PR-Aleksandar Ilic by N1koletina

1 www.skripta.info

2 www.skripta.info ALEKSANDAR ILIĆ PR [Ljubavni roman]

Sekcije Interests i About Facebook profila Sonje Božičković otkrivaju da se radi o dvadesetdevetogodišnjem stručnjaku za odnose s javnošću zaposlenom u jednoj od vodećih PR agencija u regionu kao i da je diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Omiljena knjiga: O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi, Rejmond Karver. Omiljeni film: Džeki Braun. Omiljena grupa: Death in Vegas. Omiljeni citat: Ne razumem kako žena može da izađe iz kuće a da se ne dotera, ako ni zbog čega drugog onda iz pristojnosti, Koko Šanel. Status veze: In a relationship. Ima petsto dvanaest prijatelja, od čega nam je trideset šest zajedničkih. Na profilnoj slici izgleda kao da je loše ispala na fotografiji za ličnu kartu: pogled joj je spušten. Ostale fotografije sa profila gotovo verno oslikavaju njen fizički izgled na skoro svim slikama je nasmejana bez obzira na to da li je na nekoj žurki ili konferenciji za štampu: ima dugu i crnu kosu, oči su joj plave, usne tanke, koža negovana i bleda jedna je od retkih koje uživo izgledaju bolje nego na Facebooku.

Sa Sonjom sam se smuvao dva meseca pošto sam se zaposlio u Agenciji. Prekovremeni rad nas je zbližio a bar dva puta nedeljno nakon posla smo sedeli po kojekakvim kafićima i pili vino. Usput smo počeli da duvamo a onda i da flertujemo. Flert je vodio u lascivnost, lascivnost u seks, a seks u vezu. Već dve godine uspešno krijemo da smo zajedno. Sonja kaže da ta vrsta odnosa nije poželjna u Agenciji i da bismo mogli da imamo problem ako se sazna. Meni se pak čini da je ta vrsta odnosa u Agenciji zabranjena.

Beograd je prilično nezgodno mesto za život, naročito leti. Grad od betona i asfalta, pritisnut suncem, zrači jaru tako da sve titra na ivici zapaljenja. Hidrometeorološki zavod kaže da se živa u termometru danas popela do trideset sedmog podeoka. Toplije je. Subjektivni osećaj nikad ne vara.

LOG IN Media Relations Manager Sonja Božičković kaže da je u osamnaestom veku neki napuljski plemić četrnaest puta izlazio na dvoboj braneći stav da je Dante bolji pisac od Ariosta. Četrnaesti put, smrtno ranjen, priznao je da nikada nije čitao ni jednog ni drugog. Media Relations Manager kaže da je posvećenost te vrste neophodna svakom ko hoće da se uspešno bavi PR om, kao i da je to najbolji način da se zadrži klijent. Dugo je razmišljala da li je plemić pogrešio rekavši da nije čitao ni Dantea ni Ariosta i zaključila da je čitao i jednog i drugog. Na samrti je slagao jer mu je u tom trenutku osećaj za lični PR govorio da je bolje da na vrata publiciteta zakuca kao budala nego da uopšte ne zakuca.

Kada sam došao u Agenciju, sa Sonjom sam najlakše i najbrže uspostavio profesionalni odnos. Gotovo svi ostali bili su zauzeti sobom. I dalje mi nije jasno kako ljudi koji su stručnjaci za komuniciranje imaju problem da jedni sa drugima razgovaraju. Zavist, mržnja, zloba i ostali korporativni odnosi jednostavno ne bi smeli da budu izgovor kada se radi o PR profesionalcima. Već pet dana se nisam video sa Sonjom. Sa NewMedia Managerom Stašom Lakićević otputovala je na službeni put u Dubrovnik: na PR & CSR Conference. Danas se vraća. Sinoć smo četovali na Skypeu. Kaže da je jela grdobinu na žaru sa blitvom i kremom od limuna. Ništa ukusnije i odvratnije nisam jela, rekla je. Ima dosta slobodnog vremena, more je toplo, grad prelep, sastanci produktivni, prezentacije i predavanja uglavnom zanimljivi, prija joj što ne mora da ustaje rano, gotovo uopšte ne telefonira, pomalo mingluje s potencijalnim klijentima i jedva čeka da se vrati i naduva. Za Stašu Lakićević je rekla da je potpuno luda, da je žešće bedači, kao i da je sada sigurna da ona u glavi nema vijuge već paralele. Rekao sam joj da je na poslu sve isto, da je u Beogradu nesnosna vrućina i da sam kupio iPod Shuffle. Pre nego što smo otišli da spavamo i pre nego što mi je rekla da joj nedostajem, što mi uvek govori pred spavanje kad ne spavamo zajedno, pitala me je da li imam trave za večeras. Odgovorio sam da imam skank. Kada je Sonja utonula u oflajn vratio sam se na Crysis 3: pucačinu iz prvog lica koju sam počeo da igram pre nekoliko dana. Radnja igrice odvija se u Njujorku 2047. godine, koji je razrušila i opustošila vanzemaljska rasa Sef. Pucao sam iz svakog oružja koje sam mogao da nosim. Delovi tela vanzemaljaca leteli su na sve strane. Ponekad bi i delovi mog tela leteli na sve strane. Tada bih udario enter i riloudovao level. Treba osvojiti Njujork.

Danas s posla izlazim u 16.30, pola sata pre zvaničnog kraja radnog vremena. Nezvanični i očekivani kraj svodi se na to koliko ko može da izdrži: uglavnom radimo do šest. Prekovremeni rad se podrazumeva, kao i to da nikada neće biti plaćen. „Otišao sam do banke. Neću se vraćati", rekao sam Sari Paramentić, Office Manageru i ličnom asistentu Managing Directora Darija Krunića. „Šta da kažem ako te neko bude tražio?“, odgovorila je i pogledom pokazala na Dariovu kancelariju. „Reci da sam otišao do banke.“ Znoj mi je izbio na čelo čim sam izašao na ulicu. Curi i niz leđa. Vrućina mi nabija nervozu. Pretvara mi krv u živu. Želim da eksplodiram. Kafići na Obilićevom vencu su prazni. Prošao sam pored Mažestika i Vapiana i izašao u pustu Knez Mihailovu. Nikada nisam bio na toplijem danu. Sve u Beogradu, trenutno zrači vrućinom. Čini mi se da ću uskoro da sagorim i da za sobom ostavim kamaru pepela i pečenog mesa. Pretrčao sam na crveno kod Moskve ne bih li se što pre dokopao podzemnog prolaza na Terazijama. U zebru su utisnute rupe od štikli. Crnkinja sa ogromnim sisama ulazi u trolu. Iz prolaza na Terazijama izbija talas toplote, vidljiv golim okom, vreo kao da izvire iz pakla i istovremeno neprijatan kao sumporni zadah samog đavola. Na vrhu stepenica sedi i smrdi bosonogi beskućnik. Bradat, sa proročkim pogledom nerazlučivim od čistog ludila, smeje se i prosi. Mlitav je, skoro rastopljen ovim dvanaestim avgustom. Proleteo sam pored njega i zakoračio niz stepenice. Talas vreline obavio mi se oko tela. Kroz pore na koži uvukao se u tok misli. Prošao sam pored plastične lutke u drečavozelenom kupaćem kostimu i ubrzao korak ka izlazu iz ovog grotla. Dok me mehanizam stepenica izvlači na ulicu, sparina mi štipa kožu. Vid mi se muti. Okrećem glavu na stranu pokušavajući da dišem. Od vrućine se znojim, od znoja nerviram, a od nervoze dodatno znojim. Jedino klima uređaj može da prekine tu ludačku spiralu uzajamnog silovanja duha i tela. Odmah po presecanju pupčane vrpce bebama treba ugrađivati srčanu pretkomoru punjenu freonom. Istrčao sam na trotoar, skrenuo levo, ušao u rashlađenu banku. Zahlađenje mi je prijalo, ali ne toliko da bih uživao: ipak sam ušao u banku. „Dobar dan. Izvolite“, automatizovanim osmehom obratila mi se bankarska službenica kojoj na name tagu piše Marina. Rekao sam joj da mi je kartica blokirana ali da ne znam zbog čega. Rekla je da su imali hakerski upad u sistem i da su iz predostrožnosti morali da privremeno blokiraju sve Visa kartice svojih korisnika. Izvinila mi se na neprijatnosti i rekla da će kartica biti odblokirana najkasnije sutra u toku prepodneva a zatim zatražila moj mejl da bi ubuduće mogli pravovremeno da mi šalju sve važne informacije i mesečne izvode o stanju na računu. Dao sam joj mejl. Kad sam iz banke izašao na ulicu, prišao mi je tip i rekao da je kamerman. Malo sam ga začuđeno gledao pa mi je objasnio da mu je to nik na Twitteru koji je za sebe izabrao zbog posla kojim se bavi: radi kao snimatelj na Studiju B. Kaže da me zna sa Twittera i da zna da radim u nekoj marketinškoj agenciji. PR agenciji, precizirao sam. Rekao je da mu to deluje kao posao iz snova, a ja sam mu odgovorio da su i košmari snovi. Onda smo se smejali. Simpatičan mi je. Da ima dobre sise i da je žensko, muvao bih ga. Ovako sam mu se samo pridružio u hodu do Beograđanke dok mi se od vrućine pričinjavao distorziran zvuk dial upa. Pričao je o Twitteru: kada je tamo došao, nije mogao da se snađe. Imao je utisak da se preselio u neki veliki grad u kojem od nule mora da izgradi život. Iako je znao da je Twitter solidno naseljen, osećao se usamljeno. S vremenom se ta želja za povezivanjem sa mnoštvom ljudi pretvorila u izgubljenost u roju uglavnom besmislenih tvitova. Počinjem da mrzim Twitter, rekao je. Hvatali smo hlad sa desne strane ulice. Kod Skupštine je hteo da kupi sladoled, ali ga je crveno, ojedeno i bubuljičavo lice prodavca nateralo da produži dalje izgleda kao da je pečen, sa desetinama otvorenih čireva na koži. Na semaforu u Knez Miloševoj je crveno. Stali smo u hlad ispred Londona. Na nebu iznad Slavije počeli su da se pojavljuju oblaci. Izgleda da će kiša. Izvadio sam telefon i fotkao moguću promenu vremena. Onda sam Sonji poslao SMS: „Kad dolaziš?“ Kod Beograđanke sam se pozdravio sa Kamermanom. Otišao je na posao, a ja sam produžio do tramvajske stanice ispred SKC a. „U osam“, odgovorila je Sonja.

Iz džepa sam izvadio telefon i tvitnuo da onom što je izmislio klimu treba dati crveno slovo, i to u januaru kad je najgušće sa svecima. Na Facebook sam postovao isti status i prihvatio friend request Stefana Gavrića Kamermana sa Twittera. U foto galeriji telefona sam otvorio sliku oblačnog neba. Učitao sam je u Instagram, kropovao, uključio Lo fi filter, što je dodatno pojačalo plavetnilo neba i belinu oblaka i gotovo potpuno zacrnilo zgrade u Kralja Milana. Dodao sam #sky, #cloudporn, #sunset, #arhitecture i još dvadesetak haštagova a onda aploudovao sliku. Vrtim kanale na TV u dok čekam da Sonja dođe kod mene. Zaustavio sam se na TLC u. Gledam šou Opre Vinfri. Mogu da je podnesem zahvaljujući nekoj vrsti sažaljenja, ali ne i empatije. Da je bliski rođaci nisu silovali pet puta, sigurno bi mi se gadila. Emisija je posvećena skučenim životnim prostorima. Smenjuju se reportaže o ljudima koji žive u stanovima od nekoliko kvadrata i firmama koje proizvode višenamenski nameštaj specijalno za takve stanove. Japanac živi u svega osam kvadrata: spava na podu, ima sto, stolicu, frižider i malu policu. Firma iz Hjustona proizvodi stolove koji su istovremeno i polica za knjige i štek za posteljinu. Nemac živi u drvenoj kućici od deset kvadrata. Ima sav nameštaj. Svi oni su u stvari žešće sjebani. Nemaju prostora ni da drkaju kako treba a kamoli da nešto jebu. Makar to bili i sitni kućni ljubimci. Nema mesta da im se digne. Stiže mi SMS od Sonje: „Krenula sam. Kod tebe sam za pola sata. Motaj.“ Mutirao sam televizor i seo za komp. Napravio sam plej listu za večeras: disco electro punk, electro gothic, agrotech, futurepop i nintendocore. Otkako sam se smuvao sa Sonjom, bar dva tri puta nedeljno pušimo skank. Onda se ili jebemo ili pričamo. Uglavnom se jebemo. Ponekad gledamo porniće. Zatim naručimo hranu a posle toga spavamo. Ulogovao sam se na Gmail, Facebook i Twitter. Na Gmailu sam zatekao mejl od banke. Piše da je moj zahtev uspešno procesiran i da mi je kartica opet funkcionalna. Nema izvinjenja. Ispod toga je ponuda za kredit uz osiguranje od gubitka posla koje pokriva dvanaest rata u kontinuitetu. U potpisu piše: Marina Tokić, Služba za upravljanje zadovoljstvom klijenata. Pored toga stoji Marinina slika. Bane sa Facebooka kaže da u Maksiju uvek razmišlja o tome kako će tu da umre i kako će hitna pomoć videti da ima pocepane gaće, a Učiteljica Solfeđa da je preživela još jedan dan u kanc logoru. Na Twitteru raspravljaju o tome da li vegetarijanci više vole životinje nego gurmani ili ta vrsta apstinencije ne znači ništa više od toga da ne jedu meso. Lajkovao sam Banetov status i ostavio tvit: Lupači gluposti, a zatim još jedan: Ukoliko neko hoće da se ubije, zamolio bih ga da to uradi u banci značilo bi mi. Ana U Zemlji Čuda me je menšnovala sa :*. Anu U Zemlji Čuda znam još sa My Spacea. Ne sećam se ko je kome tražio friend request. Znam samo da smo vrlo brzo nakon što smo postali prijatelji počeli da se dopisujemo: prvo preko šturih komentara na profilima a zatim i preko My Space Instant Messingera, MSN a, Skypea, Gtalka, Facebooka, Twittera, Google Wavea, Google Plusa, Vibera, Whats Apa i Google Hangoutsa: kako se šta od toga pojavljivalo. Pored toga, pratimo se na Pinterestu, Instagramu i You Tubeu. Ne sećam se ni o čemu smo tačno na početku pričali. Već posle nekoliko dana bilo nam je jasno da se odlično razumemo. Čet oslobađa: potpuno opušteno smo pričali o stvarima za koje bi nam u oflajn životu bili potrebni bar meseci intenzivnog druženja. O intimnim delovima tela nikada nismo pričali. Ana je od Srbije na Maltu pobegla početkom dvadeset prvog veka. Studirala je engleski u Novom Sadu. Posle druge godine od neke NGO dobila je stipendiju koja se svodila na jednomesečno putovanje Evropom.Tako je stigla do Malte. Tamo se zaposlila u korisničkoj podršci Vodafona. Uskoro se i udala. Nikada ne priča o mužu. Ana se preziva Bubnić. Pušim zavaljen u fotelju. Polumrak se sjedinjuje sa kovitlacima duvanskog dima. Sonja je na krevetu. Skida minđuše i spušta ih na stočić. Iz torbe vadi svoj Samsung Galaxy S4 i brushalter. Odlaže ih pored minđuša. Nosi crnu suknju u visini kolena, ne previše usku ali joj ipak jasno ocrtava butine. Zategnute su, kao i ruke, ali nisu mišićave. Bradavice joj se jasno ocrtavaju ispod bele košulje: to joj smanjuje sise jer mi fokusira pogled. Zapalio sam džoint i tako divljački povukao dim da sam se

5 U tramvaju je gužva. Putnici bezizražajnih lica tupo gledaju kroz prozor. Nesnosan smrad debele Ciganke koja je ušla kod Taša pokazao je da u ovim robotima i dalje ima nečeg ljudskog: gomila se tiskala, udaljavala, prilepljivala, ne bi li nekako izbegla smrad. Refleks, pritisak, samo na to reaguju. Debela je sela, izula klompe i zalepila oznojenu mišku na prozor. Nikada nisam video prljavije noge. Zauzeo sam jedno zgodno mesto kraj otvorenog prozora, stavio slušalice, odvrnuo muziku i pustio ostatak tramvaja da se organizuje ne pomeram se nikom.

* *

Dao sam joj skank i uzeo telefon. Na Twitteru sam napisao da je cela žena vrhunac fetišizma. ,,U čoveče, ovo će da nas pobije. Znaš kako mi golica grlo. Kao da sam udahnula pauka“, rekla je. * Jedemo krem bananice. Napolju se čuju cvrčci i vriska dece. Sparno je. Prebacio sam na TLC. Veteran iz Iraka hoće da uradi tetovažu posvećenu svim poginulim američkim vojnicima. Istovremeno, tetovaža treba da predstavlja i nogu koju je izgubio kada je nagazio na minu. Otkako se vratio iz Iraka stalno sanja svoje mrtve drugove i nogu koju više nema levu, do kolena. Sanja kako ginu, kako ih šalju kući u limenim kovčezima. Sanja svoje čizme, noge, pušku. Plače. Mučno mu je da o tome govori. Skida protezu sa noge, pokazuje je tatu majstorima. Kamerman zumira veštačko stopalo. Na butini osakaćene noge uradili su mu tetovažu: u pesak ispod palme zabodena je puška, pored nje stoji par vojničkih čizama i jedan šlem; pored svega toga kleči bosonogi vojnik pantalona podvrnutih do iznad kolena tako da mu se vide obe noge. Zdrave su i njegove. Zatim je u radnju ušla baba u ranim osamdesetim. Zove se Eni i želi da istetovira slovo E na desnoj ruci. Na pitanje tatu majstora šta je do sada čekala da se istetovira rekla je da se bliži sezona uragana pa bi želela da ima tetovažu na osnovu koje bi mogli da je identifikuju ukoliko pogine. Eni nosi belu majicu na crvene tufne. U njoj izgleda kao da ju je neko na samrti izrešetao pa umiruće srce nije moglo celu majicu da oboji u crveno.

6 zakašljao. Krenule su mi suze. Posle nekoliko dimova eho cvrčanja interneta s kraja dvadesetog veka polako mi napušta uši, oči mi se šire a pogled mi se sa bradavica proširuje na celu Sonju. Sise su joj sada uobičajene veličine. Iz ormara sam izvadio jastuk, naslonio ga uz zid i legao popreko na krevet. Noge sam podigao na stočić. Sonja je legla pored mene, spustila mi glavu na rame i poljubila me u obraz. „Hoćemo da gledamo neki film?“, pitao sam. „Ali prvo da se razbucamo“, odgovorila je. „Dodaj mi to, sve ćeš sam da popušiš“!

„Srolaj još jedan. Hoću još da pušim“, rekla je Sonja. „Možeš da pušiš i bez rolanja.“ ,,Ha ha. Ne još.“ „Mrzi me. A da smotaš ti? Nikad ne motaš.“ „Pa uvek ti motaš. Ja u ovom stanju neću uspeti do prekosutra. Skroz sam zabagovala. I daj da vidim taj iPod“ ,,U pantalonama mi je. Ustani pa uzmi.“ „Joj kako me mučiš.“ „Taman da prospeš i pepeljaru.“ Izašla,,Mrcino.“jeiz sobe. Ubrzo se vratila sa cigaretom u ustima i slušalicama u ušima. „Zvoni ti telefon“, rekao sam. „Zvoni,,A?“ ti telefon!“ Skinula je slušalice, uzela telefon sa stola, malo ga posmatrala kao da se dvoumi da li da se javi a onda ga mutirala i vratila na sto. „Zašto se nisi javila?“ „Nema veze. Nebitno je.“ Poznajem je dovoljno dugo da mogu da prepoznam kad nešto hoće da prećuti. Nespretna je u tome. Uvek reaguje isto. Kaže: ništa, nema veze, nebitno. Ako bih je o tome pitao još nešto, sigurno bi se iznervirala ili bi se tako ponašala i to bi bio kraj razgovora završilo bi se svađom. ,,Je l’ te to on zove?“ ,,Da. Naježio“ sam se. Ovo je prvi put otkako smo zajedno a da je ovako lako pristala da priča o njemu. Rekla je samo da, ali to znači mnogo više. To znači: da, imam dečka; da, varam ga sa tobom; da, sa njim sam sedam godina; da, varam ga dve godine; da, volim te; da, ne mogu da ga ostavim. To na kraju znači i: da, jebem se i sa njim, od njega sam došla kod tebe, ili: od tebe ću otići kod njega. To je najzajebanije da koje sam ikad čuo. U jednom jedinom trenutku, u onom jebenom deliću sekunde koji je potreban da bi se ono izgovorilo, shvatio sam sva njegova značenja.

Ne znam šta se u tom trenutku dogodilo, ali jednostavno nisam hteo da pričam o njenom dečku. Zajebana stvar kod ljubavnih trouglova je to što si uvek u ćošku. Možda sam se i uplašio. Možda negde u dubini mog ludila. Možda. Nisam. Jednostavno je: ne da nisam hteo da kvarim trenutak, već nisam hteo da kvarim veče. Nekoliko minuta pre nego što joj je zazvonio telefon, ležala je pored mene i kreveljila se. To je bio jedan od onih trenutaka u kojima sam osećao koliko mi je bitna. Nisam to mogao da kvarim ulazeći u ono da. Ona je to izgleda mogla. „Dođi da me češkaš dok motam“, prekinuo sam tišinu iako nije trajala duže od proste ali neprijatne misli o meni, njoj i njenom dečku. Legla je pored mene potrbuške. Ponovo je stavila slušalice i pustila muziku. Noge su joj savijene u kolenima, podignute uvis. Radi njima napred nazad kao da joj se sviđa muzika. Osećam se nekako čudno. Neprijatno mi je zbog njenog dečka. Radi me ljubomora. Imam utisak da mi celo telo treperi, kao da ću da se dezintegrišem, da se rastvorim na atome i isparim u oblaku dima. Trudim se da to prikrijem. ,,Ma skidaj te slušalice, neću da sedim sam“, rekao sam. Ne čuje me. Gurnuo sam je laktom. Skinula je jednu slušalicu. ,,Ma skidaj te slušalice, neću da sedim sam“, ponovio sam. „Čekaj da se završi pesma.“ Popušili smo još jedan džoint. Jedemo belu milku. Sonja kaže da je gladna. Naručio sam nam gurmansku picu sa feferonima i koka kolu. Uglavnom to jedemo kad duvamo. Ponekad naručimo pileću džigericu rolovanu u slaninu. Pica stiže za četrdeset pet minuta. Nervoza me polako napušta. Skank odrađuje posao. Okrenuo sam se na bok tako da mogu da je poljubim. Zavukao sam joj ruku pod majicu, mazim je po leđima. Ljubimo se. Jednu ruku mi je stavila pod obraz, drugom mi steže dupe. Jezici nam se komešaju. Zavlačim joj ruku pod suknju, stežem joj dupe. Počinje da diše ubrzano. Ljubi me po vratu, gura mi jezik u uvo. Obgrlila me je nogom. Šapuće mi da me voli. Ljubimo se nežno kao da smo se tek smuvali. Zaspali smo dok smo se ljubili. Probudio nas je dostavljač pica. Skočio sam iz kreveta čim je pozvonio na interfon. Svetlo me je na trenutak ošamutilo. Sačekao sam ga na vratima. Jedemo na krevetu, iz kutije. Pica je vruća i ljuta. Oči nam suze. Smejemo se. Pojeli smo sve, popili po čašu koka kole, popušili po cigaretu, spremili se za spavanje. Ležimo slepljeni, grudima i stomakom pripijen sam uz njena gola leđa. Desnom rukom sam je zagrlio. Ubrzo smo zaspali. Probudila me je vrućina. Znojav sam. Napolju je mrak. Sonja spava. Dohvatio sam telefon sa stočića: pola četiri je. Otkrivam se. Kurac mi je krut. Ljubim je po vratu, zavlačim ruku u njene gaćice, dodirujem joj klitoris. Budi se, meškolji, uvija, steže mi kurac. Svukao sam joj gaćice do pola butina. Leži na boku. Gurnuo sam joj prst u pičku. Vlažna je. Izvadio sam kurac i nabio joj ga s leđa. Uzdahnula je. Držim je za bok i polako ga vadim pa opet guram. Sve je vlažnija. Okrenula se na stomak. Malo podiže dupe i nabada mi se na kurac. Zabadam ga brzo i silovito u njenu pičku. Ne želim da seks traje. Samo želim da što pre svršim. Da je isprskam spermom. Stenje. Steže mi ruku. Jače, prostenjala je. Jebem se sve brže. Pička joj je vrela. Kurac mi je usijan. Eksplodiraće. Vadim ga i svršavam joj po dupetu i leđima. Ljubim je po vratu i ramenima. Otišla je u kupatilo.

Kad je Sonja otišla kući, ulogovao sam se na blog sekciju veb sajta agencije.

User name: admin.blog Password: *************** Postovao sam tekst Dijalog vs. Saopštenje o smeni paradigmi u savremenom storytellingu. Glavni razlog za taj zaokret našao sam u promeni koncepta komunikacije između prodavaca i potrošača: zbog društvenih mreža postala je dvosmerna. Kupci se sada informišu i osvajaju tako što se sa njima priča.

Sutradan ujutru oko pola deset probudila me je majka. Pustila je da telefon zvoni sve dok se nisam javio. Pitala me je kad ću da svratim i šta da spremi za ručak. Rekao sam da sam premoren, da moram još da spavam i da ću pokušati da dođem sutra. Znala sam, to si rekao i prošle nedelje, rekla je. Hteo sam da se izvinim ali je ona rekla da nastavim da spavam i prekinula vezu. Nisam više mogao da spavam a i Sonja se probudila. Popili smo kafu, doručkovali a zatim se izležavali i na Historyju gledali blok repriza Ancient Aliensa.

Otkako sam se zaposlio, vikendom mi je uvek frka zbog ponedeljka. Ta dva slobodna dana više ne donose nikakav predah, samo dižu tenziju. Trudim se da celu subotu prespavam i preležim. Nedeljom se budim između deset i jedanaest a već oko podneva počinje da me hvata smor zbog ponedeljka. Tada se prejedem ili naduvam a onda se koncentrišem na TV i gledam bilo šta: da mi okupira pažnju i održava smirenost. Ponekad je i Instagram dobra distrakcija. Vikendom me i telefon nervira a uglavnom sam izlogovan sa Skypea i Google Hangoutsa. Bilo kakav glas ili živ čovek može da sruši bedeme dokolice i u privid spokoja i obuzetost besmislom televizijskog programa usadi ponedeljak.

Uroš je ekspert za to da se bez ikakve najave pojavi na vratima: gotovo uvek sa svojom ćutljivom senkom Danijelom. Upoznali su se u intimi manastira u kojem je on ikonopisao novi oltar. Uroševa baba je mojoj majci tetka. On je iz toga zaključio da smo nas dvojica bliski rođaci a onda i da smo bliski. Tako se i ponaša. Bili smo u crkvi, odgovoriše uglas kada sam ih pitao otkud njih dvoje. Od sveštenika su pozajmili film Pravoslavna čuda u Grčkoj i Rusiji pa su svratili da im ga prerežem. Njima je crkao DVD rom pa kad su već u prolazu zašto da ne svrate. A i lepo ćemo se ispričati. Nisu me videli skoro dva meseca. Skuvao sam nam kafu, klonirao Pravoslavna čuda i pustio Nero da reže. Writtingspeed 48: plići zapis da što pre odu. Sve vreme gledam u monitor: naizmenično u buffer level i writting to disc. Ćutim. Pušim. Njih dvoje se nešto domunđavaju. Pokušavam da se setim kada sam poslednji put rezao disk. ,,I, šta radite vas dvoje? Čime se bavite?“, upitah da prekratim vreme i premostim neprijatnost.

Tad volim da sam sam ili sa Sonjom, da ne radim ništa, da razvlačim kafu i trolujem depresiju opustelim Facebookom i Twitterom.

„Bili smo u našem manastiru dve nedelje“, odgovori Danijela. „Šta ste tamo radili?“ „Pomagali, odmarali, sve što treba. Danijela je kuvala. Ja sam im malo dorađivao ikonostas. Dosta smo šetali i istraživali prirodu. Imam i slike.“ Uroš je zatim ustao, izvadio telefon iz džepa, privukao stolicu, seo pored mene i počeo da mi pokazuje slike manastira i okoline. Na slikama su uglavnom on ili Danijela, katkad i zajedno, neke niske debele žene, poneki monah. U pozadini je uvek manastir ili ogromni kameni krst na ivici šume. Usledilo je nekoliko slika njihove dece. Uglavnom najmlađeg sina Nemanje: u dupku, sa igračkama, u krevecu dok spava, sa dedom. Dete je debelo. Obrazi su mu rumeni kao u reklami za sapun. Zatim je usledila slika krupno kadriranog belog nabreklog kurca. Zbunio sam se. Uroš se smejao. Danijela je malo spustila pogled. Gledala nas je ispod obrva kao porno glumica trenutak pre nego što bi strpala kurac u usta. Uroš je nastavio da šalta slike. Na sledećoj Danijela gola leži na krevetu, a na sledećoj joj je onaj isti kurac od malo pre u ustima. Usledio je krupan kadar kurca koji joj je dopola nabijen u dupe. Ima

Reklame na TV u kojima ne možeš ništa sem da promeniš kanal ili novinski tekstovi koje možeš samo da pocepaš postaju nemoćni pred Facebookom, Twitterom, YouTubeom ili Instagramom gde sa oglasom možeš da razgovaraš. Klasični advertajzing izumire. Klasični PR izumire. Retorika više nije veština koja potpuno vlada komunikacijom. Pričanje priča više nije samo oralno sve više je digitoralno. Na kraju posta sam napisao da religija budućnosti nastaje na internetu, da će kao lažni proroci biti blokirani svi oni koji ne budu hteli da odgovaraju na milione pitanja netizena dok će status pravog proroka i milijarde followera steći onaj ko bude uspeo da prepešači digitoralni okean dislajkova. Sledeći bog zvaće se Server. Sledeći đavo zvaće se Oflajn. To će biti mit dvadeset prvog veka. Link ka blogu šerovao sam na Facebooku. Managing Director Dario Krunić ga je prvi lajkovao i to će biti sve čime će vrednovati moj rad subotom. Kamerman sa Twittera, na Facebooku poznatiji kao Stefan Gavrić, ostavio je komentar da mu se sviđa povezivanje PR a i religije. Zatim je napisao: lol. U naredna dva sata bilo je jedva deset lajkova i još četiri komentara. Miloš Nikezić Popunjen Profil imao je zamerke na izgled bloga: pričao je nešto o Joomli, responsiv veb dizajnu i zahvaljivao bogu na slobodnim vikendima. Ana u Zemlji Čuda je prokomentarisala da za petodnevnu radnu nedelju ne treba zahvaljivati bogu već sindikatima i da je i iz pozicije sindikata i iz pozicije boga rad vikendom blasfemičan. Za stručnost posta nisam stručna :P :* napisala je. Lajkovao sam sve komentare i otišao na YouTube. Facebook je vikendom siroče. Iz beskonačne petlje related klipova izvukao me je interfon. Da, promrmljao sam u slušalicu iz koje se zatim razdragano čulo: mi smo. Bio je to glas mog rođaka Uroša a ono ,,mi smo“ do sada je uvek značilo da ću ugostiti i njegovu ženu Danijelu. Ne volim nenajavljene posete, naročito ne vikendom.

krupnih kadrova njene obrijane pičke, kurca koji ulazi u pičku, kao i onih sa spermom koja joj se razliva po jeziku, licu i sisama, a zatim opet slika malog Nemanje sa dedom. Danijela je na slikama potpuno gola, koža joj je bela, ima nekoliko mladeža po grudima i ramenima, zelene oči, a na dupetu vidljiv crveni trag Uroševe šake. Poslednjih nekoliko slika prikazivalo je dva ženska dupeta i onaj beli kurac koji u njih naizmenično ulazi otpozadi. ,,To je Jasna“, rekao je Uroš dok je svoje ozareno lice pokušavao da ukrasi osmehom. Bio sam na ivici da se rasparčam u smeh. Istovremeno sam osećao i gađenje. Morao sam da odbijem implicitni poziv na trojku a možda i na incest. Samo sam ćutao dok su se oni smejali kao da su upravo otplatili poslednju ratu kredita, kao da su primili najbolji serum za neku neizlečivu bolest ili kao da su upravo, istovremeno, svršili. Kompjuter je izbacio narezan disk. Ubacio sam ga u kutiju i dao im ga. Sedeli su još malo, pričali o deci a onda otišli. Da verujem u boga, prekrstio bih se.

10 FIREWALL Koliko god da sam želeo ili planirao da vikendom budem sam ili sa Sonjom, i koliko god mi drugi u tome smetali, jedino sam Viktora rado primao u goste. Zajedno smo išli u srednju a kasnije smo se opet sreli kada sam se, pola godine posle njega, zaposlio u Agenciji. Od tad delimo ofis: on je veb programer ali mu je zvanična funkcija Digital Development Manager bolje zvuči. Ja sam Director of Online PR Department. U ofisu pored sede Social Media Manager, Chief Content Officer i Content Strategist. Svima sam im nadređen. Viktor je opsednut ogledalima i ambijentalnom muzikom. Kaže da od takve muzike tripuje napuštene gradove nebodera daleke budućnosti, zarasle u korov i džungle, nastanjene mravojedima, fazanima i divljim ljudima. U dnevnoj sobi ima ogledalo preko celog zida koje stvara iluziju dvostruko veće prostorije. U ostatku stana ona su okačena nasumično gde god je bilo mesta. Ispupčena, udubljena ili u mozaicima, deluju kao rupe na zidovima kroz koje se ulazi u druge prostorije: u zakrivljene i nelogične svetove poluistopljenih i rastegnutih ljudi. Viktor kaže da sva ta groteskna deformisana lica i predmeti koji vire iz ogledala na njega ostavljaju bizarno nadrealan osećaj nekog još uvek nedoživljenog košmara. Sonja kaže da je Viktor lud i da sigurno drka na slikovnice sa Alisom. Možda i na Mislimbojanke.daod ogledala Viktor jedino više voli internet i programiranje. U opciji Languages na svom Facebook profilu upisao je: Java, C#, Python, PHP, Action Script, HTML i CSS. Viktorov prosečan status ili tvit je: U Windows VPN klijentu po default podešavanjima enableovan je default gateway kroz VPN tunel. Ili: Zna li neko kako u windows.firms.dialog da u realtimeu pratim kako korisnik menja boju? Ili: Rootovao svoj stari HTC. Iskoristio exploit za bug u kernelu. I sad imam super user koji me svičuje na root privilegije. Ne računajući Sonju, Viktor mi je najbolji prijatelj. Čim su Uroš i Danijela otišli, Viktoru sam poslao SMS da dođe da duvamo i da sam upravo odbio trojku. Odgovorio je da sam budala i da će doći čim nešto aplouduje na server. Zatim sam se vratio na Facebook. Statusi, linkovi i slike od sinoć i dalje su aktuelni, ali je moj link ka blogu Agencije potonuo u News Feed. Nema ni novih notifikacija. Blic je šerovao tekst Upoznajte najslađe mače na svetu. Na Twitteru sam napisao: Potreba za visokim IQ om, na Twitteru obično vodi u patetiku i maloumnost. MadDogLazar mi je fejvovao tvit a onda me menšnovao sa: Instagram je nezaobilazan digitalni začin svakom jelu kojim ljudi pokazuju da imaju šta da jedu. Retvitovao sam ga. Viktor je javio da ipak ne može da dođe: kompjuter su mu zaposeli virusi a odatle su se FTP konekcijama raselili po sajtovima koje održava. Rekao je da ne zna kako mu se to desilo, da sad mora da resetuje šifre na nekoliko desetina sajtova i da očisti nekoliko servera. Pitao sam ga šta je sa sajtom Agencije. Odgovorio je da je to prvo očistio i da razmišlja da li da kaže Dariju. Sorry, moram da radim sad, doći ću sutra, rekao je. Na Viberu sam cimnuo Sonju. Odbila mi je poziv i napisala da je kod bake i deke na ručku. Zatim mi je poslala sliku dve sarme na belom keramičkom tanjiru ispod kojih se nazirao crtež labuda. Uz sliku je pisalo: njam, njam. Prepričavao sam joj scenu sa rođakom a ona mi je odgovarala sa užas, jbte neverovatno i strašno. Pošto se sa Sonjom nije moglo pričati, rekao sam joj da idem da dovršim Crysis i da je prepuštam sarmama. Javiću ti se večeras kad dođem kući, odgovorila je. Javila se tek ujutru. Kaže da je bila umorna, da je zaspala i da nije čula moje poruke. Donekle sam imao razumevanja za njeno nejavljanje. I meni bi ponekad bio problem da joj se javim ukoliko bih pored nje imao i devojku.

Nedelja po podne. Dan se polako približava drugom Dnevniku RTS a. I napolju se smrkava. Došao je Viktor. Doneo je nekoliko pakovanja badema sa ukusom soli i dima, sa prirodno visokim sadržaj vitamina E i bez holesterola: tako piše na kesici. Kaže da poslednjih nekoliko noći samo to jede dok visi na netu. Najviše je pojeo sinoć dok se borio protiv virusa i jutros dok je čitao odgovore klijenata koje je pre toga obavestio o nastalom problemu. Kaže da su uglavnom imali razumevanja ili su očekivali više profesionalnosti. Profesionalnost znači popust, rekao je. Poslao je mejl i Dariju, koji mu je odgovorio da takvi sigurnosni propusti ne smeju da se dešavaju i da na kraju meseca neće propustiti da razmisli da li da mu platu umanji za dvadeset odsto.

Onda je otvorila ormar i preturala po mojim košuljama. Tražila je svoje. Izvadila je dve i pitala me da li da obuče oker ili tirkiznu. Rekao sam joj da obuče žutu. Rekla je da nemam pojma o bojama i obukla plavu.

11 Kad sam Viktoru hteo da ispričam za Uroša i Danijelu, rekao je da ne pričam dok se ne naduvamo da bi bilo smešnije, a kad smo se naduvali nije mu bilo smešno: samo je rekao da je trebalo da ih jebem oboje ili da mi Uroš bar popuši, da bih mogao da ih držim u šaci. Uveče je došla i Sonja. Kad sam joj opet ispričao za Uroša i Danijelu, rekla je da te bolesnike više ne puštam u kuću. Sve troje smo se smejali. Ne znam da li zbog mogućeg incesta ili zbog skanka. Zatim smo pojeli milku od sto grama sa celim lešnicima koju je Sonja pronašla negde u kuhinji. Kad je Viktor otišao, na likuoo.com smo odgledali Jenni Lee And Kacey Jordan Sharing Big Cock. Posle toga smo se jebali a onda smo, dok smo goli ležali na krevetu i mazili se, pričali o poslu. Rekao sam da bih najradije dao otkaz. Sonja je rekla da lupam gluposti. Tek onda je pitala zašto bih dao otkaz. Odgovorio sam da je kompjuter jedina stvar kojom sam u Agenciji zadovoljan. Plata je mala, deo ide na račun a ostatak u kovertu, što značajno narušava moju kreditnu sposobnost. Posao je nepotrebno stresan a Managing Director Dario Krunić je nepotrebno kreten koji stalno diže tenziju. Rekla je da je sve to tačno, ali da ipak ne treba da dajem otkaz. Imaš li neku izlaznu strategiju?, pitala je. Rekao sam da imam dobar CV i pare u šteku od kojih bih mogao da živim jedno tri meseca. Dakle, nemaš alternativu, rekla je. Ušao sam u gotovo praznu pivnicu u SKC u. Seo sam za sto do ulaznih vrata. Vazduh je bio težak i tamnozelen. Disao sam s mukom. Od šanka je dopirala muzika. Melodija se jedva probijala kroz duvanski dim. Nisam mogao da prepoznam pesmu, ali mi je zvučala poznato kao disko saundtrek pornića iz osamdesetih. Naručio sam produženi espreso bez mleka i otišao do WC a da se umijem. Kad sam se vratio, za mojim stolom sedela je Sonja. Sa njom su bile još dve devojke koje nisam poznavao: sedele su u položaju nekog ko pati od SMS vrata: pognuta glava i pogrbljena leđa. Dok je Sonja pila belo vino i jela pljeskavicu, njih dve su nešto skrolovale na svojim telefonima. Sonja je ustala i poljubila me u obraz a njih dve su me i dalje ignorisale. Zatim je došao Sonjin dečko Filip. Ustala je, poljubila ga u usta. Držali su se za ruke. Okupili su se da proslave Sonjinu i Filipovu veridbu. Nešto hladno mi se spuštalo niz kičmu. Ljubomora mi nije dala da pričam. Njih četvoro su bili srećni. Bio sam skrajnut i izuzet iz slavlja. Tražili su da ih slikam i nakačim fotke na Tumblr. Bilo mi je nelagodno. Želeo sam da imam bar četiri ruke tako da mogu istovremeno da ih sve četvoro ščepam za kosu i olupam im glave o sto od punog drveta. Zvonio mi je telefon. Toliko je bio glasan da je nadjačavao vereničku vrevu. Vibriranje telefona pomeralo je čaše na stolu. Zveckale su. Zvao me je Uroš. Pokušao sam da na displeju pritisnem dismiss, ali mi je palac propao kroz ekran. Još nekoliko puta sam pokušao da odbijem poziv, ali bi se na ekranu uvek stvorila rupa kroz koju bi prst prošao. Zvonjava je bila sve glasnije a njih četvoro su mi se sve glasnije smejali. Sonja najviše. Probudio sam se potpuno mokar od znoja. Dohvatio sam telefon, isključio alarm i seo na ivicu kreveta. Osećao sam se kao da sam progutao govno umotano u bodljikavu žicu. Sonja je spavala pored mene. Morali smo da se spremimo za posao. Bilo je pola osam i bio je jebeni ponedeljak. Na brzinu sam se istuširao skoro hladnom vodom i spremio za posao. Sonja i dalje spava. Probudio sam je i pustio Jutarnji program. Otišla je pod tuš. Voditelj ima nesrazmerno veliku glavu. Voditeljka i on čitaju najavu sa iditoa. Naizmenično rečenicu po rečenicu. Kamerman ih krupno kadrira. Gost u studiju je neki stručnjak iz Vinče. Pričaju o nuklearnoj krizi u Japanu nastaloj usled zemljotresa i cunamija. Fizičar je ozbiljan. Njih dvoje su glupi i nasmejani. „Šta to konkretno znači za nas građane?“, upitao je voditelj. ,,Ništa“, odgovorio je stručnjak. „Jedino što možemo da osetimo to su ekonomske posledice. Japan je ipak treća ekonomija na svetu, a kao što vidimo ovih dana je opet opao kompozitni indeks japanske berze.“ Nervozan sam. Sonja je iz kupatila izašla gola i nasmejana. Prišla je i poljubila me. Nisam joj odgovorio istom merom. Samo sam se osmehnuo. „Šta ti je? Jesi okej?“ „Spava mi se.“ „Kako ćeš da radiš takav? Spiči red bul. Mene to diže kad se probudim smorena.“

Sedimo na zadnjem sedištu taksija. Sa retroviziora vise veliki drveni krst, ikona Svetog Nikole i mala

bokserska rukavica boje tamnije polovine golubijeg govneta rasprsnutog na haubi crvenog hjundaija. Rukavica povremeno udari sveca po nosu. Sonja me drži za ruku. Taksista kaže da ga je jutros probudio kum i da treba da jebu majku nekim pederima jer su mu razbili izlog na pekari. Zatim priča o tome kako je radio u magacinu GSP a, kako je budan od pola pet a odradio je samo tri vožnje ali neće da bude džukela kao oni taksisti divljaci pa da ugradi turbinu. Kaže da se riba koja je pozajmila glas za GPS navigator zove Nevena. Ne uspevam da uhvatim tok njegovih misli. Pocepao bih mu usta i iščupao jezičinu. Kao što slepi bolje čuju tako bi i on bez jezika sigurno vozio pažljivije. Izašli smo u Kolarčevoj i odatle nastavili peške do Obilićevog venca. Ispred Agencije smo sreli Viktora. Gde ste, rekao je. Odgovorio sam: evo. Sonja je ćutala. U Agenciji je tiho: kao da je protutnjao smak sveta i sa sobom odneo sve sem golih života zaposlenih. Prozori su otvoreni. Sunčeva svetlost i talasi čistog vazduha šire se hodnicima, ofisima i kjubiklima ali su ipak nemoćni da suzbiju ustajali vazduh i svetlost halogenih sijalica. Svi su bezrazložno osmehnuti. Izgledaju srećnije nego da su preživeli bankrot države. Najrazdraganija je Office Manager Sara Paramentić. Izgleda kao da svršava dok je neko siluje u dupe: zadovoljno i uvređeno u isto vreme. Uključio sam komp, startovao Outlook, kliknuo Send/Receive, ostavio mejlove da se skidaju i otišao do kuhinje da sebi skuvam kafu. Kad sam se vratio, Viktor je galamio na monitor kompjutera u takvim situacijama nije potrebno hvatati smisao svega što izgovara: učestalost psovki i nekontrolisanih gestova dovoljna je da se shvati celina. U ofis je tada ušla Personal Assistant to Managing Director i preteći rekla Viktoru da se čak do njenog pulta čuje koliko galami. Onda nema potrebe da više dolaziš ovamo, odgovorio joj je. Popizdela je. Rekla mu je da je kreten i otišla. Pitao sam ga šta mu je. Kaže da je odlepio jer nas je Dario izribao što su se iz izdavačke kuće Balkan Media Group žalili da kasnimo sa predlogom ponude za PR kampanju koju bismo za njih radili, da zahteva da im do podneva pošaljemo ponudu i da ga obavezno stavimo u cc. Ne razumem čemu sad ta frka kad je dedlajn za dva dana, rekao sam. Odgovorio je da je problem zapravo u tome što su svi iz te izdavačke kuće obična govna. Rekao sam mu da već imam gotovo napisan kreativni deo ponude i da ću to završiti za pola sata. On će za to vreme da preradi neku staru ponudu u kojoj su već definisani osnovni paketi usluga, cenovnici, planovi i procene rezultata oglašavanja, rejtinzi medija i predlog budžeta. Na kraju ćemo to da nabudžimo u jedan ppt i pošaljemo im. Ne znam samo zašto mi to radimo pored onolikih Accounta i Salesova, rekao je a onda izašao iz ofisa i zalupio vrata. Nije hteo da čuje da nas dvojica radimo ponudu za Balkan Media Group zato što Agencija core kampanje treba da realizuje na internetu. Balkan Media Group više je media buying agencija nego izdavačka kuća: klijentima nude oglasni prostor a novine su im neka vrsta pridodate vrednosti, izdaju ih da bi u ponudi imali više oglasnog prostora. Zbog dobre saradnje i partnerskih odnosa sa medijima gotovo da im nije potrebna podrška za oflajn PR. U onlajn su zakoračili nedavno: pre nego što su počeli da prave sajtove za svako od svojih štampanih izdanja, imali su jedan korporativni sajt na kojem su se mogli videti samo naslovne strane i sadržaji Zatvoriočasopisa.samprozor, uključio klimu i počeo da čitam mejlove. Prvo sam pročitao Dariov. Nije mi se učinio tako strašan kao što je Viktor prepričao. Dario kaže da već neko vreme pregovara sa Balkan Media Groupom i da ne smemo da dozvolimo sebi da propustimo ovu priliku, ne toliko zbog feeja koliko zbog bolje prohodnosti Agencije u njihovim izdanjima. Zatim sam pregledao kliping o klijentima za koje sam zadužen nisam našao negativne objave, pa ni tu nije bilo razloga za nervozu. Otvorio sam folder Velikani u kojem sam držao fajlove o projektu za Balkan Media Group a zatim i jedan prazan Word dokumet. Otkucao sam naslov, boldovano i centrirano: Velikani književnosti. Ispod sam dodao još nekoliko stavki kojima smo brifovani: ediciju Velikani književnosti treba komunicirati u integrisanoj kampanji u kojoj će sinhronizovano biti korišćeni advertajzing i PR zahvati. Kampanja startuje na književnoj večeri na kojoj će biti promovisana prva knjiga Velikana Junak našeg doba, Mihail Jurjevič Ljermontov. Na promociji će govoriti neko od urednika Balkan Media Groupa: on će najaviti i proširenje delatnosti izdavačke kuće pored novina i magazina počeće da objavljuju knjige. One će se po dampovanim cenama prodavati isključivo na kioscima: proširenje delatnosti deo je plana da se podignu tiraži i rejtinzi novina koje BMG izdaje a time i cena oglasnog prostora. Pored urednika, na promociji će govoriti i jedan književni kritičar ili pripadnik estrade koji voli da čita knjige.

Književno veče će pratiti izložba koju je osmislila Agencija: u sali će biti izložena polica sa teglama u koje su ubačene knjige iz edicije Velikani književnosti. Na tegle će biti nalepljene etikete sa tekstom: Velikani književnosti Mihail Jurjevič Ljermontov Junak našeg doba Bez konzervansa Rok trajanja neograničen Proizvodi i puni Balkan Media Group Nakon promocije, tegle sa knjigama moći će da se kupe na sajtu Balkan Media Groupa kao i u nekoliko gift shopova u Delta Cityju i Ušću, a u medijima će biti plasirani oglasi i saopštenja u kojima će biti hajlajtovan tekst sa etikete. Agencija će se pobrinuti da blogosferom protutnji jedan prosečan blogquake o izložbi. Sličan efekat treba očekivati i na društvenim mrežama. Ako se objave o izložbi ne razmnože same od sebe, onda će to učiniti plaćeni oglasi. U napomeni sam napisao da će Agencija i Klijent naknadno uraditi detaljan scenario protokola.

Managing Director, Team Leaderi, Account

i direktorijumi. Direktorijumu prisustvuju Managing Director, Media Monitoring Director, Media Relations Manager, Chief Content Officer, Personal Assistant to Managing Director i Director of Online PR Department. Prvo se održava kolegijum na kojem svi redom iznose izveštaje za prethodnu nedelju, planove za narednu, zapažanja, interne sukobe, probleme sa klijentima i upoznaju

New Media Manager, Sales Manager, Creative Director, Art Director, Senior Copywrighter, Client Service Manager, New Business Director, Media Relations Manager, PR of Creative Department, Personal Assistant to Managing Director, Project Manager, Media Planer, Deputy Managing Directora, Community Manager, Social Media Manager, Chief Content Officer, Content Strategist, Media Monitoring Director, CSR Specialist, Director

Online PR Department,

Kad sam Dariju poslao Power Point fajl, odgovorio je da je prezentacija valjda dobra a da će biti bolja ako dodam i portfolio Agencije. Prepravio sam je i poslao Dunji Drakulić, direktorki marketinga Balkan Media Groupa. Darija sam stavio u cc. Odgovorio je meni i Sonji da je za po podne zakazao sastanak sa menadžmentom BMG i da će iz Agencije sastanku prisustvovati nas troje. Na kraju je napisao da je taj susret manje više formalnost jer se skoro sve već dogovorio sa Regional Managerom BMG i da nema potrebe da puno pričamo dovoljno je da pokažemo da nam je izuzetno stalo da saradnje. Mejl je završio sa: Srdačan pozdrav, Dario Krunić | Managing Director

Otkako sam se zaposlio, kao da patim od lunediesofobije: malo strahujem od ponedeljka. Najgora stvar koja se zaposlenom dešava ponedeljkom su telefonski pozivi pre podne. Zakonima o radu i mentalnom zdravlju trebalo bi zabraniti poslovne telefonske razgovore ponedeljkom pre podne. Najgora stvar koja se menadžeru zaposlenom u PR agenciji dešava ponedeljkom pre podne su kolegijumi. Kolegijumima prisustvuju Executivi, of HR. Meni se pored toga ponedeljkom dešavaju ostale sa novim poslovima. Ili šta kome već padne na pamet. Na direktorijumu se bistri o biznis planovima, feejevima, reorganizaciji, ponudi za merdžovanje sa drugom agencijom, spajanju poslova, tenderima, lobiranju, politici, job descriptionima. Na tim sastancima jedino još nismo jeli govna. Na kolegijumu su me pohvalili da je AdWords kampanja koju sam radio bila dobra. Bila bi odlična da je bounce rate bio manji šezdeset odsto je previše. Kada smo završili sa sastancima i izašli iz conference rooma, klijent je već čekao Balkan Media Group. Troje ih je. Dario je razvukao lice u osmeh. Sledili smo njegov primer. Klijent nam je uzvratio istom merom. Svi izgledamo kao debili. Upoznali smo se i otišli sa njima u conference room. Odmah smo razmenili vizitkarte: od njih smo dobili tri sa Editor in Chief, Regional Manager i Head of Marketing titulama. Uzvratili smo sa Managing Director, Director of Online PR Department i Media Relations Manager. Sve je tako uhodano mediokritetski. Dario i njihov regionalni menadžer Marko pričaju o važnosti PR a i marketinga u strateškom pozicioniranju na tržištu. Head of Marketing je obučena u monotone korporativne boje. Ima smeđu ispeglanu kosu, kremkastu suknju u visini kolena, belu košulju kratkih

14 rukava i crne cipele ravnih đonova. Nosi naočare sa tankim crvenim okvirom i to je jedino što na njoj štrči. Izgleda kao kurva iz nekog filma sa Ričardom Girom. Zamislio sam kako mi oblizuje glavić dok joj svršavam u usta. Kada su Dario i Marko završili neformalni deo razgovora, Dunja je otvorila laptop i počela da kuca. Čini mi se da zapisuje sve što pričamo. Na ostatku sastanka uglavnom je pričala Media Relations Manager Sonja Božičković, koja će voditi ovog klijenta: govorila je o mogućnostima i dosadašnjim dostignućima Agencije. Kad je trebalo da se priča o kampanji, reč je prepuštala meni. Detaljno smo opisivali ideju sa teglama, plan kampanje, predloge slogana za printove koji bi se plasirali u medijima. Regional Manager je rekao da oglase treba objaviti i u kulinarskim časopisima, pod sloganima: Zimnica za ceo život i Hrana za sve vaše potomke. Mnogo mu se to dopalo pa nije obuzdavao smeh. Onda smo se svi smejali. Rekao je da je fora odlična bez obzira što je njegova, da je za njega marketing samo dobra fora i da su dobre fore gotovo uvek smešne. Bio je previše zadovoljan i nekako se nadimao kao da će svakog trenutka doživeti infarkt. Rekao je da su pre nekoliko meseci u Rumuniji realizovali kampanju koju je on smislio: sa Centrom za transfuziju krvi radili su promociju novog ilustrovanog izdanja Drakule svaki davalac krvi dobijao je na poklon Drakulu i specijalno dizajniranu zahvalnicu u vampirskom duhu u kojoj je grof Drakula zahvaljivao na donaciji krvi. Bio je to pravi bum u medijima a prvi tiraž knjige razgrabljen je za nešto manje od deset dana. Skupili su dvesta litara krvi. Kao što se Dario u mejlu već hvalio, od samog početka sastanka bilo je jasno da smo dobili klijenta.

Zidovi su okrečeni u oker žuto a na njih su izvešani uramljeni filmski plakati iz SSSR. U jednom ćošku trune sto za stoni fudbal: Dario je „konfiskovao loptice jer je i samo prisustvo tog stola na neki način neumesno funkcionalan sto znači nefunkcionalnog radnika". Nije ovo Google, ovde mora da se radi, govorio je. Seli smo na ugaonu garnituru. Dario nam je svima sipao viski. Editor in Chief je pričao o Kuvaru za sva vremena koji planiraju da objave. Biće velik, dobar i jeftin. Head of Marketing Dunja Drakulić rekla je da treba da urade neku dobru kampanju. Naglasila je da pod tim ne misli na reklame na televiziji i da je to nažalost usled krize i gomile projekata koje istovremeno rade iznad njihovih mogućnosti. U razgovor se uključila i Sonja, zapažanjem da dobra PR kampanja može da bude isplativija i efektnija od advertajzing pristupa. Govorila je o komercijalnoj vrednosti PR objava, količini i kvalitetu poruka koje mogu da se smeste u jedan novinski članak ili televizijsko gostovanje i onda to uporedila sa efektima i cenama oglasa plasiranog u novinama ili u televizijskoj reklami. Izlaganje je završila rečima da je dobar PR pored znanja, veštine i kontakata u suštini subverzija i storytelling. Mediji ne prave vesti, mediji ih objavljuju: zato im treba dati dobru priču a ne pare, rekla je Sonja. Odavno mi se po glavi mota ideja o obaranju nekog Ginisovog rekorda. Tačnije, o kreiranju kampanje za klijenta koji će oboriti Ginisov rekord. Ne postoji medij koji o tome ne bi izvestio. Ne samo domaći. To bi mi se lepo uklopilo u CV. Nadovezao sam se na Sonjino izlaganje i izneo im svoju ideju o Ginisovom rekordu. Svima u prostoriji su se zacaklile oči. Regional Manager je rekao genijalno. „Koji bi rekord oborili?“, upita Dario. Pogled mu je lišen fokusa a lice pocrvenelo. Ne curi krv. Izgleda da mu nisu popucali kapilari. „Sad ćemo da vidimo“, odgovorio sam i uzeo jedan laptop sa stola. Na Googleu sam ukucao guinness records a onda u rezultatima pretrage kliknuo na www.guinnessworldrecords.com. Srčovao sam book na sajtu Ginisa i dobio nekoliko desetina

To je i potvrđeno kada su se kristalne čaše dopola napunjene viskijem, u Dariovoj i Markovoj ruci, sudarile iznad sredine stola. Mi ostali pili smo kafu i sokove. Posle prvog viskija i nakon što je za kampanju sa teglama sve dogovoreno, izvršni direktor je predložio da razmotrimo još neke buduće poteze njihove korporacije. Sipajući im drugi viski, Dario je predložio da pređemo ukuhinju jer je tamo udobnije. Tako zovemo prostoriju za brainstorming, dodao je kada je uočio čuđenje na licima klijenata. Marko je još jednom rekao odlična fora na šta sam odgovorio da tamo kuvamo ideje. Managing Director mi je namignuo. U Kuhinji su prozori otvoreni a roletne spuštene skoro do dna. Na zidu je veliki monitor pored kojeg stoje tabla za crtanje i providni frizider napunjen enerdžajzerima. U uglu su velika žuta ugaona garnitura, stakleni stočić i nekoliko taburea. Po celoj prostoriji razbacani su lejzi begovi. U svakom ćošku, na masivnim crnim metalnim postoljima stoji po jedan veliki zvučnik.

Nasred Kuhinje je ogromni drveni sto sa tapaciranim stolicama na stolu je nekoliko laptopova.

Nekada davno, pre interneta, pročitao sam da je čovek jedino biće koje egzistira svoju smrt. Tad mi je to zvučalo zastrašujuće, a sad mi deluje opterećeno neosnovanom brigom koja zaudara na nešto manastirski dosadno: na smrad neopranog kurca pomešanog sa mirisom tamjana ili na Urošev kurac koji iz čiste obesti penetrira u dupe njegove bogobojažljive žene Danijele i njene ništa manje bogobojažljive drugarice Jasne. Život posle smrti moguć je na internetu. Ponovno logovanje je uskrsnuće u nebesku radost. Samo u tom smislu, čovek egzistira svoju smrt. To se nije moglo znati pre veba. Kad se čovek izloguje, kao da je umro. Oflajn je čist limb: prokleta i diskonektovana duša tumara večnim vatrama čistilišta u potrazi za vajerlesom i notifikacijama. Od čega to Sonja hoće da se očisti pa beži u oflajn? Od mene? Njega? Sebe? Paralelne veze? Trudim se da me ne pogađa splet okolnosti u kojem se nalazimo sve troje. Kako neko ko sa mnom vara svoju ljubav na prvi pogled može da mi priređuje ljubomorne scene? Pre će biti da je to posesivnost a ne ljubomora. Ja sam ljubomoran! On je verovatno bezbrižan i neupitno voli ljubav jer ništa ne zna o Sonji i meni. Ja o Sonjinom dečku takođe ne znam ništa, izuzev da se zove Filip i da ga devojka vara. Izašao sam iz ofisa i krenuo ka Sonjinom kjubiklu. U hodniku sam naleteo na Darija. Krenuo je u WC. Dođi do mene za desetak minuta, imamo važan razgovor, rekao mi je u prolazu. Deset minuta u ovoj situaciji znači veliku nuždu. Došao sam do Sonjinog stola i seo pored nje. Nije me ni pogledala. Nešto je kucala. „Šta ti je? Šta si se istripovala malopre?“, rekao sam joj. ,,Ne mogu sad da pričam. Radim follow up. I koliko god me nerviralo sve ovo, ipak ja vodim ovog klijenta! Molim te pusti me da radim.“ Rekao sam joj da je previše analogna i da bi bilo bolje da frustracije suzbija na Twitteru a ne na meni i izašao iz njenog boksa. ,,Debilu!“, čulo se iza mojih leđa.

15 odgovora za taj upit: najviše potpisanih knjiga u jednom danu, najdeblja knjiga na svetu, najmanja knjiga na svetu, najneprodavanija knjiga na svetu samo su neki od rezultata. Kliknuo sam na Najveća objavljena knjiga na svetu. Na 13. Bijenalu knjige u Rio de Žaneiru 2007. godine izdavačka kuća Ediouro Publicagoes iz Brazila predstavila je svoje izdanje Malog princa: knjiga je imala 128 strana, bila visoka 2,01 metar i, u punom rasponu, široka 3,08 metara. Rekord je i dalje važio. Predložio sam da sa Kuvarom za sva vremena oborimo rekord. Pa ne znam baš, nisam siguran koliko je to dobra ideja, rekao je Dario. Već je to viđeno ovde: najveća pogača na svetu, najveća kobasica na svetu, najveća torta još samo knjiga fali, dodao je. Regional Manager izdavačke kuće Balkan Media Group Marko, kome sam već zaboravio prezime, rekao je da nećemo da pravimo pogaču, namignuvši na reč pogača, niti ćemo kolač sa nekim da delimo. Onda ga je ko zna koji put obuzeo smeh a neki od prisutnih su ga u tome i dalje sledili. Head of Marketing Dunja Drakulić nije se smejala. Sonja jeste. Dario je i dalje bio rezervisan. Regional Manager mu je odgovorio da računa da je dogovor postignut a onda nastavio da se oduševljava, uvijao se kao da ga je sramota da se počeše gurkajući pritom laktovima direktorku marketinga i urednika koji su sedeli pored njega. Rekao sam da bi bilo dobro da posle zvaničnog predstavljanja kuvar negde bude izložen jer će svi trčati da se slikaju sa njim a onda i da slike kače na Facebook, Twitter i Instagram. Dunja Drakulić je rekla da će se zbog te knjižurine ona obična prodavati bolje od bilo kog suvenira i da ne smeju da propuste tu priliku. Nakon sastanka vratio sam se u ofis. Sačekalo me je četrnaest novih mejlova. Sonja mi je poslala poruku na Google Hangoutsu. Sonja: Smrade!!! Gledao si joj u sise. Užas! me: Šta ti je?? Sonja: Ma šta šta mi je. Misliš da nisam videla kako si gledao onu kurvicu!!! me: Maa daj. Sonja: Ne seri! me: Ne zezaj. Sonja: Prestani da me botuješ!! Sonja isn’t on Hangouts right now. She’ll see your messages later.

* * *

U mom ofisu čekao me je Dario. Stajao je na vratima. Zatvorio ih je čim sam ušao. Bio je besan. Viktor se krio iza Dellovog monitora od dvadeset dva inča. „Evo me“, rekao sam Dariju i seo za svoj sto. Dario je počeo da viče. Rekao je da bi morao da mi poveća platu bar pet puta da bi mogao adekvatno da mi zahvali za štetu koju sam mu napravio. Pitao me je da li sam svestan šta sam uradio. Kakvu štetu, odgovorio sam. Pre toga je rekao jebote. Rekao je da sam im odličnu ideju prodao za siću, da nisam svestan koliko zapravo vredi Ginisov rekord i da smo nekom drugom mogli da uzmemo mnogo više para. Opet je rekao jebote. Koliko puta treba da ti kažem da ništa ne ide klijentu pre nego što u Agenciji bude odobreno, rekao je. To bre nije tvoj posao, ne plaćam te da pričaš sve što ti padne na pamet, rekao je, a zatim i: ne znam šta sad da radim s tobom. Gledam ga ne otkrivajući nijednu emociju. Razumem njegov gnev ali me za to boli kurac. Njemu su, kao i svakom drugom top menadžeru i robovlasniku, najvažnije pare, a meni kao nedovoljno plaćenom robu bitno je jedino kako da što lakše podnesem ono što moram a što prezirem rad. ,,Pa reci nešto. Što ćutiš sad? Umesto da si tamo ćutao, ti sad ćutiš. Ko zna šta sad misliš! Možda bi me i tukao? Ko zna šta bi mi rekao da smo negde sami.“ ,,Ja se tako ne ponašam“, rekao sam i pokazao rukom na njega. „Oooo, pa ti si još i drzak. I neljubazan!“ ,,Da sam hteo da budem ljubazan, zaposlio bih se u Mekdonaldsu“, rekao sam zadržavajući smirenost. „Ovo ti neće proći tek tako!“, zaurlao je. Ćutali smo trenutak ili dva a onda je Dario izašao iz ofisa i tresnuo vratima za sobom. Viktor se prvo smejao tiho, ne stidljivo već oprezno, da bi to na kraju preraslo u cerekanje. Mahao je rukama poput berzanskog brokera. U ofis nam je onda ušla Dariova sekretarica Sara. Bila je sva ustreptala od znatiželje. Pitala je šta se dogodilo. Ništa, rekao sam. Ako je Sara bila zaboravila na svađu sa Viktorom, Viktor nije. Sedeo je zavaljen u svoju stolicu i blago se osmehivao. „Hoćeš da te karam?“, rekao joj je. ,,Seljačino!“, uzviknula je. ,,U bulju?“, odgovorio joj je smireno. Zalupila je vrata, užurbano nestajala niz hodnik izmičući pred talasom Viktorovog neumesnog smeha. Malo manje se smejao kad mu je za pola sata od HR a Nade Bugarčić stiglo obaveštenje da je zbog horizontalnog mobinga kažnjen sa petnaest odsto od plate. Nakon toga poslao je Sari mejl u kojem joj se izvinio što se naljutila. Kazna mu je povećana na dvadeset odsto. Za kraj radnog dana Darija sam prijavio na još dva njuzletera. Da bih sakrio tragove od sistem administratora, uradio sam to sa telefona. Darija prijavljujem na njuzletere da bih ga nervirao. Skoro svaki sajt ima opciju subscribe to newsletter i na skoro svakom je dovoljno upisati mejl da bi obaveštenja počela da pristižu. Najčešće su to spam i virusi. Trudim se da budu. Najviše volim da ga prijavljujem na porno sajtove. Ne postoji taj firewall koji će Darija sprečiti da klikne i otvori svaki link koji mu stigne. Njegov računar pravo je leglo svih mogućih familija adwarea, pornwarea, wormova, downloadera, riskwarea, malwarea, spywarea, stealwarea, email harvestera, porn dialera, rootkitova, DDoSova, backdoorova, keploggera, screen recordera, game thiefova i svih ostalih softvera koji iskustvo interneta čine deprimirajućim. Da nije Managing Director, odavno bi bio proteran iz Agencije.

Oko pet sam otišao do Sonje da vidim da li je iskulirala. Pitao sam je kad ćemo da idemo. Rekla je da mogu da idem kad god hoću a ona će se već snaći. Još je bila ljuta. Čujemo se onda kasnije, rekao sam. Nije mi odgovorila. Opet je upala u neki svoj trip. Tad rasprava i ubeđivanje ne pomažu: mogu samo da pogoršaju stvar. Nekad bismo se u ovakvoj situaciji svađali bar dva dana. Zapravo je samo

Pre skoro dve i po hiljade godina filozof Empedokle okončao je život tako što je skočio u živi vulkan. Kažu kako je to uradio da bi dokazao ljudima da je besmrtan i da zbog toga treba da ga poštuju kao boga. Da se kojim slučajem rodio bar krajem dvadesetog veka, život bi produžio običnim nalogom na Twitteru. Tamo bi našao bar nekoliko stotina ljudi koji imaju sluha za njegove jade. Ovako je iza njega ostala reputacija samoubice, nekoliko nejasnih fragmenata i jedna sandala na obodu Etne. Sonja ne nosi sandale niti zapisuje svoje misli. Nema ni nalog na Twitteru. Kaže da se Twitter ne razlikuje od bilo koje druge gomile, a njoj je pre svega potreban mir. I profil na Facebooku joj je previše.

17 treba ignoristi. Kad se opusti javiće se. Verovatno posle večere. Siguran sam da će kod mene doći oko devet. Do sad je uvek bilo tako. Umesto da sa Sonjom krenem kući, vratio sam se u ofis i otišao na Facebook. Alo je šerovao vest da je neki Dragan ubio majku i oca francuskim ključem jer ga je napalio horor film. Neki ljubitelj boga, ćirilice i Caps Locka napisao je da mu je lekar tražio novi spermogram, a kako je izbacivanje sperme na neprirodan način rukoblud i greh, ne zna da li da da spermu. Blic je objavio vest o dvesta belgijskih lovaca koji su krenuli na sto sedamdeset divljih svinja a ubili jednu. Bojana Lazić kaže da muškarci danas ne prilaze devojkama i da umesto toga više vole da bockaju na Fejsu. Sonja je napisala da je najdalje ono za čim se najviše čezne. Lajkovao sam joj status, iako je patetičan, i krenuo kući. Usput ću nam kupiti sladoled od šljive, oraha, čokolade i lešnika. Za večeras.

18 INTERAKCIJE

Upoređujemo analize medijskih objava sa samim objavama i izdvajamo sve one u kojima je neko iz menadžmenta fabrike dao izjavu ili je u medijima direktno pomenut. Fabrika proživljava medijski masakr zbog afere sa korupcijom prilikom nabavke dozvola za izgradnju novog pogona za reciklažu akumulatora smeštenog neposredno uz gradski vodovod. Problem su i otpadne vode koje fabrika ispušta u reku iz koje se vodovod napaja. Slučaj je u medijima predstavljen kao ekološki genocid. Menadžment fabrike gotovo da je očajavao. Lice mi obasjavaju čista radost i blaženstvo.

Agencija je zahvaljući uglavnom Sonjinom radu, vezama i lobiranju već tri godine zaredom dobila PRiznanje za najbolji krizni PR. Sonja kaže da su dobre veze u medijima jedna od najvažnijih stvari u kriznim situacijama i da se redovno negovanje tih veza najviše isplati kad dođe do PR rata. A došlo je: nad medijskom slikom tržišta akumulatora izdiglo se jato PR dronova i po njoj odozgo razdragano sere. Napad na fabriku akumulatora krenuo je danas u podne iz lokalnog ekološkog udruženja a odatle se odmah prelio u medije i na društvene mreže. Saopštenje za javnost potpisao je direktor udruženja Vladimir Nikolić. Na konferenciji za štampu glava mu je bila u zavojima a ruka u gipsu. Za sedam dana neko ga je dva puta udario kolima dok je vozio bicikl. Politički tabloidi su u antrfileima spekulisali da je menadžment fabrike možda naručio Nikolićevo ubistvo. Na Twitteru takvih spekulacija skoro da nije bilo: neki tviteraši su otvoreno zastupali tezu o pokušaju ubistva. Bilo je i onih kojima je Nikolićev doprinos na polju ekologije odranije poznat pa su volonterski radili na njegovoj diskreditaciji. Takvi su tvitovali da nije jasno da li njegove tvrdnje o ekološkom genocidu i naručivanju ubistva spadaju u domen teorije zavere ili čistog ludila. Tu dilemu obogaćivali su linkovima ka Nikolićevom blogu, na kojem se moglo pročitati da je FBI ubio Teslu jer je hteo da ide u Moskvu da pregovara sa Staljinom, da Amerikanci kemtrejlsima iz aviona zaprašuju Srbiju i seju rak, da su u Most na Adi i negde u Resniku ugradili HAARP kojim kontrolišu ljudsku psihu, cunamije i polarne vortekse. Fabrika je na napade odgovorila u toku popodneva. Agencija je medijima prosledila saopštenje u kojem se negiraju sve optužbe. Pored toga, u saopštenju je komunicirano i koliko je novca fabrika do sada uložila u zaštitu životne sredine i osavremenjivanje tehnoloških procesa. Za sutra u podne je zakazana konferencija za štampu u krugu pogona za proizvodnju i reciklažu akumulatora. Zajedno sa kriznim štabom fabrike Sonja je pripremila moguća pitanja i odgovore i detaljno razradila plan sprovođenja novinara kroz fabriku. Radnike su izbrifovali instrukcijama o tome kako treba da se ponašaju u prisustvu novinara i šta tačno treba da izjave. Mediji ne oblikuju stvarnost već sliku stvarnosti. Naš zadatak je da im sutra u tome maksimalno pomognemo, pisalo je u poslednjoj tački Izveštaja o kriznoj situaciji koji je Sonja poslala Dariju i menadžmentu fabrike.

U korporativnom svetu menadžer spada u kategoriju evolucionih prepreka. U današnjem kapitalističkom poretku sasvim je ispravno nadređene posmatrati u skladu sa komunističkim pojmom klasnog neprijatelja. Nema mesta kompromisu. Mora se postupati surovo. To je pitanje dostojanstva. Menadžer nema dostojanstvo. I to u dvostrukom smislu. Prvo što podređene tretira kao krpe i njima briše podove, a onda i zato što sebe degradira na nivo čistačice. Odatle dolazi sva frustracija menadžera kojima ne dozvoljavaš da te tretiraju kao sredstvo za održavanje higijene podova: jer su dvostruko neuspešni i kao menadžeri i kao čistačice. Ne postoji normalan čovek koji tu količinu udara na sujetu može da izdrži. Menadžer može jer nema niti sme da ima kičmu. Menadžer nema ni prijatelje: ima samo nadređene i podređene. I jedni i drugi ga podjednako preziru. Tako da koliko god Dario Krunić ponekad, ili uglavnom, bio dobar ili naklonjen prema meni, ja jednostavno nemam pravo da mu verujem. Bilo bi protiv prirode. Verovatno bih imao manje negativno mišljenje o njemu da mi plaća prekovremeni rad. Četvrtak je. Šest po podne. Sivilo devetnaestog septembra izvire sa svih strana. Smrt leta zasipa Beograd realnošću koja je do tad bila zaprečena užurbanim hodom po rastopljenom asfaltu i ponekim Sadrvetom.Sonjom sam zaglavio na poslu. Besplatno proveravamo materijal za kriznu PR kampanju koju Agencija radi fabrici za proizvodnju i reciklažu akumulatora Green Energy iz Novog Sada.

Uprkos tome što sam na poslu ostao duže samo da bih pomogao Sonji iako sam o fabrici Green Energy mislio sve najgore i tome što je bilo tek osam, i što smo već od pola sedam u Agenciji bili sami, žešće mi se nije radilo. Jednostavno, postoje dani kada mi se ništa ne radi bez obzira na pritisak i rokove. Tada bih samo ležao u mraku, gledao krimi serije ili dokumentarce o drevnim vanzemaljcima.

Najradije bih skrolovao Instragram tu nema suvišnih komentara i nijansi značenja: ili je slika za lajkovanje ili nije. Savršena distrakcija. Nekad bih pušio skank a gotovo uvek bih jeo čips. Kažu da je grickanje čipsa prvi znak depresije. Nisam depresivan. Volim čips. ,,Ne radi mi se više“, rekao sam Sonji. ,,A jebiga ne radi se ni meni. Naročito što mi se čini da smo završili a moram još jednom sve da proverim. Hoćeš da izađemo na teresu da popušimo po jednu?“, upita me. ,,Ne „Hoćešmogu.“danaručimo da jedemo?“ ,,Ne „Hoćešmogu.“daizađemo na kafu?“ „Ne „Hoćešmogu.“dase jebemo?“ „Kretenu",„Hoću!“ rekla je i osmehnula se. Zavukao sam joj ruku pod majicu i počeo da joj mazim leđa. Grlila me je, ljubila po vratu a rukom mi preko pantalona dodirivala kurac. Stezao sam joj sise a ona je ubrzavala disanje. Raskopčala mi je pantalone. Mazila mi je jaja, polako ga drkala, stezala, lomila levo desno. Gurala mi je jezik duboko u grlo a onda je sela na kancelarijsku stolicu, svukla mi pantalone do kolena i polako počela da mi oblizuje glavić. Talas dobre volje preplavio mi je telo. Držao sam je za kosu i gurao joj ga duboko u grlo. U tom trenutku mi se činilo da su u njenom jeziku materijalizovane sve pogodnosti raja. Zatim je ustala, svukla pantalone i gaćice i presavila se preko stola. Jebao sam je otpozadi. Ima savršeno oblikovano dupe. Kroz glavu su mi prolazili Adam i Eva. Zmija je simbol za kurac a jabuka za savršeno oblikovano žensko dupe: zmija je mamila Evu a ona joj je dala da je jebe u dupe. Stari zavet je pisala ili žena koja ima traume sa analnim seksom ili muškarac kome nije dovoljno krut. Nabijao sam joj ga sve brže. Svršavalo mi se. Sonja je glasno stenjala. Držao sam je za kukove i vukao za kosu. Pička joj je bila naročito vrela. Sve brže sam prodirao u nju. Izvadio sam ga i svršio joj po dupetu i leđima. Prsnulo je po stolu i novom HP ovom printeru u boji. Sedeli smo polugoli u kancelarijskoj stolici i mazili se. Ispričao sam joj svoje viđenje Adama i Eve. Smejali smo se. Nisam joj rekao da sam o tome razmišljao tokom jebanja. Dok smo se ljubili, rekla mi je da sam ja njen muškarac. Osmehivao sam se, ali mi nije prijalo što sam to čuo. Ne želim da joj budem samo muškarac! Šta je onda on? Osim što joj je dečko. Oko pola deset smo izašli iz Agencije. Kad sam izvadio telefon da pozovem taksi, rekla je da naručim dva vozila. „Zar nećeš kod mene?“, pitao sam je. ,,Ne mogu večeras. Sutra ću imati gadan dan. Moram da se odmorim.“ Možda je to istina. Možda stvarno ide kući da spava. A možda ide kod dečka. Mora nekad i s njim da se vidi. Verovatno noćas. Žao mi je što joj nisam svršio u usta. Napolju je kiša. Voda žubori niz oluke. Sonja je sigurno kod njega. Leži mu u naručju, ljube se i vode ljubav. Čuje se zavijanje mačaka. Zvuči kao da neko kolje decu. Pokušavam da zaspim. Trudim se, zatvaram oči, gledam da ne razmišljam ili da zamišljam oblake. Ne ide. Premoren sam i sjeban. Trenutak me deli od sna, ali kao da me neki bednik priziva i uporno vraća među budne. Ne pomaže ni TV. Ne primećujem ga. Provajder je nedostupan: ništa ni od uspavljivanja skankom. Ustajem. Tražim lekove: bensedin, dijazepam, bromazepam, ksalol, lorazepam, bilo šta sa crvenim trouglom. Ništa. Samo brufen od 400 miligrama. Zgutao sam dva i vratio se u krevet. Pred očima mi je Sonja. Nasmejana. Smenjuju se situacije s njom u glavnoj ulozi. Kao ubrzani film. Misli su mi obuzete tamom: ne zlom već prazninom.

Osećam blagu utrnulost. Slike pred očima se rastežu, tope i prepliću. Pritisak u grudima popušta. Brufen je proradio. U šest i petnaest probudio me je alarm telefona. Ustao sam, obrijao se, istuširao, obukao odelo, vezao kravatu, pozvao taksi i krenuo na televiziju da u Srbijo, dobro jutro predstavim projekat na kojem radim akciju ozelenjavanja zapuštenih parkova koju sponzoriše Wirtschaft banka. Akciju prate veb sajt i Facebook aplikacija u kojoj korisnici gaje virtuelno drveće. Da bi virtuelno drvo poraslo, korisnik aplikacije mora da ga zaliva virtuelnom vodom i đubri virtuelnom hranom. Do hrane i vode dolazi tako što odgovara na najrazličitija pitanja o drveću i šumama koja mu aplikacija postavlja, a da bi došao do tačnih odgovora mora da gugla i pretražuje internet: ne samo wikipedia.org. Tu do izražaja dolazi edukativni deo aplikacije. Gejmifikacija je iskorišćena za motivisanje igrača. Najuspešniji šumar na poklon dobija krstarenje Amazonom i priliku da se nadiše vazduha direktno iz pluća Zemlje, a svi oni koji uspeju da zasade i odgaje šumu od banke dobijaju Maestro debitnu karticu sa hiljadu dinara na računu. Tako će banka po ceni od hiljadu dinara dobiti novog klijenta koji će tokom gajenja šume biti izbombardovan informacijama i pod pritiskom argumenata nateran da razume da je Wirtschaft banka prava banka za njega. A možda se i zarobi kreditom. Na televiziju sam stigao petnaest minuta pre dogovorenog vremena. Organizatorka jutarnjeg programa mi je rekla da sam stigao u poslednji čas i uvela me u bife da tu sačekam svoj red. Tamo su već sedeli tri gospodina i jedna devojka. Upoznali smo se. Najmlađi od njih je glumac Narodnog pozorišta. Drugi je profesor na Saobraćajnom a treći Life Success Consultant. Ona je majka jednog dečaka ništa više: zove se Tamara. Seo sam na stolicu pored radijatora, izvadio telefon, prebacio ga na silent i ogledao se na displeju: frizura mi je u redu. Majka sedi pored vrata i smerno gleda u pod. Nosi kratku suknju boje maline i braon košulju sa ruskom kragnom. Kolena su joj spojena. Ima kratku crnu kosu. Ćutimo. Na televizoru okačenom iznad vrata ide repriza poslednje epizode kviza Detektor istine. Žena odgovara na pitanja voditeljke. Kaže da ima petoro dece. Zatim je voditeljka pita da li se radovala rođenju svakog deteta, a žena odgovara da nije. Poligraf je odgovor ocenio kao tačan, što je pozdravljeno burnim aplauzom publike. Voditeljka je rekla ženi da je time zaradila još trideset hiljada dinara, što je publika u studiju pozdravila još burnijim aplauzom. Za sto hiljada je priznala da je uživala dok ju je otac silovao. Besplatno je priznala da ne voli dete koje je dobila sa ocem. Zatim je došla organizatorka. Dovela je još jednu gošću za jutranji program a u studio odvela konsultanta. Majka Tamara je odmah ustala i izljubila se sa devojkom čiji je izraz lica posledica ili onih proteza za uvežbavanje osmeha ili ludila. Nova je raskopčala kaput a učtivi mladi glumac Narodnog pozorišta je ustao i pomogao joj da se raskomoti. Rukovao se s njom a ona se onda upoznala i sa nama dvojicom. Zove se Jelena. Sela je na stolicu pored majke. Srećne su i oduševljene što se „Aaaavide.iviste izabrani!“, rekle su obe uglas. One su majke. Upoznale su se na kastignu za izbor najlepše mame i deteta koji je organizovao časopis Mama. Dvanaest najlepših će se sledeće godine naći na naslovnim stranama časopisa. „Prva trudnoća mi je bila mnogo laka. Sedela sam kod kuće i gledala TV. Onda mi je bilo malo dosadno pa sam završila kurseve engleskog, nemačkog i pletenja. Tad sam se i fotkala, onako sama, u kući“, rekla je Tamara. „Super si se snašla. Sigurno su fotke bile dobre. Ja ne bih imala hrabrosti“, odgovori Jelena i uz osmeh slegnu ramenima. „Aaa, meni ovo nije prvi put. Kad sam bila trudna, videla sam u Trudnoći konkurs za najlepšu trudnicu. Poslala sam slike i posle me zvala Dragana da mi javi da sam izabrana za naslovnu. Dragana, to je ona što nas je sad zvala da nam javi da smo izabrani za Mamu. Baš sam se obradovala kad sam je čula. Mnogo sam im se svidela kako sam ispala na naslovnoj Trudnoće pa su me zvali da im budem model na revijama koje rade za trudnice. Baš smo pre neko veče muž i ja gledali snimak revije. Imala sam 25 kila više nego sad. Zamisli. Ugojila sam se u trudnoći 25 kila. Ali nisam bila debela. Sve se bilo pravilno rasoredilo. Na glavi mi se nije ništa primećivalo. Sve se rasporedilo na ruke, ramena, grudi, noge. Kažem ti uopšte se nije primećivalo. Samo mi je stomak bio veći“, rekla je Tamara, zasipajući nas rečima kao da joj je ostalo još pet minuta do amputacije jezika. „Jaaaooo, pa super izgledaš sada. Ne mogu da te zamislim sa tih 25 kila.“

„Samo se ujutru probudimo i kažemo ’idemo u kola i vozimo se u školicu’. I lepo se tamo družimo sa decom. Uopšte se ne bunimo. Jutros smo se probudili i baš smo kašljali. Ja nisam htela da idemo. Imamo problem sa opstruktivnim bronhitisom. Često nas to muči. Onda smo počeli da plačemo i vičemo ’idemo u školicu, idemo u školicu’. A inače mnogo volimo babe. I Atilinu i moju mamu.

„Hvala ti. Brzo sam se vratila na normalnu težinu. Genetika valjda“, uz ponosan osmeh reče Tamara i nastavi: „I znaš, ja stalno dobijam mejlove od Mame. Kad god imaju nešto novo, oni mi jave. I tad sam videla konkurs. A imala sam tih slika sa mora od letos pa sam poslala. Odmah sam prošla u drugi krug to je ono kad smo dobili one Henkelove proizvode za bebe. Baš smo se bili obradovali.“ ,,Ma ja sam bila sigurna da će vas izabrati. Onda kad sam videla na kastingu tebe i Vuka, tačno sam „Lav.znala.“Nije Vuk već Lav. Haha.“ „Jao izvini. Zaboravila sam.“ ,,Ma ništa bre, šta ti je. Svi greše. Tri slova, životinja, i svi odmah kažu Vuk. Hahaha.“ ,,A kako si ti došla dovde?“ ,,Ja sam letos radila za Mamu. Imali su na Adi onaj Mama park pa sam radila kao instruktor joge.“ „Instruktor joge! Vaauuu! Divno! Moraćes malo neke časove da mi daješ.“ „Hahaha. Može, može. I tad me Dragana videla sa Markom i rekla mi da moramo da se prijavimo. Prvo nisam htela, ali sam poslala slike. I eto, izabrali su i nas.“ ,,Ma da. Što da ne. Ovo nam je divna uspomena na detinjstvo. Da možemo sutra sve to da vidimo i da se podsetimo.“ „E, hoćes da mi daš broj vašeg frizera? Mnogo mi se sviđa kako radi.“ „Naravno. Bane je genijalac. Mi se svi šišamo kod njega. Ja sam nosila čiroki, ali smo onda jednom svi bili kod Baneta tako da sad svi imamo istu frizuru.“ „Jao to je baš slatko. Možda se i ja ošišam. Preduga mi je kosa.“ ,,Je l’ ti hoćeš da se šišaš ili je to za Marka? Marko, je l’ se tako zovete?" ,,Da, da Marko. Za njega mi treba frizer. Je 1’ šiša Bane decu?“ „Naravno, naravno. Evo piši broj. Samo reci da su te preporučili Atila i Tamara Mikloš. Čisto da zna čovek ko vas šalje. A Bane je genijalac. Znaš kako ga Lav voli.“ ,,Je l’ neće da se buni kad se šišate?“ ,,Ne, ne. Nikako. Sad kad smo bili.pred kasting da se šišamo znaš kako je mirno sedeo. I onda kad smo došli kući, on tako šeta po kući i priča ’ja sam frizer Bane, ja sam frizer Bane’.“ „Jao slatkiš. Koliko imate godina?“ „Tri i po. A vi?“ ,,Mi smo malo stariji. Četiri godine.“ ,,Pa nije to puno. Možemo da se družimo. Ali pazi tad za Baneta. Šetamo tako po kući i pričamo ’ja sam frizer Bane, ja sam frizer Bane’. I okrenemo mi onda Baneta i kažemo mu ’e Bane, moraš nešto da čuješ’. Onda ga pitamo kako se zoveš a on kaže ’ja sam frizer Bane’. Jao kako smo se smejali. Bane se „Haha.oduševio.Šećer. E, ali pazi kako je on pametan!“ „Maaa daaaa. Znaš šta sve zna! Pravi je genijalac. Evo piši broj. 063 49 59 29. Bane je kod Piramide. Ima ona Nodi klackalica. Bane je treći lokal od Nodi klackalice.“ „Jao izvinite ako smo vam dosadne. Ovo vam je idealna prilika da naučite nešto ako nemate decu. Ahaha“, reče Jelena profesoru i meni. Tamara je potvrdno klimnula glavom. Zatim su pričale o lekarima i klinici u Tiršovoj. Tamara sada ima privatnog lekara. Tako je bolje. Ako se nešto desi Lavu, privatni lekar je tu za pola sata. Pre neki dan ga je zvala u pola noći i odmah je došao. Druga majka je sa velikom pažnjom upijala svaku Tamarinu reč. Složile su se da je bolje imati privatnog lekara jer je: ništa manje pouzdan i siguran nego državni, ima manje pacijenata, sve mu plaćaš pa ništa ne otaljava, dolazi u kućne posete i može da napiše opravdanje za odsustvo sa posla ako se dete razboli. Jelena je zahvalila na savetima i rekla da i oni ozbiljno razmišljaju da pređu kod privatnika, naročito sad kad je čula da i on može da piše opravdanja.

Tamara nas je onda izrešetala monologom o Lavu identifikujući se s njim, zanemarujući razliku između ja i on, zamenjujući je sa mi. Osim roditelja male dece, to često rade i vlasnici kućnih ljubimaca. Počelo je tako što je Jeleni rekla ,,mi mnogo volimo da idemo u školicu“ a onda je ta gomiletina reči naprosto izašla iz nje, poput ogromnog masnog debelog govneta. Možda je u stvari samo imala tremu od javnog nastupa.

Pokušala sam da ga ubedim da ne idemo u školicu već kod babe. Ali nisam uspela. Onda sam rekla da ako hoćemo da idemo u školicu moramo da se inhaliramo. Uvek se inhaliramo dok spavamo. Tako se najmanje bunimo. A jutros sam mu rekla da moramo da se inhaliramo ako hoćemo u školicu. I nismo se bunili. Samo smo mirno stajali, otvorili oči i usta i ni glasa nismo pustili“, otvorenih usta i iskolačenih očiju je krkljala, kao u samrtnom ropcu. „Onda smo seli u kola i otišli u školicu. Bili smo mnogo srećni. Posle sat vremena su zvali iz školice da kažu da mnogo kašljemo i da moramo da idemo kući. Skroz smo se bili rasplakali i razljutili. Jedva smo se smirili. Predložila sam da idemo kod babe. Samo smo klimnuli glavom. Srce mi se cepalo. Došli smo kod Branke, to nam je baka, moja mama, a onda smo se opet rasplakali jer nema babe Dane. ’Gde je baba Dana? Zašto baba Dana nije htela da dođe? Hoću i babu Danu’, vrištali smo. Onda smo se opet rasplakali. Branka se isto rasplakala. Onda smo zvali babu Danu telefonom da priča sa nama. Morala je žena da nas laže da će uskoro da dođe. Samo da dedi spremi ručak i dolazi. Smirili smo se nekako. Valjda nas je sve to izmorilo pa smo zaspali. Tek tad sam se vratila na posao.“

Toliko mi je nabijala nervozu da bih je najradije bez reči šutnuo u glavu i otišao kući. Spasla me je organizatorka programa koja me je uvela u studio. Pozdravio sam se sa voditeljkom i seo za sto preko puta nje. Namestili su mi bubicu. Sledećih deset minuta pričao sam o virtuelnom drveću, kreditima i društveno odgovornom poslovanju. Gostovanje sam završio rečima da su interesi banke neraskidivo isprepletani sa interesima ljudi i zajednice u kojoj banka posluje, da je odgovornost za napredak zajednice ugrađena u temelje korporativne kulture banke, kao i da banka preuzima deo vlastite odgovornosti u strateškoj orijentaciji kontinuiranog ulaganja u zajednicu: to je obaveza lidera. U kancelariju sam stigao oko pola devet. Jedina stvar gora od ostajanja na poslu nakon radnog vremena jeste dolazak na posao pre radnog vremena. Ulogovao sam se na Facebook i ostavio status: „Komunizam i kapitalizam su u suštini isti jer se oba svode na rad. Protiv rada se treba boriti, a ne protiv poretka.“ Isto sam postovao i na Twitter. Dario Krunić mi je na Facebooku via BlackBerry ostavio komentar: „Nema rada nema plate.“ Pomislio sam da mu napišem da je kreten, ne samo zato što i dalje koristi BlackBerry, i da dajem otkaz, ali sam odgovorio: „Nekad nema plate bez obzira na rad ;).“ „Dobar si bio jutros. PRilično“, bio je Dariov sledeći komentar. „Jutarnje erekcije su u proseku veće za deset odsto :)“, odgovorio sam. Dario je zatim via BlackBerry napisao: „Pazi šta PRičaš :)!“ ,,Pa pazim“, odgovorio sam. Jeb’o ga BlackBerry. Najdosadnija interna fora u PR u je kad se PR ovi trude da u pisanoj komunikaciji, naročito na internetu, upotrebe što više reči koje počinju sa pr, ispisujući pr velikim slovima bez obzira na mesto u rečenici. Tako su praksa, profit, prepiska, projekat, prihod, privreda, procedura, preduzetnik, propis, promaja, pregled, pristup, procena, prednost, protest, prozor, predgrađe, primer, predjelo, prsluk, princip, prtljag, priznanje, prevara, prskalica, prelistavanje, predsoblje, pragmatizam, prikolica, prijatelj, prospekt, prljavština, predstava, prikaz, predsednik, prokletstvo, proslava, prilika, predskazanje, prijem, profaktura, presedan, predigra, provera, presuda, predak, propust, prepelica, prosek, primat, prilog, proboj, promocija, privatnost, profil, proizvod, preciznost, promena, prenemaganje, profesor, prizemlje, prodaja, pritisak, pravosuđe, prezir, priroda, prodavnica, prenaseljenost, priprema, pravda, pravilnik, prestonica, pritužba, prasetina, pravopis, praistorija, pralina, pramen, praskozorje, prestup, praznik, prvenstvo, prebivalište, prevencija, pregovarač, predajnik, preporuka, prošlost, predvodnik, prevlast, prestiž, prezentacija, preljuba, premijera, prostak, priručnik, pretplata, privatnik, prečica, priglup, prokelj, pruga, preobražaj i stotine drugih u svetu PR profesionalaca prave poslastice među rečima, dok se onima koje ne počinju sa pr pridaje manje važnosti iako se i u njima pr ispisuje velikim slovima.

Večeras je u Expu Dejv Klark. Završio sam skank i jedva čekam da nadrogiran uletim u gomilu, da me biju basovi i zaslepljuje strob. Dogovorio sam se sa Sonjom da se u pola deset nađemo ispred njene zgrade. Onda ćemo otići kod njene najbolje drugarice Marte, pa onda u Expo. Zapravo, ne volim di džejeve. Samo zbog Sonje sam pristao da večeras idem na žurku. Sonja obožava tehno. Volim da izlazim sa Sonjom. S jedne strane mi je lepo s njom, a sa druge se nadam da ćemo sresti njenog dečka i napokon definisati naš odnos. Ja se nadam, a ona izgleda nikad nije strahovala da bi to moglo i da se desi. Svaki put kad izađemo, toliko je opuštena kao da taj tip ni ne postoji. Odgledao sam najavu za Dnevnik i počeo da se spremam za izlazak. Obukao sam combat pantalone, crnu majicu sa crvenim radiation logoom i crnu military košulju. Posle drugog reklamnog bloka u

Dnevniku išao je prilog snimljen u pogonu fabrike za proizvodnju i reciklažu akumulatora Green Energy iz Novog Sada. Sve se odvijalo po Uputstvu za odnose s javnošću u kriznim situacijama koje je u Agenciji sačinila Sonja. Mendžment fabrike, Sonja i nekoliko radnika sprovodili su gomilu novinara kroz fabriku. Svi su nosili šlemove i fluoroscentne prsluke a izjave radnika da je sve pod kontrolom i da prozvodni proces teče nesmetano trebalo je da umire javnost i pokažu da su oni na licu mesta i da ne postoji nikakva opasnost. Generalni direktor fabrike dao je izjavu u kojoj je negirao da fabrika zagađuje okolinu. Rekao je i da je fabrika samo u poslednje dve godine za osavremenjivanje zastarelih tehnologija uložila gotovo dvesta miliona dinara i da su svi proizvodni procesi usklađeni sa rigoroznim zakonskim regulativima. Dodao je da fabrika istovremeno brine i o više od četiristo radnika i njihovim porodicama. Time je skretao pažnju sa optužbi i izazivao sažaljenje za radnike zbog hleba koji im fabrika omogućuje. Sonja izgleda zadovoljno. Verujem da i za ljubavni trougao u kojem se nalazi ima spreman protokol za postupanje u kriznoj situaciji. Iz Milana Rakića sam začas izašao na Bulevar. Tu sam uhvatio taksi. Našao sam se sa Sonjom ispred njene zgrade u Vojvode Stepe. Iscimali smo se do trafike da kupimo cigarete. Malo smo pokisli dok smo se vraćali. Trčali smo. Kod Marte trešti muzika. Zvonimo. Ne otvara. Opet zvonimo. Pa opet. Hvata me nervoza. Napokon otvara vrata. Šminka se. Kod nje su već neki Miroslav i neka Tanja. Miroslava znam od pre. Tanju sam sad upoznao: nosi crne Reebok patike, skoro providne crne helanke i tuniku sa velikim dekolteom. Ni sa sisama joj nešto nije u redu. Izbacila ih je ali one deluju manje nego što jesu. Sise joj nisu manje nego što jesu. Ne volim Sonjine prijatelje. Čini mi se da nikad nisu opušteni do kraja, naročito u ophođenju prema meni. Oni znaju. Znaju da ga vara sa mnom. Znaju i ćute. Nikad to preda mnom nisu pomenuli. Vidim da paze šta pričaju. Paze da ga ne pomenu. Paze da mi ne stave do znanja da sam drugi. Ne volim ih jer me sažaljevaju. Ako je to pristojnost, onda ih ne volim jer su previše pristojni. Pa ipak, nisam izbegavao Sonjine prijatelje. Nadao sam se da ću bar od njih saznati nešto o Sonjinom dečku, ako to već od nje nisam mogao. Nikad nisu rekli ništa zbog čega bih se osećao zadovoljno.

Seo sam za kompjuterski sto. Okrenut sam im leđima. Iz malog džepa pantalona izvukao sam kesicu sa skankom. Istresao sam ga na knjigu The Humour of Italy koja je bila na stolu i počeo da radim na džointu. Slušam šta pričaju. Prvo su prokomentarisali kako sam se isključio. Pravim se da ih ne čujem. Sonja: ,,E, šta je bilo sa onom malom?“ Miroslav: „Ništa. Nešto me smara.“ Sonja: „Jesi li je jebao?“ Miroslav: ,,Nisam.“ Sonja: „Kako bre nisi? Moraš što pre da je jebeš.“ Miroslav: ,,Pa ja bih, ali je ona u nekom lošem fazonu. Kao, ti si mi kao najbolji drug, kao brat, i ta Tanja:sranja.“„Mrzim te priče. Sigurno hoće da se kara.“ Miroslav: ,,I stalno mi spušta slušalicu. Pre neki dan me zove, pita šta radiš. Kažem joj peglam, ajd’ zovi kasnije. Ona mi spusti slušalicu i pošalje poruku: ’Ti nećeš da pričaš sa mnom!’“ Zapalio sam džoint, povukao tri dima i dodao ga Marti. Ona puši polako, kao cigaretu. Vraća ga meni. Uvlačim dim i dodajem džoint Sonji a ona onda Tanji. Miroslav seda za sto. Izvukao je fioku i iz nje izvadio CD sa velikim plavim Telenor logoom. Disk je prekriven spidom. Makazama ga odvaljuje sa plastike. Nas četvoro i dalje duvamo. Uzeo sam daljinski i uključio teletekst. Ako me nešto nervira onda je to teletekst. Znam da ga koristim, jednostavno me taj izum nervira svojom zastarelošću. Kao neki retardirani internet. Za pola sata počinje Rambo. Trenutno je na programu emisija o navijačici Zvezde koja je otputovala u Skoplje da upozna Darka Pančeva. Otišla je u kafić u koji on izlazi. Kada je ušao sa ženom i detetom, počela je da plače. Nije mogla da prestane. Darko joj je obećao da će doći u Beograd. Srećna je, ima velike sise i krupne suze.

Sonja i Tanja piju tekilu i crno vino. Marta pravi frizuru. Stavila je i muva naočare za sunce. Miroslav mi priča nešto o krav magi. To je izraelska borilačka veština koju koriste specijalne jedinice širom sveta. On to trenira. Prestao sam da ga slušam čim mi je rekao ,,to je izraelska borilačka veština koju koriste specijalne jedinice širom sveta“.

Potrpali smo se u taksi i krenuli ka Expu. Marta je sela napred a Sonja, ja, Miroslav i Tanja smo se nekako zgužvali pozadi. U kolima je toplo i malo smrdi na benzin. Marta je promenila muziku na radiju. Zatim je pitala taksistu da li sme da promeni muziku. Rekao je da menjanje muzike nije problem. Nagnula se prema njemu i pitala ga da li je u redu da ga poljubi. Rekao je da može, samo da pazi da ne uhvati za menjač. Svi su se smejali. Telom mi je strujao prezir. Poljubila ga je u obraz. Tanja ga je onda pitala da li je u redu da se njih dve poljube. Takstista je rekao da je, što se njega tiče, to u redu. Marta se okrenula i počela da se ljubi sa Tanjom. Na trenutak mi se učinilo da će usisati jedna drugu. Zastajale su samo da udahnu. Svi u kolima vikali su oooooooo. Ćutao sam. Kurac mi je bio dignut na Tanju. Taksista je takođe vikao oooooooo. Opet su se smejali jako glasno i jako iritantno. Marta ga je onda pitala da li je homofobičan. Odmahnuo je glavom i rekao c. Prokomentarisala je da niko nije homofobičan kad su devojke u pitanju. On je rekao da nije u svakom smislu te reči. Pitala ga je da li se nekad jebao sa muškarcem i krenula da se cereka. Rekao je da jeste a ubrzo je otkrio da se i dalje jebe s muškarcima. Tanja ga je pitala gde ih nalazi, a taksista je rekao da su mu to drugari. Na Martino pitanje da li su i oni taksisti odgovorio je da jesu. Pa nije ni čudo što vas ubijaju, rekla je Marta i opet počela da se cereka. Svi smo se smejali. I taksista se smejao. Platili smo i izašli. Častili smo ga sa sto dinara a Marta ga je još jednom poljubila u obraz. Novim Beogradom duva hladan vetar. Ispred Expa je gužva. Probili smo se unutra. Raznobojni laseri seku mrak. Di džej pušta jednoličnu muziku. Povremeno podigne pesnicu i njome udara u ritmu. Iza njega su dva ogromna video bima na kojima se vrte raznobojni krugovi. Uglavnom žuti. Izvadio sam telefon da se forskverujem. Miroslav i Marta su otišli do šanka i doneli nam piće. Pijemo pivo iz plastičnih čaša. Dosadno mi je. Gužva postaje sve veća. Temperatura raste. Marta i Tanja igraju. Miroslav pravi neke čudne pokrete. Verovatno igra. Ili je to možda krav maga. Sonja me grli i ljubi u vrat. Lepo mi je. Bubnjanje basova mazi mi telo. Sonja me vuče da igram. Sklopio sam oči, osmehnuo se i odmahnuo glavom. Nikad nisam igrao. Ne mogu da zamislim sebe kako igram i pevam, kako sam sveden na gomilu omlitavelog mesa i emotivnih refleksa. Volim da ćutim među gomilom ljudi koja peva. Sonja me i dalje grli pokušavajući da me uvuče u tribalni ritam kojim su svi oko mene obuzeti. Od skanka i muzike svaki dodir osećam hiljadu puta intenzivnije. Prijaju mi dodiri. Stojim mirno, pogleda uperenog na stejdž: osećam se nadmoćno. Svetlo je potpuno ugašeno. Poneki laserski zrak prostruji nam iznad glava. Muzika je svedena na besomučno udaranje basa. Masa vrišti. Vide se jedino poneki upaljač i svetla telefona, podignutih i zabodenih u mrak. Neko nešto snima. Udaranje basa se pojačava. Gomila pljeska rukama prateći ritam. U uglovima hale, visoko iznad neobuzdanih misli i znoja, iz tame su izronille velike ljubičaste kocke. Providne su i osvetljene iznutra. Zatim su se uključili video bimovi. Za miksetama na stejdžu stoje dva tipa. Basovi i dalje tuku, drobe poslednje ostatke razuma svakog ko nije gluv. Na binu je izašao Dejv Klark. Zaglušujuća buka glasova postaje muzika. Masa se pretvorila u plastelin. Svi kliču. Skaču. U kockama se pojavljuju siluete igračica. Uvijaju se u ritmu. Crveni, plavi i žuti laseri rešetaju mrak i veštački dim koji je kao majazma ispunio Ljubimhalu. se sa Sonjom. Ne primećujemo nikog. Potpuno smo se izopštili. Jezici nam se pripliću. Držim je oko struka. Ona me grli. Povremeno mi na uvo vikne da me voli. I ja tebe, odgovaram joj. Kroz glavu mi prolaze slike dana kad smo se smuvali. Tada smo neumorno razmenjivali lascivne SMS ove. U jednom trenutku poslala mi je poruku da bi volela da se jebemo pod tušem, da joj ljubim vrat dok joj sise pritiskam uz hladne pločice tuš kabine. Priznala mi je i da se zaljubila. Zvao sam je da dođe kod mene. Rekla je da ne može, da je previše komplikovano. Rekao sam joj da znam da ima dečka i da mi to ne smeta. Na kraju je pristala da dođe nakon posla napominjući da ništa ne očekujem jer ništa ne može da se desi. Pristao sam. Došla je. Skuvao sam nam kafu. Gledali smo Never Let Me Go i jeli krem bananice. Napolju je padao sneg. Imao sam neodoljivu potrebu da je dodirnem. Užasno su me privlačili njeni dugi tanki prsti. U jednom trenutku je rekla hajde da legnemo. Kikotala se. Ljubili smo se dugo. Polako smo se svlačili. Imao sam utisak da sve to traje beskonačno dugo. Osećao sam kao da sam prvi put sa devojkom. Kao da treba da izgubim nevinost. U grudima mi je titrala radost. Jebali smo se kao da nam nije prvi put, ili kao da ćemo posle toga da nestanemo. Sutradan, na poslu, skoro da uopšte nismo pričali o prethodnom danu. Samo smo se osmehivali jedno drugom. Iz očiju nam je izbijala neka pubertetska prepuštenost. Isto tako se i sada osećam. „Hej, vas dvoje. Nemojte da nas ignorišete“, viče Marta pokušavajući da nadjača muziku.

25 Osmehnuo sam joj se i prećutao: duvaj ga! „Slikaj nas!“, odgovori joj Sonja i nastavi da me ljubi. Blic Martinog telefona probija mi se kroz sklopljene kapke. U ustima mi je Sonjin jezik. U svest mi prodire Sonjino pitanje: Hoćeš da idemo? Ubijaju me noge, rekla je potom. Krenuli smo. Marta i Miroslav su negodovali. Ubeđivali su nas da ostanemo, da će uskoro kraj žurke a onda možemo da idemo u neki klub na Adi jer je tamo kul. Krenuli smo kući.

Sonja je bila prilepljena uz mene i držala me je za ruku dok smo kroz gužvu napredovali ka čistom vazuhu. U jednom trenutku naleteli smo na lika koji je bio go do pojasa a iznad glave je obema rukama držao zidni sat: njime je udarao u ritmu muzike. Na grudima je imao tragove karmina i kapi znoja. Teško da je znao gde se nalazi i šta radi. Na trenutak sam mu zavideo. Sat je pokazivao pola dva. Na izlazu iz hale Sonja mi je rekla da mora da piški. Krenuli smo ka stepenicama koje vode do WC a. Onda je naglo stala, ukopala se u mestu i pustila mi ruku. „Izdržaću do kuće. Ko zna kako je to prljavo sad“, rekla je. „Šta ti je odjednom?“ ,,Ma ništa. Samo ne mogu sad da se cimam. Nije mi toliko frka.“ Zbunila me njena reakcija. Čini mi se da sam joj na licu prepoznao strah. Pogledao sam oko sebe. Uz stepenice su se pela dva lika: jedan dugokos u plavoj Puma dukserici; drugi skoro ćelav, u beloj majici i farmericama obojica obučeni sportski. „Okej. Nije frka. Bar meni nije. Samo si me uplašila. Kao da si videla duha.“ ,,Ma kakvog duha. Nemoj me zajebavati. Idemo kući“, reče i poljubi me u obraz. Izašli smo napolje. Sonja se privija uz mene. Kaže da joj je hladno. Duva vetar. Kiša više ne pada. Iz hale dopire prigušen i nerazgovetan zvuk muzike. Zuji mi u ušima. Ušli smo u prvi slobodan taksi. Poljubila me je i šapnula: vodi me negde sutra.

EVENT Gledano iz ugla opšteprihvaćenog poimanja rada, prvih nekoliko meseci nakon što sam završio FON nisam radio ništa. Postojao sam, ali mi za to niko ništa nije plaćao. Živeo sam kako sam hteo i nisam bio veliki teret za dve prosečne plate mojih roditelja. One su meni bile veliki teret! Vazduh je mirisao na pitanje koje se redovno postavljalo i smrad činilo konstantnim: tražiš li posao? Nisam tražio posao. Nisam ni razmišljao o poslu. Većinu vremena provodio sam na internetu. Tačnije: na internetu nisam bio samo onda kada ga nisam sanjao. Postao sam zavisan od društvenih mreža, torenta, skrolovanja, lajkova, retvitova, fejvova, komentara, menšna, interakcija, notifikacija i četovanja. Živeo sam u mreži linkova. Osećao sam da se svet menja, da iz kamenog, bronzanog ili već nekog ulazi u digitalno doba a umesto naftom i krvlju počinje da se napaja informacijama. Želeo sam da u tome učestvujem, ali puko posmatranje i šerovanje nisu mi bili dovoljni. Morao sam da proizvodim informacije. Za početak da pišem blog. Mesecima sam se saplitao o opšta mesta i slepa creva interneta pre nego što sam nabasao na temu: Deep Web. Prateći link sa Twittera dospeo sam na blog Download, ergo sum na kojem su raspravljali o BitTorrent protokolima i mogućim posledicama neumerenog daunloudovanja: neki su savetovali da se za bezbedan transfer fajlova korist efriend to friend tuneli prokopani kroz Deep Web. Na brightplanet.com kažu da sajtovi na koje se može dospeti pomoću Googlea, Binga, Yandexa ili nekog drugog klasičnog pretraživača čine samo delić interneta. Ostatak je negugljiv i skriven ispod površine, u Deep Webu. Tamo sam morao da odem. Pokrenuo sam sajt Netopis. U podnaslov sam upisao: Netizen’s travel guide to the wilderness of Deep Web. Pre toga sam reinstalirao operativni sistem. Umesto Windowsa mašinu je pokretao Linux, jalovo tlo za digitalne formacije virusa. Instalirao sam Tor browser i portal ka nevidljivom i beskonačnijem delu interneta. Prvi tekst koji sam napisao za Netopis bio je o samom Deep Webu: procene o veličini idu do toga da je čak 5000 puta veći od vidljivog dela interneta i da eksponencijalno raste; o sajtu The Hidden Wiki

https://kpvz7ki2v5agwt35.omon kao nezaobilaznoj biblioteci linkova za dalje istraživanje; pretpostavlja se da Deep Web ima osam nivoa: na primer, sedmi nastanjuju svi oni koji pokušavaju da kroče na osmi i najneistraženiji, Marijanski nivo; da bi se pristupilo nekim delovima osmog nivoa potrebno je rešavati i dokazivati teoreme kvantne fizike ne zna se šta tamo ima.

Registrovao sam se na Deep Web društvene mreže. Na Hell Online: Twitter clone sajt sa podnaslovom The Anti social Network; Torbook: mesto za sklapanje prijateljstava u Onionlandu, uzavrelom raju .onion sajtova u kojem je Tor vrhovni browser; i na mul.tiver.se: sajt na kojem su se uglavnom okupljali aktivisti piratskih partija. Na tim društvenim mrežama sam pronalazio linkove ka egzotičnim destinacijama ušuškanim u ponore interneta, a u Deep Webu sam doživeo religiozni nadražaj: internet je svrgnuo boga i sveo ga na browser. Nakon toga pisao sam o najbizarnijim sajtovima na koje sam nailazio u Deep Webu. Profesionalni lopov ima sajt na kojem možeš da naručiš da nešto ukrade za tebe. U odnosu na tržišnu vrednost, od njega ukradenu robu dobijaš po simboličnoj ceni. Na sajtu ima rubriku Rasprodaja: tu je spisak robe koju mu naručioci nisu preuzeli i koju sada prodaje u bescenje. Na gomili sajtova možeš da naručiš ubistvo davljenjem, klanjem, lomljenjem vrata, metkom u čelo ili custom metodom imaju kodeks: mlađi od šesnaest godina ne moraju da brinu za svoj život. Postoje sajtovi koji su specijalizovani za bankarske delatnosti. Tu za nekoliko stotina američkih dolara možeš da kupiš validne kreditne kartice sa neograničenim minusom. U Pedo City nisam ulazio. Rent A Hacker sajtovi nude najrazličitije vrste usluga: od najobičnijeg hakovanja mejla ili Facebook naloga, krađe poverljivih podataka, DDoS napada do organizovanja hapšenja. Mogu bilo kome da smeste da se bavi rasturanjem dečje pornografije. Profil na Facebooku hakuju za dvesta evra. Neki lik izvozi decu iz Afrike. Vrši dostavu u celom svetu. Mogu se kupiti sve vrste droga i oružja: od trgovca dobiješ GPS koordinate lokacije na kojoj te čeka roba. Sve se plaća bitkoinima i sve je anonimno. Ima mnogo: prostitutki, hakera i pedofila. Tekstove sam opremao skrinšotovima sa Deep Weba a sajt je imao solidnu posećenost. Što je vreme više prolazilo Netopis je bio sve bolji, a broj blogera, pa čak i ozbiljnih medijskih sajtova koji su mi krali tekstove, sve veći. U početku sam se nervirao. Razmišljao sam da li da ih formalno zamolim da uz tekstove koje od mene preuzimaju navedu i odakle su ih uzeli ili da prestanem da pišem. Nezavisno

27 od toga što za ubice nisam imao para, zaključio sam da bi bilo najdelotvornije da u razjapljene čeljusti nekog hakera sa Deep Weba bacim nekoliko blogera koji su počinili smrtni greh interneta, prekršivši pravilo: ne prenosi tekst bez navođenja izvora. Sam Google Analytics me je u tome sprečio. Govorio je da mi posećenost sajta raste. Pregledajući statistiku ključnih reči koje su ljudi guglali i tako dolazili na Netopis, shvatio sam da mi ukradeni tekstovi čine uslugu. Čitajući ih na raznim digresijama interneta ljudi su guglali za još. Tad sam opet doživeo religiozni nadražaj. Oni će krađom postati jevanđelisti. Širiće moje zapise iz digitalnog raja u kojem sam tih dana rado boravio. Time će i Netopis biti Kakonezaobilazniji.jeNetopis rastao, pritisak roditelja i brata da se zaposlim bio je sve nepodnošljiviji. Na kraju sam, ne rekavši to osnovnoj ćeliji društva, počeo da šaljem CV na oglase sa Infostuda i Lako do posla. Nedostajalo mi je radno iskustvo a ni broj followera na Twitteru i prijatelja na Facebooku nije bio bitan. Probao sam i na Linkedlnu. Opet ništa. Iako nisam imao ni dan radnog iskustva, rešio sam da napišem knjigu o ulozi i primeni interneta, pre svega društvenih mreža, u savremenom poslovanju i da na taj način pokušam da uđem u svet community managera. Činilo mi se da u opštoj ekspanziji i u još opštijem nepoznavanju Facebooka ima posla i za mene. Krenuo sam od naslova: Sve o Facebooku u 200 tačaka. Materijal sam nalazio na mashable.com i u Facebookovoj opciji Frequently asked questions. Posle četiri dana, kod sedamnaeste tačke, odbacio sam ideju o pisanju knjige. Bolje da pokrenem blog sa tom temom nego da za godinu dana na Scribdu objavim besplatnu e knjigu. Verovatno da bi trećina njenog sadržaja, zbog Facebookovih čestih promena, tada bila potpuno irelevantna za bilo šta sem za arheologiju interneta. Blog nisam pokrenuo, ali sam nekim čudom stupio u radni odnos, a odnos po definiciji podrazumeva i jebanje, uglavnom u glavu. Nezasita Maja na Twitteru je retvitovala oglas i dodala haštag #drugariposao. Zaposlio sam se kao operater na veb sajtu dnevnog lista Fokus. Čitao sam i odobravao komentare posetilaca sajta i kačio vesti. Ne računajući nesanicu, ne postoji ništa dosadnije što može da se zalomi čoveku. Od tad mrzim reč approve.

Posle sedam meseci herojskog odobravanja komentara, zahvaljujući delimično i Netopisu, premešten sam u redakciju Fokusa. Ne znam kako bi se tačno moglo definisati to moje novo radno mesto. Pisao sam tekstove za rubriku IT, digital, gejming, gedžeti ali nisam bio samo novinar. I moje pređašnje iskustvo iz Fokusa uzeto je u obzir pa sam ažurirao i rubrike sajta za koje sam pisao. Negde tih dana upoznao sam Sonju. PR agencija u kojoj radi, i u kojoj i ja sada nažalost radim, tesno sarađuje sa Fokusom. Agencija od novina zakupljuje oglasni prostor koji dalje prodaje svojim klijentima. Novine od toga imaju stalni izvor prihoda. Kao znak zahvalnosti Fokus objavljuje saopštenja Agencije koja ona od klijenata naplaćuje kao uslugu PR a. Od Sonje sam dobijao saopštenja koja je trebalo da objavimo. Uglavnom smo komunicirali mejlom. Ponekad bi zvala telefonom da proveri kad će vest biti puštena. Odmah mi se svideo njen glas a ubrzo smo postali prijatelji na Facebooku. Malo mi je smetalo što joj je u rubrici Relationship status pisalo da je u vezi. Danas me ta stavka izluđuje! Oflajn Sonju upoznao sam na nekom eventu koji je organizovala za Agenciju. Tada mi je rekla da je odavno RSSfeedovala moj sajt i da u Agenciji razmišljaju da mi ponude posao. Ona me je preporučila i već nekoliko dana me prate po internetu. Čovek koji je kod njih bio zadužen za posao e PR a je dve nedelje pre toga dao otkaz i sad mu traže zamenu. Bez razmišljanja sam joj rekao da želim taj posao. Sutradan me je nazvala Nada Bugarčić, HR Agencije. Pomenula mi je moj razgovor sa Sonjom od prethodne večeri i tražaila da joj pošaljem svoj CV. Sutradan sam se video s njom a nekoliko dana posle toga i sa Managing Directorom Agencije Dariom Krunićem. Delovao mi je kao da misli da sam ja pravi čovek za njih. Za dve nedelje sam iz Fokusa prešao u Agenciju. Posle treće plate sam se odselio i počeo da živim sam. Iznajmio sam jednosoban stan u Ulici Milana Rakića. Iz trosobnog stana u Požeškoj u nekakvu garsonjeru, neka ide, vratiće se kad ogladni, rekao je otac. Majka je ćutala. Brat se u svom stanu u Belvilu, sa ženom, decom i pogledom na Delta City, zadovoljno smeškao što i danas radi. Petak je. Sa Sonjom sam u kineskom restoranu Plavi lotos u Resavskoj. Došli smo na večeru. Posle toga idemo na event koji zajednički organizuju Agencija i Balkan Media Group: na otvaranju kluba Cube pred mnogobrojim zvanicama iz kulturnog i javnog života manekenkama, pevačima, političarima i raznoraznim zvezdama interneta koje razgolićenim sisama skupljaju lajkove biće

28 predstavljena edicija Velikani književnosti i najavljeno obaranje Ginisovog rekorda u kategoriji najveće objavljene knjige. Pored toga, u Cubeu će biti izložena i polica sa konzerviranim knjigama a predviđeno je da svi posetioci na poklon dobiju teglu sa zapečaćenim klasikom. Naručio sam svinjetinu na čeličnoj ploči i pirinač sa karijem i jajima. Sonja je uzela piletinu sa ananasom u kiseloslatkom sosu i pirinač sa školjkama. Kineskinja sitnog rasta nam je na jedva srpskom rekla da će hrana biti poslužena za petnaest minuta. Naručili smo piće. Uzeo sam mali tuborg a Sonja crno vino. Restoran je gotovo prazan. Sedimo u delu za pušače. Pušimo. Kineskinja nervozno šeta između stolova. Maše rukom sebi ispred nosa kao da pokušava da rastera smrad. Ne zna se da li od cigareta ili od mnoštva raspuštenih začina. Odškrinula je prozor do stola pored nas a zatim otišla za šank. Ubrzo nam je donela piće. Čuje se neka valjda kineska muzika. Jedan duvački instrument sličan flauti i još jedan žičani u izlomljenom šizofrenom ritmu sviraju istovremeno tužnu i srećnu muziku. Da je iz nekog filma, pratila bi scenu kada glavni junak, sam u divljini na vrhu planine, usavršava svoje znanje kung fua i sprema se da golim rukama pobije bandu razbojnika koja mu je kukavički ubila Izvadioučitelja.samtelefon i čekirao se na Foursquareu. Aplikacija mi je čestitala na tome i poručila da ću ako se ovde čekiram još tri puta postati mayor. Na Twitter sam postovao: Relativnost vremena najjasnije se uočava u društveno istorijskim kontekstima: npr., u Srbiji je i dalje 19. vek. „Šta sad drndaš taj telefon“, rekla je. „Malo Twitter da vidim“, odgovorio sam. Zatim me je pitala šta sam tvitnuo. Umesto da joj odgovorim, rekao sam da bi njeno nepostojanje na Twitteru, pod uslovom da se ne bavi PR om, možda moglo da se protumači kao nešto romantično, ali da je bez tog uslova prosto neobjašnjivo. ,,Ha ha“, odgovorila je. Onda mi je rekla da je primetila da u poslednje vreme mnogo hejtujem na društvenim mrežama i da nije sigurna koliko je to dobro za posao. A ako nije dobro za posao, nije ni za tebe, rekla je. Pitao sam je da li to znači da kao neko ko se bavi PR om nemam pravo na privatno mišljenje, a ona mi je odgovorila da imam ali da nije sigurna da imam pravo da ga iznosim javno. Kad sam je pitao šta onda da iznosim javno, rekla je da treba da pričam sa ljudima i da se zezam. Rekao sam joj da su mi Twitter i Facebook bina na koju se popnem i sa koje onda pričam i da se trudim da dijaloge vodim u inboksu.

Pa drži onda govore ako baš moraš, ali pazi šta pričaš i koga tada nerviraš, odgovorila je. Rekao sam da se opet vraćamo na to da kao PR nemam pravo da javno iznosim privatno mišljenje. Ili možda imam pravo da to radim, ali samo pod uslovom da se ono poklapa sa stavovima klijenata, čak i potencijalnih, pitao sam. Sonja je rekla da previše sebi komplikujem život. Pomislio sam da joj kažem da bi mi se život znatno razmrsio kad bi ona ostavila Filipa, ali sam samo rekao da mi navede primer. Kao primer je navela moj status na Facebooku u kojem sam se, po njenom mišljenu, prema Dariju ophodio neumesno. Rekao sam joj da navodno prepucavanje sa Dariom nekom sa strane zapravo izgleda kao prijateljska zajebancija ljudi koji rade u kul firmi i da Dario zbog toga treba da bude srećan i da mi poveća platu. Rekla je da nema razloga da budem ciničan. Rekao sam joj da sam o svemu tome o čemu pričamo razmišljao bar hiljadu puta i da se to razmišljanje na kraju uvek svodilo na to da bi bilo najpametnije da dam otkaz i posvetim se nečemu drugom: ili traženju normalnijeg posla ili pokretanju sopstvenog. Nisam joj rekao da se u tim razmišljanjima javljao i treći zaključak: da nađem devojku koja nema dečka. Rekla je da je problem u tome što sam dozvolio da me posao opterećuje i u situacijama koje nemaju veze sa poslom i da moram da pravim razliku između slobodnog i radnog vremena. Rekla je da i ona povremeno ima takve krize i da joj je milion puta padalo na pamet kako bi bilo super da ode negde gde nema ljudi, da pobaca telefone, sedi sama ispod nekog drveta i gleda oblake i ptice, i da bi je tad baš boleo kurac za sve. ,,I kako se izvlačiš iz tih kriza?“ „Lako. Naduvam se i legnem da spavam“, rekla je i počela da se cereka. I ja sam se srnejao. Ne znam čemu. Želeo sam da ćutim. Sonja je rekla da joj se đuska. „Imam utisak da ljudi uglavnom pričaju samo zbog toga što imaju moć govora, a ne zato što imaju nešto da kažu. E, moram ovo da tvitnem“, rekao sam. „Ludaku. Ajd’ tvitni.“

29 Uhvatio sam tvit na kopi i pejstovao ga na Facebook. Rada Marković (u duši Simić) odgovorila mi je na status da sve što ljudi kažu ima nekog smisla. Odgovorio sam joj da je to čista slučajnost i da ljudi uglavnom nemaju nikakve veze sa autorstvom tog smisla. Kineskinja nam je donela hranu i zamenila pepeljaru. Viljuškom sam prebirao po tanjiru. Jeo sam meso i pirinač a jebeno povrće odvajao na stranu. Drugom rukom sam skrolovao News Feed. ,,I dalje drnadaš taj telefon. Gde si sad?“, pitala je Sonja. ,,Na Facebooku‘, odgovorio sam. Kad smo večerali, Sonja je rekla da bi jela nešto slatko i predložila da promenimo restoran. Imali smo još dva sata do agencijskih obaveza. Kad smo tražili račun, Kineskinja nas je pitala da li želimo da nam zapakuje ostatak hrane. Rekli smo da nam ne pakuje ostatak hrane. Pitala nas je da li je hrana bila u redu. Odgovorili smo da je hrana bila izvrsna, ali da idemo na žurku i da zbog toga ne možemo da ponesemo ostatak večere. Osmehnula se i rekla nam da se lepo provedemo i da dođemo opet. Prepešačili smo do restorana Gotham City u Kolarčevoj. Sonja se dvoumila da li da naruči jagode u maskarpone kremu ili lava kolač sa zapečenim jagodama. Rekla je da nema poverenja u oktobarske jagode i uzela palačinku sa kremom od belih tartufa. Ja sam naručio čokoladni fondat sa konfijem od borovnice i sladoledom od vanile. Dok smo niz Kralja Milana išli ka Gothamu, Sonja je rekla da moram da odredim prioritete u životu a da su pare prioritet broj jedan. Koliko god mi Sonja bila draga i koliko god se naš odnos mogao definisati kao veza, ljubav ili nešto treće ništa manje emotivno i nimalo finansijsko nakon te izjave poželo sam da je pitam da li se bogatstvo njene veze sa Filipom ogleda u njegovom bogatstvu i da li Filipovo bogatstvo od Filipa čini bogatstvo njenog života. Pomislio sam i da je uvredim pitanjem da li bih možda podizanjem kredita uspeo da nadomestim nedostatak. Pitao sam je na šta tačno misli kad kaže da su pare prioritet. Pa na pare, odogovorila je. Bez para si mrtav, rekla je. Uozbilji se, prestani da hejtuješ i prestani da fantaziraš o otkazu, rekla je. Ušli smo u Cube. Na vratima su nas zaustavila dva nabildovana lika u crnom s natpisom security na grudima. „Kako me nerviraju ovi tipovi bez vratova“, rekao sam. „Jesi li čuo šta su pitali onog tipa ispred „Nisam.nas?“Čuo sam samo njega kad je rekao da je di džej.“ „Ma debili. Pitaju ga kao ko si ti, šta si, jesi glumac, muzičar, pevač, maneken, režiser, kako da te „Zatopustimo.“jei došao. A lepo im je ime kluba. Cube. To bi trebalo da bude i ulaznica. Može da uđe svako ko ima četvrtastu glavu.“ ,,E, ajde da se zezamo večaras. Dosta smo mračili. Ja bih se napila, smejala, đuskala.“ Stajali smo za šankom. Preko noći bogati i plastične operacije bili su svuda oko nas. Pio sam tuborg i trudio se da ih ne primećujem. Sonja je pućila usne. Razumeo sam to kao da mi govori: tu treba da svršiš. Povremeno bi mi, da niko ne vidi, dodirnula stomak. Zamenik gradonačelnika i bivši ministar policije pozirali su novinarima. Mahali su rukama, klimali glavama, uvlačili stomake i kezili se izbeljenim zubima. Sve je bilo osvetljeno plavim neonkama. Muzika nije bila preglasna. Vrvilo je od novinara tabloidnih medija, poznatih ličnosti i onih koji bi to voleli da budu. Utrkivali su se da poziraju ispred VIP walla. Gomila sisatih, silikonom isprepravljanih riba sedela je i pušila neke tanke cigarete. To je kao ženstveno. Zapravo su čekale da ih neko napuni botoksom i spermom. Jedina čar Cuba je u tome što da bilo ko uđe i da bilo kome odvali šamarčinu ne bi pogrešio. Odnekud, iz grotla plavog mraka i smaračke muzike, obavijen sjajem strobova i bliceva foto aparata, izronio je Viktor. Držao je flašu piva i cigaretu. Već je bio pijan. „Oooo pa gde ste drugari“, rekao nam je dok mu se preko lica rasprostirao kez. „Nisam znala da pušiš“, rekla mu je Sonja. „Inače ne pušim ali inače pušim“, odgovorio joj je i još više odzipovao osmeh. „Kad pre stiže da se razvališ? Kad si došao?“, pitao sam ga. „Nemam pojma. Odavno smo ovde.“ ,,S kim si došao?“, pitala ga je Sonja. ,,Sa Šesto Evra. Eno nas tamo u separeu iza vrata.“ ,,E grozni ste s tim što zovete ljude po tome kolike su im plate“, rekla je Sonja.

U Cube je odjednom ušao Managing Director Dario Krunić sa novom devojkom. Glumica. Klinka. Barely legal. Personal Assistant to Managing Director Sara Parameritić išla je ispred njih, onda je zastala, uzela im kapute i odnela ih u garderobu. Njih dvoje su nastavili dalje kroz gužvu pozerski ignorišući foto reportere. Deputy to Managing Director sa dva Account Executivea stajala je sa druge strane šanka. Sve tri su izgledale kao prostitutke koje su krenule na maskenbal misleći da se su prerušile u advokate. Jedna od njih je nedavno objavila tekst o tome kako PR treba da se oblači, koje boje odela su dozvoljene a koje ne, koja dužina suknje, visina štikle i dubina dekoltea je prikladna. Cipele ne smeju da imaju otvor na prstima. Sledećeg meseca treba da objavi dress code za muškarce.

„Rekao sam da nije važno s obzirom na to koliko joj je frka. A onda me je pitala koja mi je omiljena poza. Rekao sam da to zavisi od toga koliko joj je dupe. Hahaha.“ ,,Pa šta tražiš ovde s nama? Idi tamo pričaj s njom“, uzvratio sam mu. „Moram malo da odmorim od nje. Ne zatvara usta. A šta ste se vas dvoje stisli? Izgledate k’o reklama za reumu! Odoh sad, da ne ode sa nekim drugim!“, rekao je i nestao u koktelu mraka, ljudi i buke. Hostesa koja verovatno ni sama nije znala da li je svučena ili obučena niti da li je na kastingu za anal gang bang ili je na trenutak išetala iz rope bondage scene sa cirkonom i sjajem na sisama, u prekratkoj crnoj haljini sa otvorom preko celih leđa i štiklama koje je čine prosečno visokom, na poslužavniku je nosila kolačiće sudbine. Uzeo sam dva. Sise joj uopšte nisu bile loše. Sigurno su bile skupe. Zdrobili smo kolače i izvukli ceduljice: Srce je astrolog koji uvek pogađa istinu i Najlepše ptice nalaze se u kavezu. Rekao sam da su izreke patetičnije od samih kolačića sudbine a da na nivou značenja maše koncept jer ništa ne predviđaju. Sonja je rekla da su joj svejedno simpatične. Meni je simpatičnije šta je sve ljudima simpatično, rekao sam, a potom i: slušaj samo ovu muziku! Sonja je rekla da je muzika grozna ali da to ne treba da nas čudi jer ljudi svašta slušaju kad se napiju. Nije alkohol kriv za slušanje loše muzike već neukus, odgovorio sam joj.

30 Viktor je rekao da to ne radi sa svima. Za neke ne znam koliku platu imaju pa moram da ih zovem po imenu, dario.krunic na primer, rekao je Viktor. Za Natašu Žižić znam, pa nije problem da je zovem Šesto Evra, rekao je. Pričamo o nebitnim stvarima, rekao je, moram da vam kažem nešto važno. Rekao je da ga je posle trećeg pića, dok su još bili trezni, Šesto Evra mrtva ladna pitala: E, kakav ti je kurac? Imam trideset dve godine i nemam vremena za gubljenje! Sve troje smo se uglas smejali. „Manijače! I šta si joj odgovorio kad ti je tražila da je kresneš?“, pitala je Sonja.

Sonja je rekla da Dariju dobro stoji sako boje kajsije i da ga je lepo uklopio sa crvenim okvirom naočara. Rekao sam joj da mi Dario bez obzira na to kako je obučen uvek izgleda kao kreten. Pričom o Dariju kao da smo ga prizvali. Samo se pojavio pored nas. Sa njim je bila Dunja Drakulić, direktorka marketinga izdavačke kuće Balkan Media Group. Došli su do šanka po piće. Glumica je verovatno ostala da čuva sto. Pozdravili su se s nama. Nakon nekoliko minuta neobaveznog razgovora u kojem smo jedni drugima objasnili kako smo i šta radimo, Dario je odveo Sonju da je upozna sa novom urednicom Cosmopolitana. Pre nego što su otišli pričao je o tome kako je PR seksi zanimanje. Neprirodno se kezio i smejao. Nešto mu je tu bilo smešno što mi ostali nismo mogli da prepoznamo. Ali i mi smo se smejali. Bila je to kombinacija podsmeha i smeha iz učtivosti. Dunja je izgledala razdragano. Nosila je crnu majicu bez rukava. Ramena su joj bila gola, usne jedre, kosa duga, ispeglana i crna. U krupnim plavim očima imala je neku pohotnu iskru. Pila je Gorilla Milk. Smeškala se. Leđima se oslanjala uz šank. Videla je ceduljice iz kolačića pa smo pričali o astrologiji i horoskopu. Rekao sam da je megalomanija običnog i skromnog čoveka najjasnije oslikana u činjenici da veruje u horoskop. Smejala se. Ne znam da li stvarno ili iz učtivosti. Kad sam to za horoskop jednom bio postavio na Facebook, dobio sam rekordna tri lajka. Da sam tad deaktivirao profil, niko ne bi mogao da mi zameri. Osetio sam Sonjin pogled na sebi. Bio je ispunjen ljubomorom. Već me je jednom napala zbog Dunje. Stajala je sa Dariom i novom urednicom Cosmopolitana. Smejale su se nečemu što Dario priča. Verovatno tome da je PR seksi zanimanje. Dunja mi kaže da već neko vreme pokušava da se seti na koga joj ličim.

Ona druga je na godišnjoj skupštini Srpske asocijacije menadžera, kada je dobila zahvalnicu za treninge medijskog nastupa koje je držala predstavnicima srednjeg i visokog menadžmenta, sva usplahirena i sa traljavo odglumljenim iznenađenjem, vidno zamuckujući, govor započela sa ,,Ja ne bih bila pravi PR kada uvek ne bih imala spreman govor“. Viktor je tada rekao da je šteta što nije zahvalila roditeljima i bogu.

Prvi je govorio Marko. Pričao je o Balkan Media Groupu, važnosti čitanja i trajnim vrednostima. Dok je govorio o trajnim vrednostima, rukom je pokazivao na policu sa teglama. Usput je najavio ediciju Velikani književnosti. Glumica je onda neumereno preglumljujući pročitala odlomak Junaka našeg doba, dobila za to aplauz, a onda reč dala svom prijatelju Dariju Kruniću, koji je potom pričao o važnosti promocije i nekakvoj kulturnoj misiji koju Agencija rado deli sa Balkan Media Groupom. Na kraju je najavio projekat obaranja Ginisovog rekorda, što je pozdravljeno najjačim aplauzom do tad. I vlasnik kluba je pričao nešto. Po prvobitnom planu eventa, prisutnima je trebalo da se obrati i nezavisni književni kritičar, ali nažalost tražio je honorar.

„Nisam znao da misliš na mene“, rekao sam. „Samo malo“, rekla je i jednim okom me pogledala ispod obrve. „Čime sam to zaslužio?“ ,,Pa pokušavam da se setim na koga mi ličiš." „Mislio sam, čime sam zaslužio da malo misliš na mene. Ja bih da sam na tvom mestu malo više mislio na mene.“ ,,U tom slučaju bih morala da te zamišljam“, rekla je i otpila koktel. Gledala je ispred sebe kao da priča nekom drugom. „Ima nešto u tome kako me gledaš. Prepoznajem tu nešto.“ „Volim da uživam u lepim stvarima“, odgovorio sam. „Nisam ja stvar.“ ,,To ne menja stvar.“ Neobavezni flert sa Dunjom prekinula je Sonja. Kada se vratila, pričala je sa Dunjom. Striktno o poslu. Iritirala me je. Kada bi joj se sa lica skinula ljubomora, bilo bi ravnodušno. Muzika je utihnula a plave neonke su isključene. Cube je osvetljavala poneka obična sijalica tako da je sve bilo crno žuto. Nekoliko reflektora bilo je upereno ka postolju predviđenom za di džeja. Tu su stajali Managing Director Agencije Dario Krunić, Regional Manager Balkan Media Groupa Marko, kome još uvek nisam zapamtio prezime, i neki tip u uskim crnim pantalonama i uskoj crnoj majici na kojoj je cirkonima bilo ispisano Ramones i koji iz nekog nepoznatog razloga nije bio nabildovan: oko vrata mu je bila namotana zelenkasta ešarpa dok su mu vertikalno pljosnatu ćelavu glavu definisale glomazne hipsterske naočare s četvrtastim okvirima, verovatno bez dioptrije. Dunja je prokomentarisala da bi mu odlično stajala neka fudbalerska frizura sa razdeljkom. Bolje što je oćelavio, sigurno ne bi odoleo iskušenju, rekla je. Zatim im se pridružila ona valjda punoletna glumica, sa kojom je Dario došao. Sva trojica su joj poljubila ruku, što je pozdravljeno odlučnim aplauzom. Kad je aplauz bio na izdisaju, Viktor je počeo da tapše a onda mu se pridružio i ostatak Cubea. Njih trojica su se kezili, glumica se poklonila a neki prostak iz mraka je zviždao. Nastupila je tišina. Svetlo je na nekoliko trenutaka bilo potpuno isključeno, a onda je na bini uključena jedna plava neonka: osvetljavala je policu sa teglama u koje su upakovane knjige a koja je do tad bila prekrivena crnim platnom. Potom su opet uključeni reflektori. Glumica je prišla mikrofonu, pozdravila prisutne i predstavila govornike. Onaj treći je vlasnik Cubea. Šteta što ga nije predstavila sa „Dobro veče, ovo su naočare Warby Parker“. Regional Manager Balkan Media Groupa preziva se Životić.

Posvađao sam se sa Sonjom čim smo izašli iz Cubea. Bila je ljuta. Nije htela da ide kod mene. Rekla je da ide kući da spava i da je besramno to što sam večeras radio. Nije mi bilo jasno s kojim pravom mi prebacuje ljubomoru pa mi je rekla sa istim onim pravom sa kojim sam pristao da budemo u vezi. Rekao sam da nikad nisam pristao da budem u vezi s njim i tražio joj da odluči: ili ja ili on. Rekla je da ne može to da uradi. Rekao sam joj da mora i da ne mogu više ovako. Rekao sam i da ako neće da ga ostavi to znači da ostavlja mene. Rekla je da to ne znači to. Rekao sam da to znači baš to i da ako neće da izabere samim tim bira njega. „Nemoj to da mi tražiš“, rekla je. U očima sam joj video suze. Krenula je da me poljubi. Izmakao sam se. Otišli smo kući. Svako svojoj.

EMOTIKON Sinoć nisam mogao da zaspim. Zbog Sonje. Nisam mogao da prestanem da mislim na nju. Ne znam da li sam bio besan, razočaran, tužan, ljut, bolesno ljubomoran, potišten, uplašen, nesrećan, melanholičan ili sve to zajedno. Znam samo da nisam mogao da zaspim. Imao sam neki čudan osećaj u grudima. Nešto poput patnje. Kada bih morao da nacrtam to što sam osećao u grudima, nacrtao bih crnu loptu. Sada se osećam drugačije. I dalje su mi osećanja pomešana, ali ne u toj meri. I dalje mi smetaju. Lopta u grudima je manja. Šaltao sam kanale na TV u. Nije bilo ničeg dovoljno interesantnog. Zaustavio sam se na nekom francuskom filmu na HRT u. Drugi svetski rat u okupiranoj Francuskoj. Grupa dečaka podeljenih u dve ekipe takmiči se u šumi. Jedna ekipa je nešto sakrila a druga to treba da nađe. U toku takmičenja jedan od dečaka pitao je: Koji je danas dan? Odgovorili su mu da je sreda. A koji je datum?, upitao je zatim. Uz malo negodovanja i iščuđavanja zašto pita nešto što svi već znaju, rekli su mu da je 23. jun 1943. godine. Zastao je i rekao im: Da li ste svesni da se više nikada neće ponoviti sreda 23. jun 1943. godine?! Nisu reagovali. Samo su nastavili da traže to što su već tražili. Posle te rečenice film je bio sve dosadniji. Trebalo je da je ostave za kraj. Bio bi to film sa najboljim krajem. Nešto sam tad shvatio. Ne mogu da objasnim šta. Znam samo da je bitno. Presudno. Ulilo mi je optimizam. Ustao sam i zapisao tu rečenicu na stiker koji sam zatim nalepio na monitor. Prebacio sam na History. Majkl Daglas je pričao o veličini i uzvišenosti Amerike i Američkog sna. Od Majkla Daglasa me jedino više nervira Ričard Gir, pa sam prebacio na TLC. Tamo je išla emisija o devojci koja jede sijalice i tanjire. Drugi deo emisije bio je o feminiziranom crncu koji se oblači kao nacista i živi sa lutkom na naduvavanje. Kaže da je zaljubljen u nju i da je voli. Na kraju emisije My Strange Addiction bio je prilog o ženi koja dnevno pojede kilogram kamena. Pred zoru sam zaspao. Probudio sam se u pola deset. Pre nego što sam ustao iz kreveta, ne znam koliko dugo, ležao sam u tišini, gledao u plafon, isključen televizor, na telefonu igrao Angry Birds, pušio, jeo čips i čokoladu sa rižom. Ustao sam i skuvao kafu. I dalje mislim na Sonju. S jedne strane mi nedostaje i drma me zebnja, dok sa druge osećam dozu opuštenosti i slobode. Znam da ne bi trebalo da budem s njom dok ne ostavi dečka. Ovako se samo dublje ukopavam. Znam šta bi trebalo i šta je ispravno, ali nemam snage da to sprovedem. Ono što moram nadjačava ono što je ispravno. Osećam nedostatak. Imam neutoljivu želju da joj se javim. Ali neću. Ne treba. Kad god sam u životu postupao iracionalno, bilo je to uz odobrenje razuma. Sklon sam da se prepuštam, da padam u osećanja i slučajnosti. Uvek sam to poniranje prethodno isplanirao. Uglavnom je iz toga nastajala patnja, ali nikada i volja da se prepuštanje prekine. Popušio sam džoint. Radi me kao trankilizator. Lakše mi je. Uključio sam komp. Na Twitteru pričaju o pristupanju Evropskoj uniji. Obični tviteraši i tviteraši političari. Gade mi se. Dođe mi da im napišem da je narod kurac koji političari drkaju i što ga bolje izdrkaju više će glasova da dobiju. Posle izbora će narod da puši političarama. Mora. Dužan je. Zbog drkanja. Na Facebooku sam dobio friend request od Dunje Drakulić. Kao respond dobila je accept. Ostavio sam status: Jeste li provalili da na ovom najnovijem Facebooku ima opcija ko ti gleda profil. Radi provereno. Tanja Matić je ostavila komentar: ? kojaaa. Odgovorio sam: aktivira se pritiskom na F13. Kaže: nema:(. Dobio sam i poruku od Jovana Markovića. Ne poznajem ga. Nismo ni prijatelji na Facebooku. Pita me da li sam raspoložen za malo ćaskanja. Rekao sam mu da nisam i da ću čuvati njegovu Ulogovaotajnu.sam se na Gmail. Već mesecima me spamuju kojekakvim satovima po bagatelnim cenama, besplatnim softverima za šta god i ponudama da mi blog postane najposećenija stranica na internetu. Najbolje od svega toga, i jedino zanimljivo, jeste nekakav aparat za uvećanje muškog reproduktivnog organa. Ti mejlovi imaju najkreativniji subject: A gentleman takes care of his size, Even the celebrities use it, Girls will call you Largissimo. Šalje ih neko ko se potpisuje kao Crazy Penetrator. Na Google Hangouts mi se javio Viktor. Pita me šta je to bilo sa mnom i sa Sonjom sinoć. Video je da smo se svađali. Rekao sam mu da sam joj rekao da izabere ili dečko ili ja, da smo se posvađali, opet raskinuli i da ne mogu sada da pričam o tome. Rekao je OK, i da se slobodno javim ako budem hteo da pričam. Zahvalio sam mu i rekao da moram da idem da se šišam. Odgovorio je: OK, pozzz, javi se.

33 Istuširao sam se. Skank me i dalje vozi. Moram da izađem, da nađem frizera. I dalje osećam zebnju. Sve me mrzi. Svaki ostvareni napor sada je poduhvat. Izašao sam na Bulevar. Dan je sunčan. Čkiljim. Vratio bih se u mrak. Došao sam kod svoje frizerke. Ne može danas da me primi. Subotom je gužva. Mora da se zakazuje. Ako mi nije problem, mogu da dođem bilo koji dan od ponedeljka. Zahvalio sam joj i otišao. U dvorištu kod Đerma sam našao drugu frizerku. Može danas da me ošiša, samo, moram da dođem kasnije, oko petnaest do tri, pred kraj radnog vremena. Lokal joj je olinjao. Sve izgleda staro, izguljeno i istrošeno. I njeno lice je takvo. Šetam. Gledam izloge. Gladan sam. Ne mogu da jedem. Hodam na silu. Koraci su mi motivisani čekanjem reda za šišanje. Vadim telefon. Nema poruke od Sonje. Proveravam mejlove. Ni tamo mi nije pisala. Javio bih joj se. Neću. Moram da izdržim. Zamišljam da joj je teško, sedi kod kuće, misli na mene i njega i odlučuje da ga ostavi. Onda druga misao: patetična budalo, samo si joj olakšao da te šutne. Sve vreme je tražila način da te ostavi i konačno si joj ga dao, postavivši joj uslov. Iz pekare kod Depoa miriše roštilj. Kupio sam parče pice. Bacio pola. Bes mi je napregao telo. Sunce mi pritiska leđa. Možda se ovako raskomadano osećam zbog solarnih vetrova. Kada bi mi neko ponudio da mi izbriše Sonju iz sećanja, prihvatio bih bez dvoumljenja, pomislio sam. To nije lobotomija već patetika, pomislio sam. Ne budi pička, pomislio sam. Zvoni mi telefon. Munjevito sam ga izvadio iz džepa. Nije Sonja. Uroš je. Javio sam se. Video me je sa druge strane ulice. Prišao mi. Pružio ruku. I ja sam njemu. Divljački mi je stegao mlitavu šaku. Dlan mu je znojav. Izbrisao sam ruku o pantalone. Zove me da idemo na kafu. Brine da li sam dobro. Nije me video sto godina. Kaže da mi je juče u Delta Cityju video brata sa ženom i decom. Ušli smo u kafić kod Više poslovne ili kako se ta škola već zove. Naručio sam produženi espreso bez mleka i kiselu vodu a Uroš nes kafu sa toplim mlekom. Palim cigaretu na cigaretu. Usta su mi suva. Oštar bol burgija mi teme. Popio sam dve tablete. Panadol je toliko dobar da ponekad poželim da me zaboli glava. Uroš ne prestaje da priča o mom bratu. Naporan je. Ipak, trenutno mnogo lakše podnosim njega nego sebe. Posle pola sata nisam više mogao da ga podnesem. Ukoliko mu jezik nije brži od pameti, onda priča nepovezano. Rekao sam da imam zakazano kod frizerke. Platio sam račun. Izašli smo. Krenuli smo uz Bulevar. Svratio je u WEG da kupi usisivač. Ovog puta nije mi ponudio da mu jebem ženu. Produžio sam dalje i nakon nekoliko minuta ušao u frizerski salon Ljilja Unisex. U salonu je zagušljivo. Miriše na gelove, hidrogen i farbe za kosu. Prva varnica bi nas sigurno digla u vazduh. Frizerka je plava. Kaže da se zove Nela. Ima izmučene i žuljevite prste. Nimalo ženstvene. Više su kandže. Šiša nekog tipa. Njena koleginica sedi i pije kafu. U radnji je i baba. Sedi sa najlon kesom na glavi. Oči su joj sklopljene a glava klonula. Ako ne spava, onda je umrla. Nela mi kaže da sednem i sačekam koji minut da završi mušteriju. Pre toga mi se izvinila. Rekla je i da koleginica ne radi muškarce. Svi ćute. Nema ni muzike. Čuje se samo štrickanje makaza. Seo sam na stolicu i počeo da čekam. Hteo sam da se čekiram na Foursquareu, ali mi je aplikacija uzvratila sa Not listed pa sam dodao novo mesto: Ljilja Unisex. Proverio sam mejl i Facebook nema poruka od Sonje. Baba je živa. Kada ju je koleginica pozvala da sedne za šamponjeru za pranje kose, bez reči je ustala i poslušala. Ivice čela i uši su joj obojeni farbom za kosu. Koleginica tim delovima glave posvećuje posebnu pažnju: uzima penu sa kose i nanosi je na obojene delove kože, masira ih, trlja, sapunja, zatim sve spira tušem, cedi kosu i briše je velikim crvenim peškirom. Mreža bora na babinom licu skriva blaženi osmeh. Ustala je. Žuti peškir joj je namotan oko glave. Koleginica je pita da li hoće hladnu trajnu ili da je odmah fenira, jer ako hoće hladnu trajnu mora da sedne pod haubu. Trajnu, to je najbolje, rekla je baba i skinula peškir. Ima kratki crveni minival. Sigurno se zove ili Dragica ili Slobodanka.

Na stolu je gomila časopisa: Maxim, CKM, Lepota i zdravlje, Viva, Moja kuhinja, katalozi Avon i Oriflame, nekoliko brojeva Kurira i Blica, knjiga Uloga frizera u savremenom društvu i veliki katalog frizura sa natpisom Hairstyle. Stigao mi je SMS od majke. Kaže: „Jesi li ti nešto ljut na nas? Nisi ni dolazio ni javljao se više od dve nedelje!“ Odgovorio sam: „Nisam ljut, naravno. Imam mnogo posla. Ništa ne stižem. Sad se šišam. Svratiću posle do vas.“ Odgovorila je: „OK!“ Ne ide mi se kod mojih. Ne danas. Smoriću se još više. Danas bih da ležim i duvam. Ako odem, provaliće da nešto nije u redu a onda će da me smaraju. Rekao sam da ću otići. Moram da odem. Pre nekoliko meseci, kada kod mojih nisam bio duže od mesec dana, majka se naljutila dok na kraju nisam otišao. Došao je i moj red. Nela je završila sa šišanjem onog tipa. Seo sam na stolicu a ona mi je stavila ogrtač oko vrata. Pita me kako ćemo. Rekao sam da malo skrati, sa strane i pozadi mašinicom a gore

34 makazama. Kaže da imam jaku i gustu kosu i da sam teška mušterija. Teška u smislu zahtevna, ispravila se. Skontala je da i ta formulacija ne valja pa je rekla da moju kosu samo dobar i iskusan frizer može da šiša. Dok me šiša, kaže da sam sigurno primetio kako mi nekoliko dana posle šišanja bukne glava. Kad kosa krene da raste. Sad neće, ona će da me ošiša klizno, pa kad kosa krene da raste uopšte neće da beži na sve strane nego će prirodno da pada. Rekla je da nije džabe išla u školu i na sva ta silna takmičenja. Mušterije joj čak iz Sremčice dolaze na Lion. To su uglavnom ljudi koji su se odavde odselili, ali se vrate kad god treba da se šišaju. Zahvaljujući njihovim preporukama i danas dobija nove redovne mušterije. Pogledala me je u ogledalu i rekla da nije lako naći dobrog frizera i da kad ga nađeš više ga ne menjaš. S mukom slušam šta mi priča. Platio bih joj da ćuti. Rekla mi je da zažmurim. Hoće da mi očisti dlake sa čela i nosa. Zatim mi je četkom kojom je čistila čela i noseve od Liona do Sremčice skinula dlake sa čela i nosa. Verovatno je ta četka nešto najprljavije i najzaraznije što Lion i Sremčica imaju. Nakraju mi je, nakon što mi je proredila kosu i stanjila zulufe, utrljala kremu od tigrove trave i ulja avokada. Kaže da je to dobro za kosu i da se devojkama sviđa miris. Platio sam i krenuo ka vratima. Fen zuji oko babine glave. Došao sam kući. U stanu mi je zagušljivo. Dugo sam se tuširao i prao kosu: želeo sam da sa sebe sperem prljavštinu frizerkine četke. Ljudi bi trebalo da budu ćelavi. Kosa je greška evolucije. Otvorio sam prozor. Deca se igraju na žutoj klackalici ispred zgrade. Na tabli za koš piše Raiffeisen bank. Slikao sam ih telefonom. Učitao sam sliku u PicsArt aplikaciju, smanjio saturaciju slike na četrdeset odsto i uključio Fattal 2 filter da bih dobio neprimetni HDR efekat. Zatim sam tako editovanu sliku učitao u Instagram, uključio efekat Brannan, dodao haštagove #park, #child, #children, #dog, #play, #advertisment, #belgrade i aploudovao sliku. Na Facebooku sam sliku aploudovao u album Mobile uploads. Marina Srdić je lajkovala sliku na Instagramu i ostavila komentar: Kad neko voli svoj grad onda ga voli i njegov foto aparat. Maša Cvijović mi je napisala na Facebooku: Koji to mob koristiš? Odgovorio sam: Nokia Lumia 1020, kamera 40+ megapiksela. Kaže: Baš treba da uzmem novi mob, odluka je pala! ; ). Lajkovao sam Mašin poslednji komentar, ugasio Facebook i izašao na terasu. Deca vrište. Jedan dalmatinac se sav poguren, stojeći skoro samo na prednjim nogama, prazni pored cveća. Kada je završio, radosno je otrčao među decu. Žena u plavoj majici je prišla i pokupila govno u papirnu kesu koju je zatim bacila u kantu za đubre. Kroz glavu mi je prošla paralela između reči pražnjenje i praznik. Tvitnuo sam da je praznik potpuno pogrešno ime za ono što označava. Tad se ljudi u mnogo većoj meri pune nego što se prazne. Devojčica stoji na toboganu, zove ostalu decu da ostave klackalicu i dođu kod nje u kućicu na vrhu. Gledam u beton. Sunce obasjava zadnji levi točak renoa 4 koji stoji ispred zgrade. Ima nešto kod visine što vuče nadole a nije gravitacija. Da li razmišljam o samoubistvu? Negde je neko rekao da je i sama pomisao na samoubistvo isto što i pokušaj. Jeste kurac! Vratio sam se u stan. Uključio pa mutirao televizor. Uključio komp. Pustio Covenant. Legao na krevet. Zapalio džoint. Osećao sam prisustvo nekog električnog crvenog mraka. Ispunjavao je ceo stan i uz zvuk ravnomernog udaranja crkvenih zvona, monotonim i satanistički veselim glasom, nagovarao na tamu. Ne samo mene. Svakog ko hoće da čuje. Na pola druge pesme poželeo sam da vrištim. Poželeo sam da srušim zidove. Poželeo sam da imam najglasnije zvučnike na svetu. Njima bih, prema ostatku sveta, uspostavio distancu. Prešao sam u fotelju, udobnije je. Od kada je kupljena stoji na istom mestu, kao i ostale stvari u stanu. Sve one su nekako i nečim povezane. Iz njih rastu nevidljive spore koje pletu mrežu oko mene i pomoću kojih smo svi srasli u jedan organizam. U gljivu. Zidovi su koža. U organizam koji me je odavno progutao, a ne može da me svari. Ja sam tu kao kamen u bubregu. Moram napolje. Ne mogu da postanem deo sobe. Razdirem tkivo da bih izašao. Silazim niz stepenice ostavljajući nezaključana vrata za sobom. Svež vazduh, nebo, sunce, miris ulice, buka. Šamar. Trenutno otrežnjenje. Pogledao sam u nebo: crveno je, plavo i narandžasto. Sunce se spušta negde u Zemun, Batajnicu ili Novi Beograd. Poželeo sam da tamo i crkne. Da se radioaktivna pečurka uzdigne do neba. Da se ceo jebeni svet rastopi u staklo i nuklearni otpad. Vratio sam se u stan i zapalio cigaretu. Dišem normalno. Okrenuo sam Viktora. „Ajmo negde na piće“, rekao sam čim se javio. „Sad? Pa hajde, ali ne mogu nešto mnogo da pijem. Razbio sam se sinoć.“ ,,Ma na dva tri pića. Ne bih ni ja više“, rekao sam. „Moram posle i do mojih da odem.“

Sedim sa Viktorom u kafiću Bard, na uglu Ulice Milana Rakića i još neke kojoj ne mogu da zapamtim ime. Ta ulica prolazi pored Zvezdara teatra. Muzika u Bardu je tiha ali svejedno nepodnošljiva. Naručio sam crno vino i produženi espreso bez mleka a Viktor pivo. Pita me da li sam dobro i zašto sam se posvađao sa Sonjom. Kaže da izgledam loše. Odgovorio sam da mi sve ide na kurac, da moram nekako da se iskuliram, da ne znam šta ću sa energijom i da bih mogao da se porodim bez problema, samo da sam trudan. Nasmejao se i rekao da ne izgledam kao neko ko ne zna šta će sa viškom energije. Objasnio sam mu kako se osećem i da je višak energije zapravo posledica neispunjenog vremena koje bih inače provodio sa Sonjom. Rekao sam mu i da je to vreme određeno navikama i osećanjima i da je problem u tome što zbog sukoba osećanja ne mogu da se bavim navikama. Rekao je da mu moj problem zvuči komplikovano, ali da razume o čemu se radi. Normalno je da ti nedostaje, rekao je i otresao cigaretu u pepeljaru. Pitao me je da li patim. ,,Ma ne patim. Više sam besan i smoren. Sve mi je izmešano. Ne znam šta tačno osećam“, odgovorio sam. „Čoveče, baš si zaglibio sa njom. Nisam ti ništa govorio jer nisam hteo da se mešam. A nisam ni znao da je toliko ozbiljno to među vama. Mislio sam da ćeš to moći sam da rešiš“, rekao je, odmahnuo glavom i dodao: „Zajebana situacija.“ „Postalo je zajebano, a počelo je kao kres šema.“ ,,To mi je sad jasno. Cela ta njena situacija je malo zajebana po tebe. Nisam siguran da bih mogao da budem u takvoj vezi.“ ,,Pa evo ni ja ne mogu“, rekao sam i slegnuo ramenima. ,,Ne možeš sad, ali si se doveo u takvu situaciju. Ne znam kako je to uopšte i otišlo tako daleko.“ ,,Pa otišlo je. Ne znam ni sam kako. Okej nam je zajedno.“

„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne prozivam te sad“, rekao je. „Samo mislim da moraš to da raščistiš. Prvo sam sa sobom, a onda ako treba i s njom. Moraš da shvatiš šta hoćeš.“ „Znam šta bi trebalo da uradim. Svestan sam toga. Ali nisam siguran da imam snage. Ne čak ni snage, nemam volje. U stvari, nije to volja. Nisam siguran da želim.“ „Ali malopre si rekao da ne znaš šta ćeš sa energijom.“ „Nije to energija. Rekao sam ti već. To je šlajf. Navikao sam na nju. Jebiga.“ Rekao sam mu i da o vezi sa Sonjom do sada nisam ni sa kim pričao, da niko sem njega i nekoliko njenih prijatelja ne zna za nas dvoje, da nemam muda da bilo kome kažem, da ne želim da me sažaljevaju niti da se nekom gadim zbog toga što radim. ,,Ne moraš to tako da gledaš. To, šta će ko da misli. Zabole te za to.“ „Naravno. Mogu da mi puše kurac. Nego, meni samom je neprijatno da o tome govorim.“ ,,Pa zašto si onda s njom? Ne želim da utičem na to šta ćeš izabrati, nego mi se čini da ipak znaš u šta si se upleo i da svesno u to ideš sve dublje.“ ,,Ma naravno da znam, ali ne želim to da prekinem. Lepo mi je s njom.“ „Jesi se zaljubio?“, pitao je. ,,Da“, odgovorio sam. „A je l je voliš?“ ,,E još me i jebi sad.“ „Ozbiljno te pitam. Ne drkam te.“ ,,Da“, odgovorio sam. „Zašto si se zaljubio u nju?“

„Kakvo je to pitanje? Kako na to da ti odgovorim?“ „Moraš da imaš neke razloge.“ „Desilo mi se.“ „Ne može to tako. Moraš da znaš.“ Ćutimo. Otvaram kesicu žutog šećera na kojoj piše Bard, izručujem ga u espreso, mešam sve to plastičnom kašičicom, palim cigaretu. Razmišljam o tome što mi je Viktor rekao. Razmišljam o razlozima zbog kojih sam se zaljubio u Sonju. Rekao sam mu da ne mogu da navedem razloge jer šta god da kažem bilo bi ili banalno ili patetično. Odgovorio mi je da je granica između ljubavi i patetike skoro nevidljiva a da granice između ljubavi i banalnosti gotovo da nema. Postoji neki iracionalan ostatak koji ne može da se objasni, rekao sam. Zamisli da imaš dve osobe sa istim osobinama. U jednu ćeš da se zaljubiš, a u drugu ne. E to je taj ostatak. Mogu da ti nabrojim razloge zašto sam sa njom. I

36 verovatno da još milion riba može da se uklopi u taj šablon. Ali ima taj ostatak koji ne mogu da objasnim i svedem na razloge, a zbog kojeg sam s njom. Kapiraš?, rekao sam. Odgovorio je da kapira, ali da nije siguran da može da se složi. Kaže da mu moje objašnjenje, kad se stvari tako postave, zvuči logično ali i neprihvatljivo jer može da dovede do pogrešnih izbora. Ne mislim da treba da izabereš u koga ćeš da se zaljubiš, ali moraš da biraš da li ćeš da se upustiš u situacije koje mogu u to da te odvedu, rekao je. Dodao je da je njegov problem možda u tome što previše racionalizuje stvari. Složio sam se s tim i rekao da se rešenje mog problema verovatno ne nalazi u razlici između mene i njega. Tačnije, ne nalazi se u tome što različito reagujemo u istim situacijama, pojasnio sam. Pitao me je za Sonjinog dečka: ko je, šta je, čime se bavi, da li nešto sumnja, da li imaju nekakav problem, zašto ga vara, da li se ona smori kad pričamo o njemu? Rekao sam da nikad sa Sonjom nisam pričao o njemu, da nisam siguran da on postoji i da je jedino što znam o njemu, pod uslovom da postoji, to da se zove Filip. Ispričao sam mu i da joj se samo jednom javio za sve vreme otkako smo ona i ja zajedno. Složio se sa mnom da je to bio idealan trenutak da je pitam nešto o njemu. Takođe mu je bilo čudno što joj ne šalje poruke niti je zove. Pre toga smo se složili da je gotovo nemoguće da to radi a da ona to tako dobro skriva od mene. Jedino objašnjenje za to bilo je da je samo njega od svih kontakata stavila na silent, jer su joj poruke i pozivi od drugih uredno stizali. Bio sam prisutan dok su je zvali i dok su joj stizale poruke. Čak sam joj i ja slao patetične poruke da bih proverio da li joj je telefon mutiran. Nikada nije bio. U poruku bih obično ukucao :* Ona bi se nasmejala i odgovorila sa :*. Gadio sam se samom sebi u tim situacijama. Rekao sam Viktoru da ne mogu više da pričam o Sonji, da mi je loše od toga, ali i da se zapravo osećam bolje. Delimično ispražnjeno bez obzira na to koliko stvari kipi iz mene. S jedne strane mi je lakše jer sam se rasteretio, prvi put sam nekom ispričao o Sonji i meni, dok sam se sa druge opteretio realnošću, preda mnom je jasnije nego ikad stajao moj problem. Rešenje nisam video. Tačnije, video sam ga, ali nisam video odlučnost kojom bih ga postigao. Takav ishod me je dodatno rascepio: teško mi je pala prosečnost sa kojom je došlo olakšanje. To mi je istovremeno, bar na trenutak, ulilo nadu da je i problem takav. Prosečan. Sve je izgledalo kao na filmu: lako i glupo. Posle nekoliko čaša vina poslao sam majci poruku da ipak neću moći da dođem danas. U SMS u koji mi je zatim poslala piše da je znala. Na kraju poruke stavila je dva znaka uzvika. Osećao sam da joj dugujem neko objašnjenje, ali nisam mogao da smislim nikakvu laž. Naročito ne ubedljivu. Viktor kaže da je sinoć kresnuo Natašu. Zezao sam ga da se već zaljubio jer ju je sinoć zvao Šesto Evra. Posle Cubea otišli su kod njega. Već u liftu su počeli da se vataju. Onda su se kresnuli. Kaže da je seks bio prosečan i da bi bio još gori da ona nema dobre sise. To je popravilo opšti utisak. Ležali su i gledali TV pre nego što je otišla kući. Zvao ju je da prenoći, ali nije htela. Rekla mu je da je sutra subota i da će ako prenoći sigurno spavati dugo, a kako živi u Železniku kući bi sigurno došla posle podne. To joj nije odgovaralo pa se u pola noći, poluotrežnjena, odvezla kući. Pokušao je da je nagovori da ostane: rekao joj je da je Železnik daleko, da će joj trebati bar sat vremena da sa Zvezdare stigne kući, da je previše popila da bi vozila. Nije pomoglo. Onda je prešao na suštinu i rekao joj da su se ipak jebali samo jednom. Baš tim rečima. Dodao je da je to premalo, naročito petkom ili subotom ujutru. Ni to nije pomoglo. Na vratima mu je, držeći ga za ruku, rekla da se sve desilo slučajno i da bi sve bilo drugačije da se nije toliko napila. Napila ili napalila?, odgovorio joj je. Kako god, rekla je, poljubila ga u obraz i otišla. Viktor je iz kožne futrole izvadio svoju ogromnu Nokia Lumia 1520. Rekao je da če Nataši poslati poruku. Kuca joj poruku i smeje se. „Čemu se smeješ?“, pitao sam ga. „Jesi li stigla kući? To sam joj napisao“, odgovorio je i počeo da se cereka. I ja sam se smejao. Možda i glasnije od njega. Natašin SMS je zaustavio smeh. ,,Ha ha. Dobra fora!“, pisalo je u njenoj poruci. „Izvini ako sam te probudio. Koliko je sad sati u Železniku?“, bila je sledeća poruka koju joj je Viktor poslao. Smejali smo se glasnije nego kad ju je pitao da li je stigla kući. Odgovorila mu je da je dripac koji ne odustaje i dodala smajlija na kraj poruke, na šta joj je Viktor odgovorio pitanjem kad će opet da se jebu. Rekla je da joj je izašla groznica, pa čim prođe onda će. Pitala ga je i šta ga je spopalo i opet stavila smajlija. Napisao joj je da mu je tako došlo, a ona njemu da se nada da neće da popusti. Opet je

Stefan R. je napisao da je sve prolazno pa tako i seljaci. Mario Zec kaže da mu se prva bivša udala za nekog debelog i da imaju glavatu decu, da su joj se sise smanjile i da ništa ne izmišlja. Hvala Facebooku, dodao je na kraju. Popušio sam džoint, zapalio cigaretu, isključio komp, pustio ton na TV u. Gledam emisiju Swamp People o lovcima na aligatore u močvarama Floride. Na udicu koju vežu za drvo kače komade piletine. Kad se aligator upeca, ubijaju ga puškom ili pištoljem. Legao sam. Ceo svet mi se vrti oko glave. Povraća mi se. Pridigao sam se. Lakše mi je. Opet sam legao. Istog trenutka, creva i sve ono što se u njima nalazi nagrnuli su mi na usta. Otrčao sam do kupatila. Povraćam. Kašljem. Oči mi suze. Ništa ne vidim. Na jeziku osećam neku gadnu sluz koju ne mogu da ispljunem a od nje mi se još više kašlje i povraća. Gušim se. Nemam više šta da povratim, ali se telo i dalje refleksno grči. Kao da su mi usta puna najlon kese. Ispljunuo sam nešto bljutavo i napokon uspeo da udahnem. Naslonio sam se rukom o zid. U ogledalu posmatram svoje krvave oči. Kosa mi je raščupana. Umio sam se i oprao zube. WC šolja je sva umazana. Otišao sam do frižidera, otvorio flašu vode sa ukusom šumskog voća i popio pola. Bolje mi je. Vratio sam se u krevet. Nos mi je zapušen. Oštar bol zabada mi se u glavu. Teme mi pulsira. Proverio sam poruke na telefonu. Niko mi nije pisao. Dva lovca na aligatore jedu kornjaču. Nedelja. U pola jedanaest me je probudio Sonjin SMS. Kaže: Izvini! Znam da nije u redu što ovo radim, ali moram da ti se javim. Nisam mogla da izdržim više. Nedostaješ mi. Izvini! Volim te! Dok mi se Sonja nije javila, opsesivno sam čekirao notifikacije na Facebooku, Gmail i poruke na telefonu: nadao sam se da će mi se javiti, da će mi reći da ga je ostavila. Samo mi se javila. Mislio sam da ću je ucenom naterati da ga najzad ostavi, ali ni ja sam nisam imao snage da ispoštujem uslov koji sam joj postavio. Na kraju, koliko god mi činjenica da Sonja pored mene ima i dečka bila nepodnošljiva, ipak mi je bila prihvatljivija od toga da ne budem sa Sonjom. Bio sam slab, patetičan a verovatno i pička. Odgovorio sam joj da i ja nju volim, da mi nedostaje, da sam neprestano bio u iskušenju da joj se javim. Zvao sam je da dođe. Rekla je da je krenula sa matorcima kod babe na ručak pa će posle toga doći kod mene. Zatim smo razmenili nekoliko desetina poruka u kojima smo jedno drugom detaljno ispričali šta smo sve radili prethodna dva dana. Prećutao sam joj koliko sam zapravo bio sjeban. Prećutao sam i zašto sam se napio sa Viktorom. Ona je prećutala dečka. Kad mi je poslala prvu poruku, osetio sam užasan strah a telom mi je prostrujala neizvesnost. Nije trajalo duže od nekoliko sekundi. Taman onoliko koliko mi je trebalo da dva puta pročitam njenu poruku. Tek tada sam osetio olakšanje. Glava me i dalje boli. Popio sam dva panadola, ali nisam mogao da zaspim. Umirio sam se i gledao TV. Posle pola sata Sonja mi je poslala poruku: Šta radiš? Nastavili smo da se dopisujemo sve

37 poslala i smajlija. Tek se učvrstio, odgovorio joj je. Mmmmm, pisalo je u Natašinoj poruci bez smajlija. Vratio je telefon u futrolu i naručio još jednu turu pića. Ne znam da li sam više gladan ili pijan. Ako se pušenje skanka stavi na stranu alkohola, onda sam više pijan. Viktor opet priča o Sonji. Kaže da bi, koliko god to izlizano zvučalo, zapravo najbolje bilo da nađem neku kurvu. Mnogo je dobar osećaj kad platiš ljubav, rekao je. Kaže da je čitao neku knjigu gde nekoliko klinaca na početku priče ide u javne kuće. Posle toga se rastanu, rade svašta u životu, postanu uspešni. Sretnu se posle više od trideset godina na letovanju. Leže pored bazena i pričaju o tome šta su sve u životu postigli. Onda jedan od njih pita da li se sećaju da su kao klinci išli u javne kuće. To nam je bilo najbolje u životu, rekao je jedan od njih. Tako se završava knjiga, rekao je Viktor. Rekao sam mu da nikad nisam bio sa prostitutkom i da naročito sad nemam želju za tim. Objasnio sam mu da sam previše pijan i da mi se ide kući. Popili smo po još jedan produženi espreso bez mleka, pojeli po noblicu koja ide uz kafu, platili i otišli. U stanu sam zatekao uključene televizor i komp. TV je bio mutiran na Historyju. S kompa se čuo Sucide Commando. Proverio sam mejl: nema ništa od Sonje. Na brzinu sam srolao džoint. Dok pušim, gledam Facebook. Nema poruke od Sonje, nema je ni u News Feedu. Bojana Kostić kaže da je sramota što Srbija ima devet različitih papirnih novčanica a da je na samo jednoj žena. Goran Arsić se upravo vratio sa Menadžerijade u Budvi. Kaže da je bilo prajsles. Petar Mihailović je gledao neki domaci film na B92 gde se mnogi poubijaju ili polude a lik dovede kepeca da mu siluje majku. Aleksandar Mitić je ostavio status da su kompanije naše najveće blago a Milica Topić da je hladnoća starija od frižidera. Boris Komatina kaže da ga obuzme duboka radost kad vidi automobil u plamenu.

38 dok nije došla. Kad mi je rekla da je u taksiju i da stiže za nekoliko minuta, počela je da me drma trema. Strah od nove situacije i nemogućnost da predvidim naše reakcije spljoštili su me kao presa. Čim sam joj otvorio vrata, zagrlila me je i počela da me ljubi i plače. Stezala me je. Nisam plakao. Stajali smo u predsoblju i grlili se. Ona je i dalje plakala. Ušli smo u sobu i zagrljeni legli na krevet. Vrat i majica bili su mi mokri od njenih suza. Bio sam srećan. Popušili smo džoint, pojeli po snikers, ljubili se. Ležao sam na leđima, Sonja je držala glavu na mom ramenu, jednom rukom me je grlila. Pričaj mi nešto, rekla je. Pitao sam je šta. Bilo šta, samo mi pričaj, volim kad mi pričaš dok smo naduvani, odgovorila je. Pričao sam joj da sam na telegraph.co.uk čitao tekst o Nemici iz Lajdena koja se sredinom osamdesetih udala za Berlinski zid. Kaže da je to bila ljubav na prvi pogled i da se u zid zaljubila kada ga je sa sedam godina videla na televiziji. Što se tiče ljudi i dalje je nevina, ali sa zidom ima iskrenu i strastvenu vezu. Kineski zid je privlačan ali predebeo: njen muž je bio seksepilniji. Dugo joj je trebalo da preboli užas sa kojim su joj muža trajno osakatili 1989. godine. Trenutno je u otvorenoj vezi sa komšijinim baštenskim zidom u Lajdenu. „Kako se zove ta bolest?“, pitala je Sonja i prasnula u smeh. ,,Objektofilija“, odgovorio sam i pridružio joj se u smehu. „Pričaj mi još nešto“, rekla je i poljubila me u obraz. Pričao sam joj o tridesetogodišnjoj Lizi iz Konektikata. Živi sa dvadeset pet mačaka, devojkom i njena dva deteta. Tri mačke tek treba da se omace. Otac joj plaća račune, nezaposlena je i ima opsesivno kompulsivni poremećaj. Pored toga ima i pun zamrzivač mrtvih mačaka. Ne može da ih se odrekne. Ako ih sahrani izgubiće ih potpuno. „Aaaa fuj. Odvratno, ne mogu to da slušam“, rekla je Sonja. „Pričaj nešto drugo.“ ,,Pa šta da ti pričam? Gledao sam neku ženu koja je kremirala muža i skoro je pojela sav pepeo. Malo je „Buudaaloo.ostalo.“ Kako možeš da gledaš te ludake? Ja bih bacila peglu od toga.“ „Nemam pojma. Deluju neverovatno sve te priče. Jednostavno gledam. Moram. Ha.ha.“ „Pričaj mi šta je bilo sa Viktorom i Natašom. Muvali su se celo veče u Cubeu.“ „Pa ništa, kresnuli su se.“ „Nisam ni sumnjala. Šta je bilo posle?“ „Posle je otišla kući. Treba opet da se vide. Jedino ako se Viktor nije predomislio. Bio je baš pijan kad ju je sinoć cimao da se vide.“ Prepričao sam joj Viktorovo i Natašino dopisivanje. Smejala se. Kaže da su isti. E, a zamisli da se njih dvoje smuvaju, to bi bilo ludilo, rekla je. Zamislio sam, šta sad da radim, odgovorio sam joj. Sad naruči picu, gladna sam, rekla je i stegla me u zagrljaj.

39 SHARE Nataša Žižić, Sales Manager Agencije, jutros je dala otkaz. Počelo je tako što je našla novog klijenta: novootvoreni restoran molekularne gastronomije Nature. Managing Director Dario Krunić odmah joj je čestitao na dovođenju novog klijenta. Nakon toga joj je zakazao sastanak sa Nadom Bugarčić, HR om Agencije. Rekao je da po njegovom laičkom mišljenju Nataša Žižić ima strah od velikih klijenata i da zato juri picerije, pekare i kafiće umesto banaka, cementara ili rafinerija nafte. Nataša je odgovorila da Agencija ima odličnu saradnju sa nekoliko najvećih banaka navodeći kao primer Komercijalnu i Raiffeisen banku, da sarađuje i sa Holcimom i sa Lafargeom a da je NIS višegodišnji klijent. Dario joj je na taj mejl odgovorio tako što ga je forvardovao Nadi Bugarčić uz komentar da po njegovom laičkom mišljenju Nataša Žižić komunikaciji pristupa bukvalno, zanemarujući dublja značenja i stilske figure, što je veliki problem za nekog ko radi u PR agenciji. U zagradi je napisao da je komunikacija primarna oblast delovanja PR agencije. Natašu je, kao i u prvom mejlu koji je poslao HR u, dodao u cc. Nataša je napisala Nadi da je ovo očit primer mobinga i da od nje, kao od osobe koja se u Agenciji bavi ljudskim resursima, očekuje punu zaštitu. Darija je stavila u cc. Do sastanka Nataše Žižić i Nade Bugarčić nije došlo. Umesto toga Nataša je svima u Agenciji poslala prepisku sa Dariom. Napisala je da više ne može da trpi Dariove gluposti i zlostavljanja kao i ćutanje ljudi koji bi to mogli da spreče. Rekla je da je za pet godina rada u Agenciji stekla nekoliko prijatelja i hipertenziju i da upravo zbog tih prijatelja ne želi da problem sa Dariom diže na viši nivo. Mislim na sud i medije, dodala je. Napisala je i da svi vrlo dobro znamo da većina stvari u Agenciji funkcioniše mimo zakona, počev od otvaranja fiktivnih firmi da bi se nameštali tenderi, preko toga da su zaposleni uglavnom prijavljeni na minimalac a da ostatak plate dobijaju na ruke, da se ne plaćaju prekovremeni sati i rad vikendom, do toga da su svi pod konstantnim pritiskom pretnje otkazom i maltretmanom čoveka čiji je jedini problem u životu to što još uvek nije pronašao način da mobinguje samog sebe. U skladu sa takvim stanjem stvari možete smatrati da moj radni odnos u Agenciji prestaje za tri nedelje a da je moj tronedeljni godišnji odmor počeo onog trenutka kada ste počeli da čitate ovaj mejl, napisala je. U P.S. u je napisala da će joj cela plata za ovaj mesec biti isplaćena do kraja radnog dana, naravno na račun. Ostavila je uključen Appleov laptop, službeni telefon Nokia Lumia 520, pola šolje kafe i čašu soka. Sa sobom je odnela samo mali okrugli kaktus koji je držala na stolu i jednu integralnu kiflu.

Nakon što je Nataša Žižić otišla iz Agencije, održan je hitan sastanak na kojem su njene obaveze uglavnom prebačene na Client Service Managera Vesnu Simić. Na sastanku je Dario odlučio da se za Natašu neće tražiti zamena, naročito ako se uzme u obzir da Agencija već ima dva Sales Managera i da je broj drugorazrednih ugostiteljskih objekata koji su nam klijenti nezanemarljiv. Pred kraj radnog dana i posle sastanka sa advokatima Dario je sektoru finansija dao nalog da se Nataši Žižić na račun uplati šesto evra u dinarskoj protivvrednosti. Dariov pristanak da Nataši isplati celu platu, i to na račun, u Agenciji je protumačen kao znak slabosti i otvoreno priznanje da je bila u pravu. Po kjubiklima i kancelarijama pričalo se da je poklekao pred javnom ucenom. Neki su se čak setili toga da je Dario pička. Stvar je zapravo bila u tome da je Nataša javno izgovorila i pobunila se protiv onoga što svi u Agenciji već znamo i na šta smo svi pristali. U suprotnom ne bismo bili tu gde jesmo. Uradila je to ne zbog toga što takav sistem nije pravedan već zato što je imala lični sukob sa Dariom. U tom sukobu je izašla kao gubitnik. Pobedila bi da je dobila spor za mobing. Bilo je tužno gledati te ohrabrene ljude kako se razvlače po Agenciji maštajući o tome kako će i oni da urade isto što i Nataša. Kako će da zajebu Darija. Neki su sigurno maštali o tome da će zauzeti njeno mesto. Celu stvar je amortizovala Sara Paramentić, Office Manager i Dariov lični asistent. Rekla je da je Nataša dala otkaz i da joj je Agencija izašla u susret time što joj je unapred isplatila platu koju bi inače trebalo da dobije na kraju meseca. Ustupak je napravljen jer je pet godina vredno radila u Agenciji i ne bi bilo u redu da joj se ne izađe u susret, naročito ne sada kada je otišla na odmor. Rekla je i da ako još neko hoće da ostane bez posla može slobodno da se javi. Odmah će mu biti obračunata i isplaćena zarada. Svi su ćutali. Neki zbog toga što nisu imali šta da kažu, a neki zbog toga što nisu smeli ništa da kažu. Nisam spadao ni u jednu od te dve grupe. Nikada nisam dozvoljavo Dariju da me gazi i ponižava i čini mi se da me je on zbog toga, koliko je to moguće, poštovao. Trpeo me je. Čak ni Viktor, koji je od svih nas sa Natašom bio u najboljim odnosima, nije

40 ništa rekao. Gledajući Office Managera kako u Agenciju uteruje ćutanje, postovao sam tvit da imam koleginicu koja nema IQ. Vlasnik restorana molekularne gastronomije Nature se nakon dvadeset godina provedenih radeći na naftnim platformama u Norveškoj vratio u Srbiju. Rodni Trstenik mu deluje kao mesto nepovoljno za investicije pa je rešio da ušteđevinu uloži u posao u Beogradu. Iznajmio je lokal na Topličinom vencu, renovirao ga, uvezao nameštaj iz Italije, zaposlio vrhunske kuvare, jednog je doveo iz Austrije, platio nekoliko oglasa u City magazinu, jedan na beogradskim stranama Blica, platio četiristo evra za sajt, napravio profil restorana na Facebooku i ništa. Ni happy hour ni besplatan wi fi nisu pomogli. Beograđani ne jedu njegovu molekularnu hranu u dovoljnoj meri. Na puš pauzi, pre nego što je izbio problem sa Dariom, Nataša nam je ispričala kako je odradila vlasnika restorana. Nature se nalazi na nekoliko stotina metara od Agencije pa je tamo povremeno odlazila na ručak. Za oko su joj zapali prazni stolovi i gomila para koja je uložena u restoran. Nakon nekoliko ručkova Nataša je startovala vlasnika restorana. Prvo se branio time da je džaba platio nekoliko oglasa. Primio se kad mu je Nataša objasnila da mu ne nudi marketinšku već PR kampanju i da u medije ne bi plasirali oglase već vesti o restoranu. Složio se s njom da je to bolje i dodao da vesti ne bi trebalo plasirati samo na beogradske strane. Bilo bi dobro da i ljudi iz unutrašnjosti i Novog Sada znaju da u Beogradu postoji vrhunski restoran molekularne gastronomije, a blizu su Zoološki vrt i Kalemegdan, rekao je. Nataša mu je rekla da Agencija ima odličnu saradnju sa Turističkom organizacijom Beograda i da vrlo lako može da sredi da se Nature nađe na turističkoj mapi grada. Tada je pitao koliko sve to košta. Kad je čuo koliko za to mora da izdvoji, nasmejao se i rekao uh uh uh. Objasnila mu je da je to suma koju bi morao da izdvoji samo prvog meseca, da bi se restoran na vrlo vidljiv način pozicionirao u javnostima. Kasnije bi plaćao samo za održavanje tog nivoa. Dodatno bi plaćao različite kampanje koje bi prevazilazile nivo održavanja prisustva u javnostima. Mislite u javnosti, ispravio ju je. Kada je to rekao, bilo je jasno da je većina posla urađena. Natašina taktika za dobijanje novih klijenata svodila se na dve stvari. Prvo je bilo da im jasno stavi do znanja da o PR u nemaju pojma, a drugo da ih ubedi da su im usluge PR agencije neophodne za uspešno poslovanje. Prvi deo plana sprovela je tako što mu je objasnila da PR nije isto što i advertajzing i da se PR ne obraća javnosti već javnostima. Rekla mu je da se javnost segmentuje na javnosti i da se u skladu sa tim koriste različite metode komuniciranja sa ciljanom javnošću. Klimao je glavom. Ko zna o čemu je tad mislio. Samo je u jednom trenutku rekao da svi moraju da jedu i da se zato, po njegovom mišljenju, u kampanji treba obraćati svima. Posle toga je vlasnik Naturea rekao da je čuo kako je Obama zahvaljujući internetu pobedio na izborima. To mu je dalo podstrek da se i sam oproba na polju internet marketinga. Na Facebooku je otvorio profil Restoran molekularne gastronomije Nature [Official Page]: aploudovao je nekoliko fotografija restorana, kuvara kako spremaju hranu, sebe sa dve kelnerice, nekoliko slika raznih jela, kao i ceo meni. Onda je krenuo da nasumično dodaje prijatelje. Plan je bio da sakupi što više ljudi pa da se tako reklamira. Ubrzo je od Facebooka dobio notifikaciju da prebrzo dodaje prijatelje, kao i pitanje da li je siguran da poznaje sve te ljude. U istoj poruci mu je rečeno da uspori sa dodavanjem prijatelja. Naravno da to nije uradio. Nastavio je da šalje friend requestove. Zbog toga je od Facebooka dobio desetodnevnu zabranu dodavanja prijatelja. Istrpeo je kaznu pa nastavio onako kako je već zamislio. Onda je dobio mesec dana zabrane. Tad se žalio, a Facebook mu je bez obrazloženja izbrisao profil. Guglao je svoj slučaj i na nekom blogu našao objašnjenje da su profili namenjeni pojedincima a ne kompanijama i da su za kompanije predviđene fan stranice. Kreirao je fan page Restoran molekularne gastronomije Nature [Official Page] ponovo okačio sve slike koje su bile na profilu, ali nije znao kako da pridobije fanove. Uspeo je da sa svog profila prebaci nekoliko desetina ljudi i to je bilo sve. Do novih nije mogao da dopre. Kako je vlasnik restorana bio fasciniran internetom, kampanja za Nature zapala je meni. U šteku sam imao ideju koju sam vrlo lako prilagodio potrebama kampanje: foto konkurs za najbolju objavljenu fotografiju Naturea. Kada sam ideju prezentovao Dariju, rekao je da je dobra i da je možda šteta što je nismo prodali nekom većem. I vlasniku restorana se dopala. Foto konkurs sam osmislio tako da može da učestvuje svako ko fotografiju negde objavi. Na Facebooku, Twitteru, Tumblru, Instagramu, Google Plusu, Foursquareu, Flickru, Imguru, Redditu svom blogu ili sajtu, novinama, gde god. Fotografija mora da bude napravljena u Natureu i neophodno

* * *

Za pola sata počinje #BgNatureUp. Krenuo sam sa Sonjom. Nervozan sam. Sonja me pita zašto sam nervozan. Rekao sam joj da ako na TweetUpu sve bude idealno, jedino mi ona i vlasnik restorana neće ići na živce. Je l’ sad kapiraš na šta sam mislila onda kada smo pričali pre eventa u Cubeu?, odgovorila mi je. Znam da će većina ljudi večeras da te nervira, ali moraš takve stvari da kuliraš zbog posla, dodala je. Rekao sam joj da je to tačno i istovremeno licemerno. Svaki posao je takav, ne samo PR, rekla je. Nataša nije došla. Htela je, ali je odustala kad je čula da Dario neće biti prisutan. Viktor je rekao da mora na neki sastanak. Poslovni ili ljubavni?, pitao sam ga. Rekao mi je da jedem govna i da je Natašu za sada kresnuo samo jednom. Za vikend će se njih dvoje videti opet. U Nature smo stigli prvi. Vlasnik nas je dočekao sa najvećim osmehom koji sam video u poslednjih nekoliko meseci. Možda i duže. Juče je gostovao na Radiju S. Večeras ide u Beograde, dobro veče. Pričaće isto što i na radiju. Pričaće onako kako smo ga izbrifovali. Neće pominjati ni Trstenik ni

41 je da se na njoj prikazuje neko od jela iz restorana. Treći uslov za učestvovanje na konkursu je da se uz fotografiju napiše da je napravljena u restoranu molekularne gastronomije Nature na Topličinom vencu, u Ulici Nikole Spasića broj 6, kao i koje je jelo na slici. Autor najlepše fotografije dobija putovanje u Rim za dvoje, drugoplasirani tablet računar, a treći dobija kuvar Steve Karapandže. Da bi kampanja bila medijski zanimljivija, tri najlepše fotografije izabraće žiri koji će se sastojati od jedne pozante ličnosti, jednog novinara i vlasnika restorana. Benefiti kampanje će se, pored uspostavljanja pozitivne medijske slike o restoranu i preplavljivanja interneta fotografijama, videti i u povećanom prometu koji će restoran praviti. Fora sa konkursom je i u tome što moraš da odeš u Nature i nešto pojedeš da bi mogao da učestvuješ. Dario je ubeđen da će vlasnik restorana ostvariti ROI od sto odsto, odnosno da će mu se kroz promet vratiti sve ono što bude uložio u kampanju. Imao sam i ideju za bočno promovisanje Naturea. Restoran bi bio pominjan u društveno odgovornim kontekstima i time bi mu se dodatno ojačao ugled. Kampanja bi delom spadala u gerila a delom u sivi PR. Neko bi u restoranu navodno zaboravio torbu sa dve hiljade evra a radnica bi je pronašla i vratila nesrećnom vlasniku. Vlasnik izgubljenog novca bio bi neko koga treba da nam bude žao po sebi. Najbolje neki siromašni student medicine koji je izgubio pare za školarinu ili neka samohrana majka koja je u restoran dovela dete pre nego što je privatnoj klinici trebalo da uplati novac za njegovo lečenje. Onda bi vlasnik pronađenog novca obavestio medije. Rekao bi i da ga je ponovo ozarila nada, da mu se vratilo poverenje u ljudski rod i da je pored svih nedaća srećan jer zna da i dalje ima dobrih i poštenih ljudi. Sigurno će biti gomila šerova, prilog u Beogradskoj hronici, u vestima na Studiju B i u Dnevniku, a ako nam se posreći i kod Mire Adanje Polak, rekao sam Dariju. Dario je rekao da je ideja odlična, ali nažalost i nezakonita. Rekao sam da ne poznajem zakon tako dobro kao on. Zapravo sam mislio da ne poznajem rupe u zakonu tako dobro kao on. Da ih ne poznaje, tretirao bi me kao zaposlenog a ne kao trošak. Za nekoliko dana je krenula kampanja. Agencija je detaljno isfotkala ceo restoran i od toga napravila kratak promo klip koji je prikazivao enterijer, kuvare kako spremaju hranu, lepo servirana jela i nasmejane ljude koji uživaju u hrani. Klip sam aploudovao na YouTube i Vimeo. Na Vimeo više zbog toga što je bio notorna nepoznanica za vlasnika restorana nego zbog realnog učinka na kampanju. Zatim sam klip šerovao na društvenim mrežama. Zahvaljujući blogerima i tviterašima, koji su deo svoje onlajn reputacije gradili na tome da uvek budu blizu svakog projekta koji Agencija ili neko drugi sa medijskim uticajem radi makar i na taj način što će besomučno lajkovati, šerovati, retvitovati i afirmativno komentarisati svako saopštenje vest o konkursu u toku jednog prepodneva dostigla je gotovo viralne osobine. Na Twitteru sam pokrenuo ideju da se sledeći TweetUp održi u Natureu. Tvitnuo sam i da će to veče važiti popust od četrdeset odsto. Predlog sam haštagovao sa #BgNatureUp. Dogovor je pao. Družićemo se uz vino i hranu pripremanu u tečnom azotu. Svi će biti nasmejani i druželjubivi. Svi će jesti. Svi će slikati to što jedu i kačiti fotke na Twitter, Facebook i Instagram. Svako će se slikati sa svakim. Vlasnik restorana će slikati sve to i u realnom vremenu aploudovati na stranicu Restoran molekularne gastronomije Nature [Official Page]. Onda će se svi tagovati. Svi ćemo forskverovati Nature. Svi ćemo biti siti i izgledati kao ljudi koji u trenucima lucidnosti dostižu prosečnu inteligenciju.

Iz kuhinje dopire miris hrane, iz zvučnika Asian Dub Foundation i New Young Pony Club. Svi slikamo hranu i kačimo slike na net. Niko ne sedi mirno za stolom. Jedemo, pričamo, pravimo grupne selfije, glasno se smejemo, ustajemo, sedamo za druge stolove, upoređujemo telefone, lajkujemo slike i pijemo čileansko vino. Sve ide po planu. Nemam problem da pojedem nešto što ima majku, napisao sam uz sliku lososa sa andskim kavijarom i supe od avokada i pomorandže koju sam nakačio na

42 naftne bušotine. Ako ga neko bude pitao odakle mu ideja za restoran molekularne gastronomije, neće reći da su mu odlasci u restorane bili gotovo jedina razonoda u Norveškoj, već da je dosta putovao, da je na putovanjima imao priliku da upozna mnogobrojne svetske kuhjinje, da je u Francuskoj otkrio molekularnu gastronomiju, a pošto u Beogradu nema nijedan takav restoran, odlučio je da taj deo kulinarskog sveta približi svojim sugrađanima. Ako ga budu pitali koja mu se zemlja najviše dopala, reći će Norveška. O nafti neće pričati. Pitaće ga šta je to molekularna gastronomija. Tad mora da kaže da je to revolucionarna kulinarska veština u kojoj se za pripremanje hrane koriste savremena naučna dostignuća fizike i hemije. Pored toga, i sama priprema hrane je evoluirala: koriste se ugljen dioksid, tečni azot i ultrazvuk. Reći će da danas razumemo sve procese koji se odvijaju prilikom spremanja hrane. Pokušaće da bude duhovit: reći će da je nauka odavno u stanju da izmeri temperaturu atmosfere Jupitera ili neke zvezde koja je postojala pre milijardu godina, a da tek odnedavno znamo šta se dešava unutar jajeta prilikom kuvanja. Reći će da molekularna gastronomija ima i umetničku dimeziju koja se ogleda u avangardnom dizajniranju i serviranju samih jela i u postizanju do sada nepoznatih ukusa. Treba da kaže i da zahvaljujući molekularnoj gastronomiji znamo kako se sastojci nekog jela menjaju tokom termičke obrade i da sada možemo da sačuvamo originalne arome, nutritivne vrednosti i sve ono što je u neobrađenoj hrani zdravo. Sve to sadržano je u samom imenu njegovog restorana Nature. Organska hrana, odgajana u prirodnim uslovima, sprema se u skladu sa samim zakonima prirode. To je ono što on nudi, po pristupačnim cenama. Oko pola sedam ljudi su počeli da pristižu. Prvo su došli blogeri Todor Čavić i Zoran Miškov. Upoznao sam ih sa vlasnikom restorana. Zatim je došla riba koja na Instagram kači isključivo slike svog morskog praseta. Prišao sam joj. Zove se Senka. Onda su se nizali tviteraši, blogeri i veb novinari. Svi koji su došli dobili su piće na račun kuće. Samo prvo. Umesto stikera koji se lepe na grudi i na kojima svako ispisuje svoj Twitter username, svi su po dolasku uz piće dobijali i majicu na kojoj je fontom Helvetica na grudima bio isprintan njihov nik. Ispod stoje logotipi Twittera i Naturea a na leđima stilizovana slika bejzbol palice i natpis I strongly recommend Nature. Foru sa palicom drpio sam od Ogilvija. Vlasniku restorana se veoma dopala. Ideju da štampa majice smislio je sam. Kada smo se dogovarali da radimo TweetUp, guglao je da sazna šta je to. Kada se dovoljno informisao, zamolio me je da pokušam da napravim spisak ljudi koji će sigurno doći da bi uradio majice. Za svaki slučaj naručio je i nekoliko nepersonalizovanih. Na Twitteru je otvorio nalog Nature_Hrana. Zatim je došla ekipa Studija B da snimi pokrivalicu za gostovanje vlasnika restorana. Hteli su da uzmu i dve tri izjave. Predložio je meni i Sonji da stanemo pred kameru. Ubedio sam ga da je bolje da uzmu izjave nekom od posetilaca. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što će i njemu i njima više značiti. Njima jer će se pojaviti na televiziji pa mogu da se kurče, a njemu jer će to onda šerovati gde god stignu pa će tako reklamirati i restoran. Čak će i njihove majke, ponosne na svoju uspešnu decu, šerovati klip po internetu i komšiluku. Snimatelja Studija B znam sa Twittera. Tamo se predstavlja kao Kamerman. Jednom smo pričali uživo. Prišao mi je na ulici. Čini mi se da smo tad pričali o Instagramu. Večeras pričamo o dokumentarnim filmovima koje radi. Kad ima vremena i para, putuje Srbijom i snima kratke filmove o susretima ljudi i divljih životinja. Sve sam snima i montira, ima kanal na YouTubeu a klipove embeduje na svoj sajt. Filmovi se uglavnom svode na različita iskustva gorštaka i lovaca a ponekad snimi i neku životinju: lisicu, poskoka, divlju svinju ili tetreba. Nedavno je na nekom festivalu dokumentarnih amaterskih filmova u Češkoj dobio nagradu za film o čoveku iz nekog sela kraj Kruševca koji je pripitomio gavrana. Tek izleglog ptića našao je u lovu na Jastrepcu, odneo ga kući i odgajio. Ispostavilo se da je gavran zaštićena vrsta i da mora da ga oslobodi. To je i uradio. Ptica se međutim vezala za svog prijatelja i odbija da ga napusti. Film se završava krupnim kadrom gavrana koji stoji na orahovoj grani ispred kuće i podatkom da se radi o dugovečnoj životinji koja će najverovatnije nadživeti svog spasitelja.

#BgNatureUp je prošao kako sam i očekivao: pod haštagovima #MolecularGastronomy i #Molekular na Gastronomija već sada se može naći više desetina fotografija iz Naturea. Šesti tab sam uzalud otvarao u narednih nekoliko dana dodavaću fotke iz Naturea za Pinterest Mom vrstu internet korisnika: najviše vole slike nakita, modnih kreacija i hrane.

Moram još da spavam. Sutra ću svratiti na ručak.“ „Važi, vidimo se. Čujemo se kasnije“, rekla je i prekinula vezu. Jedino majka i posvećeni menadžeri ne osećaju grižu savesti kad te probude. Sonja spava pored mene, ili se samo pretvara da spava.

43 Facebook. Lajkovao sam i status Lane Erceg u kojem piše da analni seks nije za pičke. Sonja jede pačija prsa sa karijem i bundevom. Probao sam i svinjska rebra sa salatom od jabuke i kraljevsku krabu sa graškom, bademom i kuglicama od dimljene šargarepe. Oko pola deset smo krenuli: Sonja i ja kod mene, a vlasnik restorana na Studio B. Pitao nas je da li je glupo da na televiziju ponese nešto hrane. Ne, naravno, odgovorio sam mu. Shvatiću to kao da, rekao je i nasmejao se. Sonja je htela da malo prošetamo pa smo mu poželeli prijatno veče, kao i on nama. Kad smo prolazili pored parka na Topličinom vencu, rekla je da je čudno što je park gotovo prazan. Zavalili smo se na klupu preko puta Telekoma da na miru popušimo po cigaretu. Držala je ruku na mojoj butini. Zabacio sam glavu i gledao u crnilo iznad nas. Beograd nema nebo. Čim smo došli kući, seo za komp da proverim mejlove i notifikacije i da vidim kako je tačno protekao #BgNatureUp. U jednom tabu otvorio sam mejl, u drugom Facebook, trećem Twitter, četvrtom Instagram, petom Foursquare i za svaki slučaj Pinterest u šestom. Sonja je uključila TV i prebacila na Studio B. Ana U Zemlji Čuda mi je na Facebooku pisala u inboks. Zašto kačiš hranu na internet? Mislila sam da imaš samo ljubavne probleme :P, pitala je. Rekao sam da nisam siguran da li je to hrana ili seksualno pomagalo. Toliko je ukusno :), dodao sam. Rekao sam da mi je tu Sonja i da ćemo pričati sutra. :*, odgovorila je. Skrolovao sam News Feed. Milica Kostić postovala je sliku srca rascepljenog na dva dela uz komentar da ne može da ga zaboravi jer ga srce još voli. Pre toga je imala status da joj večeras nedostaju njegove mane. Lajkova nema. Izbrisao sam je sa liste prijatelja. Rade Stefanović šerovao je vest sa Blica o 400 navijača Bilbaoa koji su propustili finale Lige šampiona jer su umesto u Bukurešt otputovali u Budimpeštu. Evo ga, uzviknula je Sonja. Vlasnik restorana na Studiju B pričao je o molekularnoj gastronomiji. Onda mi je rekla da ostavim internet i dođem kod nje na krevet. Još samo malo, odgovorio sam. Eno i nas dvoje, rekla je. Pogledao sam TV. Kamerman nas je snimio kako stojimo i pričamo ispred restorana. Onda se kadar prebacio na ostrige u šampanjcu od peršuna. Otišao sam na Twitter. Čuveni Anonimus je tvitnuo da ako izuzmemo žene veš mašina ima najkomplikovanije uputstvo za upotrebu. Marina Goloskoković kaže da je vrhovno božanstvo kapitalizma kamata. Narodni neprijatelj kaže da je bio u selu, da je tamo hladnije nego u Beogradu, da je vazduh čistiji i da ima manje seljaka. Ne računajući obaveštenja o notifikacijama na društvenim mrežama i kojekakve njuzletere, u Gmailu me je čekao samo jedan mejl. Poslala ga je Brankica Grebnik. Ne poznajem Brankicu Grebnik. U subject je napisala: Akciona ponuda za sve ljubitelje ribolova. Nudi mi da za trideset evra na dvanaest DVD ova kupim sedamdeset filmova o ribolovu. Smuđ 2, Ruski elitni ribolov, Silikonske varalice, Plovci za deverike, A passion for angling: MidWinter Madness, Šaran Tour de France, Fly Fishing (Mušičarenje 2) DVDRip samo su neki od naslova iz naše ponude, pisalo je. Plaćanje: pouzećem. Dostava: besplatna.

Jutros me je probudila majka. Kaže da me je videla na Studiju B: bila je reportaža o nekom restoranu. „Stajao si sa nekom devojkom. Je 1’ ti to devojka?“, pitala je. ,,Ne, to mi je koleginica“, odgovorio sam. „Lepa „Umoranje.“sam.

Uprkos tome što razgovori o otvaranju firme nisu bili poslovno delotvorni, njihov bočni efekat granao se na dve strane. Bili su korisni jer bismo se uvek posle tih razgovora osećali rasterećenije i motivisanije, sa više volje za životom. Sa druge strane, pogubnost tih razgovora ogledala se u tome što smo tako rasterećeni lakše podnosili Darija i posao u Agenciji: to je omogućavalo naš dalji ostanak u Agenciji i onemogućavalo davanje otkaza i otvaranje firme. Zadovoljan čovek je najodaniji rob. Pored programiranja za potrebe Agencije Viktor ponekad i nekom drugom napravi sajt ili aplikaciju za Facebook. Kaže da ta novčana stavka ne obogaćuje značajno njegov budžet, ali da bi mogla znatno da ga naruši ukoliko bi Dario saznao: freelance poslovi za zaposlene u Agenciji su kažnjivi. Za razliku od Viktora, nisam imao dodatne poslove, ali sam iz dana u dan bio sve nezadovoljniji. I to je nešto. Kad sam poslednji put pričao sa Viktorom o davanju otkaza, predlagao sam mu da osnujemo agenciju koja bi se bavila digitalnim marketingom. Rekao je da mu je to u načelu okej, ali dalje od toga nismo odmakli. On je izneo ideju o pokretanju niza sajtova koji bi zarađivali prodajom pay per click oglasnog prostora. Jedan od tih sajtova zvao bi se Bolesti i na njemu bi mogli da se nađu opisi i simptomi svih poznatih oboljenja. Sadržaj za sajt obezbedio bi kopiranjem nekog medicinskog rečnika ili kataloga. Rekao sam mu da se slažem sa njim da je internet prepun hipohondara i stvarno bolesnih ljudi koji neprestano guglaju svoje muke, ali i da mislim da je takvih ljudi ipak premalo da bismo od Bolesti mogli da živimo. A verovatno bi nas neko i tužio. Država, na primer.

Sonja je izričito protiv toga da dam otkaz i upustim se u bilo kakav biznis sa Viktorom. Kaže da je bolje da igram igrice ako mi je već do avanture i da se Viktorov san da postane dotkom milijarder uglavnom iscrpljuje u ludilu. Njeni glavni argumenti zašto ne treba da idem iz Agencije su: prevelika i prejaka konkurencija na tržištu agencija koje se bave onlajnom, a posao u Agenciji je siguran; kada u Agenciji budem dobio unapređenje, plata će mi biti veća od mog udela u profitu bilo kojeg mogućeg posla sa Viktorom; unapređenjem ću steći znatnu autonomiju u odlučivanju u odnosu na Darija pa ću samim tim biti i zadovoljniji poslom. Sonjini argumenti su bili na mestu, ali ne i dovoljni da bih prestao da tragam za idejom o samostalnom poslu. Za tri dana je osmi novembar Sonjin rođendan. Za sedmi je pozvala mene i Viktora na večeru u Nature a Viktor je za isto veče planirao da je vrbuje da radi sa nama dvojicom a ne za Darija. Za Sonjin rođendan ona i ja bićemo kod mene. Sa dečkom će verovatno da se vidi sutradan. Viktorov plan da vrbuje Sonju propao je pre nego što je stigao da ga razradi. Onog dana kada nas je pozvala na večeru, Sonja nam je javila da će doći i njena najbolja drugarica Marta. Viktoru je rekla da slobodno može da povede Natašu, što je on i uradio. Sonja i ja došli smo prvi, zatim Nataša i Viktor a na kraju Marta. U Natureu nas je čekao rezervisan separe. Sonja je sedela pored mene a Viktor, Nataša i Marta bili su sa druge strane stola. Marta je Sonji poklonila metalni držač za nakit u obliku drveta, a Viktor i Nataša doneli su zajednički poklon: parfem Enchanted. Golden Absolute i knjigu Umeće ratovanja zaposlene žene. Od mene će poklon dobiti sutra, odgovorio sam Marti kad me je pitala šta sam kupio Sonji za rođendan. Sonja i ja jeli smo rolat od kokosa, šargarepe, pomorandže i kafe, a Nataša i Viktor čokoladni kolač sa bobicama crne ribizle i penom od banane. Marta je rekla da je gladna pa je naručila jegulju u patlidžanu i ukiseljenom povrću.

INTERNAUT Viktor misli da niko normalan ne može da radi u Dariovoj Agenciji duže od dve godine. Prvih šest meseci prođe u uhodavanju, godinu dana radiš i misliš da je posao korektan, a poslednjih šest meseci si očajan. Svoj trogodišnji staž objašnjava izuzetkom. Frazu da izuzetak potvrđuje pravilo ne prihvata: kaže da je ne razume. Za razliku od njega, mislim da period adaptacije i uklapanja u kolektiv traje kraće, a da je vreme očaja i nezadovoljstva duže. Koliko kraće, odnosno duže ne mogu da odredim.

Povremeno sa Viktorom pričam o davanju otkaza i otvaranju zajedničke firme. Ta priča se uglavnom svodi na to da bi trebalo da damo otkaz i otvorimo zajedničku firmu. Gotovo ništa konkretno nismo smislili. Opšta ideja je da treba da radimo nešto što ima veze sa internetom, programiranjem a možda i PR om to znamo da radimo. Toj opštoj ideji Viktor pridodaje i Sonju kao trećeg čoveka sa kojim bismo sve lakše realizovali.

Da bi se svi ti problemi izbegli, oglas je preporučivao vaginalete koje na prirodan način uspostavljaju ravnotežu vaginalne flore. Kad smo je pitali šta je tu sporno, rekla je ilustracija. Oglasom dominira slika otvorene ženske torbe sa pink postavom. Asocijacija je očigledna i ništa manje uvredljiva, rekla je Nataša. Kad je Viktor pitao šta je tu sporno, Nataša je rekla da je nekoliko stvari uvredljivo. Prvo, što je stavljena slika velike torbe a ne torbice. Tako ispada da svaka žena koja koristi vaginalete ima razvaljenu pičku koja kao da je preživela double penetration sa Rokstedijem i Bibopom. Tako udešenoj ne preostaje joj ništa drugo nego da u svoju razjapljenu torbetinu gura vaginalete. Užas, rekla je Nataša. Fuj, rekle su Sonja i Marta. Viktor i ja smo se smejali. Nije smešno, rekla je Nataša i nastavila da priča o oglasu. Druga uvreda je poruka da su sve žene koje koriste vaginalete kurve. Da su se manje jebale, ne bi im trebala medicinska pomoć. To sledi iz toga što je na slici torba otvorena. Moralna poruka oglasa time postaje jasna: torbicu treba da držiš zatvorenu, inače će da se pretvori u

Od svih Sonjinih prijatelja najviše me nervira Marta. Nikada to Sonji nisam rekao, ali mislim da joj je jasno iako mi to nije pokazala. Martu ne volim iz samo jednog razloga: i ja nju nerviram. Mislim da je to zbog toga što poznaje Sonjinog dečka. Koliko god se Marta trudila da to ne pokaže, neodobravanje Sonjine veze sa mnom je očigledno. Netrpeljivost koju prema meni oseća hendluje bolje od toga Možda sam joj negde u dubini duše i simpatičan, i verovatno se na to oslanja da u komunikaciji sa mnom ne pokaže mržnju ili šta već prema meni oseća. Dok je u Natureu sedela preko puta mene bilo mi je jasno da joj je neprijatno što je tu. Sve vreme sam imao utisak da to nije ona već da ju je zaposeo Sonjin dečko koji se zbog Sonjinog rođendana suzdržava da ne izazove tuču. Za razliku od Marte, Viktor je bio na mojoj strani. Sonja je očigledno bila i na mojoj i na Martinoj strani. Prvo smo pričali o Nataši. Tačnije, ispitivali smo je: čime se trenutno bavi, da li je našla nov posao, da li je posle odlaska iz Agencije imala problema sa Dariom? Rekla je da se ubrzo nakon što je u Agenciji dala otkaz zaposlila kao Influencer PR Manager u novootvorenoj word of mouth i paparaco agenciji Hint. Posao joj je da pronalazi blogere, tviteraše i poznate ličnosti koji će svojim javnim nastupom, kako na interentu tako i u oflajn životu, za Hintove klijente raditi kao brend ambasadori. Plaćeni su da pišu blogove, forskveruju se iz klubova, tržnih centara i benzinskih pumpi, tvituju o tome, kače fotke na Instagram i sve to onda šeruju na Facebooku. Misle da su trendseteri i da je klabing način života, rekla je Nataša i dodala da su brend ambasadori sajber kurve.

Onda je Viktor pričao kako je sinoć duvao sa nekim Dumićem iz zgrade koji na Twitteru ima nik Doomoktratija i tri hiljade followera, i kako je tog Dumića sinoć četiri puta naterao da povraća. Dumić ima problem sa varenjem pa mu je majka savetovala da jede crnu čokoladu i sardinu i da to zaliva kiselom vodom. Posle drugog džointa Dumić je ogladneo pa je u delo gotovo sproveo majčin savet: umesto kisele vode pio je balantajns. Ushićenje nastalo iz spoznaje šta je upravo pojeo izazvalo je pod dejstvom skanka bar deset puta jaču euforiju nego što bi bila u strejt stanju. Viktor kaže i da je količina smeha bila tu negde. Posle nekoliko minuta u kojima je Dumić sa ustima punim smeha pričao nešto iz čega se jedino ali vrlo učestalo moglo razaznati samo čokolada i sardina, Viktor mu je rekao da zamisli da čokoladu umače u ulje iz sardine i da to onda jede. Tad je Dumić prvi put povratio. Drugi put je povratio kad je Viktor rekao da može da se pravi čokolada sa kičmom iz sardine. Treći put na bombonjeru punjenu kičmenim pršljenovima skuše. Četvrti put, u WC je otišao četvoronoške: udarao je šakama o parket u predsoblju i keramičke pločice u kupatilu, neumereno glasno se smejao i naglas ponavaljao Viktorov četvrti recept: bombonjera punjena medom, ribljim uljem i repovima i perajima sardine. Posle toga se Dumić nakratko naljutio. Nakratko jer je samoinicijativno počeo da se smeje a nakon toga da povraća. Zatim je pojeo dve velike pomorandže i uzrok petog povraćanja pripisao sebi. Priča o sardinama je izgleda samo meni i Viktoru bila smešna. Sonja, Marta i Nataša su prevrtale očima, govorile fuj i odvratno. Na kraju je Nataša rekla Viktoru da je priča, kao i to što je sa Dumićem radio, bolesna i zamolila ga da prekine. On je rekao okej, ali se nije izvinjavao. Rekao je i da je Dumić još od detinjstva asocijalan i da mu je svaki oblik društvenog oflajn kontakta i dobrodošao i lekovit pa makar se to svodilo na neumorno povraćanje.

Pre nego što je nastavio da priča, predložio sam da izađemo napolje i popušimo džoint. Predlog je prihvaćen pa sam u polutami Naturea smotao dva džointa. Prvo su izašle Sonja, Nataša i Marta a potom Viktor i ja. Kad smo se vratili, upali smo u Natašinu priču o vaginaletama. Kaže da je u najnovijem broju Joya videla neumesan i uvredljiv oglas u kojem se kaže da je intimno zdravlje žene vrlo osetljiva tema i da se zdravstveni problemi urovaginalne regije kriju čak i od najboljih prijateljica.

„Meni je logičnije da će da narezuju", rekla je Nataša. ,,Ma, to je prevaziđeno. Čovek danas kad napuni hard kupi drugi, naročito ako pasionirano drka uz porniće“, rekao je i namignuo Nataši. ,,Ti to bolje znaš“, odgovorila je.

Sonja me sve vreme drži za ruku, grli me i povremeno poljubi. Nataša kaže da smo baš slatki. Marta na to reaguje osmehom kojim ipak ne uspeva da prikrije mrštenje.

Otključao sam telefon i nakačio se na Facebook. Imam devetnaest notifikacija: DJ Fog je otkazao event Mask of Fear @ BIGZ Scena; Tanja Cerovina je mene i još 46 ljudi tagovala na slici Mrzim kad se telefon napije i pošalje poruke kakve ne želim lol, a Marija Tomić, Katarina Pavlović i još 17 prijatelja su mi lajkovali status: Obezguglavljen nemati pristup Googleu. Na News Feed nisam otišao već sam se prebacio na Twitter. Šta bi se desilo ako bih unajmio dva privatna detektiva da prate jedan drugog B ), napisao je Kamerman. TamaricaT je tvitnula da joj je od sve dece najdraže ono koje nije rodila a zatim i Vodka Vagina Shots http://huiT.to/lo3QneK. Iako Sonja već negoduje što sam otišao na internet, kliknuo sam na link, na brzinu pročitao tekst a onda im ga prepričao. Mladi širom sveta pronašli su nov način da se brzo i jeftino napiju. Potope tampon u votku a onda ga sebi nabiju u vaginu

46 torbetinu, a ne gine ti ni neka boleština. Koliko god da je Nataša bila u pravu, čak i da to pravo ne počiva na skanku, smeh je bio nezaustavljiv. Svi smo se smejali. Nataša ponajviše.

Onda je reč ponovo uzeo Viktor. Čim je pomenuo Dumića, devojke su uglas uzviknule ne. Jedino se Sonja i dalje smejala. On je rekao da priča nije gadna, nego da mu je sinoć kod Dumića pala na pamet. Rekao je da već duže vreme razmišlja da ode iz Agencije da bi pokrenuo sopstveni posao. „Šta si sad smislio?“, upitala je Sonja.

Viktor je rekao da se za razliku od ideje za sajt Bolestu koji za target group ima ALL i kao takav ne poznaje klasne lestvice, ideja za novi posao obraća srednjem i bogatom sloju, tačnije menadžerima.

Najveći problem menadžera su menadžerske bolesti: stres, depresija, anksioznost i slične gluposti. Oni se protiv toga bore na tri načina: ili idu kod psihijatra, ili pomoć traže u alternativnoj medicini, ili molestuju podređene. Psihijatara, podređenih i raznoraznih učitelja joge, lifecoucha, tae bo instruktora, homeopata, masera, klinika za akupunkturu i akupresuru ima na svakom ćošku. Ono čega nigde nema jeste salon za lečenje životinjama, odnosno mačkama. Kako menadžeri zbog posla i stresa nemaju vremena i strpljenja za kućne ljubimce, bilo bi idelano otvoriti mazionicu mačaka u koju bi menadžeri posle napornog dana dolazili da se opuštaju. Smislio je i naziv za mazionicu mačaka: Cattitude. Sve što treba da uradi jeste da nađe lokal i desetak mačaka i da odredi cenu tretmana. Da bi posao dodatno osigurao i širio, smislio je loyalty program kojim bi stimulisao redovne pacijente. Nakon prvog tretmana korisnik usluga mazionice dobijao bi člansku kartu uz koju bi svaki sledeći put u Cattitudeu imao popust na maženje. Na svakih deset maženja popust bi se povećavao za tri odsto, dok bi inicijalni popust bio petnaest a maksimalni trideset odsto. ,,Hahaha“, Viktor je prasnuo u smeh a potom dodao: „Pitome mačke za besne menadžere.“ „Haha haha haha! Ti si luuuud! Haha haha“, vrištala je Marta smejući se kao da će svakog trenutka da se pretvori u mitraljez. ,,Hahahahaha“, cerekala se Sonja. „Ahahaha hahaha“, i Nataša je prasnula u smeh. I ja sam se smejao. Skank je zaista bio dobar. Kad se smeh raščistio sa stola, Viktor je nastavio da izlaže svoje biznis planove. Rekao je da planira da pokrene porno sajt na kojem bi prodavao računarske komponente, pre svega hard diskove. ,,Sa nasnimljenim pornićima?“, pitala je Marta. ,,Prazne“, odgovorio je. ,,A što baš to da prodaješ? Kakve veze pornići imaju sa hard diskovima?“, pitala je Sonja. ,,Pa fora je u tome da sajt ima veliki broj pornića koji mogu da se daunlouduju i onda će svi da daunlouduju i pune hard diskove, a nema većeg greha od brisanja pornića. Nikad se ne zna kad može da zatreba“, rekao je dok su mu se oči širile a obrve pele uz čelo. „Gde ćeš da nađeš toliko pornića?“, pitao sam. ,,To je lako. Ništa neću hostovati kod sebe, samo ću da embedujem filmove sa drugih sajtova, a toga ima da za pet života ne možeš da pregledaš. Uz svaki klip ću da stavim linkove ka ekstenzijama za Firefox i Google Chrome pomoću kojih se preuzimaju klipovi. Ispod toga biće baner za hardove.“

Ja treba da idem jer sam već radio sa Dunjom, a i video je da se nešto zezamo po Facebooku pa će samim tim i sastanak biti opušteniji i imaćemo veće šanse za dobijanje klijenta.

Nakon samo petnaestak minuta rekao je da mora da prekine jer počinje sledeća revija i da, ako mi nešto nije jasno, slobodno zovem Ivanu Pražić, kao i da ćemo ujutru održati kratak sastanak na kojem ćemo detaljno definisati inicijalni nastup.

47 ili anus. Piće gotovo odmah prodire u krvotok a u glavi počinje žurka. Pogodnost ovog nestandardnog načina konzumiranja alkohola je odsustvo zadaha po kojem roditelji mogu da otkriju da su im deca pijana. Druga pogodnost je što ne povraćaju koliko god da su popili. Jedino je problem što votka oštećuje kapilare pa dolazi do krvarenja. Na američkim koledžima se tako nalivaju pivom: crevo iz bureta guraju u dupe. „Sigurno se i jebu tako što muškarci pre penetracije svoj polni ud umoče u votku“, rekao je Viktor i nastavio da se cereka. Marta ga je pogledala zgađeno a verovatno je zamišljala da gleda mene, Nataša se smejala a Sonja je rekla da joj se đuska i predložila da uskoro odemo na neko življe mesto. U Natureu je neka neutralna muzika: opuštajući džez iz liftova i toaleta. Ne volim takvu muziku. Nervira me. Imam utisak da mi neprestano govori smiri se. Potom mi je zazvonio telefon. Na displeju piše Dario Krunić, a ispod toga 22:16. Opsovao sam i izašao napolje. Moram da se javim. Telefonski razgovori sa Dariom, naročito van radnog vremena, retko kad traju kraće od sat vremena. Prvih deset minuta pričamo a preostalih pedeset pokušavam da prekinem vezu. Stojim ispred Naturea dok me novembarska noć zipuje hladnoćom. Dario kaže da je na Belgrade Fashion Weeku sreo Dunju Drakulić i da ona više ne radi za Balkan Media Group. Sada je na poziciji direktora marketinga u modnoj kući Fashion & Beauty. Dunja ga je upoznala sa vlasnicom modne kuće Tanjom Višnjić. Malo su ćaskali pa su se onda dogovorili da se sutra pre podne u Fashion & Beauty održi introduction meeting na kojem bi se Agencija detaljno upoznala sa delatnošću i očekivanjima modne kuće dok bi istovremeno modnoj kući bili predstavljeni portfolio, usluge i potencijali Agencije. Nakon toga treba sastaviti detaljan meeting report na osnovu kojeg će biti definisani mogući benefiti Agencije, kao i konkretna ponuda modnoj kući, rekao mi je Dario. O sastanku je već obavestio Account Managera Ivanu Pražić, koja će voditi ovog klijenta. Ako ih dobijemo, rekao je Dario.

Naravno da mi se nije izvinio što je duboko zagazio u moje privatno vreme. Nije me čak ni pitao da li mogu da pričam. „Šta je hteo?“, pitala me je Sonja kad sam se vratio u Nature. „Moram sutra sa Ivanom Pražić da idem na neki sastanak." „Što te sad zove? Je 1’ imamo neki problem?“, rekla je. Kada sam ispričao šta mi je Dario rekao, Sonja je rekla: „Aaaa, ideš da se vidiš sa onom fuficom.“ „Izviiiiniiii. Šalila sam se. Nisam mogla da odolim“, rekla je stežući me u zagrljaj a Marta je verovatno svršila.

Iz Naturea smo otišli kući. Plan da idemo negde da Sonja đuska promenjen je dok sam pričao sa Dariom. Prvo je Nataša rekla da ne može mnogo da zagine jer sutra ustaje rano zbog posla. Isti argument upotrebila je i Marta, dok je Viktor rekao kako bi bilo bezveze da nas troje idemo negde i da bi on tu bio čist višak. Rekao je da je glupo da nas troje igramo, rekla je Sonja kad mi je kasnije te večeri na Skypeu prepričavala o čemu su pričali dok sam razgovarao sa Dariom. Kada sam joj, pre nego što smo otišli kući, ponudio da odemo negde sami, rekla je da zna da ne igram, da je želela da svi odemo u neki klub i da je mislila da će đuskati sa Martom. A i ti moraš da se naspavaš zbog tog sastanka sutra, rekla je pre nego što smo jedno drugom poželeli laku noć a ja joj čestitao rođendan. Jutro. Devet sati. U Agenciji je tiho. Ćutimo jer nam se ne radi. Ukoliko prvog i poslednjeg sata radnog dana ne zabušavaš, vreme protiče daleko sporije nego inače. Trudim se da ga ubrzam koliko je to u mojoj moći. Prvo preletim mejlove da vidim da nema nešto hitno a onda ih oko deset i pročitam. Uz kafu i doručak pregledam kliping, proveravam Facebook i Twitter, pravim se da nešto radim. Skoro svi u Agenciji to radimo kad god možemo. Svi sem Darija. On je tad uglavnom kod kuće. Na posao dolazi u deset. Da zna koliku nam uslugu time čini, dolazio bi prvi. Koliko god se međusobno mrzeli i prezirali, netrpeljivost prema Dariju čini nas gotovo religioznim i čvrsto nas drži na okupu.

Niko ni ne pomišlja da zbog prezira prema kolegi pored kojeg godinama sedi ugrozi onih sat vremena tišine i simulacije rada. Ovog jutra uz kliping je stigla i kvalitativna analiza kampanje za Nature. Analiza medijskih objava plasiranih u toku kampanje pokazuje da je u čak devedeset dva odsto slučajeva restoran komuniciran u primarnom medijskom publicitetu, odnosno da objave nisu govorile ni o čemu drugom. Od tog broja udeo objava plasiranih na društvenim mrežama je šezdeset tri odsto, u štampanim medijima osamnaest dok je u tradicionalnim elektronskim medijima plasirano devetnaest odsto objava. Komercijalna vrednost medijskih objava, odnosno PR prostora izraženog u advertajzing cenovniku, iznosi tri hiljade dvesta sedamdeset evra. Pre nego što je Dario stigao, malo sam guglao Fashion & Beauty i Tanju Višnjić da bih se spremio za sastanak. Ivana Pražić je već u devet počela da davi sa tim, a onda se valjda i ona bacila na guglanje i editovanje standardne Power Point prezentacije sa uslugama Agencije. Na Facebooku sam pisao Dunji Drakulić i pitao je da li zna nešto o sastanku. Odgovorila je da je upravo pročitala mejl Tanje Višnjić koji joj je sinoć poslala. Napisala joj je da je sinoć upoznala Darija i da su se dogovorili za taj sastanak. Imamo neku novogodišnju akciju i možda ćemo sarađivati sa vama. Ne znam ništa više, napisala je Dunja. U Fashion & Beauty smo po dogovoru stigli u podne. Sekretarica nas je uvela u meeting room gde su već sedele Tanja i Dunja. Seli smo a onda su došle Brand Manager i Web Beauty Editor. Tako ih je Tanja predstavila. Isto piše i na vizitkama, kao i imena, po redu pojavljivanja: Marija Vargi Jelena Trifunović. Za Web Beauty Editora sam prvo pomislio da je veb dizajner, ali ona je zapravo Beauty urednica sajta, odnosno urednica rubrike Beauty. Na tom delu sajta Fashion & Beauty mogu se naći najrazličitiji saveti i jednostavni trikovi kako da utolite žeđ kože, pružite licu pravu mini spa pauzu, vratite kosi sjaj i mekoću, izbrišete umor sa očiju, relaksirate stopala ili omekšate ogrubelu kožu laktova i peta. Sastanak je otvorila Tanja Višnjić zasipajući nas generičkim frazama koje sam u sekcijama O nama, Misija i Vizija već pročitao na njihovom sajtu. Zvučala je kao reklama za Niveu dok je pričala kako danas nije lako biti žena jer se od žene očekuje da istovremeno bude zanosna, neponovljiva, negovana, uspešna u poslu i dobra majka. Zato smo mi tu da olakšamo svakodnevne rutine jedne savremene žene, rekla je Web Beauty Editor Jelena Trifunović. Ono što sam od Tanjinih reči zadržao u sećanju ide malo dalje od naziva Fashion & Beauty: modna kuća zapravo nije samo modna već je i ekskluzivni zastupnik neke uvozne nikad čuo kozmetike sa superkoncentrovanim matičnim ćelijama ruže, uljem repice i omega 3 masnim kiselinama. Pored toga spremaju kampanju za Novu godinu i tu im je izgleda neophodna pomoć PR agencije. A ako im baš i nije neophodna, Ivana Pražić će ih ubediti da jeste. To joj je posao a ona ga radi odlično. Kada nam je prepričala sadržaj sajta, Tanja se izvinila i rekla da mora da ide zbog obaveza na Belgrade Fashion Weeku. Sastanak smo nastavili sa preostalim i donekle normalnijim predstavnicima modne ili kozmetičke kuće: u Tanjinom odsustvu glavnu reč imale su Brand Manager i Marketing Director, odnosno Marija i Dunja. „Naša kozmetika ženama nudi istinsku, a ne kozmetičku lepotu“, rekla je Web Beauty Editor. ,,Jelena!“, rekla je Marija pa je Jelena ućutala. Zatim je sastanak krenuo naizgled smislenijim tokom. Dunja je rekla da se, kao što je Tanja već rekla, bliži Nova godina. To im je važno. Za manje od mesec dana pokrenuće kampanju u najvažnijim lajfstajl magazinima u zemlji. Cilj je da prodaju što više novogodišnjih toaleta i naravno ostvare što veći profit. A imaju šta da ponude. Pored toga imaju i konkurenciju.

Onda se Brand Manager otrgla kontroli, ili se jednostavno prepustila sebi. Rekla je da je Nova godina epicentar modnih dešavanja i da je svako sa trunkom dostojanstva dužan da te večeri izgleda besprekorno. U tom smislu Fashion & Beauty je idelan partner. Oni znaju kako biti trendi, freš i seksi. U ponudi imaju sve što je potrebno za savršen autfit. Od nakita, zanimljivih asesoara, svih vrsta svečanih haljina i casual komada do šminke. Pričala je o kratkim i dugim haljinama jednostavnih linija i neupadljivih i svedenih boja, sa čipkom koja ističe obline, kao i o onim sa puf rukavima. Imaju i lepršave maksi suknje u boji sladoleda, kajsije ili maline, koktel haljine u šampanj boji, satenske topove sa mašnom, mantile lepršavog A kroja, noir viseće minđuše od paunovog pera i još nešto zemljanih boja i prozirnih struktura. Sva odeća je laka i nosiva, u njoj će svakoj dami zasijati unutrašnje sunce a čulna raskoš doći će do izražaja. Iako je Nova godina jednom godišnje, treba

49 ostaviti utisak da to ipak nije kupovina za jedno veče, rekla je. Osim za Novu godinu, sve to je prikladno i za romantične dejtove, a uz svaku kupovinu novogodišnje toalete dobijaju se višenamenski i nesezonski pokloni: torba sa resama i snake printom ili pilotske naočare za sunce sa zlatnim detaljima pomoću kojih se gotovo izvesno postiže seksi casual look za gradsku šetnju ili koncert na otvorenom, a nude i široke mogućnosti za stajling tokom letnjih festivala. Rekla je da Fashion & Beauty svojim artiklima nudi sofisticiran spoj mediteranskih gradova s urbanim šik lookom evropskih metropola i da svako ko ih nosi može da se prepusti mašti i dozvoli sebi da se oseća kao da je u Nici, Kanu ili Monte Karlu. Po svim modnim pravilima, mi smo ove sezone must have, rekla je. Dok je sve to pričala zamišljao sam kako se prevrće zajedno sa foteljem u kojoj sedi nakon što je udarim pesnicom u glavu. Maštanje je prekinula Dunja. Rekla je da nemamo puno vremena, da su već počeli da rade na vizualima i advertorijalima, da će core kampanje biti u ženskim časopisima i portalima i na Facebooku i da u tom smeru treba da fokusiramo ponudu. Web Beauty Editor je dodala da ako je prodaja primarni cilj kampanje onda je poseta njihovom sajtu sekundarni jer će u kampanji biti predstavljen samo delić onoga što nude dok na sajtu imaju sve. Onda je Ivana Pražić pričala o mogućnostima i dostignućima Agencije. Tu opštu ponudu sam kao i ona očigledno znao napamet. Znao sam svaku njenu narednu rečenicu. Nigde nije pogrešila. Osećao sam se besmisleno i pred samim sobom bilo me je sramota što taj fajl znam napamet. Kad smo se vratili u Agenciju, Ivana je otišla kod Darija a ja kod Sonje. Bila je u Outlooku i izgledala je srećno. Dobro je podnosila rođendan iako je na Facebooku zaključala Wall. U inboksu je sigurno bila gužva. Pored monitora joj je stajala nova torba za laptop koju je od kolega dobila na poklon a za koju je nedelju pred rođendan Personal Assistant to Managing Director skupljala po dvesta dinara. Potvrdili smo dogovor da nakon posla idemo kod mene.

Tu mogu da se kupe placevi na Mesecu, Veneri i Marsu. Jutro zemlje na Mesecu košta petnaest, na Veneri sedamnaest a na Marsu devetnaest funti. Čim sam to video, bilo mi je jasno da sam rešio problem poklona za Sonjin rođendan. Zbog blizine Suncu, Venera je nenastanjiva pa je otpala kao mesto za kupovinu. Sudbina Meseca je previše vezana za Zemlju pa je i on otpao. Izbor je pao na Mars. Prvo sam hteo da kupim plac na obodu severne polarne kape, u oblasti Hiperboreja, ali sam odustao jer je tu previše hladno. Ukoliko se površina Marsa teraformira, čitava severna hemisfera, odnosno pustinje koje je prekrivaju, bila bi pretvorena u mora i okeane. Imajući sve to u vidu, planine ekvatorijalne oblasti, sa suptropskom klimom, činile su mi se kao savršena destinacija. Kupio sam joj plac od deset jutara zemlje u kvadrantu Arkadija, na padini planine Albe, na nadmorskoj visini od 1470 metara, na 38 stepeni severne areografske širine i 256 stepeni istočne areografske dužine. Odatle se pruža veličanstven pogleda na planine Olimp i Tarsis, na beskrajnu pustinju Amazoniju a možda i na kanjon Marinera. Ukoliko u budućnosti dođe do potopa, sa Sonjinog placa na poluostrvu Tantalu pružaće se pogled na zaliv Flegeton, nepokoreni Olimp, beskonačni okean Amazonija, a kad je vedro i na ostrvo Jelisej. Za manje od deset dana stigla mi je pošiljka iz Velike Britanije. U paketu je bila uramljena tapija sa natpisom Martian Deed kojom se potvrđuje da je Sonja Božičković vlasnik parcele od deset jutara na Marsu. Pored toga, stigao je i ugovor u kojem su detaljno opisana Sonjina vlasnička prava, mapa Marsa na kojoj je obeleženo gde se Sonjina parcela tačno nalazi, građevinske dozvole i stavka o vlasništvu nad eventualnim rudnim resursima koji se nalaze ispod njene parcele. Preračunao sam koliko godina bi imala na Marsu i umesto trideseti u rođendanskoj čestitki, koju sam zapakovao sa tapijama, ugovorima i mapama, čestitao joj šesnaesti. Kad je raspakovala poklon, lice joj je na trenutak ličilo na figurice iz kamenog doba: neprirodno otvorene oči i usta. Bila je iznenađena,

Nedeljama sam pokušavao da smislim šta Sonji da poklonim za rođendan. Knjige, parfemi, cveće, nakit, romantična večera, uramljena slika pisaće mašine sa natpisom Just my type, plišane životinje, slatkiši, cipele, sat, vaučer za kozmetičara, tiket za loto, fen u obliku pištolja, ljubavna poruka u boci, muzička kutija sa njenom omiljenom pesmom, držač za flašu vina u obliku ženske cipele, kao i sve ostalo do čega se može doći preko rezultata pretrage za upit na Googleu ,,šta da kupim devojci za rođendan“, jednostavno nije dolazilo u obzir. Krajem septembra, prateći link sa Twittera ka sajtu koji zemaljske godine preračunava u godine na bilo kojoj drugoj planeti Sunčevog sistema, dospeo sam na exploratorium.edu a odatle na moonestates.com.

50 uzbuđena i srećna. Naizmenično me grlila i ljubila, govorila da me voli i da joj je to najbolji poklon koji je ikad dobila. Nisam bio ništa manje srećan od nje. Prijali su mi njena pažnja i oduševljenje. I ja sam nju grlio i ljubio i govorio joj da je volim. Pitala me je odakle mi uopšte ideja za to. Rekao sam da sam sasvim slučajno naleteo na taj sajt. Pitala je i zašto sam joj čestitao šesnaesti rođendan. Ostatak večeri smo duvali, pričali o Marsu i smejali se. Dogovorili smo se da sagradimo kuću od kamena i stakla. Uživaćemo u planinskim šetnjama, odsustvu ljudi i rada. Krstarićemo nepreglednim morima, imaćemo baštu, nekoliko životinja i pčele. Na Zemlju se nećemo vraćati, ali ćemo sigurno posećivati Saturnove i Jupiterove mesece. Sve ćemo da snimamo i kačimo na zajednički sajt. Zaspali smo zagrljeni.

„Zašto obojicu?“, pitao sam. Zapalila je novu cigaretu. Povukla je nekoliko dimova i rekla da njen odnos sa Filipom odavno nije normalan, da je pokušavala to da popravi, da su previše različiti i da joj se sve više čini da im je jedina zajednička stvar vreme koje su proveli zajedno. Mislio sam da će takav tok razgovora preusmeriti ishod problema u moju korist, naročito zbog toga što je to bio prvi put da preda mnom govori o njemu. Istovremeno, to me je i plašilo jer je prvi put govorila o stvarima koje smo već dve godine podrazumevali i prećutkivali. Bilo mi je jasno da time u potpunosti resetuje naš odnos. ,,Nemoj“, rekla je kad sam joj preko stola dodirnuo ruku. Rekla je da je po svemu mnogo sličnija meni, ali da bez obzira na to ne može da bude sa mnom. U početku sam joj se baš sviđao. Bio sam joj nekako tajanstven i nadrkan u isto vreme i to ju je „Štaprivlačilo.seonda desilo? Upoznala si me? Pa si se onda posle dve godine predomislila?" Rekla je da je pre nekoliko meseci počela da se hladi. Mislila je da će se nešto promeniti. Ništa se nije promenilo. Shvatila je da ipak njega voli, ali i da ne može da ostane s njim. Teško joj je da to objasni. Mora da nas ostavi. Mora da se zakrpi i da neko vreme bude sama. ,,Je l’ imaš nekog trećeg!?“, rekao sam i nagao se preko stola. Pogled joj je bio prezriv a odgovor odrečan: rekla je ne. Pokušao sam da priču premotam na jutrošnji događaj kad me je ljubila. Sonja je ostala pri svemu što je već rekla. Samo je još jednom ponovila da ne oseća da sam čovek s kojim može da provede život. Zvučalo je jadno kad je to izgovarala a umesto empatije budilo je gađenje. Što smo više pričali to se oblast tema više sužavala. Postavljao sam joj gomilu pitanja i dobijao gotovo identične odgovore. Trenuci tišine postajali su intervali. Nismo jeli. Ona je pila sok od avokada i

„Znači izabrala si njega“, rekao sam. ,,Ne. Rekla sam ti da to ne mogu da rešim tako kako ti hoćeš. Ostaviću i njega. Ostaviću vas obojicu.“

Sonja me je ostavila. Rekla je da ne oseća da sam čovek sa kojim može da provede život i da je onda licemerno da bude sa mnom. Prvih nekoliko dana nakon Sonjinog rođendana sve je bilo u redu. Gotovo da nisam mislio o njenom dečku Filipu, na poslu smo se više nego ikad osmehivali jedno drugom a skoro svako veče bila je kod mene ili bismo do kasno u noć skajpovali ako bi ona bila kod kuće. Vikend pre nego što me je ostavila nismo proveli zajedno, ali smo razmenili nekoliko desetina SMS ova. Pričali smo o poslu, hrani i dogovorili se da idemo u bioskop. Kasnije sam te poruke iščitao sto puta, ali u njima nisam našao ništa neuobičajeno, ništa što bi naslutilo ono što će Sonja da uradi. Kad me je ostavila bio je ponedeljak. Trebalo je da idemo u bioskop da gledamo Elysium. Tog osamnaestog novembra video sam je dva puta. Prvi put smo se videli ujutru kad smo došli na posao. Sreli smo se u kuhinji. Zajedno smo kuvali kafu. Kad smo ostali sami zagrlila me je i poljubila. Bila je odsutna. Pitao sam je da li je sve u redu a ona mi je odgovorila da je jedva ustala i da se još nije razbudila. Prihvatio sam to. Ostatak dana uglavnom je bila na sastancima van Agencije. Drugi put smo se videli nakon posla u restoranu Nature. Dogovor je bio da večeramo pa da idemo u bioskop. Imali smo sat i po do početka filma. Ćutala je, vrpoljila se na stolici a pogled joj se retko zadržavao za našim stolom. „Šta ti je? Je l sve u redu?“; pitao sam je. ,,Ne znam. Sve sam sjebala“, odgovorila je. „Kako to misliš?“ „Tako. Izgubila sam se. Osećam se usamljeno. Ništa me više ne interesuje.“ ,,A Zatekla,,Nija?“ti.“ me je. Isprva nisam znao šta da kažem. U glavi su mi se nizala pitanja, ili sam se osećao kao da mi se u glavi nižu pitanja, ali ništa od toga kako sam se osećao i o čemu sam razmišljao nisam mogao da iskažem. Čak ni kao gest. Onda sam pokušao da racionalizujem misli i ponašanje.

51 SETTINGS

Čim sam zapalio džoint, uključio sam Facebook. Sonja je bila oflajn, a možda i u bioskopu. Poslao sam poruku Ani U Zemlji Čuda. Napisao sam joj da me je Sonja definitivno ostavila. Ubrzo mi je odgovorila. Pitala je šta se desilo. Ispričao sam joj. Čudila se, naročito Sonjinoj odluci da ostavi i mene i njega. Jedino nije bila sigurna da li joj je čudniji razlog da ostavi mene ili onaj da ostavi njega. Ništa joj nije verovala. Ništa sem toga da me je šutnula. Tu je prepoznala neku odlučnost iako joj je Sonjino obrazloženje zvučalo kranje nesuvislo. Možda čak i idiotski! Tako je rekla. Dopisivali smo se duže od dva sata. Za to vreme sam popušio još jedan džoint i paklo Lucky Strikea. Pio sam sprajt. Skankom sam suzbijao patetiku, ukoliko se u patetiku računa to što mi je bilo lakše jer je Sonja rekla da će da ostavi i njega. Ana je na to rekla da će sve biti u redu i dodala smajlija, a onda i da joj delujem daleko pribranije nego ranije kada smo Sonja i ja raskidali. Rekla je da ne želi da mi daje lažnu nadu i da je važno da ostanem jak. Jbg, znaš i sam koliko je vaš odnos komplikovan, napisala je. Odgovorio sam da znam, ali i da ne znam kako ću reagovati na poslu. Radimo zajedno, napisao sam i udario enter. Pričala je kakav treba da budem. Rekla je da je u redu da neko vreme budem tužan i opsednut preispitivanjem raskida, ali da to ne sme da traje dugo. Rekla je da treba više vremena da provodim sa prijateljima jer će mi uz njih biti lakše. Rekla je da treba da promenim neke navike, naročito one koje su uključivale Sonju. Rekla je da bi bilo dobro da se vratim na Deep Web i da odavno ništa nisam objavio na Netopisu. Zvučala je kao dajdžest nekog selfhelp priručnika. Prekinuo sam je. Rekao sam da sam od taksija do ulaznih vrata stana imao utisak da sam viši i mršaviji nego što jesam a to je dobar znak da sam već počeo da se menjam. ,,Ha ha“, odgovorila je. ,,:D“, rekao sam. „Znaš kako, kad se razum i emocije sudare, prvo strada dostojanstvo. Mislim da je jedini način da se iz ovoga iščupaš čitav, da pokušaš da sačuvaš dostojanstvo. Ne zbog dostojanstva ili ponosa već zbog sebe“, rekao je priručnik za samopomoć. Gledao sam Aninu poslednju poruku. Ispod nje je pisalo: Seen 22:19. Na satu je bilo 22:24 PM. Nisam imao ništa novo da joj kažem. „Hej. Jesi li tu?“, bila je njena sledeća poruka. ,,Tu sam. Malo me smorila ova priča. Ne mogu više o tome“, odgovorio sam i zapalio još jednu cigaretu. „:*“, napisala je a zatim dodala i ,,hug“. Kopipejstovao sam joj njenu poslednju poruku a zatim je pitao kako je. Kaže da je na Malti grozno vreme. Ima utisak da je zarobljena u pihtiju, depresivna je i ozbiljno razmišlja da se preseli bilo gde na kopno. Danima je kiša, oblaci su se spustili na more i ne postoji horizont. Skank mi je golicao mozak a od sedenja su me bolela leđa. Pozdravio sam se s Anom i legao. Šaltao sam kanale na kablovskoj. Na Historyju je po ko zna koji put išla emisija o tome kako je Hitler problem sa prekomernim grčevima u stomaku lečio tako što je gutao kapsule sa bakterijama dobijenim iz govana bugarskih seljaka. Na National Geographicu je bila emisija o bizonima, na Eurosportu je neko dobio žuti karton a na Pinku je Dunja Drakulić pričala o novom, neuobičajenom, uzvišenom, smelom i strastvenom parfemu Karoline Erere čiji miris obiluje laticama i raznim cvetnim varijetetima sačinjenom od soka limuna i pomorandže, cveta bergamota i frizije, sa sofisticiranim dodatkom ljubičice, jasmina, đurđevka, sandalovog cveta, lovora, cveta cimeta i jabukovog soka, kao i o još

52 limuna a ja balantajns. U jednom trenutku je rekla da bi trebalo da krenemo ako nećemo da zakasnimo na film. Ne, rekao sam i eksirao balantajns. Kocke leda zvečale su u praznoj čaši. Očigledno je da se moje i njeno viđenje budućnosti temeljno razlikuju: njeno se svodi na gledanje filma sa lošom ocenom na IMDbu dok je moje znatno gore uključuje vezu s nekim ko u trenutku dok me ostavlja brine o kašnjenju u bioskop. Možda je ipak trebalo da odem i da dva sata sedim pored nje i ignorišem je. Kad smo krenuli kući, zagrlila me je, zaplakala i opet rekla da ću joj nedostajati. Rekao sam da njene promene raspoloženja postaju neukusne. Ćutke smo otišli do taksi stanice na Topličinom vencu. Još jednom me je zagrlila i ušla u taksi. Ja sam ušao u sledeći. Taksista je nešto pričao. Jedva sam čekao da dođem kući i da se naduvam. Osećao sam mučninu kao da sam posle dugog gladovanja popio hladan produženi espreso s mlekom.

53 nekim parfemima sa tuniskim ruzmarinom, zelenom jabukom, cvetom kruške, tofi karamelom i ružičastim biberom. Pričala je i o modnoj reviji neke mlade londonske dizajnerke, poznate po ekscentričnim grafičkim printovima, na kojoj je predstavila svoju novu kolekciju inspirisanu prirodom i snežnom sovom. Sanjao sam da mi je Sonja poslala mejl. U subjectu je pisalo <3 a u atačmentu je bio fajl od dva megabajta: nasa_kucica.jpg. Kliknuo sam na Download i slika je počela da se skida: 1%, 2%, 3%, 4%, 3%, 3%, 3%. Zatim je konekcija pukla. Pritisnuo sam Retry: 1%, 2%, 3%, 3%, 3%. Konekcija je opet pukla. Probudio sam se mokar od znoja i dvostruko poražen: neuspešnim daunloudovanjem i stvarnošću. Malo sam se prevrtao pa opet zaspao. U snu me je sačekao dobro poznati košmar. Download: 1%, 2%, 3%, 4%, 3%, 3%. Celu jebenu noć sam se budio i daunloudovao.

dana nakon što me je Sonja ostavila bio sam ljut. Nisam joj se javljao ni na poslu. Onda je bes prošao, ali za sobom nije ostavio ravnodušnost. Danima sam ćutao, sažaljevao se i nadao. Prestao sam da posećujem društvene mreže i da odgovaram na mejlove. Pričao sam jedino sa Viktorom. Svaki dan nakon posla seli bismo negde i vrteli jednu te istu priču. Tačnije, ja sam vrteo a on je slušao. Pričao sam o Sonji. Razmišljao naglas. Pokušavao sam da shvatim zašto me je ostavila. Nisam prihvatao njeno objašnjenje. Na poslu mi je bilo lakše nego kod kuće. Iako mi se nije radilo, a i to što sam radio više je bilo otaljavanje, bio sam okupiran gomilom obaveza i gluposti pa sam manje mislio na Sonju. Kad bih došao kući naduvao bih se. Na putu ka kući kupio bih flašu crnog vina. Duvao sam, pio i pušio. Neredovno sam jeo. Vreme sam provodio uz TV. Gotovo da nisam birao šta gledam. Sve vreme sam imao utisak da je Sonja izašla do prodavnice ili da baci đubre i da će svakog trenutka da se vrati. Skoro sve što sam radio bilo je patetično, ali je pomagalo da vreme prolazi. Onda sam pokušao da pričam s njom. Nije nam bilo prvi put da raskinemo, ali je prvi put trajalo tako dugo. Mislio sam da ćemo to opet uspeti da prevaziđemo. Nije htela da se pomirimo. Rekla je da je dobro razmislila i da je to to. Rekla je i da joj je žao, da se vezala za mene, ali da ne može da se vrati na staro. Nekoliko puta smo vodili taj razgovor. Jednom smo nakon posla krenuli na piće. Valjda je bio decembar. Padao je sneg. Kroz glavu mi je strujao flešbek. Kad smo se smuvali bilo je isto tako hladno. Sneg nas je zavejavao. Polako smo hodali ka taksi stanici. Držala me je podruku. Ličili smo na novogodišnju čestitku. Zastajali smo da se ljubimo. Čim bismo ušli u taksi počeli bismo da se dopisujemo. To je uglavnom trajalo do kasno u noć. Često smo pričali telefonom. Valjda je to bila zaljubljenost. Kod mene jeste. Kad smo u večeri flešbeka išli na piće, nije me držala podruku. Među nama nije bilo ničeg sem hladnoće. Popili smo po kafu. Više smo ćutali i pušili nego što smo pričali. Pošto od obnavljanja veze nije bilo ništa, insistirao sam da mi kaže istinu. Rekao sam da mi je to važno i neophodno. Nije odustajala od svog razloga za raskid, a ja nisam mogao da ga prihvatim. Mislio sam da je posredi nešto drugo. Tačnije: drugi. Filip! Još uvek je bila s njim. Kad sam je pitao zašto ga još nije ostavila, rekla je da je to komplikovano i da joj treba vremena. Nije više htela da priča o njemu. Čim sam došao kući, naduvao sam se i seo za komp. Rešio sam da sam otkrijem zašto me je ostavila kad već neće sama da mi kaže. Ko zna koji put sam otišao na njen Facebook profil u potrazi za Filipom. Među prijateljima je imala jednog Filipa, ali on je bio in a relationship with Jelena Đurić. Zatim sam otišao na profil Sonjine najbolje drugarice Marte. Bio je zaključan pa sam otvorio lažni profil Teodora Božović. Otišao sam na 9gag.com i u Facebook komentarima koji su integrisani u postove, među gomilom Indijaca i Turaka, pronašao Stephanie Fenley iz Teksasa. Bila je lepa. Svako bi lako mogao da se zaljubi u njen fizički izgled. Ukrao sam joj nekoliko slika sa kojih se nije moglo zaključiti da nisu fotkane u Srbiji i nakačio ih na profil Teodore Božović. Profil sam setovao tako da niko ništa ne može da vidi sem profilne slike: duga crna kosa koja se spušta niz gola leđa. Sonju sam blokirao. Za nju Teodora ne postoji. Onda sam Marti poslao friend request. I profil Miroslava što trenira krav magu bio je zaključan pa sam i njemu poslao zahtev. Odobrio je u roku od pet minuta i poslao mi odakle se znamo poruku. Jel to pitaš svaku devojku kojoj se dopadne tvoj profil ili sam ja izuzetak :), odgovorio sam mu. Rekao je da nije želeo da bude napadan, a Teodora mu je poslala :* i rekla da će pričati drugi put jer je sad umorna i mora da se odmara. Rekao je da će me držati za reč. Među prijateljima je imao istog onog Filipa i nijednog više. Dok sam pričao sa Miroslavom, pregledao sam i profil Sonjine drugarice Tanje. Ima četrdeset tri prijatelja ali ne i Filipa među njima. Skrolovao sam Miroslavljev i Tanjin Timeline, čitao sve što su pisali, čitao komentare. Ni tu ništa nisam našao. Notifikacija da je Marta prihvatila friend request Teodore Božović sačekala me je kad sam se probudio. Pre posla sam joj pregledao profil, ali tamo nije bilo onog kog sam tražio. Znao sam da je

Sunce je jutros opet izašlo. Ne znam koliko je vremena prošlo otkako me je Sonja ostavila. Znam samo da protiče. Dani mi traju beskonačno dugo. Imam problem sa spavanjem. Najpre ne mogu da zaspim. Kad zaspim, uglavnom sanjam da smo opet zajedno. Onda se probudim i uletim u košmar Prvihčinjenica.nekoliko

55 malo verovatno da neko od Sonjinih prijatelja bude prijatelj sa Filipom a da to Sonja ne bude, ali ipak je bilo verovatno. Morao sam svaku mogućnost da istražim do kraja. Čim sam se sa posla vratio kući, ponovo sam otišao na Sonjin profil i redom otvarao profile njenih prijatelja i među njihovim prijateljima tražio Filipa. Svima onima kojima je profil bio zaključan slao sam zahtev za prijateljstvo. Usput sam nasumično lajkovao stranice, učlanjivao se u grupe, šerovao linkove i slike da bi Teodorin profil bio što autentičniji. Na Facebooku sam ostavljao komentare gde god sam mogao da bi me što više ljudi videlo. Teodora je zahvaljujući tome dobijala zahteve za prijateljstvo. Isključivo od muškaraca. Kad sam počeo da se ponašam kao žena, shvatio sam kakve budale i paljevine muškarci mogu da budu. Čak sam se tome i smejao, a donekle sam i uživao. Kada sam na Facebooku pregledao profile Sonjinih prijatelja, bacio sam se na češljanje grupa u koje je bila učlanjena. Ništa. Pregledao sam joj LinkedIn i Instagram, ali ni tamo ništa nisam našao. Na drugim društvenim mrežama nije imala naloge. Probao sam i da je guglam. Uz Sonjino ime i prezime dodao sam Filip. U rezultatima pretrage nije bilo ništa sem Sonje. Ponekad bi se pojavio Filip Cepter. Probao sam da joj hakujem mejl i Facebook. Pokušavao sam sa raznim kombinacijama datuma rođenja, imena, imena dečka i mojim imenom. Bezuspešno naravno. Možda bih i pogodio da mi posle nekoliko pokušaja Facebook i Google nisu ukinuli tu mogućnost. Sonja je sigurno dobila notifikaciju da neko pokušava da joj provali pasvord. Sva sreća pa je internet krcat raznoraznim manijacima i prevarantima koji ljudima narušavaju onlajn privatnost. Zbog njih sumnja teško da je mogla da padne na mene. Softvere koji navodno mogu da provale lozinke nisam instalirao. Koliko o tome znam, to su uglavnom malwarei koji harvestuju podatke sa računara. Setio sam se Rent A Hacker sajtova sa Deep Weba. Tražili su 200 evra u bitkoinima za hakovanje naloga na Facebooku ili Gmailu. Platio bih da sam bio siguran da me neće zajebati. Najveći problem bio je što nisam znao kako se Sonjin Filip preziva. Da bih to pokušao da saznam, Teodora je ušla u priču sa Miroslavom. Imao je milion pitanja i prilično je smarao. Sve vreme je bio na ivici lascivnosti. To sam shvatio kao prednost i izokola počeo da flertujem s njim. Baš mu se sviđala Teodora. Nisam imao dilemu da ju je video samo kao priliku za bilo kakav seks. Čak i sajber. Bio sam ubeđen da sve vreme drka dok priča sa mnom. Insistirao je da mu kažem zašto sam ga dodao za prijatelja, odnosno zašto ga je Teodora dodala za prijatelja. Verujem da je želeo da čuje da je Teodora napaljena i da samo on tu prijatnost može da reši. Rekao sam mu da smo se pre mesec dva upoznali na nekoj žurki i da sam sutradan htela da ga dodam za prijatelja, ali sam se predomislila da ne bi nešto pogrešno shvatio. Nedavno sam videla da je nešto komentarisao kod moje Facebook prijateljice Tanje pa sam ga dodala. Nije mogao da me se seti. Rekao sam mu i da su na toj žurki bili neka riba koja radi kao PR i njen dečko i da smo se zajedno drogirali. Aaaaa Sonja i Filip, rekao je. Rekao je i da me se seća. Hteo je da idemo na kafu. Tako je nazvao ono na šta je mislio. Rekao sam mu da sam trenutno u nekoj gužvi jer pomažem dečku oko selidbe, zamolio ga da ne bude nestrpljiv i da smisli gde ćemo da pijemo tu kafu. Nadao sam se da je to shvatio kao: da, kresnućeš me! Onda sam mu rekao da su mu baš fini ti drugari i da su lep par. Bilo mi je muka dok sam to kucao. Kad god bi Teodora pričala sa Miroslavom, trudio sam se da dijalog bude što dvosmisleniji i prožet flertom a nisam bežao ni od lascivnosti. Često sam priču pokušavao da preusmerim na veče kada su se Miroslav i Teodora upoznali. Iako se Miroslav očigledno ložio na Teodorin profil na Facebooku, nisam bio do kraja siguran da li je poverovao u priču da su se upoznali na žurki ili je folirao u pokušaju da kresne Teodoru. Nekoliko puta sam mu rekao da je bio žešće odvaljen to veče i da me je to na neki način privlačilo. Usput sam, da bih ga držao na distanci, pominjao da imam dečka. Jednom sam mu rekao da sam prvo mislio da je on u vezi sa tom Sonjom a ne taj Filip i da mi se sad čini da bi on i Sonja bili mnogo lepši par nego Filip i Sonja. Rekao je da nema šanse, da mu je Sonja kao sestra i da su ortaci otkad zna za sebe. Onda sam mu rekao da nije redak slučaj da muško ženska prijateljstva prerastu u porodicu i dodao smajlija. Hahahaha, ti si luda, odgovorio je. Miroslav se preziva Lazarević. Bio sam na ivici da ga pitam kao se Filip preziva da bih mu onda rekao da Sonja Lazarević zvuči mnogo logičnije nego Sonja sa Filipovim prezimenom, ali sam se plašio da nešto ne posumnja i otkači me. Osećao sam se bespomoćno i pomalo izgubljeno u tom koktelu laži i Miroslavljeve Ondanapaljenosti.sampromenio strategiju. Na Teodoru sam preslikao jednu od Miroslavljevih osobina: neumorno postavljanje novih i novih pitanja. Želeo sam da znam kad je tačno rođen, koji je znak a koji podznak u horoskopu, koji mu je omiljeni film, pesma, jelo, piće, droga, godišnje doba, koliko je tačno visok a

56 koliko težak, koliko je imao kila kad se rodio a onda i s kim se druži, kako mu se zovu prijatelji, koliko se dugo poznaju, zašto nema devojku i još gomilu takvih pitanja. Usput sam i odgovarao na njegova, oduševljavo se njegovim omiljenim filmom, podznakom i ponekad govorio da smo jako slični. Tako sam saznao da se Filip preziva Cvetković i da je carinik. Još nekoliko dana sam pričao sa Miroslavom da nešto ne posumnja, a onda je Teodora prestala da mu odgovara na poruke. Više od nedelju dana na Facebooku sam pregledao profile raznih Filipa Cvetkovića. Bez rezultata: ili nisu bili u vezi sa Sonjom, ili nisu živeli u Beogradu, ili nisu bili carinici ili su im profili bili zaključani. Pretraživao sam internet pomoću Googlea, Yahooa, Binga, Yandexa i DuckDuckGoa. Tražio sam ga i na Foursquareu, Google Plusu, Twitteru, Vkontakteu, SoundCloudu, deviantArtu, Formspringu, Ask.fmu, Instagramu, Flickru, Last.fmu, Pinterestu, Linkedlnu, Orkutu, StumbleUponu, Tumblru, Behanceu, Badoou, Twoou i Goodreadsu. Išao sam i na napušteno groblje profila MySpace. Ili me je Miroslav slagao ili Sonjin dečko na internetu ne postoji pod imenom Filip Cvetković. Pitao sam se i da li uopšte postoji. Osećao sam se kao da sam se aploudovao u beskonačni digitalni košmar. Činilo mi se da sam nadomak rešenja i to me je prilično nerviralo. Ispričao sam Viktoru da sam pokušavao da nađem Filipa. Pitao je kako. Rekao sam mu kako. Pitao je zašto. Rekao sam mu da mi je to važno. Rekao je da sam poludeo i da mu nije jasno ni zašto to radim ni zašto mi je to važno. Nisam mogao da mu objasnim, a ni meni samom nije bilo baš najjasnije. Ako je u traženju Filipa bilo ičeg isceljujućeg onda je to činjenica da sam se na internet vratio iz čistog patetisanja. Želeo sam da se kreativno vratim na društvene mreže, ali mi gotovo ništa sem skrolovanja nije polazilo za rukom. Na Twitteru sam napisao da će jednog dana psihijatar biti staro ime za System Repair Engineer. Huffington Post je tvitnuo da falološki muzej sa Islanda traži svoj poslednji eksponat. Kliknuo sam na link. Kustos i vlasnik muzeja falusa Sigurdur Hjartarson, iz Rejkjavika, sakuplja penise kitova, medveda, foka i ostalih životinja. Ima gotovo trista eksponata od devedeset vrsta životinja a više od petnaest godina čeka ljudski primerak. Neki tip mu je bio zaveštao svoj, ali se nešto iskomplikovalo tokom odvajanja, a i porodica pokojnika se bunila, pa i dalje ima upražnjeno mesto za ljudski kurac. Na kraju je raspisao oglas. Tekst sam šerovao na Facebook i dodao komentar: Ako nekom ne treba. Isto sam postovao i na Twitter. Viktor je prvi fejvovao. Pre toga je tvitnuo da će baciti Windows kroz prozor. Kamerman kaže da je zao onaj koji stavi pasvord na zipovan torent. Nezasita Maja napisala je da dvoje upravo raskidaju na stanici, da plaču, pripisuju sebi krivicu i da bi o njima mogao da se snimi dobar domaći film ako bi ih udario autobus. Kraljica Drame tvitnula je da je sneg najlepši zimi, Nikola Jović da mu se neki ljudi toliko često pojavljuju u People you may know da više nema utisak da ih ne poznaje, Milan Hadžić da istina ne može da pogine a MarinaniraM da je srećna što su dinosaurusi izumrli jer nema pojma kako bi danas naručivala dinosaurusovinu. U pretragu na Twitteru ukucao sam carina. Većinu rezultata činile su fotografije nebule haštagovane sa ttcarinanebula. Pored toga bilo je i tvitova korisnika @carina__13, @CarinaPress, @carinalund, @Carina maria_, @UKCarina, @carina_claire, @Carina_HW i još gomila sličnih koji nisu imali veze sa Sonjinim dečkom, carinikom Filipom. Otišao sam u Advanced Search, lokaciju pretraživanja suzio na Srbiju i ponovio upit. Neka Milica kaže da je dala šesto evrića za jedan prosečan komplet donjeg veša, plus carina i porez i da joj je stigla pogrešna veličina. Rista Carina tvitnuo je da u Twitteru radi tri hiljade ljudi a u Simpu četiri hiljade i trista. Delovi za bicikle napisao je da je sa Ebaya naručio četrnaest pari žmigavaca a da su mu na carini izgleda razbili dva. Na kraju je pitao kome da se žali i menšnovao Upravu carina. Sonjinog dečka, carinika Filipa Cvetkovića, našao sam preko Twitter naloga Uprave carina. Verovao sam da je i on jedan od onih smradova što otvaraju pakete i kradu šta im se svidi, ali on to izgleda ne radi: njegov posao je da ih kontroliše. Po obrazovanju je ili ekonomista ili pripadnik stranke. Na Twitteru koristi pseudonim Fica_Car i nije po njemu poznat. Na profilnoj slici mu je poštanska marka sa Zastavinim fićom. Nalog je otvorio u februaru 2013. Prati 78 ljudi i ima 65 followera. Ima i 296 tvitova, na osnovu kojih se vidi da voli svoj posao, sport, haštag #prvasmena, kolege a možda i Sonju. Za Novu godinu bili su na Jahorini, ako je Sonja njegova ljubav: napisao je da su on i ljubav Novu 2014. dočekali na Jahorini. Tad sam se sažalio na Sonju. A možda se i ona na njega sažilia pa me je zato šutnula.

Svaki odnos koji pored svršavanja uključuje i neku drugu obavezu jeste veza. Zbog toga sam prekinuo kontakt sa Tamarom. Htela ja da pričamo i kad ne pričamo o seksu, tražila mi broj telefona, da uključim kameru na Skypeu. Ništa od toga nisam hteo pa je rekla da raskida.

57 Kad ne tvituje „Dobro jutro #prvasmena“ onda retvituje koliko je zaplenjeno droge, zaštićenih ptica, bombi, vazdušnih pištolja, nakita u ajvaru ili ilegalnih emigranata. Voli i da menšnuje kolege i Upravu carina tako sam ga i našao. Prvo sam pregledao sve Followings i Followers Uprave carina, ali mi je tu promakao. Našao sam ga u Favorites: redovno mu fejvuju „Dobro jutro #prvasmena“ kao i poneki replay na njihove tvitove tu obično piše ,,bravo“ ili „čestitam". Navija za Arsenal, gleda NBA a Šumahera je bodrio da izađe iz kome. Tvitom od osmog novembra „Šmrc do sutra #horgos“ razjasnio mi je zašto je Sonja sa mnom bila za svoj rođendan. Što sam mu dublje zaranjao u nalog to sam se osećao bolje i istovremeno izneverenije. Verujem da je dosadniji od svojih tvitova, a to sam Sonji na kraju i želeo. Nije mi bilo jasno šta je to u njemu videla, a u meni nije. Možda sam mu Twitter čitao previše ostrašćeno. Možda on i nije tako loš kao što sam ga doživljavao. Možda ja ništa od toga ne razumem. Možda ljubav nema veze sa glupošću. Možda me je Sonja zato i ostavila. Pre interneta svet je bio veći. Sa interentom je beskonačniji. Veći jer je sve bilo nedostupnije a beskonačniji jer je postao dostupan u svoj svojoj nepreglednosti. Od svih stvari koje sačinjavaju svet jedna od dostupnijih je seks. Prvo sajber a onda i pravi. Veb kamera, monitor i tastatura postali su najjači afrodizijaci. Nizovi digitalnih informacija prenose se internetom a monitor sa druge strane sklapa ih u erekciju i napaljenost. Pre interneta problem redovnog seksa rešavao se brakom ili vezom: danas Facebookom. Tako sam zamalo daunloudovao Tamaru Stanišić. Znam je samo sa Facebooka. Sa njom sam pričao isključivo o oralnom seksu. Tačnije, o njenom problemu sa oralnim seksom. Tamara Stanišić ne može da stavi ceo kurac u usta bez obzira na to koliki je. Kaže da ima psihološku prepreku i da misli da bi se ugušila ako bi ceo kurac stavila u usta. Naročito je plaši pomisao da bi mogao da dohvati do grla. Od te pomisli joj se povraća. Upoznali smo se tako što me je startovala za posao u Agenciji. Rekla je da ima razvijene menadžerske sposobnosti: pet godina je bila vođa gilde u Warcraftu. Kad je videla da od posla nema ništa, prešla je na svoju preostalu temu. Na Facebooku je upoznala nekog lika iz Crne Gore sa kojim je ubrzo počela da upražnjava redovan sajber seks. Volela je to. Rekla mi je kako je taj tip mnogo voleo da joj priča kako bi joj nabijao kurac u grlo pa je morala da ga ostavi. Rekla je da misli da dobro puši i da to voli da radi, naročito ako joj se svidi kurac. Da bi joj se kurac svideo, mora da bude debeo i jak, a na prvom mestu bez dlaka. Takođe je neophodno da bude i tvrd. Obožava da liže jaja, a ukus sperme u ustima, na usnama, u grlu ili razmazane po licu je nešto bez čega ne bi mogla da razlikuje ispravan život od pogrešnog. Dok sam se na Facebooku zabavljao sa Tamarom a kod kuće drkanjem, na Twitteru sam postovao serijal tvitova o sajber seksu i pornografiji a ponekad i samo o seksu. Pisao sam da je sajber seks savremena forma platonske ljubavi, da je zamena za oralni i analni seks, način da se sačuva vaginalna nevinost, da je sajber seks svojevrstan Live action role playing game, da je porno idealizacija i da se zbog toga ne radi o glumcima i glumicama već o bogovima, da je u porno filmovima sve predimenzionirano a samim tim i lepo. Napisao sam i da se posmatrano ,sa šestog sprata žene dele u dve grupe: obične i one sa velikim sisama. Na Twitteru sam naučio da ćutim. Ponekad mi se čini da je prosečan tviteraš zapravo mozak u tegli ulogovan na Twitter koji bez ikakvog filtera followerima prenosi sve ono što se u toj tegli dešava. Počeo sam sebi da ličim na tviterašicu koja o seksu ne priča zbog seksa već zbog fejvova. Tad sam prestao da tvitujem i drkam i posvetio se samo drkanju. Pre toga sam napisao da su žene sa malim sisama i dalje žene, samo sa malim sisama.

Otkako sam počeo da se dopisujem sa Tamarom i otkako me je Sonja ostavila, drkao sam mnogo češće nego što smo imali seks dok smo bili zajedno. Čim bih sa posla došao kući, naduvao bih se i drkao. Skankom sam se opuštao, drkanjem pumpao serotonin. Život je bio podnošljiv a na trenutke lep i zabavan. O Sonji gotovo da nisam razmišljao pre nego što bih svršio. Drkanjem sam kompenzovao ljubavne jade. Najviše su mi prijali klipovi koji su bili označeni sa young, cute, teen, tiny pussy, big cock, squirting i swallowing tagovima. Od glumica, najviše sam cenio Lily Carter, Melanie Rios, Jenni Lee, Kacey

Budio sam se na silu. Ponekad i pre alarma. Na silu sam ustajao iz kreveta, prao zube, tuširao se, odlazio na posao, jeo, radio, vraćao se kući da bih opet mogao smireno da drkam. Najčešće sam uživao na likuoo.com. Posećivao sam xbef.com, xnxx.com, redtube.com, pornhub.com iyouporn.com. Onda sam se registrovao na sajt Reality Kings. Za trideset američkih dolara mesečno imao sam potpun pristup svim sajtovima realitykings.com mreže. HD snimci otvorili su mi oči pred celokupnim sjajem pornografije. Drkao sam strastvenije nego ikad. Danas sam sa Viktorom opet pričao o Sonji. Ništa novo nisam rekao. On je do danas uglavnom ćutao i slušao me. Kad je napokon progovorio, prvo je rekao da polako gubi strpljenje i zbog toga mi se izvinio. Rekao je da ne želi da ga pogrešno razumem i da mu nije cilj da mu više ne pričam o Sonji zato što ga to smara, već da mu je cilj da prestanem da pričam o Sonji zato što ta priča odavno nigde ne vodi. Mislio je da je potrebno da se nekom izjadam i tako sebi olakšam. Mislio je i da će mi onda biti bolje. Rekao je da nije dobro procenio i da je sada vreme da prestanem da budem pasivan. Ne smeš da dopuštaš da ti se Sonja i dalje događa. Moraš to da sprečiš. Postoje stvari koje su bitne i one koje su nemoguće. Suvišne su sve one koje su i bitne i nemoguće. Sonja je suvišna a ljubav je smrtna, rekao je. Rekao je i da razume da trenutno verovatno nemam ni volju ni želju da Sonju prebolim, ali da je najvažnije da sebe što pre stavim na prvo mesto i da što je pre moguće počnem tako i da se ponašam. Sve je bio u pravu. Na kraju mi je predložio da otputujem bilo gde i da se na miru odmorim od svega. Nisam mu rekao da sam trenutno najumorniji od drkanja. Čim sam došao kući, srolao sam džoint i naduvao se. Napolju je padao sneg. Statusi i tvitovi o zimi, neočišćenim ulicama, zimovanjima, kao i fotografije svega toga, zavejali su internet. Wow, kako pada sneg: idealna prilika da neko razočaran napiše nešto romantično, napisao sam na Facebooku. Zatim sam otišao na likuoo.com. Gledao sam Cock Loving Bookworm Jazmin i drkao. Volim da drkam uz pušenje kurca. Osećao sam kako mi kurac u ruci pulsira i čvrsne dok me crnooka Jazmin, sa malo latino krvi u rodoslovu, prati pogledom sa druge strane monitora. Jezikom i mesnatim usnama prelazila je preko glavića, lizala ga a onda uzela celog. Tada se zaustavila, sa ustima punim kurca, a pljuvačka se slivala na jaja. Pre nego što je počela da puši, Jazmin je sedela na ivici kade i pričala sa snimateljem. Rekla mu je da joj je ovo prvi put. Ima dvadeset godina, iz Los Anđelesa je, ide na UCLA i studira botaniku. U svet porno industrije ušla je jer nijedan njen dečko nije imao veliki kurac, a ona baš to želi. Nosila je tesnu belu košulju, kratku kariranu suknju, bele dokolenice i baletanke. Polako se svukla, dodirivala sise, gurala prste u pičku: prvo jedan a na kraju tri. Onda je u kadar ušao glumac. Kurac mu je bio dignut i ogroman. Sedeo sam zavaljen u kompjutersku stolicu, pušio cigaretu na cigaretu i drkao. Jazmin dobro puši. Kurac mi je bio baš čvrst i topao. Jebali su se u ogromnoj kadi. On je sedeo na ivici a ona mu je bila nakačena oko vrata. Nabadala se na njegov kurac. Čuo se eho uzdaha i pljuskanje vode. Zatim su otišli u sobu. Stajali su, ona je bila nagnuta napred a on ju je jebao otpozadi. Lice joj se skoro nije videlo od kose, povremeno bi je sklonila. Nisam prestajao da drkam. Suzdržavao sam se da ne svršim. Jazmin je vrištala. S vremena na vreme bi prestajala da bi rekla: Oh my gosh! It’s huge! Mislim da nije folirala. Nema šanse da je toliko dobra glumica. Onda je prestao da je jebe, a ona je i dalje prevrtala očima, stenjala i borila se za vazduh. Glumac i snimatelj su se nešto domunđavali a Jazmin je izgledala zbunjeno. U sledećoj sekvenci kamerman joj je stezao sise a jebač ljubio dupe. Na ekranu se onda, kao u nemim filmovima, pojavio kadar sa crnom pozadinom i belim natpisom Now let’s try some anal. Lice joj je bilo krupno kadrirano. Partner joj je prišao otpozadi a po zgrčenom izrazu na njenom licu očito joj je gurao kurac u dupe. Usta su joj bila otvorena. Povremeno bi pustila tihi uzdah bola. Snimatelj se izmakao a tip iza počeo je da je puni sve dublje, silnije i brže. Prevrtala je očima a uzdasi su joj postajali sve učestaliji. Skoro ritmični. Drkao sam sve brže. Bol na njenom licu proždirao je šminku tako da se moglo videti koliko je zapravo mlada i da joj je to verovatno bio prvi analni seks. Odgurnula ga je rukama i svukla se sa kurca. Njih dvojica su se cerekali dok je ona jecala na ivici kreveta. Snimatelj je vikao dude. Onda se opet pojavio kadar iz nemih filmova sa natpisom Too tight Maybe next time. Jazmin je zatim ležala na krevetu i osmehivala se. Tip je klečao preko nje a ona mu je sisama stezala kurac. Onda je opet hteo da je jebe u dupe, ali nije mogao da joj ga ugura. Pljunuo je

58 Jordan, Dani Jensen, Tanner Mayes, Lelu Star, Lexi Diamond, Tori Black, Rebecu Linares, ali su i druge bile dobrodošle.

U Related videos kliknuo sam na Rebeca Linares Fucking My Husbands Best Friend. Dupe Rebeke Linares, iz perioda pre nego što je ugradila silikone, jedno je od boljih na koje sam do sada drkao. U klipu, ona sedi na barskoj stolici nasred sobe. On stoji pored nje i kivan je na nju jer misli da je zavela njegovog najboljeg prijatelja i navukla ga da joj kupi slot aparate i silikonske sise. Ona kaže da su joj slot aparati neophodni da bi se osećala kao da je u nekom kazinu u Las Vegasu. On kaže da nije problem u aparatima već u tome što ga je zavrnula za lovu da bi ugradila te odvratne silikone. Rekla mu je da su joj grudi sada predivne, lepše nego ikad. Nije se složio. Čim je pokazala sise, kurac je ponovo počeo da mi se kruti. Rekao joj je da ima najbolje sise zapadno od ekvatora. Liže joj pičku dok ona slaže face na koje je teško ne svršiti. Jebe je na stolici. Osećao sam kako mi glavić vlaži dok mu je ceo kurac usisavala u usta. Na krevetu su. Ona je gore. Nabija mu se na kurac. Stezao sam kurac i drkao ga brzo. Dobijao sam napade smeha, ali se nisam smejao. Osećao sam čistu radost. Vreme je bilo stalo. Ceo kurac mi je treperio. Krv je kroz njega jurila strmoglavom brzinom. Onda je jebe otpozadi. Krupno je kadrirano kako kurac silovito prodire u pičku. On potom ustaje, hvata je za kosu, svlači sa kreveta na pod i svršava joj po licu. Ona mu oblizuje kurac. Zapalio sam cigaretu i pustio Gorgeous Blonde Babe Breanne Benson Fucked by Piano Teacher. Desno od klipa bila su tri banera. Ne prvom je pisalo: Smorilo te drkanje? Ružnim devojkama takođe treba seks. Treba nam više muškaraca da pojebu naše ženske članove! Na drugom: Ovo nije sajt za druženje. Napuni pičku neverne kurvice, i to je to. Naši članovi su normalni muškarci i žene poput vas. Na trećem: Usamljene mame traže kurac. 1. Odaberi, 2. Kontaktiraj, 3. Jebi. 100% besplatno! Pogledaj žene. Ubrzo sam zaspao. Probudio sam se oko pola jedan. Telo mi je treperilo od blagog napada panike. Mislio sam na Sonju i osećao se jadno. Neki bradati ljudi na Historyju su ubijali patke. Ustao sam i zapalio cigaretu. Jeo sam mandarine. Na Facebooku sam imao poruku od Ane U Zemlji Čuda. Pitala me je gde sam nestao i što joj se ne javljam. Nisam hteo da joj pišem o Sonji. Do tada bih to uvek radio, ali sam joj odgovorio da ništa ne stižem zbog posla i da u poslednje vreme više radim nego što spavam. Ta besmislena laž donela mi je olakšanje, kao i neko međustanje između prezira i mržnje koje sam osećao prema Sonji. Bio sam odlučan da se vratim normalnom životu, da za sobom najzad ostavim ono što već i jeste ostalo za mnom. Zapravo, više je ostalo za Sonjom. Ja sam taj pervertirani teret i dalje vukao. Do tada sam očajavao, patetisao, duvao i drkao. Bilo je potrebno da padnem na dno, da dosegnem i tu granicu, da se osetim izmrcvareno i poniženo kao da sam se pred celim svetom usrao a onda namazao sopstvenim govnima. Tako sam se osećao. Onda su se onaj prezir i mržnja koje sam uperio na Sonju usmerili i ka toj smrdljivoj verziji mene. Autogađenje sam delimično osećao i zbog toga što sam glumce počeo da prepoznajem po njihovim kurčevima. Drkanje mi u jednom periodu jeste donosilo olakšanje i možda neki čudan oblik katarze, ali sam bio rešen da ga svedem na biološki neophodnu meru.

59 sebi u šaku, nakvasio glavić i nabio joj kurac. Vrisnula je. Ta scena bila mi je gadna. Kurac mi se polako spuštao.

Odgovorio mi je da sam već previše rekao o svom odnosu prema poslu i da bi možda najbolje bilo da prekinemo razgovor, čisto da ne bih rekao nešto zbog čega će morati da me kazni. Rekao sam mu da čak i da ništa ne radim pola sata pre kraja radnog vremena ne bih mogao da prihvatim kaznu jer u Agenciji ne postoji sistem nagrađivanja pa je samim tim i priča o kaznama suvišna. Rekao sam mu i da niko nikad nije ni pomislio da mi plati prekovremeni rad i da je to dodatni razlog da ne budem kažnjen čak i da sam sa posla izašao pola sata ranije. Da sam umro, sad bih se prevrnuo u grobu, rekao je i zalupio mi slušalicu. Viktor mi je rekao da se smirim. Prosledio sam mu Dariov mejl, zamolio ga da odgovori i krenuo na terasu da popušim cigaretu. U hodniku sam sreo Darija. Kad je prolazio pored mene, okrenuo je glavu na drugu stranu. Bio je besan i izgledao kao čovek koji je tužan što ga kod kuće ne čeka žena da bi mogao da je isprebija. Tačno u pet izašao sam iz Agencije. Trebalo mi je više od sat vremena da sa Obilićevog venca peške stignem do stana u Ulici Milana Rakića. Sa svih strana iskreveljena fotošopovana lica i preglumljeni osmesi poslaničkih kandidata spamovali su stvarnost. Savremeni svet treba posmatrati sa marketinške Skorodistance.ceo

60 LOADING Kad pogledam unazad, čini mi se da sam pogrešno uradio sve što je moglo pogrešno da se uradi. U propast sam zakoračio onog dana kad sam prvi put poslao CV. Gotovo sve što sam od tad radio nije bilo dugoročno, ne računajući gotovinski kredit na tri godine za opremanje stana. Kad bi sad trebalo da ponovo prođem kroz sve to ludilo kroz koje sam prošao otkako sam se zaposlio, ubio bih se. Sa Sonjom sam uživao, prepuštao se trenucima i nerazumnostima, da bi na kraju sve to bilo obesmišljeno i poništeno. Još nisam preboleo Sonju, ali sam naučio da živim bez nje. U retke uspehe računam to što sam prekinuo kontakt sa rođakom Urošem i njegovom ženom Danijelom. Oko Nove godine nekoliko dana zaredom me je zvao, ali mu se nisam javljao. Ni na poruke mu nisam odgovarao. Sa svog i Danijelinog telefona mi je pisao da ima problem sa računarom, da se gasi na pola sata i da po deset puta mora da ga resetuje da bi se uopšte uključio. Tih dana se nisam javljao ni na interfon niti sam otvarao vrata. Onda mi je slao poruke u kojima je pitao da li je sve u redu, da se nisam nešto naljutio, da li sam u Srbiji, pa opet da li mogu da mu sredim računar. Onda je prestao da me uznemirava. Nadam se da se smrtno uvredio. Uzeo sam odmor. Moram na neko vreme da se sklonim iz situacija koje sam dobrim delom i sam stvorio. Moram da budein sam. Bio je četrnaesti mart i ostala su dva sata do pet, dva sata do početka mog dvonedeljnog godišnjeg odmora, kada sam u mejlu aktivirao Vacation responder. Viktor me je menjao pa sam u automated reply to incoming messages upisao njegove kontakt podatke. Svoje nisam ostavio.

Taj osmočasovni komad petka je neumesno dugo trajao a najmanje što mi je tog dana trebalo bio je Dario. Nazvao me je u pola pet da me podseti da mi odmor počinje tek za pola sata i da kad mi pošalje mejl očekuje da će dobiti odgovor a ne obaveštenje da sam na odmoru. Rekao sam mu da upravo čitam njegov mejl i da će uskoro dobiti odgovor a da sam responder uključio da ne bih zaboravio.

U pauzama između spavanja i kasapljenja Nekromorfa vreme sam provodio na kablovskoj. Na Discovery Channelu sam uhvatio epizodu emisije How It’s Made u kojoj je do detalja objašnjeno kako se prave klikeri. Reciklirano staklo raznih boja topi se zajedno sa klikerima koji zbog pogrešne veličine ili neke druge greške nisu pušteni u prodaju. Nakon šesnaest sati topljenja na temperaturi od 1240 stepeni Celzijusa, tečno staklo se iz peći propušta kroz mašinu koja užarenu bujicu secka na deliće od kojih će na kraju procesa nastati klikeri. Nakon seckanja, pokretna traka usijane komade stakla prenosi na mašinu koja im daje konačan oblik i veličinu. Na njoj se klikeri hlade sedamdeset dva sata a zatim prelaze na mašinu koja ih sortira po veličini i na stranu odvaja one sa greškom. Različite nijanse boja unutar klikera dobijaju se propuštanjem vazduha kroz peć u kojoj se staklo na početku procesa topilo. Na YouTubeu sam onda odgledao još nekoliko epizoda. Video sam kako se

vikend bio sam oflajn za mesindžere i društvene mreže. Igrao sam Dead Space 3, pucačinu iz trećeg lica. Na zaleđenoj planeti Tau Volantis ljudski rod sam spasavao od nadolazeće apokalipse. Tražio sam rešenje za zaustavljanje terora Nekromorfa. Našao sam ga u ubijanju. Činilo se da čudovišta koje treba eliminsati ima beskonačno mnogo i to mi je godilo.

61 prave kontaktna sočiva, žvake, WC šolje, veštački udovi, violine, šibice, kišobrani, bronzana zvona, džepni noževi, pokretne stepenice, grafitne olovke, sličice, kečap, radijatori, kaleidoskopi, tekila, toalet papir, biodizel, katanci, maslinovo ulje, termometri, šlemovi, alkalne baterije, čokolade i upaljači. Na Facebooku sam povremeno pričao sa Dunjom Drakulić. Najviše u petak uveče, dok sam po The Pirate Bayu i KickassTorrentsu jurio Dead Space i krekove. Razgovori sa Dunjom uvek su na ivici: dosade ili hardcore seksa. Zapravo su između. Nikad do tad nismo prešli nijednu od te dve zagrade. Bio sam šerovao klip sa YouTubea o tome kako jedan spermatozoid sadrži 37,5 megabajta DNK informacija a prosečna ejakulacija 1500 terabajta. Malo posle toga mi se javila u inboks. Šta li si guglao kad si do ovoga došao :P, pisalo je u njenoj poruci. Tebe, odgovorio sam bez emotikona.

Dunja je to prihvatila. Posle nekih pola sata dopisivanja u kojem je gotovo svaka reč imala seksualnu konotaciju razgovor je postao ozbiljan i lišen svake dvosmislenosti. Opisivala mi je kako bi mi pušila kurac, a ja njoj kako bih joj lizao pičku. Rekla je da želi da budem grub i da hoće da je boli. Svršio sam dva puta pre nego što sam počeo da ubijam Nekromorfe. Dunja je rekla da je toliko napaljena da bi svršavala celu noć. Sve vreme sam želeo da pređemo u oflajn, da je svučem sa interneta, svučem joj odeću i da se jebemo onako kako smo jedno drugom opisivali. Kada sam joj predložio da to uradimo, rekla je da nije još vreme. Odbijanje me nije obeshrabrilo, niti mi je povredilo sujetu ako sam posle iskustva sa Sonjom uopšte i bio sposoban za tu vrstu osećanja. Narednih dana nastavili smo da se dopisujemo. Imali smo samo jednu temu: seks. Poslao bih joj poruku, pitao je šta radi a ona bi odgovorila da je upravo skinula gaćice ili bi mi uzvratila jednostavnim opisom onoga što bi mi u tom trenutku radila. I ja sam se tako ponašao kad bi se ona meni prva javila. U zavisnosti od trenutnog raspoloženja bile bi to poruke sa opisima lizanja pičke, svršavanja po licu i sisama ili vrištanja, čupanja za kosu i guranja glave u jastuk dok joj ga nabijam otpozadi. Već u ponedeljak, prvog zvaničnog dana odmora, imao sam problem sa zavisnošću od poslovnih mejlova. Bez obzira na to što sam bio na odmoru, i što u nedelju uveče gotovo da nisam spavao, u ponedeljak ujutru sam se probudio u pola osam u vreme kad se inače budim radnim danima. Alarm na telefonu bio je isključen. Prevrtao sam se po krevetu, bezuspešno pokušavao da nastavim da spavam. Navika da proveravam mejlove razvila se u potrebu koju sam jedva kontrolisao. Ceo dan sam bio nervozan. Na trenutke su me preplavljivali blagi napadi panike i anksioznosti. Pomišljao sam da se naduvam, ali nisam smeo. Šta ako me budu zvali sa posla da nešto uradim? Tek oko pola šest po podne prvi put tog dana osetio sam se rasterećeno. Nisam se logovao na poslovni mejl. U utorak i sredu reprizirao sam ponedeljak, s tom razlikom što sam se više vremena provodio na Tau Volantisu i što sam se intenzivnije dopisivao sa Dunjom. U četvrtak i petak sam malo duvao. Odmor mi uopšte nije prijao. Bilo mi je još gore nego na poslu. Morao sam nešto da preduzmem. Bilo mi je jasno da je rešenje u promeni posla, na prvom mestu u odlasku iz Agencije. Najveći problem bio je kako to da uradim a da na eventualnom novom poslu ne krenem od nule. Ne bih imao snage za to. Ne bih takav posao ni prihvatio, a onih na kojima bih došao na neku bolju poziciju nije bilo ni na Infostudu ni na Lako do posla. Odlaskom iz Agencije, dobrim delom, ako ne i potpuno, rešio bih i problem sa Sonjom. Pošto se više nismo viđali van posla, ne bismo mogli da se viđamo ni na poslu. Sve drugo, što ne uključuje viđanje, očistiće formalnost vremena. Rešio sam da otvorim firmu. To mi je jedino delovalo razumno. Predugo sam o tome maštao i razmišljao da bi samo na tome i ostalo. Razmišljajući o novom poslu računao sam i na Viktora: nebrojeno puta smo već pričali o davanju otkaza i osnivanju naše agencije. Delatnost mi se onda nametnula sama od sebe a za njom i naziv firme. Agencija bi se zvala AppSolution a bavila bi se izradom i prodajom aplikacija za Facebook, Android, iOS i WindowsPhone, izradom sajtova, mobilnim marketingom, community managementom, onlajn oglašavanjem, e PR om, direktnim i marketingom na društvenim mrežama. Ukratko, AppSolution bi nudio platforme, alate i usluge za kvalitetno i efikasno komuniciranje brendova na internetu. Viktor bi se bavio programiranjem, a ja skoro svim ostalim. Morali bismo da zaposlimo i Sales Managera, u nekom trenutku i sekretaricu, a

Da li su u pitanju bili atavizmi iz perioda drkanja i sajber seksa sa Tamarom Stanišić ili su na delu bile puka zagorelost i napaljenost, nije mi bilo važno. Prepustio sam se lascivnosti a možda i prostačenju.

Kad sam o svemu razmislio još nekoliko puta, a za to sam potrošio skoro ceo vikend, zvao sam Viktora da se vidimo. Rekao sam mu da sam odlučio da dam otkaz. Bio je kod Nataše u Železniku, tamo je i prespavao, pa smo se dogovorili da se vidimo sutradan. Nije hteo da dođe kod mene. Izađi iz kuće; zidovi su za krečenje, prozore i slike a ne za ljude, rekao je. Prihvatio sam njegovu sugestiju da izađem napolje jer mi nije bilo važno gde ćemo se videti. U nedelju uveče, osmog dana odmora, Dunji sam na Viberu lizao pičku. Pitala me je da li hoću da se čujemo. To me je još više napalilo jer smo do tad samo četovali. Rekao sam joj da hoću. Odmah me je nazvala. Stenjala je, govorila mi da se dodiruje, da je gurnula jedan a zatim dva prsta, da zamišlja kako se jebemo u liftu njene zgrade. Drkao sam. Kad smo svršili, pričali smo kao da se ništa nije dogodilo. Ispričao sam joj za otkaz i AppSolution. Rekla je da mi zavidi i da joj je žao što ne može da daje otkaz svaki dan. Kad sam dala otkaz u Balkan Media Groupu, osećala sam se kao da sam ostavila dečka kretena, rekla je. Grozna sam, rekla je. Onda se cerekala. Pričala je i o svom poslu u Fashion & Beauty. Priznao sam joj da mi je sastanak kod njih, s terminološke tačke gledišta, bio jedan od nestvarnijih na kojima sam prisustvovao. Rekla je da je na tu vrstu izražavanja odavno oguglala i da je posao za sada ne smara. Dobro su prošli sa novogodišnjom kolekcijom i već su počeli da se spremaju za sezonu matura. Više iz zezanja ponudio sam joj da im AppSolution za sledeću kampanju napravi aplikaciju i ona se zainteresovala. Predložio sam da se aplikacija zove Moj kroj. Bila bi dostupna na Facebooku i svim mobilnim platformama. Glavna funkcija i tizer kampanje bili bi nešto tipa Kreiraj svoju matursku kombinaciju. U foto galeriji aplikacije bili bi svi modeli koje Fashion & Beauty nudi za mature a korisnik bi sam odabrao svoj autfit. Na kraju se generiše slika koju korisnik po volji može da šeruje na društvene mreže. U okviru kampanje postojala bi i nagradna igra u kojoj bi bile izabrane najlepše maturske odevne kombinacije. Pobedinici bi na poklon dobijali to što su sami sastavili. Rekla je da ne može sama da odluči i da će pričati sa direktorkom, ali i da je gotovo sigurna da ćemo dobiti posao. Rekao sam joj hvala i zamolio je da sa razgovorom sačeka dok ne dam otkaz. Rekla je da ne brinem i da neće reći da se radi o meni. Pričali smo duže od dva sata pre nego što smo jedno drugom poželeli laku noć. Ustao sam oko podneva. Čekala su me dva SMS a od Dunje. U prvom, koji je poslala u pola devet, pisalo je da je napaljena a u drugom, koji je stigao u petnaest do jedanaest, pitala je koliko tražim za aplikaciju Moj kroj i za koliko može da bude gotova. Čuo sam se sa Viktorom a onda Dunji odgovorio: tri nedelje, 2000 €? OK, radimo, odgovorila je za pola sata.

62 honorarno bismo angažovali knjigovođu i dizajnera. Za početak, pravno sedište agencije bilo bi na mojoj kućnoj adresi, a kasnije, ako se posao zahukta, iznajmili bismo prostor za kancelarije. U OneNote sam zapisivao sve što sam smislio. Viktorovu ideju o pokretanju niza sajtova koji bi zarađivali od prodaje oglasnog prostora sam modifikovao. Umesto sajta sa katalogom bolesti ili besplatne aplikacije za sex chat u kojoj bi se prikazivali oglasi, napravićemo sajt po uzoru na Buzz Feed, Viral Nova, Bored Panda i Distractify Objavljivaćemo fotografije novih svetskih čuda i ludila, lepih i neistraženih predela, svakakve boleštine sa Deep Weba, potresne sudbine ljudi i životinja, zanimljive klipove sa YouTubea ili bilo šta sa TLC a tekst i video klip o ženi koja je pojela osam troseda i pet fotelja ili o nekom tipu kojeg je ujela izuzetno opasna koralna zmija i koji se spasao tako što joj je odgrizao glavu a telo iskoristio da podveže nogu, da mu se otrov ne bi proširio telom. Viralni sadržaji trebalo bi da nam obezbede posećenost, a posećenost će možda doneti neke pare od oglašavanja. Do sadržaja ćemo dolaziti kao i svi: nadziranjem društvenih mreža i Reddita i preuzimanjem objava, uglavnom foto galerija, sa već razrađenih sajtova. Pretplatićemo se na mediatoolkit.com koji u ponudi ima servis za predviđanje koje vesti i internet stranice će u narednih nekoliko dana postati viralne. Na treću ideju za delatnost AppSolutiona došao sam zahvaljujući emisiji How It’s Made. Klijentima bismo nudili snimanje klipa od nekoliko minuta, koji bi za njega predstavljao čistu reklamu, koja sama po sebi ne bi bila dosadna kao što to reklame gotovo uvek jesu, i koju bi ljudi želeli da gledaju. Na primer, proizvođač čačkalica nam plati da snimimo kratak film o tome kako on pravi čačkalice: ceo proces, od neobrađenog komada drveta do pakovanja čačkalica na polici prodavnice, ili: proces proizvodnje čokolade, flaširanja vode, pravljenja vina, štampanja novina. Zanimljivo bi bilo videti i kako se pravi cement, voćni sokovi ili bilo šta što spada u robu široke potrošnje. Klip bismo postavili na YouTube, onda na naš sajt, a na Facebooku bismo sponzorisali objavu. Za snimanje kratkih filmova angažovali bismo Stefana Gavrića, kamermana Studija B, to jest Kamermana sa Twittera.

Dok sam čekao kraj Viktorovog radnog ponedeljka, guglao sam „otvaranje firme Beograd“. Iščitavao sam razna uputstva i pravilnike za otvaranje firme, uredbe o poreskim stopama, iskustva o sistemu PDV a i paušalnom oporezivanju, o bruto i neto platama, firmarinama, OP obrascima, izradi pečata, PIB u, fiskalnim kasama, doprinosima za obavezno osiguranje, kao i o razlici između ortačkog, komanditnog, akcionarskog i društva sa ograničenom odgovornošću. Da je Dario za nijansu manji kreten, verovatno bih odustao pred svim tim čvorovima administracije. Zatim sam na sajtu Privredne komore Srbije pronašao Vodič za osnivanje firme. Tu je sve lepo sažeto i objašnjeno, ali sam na kraju završio čitajući Zakon o privrednim društvima, Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, Pravilnik o sadržini registra privrednih subjekata i dokumentaciji potrebnoj za registraciju i Odluku o naknadama zaposlove registracije i druge usluge koje pruža Agencija za privredne registre. Osećao sam se bespomoćno pred gomilom neprobojnog teksta zaraslog u apstraktni korov birokratije. Olakšanje je usledilo istog trenutka kad sam pozatvarao sve te zakone i odluke. Imao sam utisak kao da mi je neko uzeo pa vratio mozak.

Procedura otvaranja traje pet dana a potrebno je da platim 540 dinara za takse uslugu registracije neće naplatiti ako im budem klijent za knjigovodstvo. Na kraju su napisali da je najbolje da dođem kod njih da se o svemu dogovorimo: o vrsti firme, redosledu koraka kao i ovlašćenju da sve to mogu da urade umesto mene. Napisali su i svoju adresu, brojeve telefona i radno vreme. U potpisu je stajalo Lidija Petronijević. Zahvalio sam joj i napisao da ću doći sutra pre podne. Nakon toga šaltao sam kanale na TV u i pripremao se za izlazak među ljude od krvi, mesa i gluposti. Zaustavio sam se na RTS u. Bio je kraj Vesti. Voditeljka vremenske prognoze rekla je da je iznad Srbije toplo za ovo doba godine, ali da vlažna nestabilna vazdušna masa nadire sa juga. Dosta je bilo kratkotrajnih pljuskova praćenih grmljavinom a jake padavine zabeležene su duž Velike Morave i u Negotinskoj Krajini. Iznad većeg dela Balkanskog poluostrva do kraja dana i tokom noći umereno i potpuno oblačno, mestimično s kišom a mogući su i pljuskovi s grmljavinom. Ujutru u Srbiji ponegde kratkotrajna magla, tokom dana promenljivo oblačno i toplo. Jutarnja temperatura 4 do 8 stepeni a najviša dnevna od 13 do 19. Pričala je i nešto o frontalnim zonama, sinoptičkim i temperaturnim mapama, kao i da će prekosutra po podne talas hladnog vazduha iz srednje i zapadne Evrope u naše krajeve doneti pogoršanje vremena. Isključio sam TV, iz ormara izvadio kišobran i otišao na Twitter. Napisao sam da se ljudi od ostalih životinja ne razlikuju po razumu već po gluposti, a ponekad i po prostodušnosti na Facebooku. Zatim sam još jednom pročitao sve ono što sam o AppSolutionu smislio tokom vikenda a potom sam fajl aploudovao u cloud. Sa Viktorom sam se našao u kafiću Bard kod Zvezdara teatra. Stigao sam koji minut pre njega. Čim je došao, rekao sam da hoću da dam otkaz i otvorim svoju agenciju. Šta se desilo?, pitao je. Ispričao sam mu zašto hoću da dam otkaz. Rekao je da razume i da se slaže sa mnom. Onda sam se nakačio na OneDrive i na telefon svukao fajl appsolution.one. Detaljno sam mu obrazložio ceo plan i ponudio mu da mi se pridruži. Pio sam moku sa crnom čokoladom, a on kratki espreso i tuborg. Dok sam mu pričao o AppSolutionu, nekoliko puta je rekao da o davanju otkaza ozbiljno razmišlja otkako se zaposlio i da odavno želi da otvori firmu. ,,Da li si spreman da daš otkaz?“, pitao sam ga.

„Jesam, ali za dva meseca, kad otplatim poslednju ratu kredita za kola.“ Rekao sam mu da ako iz bilo kog razloga ne može da se upusti u posao sa AppSolutionom to odmah i kaže. Ne odmah, izvini, razmisli nekoliko dana pa mi onda kaži da li mogu da računam na tebe, rekao sam. Rekao je da nema potrebe da razmišlja, podsetio me da smo o odlasku iz Agencije i otvaranju firme pričali milion puta, ali da nikad do sada nismo imali ništa opipljivo, zamolio me da ga trpim još dva meseca dok se ne otarasi banke i da će za to vreme za AppSolution raditi sve što treba: noću, vikendima, sa posla. Dogovorili smo se da ja cimnem Kamermana a on Natašu Žižić i da im ponudimo da honorarno rade za AppSolution. Kamerman bi se bavio video produkcijom a Nataša bi radila kao Sales Manager.

Opet sam otišao na rezultate pretrage na Googleu. Ovog puta kliktao sam na oglase. Tako sam našao knjigovodstvenu agenciju Kalkulus koja je pored vođenja knjiga nudila i uslužnu registraciju firme. Poslao sam im mejl sa pitanjem šta mi je sve potrebno za registraciju marketinške agencije, koliko će to da košta i koliko će da traje. Odgovorili su mi za manje od pola sata. Rekli su da mi treba fotokopija lične karte, overen OP obrazac, popunjena Registraciona prijava o osnivanju i račun u banci.

64 Ispričao sam mu i za agenciju Kalkulus i da ujutru idem kod njih da pokrenem proceduru za osnivanje firme. Nakon što sam u agenciji Kalkulus potpisao ugovor o zastupanju i registracionu prijavu za APR, video sam se sa Kamermanom. Čini mi se da je pristao i pre nego što sam mu ispričao šta bi tačno trebalo da radi. Čak je ponudio da pilot epizodu ako treba snimi i besplatno. Viktorov susret sa Natašom nije bio samo poslovni. Kad sam ga nazvao da pitam da li je Nataša pristala da za AppSolution radi kao Sales Manager, rekao je da je Natašu jebao uz ispupčeno ogledalo koje ima u dnevnoj sobi i da su joj sise bile veće nego ikad. A i glava joj je bila uznemirujuće velika. Tek nakon toga prepričao mi je za mene interesantniji deo susreta sa Natašom. Rekla je da će se potruditi da Dariju preuzme što više klijenata. Ali, ima uslove, hoće da se vidimo sve troje, rekao je. Uprkos tome što sam rekao da me za Nature vezuju loše uspomene, sutradan sam se sa Viktorom i Natašom našao u Natureu. Bila je sreda. Dok smo pričali o AppSolutionu prvo me je zvala majka a potom Kamerman. Majka je rekla da bi bilo lepo da u subotu dođem na ručak, da će u subotu na ručak doći i moj brat sa porodicom, a zatim ponovila da bi bilo lepo da u subotu dođem na ručak i da će u subotu na ručak doći i moj brat sa porodicom. Rekao sam joj da ću u subotu doći na ručak. Kamerman je rekao da ima ideju: AppSolution bi mogao da radi i kao content provider agencija. O tome se raspitao na Studiju B. Umesto da video klipove kačimo na internet, predložio je da napravimo emisiju koju bismo možda mogli da prodamo nekoj televiziji. Tek nakon što se emituju na TV u, epizode možemo da kačimo na YouTube, rekao je. Rekao je i da bismo od televizije kao production fee mogli da dobijamo hiljadu i po evra po epizodi. Pričao je i o sponzorskim paketima, advertising shareu, block bumperima, prvoj i poslednjoj poziciji reklame u reklamnom bloku koji seče emisiju, kao i da ne treba zanemariti finansijski potencijal činjenice da je kreativni sadržaj emisije zapravo ceo o klijentu. Drugim rečima: reklama, rekao je Kamerman. U toku nedelje epizoda bi imala jednu premijeru i dve reprize. Mi bismo dobijali deset odsto profita od reklamnog bloka emitovanog za vreme premijere. Epizoda bi trajala dvanaest minuta. Za početak morali bismo da uradimo četiri pilot epizode i da to ponudimo televiziji. O tome da li će se sadržaj koji ponudimo emitovati odlučuje programski direktor televizije. Da bi odlučio, mora prethodno da ih pogleda, a uglavnom ne gleda pristigle ponude jer se gotovo sve unapred dogovara. Ako ipak odluči da pogleda i ako mu se svidi ili ako preko neke političke partije uspemo da ga privolimo da pogleda i dopusti da se epizode emituju, to i dalje ne znači da će televizija sa AppSolutionom sklopiti ugovor. Emisija mora da ima dobar share da bi došlo do potpisivanja ugovora, odnosno mora da ima petnaest odsto od ukupnog sharea na mesečnom nivou subotom i nedeljom da bismo dobili ugovor na godinu dana. Nataša je rekla da nam niko neće dati pare za pilot epizode. Viktor je rekao da se Kamermanova priča previše svodi na ako i možda i da bi je kao takvu možda najbolje bilo odbaciti ako ne predloži nešto konkretnije. U odnosu na Viktorovo i Natašino finansijsko ne, moje je bilo principijelnije: ako u osvit doba interneta treba da pokrećem oflajn posao, pre ću se opredeliti za nešto iz oblasti izumrlih starih zanata nego za mogući angažman sa još uvek živom televizijom dvadesetog veka. Pre nego što su me nazvali majka i Kamerman, Nataša je rekla da pristaje da za AppSolution radi kao Sales Manager. Mislim da je fer da u zavisnosti od visine feeja deset do dvadeset odsto od novca koji donesem ide meni, rekla je. Ni kod Darija nisam imala više, rekla je. Nadam se da vam je to okej, rekla je Viktoru i meni. Rekli smo joj da je to okej a onda nazdravili. Nakon toga Nataša je ustala i prišla vlasniku restorana molekularne gastronomije Nature koji je za šankom najverovatnije rešavao ukrštenicu. Nešto mu je pričala a on ju je gledao pažljivo, gotovo zaljubljeno. Onda su došli u separe iz kojeg smo ih Viktor i ja posmatrali. Nataša je rekla da mu je rekla za AppSolution. Vlasnik restorana se bečio i klimao glavom. Malo se i smeškao. Onda je rekao da mu je drago što smo rešili da se osamostalimo i da će nam on u tome pomoći dokle god se to ne kosi sa njegovim interesima. Nekako sam prešao preko tog čina primitivne iskrenosti. Onda je rekao da mu se ideja o snimanju klipa o molekularnoj gastronomiji veoma dopada i da možemo da snimamo kad god hoćemo. I meni bi se veoma dopalo da je besplatno, rekao sam u sebi. Verujem da će klip videti mnogo ljudi, pa sam, u tom smislu, za internet kampanju spreman da platim koliko god treba da bi klip videlo što više ljudi, rekao je. Sve vreme se kezio i širio ruke, u gestovima nije imao ništa karakteristično: da ga ne znam, mogao bi biti bilo ko. Činilo mi se da iza njegovog dobronamernog osmeha ne stoji ništa drugo do čista glupost.

U subotu sam se jedva probudio oko jedanaest. Na brzinu sam popio kafu i istuširao se. Oko podne sam pozvao taksi. Došao je za tri minuta. Čim je taksi krenuo, Dunji sam poslao smajlija. Mmmm, odgovorila je. Šta sad radiš?, pitao sam je. Želim da me tucaš, rekla je. Dođi, pisalo je u sledećoj poruci. Napisao sam joj da sam krenuo kod roditelja na ručak. Odgovorila je da je za razliku od ručka ona gotovo izvesno zagorela. Kurac mi se grčio. Taksista je pričao kako mu je neki tip u Borči mačetom izbio zube. Strašno, rekao sam. Vlažna sam, Rige od Fere 25b/3, napisala je Dunja. Seksualna želja borila se sa roditeljskom trpezom i toplinom porodičnog doma. Naizmenično sam zamišljao kako mi Dunja puši i kako u tanjir sipam minestrone a potom podvarak sa suvim šljivama. Kad sam poslednji put prisustvovao porodičnom okupljanju i gozbi koja je tom prilikom pripremljena, hrana je bila raznovrsna i ukusna a atmosfera raznovrsna i mučna. Kad sam došao na ručak, nisam bio ni mrzovoljan ni ravnodušan ni gladan. Pre svega bio sam odmoran, na neki sentimentalan način prijao mi je miris stana u kojem sam odrastao i imao sam volju da se sa svima ispričam. Pre nego što je i brat došao, s roditeljima sam pričao o zdravlju, poslu i tome šta ima novo. Nije bilo ništa novo i svi smo bili zdravi. Onda je brat došao sa svojom porodicom, sa suprugom Ksenijom i preživahnim potomcima. Deca su trčala po stanu, vrištala, otvarala fioke, palila i gasila sijalice i televizor, bacala igračke. Mali Petar je neprestano tražio loptu dok je Vanjica gurala šaku u usta. Jednom je zagrizla i nogaru od stola. Sva ta dečja histerija žešće me je nervirala. U jednom trenutku sam gotovo poželo da im ostavim trajnu traumu tako što ću pred njima da se ubijem. I Ksenija je gubila strpljenje: postavila ih je na krevet i rekla im da neće gledati Pepu Prase ako se ne smire. Vanjica je počela da plače. Ksenija ju je uzela u naručje i mala se smirila. Onda me je Ksenija pitala kad ću da se ženim. Rekao sam joj da sam taj koncept društvenog udruživanja odbacio. A deca, rekla je. I to sam odbacio, rekao sam. Otac mi je rekao da ne budalim. Brat se sa njim složio uz drugačiji izbor reči: rekao je da je vreme da počnem da razmišljam o ulasku u svet odraslih. Odgovorio sam mu da je podizanje kredita događaj posle kojeg se može smatrati da je neko odrastao. Roditelji će pristrasno reći da je to rođenje

U petak, oko jedan, probudila me je Lidija Petronijević iz agencije Kalkulus. Rekla je da je iz APR a stiglo rešenje o registraciji firme. Nedostaju još pečat, PIB i račun u banci. To ćemo zajedno regulisati za dva do tri radna dana, rekla je. Kad sam prekinuo vezu sa Lidijom, Viktoru sam poslao SMS da će sredinom sledeće nedelje AppSolution biti pravno lice. Kasnije tog dana majka me je zvala da proveri da li ću sutra doći na ručak. Potvrdio sam dolazak.

65 Nakon sastanka krenuo sam kući, a Viktor je sa Natašom otišao na večeru: valjda im je to bila šifra za seks. Iz Ulice Nikole Spasića, u kojoj se nalazi Nature, izašao sam u Knez Mihailovu i krenuo ka stanici dvadesetosmice kod Filozofskog. Veče je bilo tmurno a Beograd je i dalje mirisao na zimu. Koračao sam lako. Osećao sam se smelo i rasterećeno. Telo mi je obuzimala neka spokojna praznina: praznina kao mogućnost, a ne kao nedostatak. Te noći nije mi se spavalo. Zakupio sam domen appsolution.rs. Neophodno je da što pre pokrenemo sajt. Na themeforest.com sam nekoliko sati pregledao HTML teme ne bih li pronašao neku koju će Viktor preraditi u sajt AppSolutiona, a na Facebooku, Tvvitteru, Google Plusu, YouTubeu, Instagramu, Pinterestu i Instagramu sam otvorio naloge za AppSolution. Ostatak večeri, pre nego što sam ipak zaspao, razrađivao sam ideju za mobilnu aplikaciju koju bismo mogli da prodamo vlasniku restorana molekularne gastronomije Nature. Sve što mi je palo na pamet zapisivao sam u OneNote. Aplikacija bi služila za primanje porudžbina i kontrolu računa u Natureu. Umesto da gost maše konobaru ili da čeka da konobar dođe, može sa menija restorana, koji bi takođe bio sastavni deo aplikacije, da izabere stavku i napravi porudžbinu. Svaki sto imao bi svoj ID na osnovu kojeg bi se porudžbina identifikovala. Aplikacija bi prikazivala i stanje na računu. Taj deo aplikacije nazvao sam Virtuelni konobar. S druge strane, aplikacija bi pomoću share buttona imala izlaz na društvene mreže, prvenstveno na Foursquare, Facebook i Tvvitter. svakim check inom iz Naturea korisniku bi sledovao popust od deset odsto na aktuelni račun. Aplikacija bi pored toga imala cenovnik restorana, kontakt informacije, formular za rezervacije, razne zanimljivosti o molukularnoj gastronomiji, a preko notifikacija korisnik bi bio obaveštavan o aktuelnim ponudama i novim stavkama na meniju. Aplikacija bi bila dostupna za Android, iOS i Windows Phone uređaje. Kad sam se probudio, četvrtak je već bio poprilično odmakao. Bilo je dva po podne. Skuvao sam kafu i nazvao Viktora. Prepričao sam mu ideju o aplikaciji za Nature. Rekao je da je odlična i da može da napravi endžin u kojem će se lako menjati sadržaj, dizajn i pozicije elemenata i da misli da ćemo lako moći da je prodamo još nekom, ne samo Natureu.

Ana U Zemlji Čuda piše scenario za pornić film će se zvati Phalusophy of lmmanuela Cunt. Rekla je da će imati i Director’s uncunt. Jovana Stop DM tvitnula je da je jezik kojim Srbi danas govore srpskokromanjonski. Aristotel Onanis se pita da li je Devica Marija, pod uslovom da je bezgrešno začela, na porođaju sa rođenim sinom izgubila nevinost. Učiteljica Solfeđa je napisala da obožava žive svirke na bugarski način. Maja Nokti tviterašicama daje popust od 15 odsto za nail art. Joca Uskoković kaže da u kreativnom procesu cigarete spadaju u repromaterijal. Blic je postovao link ka tekstu o firmi koja iznajmljuje lažne paparace svima koji žele da se osećaju kao zvezde. S Twittera sam otišao na Tau Volantis da ubijam Nekromorfe. Bio sam previše naduvan da bi mi prijao horor Dead Spacea. Isključio sam igricu. Otišao sam na Facebook i javio se Ani U Zemlji Čuda. Ispričao sam joj šta se dogodilo sa Dunjom i kako se zbog toga osećam. Rekla je da sam ludica i poslala mi :*. To mi je bilo smešno. Napisao sam joj da sam budala, a ona meni da sam pomešao

66 deteta, ali čovek nema instinktivan odnos prema kreditu i zato je podizanje kredita zajebanije od podizanja dece. A i radost od kredita traje dok prva rata ne stigne na naplatu, rekao sam mu. Kad mi je rekao da o tome ne mogu da pričam jer nemam decu, rekao sam da imam roditelje. Majka se na to nasmejala. Otac se zabavljao s unučićima. Brat mi je rekao da sam kreten. Majka je rekla da se ne svađamo. Ksenija je jela tortu. Dok se taksi spuštao niz Bulevar, flešbek mi je tutnjao u glavi. Proživljavao sam okupljanje porodice, ali nisam želeo da ga tog dana i doživim. Više mi je prijala pomisao da gledam kako se Dunja davi mojim kurcem i kako guta spermu nego da opet gledam Kseniju kako kao ošamućena ptica u samrtnom ropcu prevrne očima svaki put kad čorbu iz kašike saspe u usta. Poslao sam Dunji poruku da dolazim. Odgovorila mi je da želi da budem grub. Rekao sam taksisti da umesto u Požešku idemo u Rige od Fere. Nazvao sam majku i rekao joj da ću najverovatnije kasniti. Ćutala je a onda pitala zašto. Glas joj je bio tih i smiren, ali sam u njemu prepoznao ljutnju. Rekao sam da poslednje dve nedelje intenzivno radim na otvaranju svoje firme, da mi je iskrsao važan poslovni sastanak i da ću u ponedeljak da dam otkaz. Opet je ćutala a onda me pitala da li sam dobro. Rekao sam da se osećam odlično. Seks sa Dunjom bio je skoro prosečan. Ne računajući puku penetraciju i to što je ona malo stenjala, gotovo ništa od onog što smo jedno drugom obećavali nije se dogodilo. Trajalo je kratko i više je bilo napeto nego uzbudljivo. Strast, napaljenost i mnoštvo poza ostali su arhivirani u inboksima na Facebooku i Viberu i SMS konverzacijama. Ne znam da li je svršila. Ja jesam. Ležao sam na Dunjinom krevetu i pušio. Ona je gola sedela u fotelji i takođe pušila. Pričali smo. Ne znam o čemu. Mislio sam na Sonju. Osećao sam se prljavo. Grizla me je savest. Prevario sam je: baš tako sam se osećao. U jednom trenutku Dunja je ustala i legla pored mene. Bilo mi je nelagodno kao da nije živa. Vreme nisam doživljavao u skladu sa časovnikom: proticalo je neumereno brzo. I misli su mi se smenjivale istim tempom. Nisam mogao da se koncentrišem. Krv mi je strujala kroz glavu, grebala mozak i pumpala pritisak: zujalo mi je u ušima. Usisavao me je nekakav patetičan vrtlog emocija. U svakoj je bila Sonja. Srce mi je jako tuklo a u grudima sam osećao crnu loptu. Sve što mi je prolazilo kroz glavu ulivalo se u tu loptu i činilo je nepodnošljivo teškom. Nisam to više mogao da trpim. Želeo sam da budem sam. Rekao sam Dunji da moram kod roditelja na ručak. Zatim sam ustao, obukao se, pozvao taksi i krenuo kući. Čim sam ušao u stan, otišao sam pod tuš. Pokušavao sam da sa sebe sperem miris Dunje. Mazao sam se šamponom, gelom za tuširanje, sapunom, ali Dunja je i dalje bila tu. Razmišljao sam o Sonji, Dunji, televiziji, AppSolutionu, fudbalu, Facebooku, Twitteru, Netopisu, Deep Webu, deci, bratu, Kseniji, roditeljima, internetu, Pepi Prasetu, otkazu, Sonji, skanku, Dunji, Filipu, raskidu, Dariju i verovatno o još mnoštvu stvari koje nisam stigao da registrujem. Iznova sam na telo nanosio sapun, gel za tuširanje i šampon, ali miris Dunje je bio jači. Prao sam nos, gurao šampon u nozdrve, kijao i kašljao, zatim opet na celo telo nanosio sapun, gel za tuširanje i šampon. Bilo mi je muka. Tuširao sam se dok je u bojleru bilo tople vode. Čim sam izašao iz kupatila, smotao sam džoint, naduvao se i otišao na Twitter. Gospođica Dara kaže da je najiritantnija stvar na svetu onih nekoliko kapi soka koje ne mogu da se iscede iz tetrapaka. Pre toga je tvitnula da u svakoj firmi postoji neko ko je dokon. Mario Brdar je napisao da ne voli žene opterećene kilogramima, u oba smisla reči opterećene. Telegraf je šerovao link uz koji je stajao komentar da slepo crevo ipak nije potpuno beskorisno.

67 osećanja i da misli da se osećam loše ne zato što sam na neki način prevario Sonju već zato što sam prevario nadu da ćemo opet biti zajedno. Sa Anom U Zemlji Čuda pričao sam duže od sat. Sve vreme sam slušao Covenant i pušio. Što smo duže pričali osećao sam se bolje: njeno onlajn prisustvo me je smirivalo. Kad je skank počeo da popušta, sve ludilo dvonedeljnog odmora rasteglo me je preko kreveta. Oko sedam me je probudio SMS od majke. Mislim da sam tek bio zaspao. U poruci je pisalo: Ako ne možeš da dođeš, možeš bar da se javiš. Odgovorio sam da sam zaspao kad sam se vratio sa sastanka. Nije mi Probudioodgovorila.samseoko pola jedanaest. Bio sam potpuno ošamućen. Na Drugom programu RTS a pričali su o nekom liku, vlasniku internet prodavnice video igara, koji je pre nekoliko godina u Uslove korišćenja na svom sajtu dodao stavku da kupac prihvatajući uslove korišćenja istovremeno vlasniku sajta poklanja svoju besmrtnu dušu. Kako Uslove korišćenja gotovo niko ne čita, uspeo je da sakupi sedam i po hiljada duša i od toga napravi dobru reklamu za sajt. Kad mi se tok misli stabilizovao, javio sam se Dunji. Odmah smo počeli da se smejemo. Za nekih pola sata Dunja je stenjala u slušalicu. Bila je nedelja a sutradan je nakon dvonedeljnog odmora trebalo da se vratim na posao. Osećao sam bezrazložnu nelagodu. Ispravnije bi bilo da sam bio srećan. Ne zbog povratka u Agenciju već zbog otkaza koji ću dati. Od jutra sam radio po kući da ubijem nervozu. Gotovo da mi je bilo krivo što nemam više prljavih sudova i prašnjavih tepiha. Oprao sam prozore i zavese, usisao ceo stan i otirač ispred ulaznih vrta, defragmentirao hard disk nakon što je Kaspersky završio Full Scan, oribao pločice u kuhinji i kupatilu, oribao kadu i WC šolju, očistio ekran televizora, tražio paučinu po ćoškovima. Oko dva po podne sve je bilo čisto. Ubio sam tri pauka i u karantin spakovao dvanaest malwarea. Dok sam čistio stan razmišljao sam o Sonji i Dunji. Griža savesti koja me je mučila u subotu nazaustavljivo je jenjavala. Nije bilo razloga da se tako osećam. Čak i da sam i dalje bio u vezi sa Sonjom, to svejedno ne bi bila veza u kojoj bi odsustvo vernosti sa moje strane obezbeđivalo razloge za osudu i moralne dileme: ako ni zbog čega drugog onda zbog Sonjinog dečka Filipa. Dok sam ručao skrolovao sam Timeline. Science Dump je šerovao tekst o paradoksu putovanja kroz vreme. Prepričao sam ga u statusu: Ako bih se vratio u prošlost i ubio majku pre nego što je upoznala mog oca, ne bih mogao da se rodim. Ali, ako se ja ne bih rodio, onda ne bih mogao da ubijem majku tako da bi ona mogla da me rodi pa bih onda mogao da se vratim u prošlost i ubijem je, i tako ukrug. Sonja mi je lajkovala status: to nam je bio prvi kontakt posle više od petnaest dana. Taj lajk se suprotstavljao folkloru društvenih mreža: nije mi prijao, uznemirio me je. Uskoro mi se Sonja javila u inboks. Rekla je da sam im nedostajao u Agenciji. Poslao sam joj hvala i smajlija. Rekla je da sam nepopravljiv i pitala me šta radim. Rekao sam joj da razmišljam. Pitala je o čemu. O smrti, odgovorio sam. Rekla je da sam kreten i dodala smajlija. Napisao sam joj da u svakom smajliju ima pola istine, a ona meni da ja to najbolje znam. Onda sam joj rekao da sam definitivno rešio da dam otkaz. Rekla je da mi odmor baš prija i da joj je drago zbog toga. Kad sam joj rekao da se ne zajebavam, rekla je da moramo da se vidimo. Predveče je došla kod mene. Nedostajali su jedino dodiri i prisnost pa da sve bude kao nekad, a Filip je i dalje bio višak. U početku smo pričali s dosta nelagode. Kao da smo na speed dateu. Kako si, kako si ti, šta ima novo, a kod tebe, na poslu standardno i slična suvišna protokolarna pitanja i odgovori. Suština se nekad ne može zaobići. Trebalo je da pričamo o njoj, meni i Filipu. Posle toga o mom otkazu. O nama troma nismo pričali. Pitala me šta se dogodilo i zašto hoću da napustim Agenciju. Rekao sam joj da sam, kao što to već zna, odavno nezadovoljan, da mi se napokon sve smučilo i da sam odlučio da odem. Rekao sam joj i za AppSolution. Onda je rekla da misli da grešim, da sad nije dobar trenutak da odlazim, a još je nepogodniji za pokretanje vlastitog biznisa. Svetom i dalje vlada ekonomska kriza a ni konkurecija nije zanemarljiva. Najbolje bi bilo da sačekam još malo. Da se strpim. Da izdržim. Da sačekam bolje uslove pa tek onda da se upustim u nešto tako ozbiljno kao što je davanje otkaza i otvaranje firme.

Pokušala je da me odgovori i pričom da je Dario spreman da mi da povišicu. Onda me je ispitivala za AppSolution: šta ću tačno da radim, kako ću da pronalazim klijente, ko će sve da radi? I najvažnije od svega, rekla je, odakle ti pare? Da li ću moći da preživim ako puknem sa poslom? Rekao sam joj da mogu da je razumem, ali ne i da je poslušam. Za tri godine u Agenciji, bez obzira na teret kredita,

68 uštedeo sam dovoljno da nekoliko meseci mogu da živim bez stalnog posla, računajući i troškove za pokretanje i održavanje firme, rekao sam. Na kraju je rekla da joj se sviđa to što sam smislio i da je oduvek znala da ću otići. S jedne strane joj je drago, a sa druge žao. Zatim smo ćutali. Vladala je potpuna tišina. Televizor je bio mutiran a muzika na kompjuteru pauzirana. Onda je rekla da je tužna i da bi volela da duvamo. Pustio sam muziku. Dok sam rolao skank slušali smo Does It Offend You, Yeah i pričali o AppSolutionu. Ležali smo na krevetu i duvali. Između nas su bile krem bananice i pepeljara. Dok smo jedno drugom dodavali džoint, dodirnuli bismo se vrhovima prstiju. Pričaj mi nešto, rekla je. Bio sam naduvan, flešbekovi su me šamarali i nisam znao šta da joj pričam. Uhvatio sam je za ruku. Bila je topla. Rekla je nemoj i sklonila je. Ja svoju nisam. Ostavio sam je između nas, otvorene šake. Gledao sam u plafon i ćutao. I ona je ćutala. Onda je ona mene uhvatila za ruku. Ležali smo jedno pored drugog držeći se za ruke. Gledano s plafona ličili smo na veliko slovo M. Provlačila je svoje prste između mojih i ja između njenih. Smeškao sam se. I dalje smo ćutali. Onda smo počeli da se ljubimo, nežno, polako, zaljubljeno i spontano. Ni o čemu nisam razmišljao. Jednostavno sam se osećao dobro. Što je vreme više prolazilo to smo se više prepuštali. Valjali smo se po krevetu, grlili se. Bez žurbe smo svlačili jedno drugo. Osećao sam njeno telo na sebi, poda mnom, pored mene. Kad sam joj ga stavio, obavila je noge oko mog struka i jako me zagrila. Ljubio sam je po vratu. Na leđima sam osećao njene prste, na vratu dah njenih toplih uzdaha. Onda me je pustila, potpuno se omlitavila i počela da plače. Bio sam zbunjen. Odgurnula me je, okrenula se prema zidu, sklupčala i nastavila da plače. Grčila se i jecala. Kosa joj je prekrivala lice. Seo sam pored nje. Hteo sam i da je zagrlim i da je okrenem prema sebi i da pričam s njom. Ona se još više skupljala i plakala. Zapalio sam cigaretu i utišao muziku. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što je prestala da plače. Rekla je samo izvini i ne mogu. Pokušavala je da se se pokrije rukama. Kao da se skinula pred potpunim strancem. Onda je ustala i obukla se. I ja sam uradio isto. Tad mi je bilo jasno da je među nama gotovo. Nije odmah otišla. Sedeli smo i ćutali. U glavi sam osećao nepodnošljiv pritisak, u ušima mi je zujalo, stomak mi se zgrčio. Šminka joj je bila razmazana. Ovo nije smelo da se desi. Ne mogu to više da mu radim, bilo je sve što je rekla ili sve što sam čuo. Ubrzo je otišla.

Sa Viktorom sam potom pričao o registraciji AppSolutiona: izrada pečata, poreski identifikacioni broj i račun u banci delili su me od osnivanja firme za to mi je trebalo dva dana. Rekao je da će do kraja nedelje završiti sajt AppSolutiona i da je već počeo da radi aplikaciju za Fashion & Beauty. Bio je ponedeljak i bilo je jutro morao sam da ćutim. Tu korporativnu naviku i dalje nisam bio prevazišao. Otišao sam na Facebook i javio se Dunji Drakulić. Malo smo ćaskali a onda se dogovorili da nakon posla svrati kod mene. Hoću da nas snimaš, hoću da znam kako izgledam dok ti pušim i dok me jebeš otpozadi, rekla je. Odmah sam se napalio. Rekao sam joj da sam očajan što ne možemo da se teleportujemo na neko mesto prikladnije od inboksa na Facebooku. I ja sam, odgovorila je. Onda je rekla da mora da ide i da se nije šalila za snimanje.

LOG OUT CQ to jest koeficijent harizmatičnosti PR menadžera, direktora sektora za korporativne komunikacije ili vlasnika PR menadžera izračunava se kad se količina sreće nastale usled PR objave pomnoži sa vrednošću medijskog publiciteta objave a onda podeli sa IQ om nosioca sreće: što je IQ manji, CQ je neobuzdaniji. U zavisnosti od tona objave, koeficijent harizmatičnosti dobija pozitivne ili negativne vrednosti. Ako je objava neutralna, CQ nije egzaktno izračunljiv i izjednačava se sa neuračunljivošću PR menadžera, direktora sektora za korporativne komunikacije ili vlasnika PR menadžera. Uticaj CQ a na ponašanje i društvenu prihvatljivost PR menadžera direktno je zavisan od količine, tona i perioda izloženosti PR objavama. Kad je objava pozitivna, PR menadžer se oseća kul: kod uspešnih kampanja to osećanje se stepenuje sa brojem objava. Kod negativnih objava formula koja definiše mentalno stanje PR menadžera nešto je drugačija: tu se negativni koeficijent harizmatičnosti korenuje sa brojem negativnih objava i množi sa lukavošću tako da bez obzira na broj negativnih objava formula uvek daje isti rezultat profesionalni odnos prema klijentu u kojem se uspešnost PR kampanje ne meri brojem objava već njihovim plasiranjem u ciljane medije. U prvom slučaju PR menadžer je nesnosan, a u drugom kažnjen sa dvadeset odsto od plate.

Kad sam se sa odmora vratio u Agenciju, koeficijent harizmatičnosti bio mi je na nuli. Dve nedelje bez objava i korporativnih šerova potpuno su me udaljile od sveta sačinjenog od betona, novca i informacija sa znatnim primesama silikona, botoksa, stresa a katkad i sperme. Prošao sam hodnikom između staklenih ofisa: pravio sam se da su prazni, nikom se nisam javio. Miris ustajalog vazduha mešao se sa mirisom papira, tonera štampača i prašine koju su kuleri isterivali iz tek uključenih kompjutera. Na staklenim zidovima visili su kalendari izbrendirani logotipima klijenata, drečavo zeleni, žuti i roze stikeri, isečci iz novina i poneki dečji crtež. Personal Assistant to Managing Director, Client Service Manager, HR i New Media Manager u kuhinji su kuvale kafu. Kopenhagen je evropski Njujork, rekla je HR. PR of Creative Department već se bila zatvorila u svoj boks. Sedela je za stolom, telefonirala, provlačila ruku kroz dugu plavu kosu i smejala se. Dvostruko staklo sa vakuum džepom držalo je njenu jutarnju radost zarobljenu unutar kjubikla. Bilo je mučno videti taj gluvi smeh. Lepa je: savršeno bi se uklopila na oglas za stambeni kredit ili bilo koji nacistički plakat. Mahnula mi je. CSR Specialist nepomično je stajao kraj otvorenog prozora. Ruke su mu visile niz telo. Nije iskočio. Account Executive jednom rukom držala je miša, drugom štapić od heljde. Gotovo smelo gazio sam po plavom itisonu, bez žurbe sve dublje zalazio na neprijateljsku teritoriju, napredovao ka staklenom zatvoru koji sam na kraju hodnika delio sa Viktorom. Sonjin kjubikl bio je prazan. Otkako me je alarm telefona probudio za posao, osećao sam se čudno. Nešto nije bilo u redu, ali nisam znao šta. Na putu do tramvajske stanice osećao sam se još čudnije. Gledao sam na sat da slučajno nisam krenuo ranije. Nisam. Sve je delovalo normalno: jutro je bilo blago tmurno, ljudi su smušeno hodali ulicama. I pre sam odlazio na odmor, ali nikad se nisam osećao tako nedefinisano kad sam se sa odmora vraćao na posao. Prvo sam mislio da je to zbog otkaza koji sam nameravao da dam. Tek kada sam ušao u Agenciju i krenuo ka svom ofisu, shvatio sam kako se osećam: nisam bio pod stresom i osećao sam se normalno. Viktor je na posao bio došao pre mene. Sedeo je za kompjuterom. U ušima je imao slušalice. Rekao je da gleda snimak webinara o banerskom oglašavanju i remarketingu. Okrenuo sam Dariovu sekretaricu i tražio sastanak s njim. Rekla je da Dario dolazi oko jedanaest i da će verovatno moći da me primi pre kolegijuma koji počinje u podne. Rekao sam da mi je važno da se što pre vidim s njim. Preneću mu, odgovorila je.

Dok sam čekao da Dario dođe, na Facebook sam postovao status da je internet osnova savremenog sveta i da bi se sa nestankom interneta svet kakav poznajemo raspao i prestao da postoji. U tom usporenom, postapokaliptičnom svetu internet bi bio mit o davno izgubljenom raju, proročanstvo koje bi se prenosilo telegramima i fiksnim telefonima. Pokolenja bi sedela na grobljima mašina i zaboravljene tehnologije čekajući drugi dolazak interneta.

Čim mi je erekcija splasnula, nastavio sam da mislim o teleportu. Rekao sam Viktoru da imam ideju za viralnu onlajn kampanju za turističku agenciju. Na sajtu turističke agencije kreirali bismo stranicu na kojoj bi mogla da se rezervišu mesta za interplanetarna i intergalaktička putovanja. U ponudi bi bile sve planete Sunčevog sistema i mnoštvo poznatih zvezda i galaksija. Prvo putovanje bilo bi zakazano za na primer 2019. godinu. Nakon popunjavanja formulara sajt bi generisao potvrdu rezervacije u kojoj bi bili navedeni podaci o destinaciji i ime i prezime putnika. Uz to bi išla i ponuda za šerovanje na društvene mreže. Možemo da ubacimo i Battlestar Galactica ili Star Wars ture, rekao sam. Samo da ljudi ne pomisle da su i stvarne ponude zajebancija, rekao je. Na kraju smo se složili da bi najbolje bilo da rezervacija intergalaktičkog putovanja donosi određeni popust na bilo koju stvarnu ponudu uz ogradu da agencija zadržava pravo izmene datuma intergalaktičkog putovanja. Dogovorili smo se da kad dođem kući otkucam tekst ponude i pošaljem ga Nataši Žižić da bi mogla da startuje neku turističku agenciju.

Nakon toga razmišljao sam o zagrobnom životu, besmrtnosti i užasu smrti. Ne plašim se smrti, ali me deprimira banalna pomisao da možda neću znati šta će biti posle mene. Koliko god religijski tuneli i liftovi ka večnom životu bili zastupljeni, meni nikad nisu bili prihvatljivi. Nekako mi sve to deluje previše dobro opisano i istovremeno neobrazloženo da bi bilo moguće. Verujem da raj ne postoji i da treba da ga sagradimo. Zamišljam ga kao džinovski server sa beskonačno mnogo hard diskova na koje može da se aplouduje sve ono što nazivamo mentalnim ili duhovnim: sećanja, emocije ili ideje.

Taj raj je digitalan i u njemu žive besmrtni digitalni ljudi, u folderima umesto u kućama od cigala i armiranog betona, sa browserima umesto prozora i antivirus programima umesto usisivača i bolnica.

* * *

Zamišljam i kako sa jednog takvog servera, posle smrti tela, pohodim svoj profil na Facebooku, pišem blog, četujem sa potomcima koji će se roditi za hiljadu godina ili se razvodim od žene pa delimo folder na dva dela. Ušao sam u Dariov ofis. Sedeo je zavaljen u crnu kožnu kompjutersku stolicu. Preko tamnozelene košulje nosio je sivi sako. Na stolu je imao hrpu novina. Izraz lica bio mu je neproziran. Ako nije bio pospan, bio je zamišljen. Pio je kafu. Kako si?, pitao me je. Usput se osmehnuo i zgužvao čelo podizanjem obrva. Rekao sam mu da sam dobro. Pitao me je da li sam se odmorio. Rekao sam da jesam. Rekao sam da hoću da dam otkaz. Počeo je da se smeje. Kako mu nisam uzvratio smehom, utišao se i pitao me u čemu je problem. Rekao sam mu da sam dostigao svoj maksimum u Agenciji i da osećam da je vreme da idem. Rekao je da se ne slaže i da u svakom smislu ima uslova za moje napredovanje, kako formacijski tako i u pogledu plate. Ako je to bila ponuda da me unapredi i poveća mi platu, onda mi je nudio i zaseban ofis jer je i to pomenuo dok je nabrajao šta još nisam osvojio u Agenciji. Rekao sam da se nismo razumeli i da kad kažem da sam dostigao maksimum to znači da više nemam šta da dam Agenciji. To kao da ga je uvredilo pa je malo ćutao. Koliko god me Dario nervirao, nisam želeo da mi bude neprijatelj, naročito ne u trenutku kad je sa AppSolutionom trebalo da mu uđem na teren. Rekao sam mu da nisam nezadovoljan Agencijom već da sam nezadovoljan sobom, da sam u Agenciji mnogo toga naučio, da mi je žao što odlazim, ali i da već neko vreme imam potrebu da se osamostalim u poslovnom smislu i da želim da otvorim firmu. Rekao je da tačno zna kako se osećam i da se on isto tako osećao pre nego što je odlučio da okonča novinarsku karijeru. Pitao je šta mislim da radim i kakvu firmu želim da otvorim. Rekao sam da ću da pokrenem niz sajtova sa viralnim sadržajima od kojih ću da preživljavam dok ne razradim posao sa agencijom koja bi trebalo da se bavi arhitekturom marketinških softvera, kao i osmišljavanjem gerilskih PR kampanja na društvenim mrežama. Kao da mi nije verovao, pitao me je da li sam našao drugi posao. Ne, odgovorio sam. Zvučao sam samouvereno i imao sam utisak da isijavam istinu. Morao sam da pitam, rekao je dok su mu facijalni mišići razapinjali lice u kez.

S Dariom sam se dogovorio da potpišemo sporazumni raskid ugovora o radu i da mi je otkazni rok petnaest dana. Nakon toga mogu da iskoristim dve nedelje preostalog odmora a potom dođem po radnu knjižicu. Na kraju me je ispratio do izlaza iz svog ofisa gde smo se i rukovali. Rekao mi je da su mi vrata Agencije uvek otvorena ako poželim da se vratim. Zahvalio sam mu na tome. Rekao je i da izgledam optimistično za nekog ko je upravo dao otkaz i odlučio da otvori firmu, a ja njemu da nisam siguran da li je to optimizam ili odbrambeni mehanizam. Smejali smo se. Valjda cinično. Ja jesam. Nešto više od pola sata nakon što sam se rukovao sa Dariom nazvao me je telefonom. Rekao je da je malo razmislio, da ne želi da me zadržava još dve nedelje, da su se dok sam bio na odmoru uhodali da rade bez mene i, što se njega tiče, od sutra ne moram da dolazim na posao. Sve drugo ostaje kao što smo se dogovorili: naredne dve nedelje vodićemo te kao da dolaziš na posao, a posle toga da si na odmoru, rekao je. Odgovorio sam da mi se čini da je to win win pozicija i da, ako nema ništa protiv, ne bih čekao kraj radnog dana. Rekao je da je to u redu. Ubrzo se u ofisu pojavila Dariova sekretarica Sara Paramentić. Donela mi je da potpišem sporazum o prestanku radnog odnosa. Nosila je crne pantalone, crvenu košulju i raskopčani crni sako. Bila je nedovoljno našminkana da joj se na licu ne bi videli ljudskost i nedostatak očekivanog korporativnog držanja. Prvi put mi se učinilo da i ona ima slabosti. Zapravo me je sažaljevala. Rekla mi je da je Dario besan, da misli da naredne dve nedelje ne bih radio za njega nego za sebe i da, ako već ne može da mi ograniči pristup poslovnim kontaktima Agencije jer sam ih dosad sigurno pokrao, može da mi ograniči pristup samoj Agenciji i time umanji štetu koju bih nesumnjivo napravio ako bih tu sedeo još dve nedelje. Rekao sam joj da je Dario budala. Ništa tačnije od toga nije mi palo na pamet. Potpisao sam sporazum i dao joj poslovni telefon. Srećno, rekla mi je. Takođe, odgovorio sam. Otvorio sam Outlook, eksportovao kontakte u Excel tabelu, ulogovao se na Gmail, poslalo sebi tabelu a u Outlooku kliknuo na New E mail. U subject cirkularnog mejla upisao sam Poslednji pozdrav:) a u polje bcc pejstovao sve kontakte iz tabele. U telu mejla napisao sam da više ne radim u Agenciji, zahvalio svima na uspešnoj saradnji i divnim trenucima koje smo proveli zajedno. Iz potpisa sam izbrisao logo Agencije i poslovne kontakt podatke i upisao privatni e mail i broj telefona. Viktora sam zamolio da klikne Send kad izađem iz Agencije. Zatim sam se ulogovao na Twitter. Ako se ikada integrišem sa internetom, promeniću vam pasvorde, tvitnuo sam i zatvorio browser. Kako privatni život nisam donosio na posao, nisam imao šta ni da pakujem. Stavio sam telefon u džep, rekao Viktoru da odlazim i izašao iz ofisa. Dok sam niz hodnik koračao ka izlazu, radna atmosfera je uveliko bujala u kjubiklima. Kakofona simfonija sačinjena od smeha, povika, zvonjave telefona, tipkanja po tastaturama i zujanja štampača bila je savršena podloga za nemušte poglede koji su se lepili za mene. Znao sam jezik tih pogleda. Znao sam da znaju da odlazim iako Viktor još nije bio pritisnuo Send. Neki su mi zavideli, a neki su već videli sebe u mom kjubiklu. Sonjin kjubikl i dalje je bio prazan. Kad sam izašao na ulicu, Beograd mi je prvi put nakon nekoliko godina ličio na grad a ne na betonske prepreke koje moram da savladam da bih došao do posla, Sonje ili kuće. Beograd mi se ukazao kao futuristička vizija ruiniranog metropolisa sa zakržljalom tehnologijom koja se koristi isključivo za video bimove i bilborde. Prepoznao sam slobode i mogućnosti o kojima do tad nisam razmišljao, ili sam ih bio zaboravio. Doduše, od svih mogućnosti koje je nudio najbrojnije su bile one za samoubistvo. Došao sam kući, skuvao kafu, natočio čašu gustog soka od jagode i seo za komp. Nema novih mejlova. Otišao sam na Facebook. Pet prijatelja je promenilo sliku na profilu. Neki Uroš Martinović mi nudi parfem za pedeset evra. Odgovorio sam mu da imam. Ivani Jauković je žao što nema samo jednu sobu. Blic je objavio da spasilac male sove moli seljake da mu donesu sveže miševe. Višnja Lakušić je šerovala spot Florence And The Machine „Dog Days Are Over“. Lajkovao sam ga. Milovan Veličković kaže da se nisu tukli navijači već debili. Lajkovao sam. Tanja Herman me zove da se priključim njenoj listi profesionalih kontakata na mreži Branchout. Blokirao sam tu aplikaciju.

Logitech je predstavio novi model miša za gejmere. Vanja Ristović kaže da ga voli najviše na svetu. Ima tri lajka za to. Sonja Božičković promenila je status veze u Got Engaged. Za to je dobila sadamdeset osam lajkova i dvadeset osam komentara. Izbrisao sam je sa liste prijatelja. Ivan Tot je šerovao link ka sajtu Dopisnik iz Srbije. Kliknuo sam na link i došao na blog čijom levom polovinom hedera dominira stilizovana ilustracija ljudskog mozga. Desno od toga piše Dopisnik iz Srbije. U

odeljku O blogu piše da je mozak ljudski organ za mišljenje, da se naša subjektivna iskustva odvijaju u mozgu, da su tu pohranjena sećanja i odvijaju se naše misli, ideje i strahovi, da ljudski mozak omogućuje daleko naprednije funkcije u poređenju s mozgom bilo koje druge vrste, da je mozak najsloženiji organ ljudskog tela, da je odgovoran za govor i pisanje, da razvija logičko rasuđivanje i inteligenciju, da misli apstraktno i realno, određuje svest, ponašanje, iskustvo, temperament, posebnost čoveka, da određuje našu pozornost, da je odgovoran za spavanje, snove, budnost, da nas mozak čini svesnim, emotivnim i inteligentnim bićima. Na kraju piše da se mozak razvija korišćenjem. Blog ima i jedan tekst posted by Administrator on march 31st. 2014. Kliknuo sam na naslov jedinog blog posta: Malo je stvari u Srbiji koje ne treba nabiti nawww.skripta.infokurac.

73 O autoru Aleksandar Ilić (1981), prozni pisac. Koautor je romana Srpski psiho (2007, Laguna) izdanje na poljskom jeziku Serbskipsycho (2011, Krakov). PR je njegov prvi samostalni roman. dedukcijKontakt:a@gmail. com www.facebook.com/aleksandar.ilicwww.twitter.com/dedukcija www.skripta.info