, мора обазирати на хладне податке профаног Монстата. Хоћемо ли се ослонити на слободно судијско увјерење Амфилохија Радовића, који, по сопственом признању, има интензивну комуникацију са Светим Петром Цетињским или на бројке Гордане Радојевић, које јуродиво свједоче да се, на мукама, број Срба у МНЕ утростручио? Зар тако непродуховљена наука, каква је статистика, може да објасни други талас њиховог колективног опредјељења за царство небеско? Јер, што би друго могло да узнесе број Срба у новој НДХ са 9% (на попису 1991) на 28% (2011), него спремност да се жртвује за модел православља, чија супериорност почива на националном осјећају, тако јаком да мјеста за изворно хришћанство скоро не остаје? Обмана и лаж морају се спустити до прапочетака колективног сјећања да би се данас успјешно обавила операција пресађивања идентитета. СПЦ и њена послуга у Црној Гори више, међутим, личе на месаре који покушавају да изведу неурохируршки захват. Па псују фина влакна што се не повинују идеолошкој апаратури настављача недовршеног дјела балканског касапина. Тако су, сјећате се, тепали Слободану Милошевићу западни медији. А, сјећате се и како је та операција завршила.