ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
2. мај 2020. | година I | број 9
ЦРНОГОРСКИ ВЛАДИКА И ПЈЕСНИК СВЕДЕН НА ПОПУЛИСТИЧКИ АМБЛЕМ
У знаку похаре Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Д
раматичне слике недавних литија по градовима Црне Горе у знак протеста против Закона о слободи вјероисповјести пружају прилику да се Његошев лик види из једног новог угла. Наиме, црногорски владика, између застава и транспарената, на штапу изнад глава масе, сведен је, напрасно, на популистички амблем најнижег заједничког именитеља - на опште мјесто српства. Управо зато вриједи се сјетити Walter Benjamina и његовог концепта ауре, где се ауром назива “уникатан феномен дистанце” ма колико нечему
Његош лишен црногорске традиције и Црне Горе, као културно-историјског амбијента, није више Његош. А епскофилозофски спјев “Горски вијенац” сведен на интерпретацију националног, није више уопште “Горски вијенац” били близу. Јер наспрам похараног Његошевог лика сведеног на знак српства треба, исто тако, имати у виду оно несводиво на општа мјеста, оно што га издваја и дистанцира од свих генерализација, а то је његова црногорска аура. А та црногорска аура је густо ткање веза и односа, искустава и доживљаја, оно између редова, изнад и изван политике - контекстуални ехо, позадина и ореол из кога је Његош црпио живу енергију своје визије и стваралаштва. Та аура се, исто
тако, донекле слути у опису Његоша из пера Rebecca West која каже да је он био не само изузетан владар већ и: “познавалац права, бавио се филозофијом, а доста је знао и о мистицизму…” И зар се несводива дистанца те његове ауре не назире и као нека врста трауме битисања на Његошевом мјесту, гдје: ”... није било лако бити божански лијеп див, с милтоновским поетским генијем, и неком врстом светачке благости, и истовремено предводити народ племенитих дивљака при-
нуђених да се варварски отимају за сваку мрвицу цивилизације, док му је духовну и националну вјеру нагризао црв моралне сумње.” Зато потрет Његоша на недавним литијама по црногорским градовима није само чин злоупотребе лика писца “Луче микрокосма” у дневно политичке сврхе, већ додатно, по сриједи је и перфидна замјена теза. Јер оно што је код Његоша најбоље и до чега је најтеже доћи, његов спој загонетне поетске визије са моралним ставом, овдје се користи као “има-
гинарни додатак”. Оно узвишено у њему, овдје постаје предтекст и изговор за најниже страсти. Тако ће иза колоне која маше Његошевом сликом као ратним барјаком на неком од зидова кућа остати графит “уби Црногорца”. Крв и поезија тако допуњују једно друго на баналан и кошмаран начин. Теоретски је, међутим, одавно доказано да издвајање из контекста умјетничког дјела аутоматски га, не само мијења, него га лишава његових аутохтоних стваралачких карактеристика. Баш као што Његош лишен црногорске традиције и Црне Горе као културно-историјског амбијента, није више Његош. А епскофилозофски спјев “Горски вијенац” сведен на интерпретацију националног, а не умјетничког из античке баштине Црне Горе и језика, није више уопште “Горски вијенац”. Отуда Његошев портрет на протестним литијама мање личи на њега самог, а више подјсећа на стихове Бодлерове пjесме “Албатрос”, где стоји “… том кнезу облака и пјесник је сличан, он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан дивовска му крила сметају да крочи…”
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Покрадени и због лијености Најгоре је када вам отму причу. А ми се за наше ниjeсмо борили, одскора се боримо, и не баш нарочито спретно. Боримо се – дијелећи се и свађајући се Марија ПЕРОВИЋ
Н
а првој години студија у Београду, професор сценарија објаснио нам је сљедеће:“ Ако одете у факултетски клуб, и испричате вашу идеју, неко ће вам је украсти. То не значи да не треба да причате, јер од колега можете да чујете добру сугестију“. Са 19 година срела сам се са идејомкрађе ауторског дијела. Додао је: „Зависи од вас, како ћете се изборити„. Да се не деси – похара? За четврт вијека, интернет је постао глобални информатор. Замјењује ми енциклопедију лексикографског завода, коју је уређивао Крлежа, по којој сам научила да трагам у гимназији. И даље су у библиотеци мог дјетињства у Никшићу. Обратила сам се интернету и одређеним појмовима, и... ту смо покрадени. Почев од домена и назива земље из које неки филм, црногроски који пријављујемо на фестивале, па надаље. А за ту крађу крива је - лијеност. Јер попут идеја које смо, неко стидљиво а неко надахнуто, као студнети причали у клубу факултета, сада као одрасли идеје везане за културну баштину и насљеђе, причамо тек од скоро... и стидљиво. Јер, прво што ћете да урадите у 21 вијеку - гуглаћете појам. Тако да смо за „интернетску похару„ одговорни - сами. Да ли икона Филармоса треба у пећину или не? Из моје области се укључујем - ако се већ Исус Христ,
не Исус Навин (изгубио је популатност рођењем другог, јер о другом имамо више наратива) родио у пећини, шта је ту проблем? Иако икона као експонат у плавој капели Народног Музеја, мени сасвим добро изгледа. Али ја сам од оних који од туризма највише комзумирају музеј, улицу, тргове и ресторане. Обиђем и значајне катедрале, цркве и храмове. И даље нема доступног и занимљивог наратива - како је Икона завршила у Црној Гори. Постоје острашћени, који заступају једну или другу страну. А у крајњој линији, ред малтеских витезова из доба крсташких ратова... били су, хм... католици, феудалци... црква још није била подјељена? Да ли је био први, други или трећи поход у питању? Највише знам преко Витезова округлог стола, Краља Ричарда, Робина Худа, принца Валијанта и Небеског краљевства. Којој цркви су они припадали - као дијете бих вам рекла да су сви били из Енглеске. А нијесу. Толико о наративима. И културном или вјерском
туризму. А то нема баш никакве везе с питањем - гдје је смјестити? Зар то није свеопште добро?! Широка јавност везаће се за занимљиву причу. Да се вратим на ријечи мог професора - оној из клуба, ту причу ће вам теже украсти.
Најгоре је када вам отму причу. А ми се за наше ниjeсмо борили, одскора се боримо, и не баш нарочито спретно. Боримо се – дијелећи се и свађајући се. Постоје они јунаци, који су универзални. Његош је један од таквих. Да није био у Бечу, који је у том периоду био ценатар за нашу регију - да ли би написао Горски вијенац, уткан у идентитет Црне Горе. Не би, и онај шири идентитет - југословенски, јужнословенски, европски... бајроновски. А мени је Његош од Бајрона ближи, а о Бајрону имамо више картица у библиотеци и гоогле „избаци више наслова„. Разних... Између осталог и у филмовима. И увијек га одгледам до краја, и чујем још неку причу... о великој
ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ФИЛЕРМОСЕ
енглеској култури, инспирисаној и готик проседеом, и античком Грчком. У култуној баштини не пребројавамо крвна зрнца, памтимо је кроз јунаке, јунакиње и наративе. Ни мале ни велику културе не треба да се плаше похара. Или крађа. Наметнуће се, на први поглед јачи, а онда занимљивији. То вам је као у љубавним односима. Или пријатељским. Остајемо уз оне од којих имамо шта да чујемо. Као у клубу Фду-а у Београду, 90. и неке оне приче које ме нису занимале, отели су ми. А оним занимљивим се и даље бавим. Тако да - моји су Владимир и Косара, моја је прва штампарија, осим Његоша, занимљивије су ми прве надбискупије од манастира - јер смо били прва краљевина, а тако су се звале док се црква није подјелила. И на крају, да Карађорђевићи нијесу бјежали - не би Филармоса била у Црној Гори. Ко му је крив што се „прешкартао„. И онда ја гласам за музеј или за пећину, тамо љети туристи могу у шорцу да уђу. Као свуда у свијету. Ал то сам само ја - а ви остали пронађите вашу причу, и борите се да вам је не украду. Добром нарацијом - која се данас увијек може поткријепити чињеницама, и не одустајте.