ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
11. април 2020. | година I | број 6
ДИСТОПИЈА У ВРИЈЕМЕ ПАНДЕМИЈЕ
Бијег од слободе Иван ИВАНОВИЋ
Tоталитарни човјек одустаје од приватности, дјелује под апсолутном принудом и укида етику – будући да могућност избора и одлуке, као основ слободе, не постоји. Он лакомислено и добровољно прихвата принуду у замјену за обећану сигурност пита готово ни о чему а камоли о истини. За таквог и тог човјека више не важи позната филозофска антропологија нити усвојене вриједности хуманизма. Проглашена свјетска пандемија вируса Covid-19, осим што називом упозорава на могући наставак – нову
сезону, за разлику од ранијих (једноставније називаних птичји или свињски грип) учинила је видљивим и дигиталне инфраструктуре које стоје на располагању за надзор и праћење грађана. Многе земље широм свијета размишљају о корекцији закона и прописа којима би се омогућио надзор друштвених мрежа и мобилних телефона увидом у њихов комплетан садржај. Додамо ли томе донешене забране слободног кретања, затварање трговина и угоститељских објеката, налога о изолацији, веће присуство полиције и војске, праћење дроновима, ВРЕЛА РИБНИЧКА Подгорица, април 2020. увођење карантина и „полицијСТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Д
истопије доносе слику друштва тоталне и угњетавајуће контроле у којем су слобода и другачије мишљење укинути. Довођењем тоталитарног друштва до пароксизма, дистопије нас упозоравају и својим крајњим значењем бране тековине и вриједности западне цивилизације, грађанског друштва, индивидуалитета и креативности. Као такве, својом фикцијом, оне имају дубоко хуману димензију. Дистопије су израз човјекове потребе за слободом и забринутости за исту. Није случајно радни наслов чувене Орвелове „1984“ био „Посљедњи човјек у Европи“. Управо су се цивилизацијске вриједности, зачете у античкој Грчкој, расцвале у модерној Европи. Почев од Сократа па до данас, постављање питања и слободно изношење ставова израз је наше индивидуалности и антрополошка одлика човјека као мислећег и друштвеног бића. Насупрот утопијама, које представљају најбоље могуће друштво и вјеру у науку и просперитет, дистопије надилазе представу свеопштег прогреса, одбацујући је као наивну, и дају безнадежни поглед на тоталитарну будућност. Дистопијски-тоталитарни човјек одустаје од слободе и приватности, дјелује под апсолутном принудом и укида етику – будући да могућност избора и одлуке, као основе слободе, не постоји. Он лакомислено и добровољно прихвата принуду у замјену за обећану сигурност. Ако је нововјековни Декартов човјек био субјект, онај који спознаје и одређује смисао, у дистопијитоталитаризму имамо човјека одбјеглог од слободе који се не
ског часа“, долазимо до дистопијског сценарија. На овај феномен, упркос опакости новог соја корона вируса и нужности већине мјера, указују интелектуалци широм свијета, прибојавајући се и упозоравајући да долази до ускраћивања људских права и слобода. У основи дистопије је технолошки супериорно друштво са застрашујућим надзором, којим управљају стручњаци, технократе. Теоретичари од средине XX вијека указују да је рецентној техници иманентан тоталитаризам. У својој чувеној расправи о техници Хајдегер истиче да „суштина технике није ништа техничко“ већ преставља начин бивствовања. Подаци говоре да се данас надзире и чува сва интернет комуникација, и да је то утемељено у одговарајућим законским актима. Гигантске базе података и национални регистри становништва, располажу великим бројем информација о сваком од нас. Градови су покривени софистицираним камерама с могућно-
шћу препознавања лица. Управо је Хана Арент писала о томе како би оволико информација о грађанима био сан сваке тоталитарне власти. Из ове перспективе о томе морамо размишљати и из угла тоталитарног вође, који би коначно могао реализовати свој сан о надзирању и кажњавању. Данас се, у вријеме актуелне пандемије, питамо што ће бити, не само око здравља, него и с економијом, животном перспективом, промјенама у свакодневном животу, човјековим правима, животним стандардом, могућом глади, евентуалним немирима а можда прије свега – колико ће све ово трајати? Пословично се у оваквим приликама јављају и проповједници судњег дана, миленаристи и теоретичари завјере, који су реално и најближи дистопијском наративу. Искуство говори да ванредне мјере, уведене након било које глобалне катастрофе, не бивају готово никад у цјелости повучене. Наивно би било вјеровати да ће овога пута бити другачије. Власти се, најшире гледано, по правилу нерадо и споро одричу свих ванредних мјера. Прије ће, барем неке од њих, бити усвојене као нови стандард и „достигнуће“. Криза је као изворно медицински термин, одавно ушла у друштвену теорију, и увијек представља граничну ситуацију. Која страна ће превагнути, на срећу, још увијек зависи од човјека, од свих нас. Примјери друштвене солидарности, јединства и филантропије уливају наду. Али што ће бити ако пандемија потраје и остави за собом економски суноврат, незапосленост и депресију? Човјек и друштво су увијек на испиту – и добро је што је тако. Док год доносимо одлуке, слободно артикулишемо своје ставове, бивамо разборити, чувамо вриједности цивилизације и људска права, истрајаћемо у реалном животу и бити далеко од ужаса дистопије.
ГЛАС ИЗ КАРАНТИНА
Тренутак преокрета Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
У питању је у људској цивилизацији прелажење границе, поремећај укупне равнотеже, посебно живог свијета, продужавањем концепта колонијално-експлоататорског модерне цивилизације
T
амо гдје престаје нормативна стварност почиње дистопија. У Београду ових дана промјене су тренутне и инстат дистопијске. Улице више нису улице. На њима нема живота. Изгледају као тунели и предворја неке нове фикције коју пише нечија невидљива рука. Пусти булевари и тргови градова, уз ограничено кретање становника, а о звуцима сирена амбулантних кола да и не говорим. Ноћ хеликоптера. Призори људи са маскама и гуменим рукавицама на рукама. Нема жамора, дише се испрекидано себи у браду. Нема повика који очекују гласан одговор. Застајкивање је непожељено. Стари људи постају извор опасности која се не види голим оком.
Мобилни телефони су начин за људски додир са невидљвим савезницима, породицом, пријатељима. Интернет је посљедња веза са остатком нестајућег свијета. Виртуелност као коначна судбина. Све што смо узмали здраво за готово више није здраво – заразно је, потенцијално болесно. Може да буде чак и смртоносно. Тренутак преокрета, тако, најављује мијењање укупне слике стварности, прекидајући изненада устаљени континуитет. Почетак је то другачијих понашања људи, психолошки амбијент се трансформише и у спољашњим оквирима, и унутар индивидуа. Појављује се другачији ритам обичних животних радњи, у односу према
времену и његовом току, независно од личног става и жеља - тако наступа ДИСТОПИЈА. Човјек модерне цивилизације, поносне на многа научна открића и космичке летове уз савладавање сила гравитације, суочен је одједном са моћи сићушног живог организма, невидљивог вируса. Тај вирус је човјека, међутим, на чудан начин заробио и уплашио пандемијом са којом мора да се бори. У питању је врло вјешт мирко организам способан да се мијења и прерушава, скривајући свој идентитет. У бити, вирус какав је по себи као феномен, уводи тиме у нашу стварност елеменат недокучивог, измичући потпуно свим нашим чулима,
ширећи се преко свих административних граница, изван свих правила језика и науке, постајући ултимативна другост, од које иначе зазиремо у стварности. То је разлог да је овај вирус на почетку изазивао расистичке, ксенофобичне реакције. Недавно га је Доналд Трамп назвао “кинеским вирусом” желећи да нагласи расне црте и национални предзнак. Али, оно што вирус, заправо, буди у нама јесте подсвијест, као и подсвесне везе са магијским и митским енергијама симбола. Отуда, иако су бајке, на примјер, као “приче судбине”, књижевност, назначиле много тога, као сликовиту, имагинативну слутњу, ми смо све то примали као предање и нарацију. Међутим, једног јутра у марту на почетку XXI вијека, у великим градовима свијета, пробудили смо се заробљени попут Гуливера од стране малих Лилипутанаца, сићушним и невидљи-
вим корона-вирусом. То више није била литерарна Свифтова фикција, већ стварност коју живимо. Са овом пандемијом одиграо се тренутак преокрета планетарних облика егзистенције, док је корона - вирус својим “тајним садржајем” изразио своју трансцедентност. У питању је у људској цивилизацији прелажење границе, поремећај укупне равнотеже, посебно живог свијета, продужавањем концепта колонијално-експлоататорског модерне цивилизације. Симболично, попут мајушне Сфинге, корона-вирус донио је поруку неопходне промјене.