ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
25. април 2020. | година I | број 8
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Љепоте Црне Горе
Увијек и изнова се смијем нашим чудним изборима. И надам се да ћемо у будућности - правити само оне - који домовину бране љепотом, културом и цивилизацијом, знањем, здрављем, и напретком Марија ПЕРОВИЋ ригама и без њих... доноси сталну размјену, комуникацију, знања и звања... којима се стиже и до цара Петра Великог – оног руског, и до већ поменутих Латина, а и до далеких Америка. Е око Америка... најљепши ми је споменик Вили. Нији он спекетакуларан као скулптура, стајала сам ја и поред Хенрија Мура и Микеланђела... али што је она Вила, а Вила је у овој причи Црна Гора, и што представља жртву, свих оних из великог свијета који су дошли да помогну својој домовини... то ми је најљепше. Никако то што су страдали, него што им није било мрзно... да крену. Пут Цетиња. И Цетиње, пусто у пандемији и када пандемије није, мени је најљепше. Мало, а госпочасто. Сјетим се прича мог ђеђа Вукашина: Кад сам ја имао три године (1907. је рођен) јавио бих се на улици амбасадорима, а види ово данас... И не постоји широм свијета ништа тако контрадикторно попут Цетиња, гдје је свако кућа прича, ако је имао ко да вам их исприча, а мени јесте. И из Цетиња, најгрђи, и онај ко је најкраће владао од свих Петровића, књаз Данило. Јер је попут мора... пробао да се отвори ка свијету. Рекао НЕ сенату, стрицу, и скинуо мантију, и направио предуслов да Црна Гора буде модерна држава. Можда и због тога - што су
ми најљепши људи без униформи. Униформе прикрију разне ствари. Једноставно - нису ми најљепше. Најљепши су ми сви црногроски комунисти - идеалисти. И што се у Црној Гори и даље слави 13. јул док су у регији све улице антифашистичких бригада промијениле имена. Иако је моја бака са друге стране, говорила: Вољела сам их као ослободиоце, не као комунисте. Ал опет - лијепа ми је та идеја о слободи, и људској социјалној правда и она да жене треба да буду писмене и запослене. И да смо сви људи. Лијепа ми је попут осмијеха Љуба Чупића и шеталишта Пет Даница у Херцег Новом. Најљепши су ми и сви ти млади људи са којима свих 15 година радим на Факултету Драмских Умјетности, који коначно сада имају прилику да истрче на терен са велики свијетом, у једној компликованој – организационој умјетности која се зове филм. Али која није више
тако компликована, јер у земљи која је често без реда, ту постоји неки ред. И смијешно ми је, а најљепше се смијати, што понеко од доносиоца одлука, изван умјетности, није тога свјестан. Није свјестан резултата. Али у тој области, најљепши ми је контунитет који већ постоји. И који би требао да опстане, ако све буде зависило од нас. И од конкретне институције. А и филм је као море. Лако се пре-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Н
ајљепше је што Црна Гора има море. И један прекрасан град - Котор. Одговорила сам као у квизу - два у један. Иако је мени љепши Пераст, али Пераст није озбиљан град, а везе које имам са Херцег Новим су посебне. Али, доста. Најљепше је што Црна Гора има Боку Которску. Присјећам се духовотог коментара госпође из иностранства: Али тај залив, па то је као мање језеро. А и моји пријатељи Подгоричани су ми добацивали: Још само да кажеш, што је лепо море. А знам да није лијепо, него најљепше. Још од лекција из историје, Црна Гора и Бока о Петру Цетињском, касније о Бару који је освојио краљ Никола, и Улцињу... и о Млецима, па преко Млетака и о Његошу у Котору, Прчању, Перасту... и дон Бранку Сбутеги... па и Стефану Митрову Љубиши, да одем јужније, и зашто не и о Сервантесу који је, макар за потребу текста, био затворен у Улцињу. Па јасно, шта је најљепше и архитектонски – Бока, још од старог Рима, а нисмо је разнијели по кућама као Дукљу, већ су градови остали - са тргом, улицама... утврђени (заборавићу да су се утврдама бранили и од Брђана), па стари Бар као град који су на брду, даље од мора изградили Словени - који подсјећа на кружни лавиринит. А све уз море. Колико год затворено, у заливу, на отвореном, са ве-
БОКА КОТОРСКА
ЦРНОГОРСКА ПСИХОГЕОГРАФИЈА
Искра универзалности Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Oно што се некима чини као црногорска специфична локалност, у ствари је кључна искра њеног интернационализма
Н
а питање шта је то најбоље у Црној Гори, прво на шта сам помислила био је Јапан. Разлог томе, ма колико то чудно могло да звучи, је у детаљу да сам нека од најпознатијих мјеста у Јапану, открила и упознала захваљући једном Црногорцу, рођеном у Подгорици, поријеклом Бјелопавлић. Кроз његову живу везу са традиционалном јапанском архитектуром каква је Палата Кацура у Кјоту или Златни павиљон, као и његово инстиктивно разумијевање скривених значења јапанске
културе иза архитектонске фор- у кулу и уским дрвеним степениме, навело ме је да помислим да цама у посљедњу одају у њој, која осим професионалног знања и је била ексклузивно резервисана интересовања, за њега је посто- за господара Замка, одједном ми јала нека дубља сродност са ина- је постала јасна срж сродности изче страним окружењем. међу мог „црногорског водича“ и Ту сродност сам успјела да препо- ширег јапанског контекста. Јер та знам када смо заједно стигли у За- одаја на врху, коју су звали „соба мак Химеђи близу истоименог гра- вјетрова“, била је ексклузивна не да у префектури Хјого. У врелини само због владара који је у њој бои влази љета, пели смо се ка том равио већ и због екслузивности побијелом замку на брду, дуж зидина гледа који је омогућавала. и одаја у којима су некада живеле Из те собе владар је видио као “на слуге и службеници, војници Хи- длану“ цио Химеђи, цио простор међија, који је одавно постао музеј и даље, шира пространства, шири сјећања на јапанску историју кул- контекст Јапана. Он је тако могао туре. Али, тек стигавши на сам врх, да буде сам и изолован али и са
носи, и лако комуницира. Тешко се одржава, и тешко се брани. Не може да се утврди јер је глобалан у својој бити – или медиј масовне културе, којом год платформом да га пласирамо, идеја мора да буде интернационална - да би имао смисла, попут Котора, попут књаза Данила, попут идеје Интернационал - тако су се звали конгреси са идејом, а у најгрђим временима, између два рата организоване су три... И да наљепше и најлуђе истовремено, а и лудо је лијепо - што никада нашу повезаност са Медитераном нисмо пласирали као праоснов или праузрок културе - живљења, урбанизма, па чак и уживања. Већ сам написала да ми је смијех најљепши. Онда се увијек и изнова нашим чудним изборима смијем. И надам се да ћемо у будућности - правити само оне - који домовину бране љепотом, и културом и цивилизацијом, знањем, здрављем, и напретком. То ми је најљпеше. Јер нада је, такође, најљепша.
другима, са свим својим поданицима и са широм околином. Могао је све да види а да он не буде виђен. Док је соба испуњена вјетром омогућавала лакоћу и брзину мишљења. Схватила сам тада да је та узвишина перспектива, висина погледа, оно што је везивало мог сапутника за јапанску културу и јапански контекст. На крају, зар не пише у Његошевом Горском вјенцу да ...ко на брду ак и мало стоји, више види нег онај под брдом. Ради се о феномену који се у теорији књижевности назива психо-
географија, а коју Ги Дебор дефинише као …специфичне ефекте географског окружења, свјесно организованог или не, на емоције и понашање индивидуа. Отуда оно што је повезало јапански простор са емоционалном меморијом мога сапутника, јесте управо тај сусрет психологије и географије, угао гледања као врста међусобног препознавања. И управо та узвишеност погледа спаја аутохтони црногорски систем вриједности препознатљив код Његоша али, и у модерној Црној Гори, на платнима Дада Ђурића, на примјер, или у есејима Данила Киша, архитектури Кане Радевић или глуми ненадмашног Предрага Лаковића. Другим ријечима, оно што се некима чини као црногорска специфична локалност, у ствари је кључна искра њеног интернационализма и универзалности. А ја сам лично нешто од тога великодушног и достојанственог интернационализма сусрела баш на Цетињу у наизглед врло локалном контексту, сарађујући са писцем и уредником Марком Шпадијером и Матицом Црногорском.