ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
30. мај 2020. | година I | број 13
ФОРМЕ КРИЗЕ ЗАЈЕДНИШТВА
Живот у страху ништа не вриједи
Блиско ми је Уелбеково мишљење да ће свијет бити „нешто гори“ него што је већ био. И ништа неће бити као што је било и због страхова и увјерења да ће се походи смртоносних вируса обновити. А од људи у страху, поражених страхом, не може се ништа добро очекивати... Најгоре је то што је страх човјекова сјенка која га може срушити
Р
езоновање о ширењу вируса Covid-19 већ се обликујe као опште мјесто са много непознатих исходишта посебно у односу на глобализацију. Иначе, глобализам је велика идеја модерног свијета. Утемељио је својевремено Кант, а призивали су је и Ајнштајн, који је „прозвао“ Америку да спасава човјечанство од пријетеће атомске катастрофе и Јасперс у настојању да се заустави совјетски тоталитаризам. Маклуан је, с разлогом, доказивао да ће електронски медији укинути „фрагментарну“, „линеарну“ и „апстрактну“ цивилизацију и створити глобално село. Глобализација је „покривала“ универзалне вриједности људске заједнице и штитила људска права од тиранских и аутократских система. На универзалним вриједностима почива људско многољудство. У слободи, правди и једнакости (раса, полова, вјера) успостављали су се свјетски стандарди са много тешкоћа и пропуста. Брзо се заборавило упозорење Римског клуба из 1968. године да планета Земља постаје опасна за људски живот. Еколошки проблеми постају планетарна невоља. И поред тога створена је цивилизација отпада. Присуство међународног криминала и тероризма уноси општу несигурност. Посљедњих десетак година харају вирусне болести. Kорона вирус се појавио као неодгонетнута загонетка и смртоносна опасност. А Платонову идеју да су за државни поредак и односе држава „потребни, сем слободе, разум и пријатељство“ нијесу схватили ни господари свјетске заједнице. Досадашње тумачење глобализације неопходно је преиспитати јер су се у реалности испољиле и неочекиване слабости. Били су од раније упитни њени процеси силовите и унисоне хомогенизације која је поништавала различитости држава и доводила до оспоравања њиховог националног и културног идентитета. Глобализација је данас с лакоћом омогућила ширење корона вируса. Пандемија је ударила у срце глобализације и до темеља је уздрмала. Довела је у пи-
гим земљама испољио се популизам, национализам и аутократска владавина. Чули смо и запажање да за вријеме кризе грађани подржавају искључиво вођу! У цјелини стихијних снага, човјек је само дио — честица цјелине цјелина, како би то рекао Костас Акселос. Он је видио технику као снагу која је замијенила некадашње митолошке ликове, тако да „она боље од Прометеја и Икара мисли природу и жели је укротити“. Присутна у свим облицима постојања – од материјалне производње до мисли која се кибернетизовала, техника се појавила не само као човјеков суиграч већ и као планетарна моћница модерног доба јер рјешава малтене сва људска питања. У освајању човјековог свијета, она постаје форма принуде. Постала је не само велико цивилизацијско остварење већ и камен спотицања у људској комуникацији. Уз њене окове, нестала је непосредност људске комуникације, нестала је близина другог
човјека, нестала близина додира у којој не би били присутни постварени посредници. Савременици су повезани уз помоћ нових технологија као никад, али су и остајали усамљени као никад. Отуда и синтагма сами заједно. А кад је ступила на свјетску сцену пандемија корона вируса, као природна катастрофа и као стихијна снага природе, она је са физичком дистанцом и буквално направила дистанцу између људи. Она их неумољиво удаљава. За Сартрове прљаве руке њихово прање је недовољно. И безнадежан чин. А кад карантин као овјештали појам постаје мјесто човјековог спаса и кад се сви други доживљавају као опасност, заједништво је у дубокој кризи. Ваља се сјетити Мартина Бубера, који пише: „Дух није у Ја већ између Ја и Ти. Он није попут крви која кола у теби, него попут ваздуха у којем дишеш“. Не смије се заборавити ни то шта је човјек учинио природи. За ово шта се сада дешава као природна катастрофа, све више
сам сигуран да се природа свети људима због њиховог немилосрдног насилништва над њом. У својим непочинствима људи заборављају да они нијесу само креација културе него и креација природе. У свом суровом господарењу над природом, човјек је призвао освету природе, која ће дуго трајати, а може се завршити и тишином као човјековим опијелом. И да завршим са већ постављеним питањем: да ли ће свијет послије корона вируса бити исти? Неће бити исти јер се већ промијенила стварност тога свијета. Штавише, мени је блиско Уелбеково мишљење да ће свијет бити „нешто гори“ него што је већ био. И ништа неће бити као што је било и због страхова и увјерења да ће се походи смртоносних вируса обновити. А од људи у страху, поражених страхом, не може се ништа добро очекивати. Живот у страху не вриједи баш ништа. Најгоре је то што је страх човјекова сјенка која га може срушити.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ратко БОЖОВИЋ
тање све њене институције и њене структуре-људске, етичке, економске и здравствене. Показале су се велике слабости неутемељеног заједништва. Сада постаје јасна мисао филозофа Слотердајка: „Глобализација нас је све сувише брзо убацила у заједништво“. А свако заједништво је спорно ако подразумијева било чије губитништво. „Ако не дјелујемо сада, чини се да ће нам капитализам доћи главе“, пише Тери Иглтон у књизи „Зашто је Маркс био у праву“. Бојим се да је губитништво неизбјежно! Зато се и за глобализацију може рећи исто што и за капитализам. Ето, ни сада није било ни заједничке стратегије ни заједничког „одговора“ на ову свјетску пошаст. Није било ни узајамности ни солидарности ни алтруизма. Националне државе су се у својој самодовољности побринуле да затворе границе и да забране извоз медицинских средстава. Солидарност је била готово заборављена. Биле су то антиглобалистичке тенденције и форма кризе глобализма. У мно-
ЖИВОТ У СТРАХУ Подгорица, 25. април 2020.