ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
20. jun 2020. | година I | број 16
црна гора и битке ДЕМИСТИФИКАЦИЈА ВЈЕРОВАЊА ДА СЕ РАТНИМ ПОБЈЕДАМА РЈЕШАВАЈУ НАЦИОНАЛНА ПИТАЊА
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Д
окле расте перје на соколу, причаће се о Вучјему долу, за три паше и књаза Николу..., tако почиње једна од многих гусларских пјесма о славној бици из црногорско-турског рата. Ова пјесма једна је од многих која исказује црногорску фасцинацију биткама и вјеровање да се побједом у бици рјешавају најважнија национална питања. Било је то вјеровање црногорског друштва XIX вијека. Они паметнији, схватили су послије Берлинског конгреса да је то нетачно, и да мале земље добијају битке тек када велике силе признају њихове резултате. Јер, Црна Гора би изашла као побједник из Вељег рата чак и да је изгубила битке на Вучјем долу и Фундини, а добила би и Никшић, чак и да га није освојила. Као што је добила Подгорицу, за коју црногорска војска није испалила ниједан ме-
Причаће се о Црној Гори Ко је осим Црногораца од 1603. до 1804. године на Балкану имао национално-ослободилачки покрет и ко је водио војничке битке за национално ослобођење? Опростите, али нико други. Звучи као патетично патриотско првачење, али то су чињенице. Из овог ратовања настала је независна држава
так. Битка, као и рат, у крајњем, јесте војничка кулминација политичког процеса, тако да судбина побједника неминовно зависи од тог процеса. То побједник тешко прихвата, а обичан човјек најчешће не разумије. Код нас, чак и данас, постоји доста увјерења да су све наше битке против Турака - славне и побједничке, да смо стално сјекли турске паше и бимбаше, разгонили Турке „на буљуке“… Славна прошлост је лаж, каже М. Црњански. Ко зна колико је црногорско-турских сукоба око испаше и имовинских дажбина, касније представљено као бој са сул-
тановом војском, иако састављачи гусларских пјесама понекад, и то ненамјерно, кажу истину. Сјетимо се пјесме Смрт Никца од Ровина и разлога због којег је дошло до сукоба Никца и никшићких Турака. И напокон, присјетимо се како су погинули Никац и Бабић Јакшар: „Трче они један пут другога/ сретоше се у бијеле овце/ једанак им пукли џефердари,/ оба мртви пали међу овце.“ Која је ово национална политика и борба за слободу? А по Никцу је Његош, наводно, хтио да назове медаљу која је послије добила Обилићево име.
Упркос свим историјским знањима, колико сте пута чули: историја Црне Горе јесте историја сталног ратовања и великих побједа над Турцима. Када то чујем или прочитам као став неисторичара који вјерује да познаје националну историју, онда сасвим разумијем због чега тако мисли. Чак сматрам да је неизбјежно да тако мисли. Али када овакав став изрекне историчар, онда знам да је у питању маскирани гуслар, који не разумије историју Црне Горе, па ни историју као науку. Било је доста ратовања, било је много битака, многе су и добијене, али историја Црне Горе – није историја ратовања, нити слијед војничких побједа. Позовимо математику у помоћ.
ПОКЛИЧ ЦРНОГОРАЦА Анастас Боцарић
Црна Гора је пала под османску власт 1496. године, а до првог војничког сукоба, за који би се могло рећи да је претеча црногорског ослободилачког покрета, долази 1603. године. Дакле, након 107 година туђинске власти. Била је то прва војничка побједа Црногораца. До друге велике војничке побједе требало је чекати 153 године (1756). Успјех је била и побједа 1768. године. Двадесет осам година касније, извојеване су двије велике побједе: на Мартинићима и Крусима (1796). До сљедеће велике побједе Црне Горе чекали смо 62 године. Наравно, побједа на Граховцу (1858). Затим Вучји до, Фундина, опсаде Никшића и Бара (1876-1878). И тиме се углавном завршава наше побједоносно ратовање у XIX вијеку. Од 1496. до 1878. године су 382 године. За то вријеме – десетак политички важних побједа. Али, ипак има историчара који честе црногорско-турске пограничне инциденте око имовинских питања или црногорска четовања по Херцеговини, виде као непрекидни рат. Гријеше људи. Зна се што је турски поход на Црну Гору, зна се што је погранична свађа, зна се што је похара. Турских похода на Црну Гору, у виду казнених експедиција које предузима регуларна војска, након 1603. било је двадесетак: 1649, 1685, 1692, 1712, 1714, 1756, 1768, 1785, 1792, 1796, 1858… Ове су се казнене експедиције најчешће неповољно завршавале по нас. Али истина је да су у биткама про-
тив Турака Црногорци извојевали убједљиве побједе, иако је противник био вишеструко бројнији и опремљенији. Историчари увијек за ове невјероватне побједе имају исто објашњење — храброст и мотивација. Не знам да ли је то довољно, али не могу да препознам што недостаје. А сигурно недостаје. Очекивао сам да ће нова генерација црногорских историчара која се бави овом проблематиком, понудити објашњења која недостају. Ништа од тога. Гуслар који се служи компјутером, остаје гуслар. У вредновању црногорских битака и ратовања против Турака често доминира, чини ми се, локални и племенски приступ. Када се овај феномен опсервира из тог угла, онда је важан број погинулих и рањених, број заплијењних застава, пушака и коња и наравно персонални допринос. Ко је посјекао колико глава, ко је командовао батаљоном, које је братство или племе имало највећу улогу… У анализи овог феномена упадљиво недостаје његово регионално значење. Црногорско ратовање није сјеча паша, како је виде племеници и историчари жељни медаља, него је сукоб са једном глобалном и супериорном војничком силом. Војничка снага Османског царства XVI или XVII вијеку, приближна је снази савремених војних алијанси. Понављам, немам довољно добрих објашњења за ове црногорске побједе, јер оне су, мјерено односом снага, невјероватне. Искрен да будем, немам добро објашњење ни за неке раније битке, попут Барске из 1042. године. Византијски писци су пораз десетоструко бројније византијске војске објаснили ратном варком, прављењем буке, навлачењем у кланце… Не знам баш да ли су византијски војници били толико плашљиви од звукова трубе или да су били ненавикли на кланце, али је дукљанска војска супериорно побиједила, а византијски писци и Поп Дукљанин нијесу нашли друго објашњење за ову побједу. Но, да се вратимо нашим Турцима. Црногорске војничке побједе уочљива су и фасцинантна појава и у балканској националној историји новог вијека. Неведите још једну балканску земљу или народ са таквим ратничким резултатима. Навео сам битку из 1603. која би се могла сматрати почетком црногорског устанка. А када је почео Први српски устанак? 1804. године. Ко је, осим Црногораца, од 1603. до 1804. године на Балкану имао националноослободилачки покрет и ко је водио војничке битке за национално ослобођење? Опростите, али нико други. Звучи као патетично патриотско првачење, али то су чињенице. Из овог ратовања настала је независна држава. У томе је значај црногорског ратовања. Није то племенска олимпијада о којој пишемо да бисмо истакли претке или племе коме припадамо, већ је ратовање дио државотворног и ослободилачког покрета. И зато: „Докле расте перје на соколу…“