кораци 10-12
136
Читајући Прољећа Ивана Галеба стиче се утисак да на свакој страници ове књиге неко или нешто изумире, пролеће и пролази, неповратно ишчезава. Смрт, заправо, и јесте носећи мотив овог романа, а у вези са тим експресивним мотивом и – бесмртност. Та два мотива, мотив смрти и бесмртности, одликују се изразитим екстензитетом. Нема, заправо, нигде умирања пред нашим очима, али наговештаја, који подразумевају способност имагинације и уживљавања, итекако: „И тако ће се та моја вјечито бијела врата заклопити као надгробна плоча над једним непријазним изразом...“ (Исто: 107) Главни јунак се често користи белом бојом („бела мистика болнице, бели зидови...“), која може означавати одсутност, прелаз, нешто без почетка и краја или је то сама боја смрти, једно Ништа: „Круг се сужује и сужује, а затим – ништа. Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? – Ето, само то се питам. – Ко зна!“ (Исто: 124) Бело може означавати потпуност, завршетак започетог, као и слободу. Познато је да бела рефлектује сву снагу спектра (заслепљује), а да црна упија читав спектар, те се назива и небојом. Бело означава поновно рођење (оно ’ништа’ из чега тек треба да се изроди само постојање) и буди веру у испуњење празнине, која је само тренутна, док се црна боја повезује са невиђеним и непознатим, злокобним и неизмерним дубинама мистичног; означава вечну тишину (у којој се било шта може на тренутак појавити и опет нестати), оно ’ништа’ које је без могућности и наде. Црна боја може експримирати негацију и непостојање, али и скуп и синтезу боја. Црно се узима као супротност белом (’не’ и ‘да’) – али оне, заправо, имају исте вредности. Ако је црно повезано са ’обећањем новог живота’, ако претходи стварању, онда је црно управо оно „ништа“ које буди наду. Иван Галеб детињство доживљава као „пролеће људског рода, земаљски рај, царство митоса...“ Дејствујући уназад, враћа се периоду детињства и ретроспективним поступцима иде од краја ка почетку, од смрти ка прегршту бесмртности. У самом детету види одблеске вечности, које временом потамне, а када је сунчан дан смрт не постоји за њега. Дете се одликује безбрижношћу и „слепилом“ које претпоставља континуитет, постојање без краја, настављање у недоглед (обриси бесмртности). Сама негација, као немогућност и као свршетак, одбија се о дететово поимање живота и света. „А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да дијете има бескрајну и бесмртну