ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
4. април 2020. | година I | број 5
“Љ
уди су или успаничени од страха или помирени и послушни” - рекла ми је продавачица у супермаркету. Посматра нас жена у овој свеопштој пометњи и добро закључује, помислих. “А ви” - питала сам је, а она ће мени намигујући - “Оно друго, била и остала.” А ја ћу: “Благо вама.” И растасмо се смијући се, знајући да нијесмо дорекле истину да живимо један бизарно беспомоћни тренутак на планети.
У ИШЧЕКИВАЊУ „ДАНА ПОСЛИЈЕ“
Црни Хумор
Смијала сам се скоро над црнохуморном карикатуром Душана Петричића који је на јарболима Уједињених нација, умјесто државних застава угледао медицинске маске егоистичних националних политика, како лепршају ли, лепршају...
Што нам друго преостаје у овој свеопштој хистерији у којој нам непрестано објашњавају како је рутина живота замијењена кобном неизвјесношћу, као да то и сами не видимо, И као да нам није јасно да је нужно направити отклон препуштајући се унутрашњем свијету.
Радмила ВОЈВОДИЋ
Рат до побједе над опаким невидљивим непријатељем – ми смо спремни. Ако не будете дисциплиновани, дисциплиноваћемо вас ми пристајемо. Посматрамо вас и кажњаваћемо – ми кажемо да тако и треба. На стуб срама именом и презименом свакога ко је под сумњом да би могао бити и у процесу инкубације вируса – слажемо се
К
НИН бр. 361 / ДУШАН ПЕТРИЧИЋ
Са епидемијама не живимо први пут зато што се нама дешавају први пут, оне су стварност хиљадама година. Уписане су у законе и државне уставе, па се на “тоталитаристичко дисциплиновање” привикавамо из дана у дан. Позвани на солидарност, ваљда полазимо и од тога да ова ситуација не препознаје искомплексиране незнањем, сви једнако још ништа не знамо о Covidu 19, односно Coroni, сви, од моје комшинице касирке до медицинског експерта. И због тога се одазивамо позиву на послушност и кад га не разумијемо баш најбоље.
апсолутно. Наш здравствени систем је апсолутно професионалан, апсолутно спреман, апсолутно стручно оспособљен – ми вјерујемо као никад досад (“апсолутно” је најфреквентнији квалификатив из одговорних уста државе, ових
аква нас стварност чека након завршетка пандемије корона вируса - социјализам за богате, капитализам катастрофе или нешто треће, запитао се филозоф Славој Жижек признавши да га, док размишља о могућим исходима, хвата паника. Жижек предвиђа неизвјесну будућност са којом ћемо се суочити ако преживимо рецесију која предстоји. - Планета коју познајемо престала је да се окреће... Сада морамо учинити немогуће да бисмо избјегли оно најгоре. Али шта је то немогуће - пита се Жижек. У ауторском тексту за „Русија данас“ један од највећих филозофа данашњице признаје како највећу пријетњу не види у отвореном варварству и бруталном насиљу преживљавања праћеном нередима и паничним линчовањима, мада не искључује ни ту могућност. Више га, каже, плаши варварство са људским ликом или безобзирне мјере преживљавања које се примјењују са жаљењем и саосјећањем, а које су озакоњене стручним мишљењима. - Пажљиви посматрач лако је примјетио промјену тона у начину на који нам се обраћају они на власти. Они не покушавају да покажу мирноћу и самопоуздање, већ редовно изричу тешка предвиђања. Суштина њихових порука је да ћемо морати смањити основну премису наше друштвене етике као што је брига за старе и слабе - примјећује Жижек. Своје слутње поткрепљује примјером Ита-
дана – радујемо му се). Политика слуша струку, објављују – наравно, ми климамо главом. Како наравно, па ваљда се то подразумијева…? Чекајте, то вам се омакло или нијесте до сад – мислим, слушали струку…? Ма добро, ванредно је стање, иако није проглашено, неиспавани смо прихватамо.
Није ми намјера да извргавам руглу мјере које се глобално заговарају и спроводе на мање – више сличан начин у свим државним системима, али да стојим у одбрани основних људских права, то је питање инстинкта. Затворене границе, заустављен саобраћај… санитарне мјере, карантини, ратне болнице… Разумијем их као одговор на вирус који је демократич-
не природе и не прави изузетке, ни класне ни расне, ни идеолошко – политичке… На вирус који је ставио државе у хладни погон, а послије, ко преживи причаће услиједиће економске и социјалне инфекције… Не прижељује их нико – напротив – али те инфекције многе већ брину више него ова епидемијска. Разумљиво, као што је епидемија зависна од људског понашања и политика је, па је у свеопштој беспомоћности зато оволико гласно забринута, гласно хвалисава, популистички маскирана и склона ригорозним мјерама пред непослушним људским бићем. Самоодговорност, самодисциплина, кажу – слажемо се, нема друге. Али и мало самокритичности, размислите о томе, можда смо и сами одговорни за оно што нам се догађа, па нас то мало самокричности може искреније усредсредити на овом епидемијом већ промјењени свијет. Припремање на ту промјену методама изазивања страха и дисиплиновања људског духа (системи законских казни, затвор, душевна болница – ту станују институти дисциплиновања човје-
ка кроз цивилазицију), уз постојећи наратив апокалиптичности ситуације епидемије, све то дјелује психолошки обесхрабрујуће, а онај „дан послије” нам изгледа баш антикатарзично. У безбројним написима које читам ових дана, а углавном се врте у кругу тема од теорија завјера до катастрофичких визија о ускомешаности природних сила глобално опустошених природних богатстава планете, заједнички је именитељ неизвјесност хоћемо ли се кад дође тај “дан послије” провући без капиталистичке профитерске батине и живјети у социјално бољем свијету и солидарнијем и мимо епидемија и кризних ситуација. Хоћемо ли тог “дана послије” другачије доживљавати велике савезе, него што их доживљавамо сад - као нефункционалне, скупе, неефикасне? Смијала сам се скоро над црнохуморном карикатуром Душана Петричића који је на јарболима Уједињених нација, умјесто државних застава угледао медицинске маске егоистичних националних политика, како лепршају ли, лепршају...
СВИЈЕТ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ ИЗ ВИЗУРЕ ФИЛОЗОФА СЛАВОЈА ЖИЖЕКА
Страх од принципа „преживљавање најјачих“ лије у којој је већ предложено да се пацијенти старији од 80 година и они са тешким обољењима, уколико се епидемиолошка криза погорша, једноставно оставе да умру. - Прихватање ове логике „преживљавања најјачих“ нарушава основно начело војне етике која говори да би се, након битке, прво требало побринути о тешко рањенима, па чак и ако је шанса за њихово спасење минимална. Та логика не треба да нас изненађује. Болнице је већ примјењују са обољелима од канцера - написао је Жижек. Ипак, преживљавање и борба за голи живот, упозорава он, не уједињује људе, већ их заслијепљује и раздваја. - Није довољно саставити некакву глобалну здравствену бригу за људе, у њу треба укључити и природу. Вируси нападају и биљке које су главни извори наше хране, попут кромпира, пшенице и маслина. Увијек морамо имати на уму глобалну слику свијета у коме живимо, са свим тим парадоксима - истиче он, те напомиње како смо упали у троструку кризу. Прва је, објашњава Жижек, медицинска коју
СЛАВОЈ ЖИЖЕК
је изазвала сама епидемија. Друга је економска, која ће нас тешко погодити без обзира на исход епидемије, а трећа ментално здравље. - Основне координате живота милиона и милиона људи се распадају, а промјена ће утицати на све... Морамо научити да размишљамо изван координата берзе и профита и пронаћи други начин производње и распоређивања
потребних ресурса - сматра он. Жижек наводи и како су му се ругали када се недавно послужио термином комунизам, а како сада и амерички предсједник Доналд Трамп најављује предлоге за преузимање приватног сектора. - То није утопијска комунистичка визија, то је комунизам наметнут потребама голог опстанка. То је нажалост верзија онога што се у Совјетском Савезу 1918. називало ратним комунизмом. Како кажу, у кризи смо сви социјалисти - написао је Жижек. Овај филозоф закључује дилемом да ли ће овај наметнути социјализам бити социјализам за богате, хоће ли се епидемија свести на још једно поглавље у причи коју је канадска ауторка и друштвена активисткиња Наоми Клејн назвала „капитализмом катастрофе“ или ће пак из ње изаћи нови свјетски поредак.