кораци 10-12
142
у загрљају бунила“ (Исто: 127), а да је једино смрт стварна, да је она „једино што нам се у животу стварно догађа“ (Исто: 127). Ништавило је, по Галебовим речима, покретачка снага, главни агенс у нашим животима, узрок свих интенција, а „свако човечје тражење је тражење једног излаза из безизлазности.“ (Исто: 130) Уколико је смрт једини догађај у нашим животима, онда се као последица смрти јавља уметност као доживљај те смрти и бесмртност као отварање једне нове димензије и једне наде која никада не губи на важности и не застарева. Постоји несразмер између коначности и бесконачности, детерминисаности и помамне жеље за бескрајем. Несумњива је коначност судбине, а отуд проистиче туробност и десперација, човеков доживљај ништавила. У Галебу се јавља латентна жеља за посмртношћу. Свестан је тога да су само оних којих нема бесмртни. Довољно далеко је отишао уназад, да би ухватио залет и полетео мирној старости без „јетких страсти, грознице хтијења, немирне крви и стравичних облика еротизма“, вративши се, на неки начин поново, свом почетку. На самом крају, код Ивана Галеба се јавља жеља за завичајем, као наговештај саме смрти. Галеб је пожелео да се врати у своје јато. На смрт јунак романа гледа као на потврђивање почетка. Човек је одређен смрћу, а у самом том чину нестанка јединке са овог света уписана је и неизбежна истина о његовом почетку, односно постојању: „У животу који се завршио, крај се сматра као истина о почетку.“ (Исто: 144) Могуће је навести основни проблем овог дела: је ли за Десницу, односно за његовог јунака, смрт „жетва“ или уништење; завршна тачка на којој је тек могуће да живот као целина добије неки смисао и да се као целина „има“ (...) Да би се конкретни живот показао у својој истини, потребно је, дакле, да се оцрта на ивицу смрти, без обзира хоће ли том истином владати јас или тама (...) Суштински трагични парадокс човекове судбине, како нам га откривају Прољећа Ивана Галеба, јесте у томе што егзистенцијалну тежину, кадру да животу да смисао и учини га на крају тако рећи жетвом бивствовања, има само оно што се појављује у својој истини (макар то била и истина пораза, неуспеха, несреће). (Стојановић: „Јас живота и јас смрти“, поговор у В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, 432-441) Детињство је у сећању Ивана Галеба у знаку светлости и пролећа („пролеће, то детињство зрака“), које у каснијем