ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
18. април 2020. | година I | број 7
З
Флека на два идентитета ПОЛИТИЧКИ ИНЖИЊЕРИНГ И ПРОЈЕКЦИЈЕ У БЕСУДНОЈ ЗЕМЉИ
Дарко ШУКОВИЋ
Између двије Црне Горе је „социјална дистанца“ управо пропорционална оној средњовјековној, која је дијелила витеза од друмског разбојника. Или – комиту од жандара
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
П
ројекат веће Србије не подразумијева само ширење државне територије, него и попуњавање празних вјекова у националној повијести. Од Црне Горе очекује се есенцијалан допринос његовом успјеху; на површини - треба да споји с морем државу свих Срба, у дубини – црногорска историја треба да учини српску старијом и љепшом. У овом државном послу Србије, црногорске подизвођаче радова препознаћете по гуслању о њиховој борби за традиционалну, петровићку Црну Гору. У којој им се највише свиђа онај дио кад је таква држава нестала. У њиховој, да простите сублескастој интерпретацији, испада да је Црна Гора вјековима опсесивно бранила слободу, чекајући 1918. и Подгоричку скупштину. Ноторна ствар, рекло би се, готово невриједна убадања пера. Да није епифеномена који, чини се, измиче чак и оку архитеката великодржавног посла, а камоли обичног посматрача. О чему се ради? Па, о томе да овдашња црквенополитичка полугерила, ојачана завичајним писцима и инстант новинарима, српски идентитет за домаћу употребу креира према сопственом лику. Иронија је у својеврсној идентитетској инверзији која се окреће против циља великосрпског пројекта: супериорност колективних перформанси њиховог српства доминантно почива на историјским референцама Црногораца! Схваћених, дакако, као Срби. Е, али не као било какви, него „најбољи Срби“! Као „со српства“! Без којих би, дакле, српство било осредње и бљутаво. Ни кандидат за „небески народ“. Џаба херојство стварних Срба са Цера и Колубаре, зна се ђе је „српска Спарта“. Уз овај рутински наратив, зна им се, интерно, омаћи и понешто неприкладно за пристојну публику, а базирано на вишевјековним понижавајућим обавезама раје у Отоманској империји. Ово заиста воња на ендемски расизам у оквиру исте нације! А родно мјесто те ароганције без основа је – припадност држави Црној Гори. На ужас и презир сваког Црногорца. Притом, тешко је и помислити да је на сцени промишљен, супти-
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И БОГОЈАВЉЕНСКИ ПЛИВАЧИ Саставци, Подгорица (јануар 2018.)
лан идентитетски инжењеринг, подмукао и заразан као коронавирус. Не, то је хибрид потребе да се спаси самопоштовање (ни у једној култури рушење властите државе није врлина) и претрајалих, заводљивих предрасуда о изузет-
анимљиво је да се име Србије појављује на међународној сцени, на почетку XXI виjека, тек онда када је Црна Гора иступила из заједнице назване „Србија и Црна Гора“. У том чину одвајања Црне Горе, и при том свођење Србије на њу саму, на њене фактичке границе, назире се фундаментални проблем српског идентитета. Наиме, Србија као да не постоји дијахронијски, у својим територијалним оквирима. Она је увијек негдје друго, изван сопствених граница. Довољно је погледати за тренутак временску прогнозу у којој је она и за Приштину, иако Косово de facto није више у саставу српске државе. А бурних деведесетих су те временске прогнозе укључивале у састав Србије, Републику српску и Српску крајину, као да питање граница Србије тада није било у домену међународне дипломатије и правно-важећих споразума, већ неких виших сила које ведре и облаче Балканом. Отуда је видљиво да се идеја о српском идентитету протеже увијек изван Србије у тежњи ка нечем екстра, а конкрет-
ности коју доноси сам чин рођења у Црној Гори. С колико права претендује ова групација на статус ексклузивног баштиника „правог“ црногорског идентитета, независно од тога какве планове има с њим?
Традиционална, петровићка Црна Гора почивала је на кодексу чојства и јунаштва, на одбрани државе, која је гарантовала слободу и идентитет. У којој тачки се те вриједности додирују са њеним данашњим „бранитељима“:
ФАЛСИФИКОВАНА ИСТОРИЈА
Име Србије Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
но је недокучиво. Назире се у будућности или траје попут колективног сна о некадашњем „Душановом царству“. И баш ту се крије главни проблем Србије у разумјевању себе саме и српског идентитета. Он је транзициони, формиран у историјским сеобама, као у изванредном роману Црњанског „Сеобе“, без спокоја и уживања у обичном, свакодневном, личном, приватном, постојаном, са јасном формом изражавања. Егзистирајући у покрету као на чувеној слици Паје Јовановића „Велика сеоба Срба“, заустављајући се у збјегу, без концентрације на смисао пређеног пута, српски идентитет је зато носталгичан у односу на могуће, а недогођено, у чежњи за недокучивим.
Јер да би српски идентитет могао да изрази сопствену самосвојсност, оригинално другачију у освешћеним појединцима, а тек потом у друштву, потребан би био облик живота дубоко прожет разумјевањем стварности каква јесте, а не каква се сања и привиђа. Лажном свијешћу окован српски ум непрестано води српски колектив из трагедије у комедију и натраг у трагедију. Добар примјер тога је животни пут преобраћен у животни сценарио доктора, психијатра и пјесника Радована Караџића. Његови стихови написани много година прије ратне опсаде Сарајева, “… сиђимо у градове да бијемо гадове…”- данас дјелују злослутно визионарски, јер је његова квази поезија припремила стварне злочине. Тако
фејсбук јуришницима на Призрен, али „догодине“ и нахушканим лајавцима под никнејмом на порталима-штенарама? У оној у којој ће се срести двије паралелне праве. Истина, тај, у посљедњих тридесетак година формирани колективитет повезује средњовјековна свијест, али она окамењена и увезена, заробљена у обредима и свјетоназору Амфилохијеве подружнице СПЦ. Она нема ничег заједничког са традицијом и вриједностима Црне Горе Петровића. Између те двије Црне Горе је „социјална дистанца“ управо пропорционална оној средњовјековној, која је дијелила витеза од друмског разбојника. Или – комиту од жандара. Ту врсту људи и њихов однос према Црној Гори Милован Ђилас овјековјечио је у „Бесудној земљи“ ликом Вула Л. Ваљда су им и због тога још помијешана осјећања према дисиденту из Подбишћа: мрзе га што је „копиле“ кобајаги створио и воле што га се, кобајаги, одрекао. До зуба су наоружани ИТ технологијом, али из сваког њиховог ретка вришти инфериорност поткапацитетних скрибомана, који мањак талента компензирају качамаком и јагњетином за биране госте. Но, и такви, они су дио Црне Горе. Дио њеног комплексног идентитета. Зато није рјешење оно што, неко шаљив и резигниран некоћ предложи: да их размијенимо за Латинку, Басару, Мирјану Поповић Радовић, Владимира Арсенијевића, Динка Грухоњића... Не би било фер према Србији.
се његова ратна биографија претворила у случај комедијант, када је прерушен у исцелитеља-надри-љекара, са дугом косом и лажним именом, пронађен да би био одведен пред Хашки суд. У том смилсу, можда се поменута слика Паје Јовановића може посматрати и из једног новог и модернијег угла. Није ту само ријеч о сеоби већ и о трајању у времену и простору. Лажна свијест ту је као некаква идеја водиља на путу кроз непознато и недокучено. Рањени ратници разбијене војске, свештеници на коњима без цркви, а жене са босоногом деом без породица и кућа - слика су једне колонијалне стварности. Велика сеоба Срба је готово латино-америчка, налик призорима из мексичке револуције гдје цијели народ устаје и путује са војском у рат, али и тражећи своје мјесто под сунцем. Српски идентитет је тако могуће, можда, најбоље сагледати у оквиру и из перспективе пост-колонијалних студија, где историјска траума губитка државе и права на самосталност и даље у живој стварности егзистира као фалсификат и фантазија.