ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
13. jun 2020. | година I | број 15
однос према петру ii петровићу његошу
О
дувијек сам се оптерећивао питањем коју количину информација, у основној школи, а коју у средњој треба, кад је ријеч о Његошу, понудити ученицима да им прво Његоша не огадимо, него га учинимо толико привлачним да му се ученици сами, и без наставника враћају и откривају нова привлачна мјеста, да сами надограђују оно што су једном у школи чули, али и траже нова тумачења и богатије интерпретације. Није важно да ли заиста човјек ради у учионици, или о сличним питањима размишља као интелектуалац који просто жели да неопходне информације о Његошу постану својина што већег броја младих грађана Црне Горе.
Кров СЛОВО О НАЈВЕЋЕМ ПЈЕСНИКУ СЛОБОДЕ
Има ли у свјетски познатој литератури писца, попут Његоша, који је својим дјелом тако синтетизовао вјековно национално искуство, тако моћно изразио морално и друго суштаство властитог народа? Нијесу ли то Пушкин, Шекспир, Бајрон, Данте?
Посебно се забрињавамо над питањем колико потенцијалних наставника су у стању да знања о Његошу тако преносе на ученике да избјегну бројна кривотворења и крволочну политизацију која је крајем деведесетих тутњала овим простором? Каква и колика је педагошка деликатност потребна да ученицима исламске вјероисповијести на првом кораку не омрзнемо Његоша, већ га учинимо саставним дијелом и њиховог, разумије се, позитивног културног и моралног насљеђа? На само овом питању требало би испитивати дозрелост будућег наставника за рад у учионици.
се противу потурица у Његошевом Горском вијенцу наводно боре. Давно је превазиђена и потрошена сценографија која означава голему надмоћ Османског царства над инокосним црногорским народом. Уосталом, послије одласка Османлија са Балкана, бивало је на балканским просторима и других ратова у којима су некадашње „потурице“ бивали патриоти, а некадашњи борци противу потурица најочигледнији издајници. Колико деликатна материја, какво искушење за сензибилног и друштвено одговорног наставника?
Уосталом, преци данашњих и сјутрашњих ученика исламске вјероисповијести баш су исте особе, дакле и потурице и они који
Морам, баш овдје испричати догађај из личног искуства. Била је највјероватније 1993. година. Фашизација православног црногор-
ског становништва доведена до апсурда. Пролазе и црногорским друмовима војни камиони из којих нам наша браћа, рођаци и кумови показују фашистички знак у облику три прста. Иду да штите Југославију убијајући Муслимане, односно Бошњаке, и Хрвате. Иде се на Дубровник, дивља у Мостару... Кажем пријатељу Петру Вујовићу, адвокату из Цетиња: „Видиш ли, мој Перо, да дефинитивно нестаје Црна Гора? „Не“- одлучно одговара Петар – и наставља „не може Црна Гора да пропане“. „Како не може?“ – кажем ја. „Зар не видиш што се догађа?“ „Не може“ – понавља Перо и наставља „Црна Гора има кров“. „Какав то кров, Перо?“ „Она има Његоша“ – поентира Перо.
Можда се неко одмах неће сложити са Пером, можда ће неки помислити да је у питању само једна од пожељних фраза, али нико при том неће узтврдити да Перов аргуменат нема своје оправдање и довољну логику. Поставимо себи овакво питање: да ли би Црна Гора представљала лакши плијен за њене данашње потенцијалне предаторе да нема Његоша? Није тешко одговорити. Уосталом, није случајно Његошева слика ношена испред крволочних поворки због тога да се Црногорцима сугерира утисак да је у нељудском походу на читаве мирне југословенске народе Његош са њима. Срби су, ипак, прије Црногораца потегли Његошеве слике, јасно показујући да Његоша никад нијесу разумјели. Слиједила их је у стопу црногорска деградирана маса. Вјероватно да некадашњи митингаши не би толико теглили Његошеве портрете да се кренуло у борбу само против Хрвата? Не, али је требало сугерирати да је дошло вријеме дефинитивне побједе над Османском империјом, што је потврдио својом изјавом и Ратко Младић, и тако се тријумфално осветити Турцима за петсто годишње српско ропство. Уосталом, тачно петсто година Србија данас касни за реалношћу, претварајући при том и Србе из Црне Горе у још закашњелијег и затуцанијег губитника. Поставимо опет овакво књижевно теоријско, да не кажемо естетско питање: има ли у свјетски познатој литератури писца, попут
Рајко ЦЕРОВИЋ Његоша, који је својим дјелом тако синтетизовао вјековно национално искуство, тако моћно изразио морално и друго суштаство властитог народа? Нијесу ли то Пушкин код Руса, Шекспир или Бајрон код Енглеза, Данте Алигијери код Талијана, можда неки Шота Рустевели код Грузина? Због чега је Његош у своме временски кратком животу скоро деценију жртвовао одричући се писања, док није схватио да његови земљаци, живјећи у инокосним условима, имају што да као трајну вриједност поруче цивилизацији. Прије тога био је дубоко разочаран, у односу на своју Црну Гору, достигнутим степеном цивилизацијског развоја европских земаља, које је стигао да посјети. Нигдје није видио такво пијанство слободом као у властитом завичају, ни једна друга земља га није могла одгајити као највећег пјесника слободе за које свијет зна.
Умјетник као владар ФЕНОМЕН КОЈИ ТРАЈЕ КРОЗ ВРИЈЕМЕ
Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
У
мјетност и власт не иду заједно. Једно је плод маште и често ирационалне самосвојности док је друго у вези са судбинама народа и тако неријетко у знаку готово суровог прагматизма. Ријетко се зато умјетник и владар срећу на истом мјесту, а камоли у истој личности. А управо се тако нешто, изван свих устаљених правила и конвенционалних очекивања десило у Црној Гори с почетка 19. вијека са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем. Кроз његов успон на сам врх власти 1831, одједном, представа о умјетности подиже се на највиши државни ниво. Више од тога. Његошево стваралаштво, његов набој и замах, снага филозофске, метафизичке визије далеко је превазишла његова државничка достигнућа. Он је постао владар који је, прије и изнад свега, био ненадмашан умјетник,
мистик и визионар. И тиме је он прерастао у врсту феномен који траје кроз вријеме, али који му исто тако и одољева. Само је можда, у једном другом времену, Вацлав Хавел, у Чешкој, успио да умјетнички занос повеже са конкретном влашћу, али историјски контекст је био савим други. Тренутак Његошевог успона на власт је био тренутак изузетне политичке комплексности борбе за државну самосталност Црне Горе и њен културни идентитет. И та политичка реалност је нашла одјека у његовој умјетности. Али Његош није од умјетности стварао онај имагинарни вишак који би оправдао политичко дјеловање. За њега је умјетност била врхунски израз људског битисања који је он снијевао на Ловћену, у то доба највишем врху. У тој свијести о одвојености политике и умјетности, о тешкоћи људских избора и драми људских судбина, крије се Његошева цивилизацијска улога која се често запоставља кроз различите интерпретације његових остварења. Незаобилазно је да је одјек античко-грчког стваралаштва и традиције, који је пронашао дијахронијски израз у развојном току европске културе, на посебан начин на црногорском тлу, наставио кроз његову Лучу
Микрокозму и Горски вијенац, умјетничко-мисаоне вриједности Илијаде и Одисеје. Али док је Хомер остао умјетник без лица, утонуо у таму времена, и без стварних биографских података, Његошев лик, његова слика и прилика, снага погледа у горским очима, живи су и конкретни. Та конкретна страна његове божанске надарености је оно што је отежавало његову контекстуализацију у различитим историјским околностима. Његов лик је сликан и пресликаван, често вулгаризован и злоупотребљен у дневно-политичке сврхе. Међутим, дијалектичка амбивалентност синтагме „умјетниквладар“, односно, контрадикторност свјетова које су означавали, учинили су да један добар дио Његошеве мисли и визије остане изван симболичког система уобичајене рецепције дневне критике и тренутне моде на теоретско-књижевној сцени и у домену политичког израза. Најсликовитије је то показивала судбина његових посмртних остатака који су више пута били сељени из цетињског манастира на Ловћен и назад, а зависно од дневно-политичких прилика и потреба да се користи Његошева умјетничка слава и симболичка вриједност његовог
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ Анастас Јовановић, 1847. или 1851. снимљено фотографским поступком калотипије
имена у име непосредне политичке добити. Тако је изузетност Црне Горе баш у појави владара-умјетника, Петра II Петровића Његоша, превазишла симболичну историјску дневност и њена збивања тога доба. На извјестан начин постала је случајем културолошког типа, оваплоћење Платонове идеје у Држави, о филозофу-умјетнику као иделаном владару. Али је исти тај феномен „владара-умјетника“ одредио Црну Гору за времена која долазе. Дилеме Његошеве визије, питања која је он поставио, слике херојског држања и моралног битисања, саставни су дио идентитетског дефинисања са којим се Црна Гора и данас носи.