28. март 2020. | година I | број 4
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
СОЛИДАРНОСТ КОД ЦРНОГОРАЦА И ВЈЕРА У СЕРВИРАНЕ ЛАЖИ
иваНа БоЖовић
Вратоломије лаковјерног народа
Рајко ЦЕРОВИЋ
С
ве је почело 20. августа 1988. године у Титограду. Дан врућ, 35 степени у хладу. Главни градски трг пун као шибица. Дио масе једноставно претиче преко димензија трга и смјешта се на почетку улица које се у њега уливају. Велики дан: у госте Титограду долазе напаћени Срби са Косова, све го демагог и фолирант. Хоће да изазову црногорску солидарност са патњама Срба у јужној српској покрајини. Зашто баш Титоград? Зар толике патње не изазивају сличне осјећаје и код других југословенских народа, осим Црногорског? Не, не, једино наивни и лаковјерни Црногорци могу безрезервно повјеровати у спремљене лажи. Они су одавно скувани, што косовским митом, кога су добрим дијелом и сами стварали, што његовањем представе да су Срби главни чувари Југославије, за разлику од, рецимо, Хрвата или Словенаца, који у Југославији неискрено бораве? Уосталом, Црногорци ће у све повјеровати што долази из Београда. Српска штампа, и телевизија одавно их васпитавају по својој мјери. То је једно! Друго, много значајније: садржано је у намјери да се у блиској расподјели југословенских територија Црна Гора мора чврсто држати уз Србију, како би лако била присаједињена. Колико се Црногорци слијепо држе за косовски мит свједочи излагање једног од званичних говорника на митингу, и то доктора историјских наука који тражи да будућа пријестоница Југославије буде Призрен. „Онамо, намо“? То су, између осталог, резултати побједничког ослободилачког антифашистичког рата, у коме су Црногорци, у односу на свој укупни број становника, највише допринијели. Нијесу се плашили елитних непријатељских дивизија, али, у слободној земљи, дрхте од страха да им Београд нешто не замјери. Не смију ни енергично одговорити Београду: доста са тим негацијама црногорске нације! Нити опет смију рећи: ко сте то ви да имате кантар за мјерење националних посебности? Бјесте ли ви вишевјековно турско робље, или сте то, у налету властите гордости, пребрзо заборавили? Коначно, и нека сте, али што вам сметају Црногорци, који су, то не смијете заборавити, мало старији, признати народ од вас. „О најмањи од народа, Ти велика Црна Горо“! Митинг од 20. августа 1988. године, односно тријумфални долазак Косовара у Титоград нијесу жељели ни републички ни титоградски руководиоци. Знали су да му, у самој основи и генералној намјери лежи шовинизам, у најмању руку мржња на „Шиптаре“, као једног од југословенских народа. Требало је, уосталом, запријетити и другима, изван Србије, да се случајно у српску ствар и српске намјере не мијешају. Митинг је изведен скоро силом, али остаје за-
Примајући к срцу косовски мит, у чијем стварању можда баш и нијесмо учествовали, али у његовом дорађивању и даљем усавршавању јесмо, јер су неке од најљепших пјесама у косовској бајковитој структури потекле од црногорских аутора, уз Вуково менторство и продуковање - трајно смо испили горку пилулу која ће нас убудуће много коштати гонетка због чега није спријечен. Црногорска власт је имала на располагању и своју полицију и територијалну одбрану, са толиком количином оружја да је могла више од једног мјесеца сама ратовати. Но, потпуно забранити митинг није смјела. Да ли због Србије? Наравно, због Србије, али више због својих. Како то? Тако фино - због мита. Тек овдје можемо прећи на нашу тему: Митови. Не други, него онај који је Црну Гору коштао ријека крви, премного људских жртава и безброј понижења. Замислимо само очигледну ситуацију да тек у првој половини двадесет првог вијека Црна Гора сазнаје неке од кључних истина о властитој прошлости. Не само због тога што неке од тих истина из црногорске историје нијесу биле довољно откривене и познате, него управо због тога што их Црна Гора није смјела баштинити, чак ни помислити да јој као неспорне истине и вриједности припадају. Посебно је парадоксално да се управо код православних црногорских грађана данас активира голема ирационална енергија против истина о сопственој историји. Не заборавимо да би учесници данашњих антицрногорских литија најрадије, са осветничком страшћу, спалили истину о постојању Црногорске православне цркве до 1918. године. Да не говоримо о томе с каквим би урођеничким задовољством плесали око дрвета на којем би био објешен митрополит Михаило? Што би том приликом изговарали, односно пјевали уз плес: зна се: Косово је Србија, или неке од тамбурања о српској Црној Гори. Да ли су, кад већ говоримо о литијашима, у питању цивилизовани примјерци људске врсте? Е,то је тешко рећи за особе које живе у двадесет првом вијеку, а ментално не могу изаћи из деветнаестог. Нау-
ка то зове ретардима, али ми их морамо помало разумјети, јер за учешће у литијама примају паре. Но, вратимо се за тренутак питању због чега црногорска комунистичка власт није забранила митинг са гостујућим Косоварима 20, августа 1988. године? Није, јер није имала власти. Како то? Фино! Моји драги комунисти, којима сам и сам припадао и у млађим годинама им безрезервно вјеровао, будући, по своме мишљењу револуционари, нијесу умјели да створе новог револуционисаног човјека кога су обећавали. Ни говора! Оставили су старог и фолклорног, додајући му само неколико фраза, најчешће из марксизма кога никад нијесу заиста како ваља разумјели, мало о братству и јединству и благодетима самоуправљања, а све остало оставили косовском миту на коме су се, али нетакнутом, образовале генерације несрећне црногорске омладине. Нађимо особу, која се у вријеме комунизма шко-
титоград 20. августа 1988.
ловала у Црној Гори, а да обавезно није радила домаћи задатак о лику мајке Југовића, или знатно сложенијем Бановић Страхињи. Нађимо, опет наставника, који је дјеци у разреду увјерено објаснио да није било стварних ни Милоша Обилића, ни девет Југовића, ни Орловића Павла, ни Топлице Милана... Замислимо што је све, истина у контексту народне поезије, а у тадашњој реалној свијести грађанства, дакле 20. августа 1988. године, још представљало Косово? Какав симбол и које значење? Па нека се усуде црногорски комунистички прваци да забране у Титограду лелекање за Косовом? Баш је лелекање прерано почело, али довољно јасно Србији претсказана судбина покрајине и на поменутом митингу у Титограду. Једном сам записао да би на оним честим митинзима пред Скупштином буквално растргли особу која би викнула: Живјела независна Црна Гора! Каква Црна Гора, при Косову које „крвари“? Примајући к срцу косовски мит, у чијем стварању можда баш и нијесмо учествовали, али у његовом дорађивању и даљем усавршавању јесмо, јер су неке од најљепших пјесама у косовској бајковитој структури потекле од црногорских аутора, уз Вуково менторство и продуковање - трајно смо испили горку пилулу која ће нас убудуће много коштати. Вук Караџић је сакупљао за његово вријеме чувене пјеваче и истовремено гусларе, давао им задатке у облику синопсиса, дакле са унапријед утврђеним основним садржајем, затим би их увијек добро поднапио и најео, па им дао гусле у руке, и сподбио биљежницу да записује. Није било магнетофона, али јесте добро формиране Вукове свијести о великосрпском велтаншаунгу. Црна Гора је заиста много крвавила да би сачувала слободу о којој су народи у сусједству само сањали. Што на пушку, што на голи ханџар, што поуздавајући се само у руке и спремне зубе, успијевала је да остане усправно. Али што је радила са собом, бар у тренуцима вапијуће потребног предаха? Све саме глупости. Економски и војно до краја исцрпљена послије балканског сукоба, у којем се знатно више потрошила и више освојила од савезничке Србије, похитала је, на позив исте савезнице, на Брегалницу, у туђи освајачки рат. Оставимо непријатне успомене из те битке, као „Само ви Црногорци јуришајте у том и том правцу, имаћете нашу артиљеријску подршку. Ајде, што је подршка знала изостати, али је Јанку Вукотићу много теже падало раздвајање своје војске по туђим јединицама. Преклињао је да му врате војску у црногорску цјелину, којом његови официри знају боље командовати, а да прекаљеним ратницима не псују мајку. Завршени су Балкански, како би рекао Секуле Дрљевић – сукоби. Огољело се и обосило. Хране нема довољно ни за војску ни цивиле. Оружје застарјело и ислужено. Муниције недовољно, а моћна Аустроугарска империја шаље ултиматум Србији. Црној Гори се нуди неутралност. Јок, каже Црна Гора, нећемо ни тренутка оставити саму братску Србију, јер добро знамо коликом количином братске љубави ће нам она све вратити. Једног дана на Видовдан! Бјеше ли Видовдан неки дан из Косовског мита?