Umetnost Ljubivoja Ršumovića

Библиотека Монографије

Уредници Др Ана Мумовић

Мр Душан Стојковић

Рецензенти Проф. др Тихомир Петровић Проф. др Предраг Јашовић Др Ана Мумовић

За издавача

Бранко Милорадовић, директор

Припрема за штампу Миодраг Панић

Дизајн корице Срђан Ђурђевић

Штампа

Нова Делта, Младеновац

Тираж 400

ISBN 978-86-85201-96-7

Портрет на насловној страни

Никола Аврамовић, прва година Ликовне академије у Новом Саду

Овом књигом издавач обележава шездесет и пет година стваралаштва уметника.

Данилу и Ксенији, Марку и Душану

Запиши, па ће ти Бог упамтити. Иво Андрић

Дух ми помаже! Видим! Пишем смело. И мирно: У почетку беше дело! Ј. В. Гете

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ДЕЛО (Уместо предговора)

Поводом шест и по деценија стварања, осветљавамо уметност Љубивоја Ршумовића (1939) као стваралачки лук сарадника сунца:

од прве штампане песме „Пролеће“ (1957), у којој пева Уселило се у моју собу једног јутра / са цвркутом птица, и прве збирке Тандара –

мандара и још једна прича (1966) до последње збирке Два јаја на око (Којештара за неочешљане мисли) и

песама „Дрвене ноге“ и „Протест“ (2021), у којима се, у савезу са уметношћу − уз поклич „певаће и даље Ршум“ − брани од смрти и свих видљивих и невидљивих сила што уништавају и понижавају Србију и њеном народу одузимају право гласа: Стару планину напада нова класа, / Класа изворо-ждера и реко-пија.1 Уметник мисли да се објављивање песме „Пролеће“ и песама „Ципеле“: претпоставио сам да су живе / и рекао им / извините и „Водоравно“: устајем / облачим панталоне / доручкујем у ђачкој мензи у Књижевним

новинама, исте године, може сматрати „мојим књижевним рођенданом“

и време када „сам освојио госпођу Литературу“.2 Свој стваралачки лук

и животни век сумира овако:

„У деветој години залуђен игром речима и римама, у једанаестој заволео

Бранка Ћопића, у четрнаестој написао први сонетни венац девојчици

коју сам волео, у седамнаестој имао пет стотина написаних песама, у осамнаестој објавио једну у ужичким „Вестима“ и две у „Књижевним новинама“, у двадесетој упознао Душка Радовића, у тридесет првој објавио (збирку, М.Ђ.) Ма шта ми рече у Новом Саду, у седамдесет трећој имам око осамдесет објављених књига. Критична тачка само

једна: нисам знао да отпевам скалу солмизације па нисам примљен у учитељску школу у Ужицу. Мислим да бих био одличан учитељ“.3

1 Љубивоје Ршумовић, „Протест“, у: Културни додатак, Политика, Београд, 10. 04. 2021, 02.

2 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, КПЗ Ужице, Ужице, 1997, 56.

3 Одговор је дат новосадском Дневнику и налази се на 142. страни интервјуа у рукопису (том 35.) Сабраних дела Љубивоја Ршумовића под насловом Мечка у глави планираних као јубиларно издање поводом шездесет година књижевног рада.

Крећемо тим трагом. За лук ршумдеценија вредносно је индикативна

и поливалентна рефлексивна структура „Домовина се брани лепотом“, у којој се прожимају родољубиве, хуманистичке, естетичке, педагошке

и еколошке идеје као суштина његове поезије и по-етике. Та уметничка

структура показује способност уметности да регенерише своја значења.

Уводна идеја песме, доскоро заборављена, постала је примарна и њено

значење се померило са родољубља и лепоте на егзистенцију. Отаџбина

се брани не само слободом, лепотом, чашћу и знањем, већ и цветом, птицом, пчелом, књигом и:

…реком

и рибом у води

и високом танком смреком

што расте у слободи.4

Прва тачка стваралачког лука песникове уметности јесте песничко и

педагошко начело из Буквара дечјих права у којем је завештао творачку

и педагошку мисао и однос према детету: Дете треба да посматраш, / ал’ му немој на пут стати. / Што га пре човеком сматраш / пре ће

човек и постати! У аутопоетичком програмском коментару, исповедно

и психолошки, полазећи од искуства, уметник тумачи поезију и поетику

и етику и педагогију: „Бити дете – то је мој идеал, и мој свети циљ! То

је моја неостварива жеља, моја трагична кривица, мој комплекс (…) Дрво се на дрво ослања а човек на – дете“. За дете је кобно саопштавање

„коначних истина“, јер се у детету „не сме спутавати основна делатност

– да измишља, да буде радознало, да се игра, или, како то кажу старији, да прави несташлуке“.5

Стваралачки дух и критички чин су налагали да „сарадник сунца“, како уопштава своје стваралачко опредељење, принцип и пут излажући квалитет стила, ведро мисли и ведро пише „у смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно.“ 6

4 Поводом протеста на којем је носио транспарент „Не дам моје реке за ваше хипотеке“, песник каже: „Ја бих издао себе и ту своју песму кад не бих устао и носио транспарент против загађења река или лајао и режао о томе да морамо да је сачувамо!“

Видети: Мона Цуцић, „Ршум рецитује незваничну химну протеста“, Нова С, Београд 12. 12. 2021. и Ранко Пивљанин, „Ршумовић: Устанак се већ догађа, ником није горело

до зоре“, Нова, Београд, 06. 09. 2021.

5 Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић), Зрински, Чаковец, 1988, 34−35.

6 Ранко Пивљанин, исто.

БЕШЕ ДЕЛО

Последња тачка лука је рефлексивна песма фантазмагорије о ковид-страху и смрти, „Дрвене ноге“, у којој пева: Мисао се гнезди да

нема намеру да се бори за смисао (…) Хватам се за сан као последњу сламку спаса. Али у завршним стиховима поново се обраћа песми као уметничкој форми:

Песма куца у чело

Сачекај песмо одмори крила

Оно што била си сад ниси (…)

Сачекај песмо није време.7

Између њих су по-етички, естетички и педагошки циљеви и естетичко језгро, које не обухвата свет детета. Његово је средиште сећање, љубав и живот именовано је стиховима:

Ја хоћу да се сећам

Свој живот да увећам (...)

Ја хоћу да се сећам

И љубав да увећам.

Између тачака наведених песама, у луку огромног распона, налази

се готово стотину књига, од којих је, по песниковом суду, половина за децу а половина за одрасле, стотине песама у читанкама и антологијама, позоришне драме, три школска уџбеника, више стотина интервјуа, телевизијских емисија и серија, јавни рад и жива мисија Ршумовића

проповедника културе и поезије међу децом, младима и одраслима.8

Све заједно то чини ршумијаду.

Критици је познато да постоје уметници за које ради њихово дело и уметници који раде за своје дело. У Ршумовићевом случају постоји

сагласје тих појава. Кроз ршумдеценије идемо трагом означених тачака на стваралачком луку како бисмо, с поводом, доприносећи српској

критици и култури, изнова валоризовали уметност великог песника и

7 Песма је написана у Ковид болници Бежанијска коса, новембра 2021.

8 Ршумовићеве књиге су штампане у 1,5 милиона примерака.

Мисију илуструјемо примером гостовања на Високој школи за Васпитаче „Михаило Палов“ у Вршцу 2014. године. Наше речи добродошлице биле су: „Добро нам дошли, господине Ршумовићу. Да знате само колико су се студенти обрадовали када сам рекао да ћете бити наш гост. Готово као деца. Клањамо се вашим ведрим и мудрим песмама, које вам живот значе, и вашим годинама, које Вас чине, како би епски песник рекао, честитом старином. Иво Андрић каже боље да си остарио човек него застарео човек“.

монографски показали како је и зашто постао део књижевног и културног националног наслеђа.

Полазимо од књиге-пројекта Ршумдани која, на специфичан и

сложен начин, презентује и вреднује првих пет деценије стваралаштва и показује нам пут. Имајући на уму Талесову филозофему „веће је поштовање из даљине“, следимо веберовски етички став: прво разуми и ако можеш објасни, онда саветуј, а тек онда, ако баш мораш, суди. 9

Ршумовићев стваралачки лук смо иницијално конституисали од наслова књига и разумели да његова уметност као ршумијада почива на пет носећих значењских различитих реторичких и по-етичких

златних греда.

Прва златна греда саткана је од језичког пословичког искуства и

игривости језика и са језиком, и на њено по-етичко и уметничко значење

упућују наслови: Ма шта ми рече, Уторак вече ма шта ми рече, Још нам само але фале, Не вуците ме за језик, Што на уму то на друму, Такнуто ћакнуто, Доста је глупоће и, посебно, Испеци па реци деци. Њихов пролог или значењски прстен симболички чине наслови збирки Причанка, Певанака и Прварица. Друга греда је састављена од наслова који афирмишу децу као народ посебан и непосредно се њима обраћају, а такви су: Хајде да растемо, Дете са седам језика, Деца су украс света, Деца могу да полете, Радост деци крила даје, Ишли смо у Африку. Њихов пролог или уметнички прстен могу бити наслови збирки Лирски покер и Петорица из српског, који обједињују колективни дух и смишљену језичку, етичку и дидактичку стваралачку игру више песника. У њиховом средишту је песнику блиска мисао Виктора Игоа: Знати, мислити, смејати се. То је све.

Трећу златну греду, у којој доминирају свест деце, исконска потреба за игром и осмехом, пламте ритам, звук и риме, творе наслови: Провале и цаке, Фазони и форе, Тандара-мандара и још једна прича, Вести из несвести, Десет љутих гусара, Ујдурме и зврчке из античке Грчке. Пролог и епилог или смисаони прстен наслова ове златне греде су Буквар дечјих права као Библија света књижевности за децу и мудрост завештана у арапској пословици: „Осмех је лепа реч без слова“. Она је блиска српској пословици о лепој речи што гвоздена

врата отвара.

9 Ршумдани (Поводом педесетогодишњице књижевног рада Љубивоја Ршумовића 1957–2007), Прво слово, Београд, 2007. Сви навода из Ршумдана, осим неких песникових исказа из интервјуа, дати су у фуснотама и уз наслов текста означен је број странице.

Четврту значењску златну греду чине наслови који обједињују свет бајки и родољубља, какви су: Домовина се брани лепотом, Питање части, Славољубова звезда, Изволте у бајку са чика Ршумом и други. Они

завештавају идеје бајкословља, родољубља као ршумљубља и трагања

за срећом као угаоним каменом, како, радећи на едукације младих, каже песник реториком поднаслова аутобиографске књиге Заувари10 која се, по уметниковом тумачењу, тиче сваког детета и сваког одраслог човека и

родитеља. Ове књиге свој уметнички пролог и прстен налазе у себи самима.

Пету златну мисаону, етичку и естетичку и поетичку греду чине наслови књига-пројеката чија је реторика окренута свету одраслих, а

репрезентативни су Сјај на прагу, Кућа са окућницом и Крчевина (Аутобиографска митологија). И њихов би пролог могли бити наслови

Питање части и Крчевина као митологија детињства и живота, сач и

живи етички штит свих: и великих и малих.

„Кад год пише историју књижевности“, тврди водећи историчар српске књижевности Предраг Палавестра (1930 – 2014), промишљајући историју као причу и дијалог старе и нове културе, „сваки народ тражи своју душу“.11 Ову магистралну идеју померамо и на модел прве монографије о уметности Љубивоја Ршумовића и закључујемо да и сваки критичар (као посредник и аналитичар) пишући о писцу – тражи његову

поетску и културолошку душу: у делу налази могуће дијалоге, у значењу текста нове поруке, а у смислу текста трајно духовно и креативно биће које се регенерише као и сама уметност.

Ако је, дакле, историја књижевности макросинтеза књижевности у њеном унутрашњем националном развоју или наднационалном значењу, свака монографија о писцу, јесте микросинтеза развоја и значаја, значења и функције писца и његове уметности унутар исте историје.

Наравно, имамо на уму и чињеницу да је Ршумовић писац који има свест

о вредности створеног дела и свест о смислу критике, што доказују

његови критички судови о другим писцима, ауто-поетички коментари, творачки принципи и интервјуи.12

Када је у питању однос према властитом стваралаштву, он зна да има „богомдане таленте“; види и доживљава песму „паметнију од мене“

10 Љубивоје Ршумовић, Заувари, Лагуна, Београд, 2011.

11 Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, СКЗ, Београд, 1995, 7. и 21.

12 Видети: Циклус песмама Љубивоје Ршумовић, „Гледам како расте“, Летопис Матице српске, год. 176, јул–август, књ. 466, св. 7−8, Нови Сад, 2000, 27−31.

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ДЕЛО

што се рађањем отуђује од творца и иде „на своју страну“; слути џелате који би да порекну „да историја књижевности почиње од поезије“, и тако се придружује песницима који, без конаца и краја, пишу о речима, песмама и уметности. Као телевизијски песник верује:

Све ће бити снимљено И емитовано у свемир.13

Уметност Љубивоја Ршумовића, којој анализом идемо у сусрет, израсла је из етичког и естетичког начела Ж. Пол Сартра: Када бирам

какав ћу бити, бирам да будем човек. Наш критички приступ противречи

суду Богдана Поповића (1864−1944) да је „савршено неозбиљно дечје

песме, песме за децу, сматрати за озбиљну књижевност“.14 Вреднујући

ту уметност као културно наслеђе, јер она показује нешто друго, прихватамо уметникову творачку девизу: „Ја презирем Крочеа који је дозволио себи ону искључиву дефиницију: Уметност за децу никада неће бити истинска

13 Дух и снагу модерног критичара Ршумовић испољава у оцени лика и дела Раше Попова на примеру анализе једног стиха. У раду читамо рационални суд о умећу песника и суштини књижевности за децу: „Пристрасан, дабоме, али са највећом одговорношћу и обавезом да ту пристрасност оправдам, тврдим да се Раша Попов преселио у вечност као осамдесетчетворогодишње Дете! Не, није он подетињио, него је тешким, а плодоносним, новинарским и литерарним радом дорастао до тог достојанства“.

Љубивоје Ршумовић „Празбор о Раши Попову (Или значење стиха: Ћутање страшно остаће за нама)“, у: Панорама света детињства (Енциклопедијски и ренесансни дух Раше Попова), Висока школа струковних студија за васпитаче, Вршац, 2018, 17.

Преглед Ршумовићевих критичких радова видети у „Прилозима“.

14 Цитирано према: Дамњан Антонијевић, Критика књижевности за децу, ЗДИ, Нови Сад, 2005, 40. Наспрам чувеног критичара-естетичара Б. Поповића, Предраг Јашовић, имајући на уму фактор времена и развој науке о књижевности, „налази да уколико постоји корпус

који је, како у свету тако и код нас, одређен као књижевност за децу и младе, или дечја књижевност треба да постоји и наука о књижевности за децу, јер је јасно диференцирана теорија књижевности за децу, историја књижевности за децу и критика књижевности за децу те у новије време и књижевна теорија књижевности за децу“. Предраг Јашовић, „Ка диференцијацији појма науке о књижевности за децу“, Детињство, год. XXXVII, бр. 1., Нови Сад, 2011, 54.

уметност“.

Ја певам значи стрепим Ал се мржњи не дам

Песмо и кад ослепим Тобом ћу свет да гледам. Љ. Ршумовић

Први рачун креације, рецепције и критике

Приступ и циљ – Књига-пројекат Ршумдани најпрецизнији је збирни рачун и најобухватнији попис наслеђа уметности Љубивоја Ршумовића, „Змајевог потомка“ (Д. Ерић), „поштованог живог класика“ (Ј. Љуштановић) и песника који ствара шест и по деценија, преображава

смех у игру и „васпитава младе“ на „недидактички начин, по чему је обезбедио своје место у нашој култури“.1 Имајући на уму наше време (у којем се много пише и објављује)2 и живи брзо (под притиском медија

1 Радован Поповић, „Тиха вода брег рони“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић), Зрињски, Загреб, 1988, 15. Поповићева књига се може посматрати као мали увод у Ршумдане. Настала поводом три деценије уметниковог стварања, она доноси путописе и записе под насловом „Гледање кроз време“. У њима је пројектован стваралачки дух и темперамент писца и ликови и догађаји у којима се виде пројекција света детињства и завичаја као битне песничке теме. У другом делу приређивач доноси четрнаест критика о Ршумовићевом делу под упитним насловом „Куда идеш Ршуме?“ Сви прилози садржe критичке

судове који валоризују суштину биографије писца и биографије уметничког дела. 2 Из историје српске књижевности познато јe када и колико су штампане прве српске

књиге. Mатеријални и духовни напредак народа илуструје број објављених књига: Од 1740. до 1780. године штампане се по две књиге годишње; у наредне две деценије по седам, а од 1800. до 1820. године по 19 књига годишње. У наредној деценији објављено

је просечно по 23, а од 1830. до 1850. године по 45 књига годишње, пише Јован Скерлић. Видети: Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, 127.

ПО-ЕТИКА, ЕСТЕТИКА И ПЕДАГОГИЈА

(„Мој лик и дело су вам на располагању“)

који муњевито и прогресивно умножавају број информација) – идеја

да се у монографском приступу велики песник за децу, драмски писац, телевизијски стваралац и новинар, еколог, национални и друштвени

делатник, који се сврстао „у ред живих класика“ 3 српске савремене књижевности, тумачи кроз такву књигу-пројекат – има смисла.4 Има

смисла јер и сам ову књигу-пројекат разуме по начелу које смо као меру и путоказ узели и означили у поднаслову: „Мој лик и дело су вам на располагању“. Има смисла, тим више, што се дечја поезија „изразито

опире развојном тумачењу“.5

Дефинишући циљ и приступ, монограф има на уму чињеницу да је вишеслојна књига Ршумдани плод „колективног ума“. Написана је као

књига о великом глумцу или сликару, а познато је да глумци и сликари

маестрално и раскошно обликују животописе у својим монографијама.6

Структурирана је тако да свестрано покаже: етику, поетику, естетику

и педагогију песника који је разноврсним уметничким опусом (а) и дугим делањем и трајањем (б) у српској књижевности за децу усвојио чувени антипедагошки поетски кодекс

На почетку 21. века у Србији се, на пример, штампа преко сто романа годишње. Прошле године је само за НИН-ову награду конкурисало 212 романа.

3 Срба Игњатовић, „Поздрављамо идеју“, Ршумдани, 110.

4 Књига Ршумдани (Поводом педесетогодишњице књижевног рада Љубивоја Ршумовића 1957–2007) доноси релевантне чињенице и оцене везане за живот и дело песника. „Ако би се неко удубио, могао би да види да ни једна моја књига не личи једна на другу (…). Ја сам се рано навикао да задајем себи пројекте и да их реализујем“. Видети: Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум у свему, КПЗ Ужице, Ужице, 1997, 51. и 58.

5 Света Лукић, „На прагу пуног сјаја“, у: Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом, СКЗ, Београд, 2011, 323.

6 Ршумдане су илустровали и опремили најпознатији српски илустратори, карикатуристи, графички дизајнери, ликовни уредници књига, аниматори филмова, стрип-цртачи и песници, међу којима су: Душан Петричић, Предраг Кораксић, Боривој Довниковић, Растко Ћирић, Мошо Одаловић, Ранко Гузина, Дарко Торгашев

и други.

7 У разговору за дневни лист Политикa Ршумовић је изјавио да је написао око 15 000

песама, а да је у песничким књигама штампано око 3 000. Запремину опуса илуструју

следећа три примера: Илијада, еп који се приписује Хомеру и датира из осмог века пре наше ере, има 15 696 стихова. Oдисеја, такође се везује за Хомера, има 12 110 хексамeтара и подељена је у 24 књиге. Његошев Горски вијенац, средишно дело српског романтизма, има 2 819 стихова. У њему су нашла место три света, три цивилизације које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора, друга

је турска оријентално-исламска цивилизација, а трећа европска цивилизација, коју оличавају Млечани.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Песник има на уму чињеницу да се око књиге-пројекта, као „на моби“, око његовог „лика и дела“ окупила армија од преко две стотине читалаца, стваралаца, тумача и критичара. Као што Пенелопа у Одисеји (XIX 162 – 163) каже Одисеју: „Него ми спомени свој род, одакле си, јер ниси из дрвеног храста, ни из стене“, Ршумовић, у уводу, тумачима и читаоцима, експлицитно поручује: „Извол’те, мој лик и дело су вам на располагању“ (6).8 То су, дакле, Ршумдани и ршумдеценије као права ршумијада или услов процеса тумачења и вредновања

његове уметности.

Следећи основну идеју да преко Ршумдана вреднујемо значењски

сложен и обимом велики уметнички опус песника, крећемо у тумачење

структуре и поливалентног садржаја ове, у сваком погледу, несвакидашње

монографије, јер је, сама за себе, креација.9 Циљ је да, листајући животопис

и духовну биографију, добијемо прву целовиту критичку монографију

о Ршумовићевој поезији и поетици и етици, естетици и педагогији и

да га, испитујући везе, односе и садржаје збирки насталих током шест

и по деценија, вреднујемо у књижевноисторијској равни.

Имамо на уму две чињенице: да је српска књижевност за децу

пре два века проистекла из просветитељских идеја писаца, педагога и школских управитеља, који су, у доминантно саветодавним и описним, родољубивим и религиозним песмама, тематизовали детињство

(1) и да су се током два века историјски битно променили поетика

и естетика поезије за децу (2).10 Историјски процес илуструјемо на примеру дидактичких текстова „Савет“ (стр. 6) и „Најлепше одело и украс“ (стр. 60) из српске читанке штампане у Цариграду 1899. године која је продавана у књижарницама Лазара Крстића у Цариграду, Дебру, Охриду, Приштини, Корчи, Солуну, Скопљу и Призрену. Оба илуструју оно вечито непроменљиво у литератури за децу. У првом тексту деци и младежи се саветује:

8 У једном слоју монографије приређивачи воде класични интервју с писцем и он, знајући као новинар радија и телевизије колика је моћ медија, одговара на битна питања везана за живот и рад, односно биографију писаца и биографију дела. Одговори песника припадају корпусу битних доказа у нашој анализи и закључивању.

У свести публике и представи људи из завичаја Ршумовић живи у наздравичарском

тону и химничкој слици: „уважени културни посланиче, дични сине нашег завичаја“, како му се обраћа Сретен Бјеличић (Ршумдани, 8).

9 Монографија има дванаест делова: „Детињство“, „Дечаштво“, „Младост“, „Лудост“, „Зрелост“, „Мудрост“, „Радост“ и пет делова под насловом „Људе које срећом срећем“.

10 О томе прегледно пише Зорана Опачић у књизи Наивна свест и фикција, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011.

„Сваке вечери, кад хоћеш да легнеш, немој заспати док сам себе

не запиташ:

1. Где си био?

2. Шта си учинио?

3. Шта ниси учинио?

Ако си на добром месту био, опет да идеш; а ако си на злу, да не идеш.

Ако си што добро учинио, чини опет; ако ли зло, да више не чиниш.

И напослетку: ако ниси никакво зло учинио, да се радујеш“.

У другом језгровитом тексту илустрован је породични однос мајке и кћери, педагошка, етичка и естетичка доктрина:

„Мудра мати говорила је својој кћери: ’Послушај ме, кћери моја, и

управљај се како ти ја кажем, па ћеш се сваком допадати, и сваком

ћеш бити мила и драга.

Главу нека ти кити поштење; одело нека ти буде стидљивост, умере -

ност и милост према људима; огледало нека ти буде савест, а најлепши украс: добре мисли, речи и дела’“.

На исти феномен или оно непроменљиво и трајно у пролазности човековог живота указује и тумачење стваралачког лука и везе и односа збирки Сјај на прагу и Кућа са окућницом између којих је три деценије:

„Често се може чути да поезију не треба објашњавати. Слажем се, и не

објашњавам овога пута поезију коју носи сонетни венац Кућа. Ја ју само

заиста дограђујем, сасвим у складу са својом оданошћу документарној поетици коју следим у песмама за децу, као и у свему другом што пишем“ (М. Ђ.).11 Може се, дакле, рећи да су прича и песма природни Ршумовићев говор и први израз јединства дела.

У првом делу Ршумдана, логички именованом: „Детињство“, налазимо, уз фотографије предака песника „у свечаним ношњама“, и две фотографије из 1941. и 1942. године са вредносним легендама: Прво сликање и Друго сликање. Оне су драгоцене јер, осим фолклора и етнологије, паралелно дочаравају духовну и материјалну културу породице и завичаја као станишта из којег је поникао песник.12 У исказу налазимо

могућност да се суочимо са карактером писца, условима у којима се

11 Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом, СКЗ, Београд, 2011, 4.

12 У том смислу се разуме и песниково сазнање о рођењу и апострофирање чињеница:

„Рођен сам у понедељак, како ми је мајка причала, испред шпорета, поред врата, у родитељској кући, у Љубишу. Било је подне, још краве нису биле дошле на попасак и мужу“, Ршумдани, 8.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

васпитава, формира и понаша и „обичајима“ са којима живи и постоји у свету. У тексту легенди завештани су одговори на прва питања поетике, етике, естетике и педагогије у поезији. Јер, како је познато, иза речи етхос увек се налази понашање људи.

Дефинисање појмова.−Анализи Ршумовићеве уметности као

вишеслојног песничког опуса приступaмо дефинисањем садржаја

основних појмова.

Под етиком се подразумевају понашање човека и његова свест о добру и другом. Грчки термин етхике тхеориа први употребљава Аристотел. Појам означава „посматрање понашања“ и укључује знање

које се „односи на начин понашања“. Дакле, етика је „вид знања које се односи на понашање“. Да би се поступало етички, треба се одредити

према томе које је понашање „добро“, „и због тога га треба следити“, а

које је понашање „лоше“ и зашто га треба „избегавати, одбацити или се

борити против њега“.13 Филозофски казано, на питање како ћемо живети најбоље и најправедније етички морамо одговорити: „Ако не будемо радили оно што другима приговарамо“ (Талес). У равни хришћанске

вере етички се понашати значи поступати и по деветој Божјој заповести: Не сведочи лажно на ближњега свога.

Код нашег песника етика је свест о деци као народу посебном, како је именује реториком наслова једне збирке, и она постаје основни стваралачки принцип. То је поезија у којој живи морал као прави „водич свести и савести“ у примерном и „најчистијем смислу“. Ту свест идентификује исказ: „Деца су мој полигон. Ја међу њима проверавам своје песме“. 14

Када је реч о етичком односу према породици, имајући на уму место и улогу родитеља као јунака у уметниковом опусу, песник је етички

усвојио налог пете Божје заповести: Поштуј оца свога и матер своју, да

ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Исти етички однос према

деци имао је Ршумовићев учитељ и узор, Душко Радовић, најумнија глава

у српској књижевности посвећенoj деци. Он је увек налазио нешто од смисла који измиче и изражавао дубљи однос песника према поезији и медијима. „Деца не мисле како би одрасли то хтели и не уче како ми то претпостављамо. У том смислу је драгоценији и педагошки вреднији један час доброг телевизијског програма него пет часова школске наставе.

13 Роже-Пол Дроа, Етика објашњена свима, Геопоетика, Београд, 2011, 18.

14 Видети: Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011, 193. и Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 64.

У школи може и силом и милом, преко телевизије само милом. (...) Више од саветника телевизији су потребни надахнути и талентовани људи.“15 Као да се повиновао древној Талесовој мудрости „ако заповедаш, управљај самим собом“ − такав је био Ршумовић.

Естетика као грана филозофије испитује лепо и вредно у уметности

као суштину уметничког стварања и доживљаја уметничког дела. Са етиком чини аксиологију или теорију вредности, дакле, тиче се онога

који примећује и који је осетљив. За И. Канта (1724 – 1804) естетика је

наука која посматра услове „осећајне перцепције“. У уметности Љубивоја

Ршумовића естетику схватамо као свест и „осећајну перцепцију“ деце

као народа посебног. Она своју будућност и слику света виде у игри.16

Осећајна перцепција и разумевање и поштовање деце постаће принципи и покретачи заједничких интересовања и естетички темељ

Ршумовићеве поезије као игре речима и језиком и препевања аутобиографије. Као филозофска студија лепог и укуса, естетика је истовремено

и царство лепог, ружног, узвишеног

и елегантног, када је реч о стварању, и царство укуса и критике и лепих уметности, у критици као примењеној равни. У обе равни поезија „поштованог живог класика“ афирмише

се и траје паралелно у настави, позоришту, музици и широј култури. Имајући на уму чињеницу да се естетичко посматра у домену књижевне критике, налазимо да је у свим феноменима и естетичким појмовима могуће открити основе Ршумовићеве естетике као песника који увек кантовски мисли у сагласности са самим собом, и то не само у поезији за децу. Анализом одговарамо на суштинско питање: Шта је задатак естетике као „осећајне перцепције“ и да ли естетски доживљај треба објаснити као посебну врсту ужитка, или као посебну врсту искуства? Питање се разлаже на специјалистичка питања о карактеру ужитка и врсти искуства. Она се могу посматрати као: посебна врста расуђивања (а) посебна врста односа према свету (б) и посебна врста квалитета (в). У монографији зато феномену рецепције Ршумовићеве уметности посвећујемо много страница као услов разумевања, тумачења и вредновања.

Може бити да овде, као подлога, постоји јединствено веровање које мотивише те судове. Такође, може бити да појам лепо нема смисла, изузев као израз једне намере коју различити људи повезују са различитим

15 Душко Радовић, Баш свашта, Завод за уџбенике, Београд, 2014, 618.

16 Песма „Деца су украс света“ (уз композицију Миње Суботе) проглашена је званичном дечјом химном у Србији.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

стањима ствари. Чињеница је да се природа естетског суда, односно

расуђивања о укусу, разликује од појмова свиђања и не свиђања.

Емпиристи су сматрали да естетски судови зависе од субјективних

осећања ужитка. Њихови наследници су тврдили да је естетски суд, на првом месту, суд о томе да ли је нешто лепо. Примарни изазов био

је одредити да ли постоји посебна врста ужитка која је одговарајући

одговор на лепоту или говоримо о посебној врсти суда када за један

објекат кажемо да поседује лепоту.

Своје искуство и естетичку свест песник консеквентно види у следећим перцепцијама и опредељењу саопштеним после шест и

деценија: „Ведро мислити и ведро писати, у том смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, то, безмало, значи бити сарадник сунца“.17 Ршумовићева уметност у широком луку идеја захвата све те феномене и сва та питања. Реторика наслова збирки и ауторова тумачења у интервјуима помажу разумевању њеног естетичког слоја.18

Поетика или наука о песништву разуме се као учење које разматра „општу природу књижевности“19 и песничку вештину и све што песник ствара језиком и у језику, да би идеја, слика, мисао или чињеница прешли из небића (језика) у биће (човека) читаоца. Ван критичке сумње, игра

језиком и мишљење језика са тачке гледишта деце и одраслих битно одређују перцепцију, односно филозофију и психологију Ршумовићевог стваралаштва. Индикативна је реторика наслова збирке Испеци па реци деци и уметников однос унутар уметничке структуре према бићу речи и бићу језика. У том односу егзистирају и моћ чула и моћ суђења, с тим што моћ чула, с разлогом, има привилегован положај.

Филозофија стваралаштва је највиши акт ума. У поезији за децу се увек испољава као сукоб измишљеног и реалног или потрага за крајностима. И поетику одређују категорије: лепо, игра, машта и фантастика, естетско уживање, васпитање, образовање и морал.20 Све те проблеме

17 Ранко Пивљанин, „Љубивоје Ршумовић: Устанак се већ догађа, ником није горело

до зоре“, Блиц, Београд, 6. 9. 2021.

18 Илуструјемо их одговором који увезује у чвор педагошку и естетичку раван поезије и поетике. „Писање је један мађионичарски посао. Та магија и игра речи која ме је у детињству обузела и очарала заувек траје у мени“. Симонида Милојковић, „Одрасли нису дорасли деци“, Блиц, Београд, 6. 7. 2014.

19 Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011, 95.

20 Исто, 95 – 97.

разматрамо као песников дух и чин, дакле, у равни стварања, критике и аутопоетичких коментара по којим „литература за децу треба и мора

да буде корисна у оној лепој мери која не омета њено естетско биће“.21

Педагогија, једна од друштвених наука и наука о васпитању, познато

је, васпитање проучава као скуп интенционалних утицаја на развој личности; бави се свим оним што се интенционално чини да би се утицало

на развој деце, младих и одраслих како би се развој личности усмерио

у позитивном смеру.

У нашем тумачењу педагогије или васпитања као садржаја поезије, наравно, не утврђујемо законе и законитости у области васпитања: пе-

дагошке научне законе којима се бави општа педагогија (а), педагошке принципе којима се бави дидактика (б) и правила педагошког рада које истражује методика (в). Али имамо на уму да су они, по природи поезије, уграђени у Ршумовићев уметнички програм и друштвени ангажман

којем непрестано пева и беседи.

Програм и ангажман се тичу основних педагошких закона којима се казују суштинске и објективно постојеће везе и односи међу појавама у области васпитања, међу којима су и: закон активног усвајања образовно-васпитних вредности и закон о друштвеној условљености васпитања (а), бар један од нових педагошких принципа, као што је очигледност, на пример (б) и готово сва педагошка правила: од ближег ка даљем, од једноставног ка сложеном, од лакшег ка тежем, од познатог ка непознатом, од конкретног ка апстрактном, која се јасно показују и варирају у свакој Ршумовићевој лирско-мисаоној структури и природи

комуникације коју остварује са децом и младима у причама, драмама и

романима и својој живој мисији међу децом и младима.

У основи сваке педагошке теорије налази се одређена филозофија, јер је васпитна пракса увек филозофски заснована, па се педагогија

схвата и као „практична филозофија“ или „практична етика“. Повезаност педагогије као науке и књижевности као уметности, неспорно је, проистиче из природе васпитања и није случајно предмет матерњег језика и књижевности први на листи предмета у школском дневнику.

Васпитање је, као и књижевност, увек било повезано са друштвом, увек

у функцији друштва и увек зависно од друштва.

И опет се, да би се разумела Ршумовићева уметност као педагошки

програм, а писао је и школске уџбенике, позивамо на Талеса који је са

собом водио овакав дијалог:

21 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 88.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

– Шта је тешко?

– Самога себе спознати.

– А што је лако?

– Другоме савет давати.

Индикативан је интервју под насловом „Питања за мене, одговори за Менсу“ који садржи двадесет и четири кратка питања и одговора у којем сазнајемо уметникову филозофију педагогије. Суштина је, по песнику, јавном и националном прегаоцу, да су деца стратешка ствар сваке нације. Ако песник жели да научи децу да мисле, а не само да се забављају, онда, неминовно, у уметност мора да угради и принципе

дијалектичког размишљања.

философском смислу, дијалектика је наука о кретању мишљења кроз противречности, које се у току мишљења, поново укидају! Деца, наравно, нису свесна тога, али песма за децу, каже Душко Радовић, мора бити паметнија од деце. Само у том случају деца имају шансу да, учећи такве песме, науче да мисле исправно, дакле, критички истинито.22 Спознајући суштину, Ршумовић врши самовредновање: „Ја сам много говорио и писао о игри у контексту едукације“.23

И најзад, у уводним основама, у контексту сложених циљева и задатака тумачења духовне биографије писца и биографије дела изложених у Ршумданима, нужно апострофирамо да су главне компоненте педагогије интелектуално, радно, физичко, морално и естетско васпитање. У Ршумовићевој поетици рефлектује се снажан утицај на сваки облик, а посебно интелектуално, естетско и морално васпитање младих. Његова уметност зрачи порукама које перцепцијом формирају размишљања деце и младих, прихватају дете као личност и народ посебан, односно малог човека као биће богато унутрашњим животом и у оделу одраслог. Једном речи, као у наведеној древној српској читанци, његова уметност постаје огледало, савест и „најлепши украс: добре мисли, речи и дела“.

Уметност обликује децу, усмерава их ка правилном одрастању, развија машту и гради ставове будућих добрих и вредних људи. Кроз разигране и сваком детету разумљиве мисли, Ршумовићева поетика као освајање

друштвене и божанске среће и пут ка човечности утиче: на развитак

моралности (а), на схватање разлике између доброг и лошег (б), на социјализацију (в) и на мишљење и машту (г). Све те сложене педагошке, 22 Мирјана Ојданић, „Питања за мене, одговори за менсу“ (Разговор за ЛУДУС), 91. 23 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 10.

етичке и естетичке захтеве у себи обједињује реторика наслова пет

делова Ршумдана „Људе које срећом срећем“.

Према томе, суштином, Ршумовићево уметничко дело је усмерено

и на естетско васпитање и омогућује да деца примећују лепо, да схватају

лепоту устихованог језика и лепоту и музику речи и да усвајају лепо

како би етичко и лепо из њих израсло. У време када се све мање чита, а у Србији имамо од четири до осам посто становништва које чита и

читањем учи, очигледно је да „нечитање“ условљава слабо развијену

емпатију код младих. Читајући и развијајући љубав према писаној речи, млади усвајају ставове, стичу искуства којима се изграђује личност и

постају бољи људи. Све функције обједињују поезија и поетика, етика и

естетика и педагогија Љубивоја Ршумовића. Ако прихватимо речи оца

Тадеја „како мислиш, тако и живиш“, нација може бити захвална песнику

за улепшавање и богаћење живота деце и младих на којима свет остаје.

Поезија као педагошка доктрина

Чињеница да је Ршумовић стваралац који има свест о вредности

створеног дела и свест о смислу критике и то доказују његови аутопоетички коментари, критички текстови и интервјуи.24 Критика је повод

и услов да у поезији осветлимо и његову педагошку доктрину.

За критичара који трага за етиком, поетиком, естетиком и педагогијом песника за децу, од суштинског значаја су стихови Буквара

дечијих права као мото или кључ којим се отварају његова душа и свет детињства у слојевима које смо означили.25 Ршумовић истиче да је рано 24 Поводом Буквара дечјих права песник тврди да је то „књига која се купује деци на поклон, али га читају одрасли, и деци и себи, да би се упознали са одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета. И да би тако, посредно, научили, и себе и

децу, како да се боре за дечја права“ (Ршумдани, 98).

Рукопис интервјуа које је аутор припремио као 35. том сабраних дела под насловом

Мечка у глави садржи избор интервјуа објављених до 2013. године. За његово тумачење и разумевање индикативан је мото: Славним / су ме учиниле / Силеџије Седме

силе. / Сад ми малу децу праве, / Све под фирмом „Цена славе“.

Однос према медијима и метод афирмације поезије налазимо и у критичком исказу: „Отворен према свему новом, он се отворио и према медијима, и сам постајући медиј. (...) Искористио је предности медија да своје идеје учини уочљивијим и доступнијим. Вешто користећи предности слике (телевизијске пре свега), сугестивност речи и

комуникативност музике, он је створио нови тип уметничког изражавања“.

Драгомир Брајковић, „Пола века ревности“, 98. 25 Љубивоје Ршумовић, Буквар дечјих права, „Ршум“, Београд, 1995.

схватио да су деца „народ посебан“ и то је написао у Буквару. Следио

је педагошки принцип: разговарати са децом као са малим људима.

Књига Мариниране приче махом у стиховима (Литерарна туршија

за докону децу) (2015) има део под насловом Деца су народ посебан и за

мото мисао Д. Радовића: „Мислим да су деца најближа суштини живота.

Једино деца не живе за сутра, него живе сваки тренутак. Детињство је

велика Слобода“. Та мисао изражава програмску суштину Ршумовићеве

уметности и компатибилна је са становиштем песника Александра Вуча

који је говорио: Дете је човек у малом.

Једноставни у својој сложености, стихови дословно значе то што

видимо и доживимо првим читањем, иако у дубљим слојевима носе ново или модерно усмерење етике (као питања понашања и односа према деци) и поетике књижевности за децу (као питање васпитања, образовања и изграђивања њихове емоционално-рефлексивне личности) или, по естетичарима, „емоционалне осећајности“ посебно. У основу поезије као наслеђе телевизијских и радио програма уградио је „документарну поетику“, коју је усвојио од Змаја и Душка Радовића

и педагошку доктрину Џона Лока (1632 − 1704), енглеског филозофа, лекара и „оца либерализма“, који се сматрао једним од најутицајнијих

просветљених мислиоца:

Дете треба да посматраш

Али му немој на пут стати

Што га пре човеком сматраш

Пре ће човек и постати.

Осим што је „уримовао педагошку доктрину Џона Лока“, битно је,

истиче, да је временом то „постало ослонцем мог саобраћаја са децом, и ослонцем моје поетике у раду, литерарном раду за децу. Из тако сигурног исходишта није проблем бити занимљив, духовит, користан...

Јер, литература за децу и мора и треба да буде корисна у оној лепој мери која не омета њено естетско биће“.26

26 „Зато није чудно да се у мени искристалисало сазнање да су деца стратешка ствар сваке државе, да не смеју да буду предметом политичких флоскула и демагошких поштапалица, већ озбиљног разматрања и одговорног промишљања. И сасвим је природно да сам се укључио у рад Пријатеља деце Србије, и био један од оснивача Одбора за заштиту права детета и, најзад, аутор Буквара дечјих права, пројекта који је, мислим, на најбољи начин унапредио свест и сазнања о детињству као 'родитељу човекове личности' (Фројд), о детету као 'човеку у оделу детета' (Д. Радовић), и најзад о потреби да се о деци мисли другачије и за децу ради квалитетније“.

Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 88−89.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Као паралелни доказ и услов тумачења и разумевање „колосјајне“27

по-етике завештане у кључу ових стихова, којим се може отворити опус, јесте и песников исказ који објашњава феномен игре и разлику између

духа и искуства деце и духа и искуства одраслих:

„Човеку кад даш широко поље, он се уплаши, јер се пита може ли, хоће

ли имати воде до краја, хоће ли имати снаге да га пређе, а детету кад

даш широко поље, оно је спремно да трчи до последњег даха. Ширина

га зове и опија, дете нема искуства са опасностима, па ни зазор од њих. Наравно, човек мора бити уз дете, посматрати га, помагати му, али му не сме нипошто на пут стати! То стоји на почетку мојих

књига (М.Ђ.), па и на почетку ове!“ (93).

Уз први кључ и шифру за разумевање и тумачење поезије и поетике

књижевности за децу, дакле, стоји рефлексивно-лирска песма „Дете“.28

Целином уметничка структура именује усмерење ствараоца ка поезији

и носи усвојен образац педагошки интониране поуке (паралелно говори

о великом немачком песнику Гетеу, великом српском хајдуку Вељку и јунацима космоса као деци). Као аутопоетички програм песма има функцију пролога за разумевање, и то: понашања и статуса детета у породици (а), етичке суштине личности и дела песника и односа према деци (б) и функцију аутопоетичких коментара битних за анализу (в):

Дете није дете

Играчка за стрине и тете

Дете је дете

Да га волите и разумете.

Стихови суштински проблематизују разлике између традиционалне

и модерне педагогије. У теорији је та разлика маркирана и своди се на следеће судове критике:

− Традиционална педагогија инсистира на политичком времену,

а модерна на метафизичком времену као вечном детињству;

− традиционална педагогија обраћа пажњу на бајку као васпитање

за праксу, а модерна тежиште поставља на начело жеља; 27 Владимир Ајдачић, „Колосјајни Ршум“, 92.

Ајдачић наводи податак да се на Googl-у налази 11 700 одзива на име песника. 28 У десет својих најлепших песама Рушумовић убраја песме: „Лако је пруту“, „Миш“, „Вуче, вуче, бубо лења“, „Нема земље дембелије“, „Сваки дан се сунце рађа“, „Браћу не доносе роде“, „Воз за Чачак“, „Медвед Брундо“, „Другарство“ и „Љубав је то“.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

− традиционална педагогија на детињство и децу пројектује свет одраслих као норму и образац понашања, а модерна потенцира свет детињства као такав и у свету игре;

− традиционална педагогија тежи, примерено већ изнетим принципима, изграђивању друштвене свести код деце, а модерна педагогија стреми изграђивању њихове свести и сензибилитета;

− традиционална педагогија инсистира на бризи за наследнике, а модерна на изражавању слободе света детињства;

− бајка о послушности је у средишту традиционалне, а бајка о слободи је у средишту модерне педагогије;

− принуда прикривена мажењем карактерише традиционалну, а освајање времена модерну педагогију, и то не само у књижевности;

− робовање традиционалним вредностима у целини и учење ве-

ровању је темељ на коме је изграђена традиционална педагогија, а разграђивање митологема и опсервирање живота исходиште је или њено негирање у модерној педагогији.29

Разлика између традиционалне и модерне педагогије јесте прави оквир у који се смешта и поетика књижевности за децу. Приступ писаца деци променио се управо онако како се историјски променила и педагогија. Нови педагошки и поетички систем књижевности за децу показујемо на примеру поезије за децу великог песника Душана Радовића (1922 – 1984) чији век од рођења обележавају српска књижевност и култура. Он је на нов начин открио и представио (и деци и одраслима) многе тајне и проблеме детета. Апострофирамо

три питања.

Открио је, најпре, шта деца воле: Деца воле чудне ствари / као

што су опанчари, / као што су кочничари, / као што су, као што су...

Промовисао је низ као метод понављања, услов памћења и трајања

игре и смеха по песничком начелу Драгана Лукића у песми „Смеха деци“: И смеха, / смеха, / и смеха деци!

Креирао дечју као своју песничку слику света: Кад сам био мали / Ја сам био мали, Нисам знао да сам мали / Јер сам био мали, каже Радовићев дечак-јунак Аћим.

Ршумовићево искуство у песми „Оптимистичка“ збирке Хоћу да ми лају око куће, међутим, има шифру израслу из другачије пословичке

29 Видети шире у: Владимир Миларић, „Сигнали сунца“, Стражилово, Нови Сад, 1977, 14–15.

мудрости деде Боже Симовића, којем је и посвећена: Лажи, кради и

куни се криво / не би ли се остануло живо, и она не промовише етичко

понашање. Настала је као спознавање историје људског друштва и националне борбе за опстанак. Наслоњен на искуство и инстинкт, песник у структуру песме необично поучног наслова уграђује рефлексије које

на велико искушење стављају и децу и одрасле:

Све најлепше о најгорем напиши

Слажи да постоји чега нема

Не гунђај. Који су у земљу легли

Причаће о јачима и већима

(...)

Све најгоре о најбољима мисли

Сујета је Застава твоје воље

(...)

Право је само исправљено Криво

Одвежи Језик и Неправду хвали

Не би ли се остануло живо.

И док је педагошка порука за одрасле у идеји да детету не треба на пут стати, васпитна порука за децу је у идеји да прихвате породичне вредности, разумеју смисао игре, слободе и достојанства и буду самостална. Саопштена је као песникова „тачка гледишта“ или поглед на свет: „Да сама стварају своју сигурност, благо се ослањајући на родитеље, браћу и сестре, деде и бабе. То значи, да уче за своје добро, да се играју за своје добро, да се табају за своје достојанство, девојчице да се улепшавају за своју љупкост, и своју евентуалну удају“ (96).

По-етичке и педагошке поруке деци и одраслима плод су песниковог искуства из завичаја и породице и ревносно провераваног током

читавог стваралачког века широм света: увек у игри, у борби за слободу, у машти и језику и – увек у пракси. Иако тврди: „Ја заиста не пишем песме сећајући се свог детињства, већ их пишем живећи у другој половини

двадесетог века, и почетком двадесет и првог века, са својом и туђом

децом“, уметник зна да се формирао тамо где се родио и апострофира

утицај и улогу свих чинилаца певања и мишљења, односно по-етичка, естетичка и педагошка врела своје мисли – детињство, завичај, породицу, машту, игру, рад, оскудицу и слободу. Пред нама су четири услова и узрока смисла певања: „Моје детињство утолико утиче на моју поезију, (зато) што сам у њему био бескрајно слободан, што сам имао фантастичне другаре у игре, што сам имао деду и бабу, оца и мајку,

што сам имао двојника Томислава, Крилатог Међеда, Густо Лијешће, Краљевину Заувари у којој сам био Краљ“.30

Наспрам шифре рефлексивних стихова којом се отвара приступ

етици и поезији за децу, целину лирске структуре (каква је програмска

песме „Дете“ у чијем је средишту идеја која сугерише нову поетику и

етички однос и понашања: Да га волите и разумете), и приступа који

дубље разуме свет детета именован логиком стиха: Дете је дете – стоји

критички суд читаоца, сина песника Душка Радовића, из чијег су шињела

произашли и Ршумовић и модерна српска поезија за децу.31

На ово по-етичко опредељење ослоњене су сродне идеје збирке

Петорица из српског којима се указује на порекло и религијску основу, културолошку и педагошку свест српског народа у односу према деци

као украсу света. Стихове је песник поставио као лозинку поглавља

„Младост“ и тако апострофирао: сазревање поетике (а) и културно

наслеђе (б) које одређује идентитет:

Мој стари је од свога старог,

А његов стари опет од свога, Слушао један древни налог:

У деци треба убити бога!

Тај налог грозан и танушан

Мој стари није хтео да шаље, Тако је испао непослушан, Па бог у мени живи и даље!

Овако ситуиран критички суд Радовићевог сина Милоша: Сме ли дете познатог дечјег песника да више воли песме другог песника?, заснован на класичном критичком методу компарације два песника

и две етике и поетике, и сав у хуморној аури питања које долази као

30 Ршумдани, 96. У позним годинама, после појаве књиге Ршумдани, песник је штампао књигу Краљевина Заувари. Наслов сведочи како из истог језгра исијавају смисао

и ефекти Ршумовићеве креативности.

31 У Радио Београду први уредник био му је Душан Радовић и он га је усмерио ка свету стваралаштва за децу. О односу и утицају сведочи и Радовићев брат Бранимир, тврдећи да су се сретали „код Душка Радовића, који је мени био строг старији брат, а Ршуму нешто као строги професор књижевности и лепог васпитања“. Бранимир Радовић, „Производња ведрине“, Ршумдани, 39. И наш песник сведочи о томе ко му је несебично пружио руку: „Пре и после свих –Душко Радовић. А уз њега, Небојша Поповић, Света Лукић, Бора Ћосић“, Ршумдани, 57. Тада су настале антологијске песме „Ишли смо у Африку“, „Доктор мачак“, „Вуче, вуче бубо лења“, „Вук и овца“ и друге.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

критика стварности –

не тражи елаборацију.32 Језиком који не припада

појмовима критике, на лествицама вредности означено је високо место

песника, почев од етичког односа према деци, преко лирске рефлексије, закључно са реториком стила. Ради лакшег разумевања, разлажемо

критички суд у облику теза:

„Тамо где сам код Радовића морао да мислим, код Ршумовића сам

безбрижно уживао.

Радовићеву песму сам читао много пута да бих је разумео, Ршумовићеву сам знао напамет после првог читања.

У споменаре сам уписивао Ршумовићеве стихове, а поносно се потписивао као син Душка Радовића.

Радовић је гланцао језик и мисао, Ршумовић је мазио срце.

Радовић је знао шта ваља, Ршумовић је знао шта треба.

Радовић је био отац, став, презиме, а Ршумовић мајка, попустљивост, уживанција.

Растао сам тако уз два песника, један је хтео да ме васпита, други

да ми учини.

Једног сам волео и поштовао, другог сам само волео без обавеза.

Ако сам, на крају, и постао паметан, то су ми омогућили њих двојица, заједно“ (М. Ђ.) (7).

Детињство и свет завичаја средишта су света поезије за децу. За разумевање и тумачење тог Ршумовићевог света, индикативни су и његови аутопоетички искази (у метапоетичким текстовима и интервју којим су прожети Ршумдани) и рецепција поезије код деце, песника и критичара. Рођен у врлетима златиборског краја, што именује и реторика исказа: ја сам Златиборац, као есенцију која дочарава место и значај планине у етици, психологији и филозофији стварања, Ршумовић

усваја идеју: „Планине су суштина света“ и идеју да дете може све − да стигне до друге планете:

„Захваљујући тим брдима златиборским, ја сам научио да летим, научио сам да видим кроз ствари, кроз брда, научио сам да измишљам...

32 „Мој отац је био добар песник и строг човек“, каже Милош Радовић док је „тајно читао Ршумовића“, и наставља: „тако да је било неминовно да његове песме волим највише. Душко је очекивао да будем паметан дечко, и за таквог дечака писао је песме. Али ја нисам био паметан дечко. И то нисам смео да му кажем. Јер, био је строг, па би се изнервирао и наљутио“.

Милош Радовић, „Сме ли дете познатог дечјег песника да више воли песме другог песника“, Ршумдани, 7.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Био сам дете у најлепшем крају света. Потоци, ливаде, шуме, лешници, извори, поветарци – то су моји другари из детињства. Са месецом

сам био на Ти. Био ми је више друг. Цео мој живот после одласка са

Златибора, своди се готово на фанатичну жељу и убеђеност да ћу се

једног дана вратити и поново бити мали на Златибору, у Љубишу. То

је, ваљда, оно што зову надахнућем, та чежња, та жеља... Чежња и

жеља су најстваралачкији импулси у човеку. Кад човек нешто јако

жели и много чезне, он брегове и реке може да премести, он планете

може да припитоми, чуда да направи“ (М.Ђ.) (9).33

Исповедно интониран и критички усмерен аутопоетички коментар

је врло сложен и посебно се варира у бројним интервјуима. Апостро -

фира улогу завичаја као средишта и поетичког врела, снаге Шантићеве

„планинске ријеке“ коју неће зауставити нико, етике и поетике: на-

учио сам да летим, научио сам да видим кроз ствари, научио сам да

измишљам итд. Он се комплексно осветљава ако се постави наспрам

лозинке Ршумовићеве песме

Деца виде све у ничему, одрасли ништа у свему!

Комплексан је и ако постане шифра којим се откључавају остали песникови творачки принципи што показују како је уметник открио еликсир живота. На њих упућују

педагошки интониране структуре „Шта је дете“:

Па целом свету храбро реци ОДРАСЛИ НИСУ ДОРАСЛИ ДЕЦИ.

Када се наведени коментар упореди са насловом збирке Деца могу да полете, онда се суштаствено разуме смисао песниковог исказа и зашто га тумачимо као аутопоетички коментар.34 Стихови се прихватају као животна мисао, посебно у захтеву Да замисле, да се сете, куда желе да

33 За смисао и суштину ове идеје која отвара песникову по-етику, индикативно је тумачење Предрага Бјелошевића у „Причи о дјечаку и РРР-шуму планине“. Реторика

наслова је у знаку шум планине и све сама собом каже: да је рођен у шуму планине, да се тамо разболео, оздравио и стекао здравље. Предраг Бјелошевић, „Прича о дјечаку и РРР-шуму планине“, 40. 34 Љубивоје Ршумовић, Деца могу да полете, Завод за уџбенике, Београд, 2007. Наслов збирке је наслов истоимене песме.

„Случај с мојим течом“ (позајмљене од Леопардија):

полете: имају песнички програмски карактер (1), одређују етички однос одраслих према

деци и младима (2) и афирмишу савремене

и методичке принципе у раду

са децом (3):

Деца могу да полете, треба само да се сете, треба само да пожеле, да замахну, да се вину.

педагошке

Да би се песничка мисао четири стиха јасније разумела, преслажемо је у прозни текст: Деца могу да полете, треба само да се сете, треба само да пожеле, да замахну, да се вину. По том песничком моделу Ршумовић пева од почетка до краја уметничког опуса чија је половина

од четрдесет томова намењена деци а половина одраслима. Ова друга половина је неоправдано остала у сенци поезије за децу.

У поезију се дух планине као симбол завичаја и дара и надахнуће, као саме природе људског и стваралачког карактера пренео као рефлексија и висински уметнички домет, какав илуструју структура

„Завезак“ збирке симболичко-метафоричког наслова Хоћу да ми лају

око куће. По-етички валер у структури песме има стих: Ја и душа остадосмо сами:

Око моје тек у тами види

Ведро срце ко планина ћути

Није време да се душа стиди

Небо не зна шта му земља слути

Ко планина ћути ведро срце

Тек у тами види моје око.

У сродном рефлексивном духу испевана је и лирска структура

„Иза правог угла“ састављена од шест катрена знамените збирке Ма шта ми рече. 35 Да би се лакше прихватила њена идеја и чињеница да је

настала упричавањем народних изрека и финим нијансирањем мисли

и осећања, означених у песми „Завезак“, преслажемо је у шест редова и

тако упућујемо на специфичну тежину значења и вредности на скали

по-етичког певања и мишљења:

35 Збирка Ма шта ми рече настаје од двадесетак сценарија радио емисије „Уторак

вече – ма шта ми рече“, педесет сценарија телевизијске серије „Хиљаду зашто“ и осамдесет четири сценарија за серију „Хајде да растемо“.

Видети: Љубивоје Ршумовић, Два јаја на око, Лагуна, Београд, 2021, 137.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Иза правог угла неки ђаво чучи, нека мука чека да човека мучи.

Иза прве горе, па у другој гори, чека нека мора да човека мори.

На животном путу, па иза кривине, чека нека брига да човека

брине.

Тамо где у трави цвета љутић жути, чека нека љутња да

човека љути.

Кад би човек знао за све што га чека, не би се ни рађао у лику

човека.

Већ би био птица или вредна пчела, или само багрем негде на крај села.

С разлогом и поводом, дакле, и Ршумовићев учитељ Радовић потенцира идеју о духу, планини или завичају као песниковом мисаоно-емоционално прибежишту: „Он се као планински поток спустио са Златибора, и сад жубори кроз своје књиге и емисије, бистар, питак и здрав“ (126).36

Карактерну и стваралачку црту песник потврђује коментаром који се открива као животна филозофема: „Ја сам оптимиста, и кад је тешко време. Никад нема бољег времена од оног у којем човек живи“ (127), али и у стиховима структуре „О неистино“:

О неистино лепша од истине Нема сустајања, време је за зверства

Од раскошног ума до богочистине

Доживео сам сјај првог неверства.

Пространствима света планине супротстављен је урбани простор града у којем се поништавају завичајне слике и дух оптимизма. У структури „Живот“ осећање Ршумовић дели са унуком Алексом:

Живот између четири зида

Сиромашан је за чуло вида

Скалпове ми самоће скида

И тескоба ми нерве кида

Хоћу да бежим у свет.

36 Радовићев суд илуструје чињеница да је Ршумовићева телевизијска емисија „Фазони

и Форе“ имaла 157 епизода. У духу реторике њеног наслова исписана је у круцијалном

слоју и поезија за децу. Критички налаз илуструју стихови:

Имала је лепа Ката

уз лепоту сто дуката

па је била тата-мата

за све момке из Баната.

Из породице је песник понео рецепт за педагошко деловање у

животу и поезији које стаје у мудрости и заповести: Домовина се брани и лепим васпитањем. Преживео је упалу плућа37 и упамтио савете

деде Стевана, сеоског травара, видара и чудотворца, „учитеља у мојој

школи живота“, који је имао стрпљења за децу и „умео са децом као са

људима и са људима као са децом“, јер „свет и догађаје је мерио добротом“. Дакле, песникова вера у децу и морал су наслеђени. Разумеју се

као део у етици сачуваних универзалних вредности културе народа, управо онако како се и нови задатак етике разуме као организовање и

„заједничко постојање различитих морала“ у настојању да се оствари

добро понашање.38

Чињеницу да су очеви родитељи умрли када су имали осамнаест и

деветнаест година, а у контексту сазнања да је етика у основи свих наших

радњи, и да је песник у детињству васпитан на темељима хришћанске

етика о „вечном моралу заснованом на љубави и праштању“39, Ршумовић

овако тумачи: „Грешна ми душа, али понекад ми се чини да је мој отац био

тако добар према брату и мени, и тако педагошки исправан, само зато

што није имао своје родитеље да га искваре. (...) Шта је могао да постане

човек са тако младим дедом и бабом, него песник за децу“ (М.Ђ, 11)?40

Када Ршумовић у књизи Петорица из српског наслови песму Ја кад кажем Ја, он из перспективе раног детињства именује по-етичку тачку гледишта: дете као субјект и свет детета које (као да заузима тачку гледишта доктора мачка из истоимене песме) јасно, одлучно и самоуверено изражава мисао која има етичку основу и полази од сазнања да сви и увек „одлучујемо сами и без изговарања“ (Сартр):

ЈА, БРАТЕ, КАД КАЖЕМ ЈА, ЈА МИСЛИМ НА СЕБЕ! 41

Исти став, неко ће рећи инфантилни, а ми га промишљамо као етичку свест детета-јунака које се буни и побуном каже: „то више

37 Болест и оздрављење ће одредити природу песниковог карактера и развити свест

о одговорности: „Из те пажње и мажње родила се моја свест о посебности и мој труд да ту посебност оправдам“ (Ршумдани, 12).

38 Роже-Пол Дроа, нав. дело, 24.

39 Исто, 45.

40 Овде би се могло размислити о утицајима, подстицајима и додирима са идејом и поруком Душка Радовића: Туците своју децу чим видите да личе на вас.

41 У истом контексту се разумеју и стихови: Пoнашам се попут паше / Сви се само мене плаше / Доста ми је ове славе („Понашам се попут паше“).

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

не може тако“, детета јунака који изражава своје Ја или отпор да буде играчка у рукама стрина и тета, афирмише и идеја песме „Оглас“ збирке

Вести из несвести:

Свима на знање да дам

Мене није родио нико

Ја сам се родио сам.42

Дечак-јунак и мали мудрац (који „са стране гледа“ и боље види него одрасли), у средишту је лирско-рефлексивне целине „Мама и тата се гложе“ која карикира вечито питање родитеља: на кога им више личи дете? Расправа по моделу: „па удри“, прераста „у галаму, у свађу, па у рат“. Ршумовић је драмски решио питање, приказујући дечака-јунака

(који се на почетку јавља као лирско-епски наратор што отвара проблем) као победника: Мама и тата се гложе / Збуњени чини се ничим / Никако да се сложе / На кога више личим. Она: Леп је на маму / А он: Бистар на тату.

Епилог неспоразума је у слици лирског јунака, који има свест

о себи и бесмислености расправе: Али збрисаћу од куће / Верујете

не паничим / Нећу да слушам све љуће / На кога више личим // Ја имам мишљење своје / Без обзира на гене / Њих двоје кад се споје / У ствари личе на мене. Јасно је, дакле, да је дечак-јунак који беседи: Ја сам се родио сам исти онај лирско-драмски јунак и наратор који родитеље доводи у комичну ситуацију и тврди: Ја имам мишљење своје.

У свим исказима налази се тежиште света детињства и по-етике

Ршумовићеве поезије и односа према деци. Лирски јунаци тврде: Ја сам се родио сам, или: Ја имам мишљење своје, или још: Кад кажем ја, ја мислим на себе. По карактеру су сродни песниковој ерској и горштачкој природи. У аутопоетичким коментарима уметник сведочи суштину: „Код

мене ти је што на уму, то на друму“. Та карактерна црта се не разликује

од исказа јунака: Ја имам мишљење своје. Када је у питању слобода, а

не тиче се само слободе стварања, као и његови јунаци, песник мисли:

„Писац мора да има мало више слободе него остали грађани, зато што он има моћ да гледа мало дубље у будућност“ (143).

42 Као континуитет идеје разумемо и песму „Гњави ме теча“ у којој се изражавају

протест и отпор, јер дете гњаве: теча, ујак, деда, брица, ујна, стрина, мачка, медвед. Њена поента је у хуморном обрту као уметниковом инвентивном поступку: Морам још рећи / Ради дојма / Кога ја гњавим / Немам појма.

Аутопоетички коментар „чаробњака анимације“43 у сагласности је са понашањем лирских дечака-јунака и стиховима програмско-поетичке песме „Видим што видим“:

Ја видим што видим и чујем што чујем

И шутим што шутим и волим што волим

И радим што радим и живим што живим

И сањам што сањам и дишем што дишем

И певам што певам и певам што певам.

Tу свест потврђују и критичари и ученици. Они пригодним говором, у писмима, честиткама и песмама посвећеним песнику као „великом

другару“,44 високо вреднују остварено и у хоризонту очекивања виде:

Joш пуно пуно речи лепих, / паметних мисли, / дечји народ из градова

и села, / нестрпљиво чека, а ти ћеш нам их дати (14).45

Или:

Ршуме, да није било тебе прут би још увек био татина омиљена

играчка. 46

43 Горан Ђорђевић, „Лековитост поезије“, 145.

44 У књигу је унето сто двадесет честитки, телеграма, цртежа, коментара, приказа, малих есеја и они се разумеју као истраживање или „плебисцит“ о лику, делу, стваралачкој тајни и ефектима Ршумовићеве уметности.

45 Песму „Нашем великом другару“ потписали су ученици ОШ „Живко Љујућ“ из Нове Вароши.

46 „Нашем великом другару“, ученици ОШ „Димитрије Туцовић“ из Краљева. Ова педагошка мисао јесте парадигма нове педагогије коју завештава Ршумовићева

уметност у целини опуса.

Новинска агенција Танјуг је 11. 11. 2014. године под насловом „Нема више ’лемања’ деце“ пренела информацију да родитељи у Србији убудуће неће моћи да бију своју децу, уз стари мото 'батина је из раја изашла’“, јер преднацрт Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце. Комисија за израду закона тежи успостављању стандарда васпитавања деце љубављу и посвећеношћу. Важећи Породични закон већ предвиђа да родитељи не смеју подвргавати дете понижавајућим поступцима и казнама које вређају људско достојанство

детета, као и да су дужни да га заштите од насиља других људи. Међутим, како је у српском друштву степен толеранције насиља врло висок, писци Преднацрта законика сматрали су да треба изричито предвидети забрану физичког

кажњавања деце, јер би некоме могло да се „учини да батине нису понижавајуће за дете и да се тиме не вређа његово људско достојанство“, каже члан Комисије др Олга Цвејић Јанчић. „Сматрамо да је то врло битно, јер ниједно истраживање до сада није показало да је батина корисна за дете. Батина је више израз немоћи родитеља да дисциплинује дете

Порука као честитка доказ је рецепције и практичног учинка Ршумовићеве поезије, етике, естетике и педагогије које је промовисао, нападао или бранио. Вредносно учинак мери суд да Ршумовић „служи поезији“ и да постоји да пише, да се с нама дружи и да се воли. 47 Суд је услов да се разумеју једноставни искази без великих метафора и нестандардних епитета, али са арсеналом нових речи које поетизује. За

шест и по деценија певања и мишљења о деци и за децу, он се настанио

у златној библиотеци националног духа. Велик је песник због свега што

је „досад даровао (...) српској деци“.48 Судови и поруке сведоче снагу

осуде метода који промовишу прут и библијска етика: Батина је из раја

изашла. Сада се разуме суштина песме „Лако је пруту“ збиркe Ма шта

ми рече49 и стихови који сабирају идеје концентрисане око реторике

наслова и целине васпитне поруке:

Лако је пруту да се соколи

Док бије децу њега не боли

Није ми жао кад неки трут

За своје заслуге добије прут

Није ми жао кад пекмез кевин

Добије прутом макар и невин

Није ми жао ни кад на мене Армија прућа опасног крене

Али не могу да преболим Тата ме бије а ја га волим.

другим мерама, као и његове немоћи да у одређеним тренуцима обузда своје импулсивне реакције. Овим предлогом смо желели да уведемо нове стандарде понашања у породици − без насиља. Закон је покушај да се крене другим путем − применом

ненасилних васпитних мера и мера дисциплиновања деце.

Родитељски ауторитет се не стиче батинањем деце ни насиљем према њима, већ пре свега личним примером, стрпљењем, разумевањем и већом посвећеношћу детету и

његовим потребама.“

Обавеза забране физичког кажњавања детета произлази и из обавезе Србије преузете ратификовањем Конвенције УН о правима детета о којима је Ршумовић певао у

Буквару дечјих права и за збирку добио награду Уједињених нација.

47 Мирјана Булатовић, „Ршум служи поезији“, 32.

48 Драган Лакићевић, „Педесет година Ршумове песме“, 33.

49 Збирка је објављена 1970. године. До сада је штампана у тридесет и два издања и

тиражу од преко 300 000 примерака.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Поређење Ршумовићеве песме „Лако је пруту“ и Змајеве песме

„Чигра и деца“ рељефно пресликава развојни пут српске књижевности

за децу, поетичко-стилско и етичко-естетичко језгро и разлику између

два песника унутар истог тематског круга:

Ал’ ми деца / боље знамо, / јер ми бича / не требамо;

наша душа / речи слуша.

Реците нам: / шта је добро, / реците нам: / шта је здраво.

Ићи ћемо, / увек лепо / стајаћемо / увек право.

Змај је, дакле, већ певао о протеривању прута и батине као страшног

метода и паралелно, као и Ршумовић, кроз песму и игру као исконску

потребу деце, афирмисао учење матерњег језика, откривање васпитних циљева и развијање естетичких осећања − те основне функције

књижевности као језичке уметности. Приклонио се доктрини да је

језичка уметност доступна свима и да преко ње деца саопштавају своја осећања: радости, страхове, стрепње и наде, и комуницирају са другима и светом око себе.50 И док Змај пева са висине

озбиљно и свечано: реците нам, Ршумовић пева реториком епског и модерног језика (соколи и кевин пекмез), из перспективе породичних односа: Тата ме бије а ја га волим и тако поезијом остварује смисао мисије уметника.

У основи Ршумовићеве песничке и педагошке доктрине налази се цивилизацијски поглед на васпитање. Оно се у Србији, на жалост, смишљено и темељно разара и оставља народ без будућности. Платон

је, не пример, говорио: „Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о свом занату, једино ће Атињани бити лоше обувени. Али ако васпитачи омладине буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће створити поколење незналица и порочних људи који ће упропастити сву будућност отаџбине“.

И на улазу у Универзитет Stellenbosch, у Јужној Африци, континенту на којем је настао човек, исписана је иста Платонова и Ршумовићева идеја:

„За уништење било којег народа не требају атомске бомбе и далекометне ракете. Потребно је само смањење квалитета образовања и

дозвола преписивања и варања на испитима.

50 Милош Ђорђевић, Љиљана Келемен, Књижевност за децу (Поетика, реторика, методика), Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац, 2014, 15. Мото књиге су наведени Змајеви стихови.

Пацијенти умиру од таквих доктора.

Зграде се руше од таквих инжењера.

Новац се губи из руку таквих економиста.

Правде нестаје пред таквим адвокатима и судијама.

Крах образовања је крах једног народа“.

Под лупом читалаца

Рецепција стваралаца. − Монографија Ршумдани рељефно показује

како и зашто се у рецепцији песника и осталих уметника, спортиста, интелектуалаца и критичара аргументовано и високо вреднују етика, поетика, естетика и педагогија нашег уметника. Иначе, у неурологији и психијатрији перцепција се разуме као пријем одређених чулних, светлосних и сензитивних дражи, које се обрађују и у мозгу претварају у рационалну информацију и схватање или мишљење о нечему што се чулима опажа.51

Индикативни примери, пригодно саопштени, у стиховима или као честитке, поводом песниковог дугог трајања говоре о утицају и умећу уметника да разуме свет детињства:

Љубивоје сило љута (...)

Куд ћеш ти у метафоре Кад на свако дете Твоје песме слете.52

Или:

Драги Ршуме, твоја глава уме свашта да разуме.53

51 По дефиницији перцепција (лат. percipio, percipare) значи схватити, опазити, протумачити на свој начин. Перцепција је једна од најзначајнијих когнитивних или мисаоних функција у психијатрији и психологији. За разумевање појма перцепције као когнитивне функције значајно је и препознавање онога што је од раније перципирано

односно доживљено и растумачено. Она je и главни фактор у формирању искустава

и сећања у људском мозгу.

52 Мирослав Цера Михаиловић, „Где се стигне то се дрпа“, 10.

53 Бранко Милићевић Коцкица, „Ршум по падежима“, 15.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Или још:

Ршум је дете међу људима

(...)

Деца су постала твоја војска

Јер си ти велик као дете.54

Онај ко је велик као дете, ко уме све да их разуме и чије песме слете на свако дете; онај ко је учинио да се укида прут као играчка – тај је могао да изрази музику душе и напише дечју химну „Деца су украс света“. „Генерације расту уз њу“, пише композитор, вреднујући по-етику, естетику и педагошке методе песника и апострофирајући чињеницу

да је сигуран „да би деца многих земаља света пожелела да имају своју химну са таквим стиховима“55:

Нема света ни планете

Где не може стићи дете

Јер све дечје стазе воде

Од игре до слободе

Цвеће је украс баште

Лептир је украс цвета

А деца пуна маште

Деца су украс света.

Овде је перцепција, осветљена као функција људског мозга, заправо активно повезивање и „склапање целине“, смислена и састављена од читавог низа простих надражаја који се, на основу памћења, даље преводе у својеврсну слику, догађај или доживљај.

Рецепција као мисаона радња и перципирање, није само просто опажање виђеног, чулног или искуственог, већ и активан и сталан процес одабира и разлагања на битно и небитно. То је својеврсна интерпретација или тумачење онога што је пренесено путем разних чулних

система људског организма.

54 Благоје Баковић, „Ршум велик као дете“, 20.

55 Миња Субота, „Музика душе“, 20.

Вреднујући опус песника и поводом песме „Бели пакети“, оперски певач Оливер Њего

исповедно каже: „Сећам се живо како сам се обрачунавао са гусарима, и како је мој отац наздрављао: Што год радио, народе српски, деца ти се рађала. А онда, једног

дана са оцем сам дуго разговарао о песми 'Бели пакети' Љубивоја Ршумовића. Отац, строг, али насмејан и необично правдољубив (...) само би рекао: 'Ето, то је прави СИН'. (...) И данас, кад већ увелико гурам четрдесету, многе Ршумове песме говорим деци“.

Оливер Њего, „Златни пакети лете у небо“, 19.

Песник је онај који се „подједнако добро и лепо играо и са вршњацима, и са братом, као и са самим собом, то јест мојим двојником“

(15). Он се рано учио на стилским примерима Змаја, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Добрице Ћосића и других, како сведочи о генези

свога певања: „И ја сам почео да се играм: да користим Ћопићеве риме

и пишем смешне песмуљке о другарима (19).56 Такав стваралац је могао

да оивичи свет деце као украс света у простору који одређује живот:

Од игре до слободе.

Именовање првих покушаја и песама као песмуљци, што асоцира

на реч пупољци, открива свест о почецима или генези стварања у којој

су били примарни песников дар и педагошка мотивација учитељице.

Поглавље „Дечаштво“ у Ршумданима као мото или кључ логички отварају стихови збирке Вести из несвести. Реторика стихова упућује на синтезу медија информисања и медија поезије са свим тајнама стварања. Уметник не спори да има свест о моћи медија и да су славу његовој поезији донеле песме које су компоноване и певане на телевизији у извођењу легендарног Драгана Лаковића и хора „Колибри“ и

да су га деца и тако заволела.57 Тако се потврђује рецепција као једна од најзначајнијих мисаоних функција код човека. Она се открива и изражава као способност да се пристигле информације, на правилан начин, лако организују и да се од читавог низа надражаја оформе слика или доживљај. Рецепција Ршумовићеве поезије се, дакле, остварује

56 Разумевање и тумачење генезе Ршумовићеве етике, поезије и поетике, истакли смо, није могуће без помена учитељице Милице Вођевић. Временски одређујући своју прву песму у деветој години, песник сведочи: „Милица је ухватила те наше песмуљке, који су често били пуни безобразлука. Није нас грдила, напротив. Посаветовала нас је да у песме не трпамо безобразлуке, јер то ни Ћопић не чини, то не чини ни Змај Јова, чије смо песме такође учили. А осетила је, ваљда, да сам ја најзагрејанији за ову игру, и почела је да ме издваја. Тако сам, захваљујући Милици, почео озбиљно да схватам

писање песама (М. Ђ.)“ (19).

И још: „Имао сам девет година када сам срочио први песмуљак о мом другару Саву Јоксимовићу, под насловом Крезо слово. Он је одмах написао нешто као песму под

насловом Љуба Труба. И тако смо се ми натпевавали, трудећи се да будемо што духовитији, па и што безобразнији. Али, то ја сада не рачунам у неке песме вредне пажње, мада су се свиделе Милици, па нас је охрабривала да наставимо (М.Ђ.). Саво није наставио, а ја јесам“ (35).

57 Највећи хитови чувеног хора „Колибри“ су Ршумовићеве песме: „Лако је пруту“, „Миш“, „Вуче, вуче, бубо лења“, „Нема земље дембелије“, „Сваки дан се сунце рађа“, „Браћу не доносе роде“, „Воз за Чачак“, „Медвед Брундо“, „Другарство“, „Љубав“ и друге. И награда дечје критике, чији је жири чинило стотину београдских основаца, за најбољу књигу Видовите приче за млађи и старији узраст, „Доситејево перо“ за 2014. годину то потврђује.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

и као говор, музика, глас и тон. Она афирмише и проширује претходно

стечено искуство код деце као нечег „већ виђеног, опаженог“, нечег што

су додирнула и осетила. Употпуњује се поверењем у песника по начелу

блискости и начелу сличности.

Ближе објашњено, начело блискости у перцепцији означава да ће

сви предмети и надражаји, а овде је реч о свету поезије, који су „просторно близу“ доживљавају и усвајају.58 Свему томе допринели су игра, музика и телевизија, за коју је песник сматрао да је „отров духа“.59

Наслов поглавља „Дечаштво“ упућује на суштину: феномен вечито

живог детета у песнику. У њима су означене: (а) игра као антрополошки

и културолошки феномен и (б) љубав као основно осећање човека које

етички одређује његову тежњу ка добру –

Игра је здравија од млека

Игра је свежија од воде

Игра је за човека

Најлепши дар слободе.

Феномен игре. – Следећи основну идеју монографије која трага за континуитетом идеја и јединством уметничког дела, у тумачењу феномена игре у Андрићевој уметности пошли смо од две битне

чињенице: да је сав свет налик промишљеној игри или, како је писао

Платон, размештање кулиса (а) и да је свако човеково дело део игре као што су део игре и златна јабука или лопта као ознака хармоније

света (б).60

Феномен игре је могуће пратити у мислима филозофа од антике до наших дана. Тумачили смо га на примеру Андрићевог трагичног

јунака Ћоркана, који је, речено језиком Знакова поред пута, човек [...]

без ослонца и подршке, препуштен сам себи, остављен лице у лице са

својом несрећом, он стоји сам и са напрегнутим одсутним изразом на

лицу ослушкује како му време црн колач меси, негде у даљини, па у игри налази могућност за спас или компензацију живота.

58 Посебна грана медицине и науке уопште, која путем способности перцепције опажене податке и искуства дели и у поједине поткатегорије, назива се гешталтизам. Она обухвата поделу, односно даље разврставање перципираних информација према одређеним начелима. Осим наведених ту је и начело затворености.

59 Ршумдани, 74.

60 Видети монографију: Милош Ђорђевић, Андрићев свет (Континуитет идеја и

јединство дела), Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Градска библиотека у Новом Саду, Бјеседа, Вршац, Нови Сад, Бањалука, 2018.

И анализа феномена игре у Ршумовићевој уметности, као и код Андрића, показује да прво питање зато гласи: О чему говори његов антрополошки поглед на игру као израз суштине човекова бића и културе?

Homo ludens (лат. ludus – игра, човек који се игра) је термин који је

први пут, пишући о друштвеној функцији игре, употребио холандски

историчар и теоретичар културе Јохан Хуизинга у делу Homo-ludens, eсеј о друштвеној функцији игре. Просветитељство је квалификовало човека

као homo sapiens-a (човека који зна), а XX век је томе додао homo faber-а (човека који производи). Homo ludens употпуњује дефиницију човека.

Хуизингина главна теза је да је игра стваралачка фундаментална

људска функција која прожима све културе. Култура је израз нагона за

игром. Он износи пет главних карактеристика игре:

1. Игра је добровољна, слободна и сама је слобода.

2. Игра није обичан, реалан живот.

3. Игра се разликује од свакодневног живота и по месту и по трајању.

4. Игра ствара ред и она јесте ред. Игра захтева апсолутни и врхунски ред.

5. Игра није утилитарна, није повезана са материјалним интересом или профитом, већ је безинтересна активност. 61

Стварајући у односу на живот као конкретну реалност једну врсту секундарне реалности, игра се код оба уметника потврђује као присност унутрашњег живота и напор који мења затечено, ослобађа латентно, пориче навикнуто. Праћена специфичном свешћу о другачијој реал-

ности у односу на стварни живот као конкретну реалност, игра може

постати покретач инертне снаге. Истовремено игра постаје и изазов свету реалности, који, својим грубим условима, разара или блокира спонтаност без које се игра не би могла замислити. Дакле, и у пет дефиниција и у оквирном тумачењу феномена игре комплексно можемо да видимо Ћоркана као сложену људску појаву: Он игра добровољно, слободно и сам, игра за виши свет, игра за живот а против понижења

које значи смрт и, једном речи, као и Ршумовићева деца, игра за више

вредности слободе и без интереса.

Едгар Морин, познати француски филозоф, антрополог и културолог, показује да се савремена техно-економска цивилизација темељи на репродуктивном схватању човека, то јест на апсолутној доминацији

61 Johan Huizinga, Homo Ludens, esej o društvenoj funkciji igre, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, 147.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

homo sapiens-a и homo faber-a. Из појма и дефиниције човека искључено је све што је demens – сан, страст, мит или стваралачко племенито лудило, и све оно што је ludens – игра, ужитак, забава. Управо је све то

оно што Ршумовић укључује у живот. „Што се игре, као феномена, тиче“, јасaн је песник, „рано сам имао своју дефиницију. Игра је императив детињства (М.Ђ.). То је, такође, природа удесила. (…) Ја сам много говорио и писао о игри у контексту едукације. (…) Моје игре у детињству

биле су специфичне. Мада сам имао и брата и другова, и више рођака, ја сам себи измислио још једног другара, саговорника, Томислава“. (…). И ту треба бити опрезан. Постоји игра коју дете или деца сама

одабирају и играју, и постоје игре које им могу родитељи или васпитач

наметнути, са намером да их забаве или подуче. И један и други случај

су важни“. 62 Ршумовић, дакле, укључује игру, како пише И. Андрић, као

најтежу и најварљивију уметност и најплеменитију вештину, јер „увек

ће људи тражити слике и приче, игре и призоре који говоре о људским

судбинама“.63

Слично мишљење својевремено је изложио и Ернест Фишер, који

је тврдио да само стваралачки човек може да буде комплетан човек: целовити човек није ни homo faber, ни homo sapiens, ни човек који ради, ни онај који размишља, мудрује, истражује, а ни спој свих тих профила.

Оно што не сме да недостаје јесте homo ludens – човек који се игра. Аутентична игра не постоји без изразите естетске димензије. Разуме се, свака игра није уметност, нити је у њеној близини. Он верује „да се очовечени свет не може остварити без уметности и игре, без њихове слободне и надахнуте егзистенције.64

Најдубље и суштински по-етику игре анализира и тумачи психијатар и психотерапеут Владeта Јеротић. Полазећи од чињенице да се Ршумовић

целог живота бави дечјим стваралаштвом и да га деца обожавају или, како смо показали, држе за идола, анализом песме „Игра је здравија

од млека“ закључује да је „главни разлог или услов успешног бављења

дечјим песништвом“ живо и на креативан начин манифестовано „вечно

дете у њима самима“. Вечно живо дете у човеку доказ је да је човек по

природи биће игре, јер је и Бог свет створио из игре и усадио човека у

игру, и то као нагон. Вечно живо дете дефинише и манифестује трајне

62 Милош Јевтић, Све о Ршуму − Ршум о свему, 10 −11.

63 Иво Андрић, Знакови поред пута, СД, Зрењанин, 2014, 279.

64 Johan Huizinga, нав. дело. Видети шире у: Милош Ђорђевић, Андрићев свет (Континуитет идеја и јединство дела), 59−60.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

црте карактера онога ко „измишља песме за децу“. Те црте личности, а све би се могле подстицати, су:

„Спонтаност, присутност дивљења и чуђења пред тајнама света и сопствене душе, прихватање себе и других (разумевање за разноврсност

људи и народа), смисао за хумор, импровизација, у ствари казивање духовитих и тачних опаски о животу и људима, нарочито оних о деци, без икаквих припрема и, наравно, увек – љубав. Према свима и свему, љубав. Онај који истински воли децу, а такав је човек сигурно Љубивоје Ршумовић, такав човек треба да воли и све људе“.65

После теоријског приступа, синтезом која показује да „игра је за човека, јер је човек игра Божја“, Јеротић приступа конкретизацији

значења и вредности четири наведена стиха и закључује да је песник

„умножио талант (није исто што и таленат) добијен од Бога, мајчиног

млека, златиборске воде и – дара слободе“.66

Прве Ршумовићеве песме су настале у заносу игре као дарова слободе или страхова. У једној од програмски насловљених песама „Како

се рађају песници за децу“, која одгонета тајну стваралачког процеса, песник полази од симболичко-дескриптивног исказа: Залива се соковима игре и слободе, чиме потврђује свет који смо означили и анализирали.

Он тумачи да пише и ствара „народу из душе, лепоти по мери“, јер је задатак стварања и поезије да се животу (реч исписује великим словом) да нови и лепши смисао. Нови смисао су плодови које деца убирају:

Саздани од маште, снова и доброте, Сеју око себе стихове и риме, Кад не лове цврчке – они муње кроте, Дајући Животу смисао и име.

За разумевање феномена етике, естетике и педагогије, битно објашњење даје аутопоетички коментар. Он паралелно упућује и на остале услове и узроке генезе уметникове етике и поетике, какви су: породица, природа, културно наслеђе или социјални статус:

„Прве песме које сам чуо биле су песме птица, кукурикање петлова, и наравно песме девојачке и момачке. Љубиш је познат по добрим

65 Владета Јеротић, „Ко се с ким игра“, 81. и 82.

На фону исте идеје и значења је и Јадранка Јовановић, која поводом Ршумовићеве

поетике пише: „Ми, дакле, само пролазимо поред твоје вечите младости“ (151).

66 Исто.

певачима извика. У нашој кући често су се одржавала прела и много се певало. И мајка ми, Милеса, и отац, Михаило, били су весели људи, склони да запевају. Највише се сећам песама „Која гора, Иво, разговора нема“

и „Златибором овце пасу, чини ми се моје да су“.

Необично ми је важна

и велика шума, Муртеница, у коју сам одлазио, са којом сам се дружио, од које сам страховао. Замислите јутра пуна озона и птичје песме, са

погледом на једно четинарско брдо, на једно зелено небо“ (М. Ђ.) (26).67

Познато је да се перцепција у лингвистици и језику уопште наводи

и као појам у области језика. Лингвистика се бави врстама и значењем

речи и тада се перцепција користи као појам који служи за јасно опажање и примање гласовних надражаја, за препознавање говора и његово

„декодирање“. Сваки слушалац прима надражаје преко чула слуха које перципира као својеврсне гласове. Он их у мозгу, на основу ранијих

искустава, формира у речи и реченице и помоћу говора декодиране

сигнале претвара у смислен одговор, користећи гласове као звучне надражаје за свога саговорника.68 Управо то је оно што читаоци лако перципирају у поезији и причи Љ. Ршумовића, посебно кад се објекти окрећу наопачке и када се осећа блискост и има поверење у писца.

Знак и слика. − „Ја сам човек из једног краја, златиборског, где се мисли у сликама“.69 Аутопоетички исказ уметника изузетно је полазиште

за разумевања знака праг и слике куће у две изузетне Ршумовићеве књиге. У Сјају на прагу и Кући са окућницом, чији су главни лирски јунаци родитељи, „ловац на језик“ и „чини исконског језика“, он ствара њихове

непоновљиве лирске ликове и показује да повратак у завичај значи заправо поглед унутра или „сећати се изнутра, самим собом“ (Платон).

То је свест о завичају и пореклу као о вредностима и снази. Креативна и критичка свест омогућава да живи бескомпромисно и ведро:

„Порекло одређује човека у оној мери у којој је свестан свога порекла,

и изван њега. То што сам ја дошао из Муртенице, предност је утолико

што сам бар растерећен од те предрасуде. Мене нико не може увреди-

ти тиме што ће рећи: Какав си као да си из Муртенице“ (М.Ђ.) (150).

67 „Он је са птицама склопио савез“ – тачно уочава својство поетике песник Бранко Стевановић, и наглашава битне теме и елементе: „Да је посвећен деци, биљкама, животињама, очинском слуху и матерњем језику“. Бранко Стевановић, „Он је са птицама склопио савез“, 84.

68 Видети: Драган Крстић, Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996.

69 Милош Јевтић, нав. дело, 60.

У спрези мисли и осећања и у аури топле емоције настаје најпре

лик оца:

Мој отац није само средње слово

Између мене и порекла

Него и средњи бол

Сунце на заласку.

Сећање на мајку превазилази моћ речи и смисао уметности. Оно

траје паралелно и као визуелна и као звучна слика. Бранко Радичевић

је, на пример, мртву драгу опевао звучном сликом у романтичном тону:

Ње нема више – то је био звук; Бранко Миљковић слично, али језиком

модерне рефлексије: Волим је ушима; Ршумовић драматично и исповед-

но сведочи наративну, евокативну и светлосно-визуелну слику мртве мајке као драгог женског бића у материји прага, места где се животно

и творачко семе заметнуло:

Речи ће бити и проћи

Остаће твоја слика на земљи

И сјај на прагу.

Као мисаоно и поетско језгро завичаја, збирка Сјај на прагу као услов и узрок певања демонстрира како је песник, горштак који је сачувао дете у себи, реториком и етиком, под ауром патријархалне културе – остао оно што јесте, и зашто завичај „с радошћу и љубављу носи на својим петама“? Очију и срца пуног природе (...) зна он добро да отуђени човек прво мора да поврати исконску безазленост и чистоту да би освојио сагласје с Природом и склад са самим собом“. Завичај је

станиште и оно „тамо где је време за њега непролазно“.70

Продубљујући промишљање питања среће, што је анализа осветлила, Ршумовићева креативна тачка гледишта показује да је срећа равнотежа жеља и могућности или тражење мере и „свест о пореклу и размишљање о завичају. Располагање добротом и својим радом. То су по-етичке, естетичке и васпитне вредности које је понео из завичаја

и лирском рефлексијом препевао у Сјај на прагу, целином поезије и

стваралачким ангажманом у луку великог распона који се уздиже већ шест и по деценија.

Есенцијални круг певања, битан за целокупан опус: етику, поетику, естетику и педагогију, не може се разумети без одгонетања садржаја

70 Мр Гордана Брун, „Повратак Љубишу“, 66.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

и сложене скале значења шест катрена песме „Опесмила ме мајка“ збирке Salita agli orti, (Успон вртовима). Родитељи су каријатиде на којима

почива свет који песник изнова ствара. Основно начело ренесансе

људског духа и педагошке мисли, што стоји у сваком буквару: Знање

је снага, знање је моћ, учите децо дан и ноћ, завештано је у два уводна

катрена лирске рефлексије као одбрана од отимања, опасности и зла

и као песников став према добру и злу, јер се етика одувек пита и о

добру и о злу:

Опесмила ме мајка

Отац ојачао знањем

Па сад ни заседа ни хајка

Не могу мојим имањем.

Реже шкргућу кевћу

Уједају ваздух палацају

Несрећни на туђу срећу Отровима се бацају.

Уметников живот и свет, дакле, поничу из мајчине креативности: опесмила ме и очеве педагошко-етичке акције: ојачао знањем. Развили су се као естетичка мисао критичке личности која има свест и сумњу да креацијом постоји: Ја певам значи постојим. Налазе прибежиште од сваког зла и анималне опасности: Ал се мржњи не дам. Бране се од сваке невидљиве силе или норме која спутава слободу: Бежим из теореме.

Ршумовићева лирска рефлексија би могла водити порекло из филозофске мисли Рене Декарта: Cogito, ergo sum („мислим, дакле јесам“ или „мислим, дакле постојим“). Она изворно подразумева сумњу у све, осим у субјект који мисли, односно сумња. У мишљењу свест спознаје саму себе као свест. Извесност бића пониче, како смо означили уводним мотом у монографију, из свесног мишљења себе, породице и порекла:

Ја певам значи постојим

Ни престрашен ни опор

Себи на путу стојим

Себи вучји чопор (...)

Ја певам значи стрепим

Али се мржњи не дам

Песмо и кад ослепим

Тобом ћу свет да гледам.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Као етик и поетик Ршумовић пише стихове о доброти и лепоти, даривању и љубави, сну и ведрини, какви творе песму „Једног зеленог дана“. 71 Извориште и пролог налазе се у завршној мисли наведеног

аутопоетичког коментара као озонски поглед на једно зелено небо.

Уточиште и епилог су у логици етичких заповести и теже срећи и вр -

линама: искрености, солидарности, верности. Етичке врлине и срећу

означавају драмски језик и поруке: Спавајмо. Сањајмо. И довиђења.

Средишно место у поруци заузима љубав. У први план је промовисана Августинова мисао (која једнако вреди за песника и децу): „Воли

и ради оно што желиш“ као услов естетичког доживљаја, уживања

и свиђања.

У лирско-мисаоној структури чиста љубав обзнањује се као замена

за закон или врхунска етичка норма која обједињује сва правила. Љу -

бав постаје божански закон који се безусловно поштује. Бог је љубав и

средиште етичке и религиозне основе Ршумовићевог бића и културе:

Једног зеленог дана

Оног зеленог лета

Кад је бела рада

Одлучила да цвета

Неко је неком рекао

НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО

ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ

САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ

СПАВАЈМО

САЊАЈМО

И ДОВИЂЕЊА.

По сведочењу нашег песника, знаменити српски универзитетски професор књижевности, есејиста и преводилац са француског и немачког, Рашко Димитријевић (1898 −1988), високо је вредновао ову озонску лирско-рефлексивну-драмску структуру: „Ви, колега Ршумовићу, немате појма шта сте у једној песми, коју ја сад, ево, називам великом, написали. Ви мислите да сте написали обичну дечју успаванку, а у ствари написали сте један лирски роман у једанаест стихова“.72

71 Ршумовићеву уметност неки критичари дефинишу као „производњу ведрине“, и то одговара његовом исказу да је „сарадник сунца“. „Поред снажног тела, и дух му је свеж, планински (златиборски), идеалан за доброг писца“.

Бранимир Радовић, „Производња ведрине“, 39.

72 Ршумдани, 24.

Испод површине једноставног језика крију се вечите суштине и тајне живота као митолошко „зрнце истине“, етичко и творачко ангажовање

свешћу да се живи један једини и пролазан живот у стварности која не

уме да чека зато што се претвара у прошлост. Испод исте површине

постоји директна веза „између етике и среће“73 – једнако потврђују рецепција читалаца и песникова размишљања о врлини и срећи: „Не постоји

коначна срећа, постоји тежња ка срећи, као што нема дефинитивне

слободе, већ постоји борба за слободу, као што нема савршенства, већ

постоји само сан о савршенству“ (М. Ђ.), (Ршумдани, 136).

На другом полу Ршумовићевих расположења и емоција налазе

се страхови из раног детињства (а они нису само садржај усмерен ка

деци). Под сочиво сећања сабира их баба Рога из истоимене песме

што се „крије у тами“. „Пећина строга“, за коју се пита: Да ли постоји

или не постоји, јесте реална, налазила се у песниковом родном селу и

звала се Ушендића пећина. У свету дечјег царства представљена је као

етички модел не само дечјег савладавања страхова, неугоде сећања и

израз земаљске, људске и природне стварности. Баба Рога као енграм

сећања, страх и тајна, гравитира и у прози. Она није само пећина већ и бездан. „Родитељи нам бране да идемо у Маркову пећину јер у њој

живи баба Рога. У ствари, бране нам због бездана“.74 Као таква могла је

да постане и музички хит:

Има једна пећина строга

У којој живи баба Рога

А ја сам ваљда разумете Једно веома храбро дете

Па сам решио управо с тога Да јој покажем њеног бога.75

73 Дроа наводи како су антички филозофи, питајући се „како живети“, заправо питали „како живети срећно“. Нав. дело, 54. 74 Љубивоје Ршумовић, Бездан са сном, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2006, 15. 75 Музику на текст песама „Бабарога“ и „Вук и овца“ компоновао је Зоран Рамбосек, а пева Бојан Рамбосек. О томе сведочи песник: „Данима је Зоран Рамбосек долазио у Редакцију Телевизије за децу, и молио ме да му напишем 'нешто', што би он компоновао а његов син Бојан певао. И, једнога дана, ја седнем за писаћу машину и 'одлупам' песму Вук и овца. (....) и та песма доживи велики успех, постане хит песма! Не само за децу“, Ршумдани, 48. Завичајни простор и атмосферу пресликава и прва штампана песма „Пролеће“ (1957). Индикативни су уводни стихови, који уместо страхова и духова из пећине и представе баба Роге, доносе озонски мирис буђења пролећа и света на Златибору:

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Дечак-јунак као „храбро дете“ не жели да на децу пренесе страхове и дух пораза, већ оптимизам, веру у себе, како поентира завршним

нонсенсним стихом: Углавном она се мене боји. Победнички дух и одбијање да се призна страх у сагласности је са природним окружењем

песника, потребом да се игром бори и иде у освајање слободе. На

питање да ли је био мирно или немирно дете, сагледавајући

проблем

у ширем контексту, провокативно и истинито, уметник одговара:

„Код нас на Златибору, ако је дете мирно одмах га воде доктору. Има

чак и једна изрека: Где си видео мирно дете и лепу бабу“ (28)? Мисаоно-аналитички амбивалентни аутопоетички коментар паралелно

промовише: Ршумовићеву педагогију или однос према детету (а) и шеретски дух песника који кроз све ствари види суштину и кроти стваралачки немир (б).

Стваралачко чудо. – Поводом пет деценија Ршумовићевог стваралаштва, у пригодном и вредносном коментару, Брана Црнчевић суштинску стваралачку црту личности и дара песника одређује као стваралачко чудо којим објашњава и подстиче феномен стварања: Да си чудо, Ршуме, / То наравно разумеш. (...) Е па драга лудо, / Настави то чудо!76

Родно село Љубиш, у којем га је мајка опесмила, и Златибор као

шири завичај, у којем га је отац подржао и наоружао знањем, остају непроменљива вредност у сећању песника и као феномени објашњавају

карактер песничке слике и идеје завештане у етици и поетици. На питање да ли и како још постоје ти светови детињства, песник, више уметничким него појмовним језиком, даје скалу тумачења која постаје

суштински услов разумевања реалног света из којег је потекао (1) и уметничког света који је створио и наменио деци (2):

„За мене се он није променио. Ршумовићи су, готово сви, отишли из Љубиша, што трбухом за крухом, што срцем за децом, али остало је тамо то моје детињство, сада још живље у пустим кућама. Наравно, остало је и Љубишана, има их. Добри, радни људи, шерети кад треба, радници кад треба. Људи са села су ближи мудрости. Живе ратујући

Уселило се у моју собу једног јутра

са цвркутом птица

Отишао сам за часак тамо

где цветају љубичице

Тамо где девојке срамежљиво крију усне. 76 Брана Црнчевић, „Ршуму од Бране Црнчевића“, 26.

са природом, немају никакве привилегије у животу. Сва права и све

попусте морали су да отму или крвљу да плате... Суров је често био тај

живот у Љубишу, под Невољом и Врањевином. Зависи како га схваташ.

Ако га гледаш детињим очима, леп је. Сећам се како сам га освајао, како сам из дана у дан постајао већи, како сам га надрастао, да би

му се сада понизно вратио. На извор...“ (М. Ђ.) (30).

Сурово отимање од живота, муком, ратом и крвљу, као дело горштака

подвижника, блиских мудрости, радних и ведрих у духу, нашло је одјека и у наслову и првом стиху рефлексивно-лирске структуре „Откуд мени ова снага“. Суштински она је израз-доказ да Ршумовићево певање

и мишљење света превазилази идеју да је намењено само деци. Развијањем иницијалне идеје да је снага проистекла из борбе за опстанак, у осталих пет катрена разуђена је порука да деца морају јести и волети

храну како би била здрава:

Волим брате лепо сести

Волим брате добро јести

(...)

Откуд мени ово здравље

Где бих нашо таква плућа

Да не волим млеко кравље

И цицвару док је врућа.

Горштачка снага и сила, здравље, мотивација од учитељице и нагон стварања створили су од даровитог дечака са Златибора („тамо где је (...) уметност саставни део живота“) 77 који у деветој години пише „песмуљке“ и коричи их – националног песника који „верује у себе“ (37): „То што ме је учитељица подржала, било је за мене као

да ме је цео свет подржао. То је тада било пресудно. Касније сам ја подржавао сам себе, јер се та игра претворила у опседнутост стиховима и читањем (М.Ђ.), и прављењем малих књига са сопственим

песмама“ (36).78

77 Вук Бојовић, „Поезија за беле вукове“, 36. 78 Прву песму „Пролеће“ штампао је у ужичким Вестима 1957. године, а две следеће у Књижевним новинама исте године, „тако да се од те године“, каже Ршумовић, „рачуна мој радни и књижевнички стаж“. Следи свешчица-књижица под насловом Тандара – мандара (1967) са две приче и Причанака (1967) са четири приче, а потом је Бора Ћосић у Антологији савремене српске поезије за децу, у издању Матице српске, уврстио три Ршумовићеве песме, иако није имао објављену књигу. Тако је почело.

Oсим вере у себе која се потврђује као колективна етичка вредност: „Где сте видели Златиборца, осамнаестогодишњака, који не верује

у себе?“ (37),79 Ршумовић из завичаја носи и дух ведрине. У корену

презимена има нечег јединственог: Ршум , по Вуку Караџићу, значи:

здрав момак као ршум (1), и он заиста јесте здрав дух; учинити на некога ршум значи напасти некога (2), а песник напада досаду, лењост, самоћу, неписменост, мрзовољу, власт која кињи децу и народ − све

што је, суштински, противно његовом стваралачком бићу и карактеру;

ршум је назив за плаху кишу с ветром, а песник је такав: плах, благ

и очинског држања, и деца то осећају и рецепцијом уметничког дела

потврђују (3).80

И заиста, вишеслојна и вишезначна структура „Ау што је школа

згодна“, иако у много чему противречи основном осећању деце и њиховом односу према школи, 81 афирмише етичке и колективне вредности скривене у етимону песниковог презимена. Под ауром ведрине и смеха, деца прихватају идеје82 другарства: да делимо ужине, прве љубави: пар до пара и друге, па песма стилски добија химничку боју и снагу:

79 На сазревање стваралачке свести упућује и песник. Одговарајући на питање како је збирка Ма шта ми рече (добила Бранкову и све друге могуће награде), направила „прави ршум у српској књижевности за децу“ и прирасла за срце и деци и одраслима, „генерал песме што битке бије за радост деце и Србије“ (Јовица Ђурђић) скромно

каже: „Тога песник није свестан док пише, касније та свест долази“. И самоуверено

истиче: „Нисам никада сумњао у оно што радим, али, признајем, никада нисам био склон да величам претерано оно што сам радио. Ваљда зато што ми се увек чинило

да сам могао и боље и лепше“ (Ршумдани, 46).

80 Бранимир Радовић, „Производња ведрине“, 39.

Овоме бисмо додали и значење речи ршум на Косову, где учинити ршум значи направити неред или показати се у датим околностима супериорним: направио је ршум.

Јован Ћирилов тврди да је реч ршум турско-персијског порекла, долази од речи хишим и значи кавгу коју је изазвао нечији гнев, и објашњава − „зато се у нашем народу

каже: направио је ршум“, што одговара смислу речи који смо означили на Косову.

Ршум на персијском значи још и: повика, дрека, љутња, русвај, чудо.

Јован Ћирилов, „Песничко море“, 95.

81 Из Чајетине, честитајући јубилеј песнику и вреднујући његов по-етички опус и

педагошке идеје, ученици су акцентовали управо ту идеју: „Растемо уз Ваше Форе и

фазоне. Смејемо се уз Ваше стихове. Ви сте нас, можда, слагали да је школа згодна (подвукао М. Ђ.), али пошто увек има нека с киком коју не дам ником, и то смо Вам опростили“ (156).

82 Ршумовићеве „карикатуре и песничке ироније су лепе, лековите, и никад не позлеђују, пошто је реч о песнику шалџији, чије су шале применљиве и на самом њеном творцу. И кад се шали и исмева људе и појаве, Ршум то чини благо, са досетком маште и способности да себе замисли у положају оних које исмева и карикира.“

Момир Војводић, „Ршум гађа кроз прстен јабуку“, 62 – 63.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Ау што је школа згодна

Лечи лењост и самоћу

Као да ми је кућа родна

Штета што не ради ноћу (...)

Кад нисам у својој школи

Мене моја душа боли

Нема оне с киком

Коју не дам ником. 83

Иако рефлексивно-лирска ода у којој ври „шармантно, фајншмекерско надахнуће“ и „љупка ’лирска иронија’“84 није једини разлог, она

може бити повод да се запитамо: За кога пева Ршумовић и да ли је

он само песник за децу? Онај ко, показали смо, полази од мота: Деца

виде све у ничему, одрасли ништа у свему, свакако, није само заба-

вљач или комичар, већ, пре свега, мислилац што „спаја детињарије, збиље и визије“. Док пише он ужива у радости стварања, мучи се „из чистог задовољства“ и радује људима које срећом среће. 85 Теза

се може објаснити аутопоетичким коментаром који обасјава и елементе етике, поетике и педагогије: „Ја никада не пишем песме само за децу, или само за одрасле. Заправо, све пишем, пишем за – своју душу. Трудим се да мени самом буде занимљиво, добро, смешно, лепо и чаробно“ (М. Ђ.) (51).

Суштински она се може објаснити и мотом свих пет делова несвакидашње

монографије

Ршумдани под насловом Људи које срећом

срећем.86 Мудрост која позива на живот у радости и радости стварања указује на етичку норму и понашање према људима и меру у којој је добро оријентир. Призива на несаломивост пред изазовом губитка вере и властитих животних снага. То завештавају стихови

83 Не само у певанији о школи, суштина етичког певања и мишљења уметника стаје у идеју: „Наговарајмо децу и људе да од њих Неко и Нешто буде“. Она је преузета

директно из народног говора.

Бранко Стевановић, „Неко и нешто на уму“, 43.

84 Драган Јовановић Данилов, Сјај на прагу, 64.

85 Љ. Ршумовић, песник који ужива и у документарној поетици, имао је неколико

изложби портрета под називом „Људи које срећом срећем“.

86 Монографија доноси 69 фотографија знаменитих личности југословенске и српске књижевности, музике, сликарства, новинарства, глуме, међу којима су: Стеван Раичковић, Танасије Младеновић, Арсен Диклић, Душан Радовић, Данило Киш, Оскар Давичо, Душан Петричић, Слободан Ракитић, Раша Попов, Перо Зубац, Владета Јеротић, Радомир Смиљанић, Момо Капор, Милован Данојлић и други.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

пет катрена који се окончавају ускличником и значе што и претходни

аутопоетички коментар:

Кад почнем да губим веру

И тежњу ка нечем већем, Мени нађу праву меру

Људи које срећом срећем!

Кад коракнем ка амбису, Хвала оку свевидећем

Са мном су и када нису –Људи које срећом срећем!

Кад ме изда оно друго

Па пођем ка нечем трећем, Са мном пођу истом пругом Људи које срећом срећем!

Кренем међу оптимисте

А пут засут ружним смећем, Пут и душу одмах чисте Људи које срећом срећем!

И кад клонем сред туђине

Златибор ме буди цвећем

А живот ми лепшим чине

Људи које срећом срећем.

Логично, није само песник за децу онај који рони у тајну, какву промовише наслов песме „Какав живот човек води док чекамо да се роди“, или онај што открива смисао певања о првом претку и пореклу, као у антологијској песми „Први Ршум“ збирке поетског-симболичког

наслова Сјај на прагу. Ова рефлексивно лирска структура пева о родослову Ршумовића, одгонетка је етимона ретког презимена и химнички

велича искон и завичај: „Порекло одређује човека у оној мери у којој

је свестан свога порекла, и изван њега. То што сам ја дошао из Мурте-

нице, предност је утолико што сам бар растерећен од те предрасуде.

Мене нико не може увредити тиме што ће рећи: Какав си као да си из Муртенице“ (150).

Сјај на прагу. − Чувена збирка Сјај на прагу је по свему далеко од поезије за децу. Примарним значењем наслова „грађа“ је и услов

за расправу о пореклу и корену Ршумовићеве етике и поетике. Без коментара – ослушнимо тон, рефлексију, боју, стилску структуру антологијске творевине:

Мора да је био снажан. Болу

Вичан. Мора да је пио

Кишницу са коре трешње. Школу

Не похађо. Жестоко се био

Са небом и муњом,

Човеком и вуком, Са снегом и ветром

Заогрнут гуњом

Сумње као руком.

(...)

За издајство, лаж и грубу силу, ако

На пут би му стали, мора

Да је замке спремао полако,

Ко замке за чавке и смрдљивог твора.

(...)

Мора да је био висок. Храсту

Раван. Извор мора да је

Носио у оку. Под ребрима ласту,

Која гине ал’ се не предаје.

Као да и сам указује на то, тумачећи проблем носталгије и завичаја

као првобитног станишта за које је везана његова етика, и Београд као

нову средину која му је омогућила да види „светска чудеса“, Ршумовић

полази од идеје оца психоанализе С. Фројда − детињство је отац чове-

кове личности:

„Носталгија је исконска чежња за настајањем, за поновним рађањем! Човекова личност се формира у детињству, а то формирање је замамно, чудесно, пуно радости... Мали човек открива свет, несвесно

преузима на себе улогу Створитеља, јер има утисак да га он тог тренутка ствара! Љубиш је, значи, и завичај свега што сам ја створио, језика и поезије, телевизијских узлета, и кућа које сам градио, и синова које сам правио!... А Београд ме примио радозналог, омудрио ме и размангупирао, па ме послао на све четири стране света да видим и светска чудеса, и да схватим да ’од Љубиша, мили моји, лепшег места не постоји’“ (56).

Није само песник за децу онај ко шездесет и пет година путује и пише и који однос према стварању и писању, колико је то тешко, одређује

питањем: „То је као када бисте мрава питали: радиш ли?“ (54). Сјај на прагу је дело које пише завичај. Његов језик је језик људи из завичаја и

народне мудрости. Ако има мудрости у Сунчању на месечини онда је то, апострофира, „мудрост мојих Златибораца, мојих Љубишана, мојих родитеља, па тек онда моја. Ја сам се ’сунчао’ на њиховим мудростима, зато сам овако преплануо“.

Мудрост језика разуме као сабирно место свих знања. „Сам сам

себи крив сто посто – сељак био, сељак осто!“ – исповедно и пркосно

пева у Зову тетреба, збирци коју види као свој „младалачки разговор

са мушким либидом“, јер има у себи „еротског одјека. Психичка енергија

из доба пубертета је драгоцена, чак и кад је се човек само сећа. А ја сам

је, Богу хвала, и сачувао у себи, заједно са енергијом оног несташног

хомо-луденса, спремног увек на свакојаке игре“ (92).

О Сјају на прагу Ршумовић суди рационално и као критичар супротставља се судовима критичара: „Моји горштаци су прави лафови.

Од њих сам научио све. Моји родитељи су имали обичај да нам савете

деле у облику народних пословица. Знали су да брат и ја верујемо и да „Без алата нема заната“, да „Ко другоме јаму копа сам у њу пада!“. Када сам полазио из Љубиша ’у свијет’, значи у Чајетину, на даље школовање, отац је свој свечани испраћај почео реченицом: ’Мој си, али ко зна чи ћеш бити! Па, пази шта радиш!’ (…) Књига Сјај на прагу је књига мојих родитеља. Њихова је мудрост. Ништа ја нисам исисао из малог прста, све су то њихове речи, кроз мене преломљене (М. Ђ.). Критичари кажу да ја у тој књизи истражујем своје порекло. Греше. Ја своје порекло знам, него покушавам да читаоцима улепшам живот објашњавајући своје порекло“ (63).

Очева педагошка и етичка мисао је уводни стих „Посветне пјесме“

и истоимене кратке приче из Куће са окућницом с којом отац шаље сина

у свет: „Мој си али ко зна чи’ ћеш бити / или љуцки или бјежи из људи“ .

Логично, није само песник за децу онај ко се бави лепим и проклетим

занатом песника и као животни и стваралачки кредо промовише тежњу за перманентним образовањем, већ и освајач нових хоризоната, онај који дарива другима лице ведрине: „Моје су намере да свој дух богатим, да туђи дух радујем, да језик мењам и усавршавам“ (54). И логично, није само песник за

Дарвинову еволуцију и борбу за опстанак, при томе не каже да о томе

нешто зна, већ сазнања песнички обликује слутњом и нарушавањем

модела бајке на којима песма почива: Чини ми се вековима... У рационалном коментару или комуниколошкој пракси, он је ироничан и хуморан

и проблем преводи на ново поље значења тог односа:

„Та биолошка неслога ми није толико занимљива, колико случај самих

оваца. У овом свету пуном противуречности, ни овце нису поштеђене

секирације. Као друштвена бића, осећају свет који их окружује, и свесне су одговорности који на њима лежи! Оне су поносне на то, квалитет њихове робе је несумњив, међутим људи бескрупулозно измишљају

вештачка влакна, умјетне трице и кучине, помодне ефекте који нелојално конкуришу овци“ (55).

И коначно и логично, није само песник за децу стваралац и мислилац који статус овце поново песнички и алегоријски разматра. Користећи древну форму басне, дефинише га у песми „Басна“ као „допринос

напорима оваца да очувају слогу и издрже сва искушења пред којима

их људи стављају“:

Једна је овца грдила овна

НЕСРЕЋО МОЈА НЕМИНОВНА

ДА ЛИ ОСЕЋАШ ИКАКВЕ ГРИЖЕ

КРАЈ ТЕБЕ ЖИВОГ ДРУГИ МЕ СТРИЖЕ

УЗ МАЛО СРЕЋЕ И МАЛО НОВЦА

МОГЛА САМ БИТИ ГОСПОЂА ОВЦА ОВАКО С’ ТОБОМ ДАНГУБО НИСКА

ОСТАЋУ ВЕЧНО ОБИЧНА ДВИСКА

А ован откиде цвет у алеји Па рече овци ГОСПОЂО НЕ БЛЕЈИ.

Ршумовић несумњиво припада кругу стваралаца и мислилаца који

тумаче и вреднују своје дело. За наша разматрања од значаја су два

суда и они решавају дилему. Први: „А да сте ме питали која је од мојих шездесет осам књига најбоља, рекао бих вам без размишљања: Сјај на прагу! Дакле, књига која није

чини ми се, више су читали и волели одрасли него деца. Књигу Зов тетреба више су, пак, читала и волела деца“ (61), односно „мали људи“, како их је називао Конфучије (551 – 479. п. н. е.), кинески филозоф и социјални реформатор, један од првих приватних учитеља у кинеској

историји и творац етичког система вредности. Он је, као и наш уметник, наглашавао лични и владин морал, исправност друштвених односа, правду и искреност.

Ако се реторика наслова Још нама само але фале промишља као звучна језичка игра и бравура, или необична песничка слика, она одговара духу детета. Али ако се промишља као шира слика света и односа

у друштву, онда је сатирична и суштином усмерена ка одраслима.87

Инспиративно исходиште песник тумачи тако што објашњава суштину

нове поетике књижевности за децу:

„Свет је пун аждаја, акрепа, чудовишта, малих ала, вампира и других, љупких наказица! Зашто о њима не певати. Деца воле аждаје

и чудовишта, јер су то њихови непријатељи из прича. Деца воле непријатеље, јер их побеђују удружени са позитивним јунацима, принчевима, краљевићима. Деца без непријатеља су деца без шанси

да се радују победи.

Хтео сам, такође, мало да оплеменим аждајски род, да их приближим

деци, зато су неке песме крајње сентименталне, као, рецимо, Аждаја свом чеду тепа“ (60).

Лирска нота, нонсенси, дух и слика изненађења, атракција необичног

и изненадног, теоријски појмови из књижевности и естетике (негативни

лик и лепо, на пример)88 и мрежа узвичника – карактеристична за стил песника – све jе сажето у језгро ове традиционалне а модерне песме

оксиморонских значења:

87 Књигу Још нам само але фале илустровао је Душан Петричић и она је 1973. године, на сајму књига у Лајпцигу, проглашена за најлепшу књигу на свету. У Mоскви је такође добила награду.

88 У песми „Том и Џери“ писане у духу фора и фазона помињу се и негативни и позитивни лик:

Час Том грозан Џери диван

Не знаш ко је негативан

Џери грозан а Том диван

Ко је од њих позитиван.

У песми „Бела врана и црна овца“ ружно је потенцирано као изузетност. Врана: И кад летим и кад трчим / Питају ме зашто штрчим. Овца: Не говори глупа словаца (…) / Треба да смо обе сретне / Што смо изузетне.

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

Аждаја свом чеду тепа: Наказице моја лепа!

Шта ће с тобом бити ко зна, Лепотице моја грозна?

Оставићеш своју мајку, Отићи у неку бајку, Бићеш личност негативна, Ругобице моја дивна!

Јешћеш људе као репе Најмилији мој акрепе!

А твоја ће јадна мајка

Целог века да се вајка!

живота и стварности која не чека, дакле, не естетички лепог, већ ружног

као уметнички лепог, и свега што живи и има право да живи, алегоријски смисао (аждајче једнако дете, аждаја једнако мајка) заоденут у

нерватуру народног језика (горко плаче) и увезаног у класични модел

риме (ружно : тужно и лепо : слепо) – примарна су значења и идеје, односно одговор на питање: Зашто аждаја плаче? На то упућује реторика

наслова истоимене песме:

Аждаја горко плаче

Јер вређају њено аждајче.

Рекли му да је ружно, Па мајци дошло тужно.

Нек је и глуво и слепо

Оно је мајци лепо.89

Полазећи од идеје да је песник створен да љуби (јер свемогући и

праведни Бог је љубав) и чини чуда у језику, на што упућују његово име и презиме, јер nomen est omen (име је знак) и „оно вас обележи и означи за цео живот“, глумица Љиљана Благојевић уочава њену суштину.

89 Колико се Ршумовићева по-етика тиче еликсира живота, логике, психологије и језика деце и младих сведочи новинар: „Када се моје девојчице (...) посвађају чујем речи:

Аждаја свом чеду тепа

Наказице моја лепа!

Шта ће с тобом бити ко зна, Лепотице моја грозна?“.

Зоран Хр. Радисављевић, „Деда млађи од унука“, 103.

Дух разумевања другог лица медаље овог јединог и јединственог

Део први: ОДИСЕЈА РШУМДАНИ

На примеру ове песме и уметница указује на оно што и рецепција других

ствараоца и деце и открива карактер дејства, учинак и ангажованост, како то именује теорија уметности (а) и специфичну тежину Ршумовићеве поетске маште, јер сматра да „постојање без маште је бесмислено“ (б): „И, зачудо, свака песма ми се чинила као да је већ знам, иако је први пут читам, као да је моја. У недоглед сам понављала: Аждаја свом

чеду тепа / Наказице моја лепа!... И нико се не би наљутио, повредио, увредио. Напротив! Толико љубави је ту скривено, толико лепоте!

Традиционално, а тако модерно... “(М. Ђ.).90

Пре нове аргументације у разради феномена, упућујемо на аутобиографски податак да је песник завршио студије књижевности јер је желео да овлада теоријом језика и рецепције. Студије су несумњиво биле теоријска и научна подлога његовом дару и стваралачком лукавству

ума. Илуструје их промишљање теоријског питања о ангажованости

уметности. Одговор подупиру претходни суд и услови и узроци искрености и пријемчивости поезије, поетике, етике и педагогије. Он тврди да су искреност у поезији „измислили читаоци“:

„

Песник је искрен само у тренутку док ствара песму, чин стварања то гарантује. Остало је политика. То што немам длаке на језику (...) нема везе са искреношћу. То је стратегија. Од деце сам научио да истина

треснута посред лица, у обланди од смејалица, има већи ефекат

него истина (М. Ђ.) која неког вређа, стиснута у шаци иза леђа!“ (68).

Истина треснута посред лица у обланди смејалица јесте стилсконаративни поступак песника и срећемо га, у континуитету као јединство обимног песничког и медијског опуса у бројним песмама: да је аждаја лепа, да је школа згодна, па је штета што не ради ноћу итд.

Индикативне су значењима и рефлексије саткане од народне мудрости, за које песник тврди да припадају завичају или родитељима и народној мудрости. „Статус старих српских народних мудрости је угрожен. Ретко ко се позива на пословице и изреке, које је Вук сачувао“ (94) – упозорава песник-борац, јер, како пева у Петорици из српског, „српски је језик отаџбина / српских песника и српских душа“.

Критика је вредновала Ршумовићев језик и стил као битан састојак

и арому по-етике. „У све (је) уносио (и уноси) душевност, топлину, здрав хумор, ненаметљиву поруку, чист резон, ведру доскочицу“ (М. Ђ.):91

90 Љиљана Благојевић, „Аждајица лепотица“, 148. 91 Драгомир Брајковић, „Пола века ревности“, 98.

Или:

Чувај белу радост

За црне дане

Па ће и тебе радост

За црних дана чувати.

Име није да се њим млатара

Тија вода вијекове рони

Правда често бјежи са кантара

Прогонитељ своју казну гони.

У

Сјају на прагу регистар налога чувања и одбране протеже се на

захтеве да се чува језик: Кажем чувај реч / Којом си закључавао / Срца

и лакомице...; да се чува Љубиш као завичај и раскршће снаге и пут у ведрине („Чувај Љубиш“); да се чувају оптимизам као вера, породица

и енграми првих сећања: Чувај наду, Чувај оца и угарак детињства и

слично. Све је то сушта евокација детињства виђена унутрашњим оком а снимљена поетиком ока као фотоапаратом у Раскршћу снаге II.

Ршумовићеви дневници као знакови стваралачког пута

РЕЦЕПЦИЈА И ВРЕДНОВАЊЕ

Васпитање путем уметности је васпитање за уметност. Ф. Шилер

Рецепција читалаца

Иако смо се у анализи на неке судове већ позвали, Ршумдани као сложена књига-пројекат се не могу разумети без прегледа рецепције Ршумовићеве уметности и личности у критичком духу. Специјалистичку рецепцију одраслих, деце и критичара укрштамо са

властитом критичком пројекцијом која по-етику и педагогију песника изводи изван формата ове монографије. Она показује зашто је он Генерал што битке бије, / За радост деце и Србије (Јовица Ђурђић), како, укрштајући поетичко и критичко у суду, сугерише наш поднаслов којим се разматра рецепција уметниковог дела у критици.

У оди „Пехар-песма за Ршума“, у наздравичарском тону, што краси и Ршумовићеве здравице и оде, какве су „Здравица српском народу“

или „Хајде да растемо“, Добрица Ерић песника вреднује као „Змајевог потомка“, чиме га сврстава у први ред вредности књижевности и националног културног наслеђа. Живећи и стварајући у српском језику као својој отаџбини, уметник једино признаје тај формат вредности своје етике и поетике. У одори Ерићевог песничког и реторичког језика, као у најбољој импресионистичкој критици, осветљене су по-етичке и естетичке вредности личности и поезије:

То је онај Ршум што дели и спаја детињарије, збиље и визије, Душка Радовића, Ћопића и Змаја, и своје лирско-епске чаролије непресушне свежине, лепоте и сјаја.

Песник је и Златни бор сред Панонске низије / наше савремене поезије / који неодољиво мами и осваја, а његова песма ружа у срцу детета.

Подржавајући етику и естетику певања и мишљења и реторичког стила, као да је критичар, Ерић суди непристрасно:

Све што је радио, својски је радио

утројио дар и надахнуће.

(...)

Нек пева ко уме – слуша ко разуме!

Песма је ружа у срцу детета.

Из визуре музичара, посматрајући песму као ружу у срцу детета, и Биља Крстић по својој рецепцији има на уму: „Најмлађи га обожавају;

старији тврде да веома пази на мисли које претаче у речи са пуно љубави

и бриге за сва жива бића“. Она апострофира, и у томе није усамљена, новинарско умеће песника, јер је сјајно водио радио и телевизијске

емисије. „Та количина енергије, искрености и шарма, којим је освајао

све (...) увек ме је фасцинирала“ (М.Ђ.).1

Ангажовани стваралац и мислилац, песник енергијом зрачи у рецепцији и свести новинара и песника Вање Булића, док је са својим рок-саставом певао песме: „Има једна пећина строга“ и „Ишли смо у

Африку да садимо паприку“. „Неким недокучивим чулом схватио (сам) да то није дечја песма. Тих дана је Тито кренуо на пут у Африку. Како –

који Тито? Онај што га је Љубивоје Ршумовић заменио на првој страни буквара“. Зрачио је посебном енергијом, акцентује он Ршумовићеву

поезију и по-етику, а деци је „њихов екран било његово лице из кога

капље поезија и доброта“ (М.Ђ.).2

Оцењујући уметника као песника којег одликују поетски језик и непрекидно измишљање, З. Балог мисли да је велик песник „зато што не описује свијет какав јест, јер би то била грозна фарса, лакрдија и карикатура, већ свијет приказује онаквим каквим би желио да буде“ (57).3

1 Биља Крстић, „Врући телефони“, 51.

2 Вања Булић, „Ршум у мојој глави“, 54. Издавач Ршумдана, Драгица Радосављевић, са дистанце и симболички, под насловом „Сунце над 'ђачким добом'“ открива како је Ршумовић био њен прозор у свет, обликовао јој душу и деловао са прве странице прве књиге: „Прва песма у Буквару и моја прва рецитација у школи била је „Домовина“ Љубивоја Ршумовића. Са колико радости и достојанства сам изговарала стихове, не слутећи да ћу једног дана познавати чувеног песника“ (139).

3 Звонимир Балог, „Језичина“, 57.

Угађајући духу игре, нонсенсу и логици поезије за децу, писац и ликовни уметник

Балог мисли да Ршумовић „и кад спава плази свој поетски језик“ и упозорава га да има „језичину за Гинисову књигу!“

У духу реторичког дискурса, посматрајући стваралачки лук и век писца, Матија Бећковић на почетку види лирског Ршумовића

који делује „као бистар и наочити ужички плавушан“, а потом, на Радио Београду, пола века касније, постаје Ршумовић, који је „на наше

очи направио велики ршум у модерној поезији за децу“.4 Мирославу

Тохољу је тако „отворио свет немогућих спојева“ и посудио „први песнички алат“.5

Ршумовић је био и спортиста, карате судија и аутор химне Црвене

звезде:

Све што смо желели, Све што смо хтели,

То су нам дали Црвено-бели!

Младићи борови, Девојке јеле, Боре се храбро За црвено-беле!

За Драгана Џајића, врхунског

спортисту, он је значајна личност: „Поносан сам што познајем тако великог човека, уметника и звездаша“.6

Песник Момир Војводић епском реториком слика како је Господ

омогућио Ршумовићу да читаоцима приђе пречицом, јер „свака његова

песма има жижу, ’сриду’, језгру, жгарицу (М.Ђ.) из које почињу све његове певне и памтљиве песме“. Он је певао по начелу Ива Андрића: Отето

од живота мога и вашега, нудећи деци „мудрости једноставне и сјајне“, и „освојио своју велику дечју војску непосредношћу и приступом деци као најозбиљнијим читаоцима и слушаоцима“.7

Неимарство које, у континуитету, траје пет деценија, у Ршумданима свестрано је приказано и по аналитичком и творачком принципу Ива Андрића: сагледати проблем са свих страна. „Твоје се

здање неће срушити све док је света и века зато што је чиста лепота“

и зато што је неимарски саздано „од истине и доброте“.8 Песник живи

4 Матија Бећковић, „Од шума до Ршума“, 57.

5 Мирослав Тохољ, „Прва књижевна цигарета“, 59.

6 Драган Џајић, „Љуба звездаш“, 61.

7 Момир Војводић, „Ршум гађа кроз прстен јабуку“, 62.

8 Цветан Светловирски, „На кум Ршум скришум дон цвелеоне од римите гонет му пишува не-сонет“, 42.

и ствара у уметничком трајању којим је задужио литературу у „настојању

да свет деци учини бољим“.9

Поредећи га са највећим српским песницима, као велики ретор, забављач деце и мислилац Ршумовић је био − апострофира и висински

вреднује српски сликар, књижевник, новинар Момо Капор (1937 − 2010)

поетику ока, звука и мириса, односно суштине поетске слике − „велики дечак, који није пристао да одрасте, трудећи се из петних жила да

се то не примети“. Он ствара „поезију лепшу од Змајеве и готово исто

тако лепу и пријемчиву за ухо, грло и нос (М. Ђ.) као што је она његовог

учитеља, Душка Радовића“.10

Критериј висинске вредности у историји српске књижевности

прихватају и други ствараоци. „Национална појава“ и сам украс света, парафразира Јовица Ђурђић његов познати стих, песник који се већ уградио у национално културно наслеђе, он је као:

Генерал што битке бије, За радост деце и Србије.11

Ренесансни дух ерудите и театролога Јована Ћирилова (1931–2014)

у поезији песника (који је на многе језике препевао дечја права УНИЦЕФ-а) види „велико песничко море савременог доживљаја детета и његовог света“, а Ршумовићев песнички лик у јединству противречних особина: „Он је питом и кад је намргођен, он је добростив и кад се грохотом смеје, он је младалачки безазлен, као сваки одличан песник, иако носи густе и сад већ седе брке.12

Као и Ранко Гузина, који тврди да Ршумовић „онако како мисли, пише и говори: смирено, доброћудно, проницљиво и маштовито“,13

пола века његове ревности у стварању и непрестано успињање ка звездама, песник Драгомир Брајковић цени на сличан начин: „И сад пева

природно, топло, лако и једноставно, јер пева онако како живи – неизвештачено, у складу са својом природом“ (М.Ђ.). „Он је певао (и пева)

да би прославио радост постојања, да би славио лепоте, али и тегобе 9 У повељи Змајевих дечјих игара додељене Ршумовићу 1997. године пише: „За изузетан стваралачки допринос књижевности за децу, за безграничну оданост свету

детињства и најплеменитијим људским тежњама“. „Две части“, 43.

10 Момо Капор, „Дечак на пласту сена“, 44.

11 Јовица Ђурђић, „Књишки мачак“, 46.

12 Јован Ћирилов, „Песничко море“, 94.

13 Ранко Гузина, „Мајсторе извините“, 78.

живота, да би ненаметљиво поучио (а и сам научио), да би се усавршавао

и да би друге усавршавао“.14

На истом фону вредновања и разумевања песникове мисије је и

Петар Пајић. Он полази од аксиома да „не постоји ништа племенитије

него децу чинити срећном“ и да би данас и Змај радио што ради наш

песник: „Љубивоје Ршумовић је својим песмама, које су штампане у милионским тиражима, исто толиком броју деце измамио осмехе, допринео да им детињство буде најрадосније животно доба“.15

Његова по-етичка и педагошка порука деци је кристално јасна и из збирке лудистичког наслова Вести из несвести, ритмиком и матрицом мудроносног народног језика, утаче у свест деце. У првој равни поруке структуре „Играјте се значкама“ стоји позив: Играјте се значкама / Ордењем на грудима / Приредбамa тачкама. У другој равни сугеришу се забране које се лако прихватају јер упућује на срж етике – однос према другима: A не живим људима (...) А не нашим живцима (...) А не нашим главама. Етика ове поезије као „врхунска уметност стварања хуманог света“ и израз духа и чула, носи „зрна људскости“, показује како „свет маште постаје свет могуће будућности“ и реализује Шилерову педагошку идеју: Васпитање путем уметности је васпитање за уметност. 16

Критичка опсервација као вредносни суд идентична је психијатарском разматрању света детета и игре, какво антиципира Владета Јеротић (1924 − 2018), психотерапеут и водећи тумач људске душе у српској науци: „Дечја поезија Љубивоја Ршумовића је антиципација

света у коме ће владати изворно играчко биће човека и поетички покрет

човека ка човеку“.17

На психијатра се надовезује песник судом да је уметник „успео не само да сачува дете у себи, већ да стваралаштвом охрабри и друге да, упркос одрастању и старењу, остану деца, чедна, честита, знатижељна“.18

14 Драгомир Брајковић, „Пола века ревности“, 98.

15 Петар Пајић, „Змај би данас био ТВ-звезда“, 101.

16 Генезу збирке Вести из несвести, стваралачки поступак и песнички циљ и улогу медија аутор тумачи у аутопоетичком коментару: „А ја сам већ био зацарио у новинарском послу у Радио Београду. Била је тада популарна емисија ’Суботом у два’.

Документарна емисија, вести за децу. Одабир вести, тражење тема, пресликавање

живота и претварање реалних догађаја у поетске догађаје постаје пракса.

Вероватно се тада јавила идеја о вестима из несвести“.

Милош Јевтић, Све о Ршуму− Ршум о свему, 44.

17 Дуци Симоновић, „Сејач зрна људскости“, 106.

18 Драгомир Рајковић, „Пола века ревности“, 98.

И дијагноза песника-критичара има упориште у објашњењу тајне

песниковог карактера и успеха. На питање знају ли деца шта желе, песник одговара:

„Сва, па и моја деца су ми другари. Сачувао сам, срећом, нагон за игру, а по природи нисам преозбиљан. То што ме породица зове Мрки, то је такође у домену неозбиљности. А зна се из поезије за децу да деца

не воле тате кућне команданте“ (104).

Продубљујући промишљање питања среће, Ршумовић мисли да је срећа „свест о пореклу и размишљање о завичају. Располагање добротом и својим радом. Могућност избора, а не сам избор. Шанса, а

не чин. Тежња ка срећи је стално успостављање равнотеже између жеља и могућности. Тражење праве мере!“ (М. Ђ.) (136). То су етичке и

естетичке вредности које је понео из завичаја и лирском рефлексијом

препевао у Сјају на прагу. 19 Та збирка уметнички демонстрира како је песник-горштак који је сачувао дете у себи, говором и етиком, под ауром патријархалне културе – остао оно што јесте (1) и зашто завичај

„с радошћу и љубављу носи на својим петама“ (2). „Очију и срца пуног природе“ (...) зна он добро да отуђени човек прво мора да поврати исконску безазленост и чистоту да би освојио сагласје са Природом

и склад са самим собом“. Завичај је станиште и „тамо где је време за њега непролазно“.20

Рецепција критичара

Природно, наспрам кратких и сажетих опсервација песникакритичара и осталих тумача, најкомплекснији текст у несвакидашњој књизи-пројекту Ршумдани јесте есеј „Сјај на прагу“ Драгана Јовановића Данилова. Разматрамо га са свешћу да је увод у суђење о критици

Ршумовићеве поезије и поетике, етике и естетике синтеза првих пет

деценија стваралаштва.

Монтиран у пет казивања, есеј прониче у „суштински смисао

песништва“ које не потпада под одредницу поезија за децу. Синтетички

19 Истог је значења и суд: „Сем што је сачувао дете у себи, остао је оно што јесте: горштак

из Љубиша ликом, говором и патријархалним односом према породичном окружењу“.

Гордана Брун, „Повратак Љубишу“, 66. 20 Исто.

приступајући претходним судовима критике, критичар тврди да Ршумовићева по-етика доноси „конвој иновација у српску поезију за децу“, не заборавља село и народну књижевност и „подстиче младе дечје душе на благост и једну радосну и ведру креативност (...), говори о расту

дечје душе и зато је тако присно прирасла (М. Ђ.) уз свако осетљиво и

ведро дечје срце“.21

Овако ситуиран вредносни суд је довољан да се разуме смисао реторике наслова оде животу и радости Хајде да растемо и њена унутрашња суштина. Суштина се, у тежишном делу, односи на децу и њихову

моћ сазнавања света, али завршни захтев − До последњег милиметра

растимо − припада духу одраслих: До стола / До столице / До кашике / До полице / Растимо. Не бирајмо начине / Растимо / До ветра / До

крова / До љубави ... До последњег милиметра / Растимо.

Део опуса који не припада поезији за децу чине збирке: Сјај на прагу, Не вуците ме за језик, Опасан сведок и Гујина стена и у њима „песник развија и митологизира једну доиста аутентичну пројекцију завичаја“. Збирке афирмишу дух ствараоца који има вишезначни „реторички дискурс“ зачињен „пучком мистиком, а не ретко и зрном шаљивџијског народног хумора и народне мудрости“.22 У том смислу је и овај део стваралаштва битан за разумевање суштине поезије за децу. О завичају Ршумовић пева као о „нечем живом“ и „живој човековој суштини (...) живој човековој рани из које зрачи нешто здраво, снажно и топлинско“, што сугерише мисао: Путовању у завичај / Претходи / Пут у дечачке снове. Завичај је „место његове суштости“

или повлашћена перспектива и тачка гледишта из које посматра и изнова ствара и брани свет.

Тачка гледишта је јасно именована у песми „Др“, и то у обе пројекције: За оне који више воле Мачка и За оне који више воле Миша. Игра мачка са грипозним мишем се у рецепцији деце прихвата као „мала

комедија“ и по „вишесмислености и духовитости“23 то је најлепша песма:

СА МОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА

НИЈЕ ТИ НИШТА

То каза

Па га смаза.

21 Драган Јовановић Данилов, „Сјај на прагу“, 64.

22 Исто, 104.

23 Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет, Врање, 2008, 177.

У четири стиха изведене су две риме које у битном консеквентно

показују структуру Ршумовићевог стиха, посебно процес римовања и

разарања језичког клишеа. Смисао у првој рими – гледишта : ништа, која одговара рационалном суђењу, и другој рими – каза : смаза, која

одговара и реалном свету и емоцији деце пред којом песник тресне

истину у обланди смејалица. Зашто је ова тачка гледишта и језичка бравура у облику риме: каза – смаза деци толико интересантна?

Одговор је једноставан: зато што се медицина одувек бавила етичким

питањима, „јер су се лекари увек налазили у првим редовима у борби

између живота и смрти. Таква питања се и данас постављају“.24 И то је

оно што пита и уметник као лекар кога деца обожавају и коме верују.

Класик српске књижевности за децу, дакле, пише о деци као да сама

пишу о себи и за себе, „говори са њихове стране“. Он не васпитава децу тако што им брани „да нешто чине“, већ тако што брани „њих од свега“.

Промовише суштину нове по-етике књижевности за децу која „личи на лаку, пријемчиву и занимљиву игру“ у којој је тешко разликовати језик дечји од језика одраслих. Ршумовићев песнички језик је „леп, богат и

разговетан језик“, јер у његовој основи пулсира мудра прича „усмених народних приповедача“.25 Стваралачка авантура као мото, на пример, отвара поглавље „Лудост“ и преузета је из збирке Зов тетреба: Ево

резона здравог и чистог. 26

Резон и досетку у по-етици „Љубе Мудрог“,27 и „лафа у срцу“,28

„пјесника оптимизма који у свима нама проналази дијете и голица га својим стиховима“ 29; којег краси „будистичка мирноћа“ 30, песника који је својим певањем и мишљењем света учинио да многи постану „бољи људи“31 и понашањем поучио их да им „никада

24 Роже-Пол Дроа, нав. дело, 75.

25 Драган Драгојловић, „Мудра слагалица“, 118.

26 Резон или поука као рефлексивно језгро Ршумовићевог певања и мишљења прожима

целину опуса. Илуструјемо их песмом „Чувај се пса уједа“ из збирке Песме уличарке:

Пса се не бојим / Што се људи тиче / Многи од њих често / Више на псе личе. / Ни

људи се не бојим / Што се мене тиче / Већи сам пас од њих / И ту је крај приче.

27 Раша Попов, „Тече река пола века“, 70.

Попов пева сажето и упућује на поетику трајања: Ево песме од Ршума / Бржа је од

куршума / Стара је већ пола века / А здравија од лека. / Што је горча то је слађа / Што старија то млађа / У срце нас погађа.

28 Милена Дравић, „Образ уз образ“, 69.

29 Рамбо Амадеус, „Купање у благотворним римама“, 71.

30 Драгутин Минић Карло, „Фора“, 68.

31 Ивана Димић, „Сунце у срцу“, 69.

не пада тешко ни победа ни пораз32 – у средишту пажње је критичара

и уметника: глумаца, редитеља, драматурга, сатиричара, спортиста.

У њиховој рецепцији песник је: „човек који разуме, воли и усрећује децу

сваком својом замисли, одлуком и поступком, као и сваким написаним

стихом“33 и „благородно комуницира са најчистијом и најчовечнијом

публиком – децом“.34

У песми „Ово нисам ја“ збирке Хоћу да ми лају око куће уметник

полази од идеје: Ово нисам ја. Оно што сам био / Учинило је да сам

себе изгубио, и сугерише да је у његовом бићу стварање рима:

Нечега што још призива име

И моћ да светли попут здраве риме За инат Забораву.

Јовановић Данилов наглашено вреднује ту особину стила и певања:

„Када Ршумовић римује, онда то није пуко подударање фонема, обично семантичко асоцирање, већ одсев једне душевне, нервне структуре, природно-ритмичког поретка који ју је изродио. Сем што има стилско

значење, рима је код овог песника ехо душе, одраз унутрашње есхатологије и напосе одјек смисла. (...) Тиме сугерише да је поезија домен сродан ватри и да се свет може мислити само пламеном. А пламен је живо биће које долази изнутра, из самог језгра нашег сањалачког

бића“ (М. Ђ.).35

Суд је на трагу песникових аутопоетичких коментара, који обја-

шњавају проблеме утицаја, подстицаја и додира са песницима, свест о делу и стварању и бацају бочно светло на процес развијања риме: „Наравно. Нисам ја као десетогодишњак знаo шта је то савест, па ме ништа није ометало да своје прве песме стављам у готову форму, и узимам готове риме Бранка Ћопића... Крадуцкајући од Ћопића,

32 Илија Јорга, „Првак Европе? Па шта!“, 75.

33 Донка Шпичек, „Сунце у срцу“, 69.

34 Илија Јорга, исто, 75.

35 Драган Јовановић Данилов, нав. дело, 138.

Феномен Ршумовићеве риме и њене функције глумци доводе у везу са позориштем:

„Они (стихови, М. Ђ.) се савршено римују са глумом, због њих се може заувек остати у дечјем позоришту, њима се могу хранити и сопствена и туђа деца“.

Проширујући оцену на позоришни ангажман писца, редитељ Милан Караџић запажа: „Ршумовић је даровао драмској књижевности за децу исто што и (Љубомир) Симовић

позоришту за одрасле“.

Ненад Ненадовић, „Сунце у срцу“, 69.

научио сам све о ритму песме, о функцији риме (М.Ђ.), о драматургији песничког материјала“ (71).36

И док му је Душко Радовић по много чему био „песнички узор и

учитељ“, Ћопић је, показује аутопоетички исказ, био Ршумовиће поетски извор. Он је „обојио моје детињство новом светлошћу“ и, као и учитељица

Милица, која му је ослободила стваралачку игру, њему је посвећено „све што сам написао“. Он је „први песник кога сам читао и учио напамет, први песник чије сам песме и ја писао.“37 Дух узора опевао је у песми „Бранко Ћопић“, следећи његову бајковиту природу и афирмишући свој

поетски израз ритмичког језика, игре речи и трагања за смислом:

Он личи на оне небеске птичице

Које пред капијом љубави клече ничице.38

Тајну стваралачког процеса уметник подробније објашњава у исповести о томе како ствара песму као целину. Полазећи од идеје да би било најпоштеније да каже како не зна како пише песму и да је његов случај специфичан (74), не задржавајући се само на феномену риме, Ршумовић

сведочи како „на тако бескрајно природан начин, истовремено танано, суптилно и благородно комуницира са најчистијом и најчовечнијом књижевном публиком – децом“: 39

„Већ шездесет година мени се по глави врзмају речи, реченице, стихови, риме... (...) Кад нешто видим, кад прочитам, кад чујем, то одмах у мени добије одјек! Онда узри идеја о песми. Па онда смислим песму целу. Носим је неко време у глави, мотам је, заборављам, па се опет присећам, изговарам је изјутра, па увече, у поноћ, па на фудбалској

утакмици, у нервози, па у раздраганости, и тек када легне, кад издржи све пробе, запишем је, и гурнем у свет, да живи“ (70).

36 Основне функције риме су да: ствара структуру песме која је пријатна за слушање

и постаје саставни део песничког ритма, производи специфичне звуковне ефекте мелодије у песми и тако је, у једном слоју, поетизује и да појачава њено унутрашње емоционално и смисаоно значење.

37 Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић), Зрински, Загреб, 1988, 40, 44. и 49.

38 Песма „Бранко Ћопић“ написана је 1973. године а 1987. године Ршумовић записује: „Ја дугујем Бранку Ћопићу много. Никад му то нисам рекао, није било прилике за такве разговоре. Све што сам написао и што ћу од сада написати – њему је посвећено, њиме доиграно на овај свет. (…) Ћопић је био први песник кога сам читао и учио напамет, први песник чије сам песме и ја писао, самоуверено као да су моје. Ћопић је део те игре која траје до данас, и која се не завршава, ни после њега, ни после мене“. Исто, 44. 39 Илија Јорга, „Првак Европе? Па шта!“, 75.

Генезу Ршумовићеве песме, дакле, осим у свету завичаја, треба

тражити у природи која га формира. Јовановић апострофира чињеницу

да му је, као и древним песницима, природа – Мајка и Велика Богиња, и прецизно дешифрује по-етичке последице такве тачке гледишта: „Њему је блиска она фина, добра, старомодна религија, чији су основни

постулати: тиха ведрина, размишљање у осами, благодарење свемиру и људима зато што уопште постоје“.40

Карактеристике песника критичар илуструје парадигматичним

стиховима за рефлексију:

Србија је башта / ограђена / бодљикавом самоћом.

Или:

Све док си сведок / Страх ћеш на ланцу / Кроз село водити.

Или још:

Ово што Сунце величанствено / Својим изласком створи / У мом сећању / Само што не проговори.

Критичаревом низу прилажемо још неколико лирско-рефлексивних примера:

Генерале сило љута / Кад ти буде доста рата / Сврати кући пет минута / Да свом сину будеш тата; Чини ми се вековима / Вук са овцом нешто има

Човек никад погодио не би / Шта све има у самоме себи итд.

Стилски примери показују оно што знамо: „етичка питања не познају границе“ 41 и генерацијску поделу, односно да нисмо сами на свету. Они потврђују Сартрову етику именовану идејом, која, као мото, стоји на почетку монографије: „Када бирам какав ћу бити, бирам да будем човек“.

Размотримо само два феномена. Први је феномен отуђености и

моћи у модерном динамичном животу деце и одраслих у структури

„Генерале, сило љута“. Свестан да су код детета више „изражене визуелне и емотивне него интелектуалне склоности“42 (М. Ђ), Ршумовић,

40 Драган Јовановић Данилов, нав. дело, 134.

41 Роже-Пол-Дроа, нав. дело, 28.

42 Миломир Милинковић, Историја српске књижевности за децу и младе, Booklend, Београд, 2014, 482.

дакле, суштинску тему саопштава хумором. Други је феномен лакоће

певања која отвара егзистенцијална питања. „Песма ’Вук и овца’ садржи општепознате симболе о природном антагонизму раса, класних

групација, моћних и слабих, великих и малих, сиромашних и богатих.

Песник уводи децу у непрегледну арену међуљудских односа“,43 наводећи их да размишљају као одрасли: Не разумем те односе / и зашто се не подносе.

Креативни Ршумовић уме да означи „заједничке тачке људске осећајности“; размишља о томе по којим правилима поступамо и оцењујемо

друге; зна да постоји мноштво по-етичких правила, али само једно

заједничко „узбуђење срца“ и нагона, који, без обзира на пол, расу

или веру, позива на пријатељство, солидарност, љубав, другарство,

човечност, саучешће и све оно што је природно морално човеково полазиште. Поетиком он промовише суштину етике садржану у идеји да

је она увек брига о другима и да се испољава као однос према другима.

Када се питамо: „Који су поступци најбољи“ или „који принципи нам омогућавају да одредимо најбоље поступке?“, то се увек односи на

наше поступке између „нас и других“ и „других и нас“. Етика је пре свега, питање других, брига о њиховом животу, постојању, жељама, достојанству и њиховој слободи“.44

Ван сваке критичке сумње то је суштина Ршумовићеве по-етике, естетике и педагогије у разумевању и односу према деци и одраслима. Етички и педагошки он поручује свима, што смо означили као прву тачку стваралачког лука, да се отаџбина не брани крвљу и оружјем или

начелом умирати за отаџбину, већ начелом живети за отаџбину и

оним што расте у слободи: реком, рибом у води, цветом, сунцокретом, птицом у лету, књигом, песмом и сестрином сузом и мајчином бригом:

Домовина се брани лепотом

И чашћу и знањем

Домовина се брани животом

И лепим васпитањем.

Рефлексивна слика патриотизма, разумљива деци колико и одраслима, о отаџбини која се брани лепотом и добротом, или идеја да се све, па и

сан дели на двоје – јесу заправо израз личности и васпитања песника.

Он зна да је компромис у томе „да не кријемо ништа једни од других,

да делимо све што имамо са другима... Да тако постајемо богатији и

бољи. Ја Свет, и све што је Бог посејао по свету мерим Добротом“ (128).45

Патриотизам је биће поезије и зато је у средишту и поезије за децу.

У основи Ршумовићеве отаџбине је традиционална и/ли исконска тема.

Нов је угао или тачка гледишта: отаџбина се брани лепотом којим се

осваја нова слобода стваралаштва. Херојска је одбрана отаџбине као слободе, али „без историјских митова, крупних речи и романтичне

патетике“.46

Да би разумели контекст и вредност отклона уметникове песме, нужно је подсетити се прославе 29. новембра, Дана Републике, у Југославији, празника којем су се и деца радовала. Прваци су на тај дан постајали пионири, а у школама су приређиване приредбе, полагала се заклетва, читали састави о Титу. Сваки пионир добијао је плаву капу (титовку), црвену мараму (старије генерације су је везивале, а млађе су добиле посебан прстен за ту намену) и црвену пионирску књижицу. Ово су стихови Свечаног пионирског обећања или заклетве:

Данас, када постајем пионир

Дајем часну пионирску реч:

Да ћу марљиво учити и радити

И бити веран и добар друг;

Да ћу волети нашу самоуправну домовину

Социјалистичку Федеративну Републику Југославију

Да ћу развијати братство и јединство

И идеје за које се борио Тито;

Да ћу ценити све људе света

који желе слободу и мир!

Међутим, ни у томе се не исцрпљује његова песничка инвенција.

У ерском формату духа и хумора Ршумовић, у збирци Петорица из српског, отаџбину брани у игривом духу песме „Моја отаџбина“, јер је права

отаџбина – „мој и наш српски језик, пун лепотаџбина које покушавам

песмама да спасим од непостојања“:

45 На питање да ли је Доброта и даље његова етичка „врхунска морална категорија“, песник одговара да је Десанка Максимовић „била и остала савршени облик људске доброте! Како је само она суверено бринула о Србији, о Сергеју, о птицама, о нама међу песницима... Она ме је учврстила у уверењу (...) а то уверење сам понео из породице, из Љубиша и Гостиља! Једну песму („Песма у ваздуху“, М.Ђ.) посвећену Десанки завршавам стиховима: Доброте треба! Добри да смо / Овог трена још ништа није касно! 46 Миломир Милинковић, нав. дело, 487.

Дедаџбина и бабаџбина

Мамаџбина и татаџбина, Братаџбина и сестраџбина, Сва родбина и постојбина, Пуна тајни и враџбина, И других лепотаџбина

То је моја отаџбина!.

Осим Јовановића, најдубље и суштински у по-етику песника у

Ршумданима, поменули смо, улази психијатар и психотерапеут Владета

Јеротић који у Ршумовићу види великог песника. Полазећи од етимона

речи јубилеј (латински jubilate значи веселити се) и чињенице да се

целог живота бави дечјим стваралаштвом и да га деца обожавају или

држе за идола, анализом песме „Игра је здравија од млека“ он закључује

да је „главни разлог или услов успешног бављења дечјим песништвом“

код великих песника живо и на креативан начин манифестовано „вечно

дете у њима самима“. Вечно живо дете дефинише и манифестује трајне

црте карактера онога ко „измишља песме за децу“. Те црте личности су:

„спонтаност, присутност дивљења и чуђења пред тајнама света и сопствене душе, прихватање себе и других (разумевање за разноврсност људи и народа), смисао за хумор, импровизација, у ствари казивање

духовитих и тачних опаски о животу и људима, нарочито оних о деци, без икаквих припрема и, наравно, и увек – љубав. Према свима и

свему, љубав. Онај који истински воли децу, а такав је човек сигурно

Љубивоје Ршумовић, такав човек треба да воли и све људе“.47

Његова по-етика настаје, сагласни су критичари, „из игре, из потребе да се граде слагалице које ће у име онога ко их је правио, али и

оних који их читају, говорити оно што осећају, што имају потребу да

сазнају, да понављају и употребљавају“. Песник је „уверен да у сваком

човеку живи дете“ 48 – и говори и пише из те перспективе. Поезија за

децу настаје, дакле, као творачки избор по сродности и важности.

Љубав и игру Ршумовић је природно спознао као исконске и културолошке феномене и потребе човека. Из свести о стварању и делу поникао

је стваралачки кредо: „Ја желим да моја поезија буде у животу“ (93) и

преко њега се разумеју сви елементи по-етике, естетике и педагогије:

47 Владета Јеротић, „Ко се с ким игра?“, 81.

48 Драган Драгојловић, „Мудре слагалице“, 118.

„Игра је императив детињства. Деци је то најважнија активност, а одраслима који су сачували дете у себи, то је подстрек за стваралаштво, за радост. Игра је у мојој поезији средство да се допре до дечјег света. Она мора бити саткана од неочекиваних, смешних и

провокативних лексичких и смисаоних елемената. И мора бити налик

свакој игри, из живота. Игра (М. Ђ.) у песми не сме бити намештена, усиљена, јер деца ту врсту фолирања брзо препознају и одмах одбацују.

Иначе, у мојој поезији има свега чега има у животу“.49

Од значаја за разумевање и анализу рецепције Ршумовића јесте осветлити однос према игри мудраца српског језика и писма, И. Андрића.

Имамо на уму чињеницу да је игра у структури бројних приповедака

и романа епске снаге На Дрини ћуприја. Као и у опису ствари, људи и догађаја, и у опису игре, прелазећи преко облика и њихових мена, он

оперише само суштинама, како је назначио у беседи О причи и причању, одржаној при додели Нобелове награде за књижевност. Указујемо на три примера из рефлексивно-лирске прозе Знакови поред пута који помажу да се разуме и Ршумовићево дело.

Пример први: „Кад престанемо да се играмо, кад под утицајем година замре у нама потреба за игром и вера у истинитост и стварност игре („Стар пас за игру не мари”, каже стара пословица), тада свако од нас залази у густу, тешко проходну шуму из које треба наћи и изабрати себи излаз на чистину, светлост и слободан пут. Цео живот нам прође понекад у томе. На том беспућу, које је у ствари наш ’озбиљни’ и свесни живот, нама је утолико лакше уколико је у нама

још остало смисла за игру (М. Ђ.) и способности да јој се, с времена на време, предамо потпуно, и да из ње изађемо освежени и окрепљени за

даље тражење.50

Ето прве формуле за разумевање Ћорканове личности и ребуса

његове игре на каменој огради моста или игре Швабице на жици којом

га је очарала. Комплексна рефлексија о игри показује да је Андрић

проучавао игру и вероватно знао за њена научна тумачења. Феномен

игре, описане као појава или чудо у приповеткaма и роману, литерарна

је трансформација означених научних сазнања и промишљања. Андрић

је знао да игру, као и здравље, болести и оздрављење, треба проучавати

и описати.

49 Ршумдани, 93.

50 Иво Андрић, Знакови поред пута (шесто издање), Seyam Book, Зрењанин, 2014, 202.

Пример други: „Постоји у мени једна давнашња, вероватно наслеђена, мисао да у свакој игри (М. Ђ.), као и у свакој уметности, човек губи себе. Ма који облик да узме та мисао, хришћански (тако се прво јавила

код мене, још у детињству), исламски или филозофски, изван свих

конфесија и веровања – ја осећам да она постоји и да увек има своју не много јасну и врло релативну, али несумњиву тачност“.51

Ето објашњења за генезу теме игра и разлога зашто је она варирана

у више жанрова: басни, приповеци и роману. Као таква, у том светлу, и

тема игре је један од доказа континуитета идеја и јединства Андрићевог

уметничког дела, стила и приповедања. Осим што потврђује закључак

да је у литерарној трансформацији феномена игре кренуо од научних

сазнања, аутопоетички коментар открива суштинске чињенице за два закључка: да се Андрићева визија и идеја игре као губитка равна с

визијом и идејом трагичне лепоте као губитка (1) и да су детињство и хришћанска култура, као и код Ршумовића, извориште њеног схватања и тумачења (2).

Пример трећи: „Увек ће људи тражити слике и приче, игре и призоре који говоре о људским судбинама. Мењаће се облик приказивања, већ према менама времена, укуса и техничких могућности, али људи никада неће престати да траже игру која им говори о судбинским путевима појединаца или заједница онакви какви су или какви би требало да буду. Та игра очигледно је њихова стварна потреба, било да им даје призоре у којима могу да виде (или мисле да виде) себе, било да приказује фантастичне слике и измишљене догађаје у којима могу да забораве себе и све беде и противуречности сопственог живота. Спектакл ће остати људска потреба док год је људи или, боље речено, док су људи овакви какви су; и онај ко им га нуди наћи ће увек гледалаца и платиша, и њиховог разумевања и пљеска“.52

Андрић игру, дакле, изједначава с уметношћу, јер је она на различите начине владала људима и пре него што је добила име. У том смислу закључује: „Уметност је у томе слична животу: изгледа као игра, а у ствари је ђаволски озбиљна ствар; и утолико озбиљнија уколико више личи на игру“.53 Не само феномен игре, већ и атрактивне призоре, какви су појава играчице на жици, Ћоркана на мосту, Аске на Стрмим Ливадама, или доживљаји слика панораме као светске позорнице чуда и маште

51 Исто, 239.

52 Исто, 279.

53 Исто, 244.

у приповеци „Панорама“ – све је у овом посредном коментару дубље

објашњено и такође сведочи континуитет идеје и јединство стила и дела. Таква је Андрићева мисао о игри и Андрићева слика у целом уметничком опусу. Појам игра учестало се појављује у структури приче као

пулсирајућа енергија или операција безименим суштинама у настојању

да се опише конкретна стварност. Игра је услов покрета и приче, причања

и песме као нове форме или израза игре, и то увек у интерпретацији

јунака-наратора. Ако је, по стандардној дефиницији и народном тумачењу, прича увек тумачење света, јасно је да се игра претаче у причу како би се означила пролазност стварности и стварност пролазног.

Осмотримо зато и лепезу рефлексија наратора-јунака о игри у причи

„Аска и вук“ као парадигматској причи и примеру. Оне не одражавају искључиво литерарну природу уметника а показују заједнички именилац са садржајем и смислом игре у Ршумовићевом опусу. Као увод у нашу тему, оне откривају да је игра корен свега у овој алегоријској причи:

„

Игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена

и опасна ствар. Игра је најплеменитија од свих вештина, једина код

које се служимо искључиво својим телом. Аска (је) заиста показивала

много дара и воље за игру. Последњи покрет могао је бити само – игра.“ 54

Изложен садржај алегоријске приче о игри указује на суштине какве у своју уметничку слику уграђује и Ршумовић. Игра као чудо децу обасјава изнутра, траје без граница као одбрамбени механизам, израз је њихове потребе и дара, најлепша је када се претаче у песму и причу и када их понесе и занесе. Песников таленат је тако богат да би се „њежном диобом, дало направити неколико драгоцијених пјесника“, а његов таленат се као мистерија људске даровитости, састоји и од: способности брзог учења, смисла за хумор, музичког осећања и језичке вратоломије.55 И сам тајна, таленат се појављује и као тема и тајна певања. Бројни наводи стихова, којима смо тумачили по-етику: о детињству, игри, родитељима, природи, наслеђу и језику, да наведемо само доминантне теме и мотиве, то илуструју.56 За разумевање смисла не само талента,

54 Иво Андрић, Аска и вук, Просвета, Београд, 1972, 157.

55 Абдулах Сидран, „Од Ршума би се њежном диобом, дало напрвити неколико драгоцијених пјесника“, 99.

56 Вреднујући уметничку природу Ршумовићевог језика и умеће обликовања света, редитељ Јагош Марковић налази: „У речи си ставио све што сам давно осећао да постоји, али нисам знао како се зове“. Јагош Марковић, „Читаоци, срећно!“, 100.

значајна је песничка структура „Видим што видим“. Једно од њених

мисаоних исходишта је у идеји стиха: Трајем још склоњен у здраву самоћу и отпору не-естетичким вредностима:

Видим што видим и чујем што чујем

Ником не говорим само присуствујем

И шутим што шутим и волим што волим

Ране на срцу тајном сузом солим (...)

И певам што певам и певам што певам

Сам себи одан рђи одолевам.

Овде је завештан један од творачких принципа Ршумовићев што потврђује и афирмише ангажованост његовог дела. Он се огледа и у односу према педагошким радницима и циљу васпитно-образовног

процеса као масовног, друштвеног и организованог процеса:

„Оно што је важно за сваког писца јесте да учи народ храбрости. Кад

кажем народ мислим и на децу. Ја децу учим да буду храбрија, да буду

радозналија. У сваком случају, убојитија него што смо ми матори. (...)

Зато се ја дивим, зато обожавам учитеље...“ (100).

О психологији стварања и тајнама стваралачког процеса Ршумовић сведочи слично другим песницима. У основи разумевања и тумачења налази се чињеница, на коју смо већ указали да песма дуго и у континуитету зри и да је он, како објашњава „тек кад легне потпуно, кад издржи све пробе“, запише је (М.Ђ.), и гурне „у свет, да живи“. 57

Рецепција ерског духа и хумора

Теорија учи да хумором човек увек врши субверзију неког

дискурса и остварује комуникативност у уметничком делу. Он постаје благотворан као пародија и основа уметничке форме, тврди Виктор Шкловски (1893 – 1984), руски теоретичар књижевности,

Илустративан је пример језичко-хуморне бравуре и поенте у песми „Од кога су настали мајмуни“:

Да ли се сада враћа историја стара

Нерад од човека да л' Мајмуна ствара? 57 Ршумдани, 70.

критичар и писац, утемељивач појма онеобичавање. Са хумором уметник

сраста као са живом материјом своје литерарности, реалистичности и

пуног смисла уметности и постојања.

Хумор је значајан јер „смех разгони страх и пијетет пред предметом, пред светом, чини га предметом блиског контакта и тиме припрема

његово апсолутно слободно изучавање. Смех је најважнији чинилац у стварању оне претпоставке неустрашивости без које није могуће реалистичко стварање света“.58 Као део игре и њен врх, хумор зато јесте суштина књижевности за децу. У његовој основи је смех, а о-смех је лепа реч без слова, каже арапска пословица. Пратећи развојни стваралачки

лук у српској књижевности од Змаја до Рашумовића, Тихомир Петровић

закључује да без хумора као најјаче манифестације живота, присутног

у свим скалама вредности и облицима значења, посебно у функцији

игре и забаве, она готово да није могућа.

Функцију хумора у стваралаштву за децу високо вреднују сви критичари. „Што дете кроз осмех прими, најдубље и најтрајније се у њему утисне, најприсније се усвоји, и тако онда најкреативније дејствује у формирању правих судова и првих личних одређивања према животу и према стварности“.59 Рецепција Ршумовћеве поезије код младих, а није реч само о естетичком феномену хумора, показује дубљу унутрашњу

вредност и савез писца и читалаца − деце, младих и одраслих.

Шеретски и ерски дух, једнако усмерен према деци, младима и одраслима, у песми „Седи српски песник“, стваралачки процес тумачи као трагање за надахнућем, великим темама и преокупацију метафорама. Стварање тече паралелно са борбом за опстанак, или оним што А. Шантић именује метафором „мука тврда“, и осенчено је, у духу

песникових фора и фазона, благим хумором и иронијом судбине:

Седи српски песник крпи панталоне

Док му око главе метафоре звоне (...)

Скрпи српски песник три шава на туру И задужи вечност и српску културу.60

58 Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд, 1989, 465.

59 Милан Богдановић, „Поема за децу Бранка Ћопића, Армија, одбрана твоја“, Књижевне новине, бр. 12, год. I, 4. мај, 1948.

60 Ршумовић је већ шест деценија „неизоставни састојак одрастања сваког детета са ових простора. Његове песме и фазони и форе инспирисаће и забављати децу (М. Ђ.) до у недоглед“.

Жељко Марјановић, „Тајни састојак“, 79.

Дух ере у дечјем песнику, способност да се тресне истина у обланде од смејалица и окрене смер значења и смисла речи и певања илуструје

Ршумовићево „Очигледно

средство“ из књиге Невидљива птица:

„Кроз Ћуприју се пронела вест да је Данко Лукић, ученик седмог разреда, довео на час Зоологије магарца као очигледно средство. Данко је, међутим, демантовао ове гласине и рекао да је, у ствари, на час

зоологије магарац довео њега“.

Док један песник-критичар мисли да ерски хумор потиче од „духа фамозног Ере“ и „духа данашњег дорћолског гамена“,61 рођен и живећи

у том духу и простору, сатирик, песник и велики културни подвижник, Милован Витезовић (1944 − 2022), исти феномен у афористичкој форми овако дефинише: Само се Ере / Духовитошћу мере / У Ршума има Ере / Преко мере. 62

Рендгенски снимајући структуру и садржај поезије, Андреј Јелић Мариоков апострофира да у њој „има неке чаролије, намењене и одраслим јуношима, нарочито онима који одбијају сасвим да одрасту“, јер је Ршумовић „песник свих генерација“. Посебно означава ерски дух и свет из којег је она настала: „Иза његових бистро-плавих очију и мангупског осмеха, појави се мудри Ера, ближи старцу него младићу“.63

Ерски дух, спреман да се поигра са собом и другима, да направи

неочекиван обрт у језику и значењима речи, умножавајући метафорику, а примерен фактури пријемчивог говора из народа, рељефно се изражава у стиховима овог залуђеника у шах и праоца све деце из књиге Такнуто-ћакнуто:

Ти ме можда сматраш шоњом

Ал ја најбоље играм с коњом.

У аутопоетичком коментару уметник каже: „Волим да измишљам

нове речи, али тако да оне не изгледају на силу бога измишљене, него

да делују природно, тако да изгледа да ни једна друга реч ту није могла

боље лећи. Такве су речи БЕСКРАЈОН и СЛОНИРА у песми ТЕЛЕФО-

НИЈАДА. Тврдили су ми да су те речи раније постојале, а ја сам их само реактивирао. Питали су ме како сам их само ископао. То је зато што

61 Драган Лукић, „Праг пуног сјаја“, у: Љубивоје Ршумовић, Сјај на прагу, СКЗ, Београд, 1982, 75.

62 Mилован Витезовић, „Епиграм о Љуби Ршуму“, 80.

63 Андреј Јелић Мариоков, „Ршумдан у 'Вуку'“, 107.

сви мисле да су знали раније те речи, само нису могли да их се сете, а ја

сам их, као, подсетио на њих. Не, ја сам их измислио, али у контексту крајње нормалном, и природном“.64

Хумор ерског типа региструју и песници и критичари којима

српски језик није матерњи, тврдећи да се Ршумовић „обраћа деци осећајним тоном и сликовитим смислом за хумор (М.Ђ.), уводећи их, кроз префињен и непосредни говор, у проблеме данашњице“.65 „Златиборац“, разлаже његов дар и карактер даље Добрица Ћосић, придружујући се склапању слике о необичном ствараоцу, „својом поезијом

доказује да је човек широке и топле душе. Делује убедљиво, самобитно, нашки“ и има „машту и језик за децу – свет који само посвећени разумеју“. То је „лирска спонтаност и уверљива духовитост“66 правог срећника. Прихватајући творачки принцип да „ниједна умјетност не смије бити досадна, јер тада не треба никоме“, „Ршум од човјека“ и стваралац који у музици види „нешто натприродно“ (112) је „забавно, смијешно, весело“ окренут „вјечној дjеци отвореног духа и безграничне маште“.67

Усложњавајући идеју и проширујући је на садржаје афективних емоција, Луне Левајац у ритму пева:

Озбиљан је као дете

И на јави и у машти Широм родне нам планете Звон његове песме прaшти.68

Ерски тип хумора међу стилско-поетичке одлике и елементе поетике песника, чија целина опуса делује као „катализатор осећајности и слободе речи у Републици Најмлађих“, маркирају бројни тумачи. Експлицитан је и вредносно утемељен суд који се проширује на творачки карактер песника и његову свест да га је усвојило „Време непролазно“: „Стигао је из ерског поднебља, са извора наше жилавости, проницљивости и духовитости“.69

64 Милисав Савић, „Пишем кад ми мечка седне на главу“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 207.

65 Данијел Ђанкане, Ршумдани (писмо без наслова), 109.

66 Добрица Ћосић, „Поздрав дару Љубивоја Ршумовића“, 112.

67 Ранко Рисојевић, „Ршум од човјека“, 113.

68 Луне Левајац, „Заштитни знак“, 115.

69 Милован Данојлић, „Име је судбина“, 122.

У поезији песник иронично записује: Млатиоци празне слама / Бацили су око на ме / А ја муке да им скратим / Сам се млатим. Парадоксалан поступак што разгаљује душе деце тумачи као своју „дипломатију живљења“: „Ја сам човек који воли да излази у сусрет људима.

Волим да будем на услузи. Али, има ту и ината. Ја ћу сам да се млатим, како бих млатиоцима празне сламе ускратио задовољство“ (128).

Стваралачки дар (у којем је ерски дух хумора само једна црта карактера) Ршумовићевој по-етици даје трајну снагу и пријемчивост.

У Сјају на прагу читамо етичко објашњење које превазилази нацију:

Боже вредимо ли онолико

Колико поштујемо друге

Или смо само коров који је нико

Из семена словенске туге.

Као да има на уму лепоту песниковог завештања, Вјера Мујовић

осветљава квалитет језика и стила, дескриптивним и више песничким но критичким стилом, открива ефекте

усклично пита:

„Дивила сам се како је могуће да човек буде тако домишљат и занимљив не одраслима, него деци! (...) Остала је тајна – како Ршум

уме тако са речима, да их милује и мења меко као што се мењају и путују облаци, како уме да наша лица посече осмехом од увета до увета, како пристаје на наш језик а онда га мења и мења наше погледе?“70

Наслањајући се на идеју која сведочи о Ршумовићевом утицају на формирање читалаца и честитајући му на „блиставом поетском

делу“, Зоран Костић, маркира ангажованост као практичан учинак

по-етике и оцењује да дело траје „на радост и ползу нараштаја рода српског“: „Нема школе и нема куће где се не расте и не живи уз Твоју песму“ (114).

Он је истовремено: „педагог новог стила“ и „драги лиричар“71 који у Сјају на прагу, као са олтара, васпитно делује и демонстрира колико су важни поезија као облик сазнавања света (1) и језик као сабирно место

свих знања (2): Сваки цвет / На овом пољу / Није цвет само / То је око / Које нас надгледа / Да опет не погрешимо.

70 Вјера Мујовић, „О Ршуму у торби једне Циганчице“, 114.

71 Јара Рибникар, „Ма шта сејали ту ће живот нићи“, 117.

поетике и педагогије и

На по-етички учинак и културолошки значај опуса, поредећи га са Змајем и Радовићем, указује и врстан тумач српске поезије, Александар Јовановић (1949−2021), високим вредносним судом да је Ршумовић „ушао у културно памћење свога народа“ зато што се у песми играо, укрштао емоције и спајао класично и модерно. Он је „укрстио лирски

сетан тон и епски страх, митску аждају и лирски породични однос, увео стилски оксиморонске, а смисаоно прецизне спојеве речи – и испевао

изузетно модерну песму са најкласичнијим мотивима наше традиције“.

Маркирајући идеје најпознатијих песама, тема и мотива, закључује:

„Нема детета које није чуло или певало стихове о мишу који је добио

грип, млеку што јача мишиће, вуку који вековима не може да намири

рачуне са овцом, маминим и татиним мазама, поврћу које чека да га

деца поједу, позама за сликање девојке Маре, аждаји што чеду тепа, и тако редом“.72

Питање ангажованости поезије и уметности у светлу по-етике, естетике и педагогије, песник промишља, полазећи од идеје да је песма „писмо срца“ и да оно што није ангажовано не може бити

поезија:

„Ти критичари очигледно нису постигли споразум с логиком. Свaка

уметност је ангажована да оплемени људе, да просветли видике, обожи духове... Кад није у тој функцији, она није ангажована, а није ни уметност! Дакле, и свака поезија је ангажована, или није поезија, него гомила неразумљивих речи најчешће. Чак и најобичније љубавно

писмо је ангажовано, а како не би била песма, писмо мозга песниковог

(М. Ђ.), писмо његовог срца“.73

Енергију промене и одбране света у којем се, по песниковом и научном открићу, и „мрак шири брзином светлости“ збирке Хоћу да ми лају око куће исијавају стихови што промовишу познату и иницијалну

идеју доброте и лепоте којом се брани отаџбина. Идеја се налази у

исходишној тачки Ршумовићевог стваралачког лука:

72 Александар Јовановић, „Оверен у културном памћењу“, 123.

Сродни су судови Филипа Давида, који тврди да је Ршумовићева поезија особена: „модерна по духу и изразу, она је истовремено дубоко уроњена у добру традицију

српске књижевности за децу“ и Милована Данојлића: „Такву популарност није доживео ниједан послератни песник“, 126.

73 У Ршумовићевој поезији има нечега од духа који носи шах као најмудрија древна игра. „Онако како мисли, пише и говори, тако игра шах. Смирено, доброћудно, проницљиво, маштовито“.

Ранко Гузина, „Мајсторе, извините“, 78.

Песници ће своје приносити песме

На олтар доброте који пасти не сме (...)

Зато ова кућа ова свећа танка

Ко иконе стоје на прагу опстанка.

Васпитни слој по-етике критичари разматрају као феномен ангажованости поезије и уметности.74 Знаменита идеја стихова: Не разумем те односе и зашто се не подносе песме-басне „Вук и овца“, свакако, функционише изван равни дечје свести и феномена игре или везе и односа у животињском свету. Они су „применљиви на многе ситуације у животу“ и упућују на „значењски лук од трагедије до пошалице и шале“.

Ршумовићева песничка реч као симбол паралелно „уме да наведе на

осмех, скоро да у свакој има озбиљности и хумора“.75 Он пева о шуми

која хода, а да није свестан да је и сам постао један путујући универзитет

и једна „ходајућа институција на блиставим траговима Доситеја, Вука, народних певача и Душка Радовића“.76

Успео је да „оствари посебну магију сложеног односа: песник – читалац – слушалац. На релацији: књига – новине – телевизија – музика његова поезија је постала духовно власништво великог броја млађих и старијих. 77 Осим енциклопедијски и стваралачки дух, збирка Доста је глупоће 78 афирмише „златиборско-урбани хумор“ и свест и логику детета означене реториком наслова. Она је позив да се промени свет, да се пробуди радозналост и покрене истраживачки дух (М. Ђ.) (...) одзвања као глас новог Доситеја, Европејца и просветитеља“ и ствараоца који је рецепцијом „успео да оствари посебну магију“79 између писца и читалаца.

74 Горан Ђорђевић наводи пример породице чији се чланови такмиче у томе ко ће више Ршумовићевих песама научити напамет. Победница је десетогодишња унука

која зна тридесет девет песама. Податак је илустрација учинка и доказ ангажмана

што траје у генерацијама.

Горан Ђорђевић, „Доста је глупоће“, 119.

75 Драган Драгојловић, „Мудре слагалице“, 118.

76 Осим наведених утицаја, подстицаја и дотицаја, од којих неке и сам истиче, Ршумовић указује на лектиру и друге утицаје: „На њега су утицали: М. Данојлић, В. Јеротић, Сент Егзипери, Марко Миливојев Мили, А. Чехов, Библија, српска народна

епика, Линдгерн Астрид, Гете, М. Бећковић, Јевгениј Јевтушенко, Добрица Ћосић, Добрица Ерић.... “.

77 Горан Ђорђевић, „Доста је глупоће“, 119.

78 У избору песника књигу је објавила манифестација „Смедеревска песничка јесен“ и

за њу је добио награду Златни кључић Смедерева за целокупно стваралаштво за децу.

79 Горан Ђорђевић, исто.

У сводним судовима поводом књиге Ршумдани, дакле, може се, ван сваке сумње, закључити да је Ршумовићева поезија настала у првих

пет деценија осенчена завичајним ерским духом и хумором песника који „непрестано расте“. Он „проговара из самог средишта детињства“

и паралелно ствара поезију „саздану од хумора и луцидних запажања

дечјег света, од игре и маштарије“80 свог оскудног детињства. Чак и

једна ученица, од које се то не би могло очекивати, препознаје феномен

ерског хумора и дара који се у народу назива оштроумност:

Златибор му дао пред пут лепе даре: Ерску промућурност и опанке старе.81

Као читалац, а реч је и о рецепцији или учинку поезије, она није

усамљена, већ чланица великог хора оних који потврђују вредности

чаробњака и другара деце, оног ко их „кује у звезде“, сматра да су „украс

света“ и да „могу да полете“. Директор и педагог Ршумовићеве школе

у Чајетини наводи исказ унуке и то је аргумент јачи од доказа сваке анализе: „Доста са твојим Макаренком. Видиш ли шта каже твој Ршум!

Унука ме натерала да купим, пре буквара, Буквар дечјих права и њиме маше као Библијом“.82

Ршумовићев однос према поезији и детињству – два кључна фе-

номена, увек исказиван на различите начине и поводе, у тумачењима критичара и аутопоетичким коментарима, објашњава и феномен ерског хумора у делу. „Поезија је увек аутобиографска, сем ако песме нису преписане“, износи више пута саопштен став песник, и повезује је са завичајем и детињством које никада не престаје: „Детињство човека никада не напушта, него га старост полако узима под своје, па заборавља детињство. Одупирање том старењу, јесте борба за поезију, и борба за стваралаштво (М. Ђ.) уопште“ (137).

Ерски хумор се тако као детињство (које никада не напушта песника) и израз борбе за поезију и стваралаштво (које прожима целину песме, певања и мишљења света) у „Тужици једног ловца“, рефлексивној структури коју сматра за једну од најлепших коју је створио,

80 Радомир Андрић, „Очуђивач и опасан сведок“, 131.

81 Милена Божовић, „Честитка Чика-Ршуму“, ОШ „Димитрије Туцовић“, Чајетина, 136.

82 Милија Ј. Кнежевић, „Наш Јесењин“, 137. За разматрање рецепције и феномена ерског хумора индикативан је наслов књиге Генерације ерског духа и новог доба (2003), која обухвата две стотине песникових другова и професора, на којој је радио и за коју је Ршумовић помогао да се обезбеде средства за штампање.

у таласима обнавља и пење ка кулминацији у сваком

другом

стиху структуре рефреном: Ал промашим:

Кад год се пушке машим

Ја промашим

Нити дрхтим нит се плашим

Ал промашим

Нит се буним док је пуним

Ал промашим

Нит се браним док нишаним, Ал промашим

(...)

Јављају из Осла

Да то нису чиста посла

Јављају из Брисла

Да то нема смисла.

Исказ именовања песника као лирског јунака: Ја промашим и рефрен Ал промашим су стилско-реторички обрасци за игру речима и

комуникацију песника са децом. Бројем понављања и ритмом изазивају хумор, а у томе је једна од суштина књижевности за децу, и лако се уче и памте. Вредности песничког стила и скривене педагошко-васпитне методе Ршумовић предочава аналитичким исказом који промовише

две врсте ангажмана: личног, као рад на терену означен у нашем уводу као мисионарство (а) и по-етичког, преко песме (б):

„Волим деци да читам своје песме, од тога нећу одустати, јер лични контакт привлачи децу књизи, читању и поезији, а то је мој дугорочни интерес, то је интерес литературе уопште! Деца су одушевљена када схвате да желим с њима да равноправно разговарам, да се играм. Сваки мој сусрет са децом је, у ствари, једна утакмица (М. Ђ.), надметање“.83

На другом месту, истим поводом, каже: „Оно у чему ми је позориште, ипак, помогло, и то у великој мери, то је свест о томе да представа за децу, па чак и пуко читање песама деци, представља – јединствено

дело, које се завршава падањем завесе, али и наставља свој живот у публици, у деци!“84

83 Ршумдани, 142. 84 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 53.

По-етички и педагошки ангажман, а анализирали смо га на стилском

примеру „Тужица једног ловаца“, подразумева дуго трајање и особине

творачке и спортске личности, што је Ршумовић; каратиста, шахиста, новинар, песник, еколог – имао. Подразумевају се издржљивост, одговорност, посвећеност послу, једном речи − животна енергија. Чудотворац духовитих ршумијада и „синоним за великог поету топлог срца и

мекане душе, искреног борца за дечја права“85 говори једноставну истину којом објашњава дуго трајање и висок учинак: „Писати песме – то је рад“. Илустративна су у том смислу и два суда песника-критичара:

„Титанска енергија, велика пожртвованост и истанчан осећај за судбину народа, његову просвету и културу, за децу која треба да се рађају, красе, као ретко кога, српског песника и хуманисту Љубивоја Ршумовића“ (1).86

„Делатник је од апсолутне посвећености, доследности, истрајности, марљивости. Сразмерно дару, дат му је и несагледиви стваралачки темперамент. (...) Планетом, ма где стигао, боравио је у свом језику

као у најпоузданијој отаџбини. Драг разговорџија, доносилац свежих промишљања, ободрио би сумњиве и посустале, затечене у етничкој самосвести. А његове песме саме себи налазиле лепу проходност“ (2).87

Књигу-пројект Ршумдани логички затвара „Здравица српском народу“. Сва у свечаном и реторичком тону, природно по духу, етици и реторици испуњена добрим жељама и лепотом говора, у аури религијске светлости, у свим животним стањима народа и човека: када певао, сневао, мукама одолевао; ратио, патио, памтио па вратио; љубио, огрубио, главу с рамена губио; учио, мучио се, тајну докучио; кадио, садио, љутио се и богорадио – здравица као благослов свечано открива по-етику и педагогију

песника и призива и слави живот као љубав и мир и слободу и рађање:

И када свеца славио

И када школу правио

И када се у чуду чудом бавио –

Деца ти се рађала

Народе српски!

Амин.

85 Милена Симуновић, „Још, још!“, 146.

86 Горан Ђорђевић, „Лековитост поезије“, 145.

87 Мошо Одаловић, „Ау, што је било згодно“, 155.

Рецепција у Републици Најмлађих

Полазећи од сазнања да је детињство „родитељ човекове личности“, приступамо истраживању везе и односа детета као јединственог

читаоца и слушаоца књижевности за децу и компетентног судије у

којима се налазе, како су закључили историчари и теоретичари, језгро

и „синтезе перцепције и креације“. Исто као и ствараоци, критичари

и интелектуалци и без икакве свести о естетици, поетици, етици или

педагогији као наукама, показујући да су га изабрали за свог песника и да се у српској поезији, по оценама историчара књижевности, то догодило само Змају, тачне вредносне судове лирским исказима саопштавају ученици као радосни заточеници Ршумовићевог певања и мишљења и рада на терену. Они су свесни, и то осећају срцем, да је свим својим бићем увек на њиховој страни; да им помаже да, одрастајући, разумеју мелодију матерњег језика и да нуди просветљење ума. Илустративна је колективна оцена, коју овде разлажемо у облику теза:

„Покуцао си на врата наших срца и ми смо их отворили.

Ушао си унутра и чуда учинио, наша си срца оплеменио, љубављу, радошћу и разумијевањем испунио, у најбогатију ризницу претворио.

Ми смо врата затворили и заувијек те задржали“.88

Као да су врхунски критичари, без теоријске свести о естетици, етици и поетици, ђаци, маркирају смисао Ршумовићеве поезије и у средиште стављају лепоту и доброту које им је даривао. Они суде јер осећају и знају да им је певао по начелу великог хришћанског мислиоца Достојевског: Волети човека значи видети га онаквим каквим га је замислио Бог.

Полазећи од идеје да је дете божја замисао, песник елаборира

становиште које открива религијску основу његовог бића и културе: „Али, тешко је испоштовати све што Бог тражи, па многи поклекну. Они који успеју у обожењу, лакше их је волети, оне друге је теже волети, али је потребније! А сви смо божја деца! (...) трудим се да све и сваког разумем“.89

У песми „Koрa“ исту идеју Ршумовић казује овако: Ко у срцу време носи / Преко мора преко гора / Злу сторуком ко пркоси / Једе хлеб са 88 Ученици V/3, ОШ „Никола Тесла“ из Дервенте, „Нашем Љубивоју“, 142. 89 Ршумдани, 152.

девет кора (...) Бог помаже где је слоге / Човек срећу радом кроти / Кору

хлеба пут под ноге / Довиђења у Лепоти. Етичка и естетичка порука открива радост стварања, богатство на путу ка лепоти као мудрости и смислу живота. „Сваким стихом“, исповедно, мудро и једноставно

наглашава „ја (сам живео) као да откривам нови свет“.90

Врхунски по-етички, естетички и васпитни квалитет Ршумовићеве

уметности потврђује се, показали су иницијални наводи и завршни

судови претходног поглавља, и у рецепцији деце и младих. „Из уста малишана долази истина“ – каже стара изрека. Рецепциjа деце у „Републици Најмлађих“ се показује вредносно истинитом. Да би комплексно

осветлили све аспекте рецепције и показао културолошки значај писца

као појаве и дела националног културног наслеђа, пре него што у крат-

ком прегледу означимо још неке суштине тумачења младе читалачке

публике у Ршумданима, нужно је размотрити недовољно осветљен

проблем деце и младих каo фактора критике. Koмплексно приступајући проблему и феномену, професор Тихомир Петровић је истражио суштински однос и везу између дечје књижевности и детета. Он полази од битних претпоставки песника, теоретичара и критичара од ауторитета, и то од: Крочеове идеје да „књижевност за децу није никада она коју пишу писци, већ она коју деца читањем прихватају и усвајају, бирају и предодређују“; Елиотове тезе, која потенцира везу између песника и детињства, да деца представљају „најјединственији“ тип слушаоца или читаоца; Гетеове критичке идеје да дете писану реч прихвата више емотивно

и у њој ужива а не просуђује; Недићевог мишљења да је дечји књижевни укус помешан са укусом

простих људи;

Сазнања М. Црнковића да „фактор дијете уноси неприлике, забуну, неспоразуме, ствара проблеме у вредновању дечје литературе у било каквом расправљању о тој врсти књижевног стварања“;

Чињенице да дечја литература фаворизује усмену реч, јер је дете склоно аудитивном доживљају поетске речи или „читању с усана певача и приповедача“, и то је језгро „синтезе перцепције и креације“ малог

читаоца; Алтиерија, који сматра да је дете у сваком случају немилосрдни књижевни судија и „институционални компетентни читалац“.

Исто

Анализом Петровић закључује да „дете јасно изражава свој литерарни захтев“ и да „његова непосредна оцена о вредности дела није без значаја“.91 У том контексту прва реакција младих читалаца-критичара

односи се на тајну песниковог дугог трајања и стваралачки процес у континуитету од пет деценија. „Драги Ршуме, занимљиво ми је што пишете песме педесет година“.92 На вредност истог феномена ученици

указују и у писму, а посебно су за тумачење битни наслов и тон: „Нашем великом другару“, тврдећи да ће још много пута по педесет година

„песме Твоје читати, и славити неуморни рад љубави“.93

И

малог читаоца и песника се наставља до нашег времена. Другарски

доиста, трајање као љубав и савез и „синтезе перцепције и креације“

однос са децом у светлу Радовићевих творачких принципа, учитеља, коме је 1957. године дао рукописе под насловом Цвет, крeaтиван однос према језику и књижевности као културном наслеђу и суштину

поезије и поетике у свим критички означеним сегментима разматрања

означава и песник:

„Одмах сам видео да Душко Радовић не пише за децу, него за мале људе, и за њихове родитеље, и за њихове васпитаче. Он је касније дефинисао

тај свој рад. Када га је једна новинарка питала: ’Како треба писати за

децу?’, он јој је одговорио: ’Као и за одрасле, само много боље’ . Том изјавом он је дефинисао свој рад и рад свих нас који смо после њега прихватили такву поетику (М. Ђ.). (...) Ја сам поштовао оно што је Душко Радовић рекао када им се обратио са: Поштована децо! Још као студент, читајући Фројда, наишао сам на реченицу: ’Детињство је родитељ човекове личности’, значи врло је важно како ће се дете развијати још у мајчином стомаку. Према њему треба имати однос

као према живом бићу.

Како треба радити са децом знају паметни људи и они који су пратили како је Душко Радовић радио, како се иначе ради... Треба чувати српски језик, и књижевност, пропагирати народну и уметничку књижевност.

И треба поштовати педагошки кодекс“.94

Присност са којом деца и млади приступају делу и писцу доказ је вредности, рецепције и трајања дела. Дечји стваралац који, благодарећи

91 Тихомир Петровић, Дете и књижевност, Дом културе „Жика Илић“, Лесковац, 1991, 153. и 156.

92 Матија Кајтаз, ученик 3. разреда ОШ „Краљ Петар Први“ из Београда.

93 Ученици ОШ „Живко Љујић“, „Нашем великом другару“, Ршумдани, 14.

94 Светлана Пелемеш, „Љубивоје Ршумовић, Деца су народ посебан“, 122.

телевизији и позоришту, има исту харизму, Бранко Милићевић

Коцкица (1946), сажето и суштински именује означени феномен: „Деца с’ Ршумом као са кумом“.95

Изражавајући осећање присности као доказ дубоке рецепције: „Желим да и даље пишете и пуно се дружите са нама децом“, као да зна за

песникову мисију да неуморно обилази школе и вртиће, једна ученица, у улози критичара, показује тако што тврди да је писац постао културолошка појава и вредност: „Веома сам поносна што живим у земљи

где сте ви један од наших најпознатијих писаца за децу. (...) Желим да

и даље пишете и пуно се дружите са нама децом!“.96

Продубљенији је критички суд ученице која песнички именује рецепцију:

И браћа што их не доносе роде

Знају да деца су украс света

И зато желим да Ршум зна Колико га волим ја.97

Дакле, високо вредновање песника у критици деце и рецепција у Републици Најмлађих, где је детињство родитељ човекове личности, потврђује налаз да он у младом бићу свестрано развија „стваралач -

ки уметнички инстинкт, морално га оплемењује и естетски зари“.98 У рецепцији и вредновању ученице потврђује се смисао идеја песника саопштених 2013. године на отварању Међународног сајма књига у Београду – идеја којима је одредио однос према књижевности. Крећући се кроз историју српске књижевне и културолошке мисли, Ршумовић апострофира да су слепи песник Филип Вишњић (1767 – 1834) и хроми Вук Стефановић Караџић (1787 − 1864) водили

Србе у Европу и натерали великог Гетеа да учи српски језик. Управо

зато свака преведена српска реч значи и пружену руку ка Европи и свету. Подсетио је и на чињеницу да су српски владари од старина

указивали на потребу да се Срби описмене и национално ојачају

95 Бранко Милићевић Коцкица, „Ршум по падежима“, 15.

96 Ивана Сарић, III разред ОШ „Димитрије Туцовић“ из Краљева, 18.

Са Косова и Метохије, ђаци основне школе „Стаја Марковић“ из Штрпца, паралелно исказују љубав према писцу и поштовање за његово дело: Љубивоје љубимо Те / Љубивоје волимо Те и указују и на значај дела за културу и просвету у отаџбини: Да је више Љубивоја / Цветала би земља моја, 74. 97 Јована Јовановић, четврти разред, ОШ „Змај Јова Јовановић“ из Београда, 24. 98 Тихомир Петровић, Писци за децу и младе, Епоха, Пожега, 180.

кроз књижевност, те да је отуда дошао и Доситејев вапај: „Књига, књига, браћо, а не звона и прапорци“. 99 На чињеницу да је постао културолошка појава упућује и Александар Стојшић, аутор стрипа Десет љутих гусара, инспирисаног чувеном Ршумовићевом песмом и илустратор бројних његових књига, у којем се поезија преводи у ликовни израз.100 Песник за децу Мошо Одаловић, који је социолошки „окренут мимезису живота“ а антрополошки „игри, знатижељи и

чуђењу пред светом“,101 Ршумовићеве песме назива „Ршумовке“ и тако им

одређује квалитет. Он акцентује идеју трајне вредности и песникову визију: Тврдо рало, врх оловке, Тврду бразду заорало;

Песме Ршумовке –

Поље нам је прогледало!102

У „Писамцету из Ријеке“ Редакција цијела дечјег листа „Бијела пчела“

oсветљава стваралачку црту карактера песника и дете у њему као језгро

поезије из којег зраче по-етика, естетика и педагогија „са жељом да пјесник

велико дијете остане и даље“ (8). Колики је практичан учинак песника

у педагошкој и естетичкој мисији, односно колико ученици препознају песме и наслове књига, пластично изражава „Честитка за Ршума“. У њој

се наводе главне теме и јунаци или идеје и стихови из песама које аутор сматра антологијским, уз поруку: И зато желим да Ршум зна колико га волим ја: И аждаја и змај / И једног змаjа крај (...) / И телефон и слон / И мамине мазе / И птице и морнари / И зелени дани лета / И браћа што их доносе роде / Знају да деца су украс света.103 99 М. Вулићевић, „Отворен сајам књига“, Политика, 24. 11. 2013. У обраћању Ршумовић није изоставио ни просветитеља Доситеја, који је знао да писменост отвара очи људима, против оних „звона и прапораца” – догми и незнања! „Писмен народ чита, а

неписмен слуша! Писмен размишља својом главом, а неписмен туђом!“

100 Александар Стојшић је илустратор Ршумовићевих Фазона и фора и ван сумње доприноси вредности његових књига.

101 Јован Љуштановић, Књижевност за децу у огледалу културе, ЗДИ, Нови Сад, 2012, 166.

102 Мошо Одаловић, „Ршумовке“, 22.

103 Јован Јовановић, „Честитка за Ршума“, IV разред ОШ „Змај Јован Јовановић“ из

Београда, 22.

Сродну поруку шаљу и ученици четвртог разреда ОШ „Лаза Костић“ из Београда под насловом „За нашег драгог писца Љубивоја Ршумовића“ која истовремено показује и

рецепцију и емпатију: „Обавештавамо вас да вас волимо онолико колико има ваших

лепих песама. Док смо читали ваше песме видели смо колико сте живот посветили

поезији за децу како бисте нас усрећили“ (25).

Идеју да уз Ршумовићеву поезију одрастају генерације, што је доказ врхунског вредновања трајања и утицаја песника у култури и наслеђу народа, апострофирају и основци из Земуна: „Хвала вам, песниче, што сте оволике године посветили песмама уз које смо одрасли“.104 Из

Позориштанца „Пуж“ стижу вредновање и захвалност за ангажман у

тој области културе и указује се на песников смисао за хумор и језичке

бравуре: „Желим ти да још много година изводиш бесне глисте у позоришта, школе, књижаре и библиотеке“.105

Ученик Филип Ранђеловић показује како су песме лако памтљиве

и тако вреднује квалитет стила и однос према језику: „Ваше рецитације најлакше учим“, односно песникове врхунске педагошке домете: „Ако

смо ми украс света, онда сте ви украс књижевног стваралаштва“.106

Синтезу наведених судова, одређујући песниково порекло „међу златиборским боровима и стенама“, дају руком, на ћирилици, исписани

стихови групе ученика трећег разреда ОШ „14. октобар“ из Раковице.

Они доносе суд достојан историчара књижевности, књижевне критике

и националне културе:

Стао је у врх са легендама,

Тамо где сви велики стоје –

Десанка, Бранко, Драган и Душко

И он – Ршумовић Љубивоје.

На естетички смисао и вредност критичких оцена и излива срца ученика о по-етици, естетици и педагошким начелима, придружујући

104 Ученици III /1 OШ „Десанка Максимовић“ из Земуна, 26.

Идентична је честитка и захвалност Јелене Стакорић из Новог Сада: Има један чика, / Ршум му је име / годинама деца расту / уз његове риме (30).

Софија Каљић из ОШ „Јован Поповић“ из Крагујевца, поред нацртаног срца, пише: „Хвала вам за дивне стихове који су нам улепшали детињство“ (30).

105 „Пуж и бесне глисте“, 28.

Друштвени ангажман песника огледа се у битним чињеницама из његове биографије. Од 1986. до 2002. године Ршумовић је био директор Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Био је и председник Културно-просветне заједнице Србије и један од оснивача и

члан Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Један је од оснивача и први

председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи

деце Србије, у којој је актуелни председник Скупштине.

Осим програма за децу, урадио је и неколико серија документарних програма: „Дијагонале − приче о људима и наравима“, у којима говори о појединим етничким групама, пуштајући припаднике тих група да сами дају карактеризацију својих саплеменика. То су емисије о: Мијацима, Брсјацима, Малисорима, Торбешима, Буњевцима, Ерама, Лалама, Дубровчанима, Бодулима, Шоповима, Горанцима, Пиперима, итд.

106 Филип Ранђеловић, „Драги чика Љубо“, 30.

се одраслима који су послали поруку: Летимо с Ршумом и ми стари да будемо још малко млади, упућује песник Миладин Ћулафић. И он је

руком написао: „А иначе шта да кажем о Љубивоју Ршумовићу, кад би

све што бих рекао, одмах, засјенило оно мало дијете (oд двије године),

које рецитује, или пјева његове пјесме“.107

Језиком критике и рецепције и реториком наслова и судова читалаца као гласа јавности казано Ршумдани као пола века Ршумовићевог

стварања и трајања теку као река. Он је „колосјајни“ песник и ревносно

све служи и лечи поезијом, и младе и одрасле; он је велик као дете и

користи се музиком и сликовношћу језика; драг деци и са њима је, као

са птицама, склопио савез, па им се чини да се не распознаје „ко се с ким игра“.

Мајстор стиха, дародавац мудрих слагалица у „благородним римама“

и „Ршум од човека“, он твори ведрину и песничко море од игре и деци

изгледа као деда млађи од унука. Као Змај и тв-звезда има „језичину“, настанио се у њиховим главама као шума, „књишки мачак“ и тајни састојак свега лепог и доброг; заједно са аждајама, акрепима, вукови-

ма и мишевима, живи у њиховим шумама заноса. Као такав, оверен је у памћењу и култури, његове су песме постале особене „Ршумовке“ и мењају се по падежима свих вредности и трајања.

Оваква рецепција Ршумдана као својеврсна књижевнокритичка и књижњевноисторијска мисао и поштовање из даљине, а таква траје и данас, у наставку ршумдеценија, односи се на целину опуса који вредносно именујемо као Ршумијада и потврђује да је давно постало „излишно доказивати постојање критике књижевности за децу (…) као део критичке мисли уопште“.108

107 Ршумдани, 125. Високо вредновање богатог опуса нашло је одјека у бројним друштвеним и уметничким наградама, повељама и признањима које је песник добио. Осим поменутих, наводимо: Вукову награду за „изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“, награду Невен „за књигу Буквар дечјих права, књигу прекретницу“, Златни беочуг „за трајaн допринос култури Београда“, „Златни лептир“ „за животно дело у књижевности за децу“, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и друге. Видети: „Прилоге“. 108 Миломир Милинковић, Историја српске књижевности за децу, 581.

ОД КЊИГЕ ДО КЊИГЕ (Чарна гора сарадника сунца)

Аутобиографска митологија и љубавнa поезијa

осле шест и по деценија певања и мишљења Ршумовић понавља

да пише „без компромиса, сурово и сирово, не умем другачије“

и издваја феномен који му одређује стил, духовну биографију и

животно опредељење за књижевнојезичку уметност. Тај феномен је ведрина. „Ведрина! Она је за мене знак детињства, затим знак духовног и душевног здравља, и даље, ведрина је повод мог бављења литературом“ (Д. Радовић).1 То је разлог што у поднаслов, осветљавајући стваралачки

лук, уносимо појам-слику чарна гора а могло би се рећи и дуга. Њена ведрина и прозирност омогућују да се по мерилу: веће је поштовање

из даљине, идући од књиге до књиге, види и разуме суштина уметности

писца као сарадника Сунца и Природе.

За анализу усмерену на четири слоја Ршумовићевог опуса и уметности, којом се потврђује јединство дела и континуитет идеја, индикативна

је и књига-пројекат Крчевина (Аутобиографска митологија) (2019) у

којој је, у песниковом избору, представљена слика живота и дела као својеврсна романсирана духовна биографија.2 У њој су назначени и време

и стварање кад још није постао песник и објављено преко две стотине песама из тог периода. Песме сведоче развојни пут као стваралачки лук и генезу дела по којем постаје део књижевног и културног наслеђа.3

1 Suzana Sudar, „Pišem bez kompromisa, sirovo i surovo, ne umem drugačije“, Nova s, 19. avg. 2021, 20.

2 Ршумовић је изричит: „Ако би се неко удубио, могао би да види да ни једна моја

књига не личи једна на другу“. Или: „Ја сам се рано навикао да задајем себи пројекте

и да их реализујем“.

Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 51. и 58.

3 Књига Љубивоја Ршумовића, Крчевина (Аутобиографска митологија) објављена

је у едицији „Овјенчани“. Песник је добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“

за 2014. годину.

Крчевина се зато мора посматрати и као део белих пакета послатих читаоцима а не оцу.

Животопис из Ршумдана подељен на детињство, дечаштво, младост, лудост, зрелост, мудрост и радост, у Крчевини

митологији),

избору опуса, обухвата време када није био

песник и на другачији начин приказује стваралаштво по којем није познат. Она је увод у праву песничку биографију и својеврсну хронику

временској и стваралачкој хронологији именованој овако: Нисам био

песник … био сам ђак-пешак (1) Био сам пастир (2), Био сам одликаш

(3), Био сам краљ (4). Био сам домац (5), Био сам боксер (6), Био сам

тетреб (7), Био сам родољуб (8) Био сам срећник (9), Био сам упоран (10), Био сам велика лутка (11), Био сам заљубљен (12), Био сам путник

за Београд (13), Био сам пацијент (14), Био сам бруцош (15), Био сам

туберан (16), Ал сам био добитник

награде (17), Ал сам био упоран (18), Био сам скрибоман (19), Нисам био… ал’ сам постао песник (20).

Аутобиографија настаје као песников тестаментарни покушај да одговори на питање: како сам постао песник?4 У Ршумовићевим књигама често постоје лозинке као кључеви разумевања поезије и поетике и уметности уопште. У Аутобиографској митологији налазимо стихове Вилијама Водсворта (1770 1850) као песничку шифру битну за развојни

пут и циљ или „мото моје песничке судбине“:

Како стих уме краљевски престо

на простој истини да сазда!

На почетку пута, а кренуо је из села „Богу иза леђа“, са свешћу, како пева у песми „Ја сам“ (1951): Ја сам човек / Један атом човечанства, ка великом песнику као циљу стоје гусле и народна епика деде Стевана и деде Божа, његове ерске и шеретске песме и учитељица

Милица, која му је била путоказ и омогућила прву награду. Песмо -

вање је било игра. „У песмама се играм речима и смислом, и римама, баш као онда у детињству. Игра је, чини ми се, у основи свеколиког стваралаштва“.5

Девет година пре објављене песме „Пролеће“ написао је песму

„Крезо Саво“ која афирмише игру и ерски хумор:

4 „Ја сам се песником осећао још у Љубишу. (…) Учитељица Милица тако ме звала“.

Љубивоје Ршумовић, Крчевина (Аутобиографска митологија), Приједор, 2019, 233.

5 Исто, 33. Те године настала је и песма у којој је Златибор као бајка и злато па га воли зато.

(Аутобиографској

у песниковом

Крезо Саво

крај бабе је спаво,

па се баба мрднула

па је Саву прднула.

баш си баба била груба

Саво нема предњих зуба.

Наоружавао се знањем, цртао, гледао филмове, читао и писао

песме из Крчевине за које му се чини да их као одликаш није писао:

Прочитам јесен у листу жуте траве („Плава песма“) и Не одговарај

на бројна питања ветра („Врба“), Модра ме умори чежња, па јаче /

удахнем планинску сету у груди („Планинска чежња“) − то су стихови

настали пре песме „Пролеће“ и сви носе поетску снагу и доказују да поезија потпуно обузима његову душу.6

У песмама које је писао док није постао песник уписана је и критичка свест о стварању и оне изједначавају поезију и љубав, као у стиховима: шта ће ми намештена рима / звук познатих манира („Исто је песма и волети“). На то упућују део Аутобиографске митологије под насловом Био сам тетреб и сонети. Они би могли бити праотац еротског слоја

збирке Зов тетреба. Поводом сонетног венца, трага праха љубави, посвећеног Дари Вукомановић, песник каже: „био сам попут младог тетреба“, и пева:

Песмо лепоте у мојим грудима

Први цвете у мом пролећу.

Аутобиографска митологија је последњи уметников пројекат у којем је, још једном, сам раскрчио терен за разумевање своје стваралачке личности и уметничког дела расутог у стотинама књига, интервјуа, емисија и акција. Раскрчен терен приказује многе старе и, под новим углом, открива чињенице и постаје услов за разумевање опуса. Прву објављену песму доживео је као срећник. „У ствари крио сам у себи свест да сам срећник“. Тада ме је „обузела радост од литерарног рада“.7 У песми „Речи“ пева: И све је тесно и све је мало / све је некако тужно далеко.

Идући од године до године и од догађаја до догађаја, митологизацијом аутобиографије у романсираној наративно-песничкој причи

6 Исто, 63.

7 Исто, 85. и 89.

као „ђак који од птица учи како се ћути“ („Школа под брдом“), уметник

показује како му се отворио пут за Београд, како је боловао, патио и

студирао и како је, упоран, освојио прве награде међу студентима песницима (1960. и 1961.) и први рукопис понудио београдској „Просвети“.

Награђени стихови песме „Борковац“

развојни стваралачки лук:

Умем ја да сањам

и данас звуче дубоко и потврђују

И онда кад се отровно разлиставам.

Прилика је да се забележи тај судбински тренутак и сцена из

животописа и духовне биографије Љубивоја Ршумовића. До тада он

је певао: Прво буде један цвет прогнан из моје куће и цвет заплаче.

Оно што цвет мисли о мени ја осећам као мирис („Цвет“). Онда је

уследио случајни сусрет са Радовићем и кренула песничка авантура

са децом:

– Би ли ти, младићу, мени ово дао да објавим у једној емисији

Радио Београда?

– У којој емисији?

– У једној емисији за децу!

– Ја не пишем за децу! – рекох, брзо и мало набусито.

– Не знаш ти за кога пишеш! – одговори ми Душко још брже, и

потпуно ме разоружа том реченицом.

– Пристао сам. После неколико недеља ме питао да ли бих ја дошао

да радим у Редакцији програма за децу Радија. Тако је почела моја сарадња са Душком, али и мој двадесетогодишњи рад у Радиотелевизији Београд. 8

Иза песника чудног презимена, младића који крчи пут, у рецензији првог рукописа Заувари (1960), оцењује Љубомир Симовић, „стоји једна чудна, сликовита, понесена, иронична поезија“9 и она означава неке од елемената поетике развојног стваралачког лука песника кога очарава мирис ражене сламе / Плаветнило узрелих шљива / Све што се скрива / Иза ограде које тајном маме („Песнику“) и скрибомана који је постао

роб и пливач „у богатом мору Српског језика“ у којем се налази његов

цели стваралачки дух.10

8 Крчевина, 204.

9 Исто, 205.

10 Исто, 223. и 224.

Tренутак када је постао песник Ршумовић сматра објављивање

песама „Укрштене речи“ и „Часови обавезног образовања“ у часописима

Дело и Савременик. У нашем разумевању и тумачењу оне су симболичког

значења, упућују на пишчев однос према језику и педагогији и сведоче

успон који илуструју „Укрштене речи“:

Боже где ли сам залутао кад од јутрос не видех острво

На коме расте јужно воће и бродоломници

Спасење чекају.11

У другом делу Крчевина „Посвећене песме“ под мотом: Читајте да

бисте живели упућују на песникову ангажованост и афирмише највишу

тачку на стваралачком луку поезије за одрасле.12 Бележимо имена песника и личности и теме којима су инспирисане: Десанка Максимовић, Брана Петровић, Милисав Крсмановић, Стеван Раичковић, Владета

Јеротић, Душко Трифуновић, Мића Данојлић, Алан Боске, Радован Поповић, Ратко Поповић, Лаза Костић, мајка Милеса, Милица Ракић, српски народ, Драган Колунџија и други.

Од значаја су и посвете: А Србима прекор уместо посвете, У славу заувек трогодишње Милице Ракић из Батајнице, Деди Божу Симовићу, који је имао обичај да каже: Лажи, кради и куни се криво, не би ли се остануло живо, Хиљаду деветсто деведесет несрећној. Посвете указују на песникову родољубиву, етичку и педагошку мисију. Под посветом „у славу увек трогодишње Милице Ракић“ Ршумовић пева:

Слепе звезде над судбином брину Неће песма док нам деца гину.

У интервју као аутопоетичком и критичком коментару, у духу апострофиране скромности, тумачи да је она „принета на жртвеник једне болесне националистичке идеје и једне бахате каубојске осионости!

Митолошка судбина Милице Ракић заслужује епове, али ја нисам Хомер, па сам јој посветио само тих скромних двадесет стихова.“ 13

11 Бранко Ћопић ће шеретски рећи: „Добро си ти испао на кога си се угледао“. Исто, 14. 12 Слично разигравање форме и обликовање смисла налазимо у Маринираним причама махом у стиховима (Литерарна туршија за докону децу), Библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2015. У књизи јунакиња Марина час неће у причу, већ хоће у песму, час неће у песму него хоће у фазоне и форе. У тој игри постоје приче под насловом „Видовити савети“ и оне носе скривену поруку.

13 Зоран Радосављевић, „Сад сви пишу“, Политика, Београд, 03. 02. 2013, 16.

За разумевање овог круга певања или етапе у стваралачком луку

илустративни су и стихови:

Песници ће своје приносити песме

На олтар доброте који пасти не сме („При светлости свеће“).

Или:

Куће реке и планине горе

Смрт узима чак и метафоре („Неће песма“).

И још:

Човек мора да тече

Да васпитава притоке

И навикава се на бол („Ветар у леђа“).

Љубавну поезију Ршумовић објављује у збирци Моје љубавне песме14 у којој изабране песме представљају лирску хронику или дневник исписан током три деценије. Уводна песма „Најдубља звезда“ је из 1958. године, и у њој вертеровски и пасторално пева: Најдубља звезда најшира ливада то је она, а завршни циклус „Joш десет љубавних песама“ из 1985. године. У првој је драга жена опасница и срцеломка: Волела си

изворне ствари: смех, музику, момке, а у последњој песник љуби и воли као „грудва нежне лепоте“, чека речи и види чаробницу која чува душе и очи „лепше од звезда и од воћа“. Именовање лирског јунака и дневника или „Гневника“, како је именован циклус песама у збирци Земља која хода, означено је за Ршумовића не карактеристичним поднасловима књига, већ наднасловом збирке насталим инвентивном игром од имена – Љуби је Ршум и графичким решењем наслова у којем се унутар слова/ знака О, округлог као планета, налази знак срце.

Поезија као исповест и повест у првом лицу у знаку је романтичарског осећања света и односа према жени и њеној лепоти којом се, унутар

грубог и оскудног живота, поетски опева аутобиографија љубави. То

осећање именују циклус и стих: Твојом косом море је умивено и ништа ти не могу, први стих прве песме: Тражим је будим камење а опанци

ми сарачки („Драганова песма“) или И нема стиха који ће да ме излечи („Нежна“). У збирци се налази и љубавна песма „Укрштене речи“, с којом је био међу победницима на фестивалу поезије студената у Београду. 14 Љубивоје Ршумовић, Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991.

Лирском јунаку, решеном да воли, који патетично пева: Завереници смо

спремни за нежна дела (…) Између мене и тебе је граница, љубав постаје

смисао живота а реч се потврђује као божанска и сам Бог: Волим кад

волим јесам (…) Реч је бог богова („Реч живи у мени као сунце“). Драга

од чије речи зида лирски храм, а свака је именована у аутобиографским

исповестима или акростиховима као жена које је постојала, слична је

„жар птици низ обале мора што пребива“, па „као пахуљица у чађавом

граду (…) њено име пркоси целини“.

Кратка анализа показује да Ршумовићева љубавна поезија настаје после питања које постављају деца-јунаци: Где је прва љубав / Коју тако хвале / Зашто не обузме / Мало и нас мале?15 Настаје и из духа песме „Ђачка љубав у драмској форми“, у којој се на хуморан и искрен начин пева о врстама љубавних јада и карактеру јунака из љубавних песама за одрасле.16

Укрштене

речи и драмска авантура

У Авантурама Чича Глише песника препознајемо као јунака књиге и чичу Ршума из Љубиша који зна многе але, другарице баба

Роге, пише песме, тренира карате, кога деца воле јер он с децом збиља

уме / Све капира, све разуме / Воли с њима да се ига / Бори се за дечја

права. 17 У духу књижевно сти за децу, све Песме и припеви, како стоји

у поднаслову, разиграни су, распевани, врцави од духа поуке или, како је писао Шкловски, „онеобичавања“ и у замкама језика. Њихов дух

извире из мудрости генијалних умова и најдубљих човекових сазнања

и искустава и илуструје га Теслина мисао: Цео универзум је рођен из маште. Машта рађа живот.

У Алексиним песмама (2004), збирка је структурирана од драмских дијалог деде и унука и заснована на језичкој игри која експлодира

хумором и прелама свест детета онако како се светлост прелама, у песми „Рађајте децу“ налазимо исту идеју: Деца су наше највеће благо.

У збирци су, у циклусу Ко рано рани две среће граби, препеване народне

пословице као у Кући са окућницом. У циклусима Нацртао ме Дизни

и Славни негативци опевани су јунаци цртаних филмова, међу којима

15 Видети песму „Проблеми“ у збирци Испеци па реци деци и песму „Ђачка љубав у драмској форми“.

16 Љубивоје Ршумовић, Одaкле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998.

17 Љубивоје Ршумовић, Авантуре чича Глише, Bookland, Београд, 2019, 9.

су и Том и Џери, Паја Патак, а у циклусу Страшивоје баба Рога и вук, јунаци његових антологијских песама.

У циклусу је уметнички обликована и слика животиња под насловом Та дивна створења, а у циклусу Смешни људи опевани су, између осталих, највећи светски и национални комичари Чарли Чаплин и

Миодраг Петровић Чкаља. Целином књига, компонована као структура која богати знања деце, још једном сведочи јединство уметничког

дела и континуитет идеја Љ. Ршумовића − песника који се непрестано

игра. Игру сведочи наслов циклуса Страшивоје којим, као и изразом

љубиљубивости, алудира на своје име и захвата велику тему – страх.

„У шуметини је страшивоје“, каже бака Црвенкапи.18

О потреби и способности да ствара нове књиге и да у њих уноси већ

објављене песме, приче или драме Ршумовић

каже: „Није било тешко, пошто ја све ове песме, стицајем лепих, стваралачких околности, знам напамет, и оне, искрено речено, заслужују да буду моја репрезентација“.19

У збирци Ма шта ми рече читамо праидеју о пруту који бије децу јер њега не боли: По наређењу строгом

/ Мене су учили чак и батином / То јесте лепо ко тако воли / Мени је ружно јер мене боли („Мени су просто сипали знање“). Јединство као израз стваралачког

дара сели се из поезије у прозу и драме, па чак и у стваралаштво за одрасле. Илуструјемо тај феномен на примеру драме Успавана лепотица20 у којој је, природно јунак принц. Музичар Риста Лаутиста пева песму која суштински изражава Ршумовићеву поетику и дух бајке као чврсту форму најближу детету:

У она времена сјајна

Некада врло давно

Знала се свака тајна

И све се радило јавно.

Стилске примере налазимо и у збирци драма Изволите у бајку.

Вешто модернизујући стару бајку и држећи се њеног сижеа, Ршумовић

апострофира познате идеје: Деца хоће све да знају и кушају / Досадно

им да буду слатка и права!; у бајци налазимо и идеју о некултурном

18 Љубивоје Ршумовић, Изволите у Бајку (Са чика Ршумом), Пчелица, Чачак, 2019, 33.

19 Љубивоје Ршумовић, „Како сам се изабрао“, у: Одакле су делије, Дечје Новине, Горњи Милановац, 1998, 9.

20 Љубивоје Ршумовић, Успавана Лепотица (Романтична комедија), Позориште

„Бошко Буха“, Београд, 2001.

вуку, јунаке Тандару и Мандару, из наслова једне од првих књига, иновирану пословицу: Осмех главу чува – шубара је квари, која задовољава

потребу за игром, и идеју о тајни детињства.

Тајне казује „Уводна песма“ као пролог у свим Ршумовићевим уметничким иновацијама бајки Црвенкапа, Пепељуга, Снежана и Успавана

лепотица. Носећи смисао бајке налази се и прологу и исказима јунака Тандаре и Мандаре у којима се остварују све жеље, јер они су: опсенари, певачи, сневачи, летачи, пливачи, морнари, редари и пудари, мирођије,

смејачи и разних шала сакупљачи, дакле, све оно што деца, тражећи слободу и живећи у игри и у том трену, а не за сутра, јесу.21

Наспрам ових иновираних бајки, у којима се укрштају древни сижеи и надоградња модерним значењима, збирка Шумкула у шкрипцу (Баснословно бајковање) доноси нове бајке о упознавању, о поверењу, о похлепи, о страху, о заблуди, о дисциплини, о отмици, о уцени, о немоћи, о загађењу, о правовремености и срећном крају у којима се ствара бајковита слика стварности и преноси порука о темама, проблемима и дилемама света који траје у овом времену.22 Јунаци су Нађа, „коју треба

посебно упознати“ и Шумкула, „којој не треба много веровати“ и они са јунацима из овог простора и времена, савременицима бајкописца, испуњавају свет деце, чак играју и шах.23

Из приступне идеје назиру се поетска и педагошка интенција бајкописца и његовог бајкословља, искон страхова (Платоновог „оца свих ствари“) и најдаљих сећања из детињства. Шумкула је невенчана жена Шумана, шумског духа „кога сам као дете призивао у Муртеници и Омару (…) Онда се јавила Шумкула, његова невенчана жена, која је као девојка била АЈКУЛА“.24 Све у књизи и овом њеном тумачењу ври од маштовитости и бајковитости и показује како једна идеја трајно

живи у песнику читав век.

21 Потребу за иновацијом форме бајке песник овако тумачи: „То су по мом нескромном мишљењу – застареле и временом онехорорене приче за сасвим малу децу“.

Милован Огрк (Љубивоје Ршумовић), А. Б. Намор, Народна књига, Алфа, Београд, 143.

22 Љубивоје Ршумoвић, Шумкула у шкрипцу (Баснословно бајковање), Лагуна, Београд, 2017.

23 Промишљајући бајку као древну форму и њену адаптацију на екрану, Ршумовић

мисли „да једна бајка никада не може тако да веже дете када је приказана на екрану, као када је детету прича бака. За танано ткиво бајке неопходна је она интимна атмосфера коју ствара присуство вољене баке, њена жива реч“. Милисав Савић, „Хиљаду зашто Ршуму“, 108. 24 Љубивоје Ршумовић, Два јаја на око (Којештара за неочешљане мисли), Лагуна, Београд, 2021.

У Невидљивој птици (1975), збирци песама и прича насталих од необичних вести из несвести, читамо критичку идеју као поруку која се

понавља: Оловка пише / А гума брише / Ни у шта не веруј / Исувише.

Песмa „Бела врана и црна овца“ из изокренуте перспективе објашњава

креативно биће као суштину детета, човека и света: Треба да смо обе

сретне што смо тако изузетне. Дете као јунак посебног света није

играчка за стрине и тете, и каже: „Учтив молим дозволите то што

волим (…) То што волим има чари / Не будите ситничари“.

Збирка је настала у време када се „зацарио у новинарском послу“ и

водио популарну документарну емисију „Суботом у два“, која је доносила

вести за децу и подразумевала претварање реалних догађаја у поетске

догађаје. „Касније сам ту идеју разрадио и дограђивао, тако да сада могу

направити читаву књигу пуну тих кратких поетских, нонсенс причица, које, рецимо, у Русији обожавају, и стално штампају. То је једна врста поетског хумора, којим су се многи бавили, али нико за децу... На пример, Тоша Бај, предшколац из Беочина, јавио нам је сензационалну вест да је видео – изнад Фрушке горе – невидљиву птицу. По Тошиним речима, невидљива птица је иста као и видљива, с том разликом што је невидљива!

Овакве причице садрже и здрав хумор, нимало детињаст, игру речима, обавезну синтезу, јединство форме и садржине... Просто сам

поносан на тај сегмент свог стваралаштва“.25

У дугом низу књига и великом распону стваралачког лука, збирка

песама Земља хода земљом припада поезији за одрасле и битна је као пример уметниковог духа и знања из којег је створена слика света за децу и младе. Отвара је мисао Виктора Игоа, на коју се често позива у интервјуима и тумачењу поезије и поетике: „Реч је, то треба знати, живо биће“. Она, у овом случају, објашњава моћ регенерације значења поезије

или, како пева: Кажем / обичну реч / И реч почне да расте (…) Видим

песму / Паметнија од мене / Лукаво се смешка („Кажем“). Кључне идеје

пресликавају актуелно стање свести и духа српског друштва и далеко

су од игре и забаве или фазона и фора ствараних за децу, иако наслов

циклус Књига пророка Мрког упућује на истог писца.26

25 Милош Јевтић, Све о Ршуму − Ршум о свему, 45.

О поетици и историји приповетке за децу код Срба видети тематски број часописа Детињство, година XXX, бр. 3–4, Нови Сад, 2004. Часопис доноси двадесет и два прилога еминентних историчара и теоретичара књижевности за децу који разматрају

широку скалу проблема ове књижевне форме.

26 У породици су ме звали Мрки, каже песник у једном интервју, и под тим именом

се појављује као јунак неких својих књига.

Мото циклуса, мисао кинеског владара који је живео пре три хиљаде и двеста година, рељефно илуструје рефлексију, етику и естетику на којима почива збирка: „Човек не треба да се огледа у води, него у другим људима“. По том моделу певања и мишљења устихована

је и мисао Вилијама Јејтса: „Најбољи ни у шта не верују, док се најгори надимају од жестине“ („Долетеће речи“). Као сродне по значењу

разумеју се и Ничеова мисао: „Уметност је опасна за уметнике“, која

стоји на почетку циклуса Завет, Хорацијево схватање живе песничке

речи: „Једном допустите речи да побегне, не можете је више призвати“

и Толстојево промишљање: „Самом себи не можеш побећи“. Дакле, унутрашњим најдубљим значењима Земља хода земљом противречи

уметниковом ставу Али ја савета немам / Ја још не знам / Ни да говорим / А камоли да испуњавам / Туђе жеље / И дајем савете („Сањам“). Противречи и Мрком, главном јунаку поезије, филозофски обдареном смислом за ружно, као у збирци Још нам само але фале. Он не мудрује над празнином, зна да свет постоји објективно, без обзира да ли наша свест о свету постоји, како пише у рефлексивној структури „Сматрам“, и зато пита: где је крај приче? И сам одговара: нема краја („Победиће“). Збирка афирмише мислиоца и уметника који зна да човек најдубље спознаје себе у поразу и да богови одувек богују у

садашњем времену.

Преслажући их у прозну форму, илустрацију етике и естетике, које се не лишавају педагогије, илуструјемо рефлексијом стихова који пресликавају актуелно стање и климу духа у српском народу и узорно наивну и критичку свест песника − лирског јунака чија свака мисао паралелно добија лик песме и поруке:

Богови немају ништа / Осим целог света / Они управљају / нашим

животима / Не из неке користи / Већ да оправдају / Своје снове / О идеалној хармонији. // Богови не личе / Ни на кога /Осим на све нас („Богови немају ништа“).

Који су те пси уједали / Питам своју душу // Домаћи / Они које сам

хранила / И учила / Етичким принципима („Откривам“).

Путеви су се замрсили / Путници ослепели / А ја сведочим / У корист

/ Збуњених путара / И слуђених вођа пута („Казујем“).

Знам да не знам / Где су корени олује / Која однесе Мир / Са мога прага („Знам да не знам“).

Ништа теже / Од издаје оловке / Од незадовољене маште / Од родољуба / Без домовине („Ништа лакше“).

„Кућа са окућницом“ − заветна књига

Српска књижевна задруга је у „Колу”, у препознатљивим плавим

корицама, објавила Кућу са окућницом. Књига је, по форми и структури, новина у српској књижевности и представља наративно-лирски наставак

збирке Сјај на прагу, односно, по тумачењу аутора, њену надоградњу. Као и Ршумдани, и књига-пројекат Кућа са окућницом заслужује посебну студију.

У њој су сабране све вредности поетике, етике, естетике и педагогије

ршумдеценија. Вредности се односе и на ону другу половину стваралаштва, на поезију и прозу за одрасле, која је остала у сенци поезије за

децу.27 Ако је у поезији то мање видљиво, у готово две стотине кратких

прича откривени су лирски јунаци, узори и учитељи из детињства и

завичаја − реалног света из којег је учио и преписивао, односно стварао

нови свет. Приче потврђују стваралачки исказ писаца: „У мојим песмама је све аутобиографско. Све је аутобиографско, сем ако песме нису преписане од другога“.28

Синтеза свега што је написао и што изнова ствара, Кућу са окућницом отвара мото: Венац мудрости и посвета Родитељима. 29 Те две чињенице објашњавају сазревање песника и пут у развојном стваралачком луку. Комбинација сонета, укључујући и акростих који именује

родитеље: Милеси и Михаилу, и око две стотине кратких мудроносних, хумористичких и стварносних прича афирмише примарне теме и идеје

27 Полазећи од оцене да је књига „енциклопедијског карактера“ у којој, „загледан у детињство“ и окренут „игри, раду и стваралаштву“, песник слика ликове деде, оца, мајке и браће и осталих чланова шире породице и сељана и открива „сазнање да је заправо сам језик свет, да се све дешава у њему“. У инспиративном предговору Слађана Илић пише: „Тридесет година од објављивања збирке песама Сјај на прагу Љубивоје Ршумовић у Кући са окућницом потврђује намеру да савременом читаоцу, у форми кратких прича, које су својеврсни коментар наслова (народне половице у десетерцу), представи своје детињство, младост и завичај – да подсети на вредности које су се загубиле у вреви данашњице“. Слађана Илић „Говор као есенција постојања“, у: Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом, СКЗ, Београд, 2011, VII.

28 „Ја волим куће које су срасле с тлом, око којих се види душа власника. (...) Време мирише. Искуство има мирис, искуство има облик“, исповедно песник тумачи рето-

рику наслова. Ршумдани, 147.

29 „Та књига је споменик прецима и родитељима, литерарни споменик Љубишу и

Златибору. Одмах после те књиге појавио се роман Заувари, који је посвећен мом

другом завичају, српском језику, али и детињству као феномену и великој тајни. Мото књиге сам позајмио од Сент Егзиперија, који је написао: 'Ја долазим из детињства. Тамо је мој завичај'.“

Видети: Разговор за Mагазин ОНА, Питања поставља Бранислава Мићић, Београд, 05. 02. 2012.

песника које смо тумачили. Реторика наслова петнаест сонета то доказује: „Посветна пјесма“, „Савјетна пјесма“, „Узносита пјесма“, „Досјетна пјесма“, „Самилосна пјесма“, „Завјетна пјесма“, „Приљежна пјесма“, „Даровна пјесма“, „Примјерена пјесма“, „Спасовита пјесма“, „Зановјетна

пјесма“, „Обрадовна пјесма“, „Мироносна пјесма“ и „Вјековита пјесма“.

Симболика и реторика наслова јасно сугеришу етику, естетику и

педагогију песника и континуитет идеја и јединство уметничког дела, с тим што је тешко разлучити шта је у којем сонету доминантно. Оне се могу довести у везу са Ршумовићевим схватањем пет најважнијих

људских врлина: доброта, самилост, толеранција, радиност, радозналост и пет неопростивих мана: лењост, бахатост, грамзивост, завист, превртљивост.

Први сонет са акростихом је у знаку песниковог тумачења да су родитељи тако „брату и мени делили савете“.30 Други сонет посвећен је синовима с идејом да се нагласи разлика „у емотивним и мисаоним световима“.31 У разумевању могу помоћи реторика и идејно тежиште аутобиографских прича именованих у форми народних изрека. Али и

тада, иако пословице имају примарна значења, није једноставно садржај

подвести искључиво под један од примарних проблема које именује

реторика наслова песама и које смо означили у монографском приступу разумевања и тумачења дела песника.

Ево илустративних примера. Подразумева се да „Посветна пјесма“ примарно сугерише васпитне идеје и смисао, али реторика наслова прича

„Или љуцки, ил’ бјежи из људи“ и „Имаш образ лијеви и десни“ потенцирају доминантно етички принцип, а наслов „У животу уживати“ треба и један

хедонистички облик живота. Унутар истог циклуса, прича „Исти народ, а истина разна“ надилази и васпитне и етичке проблеме и кроз односе

хришћана према хоџи и муслимана према попу, изражава историјске

односе и карактерологију народа, док пословица: Ходај земљом небеса су празна изражава филозофију деде Стевана Брња, једног од лирских јунака Ршумовићевих, који „присећањем“ преиспитује религијску свест о рају.

И циклус „Савјетна пјесма“ реториком наслова афирмише педагошке

идеје, као у наслову приче „Мајка души намјесто мелема“, али и етичке, реторичке и сазнајне проблеме завештане у насловима: Црњег друга од

дуга ти нема, И слобода за људима жуди или Ријеч реже грђе од сатаре.

У њима, као и у бројним другим прозним примерима, препознајемо ерски

30 Кућа са окућницом, 3. 31 Исто.

дух хумора. Прича „Цар кад прне, најдаље се чује“ представља сушти

израз мудрости и ерског духа главног јунака, оца Михаила. Пред нама

су, дакле, неке од тема које је Ршумовић често наводио у интервјуима

као основу аутопоетичких коментара и тумачења поезије, поетике и

сложених идеја своје уметности.

У „Покајној пјесми“, на пример, налазимо стих: Грднога због грдности

не грди као могуће идејно-поетичко исконско извориште збирке Још нам

само але фале. Однос лепог и ружног није до песника дошао као естетичка

категорија из књига, већ из живота и етике мајке Милесе, која учи: „Грднога

не мош грдити због грдности, није он крив за то“32 или њене филозофске

мисли, достојне Хераклитовог схватања настанка света казане у стиху: У

анђеле поново / Почињем веровати / Када мајка каже / ВАТРА КУЋУ ЧУВА. 33 Ту видимо етичко-философски чин мајке, која, испраћајући синове, плаче и казује: „Ако ме не убију туга и самоћа“.34 „Oне су, златиборске, зимске, ноћне“, дакле, поникле из света детињства и завичаја: „Златибор је центар света, престоница васионе. Све остало је унутрашњост“.35 Снагу горштака афирмише акростих песме Наташи Радичевић, сугеришући

идеју да Ршум траје као бор у планини.

У изванредној причи о прабаби Аники, под мудроносним рефлексивним насловом „Проклети су који памте“, налази се извориште и генеза песме „Хајде да растемо“ и широке скале идеја истоимене збирке:

„Ајде, устани, благо баби…

Устани тако се расте…

Подигни руке горе према небу, тако се расте…

Гледај у облаке, расти, благо баби!“.36

На генезу песниковог односа према језику и деци указује и прича

„Добра ђеца слушају ко руке“, коју је, као дете, упамтио и чуо у завичају

и довео у везу са оценама и радом на часу српског језика.37 На часу

је никла и његова теорија о трагичном смислу лепоте „нема пјесме

док не умре љепота“ или њена проширена верзија у професоровој

32 Исто, 231.

33 Љубивоје Ршумовић, Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995, 10.

34 Исто, 262.

35 Шума која хода или Књига о Ршуму, 52. и 64.

36 Кућа са окућницом, 271.

37 Интервјуи потврђују истину. „Село је моје природно станиште, а град само привремено боравиште“. Видети: Јасмина Грбић, „Село је моје природно станиште, а град само привремено боравиште“, Вечерње новости, Београд, 17. 08. 2013, 18.

интерпретацији: „Докле год буде људи биће и лепоте, и борбе и туговања

за лепотом, значи биће и песама!“

Указујемо и на примере који би могли имати исходиште из завичаја.

У Кући са окућницом налазимо причу „Дијете је човек, само мали“ и

идеју јунака: „Причам ти да нико не смије дијете шамарати.“38 Наслов

асоцира на песников однос према деци као народу посебном, а идеја јунака делује као прапочетак или заметак песме „Лако је пруту“.

У сонету „Самилосна пјесма“ доминира стих: Последња је мудрија но прва и он преиспитује човеков однос према речи и ћутању о чему Ршумовић пева као о постулату уметности речи. У интервју он тумачи тај однос: „Једно је шта човек говори, али много више треба пазити шта човек ћути.

И треба погађати шта човек ћути. Пореклом сам са Златибора, дакле, ерцов такозвани и увек ми је било важно оно што моја песма прећути, а што зна да постоји. Моје песме за децу могу врло брзо бити и за одрасле.“39

Сажету анализу Куће са окућницом окончавамо налазом да је књига лирски дневник који показује поетско исходиште, развојни лук поезије и језгро уметности Љубивоја Ршумовића, и једнако их објашњава као и

његови интервјуи.40 Меша Селимовић у роману Тврђава каже: „Људи су зла дјеца. Зла по чину, а дјеца по памети. И никад неће бити другачији.“

Ршумовић ствара, показују поезија и проза, како деца не би постала зли

људи под творачком и педагошком лозинком: одрасли нису дорасли деци. 41

38 Кућа са окућницом, 192.

39 Мона Цукић, „Ршумовићи откривају тајне породице са најбољим фазонима и

форама“, Нова С, 20. 02. 2022.

40 У интервју читамо: „Одговорићу опет искуствено, догађајем из свог детињства.

Наша мајка је брату и мени непрестано рецитовала једну Змајеву песму, која је почињала овако:

Кад је Боже земљу стваро

није хтео да празна буде,

рекао је да се у њој

разгранају разне руде.

Кад је мени досадила та песма, ја сам почео да је допуњавам, па је тако последњи стих

гласио: Разгранају разне ЛУДЕ! И мајци и мени, и брату, то се чинило занимљивијим, па смо до краја ту песму издопуњавали својим речима! Ето, да мајка није знала ту песму из основне школе, ја не бих имао шансу и полигон да развијам своју ’стихоклепачку’ вештину (М. Ђ.)! Дакле, залажем се за учење песама напамет, и слажем се, ако није нескромно, са Маркесом“. Милош Јевтић, Све о ршуму – Ршум о свему, 75. 41 Симонида Милојковић, „Љубивоје Ршумовић: Одрасли нису дорасли деци“, Блиц, Београд, 6. 07. 2014. На комплексност песниковог приступа упућује и народна изрека: „Из уста малишана долази истина“. Да би она постала реалност, не треба кажњавати децу када се ухвате у лажи, јер је то контрапродуктивно, тврде канадски научници

Творачко начело се може разумети и у светлу Библије: „Заиста вам кажем, ако се повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско“

(Јеванђеље по Матеју) и у светлу теоријских и критичких начела Милана

Богдановића о „Самопосматрању себе у својој детињској прошлости.“42

„Буквар дечјих права“ и лирска игра

Ршумовићев једини закон сваког општења са дететом и човеком и

стваралачки принцип, песнички и природни, афирмисани су и брањени у Буквару дечјих права као буквару људских права. У овој књизипројекту налазе се аксиоми његове поетике чије је исходиште да, иако

без искуства и ником крива, радознала, сањива и рањива, под А, „Деца имају право на живот и наду“.

Уводни аксиом је Радовићева идеја: „Дете је човек у оделу детета“.

Он је паралелан са педагошком идејом да се детету на пут не сме стати, али и са аксиомом: Нема света ни планете / Где не може стићи дете као украс света. Закључни аксиом, као етичка стваралачка девиза, гласи: Деца су народ посебан.

Између ових аксиома налазе се три етичке, психолошке и естетичке законитости. Прва припада великој словенској души Ф. Достојевског (1821−1881): „Ни један идеал овог света не вреди сузе једног детета“. Другу је усвојио од оца психоанализе, С. Фројда (1856−1939), и унутар ње је Ршумовић обликовао суштине своје уметности: „Детињство је отац човекове личности“. Трећа законитост припада свету Ђ. Леопардија (1798−1837) и она је одредила песникову тачку гледишта: „Деца виде све у ничему, одрасли ништа у свему“. Полазећи од тих законитости, песник мисли док пева и пева док мисли; игра се као да је доктор за проблеме што речима лечи; увек је на дечјој страни и ништа им не брани. Он прихвата најважнији посао као налог и потребу за игром:

Ја сам људско биће (…)

Игра ми је храна

Игра ми је пиће.43

у најновијим истраживањима. „Kaжњавање не подстиче децу да говоре истину“, тврде научници са Универзитета Микгил у Монтреалну.

42 Цитирано према: Тихомир Петровић, Писци за децу и младе, 12.

43 Књижевноисторијски су судови Милована Данојлића да већ у тридесетој години живота „такву популарност није доживео ни један послератни песник“, Милана Пражића

Значењем вишеслојан, Буквар дечјих права, дакле, открива се као још један сложени уметнички пројекат песника. Иницијални слој је законски текст Конвенције Уједињених нација о правима детета, дакле, правнички спис. Научни текст је повод за настајање другог слоја, уметничког текста, у којем је својеврсна велика песничка етичка-естетичка-педагошка синтеза Ршумовића. Трећи слој Буквара чине лир -

ско-мисаони искази стотине деце-јунака књиге-пројекта као природна

реакција и рецепција на правни акт и песничке записе којима се штите

њихова права, потребе и мисли. Све идеје дечјих текстова настају као

да потврђују мудријаштво деде Стевана Симовића Брња: „И у ђетета

по нека честита“.44

Сва дечја права, као да пише домаћи задатак, налазе се и у другим књигама. Лирски покер (1994) је још једна књига-пројекат у којем учествује Ршумовић.45 Пет песника се дописују и бочно и уметнички

откривају своје поетике, пријатељство, животописе и духовне биографије. Слична је, али и сложенија, књига-пројекат Петорица из српског (1999), чији је идејни инспиратор и креатор опет наш песник.46

На двадесет и једну задату тему, важне и интересантне за свет детета, како их је означио, као песничку игру, с озбиљним разлозима, пишу је Д. Трифуновић, Д. Ерић, Љ. Ршумовић, М. Одаловић и Д. Радуловић. „Важно је“, сугерисао је песницима носилац пројекта, „да не пишемо за школу, да стално имамо на уму ДЕЦУ, наше читаоце“ и да се „човек (дете!) разигра, размашта, распесми!“.

да „он расте заједно са децом“ и Драгомира Брајковића да је „изворни песник (…) сасвим изграђеног књижевног заната“.

Видети: Љубивоје Ршумовић, Крчевина (Аутобиографска митологија), 12. и 13.

44 Љубивоје Ршумовић, Бездан са дном, Повеља, Краљево, 2006, 6.

45 Занимљиво је да је две и по деценије раније књигом-пројектом Кош, у којој је Ршумовић, из спортске перспективе, у делу Златна правила, завештао васпитно-етичку поруку-заповест: Имаш једну маму, једног тату имаш, слушај их и поштуј, од њих мудрост примаш, обележено освајање светског првенства у кошарци, у Љубљани. Кошаркаш Љубодраг Симоновић је тражио да књига буде округла као лопта, што, наравно, ни један издавач није могао да прихвати, јер је такву књигу немогуће повезати. Тим поводом он је, сматрајући да успех заслужује вечиту славу, поставио бакарну

спомен-плочу на врх Триглава.

Видети: Љубодраг Симоновић, Љубивоје Ршумовић, Душан Петричић, Кош, Нолит, Београд, 1974, 44. 46 Ршумовић је предложио четири наслова и сваки је дубоко смислен за разумевање света детињства и искуства малих и великих људи: Пет пута песма, Градиво за срећу, Петорица из српског и Писмени из љубави. Томе доприносе и задате теме: Дете, родитељи, игра, кућа, ја, другарство, сунце, отаџбина, љубав, тајна, јунаштво, страх, хлеб, школа, Бог, рад, живот, народ, бол, смрт и успомена.

Књига је право поетско врело за разумевање и тумачење Ршумовићевог опуса и стилски пример на којем се, компарацијом са најзначајнијим српским песницима за децу, може видети особеност стила, поетике, естетике, етике и педагошког приступа књижевности и деци, њихово заједничко поетско језгро и различитости. Добрица Ерић, на пример, пева Насмешите се кад кажете дете, и тиме апострофира суштину Ршумовићевог односа према детету казану у приступу овом

пројекту, изнетим чињеницама, аутопоетичким коментарима и целином

уметничког опуса.

На прву тему, полазећи од идеје да знамо да је дете семе живота, мала планета, наша лепота и украс света, дар са неба, благо наше, семе

народа и народ посебан, он одговара песмом „Шта дете није?“ Налази да дете није трун од човека и кућни љубимац, па се враћа основној

поетској и педагошкој идеји: По целом свету храбро реци ОДРАСЛИ

НИСУ ДОРАСЛИ ДЕЦИ. У енциклопедијски сажетом коментару записује суштину искуства од времена „кад сам био мали ко тачка“:

„Четрдесет година се бавим децом, па ипак ми се понекад учини да

још не знам шта су деца?

Често се изненадим новим одговором на то питање, до кога ја или неки мој колега дођемо.

Деца су нешто као поезија!

Гледаш их, читаш их, али не можеш да их појмиш до краја. Сваког

следећег тренутка имају неко ново значење.

Недоречена, неомеђена временом и искуством – деца су искре живота, као што су песме искре духа!

И ми смо некада били поезија. Што смо старији све више смо проза. Старећи, удаљавамо се од детињства и од могућности да поново будемо поезија. Можда само нама песницима полази за руком да донекле сачувамо у себи то детињство. Биће које се додирује са песмом. Уосталом, децу, као и поезију, не треба објашњавати“.47

Иако пориче потребу за критичарима ставом да поезију не треба

објашњавати, у прозним коментарима Ршумовић даје чињенице којима то сам чини. Приступом да „кућа је симбол породице“ и „за мене – кућа је човек“,48 отвара

искуства светских стваралаца, одгонета функцију лирског субјекта као стваралачког двојника, инспиратора робинзонског духа и ЈА-јунака у структури песме или приче. „ЈА – то је тема раног детињства, пре првог најбољег друга, пре прве љубави МИ. Тек кад ЈА прерасте у МИ човек

постаје комплетан“.49 У поезији су већ афирмисани стихови Ја, брате, кад кажем ЈА / Ја мислим на себе.

И целину лирске структуре којој се „нема шта више ни додати ни одузети“, када пева о тајни која се ником не сме рећи („Магарац, ко каже!“),

он пропрати критичком свешћу о делу или „устихованим коментаром“:

Ја морао нисам

наоколо ловит

Саша дошла сама

јер сам јој тајновит.

Критичку свест о песми спушта и до мотива. Кад пева о хлебу, полази од библијског мотива хлеба насушног и заокружује песничку мисао: „Најбоље се живи кад рађа у кући, кад рађа у њиви“ и народном мудрошћу да се за вредног каже: Хлеб га чува. 50 Кад пева о бубином јунаштву, полази од форме древне басне као истине и читаоце педагошки

упозорава: „Ко не верује − нек не пита! Ко верује – нек не претерује!

У све треба по мало сумњати!“51

На крају прошлог века Ршумовић тако резимира и подвлачи нову црту за сабирање. Он паралелно тумачи суштину уметности књижевности за децу и однос према њиховом свету и свету који изнова ствара. Илустративна су два примера који имају књижевнотеоријску подлогу:

„Већину песама за ову књигу написао сам у првом лицу, у име деце, или боље речено, у име овог детета у мени. Наравно, том Детету У Мени ја позајмљујем искуство и мудрост шездесетогодишњака и улажем велики напор да то не буде у некој непријатној несразмери.

За поезију уопште, а посебно за поезију намењену деци, важније

је то Дете У Песнику (М. Ђ.), него мислилац, филозоф у његовој већ

увелико формираној и одраслој личности“.52

49 Исто, 50.

50 Исто, 99. У Опасном сведоку народ зна „име траве /коју траву треба убрати у пролеће / пре него што кукавица / закука (15).

51 Исто, 118.

52 Исто, 126.

Други пример окренут је филозофији педагогије и настаје као аутопоетички коментар песме „Смрт је релативна ствар“:

„Децу некада треба заваравати, али се никада од њих ништа не сме сакривати. Увек и све им се мора објаснити, о свему што их интересује треба са њима поразговарати, на свако њихово питање дати одговор.

Наравно тај одговор мора бити прилагођен узрасту детета“.53

Филозофија педагогије је у поруци којом тумачи песму: „Бог је природа. (…) Бог је у оној речи ЛЕПО која нам навире на језик“; чудотворац и дародавац који је омогућио „да пишем песме“.54 Идеју песме да у деци треба убити бога, коју је родитељ одбацио, може се узети као праискон песме „Лако је пруту“.

На педагошку доктрину поетике Ршумовић указује и критичким

освртом на песму о раду, поричући да је она не-педагошка. Поетска

доктрина је у опредељењу да песмом ствара игру ради игре, оду радости

од игре и радости од рада: „ИГРА је императив детињства, игра је деци главни РАД. Деца се кроз игру спремају за живот“.55

Обарана отаџбине или ршумљубље

По мајчиној линији Ршумовић је у сродству са Димитријем Туцовићем

(1881−1914) правником, политичарем, новинаром и публицистом, истакнутим вођом и теоретичарем социјалистичког покрета у Србији, једним од оснивача Српске социјалдемократске партије, и та чињеница је одредила његов карактер и идеолошко и стваралачко опредељење. Поема Домовина се брани лепотом (1973) примарно носи дух идеолошког друштва, што сугеришу слике инжењера душе. Да није тих унутрашњих порука она не би била изведена на Великом школском часу у Крагујевцу, централној

манифестацији у Србији у функцији афирмације комунистичке идеологије.

И овај слој поезије има корене у детињству. То илуструје део Аутобиографске митологије под насловом „Био сам родољуб“, када је схватио да

треба да пише „озбиљне песме о народним херојима и родољубљу“.56

Кључ за њено разумевање и тумачење је у иницијалним стиховима Крваве бајке Десанке Максимовић: Било је то у једној земљи сељака.

53 Исто, 132.

54 Исто, 160.

55 Исто, 193.

56 Љубивоје Ршумовић, Крчевина (Аутобиографска Митологија), 80.

Испевана је у реторичком тону као разговор са мртвом децом, и као

тужбалица. Рефрен: знадоше не дадоше само је један од оних што одјекује као у нарикаче. Испевана је и као химна: Људи / Вечита децо (…)

Више сте људи од људи / моја децо, али и у радничком усклику и слави: Живела Ка Пе Ју која учи како се бори за слободу и умире за правду.

Унутар структуре налази се фрагмент под насловом Домовина се брани

лепотом који је надживео поему и уметнички се данас регенерише чак

и као еколошка побуна.57 Критички је већ налаз Д. Радовића да „његов

талент, бистра глава и здравље ефикасно делују против загађене сре-

дине у којој живимо. Он се као планински поток спустио са Златибора“

– у том смислу постаје суд за књижевну историју.58

У аутопоетичком коментару песнички и друштвени ангажман Ршумовић кристално јасно и полемички брани на примеру антоло -

гијске песме „Домовина се брани лепотом“, коју је написао за Велики

школски час у крагујевачким Шумарицама. Полемичким и реторички

наглашеном акценту и она показује паралелне ангажмане уметника: поетске, као борбу за слободу стварања и слободу човека, а против

идеолошког примата у уметности, и практичне, удружене са идејом „Здравице српском народу“ или идејама Буквара:

„Бавио сам се универзалном идејом родољубља, страдања од неправде и силе, и општељудском потребом за надањем, за вером у бољи живот! И

то су ми узели за зло неки медени медаковићи, који немају другог посла.“59

Ршумовић заступа доктрину да верује у уметност по поруџбини. „Нека поруџбина увек постоји“, и то је, открива песник којег стваралачко расположење не напушта шест и по деценија, „поруџбина срца, поруџбина неке унутрашње силе“ по чијем је налогу писао поезију:

„Треба разликовати поруџбину од ангажоване уметности... Све наше фреско-сликарство је, на неки начин, ангажовано: да слави и велича православље и ктиторову личност! Уметник може бити ангажован на разним странама, и од разних идеологија, али би његова уметност

57 „У то време“, тумачи песник као историчар књижевности и критичар, „још се у

поезији домовина бранила херојством, крвљу и оружјем, а не лепотом, па је ова моја песма некима и сметала.“ Наставио је да је брани игриво и отаџбина је постала дедаџбина, бабаџбина, односно „наш српски језик, пун лепотаџбина“.

Љубивоје Ршумовић, Петорица из српског, 82.

58 Љубивоје Ршумовић, Крчевина (Аутобиографска Митологија), 12.

59 Исто, 61.

требало да буде ангажована у служби општих вредности, естетских

и хуманих, у служби истине и лепоте, правде и љубави, оданости, храбрости, родољубља, части, и тако даље. Може се и у мом стваралаштву

наћи ангажованих дела. Једно од таквих је Буквар дечјих права. То

што се Буквар залаже за дечја права не значи да га не могу вредновати естетичари, историчари и теоретичари књижевности... (М.Ђ).

Напротив, дело које задовољи и једно и друго, тек то је успешно дело“.60

Истородној и истозначној поетици припада и Славољубова звезда (Поема о ћутању) (1984) исписана у славу дечака Славољуба Славе

Ковића, мученика коме су фашисти урезали звезду на чело, јер није

одао саборце, потомку хајдучких синова Старога Вујдаина.61 Светлим

гробовима песник сведочи живу легенду јунака који је оћутао своју смрт и васкрсао идеале за које се одувек умирало, хајдучки, ћутке, и на

страшноме кољу. Ангажованост о којој говори уметник у интервјуима

и аутопоетичким коментарима завештана је у стиховима:

Ти су оћутао своју смрт

Али ми то не смемо.

Уметнички дар и дух романописца

Дух уметника и таблица песничких тема и мотива, однос према

језику и темперамент налaзимо у првом аутобиографском роману А. Б. Намор. 62 У нестандардној форми, којом се игра колико и језиком, или „туцеглавом роману“, како га дефинише, у дванаест глава, и закључне или двонултне главе, одговарајући на питање шта ради и шта не ради, каже: „Не покушавам да будем недуховит“.63 И као што су за теоријскокритичко разумевање романа као жанра битне лозинке које је узео за сваку главу, за разумевање и тумачење уметника битан је списак од више стотина тема и мотива које је регистровао у роману и претворио их у садржај. Аксиом који смо издвојили припада том кругу и баца светло на хуморни стваралачки дар и опредељење.

60 Исто, 62.

61 На задњој корици је слика јунака и крвави траг на челу. Ова чињеница показује природу ангажованости и поему као пројекат, песников и друштвени.

62 Милован Огрк (Љубивоје Ршумовић), А. Б. Намор, Народна књига, Алфа, Београд, 2005.

63 Исто, 133.

Размотримо идеје-водиље овог романа. Генезу стварања, следећи Достојевског, налази у идеји: „пишем романе да не бих измишљао“,64 и то стваралачко опредељење присутно је у целини уметничког опуса. Историјско трајање романа потврђује виталност његове форме и, ослањајући

се на ауторитет Мигуел де Унамуна (1864 – 1936), шпанског песника, филозофа и револуционара који је кренуо у мисију револуционирања Шпаније кроз поезију, драматургију и филозофију, и Ршумовић прихвата

теорију да „стварати историју значи поново је исањати“.65

У етичком смислу индикативни су романсијерови искази: „Не лисичим“ и „Не обећавам брда и долине“; у педагошком: „Не аплаудирам у мртвачници“ и „Не умем да летим за својим мислима“; у естетичком: „Не сматрам да сам најлепши“, а у поетичком „Не цицијашим емоцијама“.66

Оваква форма романа покрива Шопенхауерову дефиницију да се „уметност састоји у томе да се са што мањим утрошком спољашњег

живота најјаче покрене унутрашњи (М. Ђ.) живот; јер овај унутрашњи

је заправо предмет нашег интересовања“.67 У поезији за децу, оживљавајући унутрашњи живот и играјући по танкој жици осећања и разумевања света детета, разигравајући све у себи и око себе, он изазива најјача осећања.

Разигравање романескне форме у аутобиографском роману има

за циљ да изазове најјача осећање и оно се као стилски поступак објашњава Толстојевим стваралачким начелом испред пете главе: „Треба наћи неку нову форму. Замишљао сам једно дело, а онда сам се упитао: − Шта је то? Ни прича, ни песма, ни роман! Па шта је? Баш оно што је потребно“.68 Том изазову и стваралачком духу одговара роман А. Б.

Намор и он је присутан у свим Ршумовићевим делима, и када је реч о форми и стилу, шеретском духу или еротици. Двонулта глава, на пример, има све елементе Зова тетреба, чак и Вуковог Црвеног бана.

Суштину тумачи мисао Андре Жида (1869 −1951), филозофа и пи-

сца који је веровао да је уметност сарадња између Бога и уметника и

да је боље ако у њој уметник мање учествује, која је мото шесте главе:

„И тако хтео бих роман који би био у исти мах и толико истинит

64 Исто, 5.

65 Исто, 9.

66 Исто, 38.

Андре Жид је писао: „Сва велика уметничка дела су доста тешко приступачна. Ако

их неки читалац сматра лаким, значи да није умео проникнути у срце дела.“

67 Исто, 18.

68 Исто, 42.

и тако удаљен од стварности, исто толико посебан као и уопштен

истовремено, исто тако људски и исто тако фиктиван“ (М.Ђ.).69

У поетичком смислу исто објашњава и Шопенхауерово поимање

задатка романа које уводи у следећу главу: „Задатак романописца није да приповеда велике догађаје, него да мале учини занимљивим“, и то

је, иза псеудонима скривени наш романсијер, чија се аутобиографија у

тексту лако препознаје, вешто остварио, тежећи да по форми и садржини, снази преобликовања стварности у уметнички израз не личи ни на

кога. Симптоматични су: мотив „Не парафразирам Душана Радовића“

и мото девете главе: „Једна од најбитнијих човекових одлика свакако

је и његова способност да прекорачује постојеће границе стварности.“70

Одговарајући у истој глави на питање Шта ми се оно још јошије

дојошило и дог догије догодило? уметник одговара: „Једном се кључ сломио у вратима“.71 И ми чујемо звук, и најјаче осећамо стварност

спољашњег и унутрашњег живота, реалног и измишљеног. Свака кратка

прича романа делује двосмислено: „Једном сам био снег“, „Једном су ме звали у сватове“, „Једном сам се обрадовао као куче“, „Једном сам

полудео од муке“, „Једном се све изокренуло“ итд. И тако се стиже до

кључа разумевања и тумачења целине уметничког опуса. Он је у мисли Егзиперија, Ршумовићевог узора, којом отвара десету главу романa: „Добро видимо само срцем. Суштина је невидљива очима“.

Одговор на ова и друга питања аутор научно и поетички даје у додатку, првом огледању у роману, Туцеглави роман у намору, својеврсном упутству за употребу, односно читање и разумевање. Полази од Јунговог

тумачења смисла, а смисао је у средишту стварања: „Најмање са смислом увек је вредније од највећег без смисла“.

У светлу тумачења, више Јунгових идеја у овом делу романа доказује

како и колико Ршумовићев уметнички свет као психоанализа душе, и кад се игра и забавља, извире из најдубљих научних сазнања и истина.

Такве су идеје: „Све зависи од душе и њених функција“ и „човечанство је, психолошки, углавном још у стадијуму детињства“. Или: „Душа је много компликованија и недоступнија од тела“. Или још и идеја: „Господар овог света јесте ђаво“, како је мислио Јунг а прихватио Ршумовић са свешћу да је „благословен, јер ме је Бог обдарио жудњом за сазнањем сваке врсте“.72

69 Исто, 59.

70 Исто, 66. и 87.

71 Исто, 87.

72 Исто, 147.

Своје знање и срце, опет идући трагом Јунга, он је богатио мудрошћу, мењајући своје срце и срце деце и бранећи свет од ђавола као господара. Посебна студија могла би се написати о односу Ршумовића

и Јунга и свих оних уметника и мислилаца чије мисли, као и народне

пословице, стоје као кључеви многих дела у којима је припитомљавао

и кротио језик као жилавог противника. Није случајно то идеја с којом

се завршава први аутобиографски роман.

По садржају и форми аутобиографски је и роман Имате ли Ршума (1982) као збирка кратких младалачких љубавних прича, почев од догађаја на радној акцији у Македонији, и првих од три хиљаде песама

написаних у ђачким данима. И песме и приче наратор посматра из ретроспективе. Приче садрже, почев од лозинке која именује рефлексију

и очуђење: „Можда је мало прекасно, али једном за свагда схватио сам

да се и мрак шири брзином светлости“ − све оно што је већ опевао или

казивао у интервјуима, тумачећи биографију писца и биографију дела и

сведочећи континуитет идеја и јединство уметничког дела. Природнији мото романа могао је бити: „Бележим своје успомене“.73

У роману се, код младића, који је некада бунтовно носио ексер у реверу плишаног сакоа „као симбол протеста“, јавља „свест о томе да се велико дело може написати само о великој теми. Златибор је за мене био велики симбол“.74 Појављује се и помисао о самоубиству, шеретски и занесењачки рађа идеја о томе да је сахранио младост и да пише тестамент, што посредно именује вертеровски интонирана љубавна песма „Још једном сам видео тугу“: Онда сам бацио тугу / Да је покљују птице.75 Помињу се Јаша Гробаров, Алан Боске, Мића Данојлић, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић и други песници, што потврђује да је у Ршумовићу више живео Бог поезије од Бога прозе. Романескна аутобиографска проза, уз инвентивна маштања и хумор именован у наслову, делује уверљивије него ли новински интервјуи. У интервјуима видимо најпре информацију, у прози као бележењу успомена налазимо интерпретацију осећања, услове и узроке, подстицаје, додире и утицаје у процесу настајања уметничког дела.

Аутобиографски роман сам написао, објашњава писац у аутопоетичком коментару, потенцирајући однос према речима, причању и читању, „у самоодбрани (…) и да бих се одбранио. Биле су ме напале неке муке.

73 Исто, 143.

74 Љубивоје Ршумовић, Имате ли Ршума, Вук, Лозница, 2012, 60. и 49.

75 Исто, 59.

(…) Мислим да га је Игор Мандић једини правилно схватио „као излет

у осебујно царство зла“. Нисам се више усудио да пишем романе, јер

сам ја навикнут да у мало речи кажем све што желим, а романописци

то неће да учине ни у много речи“. Тврдио је да је квалитет приче у

ономе што се прећути, и што „читалац треба сам да осети и провали!

Ја покушавам, чак и у поезији, да будем на страни читалаца!“76

За критику роман Имате ли Ршума био је занимљив као тематско, жанровско и стилско освежење и, независно од неких слабости, плени

лежерношћу писца сигурног у себе.77

Пут кроз песнички свемир

Означили смо већ да Ршумдани показују суштину рецепције поетике, етике, естетике и педагогије Ршумовићеве поезије. Идући као

кроз чарну гору од књиге до књиге сарадника сунца као од звезде до

звезде, у песничком свемиру Ршумовићевом, у коме се све само око

себе непрестано окреће око песника, како би се вредносно разумела

целина уметничког опуса насталог и током деценије и по после њихових објављивања, разматрамо и оне елементе, садржаје и вредности књига

које су остале недовољно осветљене.

Збирка ритмичког наслова Још нам само але фале, 78 коју песник, критичари и читаоци сврставају у врх поетских домета, има специфичан мотив и специјалну естетику. У њој се најпре препознаје уметниково

76 Разговор за ЛУДУС, Питања поставља Мирјана Ојданић, 73.

77 Видети рецензије Павао Павличића и Бориса Чепина, у: Љубивоје Ршумовић, Имате ли Ршума, 150. и 155.

О историји српског романа за децу дугој два и по века исцрпно пише Христо Георгијевски (1943−2000). Он разматра сва питања овог жанра: проблем класификације, дефинисања и теоријско-критичке рецепције и анализира неке карактеристичне и доминантне писце. У књижевноисторијској равни историчар књижевности полази од Живота и прикљученија Д. Обрадовића као претходнице романа за младе, преко романа између два рата до послератног романа. У тој равни своје место налази и Љубивоје Ршумовић, што захтева посебну студију.

Видети монографију Христа Георгијевског, Роман у српској књижевности за децу и младе, ЗДИ, Нови Сад, 2005. 78 Књигу је илустровао Душан Петричић и за опрему књиге додељене су награде:

„Златно перо Београда“ (1972), „Невен“, награда Савета за васпитање и бригу о деци Србије (1973), Прва награда за сликовнице на Сајму књига у Београду (1973), Бронзана награда на конкурсу „Најлепша књига света“ у Лајпцигу (1974) и Бронзана медаља на светској изложби „Књига у служби мира и напретка“ у Москви (1975).

порекло „из пасивних крајева“ и традиција васпитања у сеоским срединама. У идеји и реалистичком аутобиографском запису: У Београд

је допутовала једна аждаја / из пасивног краја, препознајемо песников долазак. И лирско-рефлексивна структура „баба Рога“ уврштена

у збирку то пластично показује. Размотримо неколико тежишних

поетских идеја:

Ружно као естетички предмет, који никада није под лупом афирмативне пажње, преображено је у лепо – и то је примарна поетска

идеја која наилази на снажну рецепцију у систему мишљења и деце

и критике. Њоме се потенцира основни систем вредности у чијем су средишту морал, ред, братство и љубав:

Ни пет пара се не даје

за нас сироте аждаје.

Друга идеја акцентује проблем мржње према ружном, различитом

или необичном, како Ршумовић пева поводом беле вране и црне овце као симбола разлике, и постављена је истовремено и логиком дечје свести

и логиком одраслих као проблем: Зашто ме људи мрзе? У структури

певања и мишљења први план наслова јесте питање: Зашто аждаја

плаче? Одговор је недвосмислен и тиче се естетике ружног:

Рекли му да је ружно

па мајци дошло тужно.

Разликовати се од других тежиште је идеје приче „Шкргут о рукама“.

На идеји разликовања или одступања од стандарда саздана је слика девојчице Ведране што се „у једном сиромашном племену“ српском родила „са четири руке“.79 Она, ван сумње, пониче из простора бајке као баснословља и ршумљубља нашег уметника.

Трећа идеја Ршумовићеве збирке је у традицији да се деца, ако су неваљала, плаше оним што је ружно: алама, акрепима, сотонама, бабарогама, вампирима:

Затим су нашли једну здраву алу

да им једе децу неваљалу.

Љубивоје Ршумовић, Тандара мандара (приредио Драган Лакићевић), Bookland, Београд, 2009.

одговори на све тајне што се врте: Као кључ болести и здравља, кључ живота и смрти. Кључ је уметник нашао у „Оди хемији“ и сазнању да је живот чиста наука. Сазнање обликује три елемента његовог дара као три суштине поезије за децу које смо апострофирали анализом поезије: „слободу, игру и машту“:80

Није то заблуда, обмана, боемија

Кад кажемо да је живот чиста хемија.

Неке од најновијих књига Љ. Ршумовића су често комбинација или избор ранијих књига. Заједничко им је то што се паралелно са духом

певања, чије језгро носи битне елементе поетике књижевности за децу, згушњава и њихова рефлексивност. Рефлексију сведочи проза Сунчање

на месечини. 81 Она има два мота. Први је из пророчанства Индијанаца, изражава свест о заштити природе и о њему се лако може са децом

повести расправа:

Последње дрво кад се посече, Последњом реком отров потече, Последња риба реш испече, Човече

Да ли ће ти доћи до свести

Да се новац не може јести!

Други припада религијском мислиоцу Светом Августину, тиче се филозофске категорије времена и човека у времену, и о њему се може

водити расправа са одраслима:

Шта је време?

Ако ме то не питају – знам!

Ако ме питају – не знам!

Све приче носе ознаке древног српског језика, што илуструју и

наслови: „Звек и чепрк“, „Чепрк о шарганској репи“, „Звек о Кобрану

и Веченеги“, „Заврз о виспреном чобанину“ итд. Оне имају структуру

бајке као древне епске форме драге деци и њиховом поимању приче. Садржај бајке је Ршумовић иновирао креативношћу, као у причи

80 Драган Лакићевић, Сликовница без слика – старе и нове приче, у: Љубивоје Ршумовић, Тандара мандара (приредио Драган Лакићевић), Bookland, Београд, 2009, 133.

81 Љубивоје Ршумовић, Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009. За ову књигу писац је 2010. године добио награду „Бранко Ћопић“.

„Чепрк о шарганској репи“, на чији почетак указујемо: Некада давно, пре цветања прве липе, у једном селу на Златибору завладао је помор

међу људима.

Главна јунакиња је Милеса (тако се звала и песникова мајка) и она

децу спасава од чуме подвизима карактеристичним за бајку. Указујемо

на аутобиографску подлогу приче и мудрословље емоционално-рефлексивних елемента. У аутопоетичким коментарима и тумачењима живота

песник непрекидно именује мајку као извор животне и стваралачке

енергије, а оца као извор снаге, етике и мудрости. У песми „Руке моје

мајке“ читамо тај свет:

Због њих светови постоје

Жању поља кад ожите

Вежу ране кад освоје

Увек нежне лековите

Лакорадне вољне чиле

Свеумејке и свезнајке

Голубице вишекриле

То су руке моје мајке

Оне кућу носе дижу

Оне Сунце с неба скину

Чаробне па свуда стижу

Одане па журе брину

Лакорадне вољне чиле

Свеумејке и свезнајке

Голубице вишекриле

То су руке моје мајке.

Критика је означила да уметник у бајковитим причама показује

како је живот један и диван, као сунчање на месечини, али и недокучив.

Уметник древне легенде, анегдоте, биографске занимљивости историјске

и легендарне личности прожима маштом и проницљиво твори у равни ршумијаде своје нове, духовите ршумовске приповести. Уочила је и, како смо нагласили, „да васпитава младе“ на „недидактички начин, по чему је обезбедио своје место у нашој култури“82 и тако засновала оцену која га сврстава у историју књижевности као историју вредности.

У том контексту двотомну и најобимнију антологију српског песништва за децу и младе, на преко 1650 страница, Перо Зубац је 82 Радован Поповић, „Тиха вода брег рони“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 15.

поделио на две фазе. Први том, С оне стране дуге, обухвата време и

писце: „од Захарија Орфелина до Љубивоја Ршумовића“ и у њему је

Ршумовић заступљен са шеснаест песама.83 Избор обухвата све песме

које смо нашли у Ршумданима, изузев две: „Испеци па реци деци“ и

песме у драмској форми „Има ли краја – мајка му стара“. Други том

Кад срце засветлуца, захвата време „од Љубивоја Ршумовића до Јулије Марјановић“.

Ршумовић је, дакле, историјски међаш епоха, и то је кључни доказ

вредности у историји наслеђа. Прва антологијска песма „Испеци па реци деци“ паралелно открива однос према деци и језику. Поетички је

утемељена у значењу и ритму народне изреке: Испеци па реци. Значење

пословице песник усложњава одредницом: деци, чиме повећава снагу

ритма, музику речи и подвлачи етичку основу народне мудрости и нови смисао уметникове креативности и односа према деци као „народу

посебном“.

дар уметничког стварања (в).

језика (а), вештина говора (б) и

Размотримо овако ситуирани контекст и фон значења структуре

која се може прихватити као песнички манифест аутора:

Речи

Речи

Речима се туга лечи

Речима се глупост спречи

Паметне и мудре речи

Испеци

Па реци деци.

Поетски исказ припада уметнику који зна да „речима и само речима, удешеним да се римују, успоставиће светове у којима се чавке чавче или аждаје учествују на првомајској паради“.84 Критички суд, ослонивши

се на идеје чешког писца Карела Чапека (1890−1938) из „Пролетерске

уметности“ о томе да се од уметности очекују радост и разонода или „да

убије досаду, тугу и сивило живота“ и на магистралну мисао о феномену

хумора у животу Франсоа Раблеа (1494−1553) француског хуманисте, приповедача, лекара и монаха: Смеј се ко хоће да буде чојствен – смех је

83 Перо Зубац, С оне стране дуге (први том) и Кад срце засветлуца (други том), Српска књига, Рума, 2006.

84 Влада Стоиљковић, „Ршум на брзака“, у: Љубивоје Ршумовић, Питају ме зашто

штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990, 8.

Апострофирани су: значај

човеку заиста својствен! истовремено покрива два квалитета Ршумовићевог стила: феномен риме и језика (1) и феномен хумора (2).85

На трагу тог феномена критичари дубље урањају у поетику, етику, естетику и педагошку функцију уметности књижевности за децу. Овде је под лупом моћ риме. И рани и позни Ршумовић је песник који опчињава „велику и малу децу“. Очаравајућу моћ досегао је римом. Она је „једини његов говор“, језгро вредности или „особина трајања“.

У њеној основи су хумор и значењски ефекат заокрета, као у примеру:

Овако с тобом дангубо ниска / Остаћу вечито обична двиска („Басна“).

Поетском снагом риме он завичајно село Љубиш преименује и страст:

љубиш.86 У сазнајно-емоционалном смислу завичај је све, као у сонету

„Узносна пјесма“:

Глај који си памти одакле си

И Љубиш је свијет и Европа.

У причи „И Љубиш је свијет и Европа“, пониклој на пословичној свести Златибораца: „Више волим да видим него да чујем“, када је учитељица Милица Вођевић, велика лирска јунакиња песниковог детињства, мастиљавом оловком исписала име села на карти, изазвала је дечачко одушевљење: „Били смо поносни, поготову што је на карти Југославије ЉУБИШ био написан већим словима него БЕОГРАД“.87

Милован Данојлић исцрпно тумачи песников феномен риме и наводи стотину карактеристичних примера којима илуструје смисао песничке игре речима. Налази да „риме утврђују везе између појмова, слика и значења уверљивошћу која је равна било којој другој сазнајној или логичкој операцији“. Резултат риме јесте слободно додиривање речи и песник их прима као „благодет с неба, као радосне сугестије“ преко

којих се песма претвара „у звучну разгледницу, без сенке неизрецивог“.

Мајстор јаких и жестоких рима, уметник, чија је поезија „освојила најшире читалачке слојеве“, развија „потребу духа за поетском игром са речима и са стварима“.

Ослоњен и на нове медије, телевизију и радио и позориште и

музику као уметност, Ршумовић је истовремено „непосредно изашао

85 Стоиљковић налази да се у темељу песникове по-етике налази идеја: „Деца се играју и морају се играти, иначе неће бити деца; играјући се сазнају свет, увежбавају се телесно, духовно и друштвено“. Исто.

86 Драшко Реџеп, „Времена трошна а Словени стари“, у: Љубивоје Ршумовић, Крушна мрва, КОВ, Вршац, 2012, 41.

87 Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом, СКЗ, Београд, 2011, 49. и 59.

из колективног смисла за поетску доскочицу, за римовану пируету“

којима, као „страсник вербалне сонорности и савршено подударних

рима (...), потврђује зрачећу енергију речи“.88 Тумачење Ршумовићеве

риме као битног поетичког средства критичар своди на идеје: „Све је повезано, свему је корен један и исти; у поезији речи оживљавају“. 89

Рефлексије

позног певања

збирка Крушна мрва90 продукт је песникових креативних комбинација у стварању нових књига којима се, непрестано, уметнички и тематски, заокружују уметнички кругови певања и мишљења. Одликује је рефлексија позног певања и пун отклон од дечје поезије. За мото књиге песник је узео стихове Бранка Миљковића (1934−1961), из „Ариљског

И

анђела“, једног од најрефлексивнијих српских песника: Све је нестварно / док траје и дише, и тако означио живот као највеће божје чудо на земљи.91

Учинило му се да је Миљковић хтео да каже да је стварна само смрт и да

је он то својим животом убедљиво доказао. Објашњавајући повод, услов и узрок због којег је пошао од Миљковићевог кључа и дубину приступа, као да се натпевавао са Шекспировим стиховима Ми смо грађа од које се

праве снови, / и наш мали живот нам је сном заокружен, песник каже:

„Можемо рећи да је Живот, то божанско стање свих живих бића, заправо досањани сан, поклон који смо добили и ми, људи, као што су га добиле и животиње и биљке. Ко нас је даровао Животом и чиме смо тај чудовишни дар заслужили, то су питања на која научници и песници траже одговор“.92

Индикативни су стихови који функционишу на нивоу изрека и

одгонетају свест о трајању: У крушној мрви огледају се преци. Идеје из Сјаја на прагу настављају се, зраче новом енергијом значења и престају

да буду игра:

88 Милован Данојлић, Наивна песма, огледи и записи о дечјој књижевности, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2004, 224.

89 Исто, 230.

90 Љубивоје Ршумовић, Крушна мрва, КОВ, Вршац, 2012. Зоран Радисављевић, „Сад сви пишу“, Политика, Београд, 03.02. 2013, 16.

91 Драган Лукић, „На прагу пуног сјаја“, у: Љубивоје Ршумовић, Сјај на прагу, СКЗ, Београд, 1982, 75.

92 Исто, 76.

Крушна мрва звезда храстовог наћвара

Заклетва везана за луч из кућног прага

Штити огњишта од невремена и утвара Брани истину када освоји љага.

И лозинка певања и мишљења у збирци: Боже, ако постојиш, смилуј се мојој души, ако је имам („Свети отац Арсеније“) указује на то да се у аури религијске свести, као битног одређења културног наслеђа, такође, дешава отклон од дечје игре. Сећања на неке снегове, лица драга, неке ратове и „победе плаћене крвавим данком“ увезују се као болна

и коначна сазнања: А нас ће памтити Заборав и: Кроз живот сам

пролетео / У животу нисам био („Та вршидба“). Изнад познатих рима

што разгаљују дечју невину радост, по моделу дечје поезије: То каза / па га смаза, позни Ршумовић у „Путу за Јаково“ болно римује: Месец

ћу бацити мачкама / А срце бесним вуцима, и свој отклон објашњава

у мисаоној структури „Та вршидба“:

То је ова песма гневна

Ове риме добробитне.

Из телевизијских Фора и фазона и по истородном моделу певања саткане су књиге Провале и цаке и Ујдурме и зврчке из античке Грчке. 93 Аналитичком критичком духу пада у око да се у најновијој песми налази њено креативно језгро.94 Оно је путоказ до пишчеве поетике и одређује просторе и теме о којима пева:

У космосу: Сунце има пеге, / Месец има боре; у породици: Тата има проблеме, / Мама има море; Неко има тетке / Неко има баке; међу људима: Неко воли семенке, / Неко воли жваке; свуда, и увек, где деца имају, негују и воле: Провале и цаке.

Порука дивним јунацима је јединствена и саопштена као позив на игру и креацију: Ако хоћеш да те хвале / Причај цаке и провале и

Упиши се у јунаке / Смишљај провале и цаке. Она је доминантна у и

бајци „Тајна ледене пећине“. 95

93 Љубивоје Ршумовић, Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна, Београд, 2019. 94 Љубивоје Ршумовић, Провале

књиге Фазони и форе),

Чачак, 2013. 95 Љубивоје Ршумовић, Тајна ледене пећине, Bookland, Београд, 2008.

Упућујемо и на финалне идеје „Одводне песме“.

бајци и лепоти. Песникова

Ваљева“,

сакрити, великом свету казује две истине:

Не треба гледати

У небеса

Љубав ће спасити

Нашу Планету,

А не оружје, И чудеса!

И:

Увек постоји

Шанса за Бајку

Тамо где људи

Желе Лепоту!

Збирка Обад настаје под мотом

које лају и уједају, афирмише исходишну идеју песника: Књига је духовна храна / Најкалоричнија на свету и хуморно-сатиричну идеју као средиште Ршумовићеве уметности што прожима целину вишедеценијског стварања: Али шта нам то вреди / Наш народ држи дијету. Њену суштину казује реторика наслова „Ћудољудно родољубље“ који носи све квалитете стила и уметниково

усмерење ка националној свести:

Ми Срби имамо

Занимљиву ћуд

Ко је иоле паметан

Прави се луд.

Наслов завештава истину на коју је Артур Рембо упућивао у „Писму

видовитог“: „Поезија више неће ритмовати делање, она ће предњачити“.96 96 Артур Рембо је писао Полу Деменију 15. 05.1871. године. Да би се разумео смисао довођења у везу два уметника, наводимо још неке идеје Рембоа у којима се препознаје ангажман Љ. Ршумовића: „Песник је, дакле, заиста крадљивац пламена. Он је одговоран за човечанство, чак и за животиње; он мора постићи да се његови проналасци могу осетити, опипати, чути; ако оно што он доноси од тамо има облик, он даје облик; ако

то нема облик, он даје безобличност.

– Пронаћи неки језик.

Некада као пркосни слободни дух са ексером у реверу капута а сада

као мудрац под брковима и брадом, Ршумовић јаче испољава ангажман и отпор власти. У завршној фази свој ангажман представља и као

еколошку свест, показују неке песме и интeрвјуи, и тако промовише

целину свога песничког опуса.

По налогу зрелог доба, позни Ршумовић трага за истинама које

море и одрасле и старе. Живи време кад га Неће песме док нам деца

гину и време које је Против свега што лепоту ствара, како пева

„у славу заувек трогодишње Милице Ракић из Батајнице“. Потрагу

уоквирује ореолом стиха песме „Свети отац“: Ја сам храм немоћи

међу истинама.

Нови је и налог певања који не дефинише потреба за игром у завичају, већ потреба за одбраном од зла и старости, пролазности и заборава: Не посустани Песмо / Размрси чаробни чвор („Бежи у Љубиш“). A „Писмо из Љубиша“ брату сведочи да у завичају нема више сјаја на прагу, не царује свет детињства и другарства, нити светови игре и сна, већ пустош и одсуство живота:

Опустела нам родна кућа Жижак истањио кров

Испод водњице трули oбућа (...)

Маховина нагриза праг Одселила се кућна змија.

У новом времену, најзад, с новим налогом поезији, позни Ршумовић пева под лозинком: Песма зна што песма мора знати („Неће песма“). На крају стваралачког лука пред нама је, у целини, нови ангажман и нова функција поезије. Битно је различита од свести која

доминира у рецепцији читалаца и интелектуалаца у Ршумданима.

– Уосталом, пошто је свака реч идеја, доћи ће доба свеопштег језика! Треба бити

академик, – мртвији него фосил, па направити речник било ког језика.

Слабићи који би почели да размишљају о првом слову абецеде брзо би свршили у

лудници.

То ће бити језик душе за душу, који сажима све, мирисе, звуке, боје, којим ће мисао

качити и повлачити мисао. Песник ће одређивати количину незнаног које се у његово време буди у свеопштој души: он ће пружати више од формуле своје мисли, од тумачења свог пута к Напретку! Кад огромност постане норма прихваћена од свих, он ће заиста бити умножитељ напретка!“ (превод Никола Бертолино). http://arkadijski.blogspot.com/2014/10/polu-demeniju-artur-rembo.html.

Суштински се у структури стиха и сноповима идеја разликује и од духа

певања у Зову тетреба. . 97

Збирка је сва у знаку хумора и духа који врца у ослобођеном животу..

Представља прилог мирољубивој коегзистенцији: Ја разумем / Људску

злобу / Јер у таквом / Живим добу. По логици: лези лебу да те једем, на путу у комунизам, вежбајући фискултуру духа и по осећању бола

и зова прве љубави. То је певање на граници цаке и вица, и питање је

колико у њему има поезије.

Одударање од функционалног певања, сазданог између фантастике и

реалности и документа и поезије, често прилагођеног лирском хумору и

култури нових медија (које му претходи) и приступ у предворје озбиљне

рефлексивне лирике (којој су се приклонили дар и енергија) представља

и збирка Сјај на прагу. Иако се Ршумовићева поезија, по занимљивом и тачном запажању критичара, „изразито

одупире развијеном тумачењу“98, настављамо ка циљу да монографски осветлимо целину уметничког опуса.

Језик – збирно место свих знања

Збирка Сјај на прагу, како смо предочили, сва је у знаку рефлексије и претакања народног језика као збирног места знања и искуства у поетску, педагошку и етичку мисао. „Народне и народске изреке код њега – певају“ и он је „најпоузданији ослонац нашао у изворној традицији народне књижевности и оне уметничке књижевности која се на народну позива“,99

као што су, на пример, Јаша Гробаров, Алан Боске, Мића Данојлић, Стеван

Раичковић, Бранко Миљковић.

Лозинка књиге као кључ тумачења, записана две деценије раније:

„У мој завичај путује се размишљањем“ не сугерише само свет игре

и песме, већ најпре поруку и мудрост животног искуства. Доказ је да

песник књигу за децу не промишља као „привезак педагогије“, већ као

97 Љубивоје Ршумовић, Зов тетреба, Знање, Загреб, 1977.

Полазећи од чињенице да не пристаје никада на „апсолутну конвенцију“, критика уочава да је ово књига „једног од ријетких пјесника који је имао храбрости да призна како мотиве својих стихова налази у дјечјој конверзацији“, и наглашава да је у тон „ироничан, духовит, ласциван („Зов тетреба”, читај: зов ероса), гдјекад и просвјетитељски сентенционалан“, jeр је „афирмирао једну оскудну поетску форму примјерену духу овог фрагментарног времена“.

Здравко Зима, „У војевање с ријечима“, ВУС, Загреб, 10. XII 1977.

98 Драган Лукић, „На прагу пуног сјаја“, у: Љубивоје Ршумовић, Сјај на прагу, СКЗ, Београд, 1982, 75.

99 Исто, 76.

„живу ризницу духа, моћно средство да учини преокрет у понашању детета“

и као ’будилицу маште’, играчку духа, пут у непознато“.100 Имајући на уму

карактер књижевности за децу, поетиком респектује критеријум дидактичности, али се не исцрпљује у њему; као средство васпитања, усваја

педагошке принципе хумане педагогије, али се не зауставља на њима; са становишта моралистичких принципа књижевности за децу афирмише

моралну функцију и етичко као контекст и конститутивни део естетике.101

Ршумовићева уметност све принципе своди на јединство: учи добром, лепом и праведном и води спознању рђавог и ружног. Усмерава се на критичку максиму која одређује њено кристализационо језгро значења

функције: „Дечји лирски песник има увек неки васпитни циљ“.102 Из свих

принципа кристалише се принцип тенденциозности поезије за децу и он је код нашег писца израз суштине – елеменат уметничког израза. „Пишем искључиво по наруџби. Понекада је наручилац неко други, а понекада ја сам! (…) Нека поруџбина увек постоји, поруџбина срца, поруџбина неке унутрашње силе! Треба разликовати поруџбину од ангажоване уметности“ 103 – сведочи суштину промишљања стваралачког процеса уметник.

Уводна и централна песма Сјаја на прагу, песма „Први Рушум“, чије смо идеје већ апострофирали, упућује на свест о пореклу као вредности и

своју материјализацију налази у стиху: Претке знамо преко крсне славе. Циклус Сјај на прагу, осим завичаја као прибежишта, апострофира и породицу као вредност. Ликови оца и мајке, оних који су у језик уткали потребан „венац мудрости“ стечен у кући, израстају као каријатиде и

њиховим живим сликама се затвара сноп идеја:

Отац испија трећу вечност

Мајка се осмехује.

Te песме претходе циклусу „Кућа“ с поднасловом „Венац мудрости“

и циклусу „Браћа“ с поднасловом „Венац радости“. Поетске одреднице

као знаци мудрости и радости индикативне су за разумевање значења

и суштина делова Ршумдана у којима су обухваћени ови периоди песниковог живота. Централну етичку, естетичку и педагошку идеју носи

песма „Завештање“. У деоби отац се одриче свега:

100 Тихомир Петровић, Књижевност и дете, Дом културе „Жика Илић“, Лесковац, 1991, 64.

101 Исто, 57.

102 Радмило Димитријевић, Теорија књижевности, „Вук Караџић“, Београд, 1968, 110.

103 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 104.

Себи остављам

Рече отац једне вечери

Успомену

И добар глас

Који ме прати.

Добар глас или етичност, у знамену јасног реторичког налога: Имаш

образ лијеви и десни и Ходај земљом небеса су празна – завештан је

„Посветној пјесми“ у стиховима: Или љуцки ил’ бјежи из људи, Сваку слушај али свиђај своју и Име није да се њим млатара. У свет лирски јунак одлази са аманетним речима оца као ауторитета што га будно прате и

мотре: Мој си али ко зна чи ћеш бити / Куд ти кренеш ти и твоја мука.

Реторички акценат мудрости упућује и на однос према језику: Ријеч

реже грђе од сатаре. У том контексту се разумеју и поруке о слободи, срећи и радости живљења: И слобода за људима жуди и: У животу

уживати треба, и још: Док је људи биће и љепоте.

Поетичке и универзалне су и остале рефлексије Сјаја на прагу. Оне асоцирају на Његошеву и Вукову пословичку сажетост језика и речи у

којима је мислима тесно. У светлу политичких дилема куда иде Србија делује атрактивно очев савет: И Љубиш је свијет и Европа. Али зато су идеје: Ватру ватром не мореш убити и: Од најгорег има јоште горе, свакако, израз живота у завичају и хришћанске културе као наслеђа. На такво наслеђе се ослањају сви етички и педагошки налози поезије и поетике Љ. Ршумовића:

Намерице не згази ни црва

Један није да народу суди

Последња је мудрија но прва (...)

Спора правда постепено стиже

Од немиља не мош пасти ниже (...)

Смрт далеко а живот још даље. У језгру смо поезије која је дефинитивно напустила своје усмерење

ка деци. Али

извориште је Ршумовићеве филозофије стварања да су деца „народ посебан“. Ка деци и младима функционално је усмерена и идеја: Добра ђеца слушају ко руке. Етички принцип: Од самога себе бидни јачи, ван сумње,

има корен у народној епици, као и исказ о умећу говора: Мудар ћути док

будала бјесни и: Мука црна не мијења боју. Он изражава сва историјска

начела естетике, поезије за децу, уметности као израза лепоте и извора знања, вештина и разума обједињених у духу искуства.104

Пословичка мудрост се у збиру своди на идеју: Људи од добра дјела

трају, која, такође, има искон у етици српске епике. Међутим, етика и педагогија с којом се дете шаље у свет имају и библијску подлогу у

стиховима: Немој другом што ни себи не би и: Дај живоме мртвоме не

треба, или још:

Немање је тврђе од поштења

Оскудица и отац и мајка

(...)

Од кавге се склањај ко од гује.

Позни уметник Ршумовић, дакле, доживљава

али ствара поетску грађу на којој се деца и млади

могу образовати и васпитавати. Унутрашње поруке сваке врсте нису

једноставне и не садрже упрошћен и идеализован образац света као

језгро поезије за децу и младе. Пред децом и младима је откривен и

просут нови горки талог искуства који упозорава на искушења и борбу. Истина у „славу детињства“ није ткана само „од нити среће и лепоте“ 105 и није сва у знаку наивне поезије, већ показује како:

Живот краде од нас и не враћа

Ноћ задани када дан окраћа (...)

Проклети су који дуго памте Лањски снијег не брине ратаре.

104 Поводом збирке Песме уличарке (1983), Милован Витезовић насловом приказа

„Ршумовић зна знање“ означава ту чињеницу. Апострофирајући стихове као аутопоетички коментар,

Пишем песме у реду

Ал мало се осећам кривим

Да ли баш сваку песму

Ја морам да доживим, он закључује: „Ршумовић зна знање“ и тако одгонета тајну стваралачког поступка.

Милован Витезовић, „Ршумовић зна знање“, ЈЕЖ, Београд, 22. IV 1983.

105 Перо Зубац, „О српском песништву за децу“, у: С оне стране дуге, Српска књига, Рума, 2006, 6.

Позни уметник Ршумовић се најјасније разуме у светлу разумевања

дечје поезије, какво заступа песник и антологичар П. Зубац, заједно са

поезијом одраслих. Независно од тога што у њој као „густо насељено

подручје метафорике“ (В. Миларић) живи детињство, „детињство и

свет одраслих се срећу у доживљају.“106 Сусрет детињства и одраслих је у драмској форми педагошки интониран у Алексиним песмама107, посебно у циклусу „Ко рано рани две среће граби“. Наслов сваке песме је народна

изрека и он је мелодијски разиграва рефреном: У лажи су кратке ноге, Сит гладноме не верује, Тиха вода брег рони, Нема хлеба без мотике, Два пут мери једном сеци, Празан се лонац не покрива, Чизма главу чува шубара је квари, Ако коза лаже не лаже рог, Ко другоме јаму копа, Да на леђа падне разбио би нос, Без алата нема заната, Човек се учи док је жив.

Тетралогија „Фазони и форе“

И тако смо стигли до тетралогије Фазони и форе, структуриране по Ршумовићевом принципу: ред песама, ред драмских дијалога, ред нонсенсних мисли деце уграђених невидљивом руком духа и игре као

вести из несвести, својствених ономе ко познаје шта деца траже и воле.

Читамо је као језгро уметникове славе, поетских, естетичких, етичких

и васпитно-образовних вредности.

Феномен збирки је у томе што и после три деценије ове књиге имају нова издања, па остављају утисак да је Ршумовић и данас млад, спреман

за игру, духовит, поучан на исти начин као некада. Кратак приказ и пресек тетралогије показује да све књиге имају исту структуру. Фазоне и форе 108 отвара „Најавна песма“ у којој одјекује идеја да деца имају фазоне и форе, а затвара „Одјавна песма“ у којој се она позивају да причају и стварају цаке и провале. Оне настају под неписаним мотом и као одбијање досаде и афективни позив на игру, дружење и радост. Исти поступак, како смо означили, налазимо и у драмама за децу а суштином га усклично изражавају стихови:

Самоћа је досадна!

Досада је грех!

Дружите се, радујте.

106 Милан Пражић, „Доживљај као детињство“, цитирано према: Перо Зубац, „О српском песништву за децу“, 10.

107 Љубивоје Ршумовић, Алексине песме, ИК Лаковић, Сараоци, 1991.

108 Љубивоје Ршумовић, Фазони и форе, треће издање, Лагуна, Београд, 2018.

Између њих је лепеза инвентивних причица, коментара, огласа, дијалога деце-јунака, њихових маштовитих смешних прича, језичких

игара и бравура, прича о јунацима из цртаних филмова, о поштењу и комплексима, инвентивна открића Раше Проналазача који игром речи

и ширењем знања чини да „деца увек буду радосна и срећна“109, па чак

и у дијалошкој форми унета и песникова теорија о детету као човеку и

човеку дораслом детету. Све их повезује главни јунак – Ршум, видљив

и на илустрацијама књига.

У Фазонима и форама 2 (2019) он остаје у пољу речи и расправља

о узречицама и низречицама: шио ми га Ђура и кукала му мајка или „утврђује градиво“ о Ахиловој пети. По доказаном пројекту поетике

из лепезе занимљивих тема и вести из несвести, као о штрајку оваца на Златибору и ђаку којег је магарац довео на час, враћа се завичају, аутобиографији и стваралачком дару као великим и неисцрпним темама

своје уметности за децу и о деци. У том слоју Фазони и форе сродне су духу и поетици збирке Невидљива птица.

У „Најавној песми“ трећег тома Фазони и форе (2020) „деца имају досетке и шале“ и позивају се на играње као најважнији рад. Ршумовић, дакле, у пројекту илуструје свој програм васпитања: Самоћа је досада! / Досада је грех! / Дружите се, радујте / Нек се чује смех! и пројектује

односе према деци као пут од здравог смеха до здраве памети.

И ево нас до последње Ршумовићеве књиге-пројекта који носи све одлике поетике и етике и естетике и педагогије, потврђује јединство уметничког дела и континуитет идеја и концепт по којем их је структурирао. У Два јаја на око (Којештари за неочешљане мисли) он пише себи као петнаестогодишњаку: „Оскудица те одгајила“, наставља да компонује књиге, домаштава истинити свет у њима и подучава да се треба играти, јер „игра је фабрика радости“ и њоме се „усваја и осваја доброта

и драгоцено сазнање да и мрак постаје од светлости“.110 Kojeштара или

сваштара, настала паралелно из општег и песничког дневника показује да је живот посветио поезији и следио идеју В. Вулф (1882–1941), једне од кључних ауторки наративног модернизма: „Оно што није описано

није се ни догодило“ и зато га описује у свим појединостима или, како би Андрић рекао, сагледава са свих страна као уметник који има фантазију и искру духа. У поезији то „са свих страна“ увек подразумева

нонсенс и игру духа и језика. Управо у том контексту вреди разумети

109 Исто, 37. 110 Љубивоје Ршумовић, Два јаја на око (Којештари за неочешљане мисли), 212.

први кључ, преузет од И. Андрић, под којим настаје наша монографије: Запиши, па ће ти Бог упамтити.

Као и Ршумдани и Крчевина, и последња књига, Којештара, је извор драгоцених и неопходних информација, аутопројекција или одгонетка загонетке којом се улази у аутобиографију писца и аутоби -

ографију уметничког дела и оно стваралачко и племенито што их спаја

као континуитет уметничких идеја и јединство дела.111 И она настаје

као песниково опредељење да књига није само да се чита наглас, већ и

да се гледа на душу.112

Тајна стваралачког процеса је, на пример, још једном именована.

„Истина је да ја, пре написаног првог стиха, најчешће, не знам одакле

је он дошао, и не знам зашто ми је пао на памет, и не знам шта ће од

њега испасти.“113 Или, одговарајући на питање шта је срећа, Ршумовић

каже да је она „свест о пореклу и размишљање о завичају. Располагање

добротом и својим радом. Могућност избора, а не избор. Шанса, а не чин. Тежња ка срећи је стално успостављање равнотеже између жеља и могућности. Тражење праве мере!“114 Исказ је критички путоказ ка најдубљим етичким и педагошким порукама његове уметности, откривање завештања да за посебан народ тражи више игре и више духа и цветник радости и мудрости.

Једном речи, Којештара као „аутобиографска књига“, „поклон од Бога“ и просветљење које помаже да се сети, настала из „тешке али плодотворне двоусамљености“ показује како се песник сабира, тумачи успомене, ствара искрену песму која га измишља и која ће га надживети, и пружа руке духа као у „Песми у ваздуху“, посвећеној Десанки

Максимовић. Песма се може читати као програмска у стваралачком и

као платоновска у васпитном смислу:

Треба само отворити уста и рећи је

И ово ће доба бити лепше и срећније

Треба речи наћи свагдање

Да нам оснаже жељу осмисле надање

111 „Племенито мене спаја – са именом завичаја“, каже Ршумовић, промишљајући

себе као писца и ђака усмених умотворина. Исто, 62. и 64.

112 Видети: „Један Ранко и један Душан“, песму посвећену илустраторима књига: Ранку Гузини и Душану Петричићу, исто, 91.

113 Љубивоје Ршумовић, Два јаја на око (Којештари за неочешане мисли), 35.

114 Исто, 96.

(…)

Треба само пружити руку духа

И песма ће се дотаћи срца и слуха.

(…)

Доброте треба. Добри да смо

Овог трена још ништа није касно.

Из лепезе мисли писаца, научника, мудраца, народних пословица, а

све се налазе у Којештари као предговор или поговор песмама, причама или подлога биографским подацима за профил горштака, издвајамо

Ајнштајнову: „Живот је као вожња бициклом: треба непрестано ићи

напред, без заустављања да се не би изгубила равнотежа“ и Френкли-

нову: „Јако се вара човек који мисли да може без људи живети, а још

више се вара онај који мисли да људи не могу живети без њега“.115 Оне

показују на каквој етичкој и сазнајној основи највећих умова почивају

дух, игра, хумор, језичке бравуре и остали елементи Ршумовићеве уметности.116

И када објашњава Божићне радости, као да има на уму Шантићево „Претпразничко вече“: Молим се да сећања не ишчиле / На године кад сам био пиле; и кад вежба фискултуру духа, или присећа се животних мириса и укуса Златибора, а лепеза је широка: од укуса месних конзерви, варенике, цицваре и попаре, колачића од шљива, преко укуса креча и малтера, ширине, висине и слободе, укуса презрелог воћа, патишпања, неправде, јутра, сна и завичаја, он објашњава тајну и смисао стваралачког процеса, односно најдубљи смисао своје уметности и свога певања као документарне поетике којом се бави у песмама за децу и у књигама за одрасле: „Треба развијати смисао за игру. (…) Увек имати на уму да речи, поред основног, имају још неко значење, па и то искористити на духовит начин. Тако се стварају песничке слике“.117

На исти начин се може разумети наслов књиге и песма Одакле су Делије: Одакле су Делије / Из вароши велије / Где се једе јелије / где се жели желије итд. Тако је уметник настојао опесмити Златибор као завичај и „магијско

115 Исто, 104.

116 Типична је илустрације из свакодневног живота. На прослави јубилеја директора

ужичке гимназије Милија Кнежевић бележи следеће. „Наилази једна моја колегиница

кроз салу, тражи место да седне, и ја је позовем: 'Седи овде крај мене, да ти срце не вене', а она ми као из топа одговори: 'Извини, мени је милије да седнем крај Милије'“. Сви потенцијали језика су искоришћени, па чак и правописа, јер велико и мало слово М одгонетају дух и језичку игру. 117 Исто, 118.

место уметничке припадности“ 118 и мрежу свога живог бића, онако како је, по његовом суду, Војводину опесмио М. Антић. Тако критички мисли

када за Добрицу Ерића каже: „Зову га песник села, а он је песник душе“.119

Којештара још показује и како он сабира и тумачи успомене, ствара

искрену песму која га измишља и која ће га надживети, како унутрашњом

суштином сугерише наведена песма посвећена Десанки Максимовић: Треба само отворити уста и рећи је И ово ће доба бити лепше и срећније.

Аутограф песме „Дрвене ноге“

(„Ја долазим из детињства, тамо је мој завичај”)

Стваралаштво Љ. Ршумовића, које је освојило дечја срца и попримило популарност народне песме, критика је доживелa као благодет ницања нечег новог и плодоносног.

Тихомир Петровић

Тешко је поверовати да неко разуме и воли поезију а да га песме које воли не уче шта је поезија.

Душан Радовић

регледу круцијалних судова о поетици, етици, естетици и педагогији песника који је усвојио свет по начелу Антоана де Сент Егзиперија (1900–1944): „Ја долазим из детињства, тамо је мој завичај“, приступамо са идејом да продубимо садржај и осветлимо

вредности расејане у Ршумданима. На темељу анализе целокупног дела допуњавамо оцене које комплетирају слику и избегавају понављања о вредности уметности Љубивоја Ршумовића.

Избор Радована Поповића Шума која хода или Књига o Ршуму може се посматрати као увод у Ршумдане и настала је поводом три деценије песниковог стварања.

1 Приређивач полази од критички и педагошки интониране оцене да песник „васпитава младе“ на „недидактички начин, по чему је обезбедио своје место у нашој култури.

1 У три дела избор доноси песникове путописе и записе под насловом „Гледање кроз време“. У њима је пројектован стваралачки дух и темперамент писца, посебно ликови и догађаји у којима се огледа пројекција света детињства и завичаја као главне песничке теме. У другом делу приређивач доноси четрнаест критика о делу песника под упитним насловом „Куда идеш Ршуме?“ Сви прилози садрже критичке судове и валоризују суштину његове поезије и поетике. У трећем делу „Почело је као игра“ дат је избор десет интервјуа који имају функцију аутопоетичких коментара и битни су сваком критичару.

Јер Љубивоје Ршумовић озбиљно схвата свој рад за децу, и на телевизији, и у позоришту, а, наравно, и када књиге пише“.2

Трагајући за оценама које представљају аксиоме, налазимо да у избору критике коју наводимо има и позитивистичких и дескриптивних

оцена, али су судови тачни и дају се превести у појмовну апаратуру науке о књижевности. Критика налази да песник инсистира на идеји да своју мисију не тражи изван песме и да деци не идеализује школски свет. Он је окренут дечјој потреби да праве дар-мар у свету чуда, растући, јер

чуђење је његов прави поглeд на свет детињства.

Аксиом је и суд који припада књижевној историји: „Дечја поезија

Љубивоја Ршумовића припада новом валу дечје поезије која се конституише у времену од појаве прве књиге Душана Радовића до данас. Међу песницима који су учинили преокрет у српској дечјој поезији, Љубивоје Ршумовић је најмлађи и зато његово припадништво овом покрету носи ознаке силовите и необуздане преданости савремености“.3 Улазећи у структуру поезије, критичар оцењује да „импонује шарм његове преданости дечјој игри“ и да доминирају „разиграни, али аутентични модел савременог јунака“ и „присуство исцељујуће ироније и демократичност свих тема у поезији“.4

Ршумовићева дечја песма отворена је за сва тематска поља. У приступу теми уочљива су, такође, три момента: деструкција идиличне слике света, осетљивост за феномене савремености и велика разиграност песничке имагинације, која чини заправо основну вредност и посебност његовог уметничког израза. У критичком златном пресеку поезије Љ. Ршумовића, В. Миларић одређује три поетичка својства. Он налази да „дечју песму узноси до оних силних и бесловесних тренутака апсолутне заиграности, када се границе сна и јаве потпуно губе, и када усхит игре и крила имагинације долазе сасвим близу магијске опијености речи“. Његова „поетика зазире од традиционалних педагошких прагматичких одређења дечје песме“. Пуна поверења „у луцидну дечју мудрост“ конституише се на основама песничког „чуђења у свету“ и насупрот дуго присутних „поука о стању ствари“. И најзад, „хуморни угао увек у Ршумовићевој песми ублажује црну слику“ и извире из урбаног простора.5

2 Радован Поповић, „Тиха вода брег рони“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 15.

3 Владимир Миларић, „Дечја поезија Љубивоја Ршумовића“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 109.

4 Исто.

5 Исто.

Структуру поезије, генезу и поетичке-стилске специфичности

осветљавају судови: „Дечја поезија Љубивоја Ршумовића по много чему је особена. Модрена по духу и изразу, она је истовремено дубоко укорењена у добру традицију српске књижевности за децу“. Већ поводом

збирке Ма шта ми рече, критика доноси високе вредносне оцене које су издржале суд књижевне историје и истиче да је та поезија по много

чему нова. „У простору омеђеном поезијом Змај Јове Јовановића, са

једне, и Душка Радовића, са друге стране, Ршумовић налази своје право

место, свој аутентични глас. Показује се, дакле, да се традиција увек

изнова јавља у сваком изворном песнику, као што је и свака нова песма

обрачун са традицијом“. Уметник доноси „урођену мудрост и бистрину

пастира са Златибора, духовитост и довитљивост, шеретлук и кочоперност“; у игри је као друг, обешењачки расположен за шалу и позива децу у радост игре. „То је поезија без дозирања, без наравоученија, није покровитељска“ (…). Она „детињство отвара за свет зрелости, а (…) онима који су детињство већ оставили за собом, враћа носталгично

сећање на то давно доба игре и маштања“.6

Вредносно сличан је и суд: „Наслов прве збирке Љубивоја Ршумовића Ма шта ми рече можемо објашњавати у две равни: садржинској и стилској. У равни садржаја објашњење је нужно повезано са онима

којима је та садржина намењена, са децом. Та градска деца, Тв-деца се разликују од претходних генерација по томе што много знају“. 7

Драшко Реџеп је критичар који се више пута враћао Ршумовићевој поезији и у више текстова допуњавао своју аргументацију и судове. Именујући уметника као Старог Словена „са дахом маховине, даљине, доброте, исконског, а живог народног језика“ и „са расањеном, чистом свешћу о укупности наших маштарија, ината, родних кућа, пастирских прича, древности” и његов песнички свет као „типик певања и мишљења“, он препознаје аутобиографску чињеницу унутар поезије.

Из анализе проистиче да стихови: На дан Првога маја / У Београд је допутовала једна аждаја / Из пасивног краја, упућују заправо на песника као лирског јунака.

Поводом збирке Ма шта ми рече, критичар полази од оцене да „савремени градски идиом Ршум је отпрве прихватио као неочекивано продоран гест нове комуникације, тако да његова Журката на

6 Филип Давид, „Откривање света“, Књижевне новине, Београд, 7. II 1970, 16.

7 Владимир Миларић, „Песма живог тренутка (Поезија Љубивоја Ршумовића)“, Знак, Београд, фебруар 1970, 33.

акрепите има димензију симбола, типичну вест из несвести, маштовито

укрштен смисао жаргона, пословичног односа са светом, са вечитим помислима како су деца украс света“. Осим тога, његови срокови иду

у ред најскупоценијих српских рима, и стога његова „Једна кишна кап“

одређује демаркације наше надзвучности, у најбољем маниру версификације Добрише Цесарића (1902 − 1980), песника којег је заокупљало

свакодневне неупадљиво људско лице.8

Проширену интерпретацију, дубље улазећи у елементе и квалитете поетског стила, доноси оцена: „Поезија Љубивоја Ршумовића јесте преломни тренутак наше дечје књижевности, али и нашег поимања песме. (...) Толико игривости, толико добродушног, лакореког, звонког смеха, толико лежерности и толико, још, погледа искоса над овом нашом географијом, није се до данас чуло ни код једног нашег аутора“.9

Његов стих и дух „сав од усмених реплика саткан, сав верификован у говору једне кокетне, жубореће реченице која не престаје“, сав је у досеткама, и чини „преломни тренутак наше дечје књижевности, али и нашег поимања песме“.10 То је, како по критичко-поетичком суду који захвата средишњу тему књижевности за децу „игра-као-реч-којасе-игра-са-значењем“ (М. Ђ.). 11

Апострофирамо и суд песника-критичара који осветљава инвенцију и иновативност. „Ршумовићева поезија садржи у себи елементе побуне. Та се побуна огледа у немирењу са оним што је једнообразно и статично“.12

Позивајући се на песников аутопоетички исказ: „Ја волим дечје фазоне и фолове, дечје озбиљности, дечји хумор“ као „неочекиваност у резоновању“, књижевноисторијским судом који је издржао сито и решето времена, уметникову поезију оцењује и Вера Тренковић: „Двадесети век је, између осталог, оборио и култ песника у традиционалном смислу те речи. Још ближе: наша епоха је учинила готово очигледним да поезију стварају сви, потврђујући тиме Новалисову идеју да је погрешно сматрати да поезија има посебан назив и да песници чине посебну класу.

8 Драшко Реџеп, „Вест и несвест маште“ (рукопис), Београд, 2000.

9 Драшко Реџеп, „У Новом Саду свануло вече“, Политика, Београд, 25. IX 1971.

10 Исто.

11 Александар Јовановић, „Поезија Љубивој Ршумовића“, у: Шума која хода или Књига

о Ршуму, 153.

12 Жарко Ђуровић, „Знаци човековог борења“, 190.

Наше време, једноставно речено, манифестно показује да је поезија

нешто нормално, да је начин деловања људског духа“. 13 Преврат идентификује и Раша Попов, видећи у уметнику предводника наше тв-деце, њиховог адвоката и његов основни дар – језичку сликовност и вештину „језицирања“. Он га доживљава као „формулатора јавног мњења“ и вођу деце, што илуструје песмом „Ишли смо у Африку“, као песника који је постао „неприкосновени, мада неизабрани

председник дечје републике“. Учећи језик, деца су „учила и Ршумову

дечју певанију“. Из свега тога следи књижевноисторијски суд:

„Ршумовић је извршио преврат у европској поезији за децу. Под његовом

писаљком, оно што се пева за децу јесте целовити приказ дечјег јавног мњења. Свака од Ршумових песама написана је у име деце и исказује дечја гледишта. При том се аутор песама диференцира од деце, и то дискретно, неприметно. Деца га препознају као свога, а читав свет зна

да је Љубивоје Ршумовић писац Буквара дечјих права, књиге у којој

је сабран светски законик о гоњењу оних што гоне децу. Тако нешто

није могло написати дете. То је писао човек који зна шта је политика“. 14

За Попова Ршумовић је још и „чаробњак наших дана“, „вођа наше деце“ и „најбољи песник који пише за децу“, а поетска „снага је у његовом дубоком познавању свих тајни српског језика“; он је и „чаробњак шале, шеге и шеретлука“, дакле, има „оно што деца највише воле“. Књигом Буквар дечјих права „уврстио (се) у значајне европске па и светске писце“.15 Критика песника и сарадника упућује на сродност творачких карактера Ршумовића и Попова и јединство тематике књижевности за децу. О томе сведочи и реторика наслова збирке приповедака Дете као загонетка Раше Попова. Свака прича у књизи осветљава по једну или више енциклопедијских и антологијских идеја битних за разумевање и тумачење детета, света детињства и њиховог статуса у књижевности.16

Суштински је суд књижевне критике, а односи се на језик и стил, да „у поезији Љубивоја Ршумовића драмска тензија речи остварује се

13 Вера Тренковић, „Ршумовићева поезија“, Борба, Београд, 4. 03. 1972.

14 Раша Попов, „Ршум, чаробњак наших дана“, у: Љубивоје Ршумовић, Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009. Текст је мозаична духовна био-библиографија песника и плени снагом уверљивости.

15 Исто.

16 Милош Ђорђевић, „Енциклопедијски и ренесансни дух Раше Попова“, у: Зборник Панорама света детињства (Енциклопедијски и ренесансни дух Раше Попова), Вршац, 2018, 42.

у неслућеним и досад невиђеним димензијама“ и да се слобода остварује у поетским, етичким и педагошким начелима: „играјмо, сањајмо, волимо, растимо, – и довиђења“!17

Наспрам ових тачних и фрагментарних критичких судова, и врстан зналац поетике и историје књижевности за децу, професор Тихомир Петровић засновао је судове који се могу прихватити и разумети у контексту анализе и изречених оцена критичара и уметника и рецепције

деце и ученика, дакле, свих који се у троуглу писац-дело-читалац могу

примити и прихватити као израз просвећене елите и глас културне јавности садржаних у монографији.

Имајући на уму контекст и полазећи од мота: Стваралаштво Љ.

Ршумовића (…) критика је доживела као благодет ницања нечег новог и плодоносног, предочавамо низ битних судова. Примарно становиште

историчара дечје књижевности полази од чињенице да је „еминентно самосвојан“ песник остварио „високи домет“, променио „поредак вредности“ и у рецепцији, „креативно се надовезујући“ на наслеђе, наишао

„на одушевљен пријем“. Вредносно теоријски и књижевноисторијски

засноване судове, историчар књижевности своди на вредносни суд: Са Ршумовићем српска књижевност за децу је „стваралачки сазрела и жанровски сређена “ (М. Ђ.).

Одређујући критериј трајања и утицаја и елаборирајући квалитете стила и поетике, Петровић тврди и да је „лексиком и техником која одговара дикцији младих“ и стилским „укрштањем народног с модерним, обилном маштом и осећањем за ритам и природу детињства“ остварио утицаје на Д. Радуловића, М. Одаловића, Д. Ђорђевића, З. Паланског, Д. Поп Ђурђева и друге значајне српске песнике за децу.18

Из лепезе судова који се баве унутрашњим вредностима стила и поетике, а који су на трагу изложених у Ршумданима, апострофирамо и следеће:

–

–

–

Игра као први мотив је за Ршумовића „стваралачка активност“

којом успева да прекомпонује и поетизује стварност;

„збрка речи и лудизма“ и „лиризован језик максимално (је)

подређен игри и хумору као њеним неодвојивим делом“;

Ршумовић остварује „брзу и срдачну комуникацију другарства

и пријатељства“ и истражује „изражајне могућности говорног

језика, његову спонтаност и разиграност“;

17 Милан Пражић, „Велика љубав мале песме“, Политика, Београд, 4. XII 1971.

18 Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, 454 – 461.

– поетика је заснована на „емоцији, виртуозности и стилској

бриљантности“ и „од лакоће, бајковите емоционалности и уклапања поезије у причу“.19

Mилован Данојлић маркира више слојева, чињеница и услова

Ршумовићеве поезије. Утицај сеоског народног певача Василија, какви су живели и живе у сваком српском селу, био је први подстицај и

додир са уметношћу речи. Дух народног певача он је довео у склад с

модерном поезијом за децу укрстивши га са „модерном склоношћу

ка лепим бесмислицама“, прилагођавајући народни стваралачки дух

„модерном времену“ и потврдивши „животворност народног поигравања језиком“.20

Значајан је уметников преврат у језику и употреба „непесничких

речи“, мисаоност, која се изоштрава са сваком новом књигом и поуч-

ност која је истовремено и класична и нова, као о чувеном „Сонгу о Дембелији“:

Кад размислиш мало зрелије

Нема земље Дембелије.

Или:

Мора да пазиш шта збориш

Не смеш гласно да речеш

Можеш да се сагориш.

„Песников основни материјал су речи“, каже Ршумовић, показујући

на том примеру поетику, и открива како се над језиком домишља и када

му је досадно. Када је из досаде саставио реч доновосадило, смислио

је и стихове:

Када би мама имала браду

Она би живела у Новом Саду

Тамо би спавала тамо би радила

Док не би и њима доновосадила.

„Песма

19 Исто.

20 Милован Данојлић, „Поговор“, у: Љубивоје Ршумовић, Хајде да растемо, Нолит, Београд, 1990, 129 − 132.

мора да буде духовита, не буквално смешна, него да има неког експлозива у себи, нечег неочекиваног, нечег неуобичајеног,

не сме бити сува! А овакве нове речи, нови обрти, нове игре, то омогућавају“ (85). У том поетичком моделу настали су стихови из Маслачка:

Баталити бомбасте риме

А Музи одгристи виме.

Неочекивани дух, хумор и обрт и језичка акробација – све су то трајни валери Ршумовићеве поезије и поетике. Илуструју их и размишљања дечака-јунака Димитрија Попова, као реалистичка згода

у знаку „опасне игре над провалијом између поезије и вица, смисла и измотанције“21 у песми „Пуштање браде“ и однос старих према деци:

Димитрије Попов, ученик трећег разреда из Панчева, одлучио је да

пусти браду. Пошто му није било јасно како се то ради, питао је деду.

Деда му је рекао:

УХВАТИ МЕ ЗА БРАДУ!

Када га је Димитрије ухватио, деда је викнуо:

ПУСТИ!

Тако је Димитрије пустио браду.

За златни пресек и преглед критике битно је указати и на неколико

поетичких, естетичких и педагошких карактеристика песниковог учитеља и узора, Душка Радовића, из чијег шињела су израсли и он и нова поезија, етика, естетика и поетика српске књижевности за децу. Када Радовић акцентује пријатељство, партнерски однос и поштовање по

реторици и поетском моделу: Поштована децо, или када пева о разбојнику Кађи: Замислите, децо, једно велико море („Замислите“), он зна да ће она с уживањем читати песму у којој је све окренуто наопачке. Реч је о моделу певања и мишљења који катарзично прочишћава душу. Исти

по-етички принцип вреди и кад у усклику радости подиже „Здравицу“:

Певати, певати, лепо је певати!

Живети, живети, лепо је живети!

Када Радовић рационално одређује укус деце и препознаје га у

творачким принципима: Деца воле чудне ствари и Деца воле смешне речи („Деца воле“), као и у епилогу мисаоне структуре „Плави зец“, он опет

је у наслову структуре „Чуда“, посебно у мисли: Гле, гле, све сама чуда. То је разлог што песник, изван сваке сумње и изван сваког зла, у песми децу пита: Да ли ми верујете?

Он слави живот и потенцира ведрину као његову суштину у перцепцији детета. То је дуга и ведрина и Ршумовића уметника као сарадника сунца. У свим стилским примерима заступа идеологију и естетику,22

односно по-етику и педагогију. Он је, налази критика, „много више

поучан него што се површном анализом дâ утврдити. Све песме које

у себи носе поуку можемо поделити на оне са имплиците садржаном

поруком и на оне са експлиците датом поуком. Трећу групу чине песме

ван ове поделе. Наиме, њихов превасходни циљ је игра, те игра покрива

сво њихово значење“.23

Радовић поезију и поетику ствара под стваралачким и животним

мотом: Све што расте хтело би да расте... – нека расте, и треба

да расте, а исходиште је у естетичкој идеји: Лепо је све што је мало,

односно што растући лупи главом по пространству плавом и што пребива у покрету, гласу или цвету. Педагогија Радовићеве поезије је посредно саопштена и пластично изражена нарочито у „Вуковој азбуци“ у следећим идејама:

Научи ме да пишем као што говорим, / да читам како је написано (А)

Или:

Вук је био мудар, / није дао главу, / мислио је главом / и био у праву /

и помоћу главе / стекао је славу (Б).

Међутим, како и колико она надраста свет детета ка коме је усмерена, рељефно показује рефлексивност у песми „Шта је на крају“:

Шта је на крају?

На крају неба, на крају мора, на крају пута?

Шта је на крају – деца би хтела да знају!

Следи одговор који открива суштину певања и мишљења света као чуда и феномена сазнања и васпитања, а који истовремено афирмише

Радовићеву ведрину или радост сазнања као синониме за детињство:

22 Миломир Милинковић, „Чуда Радовићеве поезије“, у: Душан Радовић, Гле, гле, све сама чуда, (приредио Горан Марковић), Пчелица, Чачак, 2013, 3 – 9. 23 Александар Јовановић, „Поезија Љубивоја Ршумовића, Знак, Београд, 4. IV 1972, 51.

На крају свих крајева?

Увек је један почетак.

Крајеви се потроше, Почеци трају.

Почетак – ето шта је на крају.

Ако се прати дубински снимак или златни пресек Ршумовићеве

поезије и поетике, етике и педагогије, како показују анализа и рецепције

код читалаца и у критици, јасно је да се он креће Радовићевим путем −

путем песника чији је творачки принцип био: Тешко је поверовати да

неко разуме и воли поезију а да га песме које воли не уче шта је поезија.

И отуда долази златни критички пресек:

„Дечје песништво

Ршумовића је на трагу Радовићевих путовања у веома измаштану и веома збиљску земљу савременог детињства. Као и у Радовића, његова песма не зна за тематску ограниченост и

предмете радо бира из чудних и парадоксално заснованих слика света. Њихова отвореност према тематици је без икаквих предрасуда. У избору тематике код Ршумовића знатну улогу имају хумористички и звучни

потенцијали теме, што није случај са Радовићем који тему узима само као подлогу своје опсервације. Ршумовић је ближи играма веселости

и игри ради игре, док код Радовића игре имају своју мање или више видљиву параболичност. Док Радовић у песми види откривање неког

смисла и песму мисли до очишћења и настоји је довести до прамудрости, Ршумовић настоји, на прихваћеним основама Радовићевог ’чудног света’, и са преузетом косом сликом Радовићевог песничког погледа, песму довести што ближе њеном природном постојању у животу, дајући јој пулсацију урбаног говора и температуру играчке емоције.“24

Критички поглед уназад као поглед на развој и историју вредности књижевности за децу и њен златни пресек Ршумовића илуструје и следећи суд:

„Одзвонило је егзалтираној, неискреној, преозбиљној, недоживљеној

поезији, која децу оставља равнодушнима. Одзвонило је сувој, патетичној поезији на ратне теме, коју деца не воле, јер је уопштена и неразумљива. Одзвонило је поезији о куцама и мецама, која се чита нама децама, како пева Перо Зубац у једној песми. Писци дечјих песама 24 Владимир Миларић, „Песма живог тренутка (Поезија Љубивоја Ршумовића)“, Израз, фебруар 1970. Оглед је објављен и у књизи Шума која хода или Књига о Ршуму, 109−123.

Љубивоја

праве нас малим блесама, каже даље Зубац у име деце. Ничег тужнијег

нема него кад видиш да писац није дорастао публици за коју пише, да се копрца у трицама и кучинама сопственог незнања. То деци не

импонује, јер деца су здрава, комплетна бића, отворена за све, али

баш због тог свог здравља немилосрдна! Одзвонило је недуховитости

и неинтелигенцији, умногоме захваљујући Телевизији, и срећи да је

на њој својевремено радио Душан Радовић.“25

И зато сито и решето критике разматрамо у шест равни, од којих

свака, условно, одговара једној деценији Ршумовићеве уметности, довољних за разумевање проблема означених

Реч је о књижевноисторијској равни, критичкој равни, равни антологичара, равни хумора, равни мудрости светских песника и равни маште и мудрости пословица.

Књижевноисторијска раван

Кад неко прође многа искушења, каже се да је прошао сито и решето.

По том критеријуму ценимо Ршумовићев пут и дуго трајање.

Историја српске поезије за децу током два века постојања има

један заједнички именитељ или најмањи заједнички садржалац. Прва песма Луке Милованова „На књижицу за новољетни дар“ (1810), деци спремној на игру нуди: лутчицу као основну справу за игру, игрицу као антрополошки и културолошки феномен, птичицу као симбол за машту и освајање простора, рибицу као симбол за друге просторе, китицу, или цвет, као замену за лепоту и књижицу као извор знања. У њој су означени основни тематски простори певања за децу.

У свим тим просторима осликан је као на иконостасу и Ршумовићев

свет завичаја. Он је пресликан по моделу певања Милована Данојлића, његовог епског и лирског и јунака и јунака из стихова:

Размишља дечак о сунцу као о лепој причи Која се дуго преноси и кроз сећања множи („Крста Пепо после болести“).

И антологичар Драган Лакићевић теоријски уопштава битну карактеристику поезије за децу тврдњом да она „мора постићи склад 25 Милисав Савић, „Пишем песме кад ми мечка седне у главу“ у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 208.

и лепоту“ и да нужно садржи и „однос према уметности, поготово слици

као представи. Песма за децу је рам у којем се збива песма, у којој су

распоређени њени протагонисти, игра осећања, језик. (...) Дечја оптика

има суштинску везу с уметничком оптиком“.26

Заједнички именилац поезије за децу, у којем је сама песма извор

и циљ, рељефно означава Д. Ерић структуром „Недеља“. Она је цела у аури ведрине, топлине и светлости приче:

Недеља је

цвет који личи на свет у некој чаробној причи.

И Ршумовић песму често смешта у њено средиште („Посветна пјесма“, „Савјетна пјесма“, „Досјетна пјесма“…), указујући на тајну и загонетку стварања, или је помера у жанр басне и њене наративне основе, као у

песми „Једна басна безопасна“:

Хвалио се стари лисац

Пишем песме бићу писац

(...)

И гле чуда

Петао ћути ништа не сме

А лисац му чита своје песме.

Креативни поступак је јединствен и идентичан и када песму гради

од игре речима и звука, доказујући да је поезија за децу поезија афективне игре и „вид језичке игре“, као у „Оклагији“: Ок ок оклагија / То

је права магија. Или када афирмише забрањену тему љубав као један

једини филмски покрет лица у структури „О намигивању“ и открива да

је дечја песма увек сва у знаку „једноставности (која) улива поуздање“

или „тачна реч исказана изузетним поводом“:27

Један покрет трепавице

Лети попут беле птице

Од мог ока

До твог ока

Од твог ока

До мог ока

26 Драган Лакићевић, Антологија српске поезије за децу, Bookland, Beograd, 1995. 10. 27 Милован Данојлић, „Предговор“, 59.

Као река нежног тока

Као лане усред скока

Улепшава твоје лице

Улепшава моје лице

Један покрет трепавице.

Посматрајући Ршумовићеве домете под лупом критике, у њеном

златном пресеку, поезији за децу приступамо и као јавној ствари.

Правимо отклон од често доминирајућег здраворазумског приступа и тумачења у знаку упрошћених судова и анализом текстова који проблемски захватају више аспекатa конституишемо „смисао за целовито сагледавање“28 поетике.

Афективна игра као језичка и невербална комуникација у песми „О намигивању“ има карактер дубинске психологије. У знаку дубинске психологије је највећи део Ршумовићеве уметности. Битно је зато одредити шта то значи са становишта најновијих научних открића произашлих из анализе утицаја емоција на памћење. Истраживања

показују да успаванке умирују децу и помажу да брже заспу, што је родитељима сасвим довољан разлог да их певају. Истовремено се на тај начин унапређује памћење бебе.

С обзиром на то да малишани стари неколико месеци не знају да говоре, научници су за потребе овог истраживања пратили покрете бебиних очију и то колико задржавају поглед на одређеним призорима.

Бебама су пуштани снимци особа које им говоре веселим, неутралним

и љутитим тоном. Одмах након тога, овим малишанима су показиване

фотографије различитих геометријских облика.

Како би тестирали њихову меморију, истраживачи су поновили тест

пет минута касније и још једном наредног дана. Међутим, у поновљеном

тесту, бебама су показане по две фотографије различитих геометријских

облика – једна коју су већ видели и једна нова. Истраживачи су том

приликом пратили колико пута су малишани погледали коју фотографију

и колико дуго су на њој задржали поглед. Закључили су да се бебина

меморија није побољшала уколико је геометријски облик повезан са негативним, односно љутитим гласом који су чули, али су зато знатно боље памтиле облике које су виделе док су слушале пријатан и весео глас. Психолози закључују да позитивна искуства побољшавају бебин 28 Тихомир Петровић, Дете и књижевност (Критика о српској књижевности за децу), Дом културе „Жика Илић“, Лесковац, 1991, 17.

систем запажања и да бебама успаванка коју им мама или тата певају итекако делује пријатно и ствара позитивно искуство и зато стручњаци, као и наш песник, саветују родитељима да деци певају успаванке и

причају бајке и приче што је чешће могуће.

За разматрање по-етике, естетике и педагогије у поезији, нови научни налази су битни критици и објашњавају два питања: Ршумовићеву

филозофију и психологију стварања и дух и биће поезије за децу (1) и

услов и узрок, како је критика већ оценила, дугог трајања његовог дела

као наслеђа у српској култури унутар које књижевнојезичка уметност

има примарно место (2).

Критичка раван

У разматрању уметности Љ. Ршумовића под лупом критике полазимо од чињенице да се „књижевност за децу дефинише као комплекс

књижевних дела намењених деци и младима од три до петнаест година“

у којој се остварује „аутентична слика детињства и дечјег доживљаја

света“.29 Фокусу судова о његовој уметности у критичкој равни приступамо полазећи од следећих претпоставки:

– Књижевност за децу је у критици дефинисана као друштвена и културолошка чињеница (а).

– Књижевна критика је прихватила теорију да се „књижевни текст не може разјаснити само са литерарног аспекта (јер) његова уметничка вредност не егзистира изван естетских вредности“ (б).

– Вредност уметности се не може мерити само на основу интелекта, ни само на основу осећања (в).

– Критика је стабилизовала своје појмове и методе и књижевност за децу посматра у простору који је омеђен између њеног практичног утицаја и значења, с једне, и естетичке вредности, с друге стране (г).30

Као полазни критички критериј за поетику, етику, естетику и педагогију и поливалентне вредности уметности Љ. Ршумовића критичару

може да послужи „Предговор“ Душана Радовића у тестаментарној Антологији српске поезије за децу (1984). Његове магистралне идеје као 29 Василије Радикић, Змајево песништво за децу, ЗДИ, Нови Сад, 2003, 5. 30 Тихомир Петровић, Дете и књижевност, 243 – 250.

сонде спуштају се кроз слојеве структуре и доносе пресек снопова идеја богатог, сложеног и разноврсног опуса песника. Разматрамо аксиоме који су остали изван фокуса критичке пажње и анализе на стилским примерима елаборираним у анализи Ршумдана и трећег дела монографије „Од књиге до књиге (Чарна гора сарадника сунца)“.

Писан у загрљају смртне болести, „Предговор“31 је настао као свођење рачуна Радовића песника и критичара који трага за најбољим

песмама и означава суштине вредности поезије за децу. Као што је

Поповић изложио теорију ред-по-ред о лепој песми у целини, Радовић

је изложио теорију о структури добре и лепе песме за децу. Та теорија

је исходиште критике и тумачења поезије за децу и целином се може

применити колико на поетику антологичара толико и на Ршумовићеву

уметност.

Имамо на уму Радовићеве кључне аксиоме и чињеницу да полази

од одређења да су врлине добре структуре песме за децу „њена дужина“, да је „лепо обликована“, „племените песничке грађе, развијеног језика, богатог речника, неочекиваних призора и слика, изненађујућих спојева“

и да је као играчка духа „разумљива, логична, конкретна и прецизна“.

Лепота песме за децу се не исцрпљује у садржају, већ и „у вештини како је та чињеница казана“. Пред нама је таблица десет поетичких и естетички

заповести Ршумовићевог

учитеља. Она упућује на јединство и

разлике књижевности за децу и књижевности за одрасле:

Добра, успела песма брани себе, својом инвенцијом и интелигенцијом,

укусом и културом певања.

Добра песма је песма с мером.

Добра песма има онолико речи колико је потребно да би се доказала.

Добра песма је здрава песма. Она је заснована на здравом искуству,

на аргументима којима се може везати свет деце.

Добра песма мора бити наслоњена на неко искуство или доживљај.

Мора значити више него буквални податак из песме.

Добра песма је оно о чему пева и још нешто што се може повезати са

њеним садржајем.

Добра песма за децу мора занимати и одраслог читаоца.

31 Радовић је Антологију предао у мају а преминуо у августу 1984. године. Пронађени

„Предговор“ у рукописима, не мењајући нити додајући било шта, приредио је Матија Бећковић и тим поводом записао да је песник „своју последњу снагу потрошио састављајући ову антологију“ и „није се уштедео ни толико да заврши предговор“. „Напомена издавача“, у: Душан Радовић, Антологија српске поезије за децу, СКЗ, Београд, 1984, 353.

Она мора садржати обрт или значење које може обрадовати и већег

читаоца него што је дете.

Она мора имати још једну вертикалну димензију и значити нешто

друго сем онога што је деци речено.32

Имајући на уму аксиоме као божје заповести креативног духа и

дара који се обраћа деци и уме „да процени вредност садржаја и да му

да одговарајући облик и дужину“, Радовић је у антологију унео педесет и

седам песника, међу којима је најзаступљенији Ршумовић са двадесет и

шест песама, и тако извршио вредновање песника по налогу критичкотеоријски заснованих поетских, естетичких и педагошких заповести из

своје таблице.33 Уметник је, дакле, издржао и све антологијске критерије

у избору песама и није пао на испиту ни када је реч о елементима лоше песме. Та краћа Радовићева таблица садржи следеће критерије:

Њега „не одаје недостатак слуха“; он „није без духа, без језичке и песничке културе“; никада не остаје без „занимљиве идеје ни занимљиве приче“; он уме да се сети, управо онако како пева кад тврди да дете може населити сваку планету и урадити све, само ако се сети; он није међу песницима који се „крећу у уском кругу тема и језика, неспособни

за било какав подвиг“ и не измишља песме „без доживљаја, далеко од сваког искуства“; његове се песме и саме тумаче, јер су срезане као „најкраћи, најсажетији облик разговора“.34

Сва та својства и слојеве Ршумовићеве поетике смо већ илустровали. Прихватамо суштинске и аутопоетичке програмске стихове који илуструју Радовићеву теорију:

С моје тачке гледишта није ти ништа, То каза па га смаза.

Или:

Још нам само але фале.

У Радовићевим критичким и теоријским аксиомима Антологије

Ршумовић живи као стваралац чији је основни дар – хумор и уметник

32 Душан Радовић, „Предговор“, у: Антологија српске поезије за децу, СКЗ, Београд, 1984, VIII − X

33 „Ја сам тек на крају, по обављеном послу“, објашњава Радовић, „пребројао колико

ко има песама. Нисам мислио толико на писце колико на песме“. Исто, XVI 34 Исто.

који зна димензије својих идеја и игра се са децом, јер дубоко поима суштину и смисао феномена игре. За њега „игра је само поступак, начин да се савременијим средствима дође до неке слике или мудрости”. У критичкој равни особености стваралачке личности и

поетске вредности као суштина створеног естетичког језгра стају

у два Радовићева теоријска и критичка начела: „Поезија за децу обраћа се дечјој свести а не деци“ (1) и „песник мора бити мудар да би

деци имао шта да каже. Он открива деци да знају и оно што не знају

да знају“ (2).35

Ршумовић је писао добре и паметне песме, какве пишу „паметни

и даровити песници“ и зато је Радовић, следећи своје песничко учење

и поетичко опредељење да песме за децу морају бити „кратке, сажете, сведене на неколико речи и рима“, Антологију отворио Ршумовићевом

песмом „Шта је он“. 36 Кратка структура

обједињује основно естетичко

начело великог уметника – интелигенцију, коју је Радовић апострофирао још код Александра Вуча:

Деда му је слон

Тата му је слон

Ујак му је слон

Теча му је слон

И брат му је слон

Шта је онда он.

Међутим, када Радовић тврди да „дечји песници имају своје по-

себне песме за естраду“ и да „ту остварују ефекте који најчешће нису уметнички“,37 онда се то односи делом и на Ршумовића и на медијску и културолошку праксу која, из године у годину, добија на интензитету и оставља штетне последице у естетичком обликовању душе и бића детета и култури као наслеђу.38

35 Исто, XII

36 Радовићев „Предговор“ је један од „важнијих текстова у проучавању српске поезије за децу“ у којем се укрштају песник и антологичар.

Зорана Опачић, Наивна свет и фикција, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011, 23.

37 Исто, XIII

38 Детаљнији ставови Душка Радовића о проблемима и апоријама везаним за књижевност за децу, о врлинама једноставности и писцима и књигама налазе се у књизи

Душан Радовић, Баш свашта (Изабрани списи, приредио Мирослав Максимовић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

Медијску димензију или феномен „књижарског успеха“ уметности за децу Тихомир Петровић осветљава у монографији Књижевност и дете, која представља штампану

Осим теоријско-критичких учења и ставова Д. Радовића, песника

и уредника из чијег је шињела изашао, за разумевање и тумачење домета дела које већ живи као национално културно наслеђе у историји

вредности књижевности за децу, битни су и сродни судови Милована

Данојлића, песника и критичара, који је утицао на Ршумовића, постао

његов романескни јунак и дубоко продро у тајне и суштине стваралаштва за децу. Централна идеја његовог критичког и програмског

промишљања своди се на идеју да дечја песма, којој је „драга бесмисленост објективног света“, као и јасноћа и „романтичарске навике“, у битном, „не дугује своје име толико деци, колико детињству уопште, и детињству поезије“.39

Следимо битне поетичке и естетичке аксиоме из Данојлићеве таблице вредности унутар којих се у рецепцији, свом снагом, обасјавају

вредности уметности нашег песника:

− Захтев да се дечјој поезији призна „пуна равноправност са осталим родовима песничке уметности“.

− Теоријски принцип да у стварању дечје песме „пресудну улогу

играју јачина визије и вештина у обликовању“ а не схватање стихоклепаца да је она „средство за васпитање и забављање

деце“ и да се њена „наивност, зачудност и дечја отвореност према

свету не могу опонашати“.

− Оно чиме песник за децу осваја јесте „неочекивана, изненађујућа моћ непосредног поетског осмишљавања; фабула увек тежи извесном логичном реду и току, ограничавајући на тај начин облик“.

− Стално у матрици дечјег система мишљења, песник непрестано мисли о песми доступној деци и „сваки пут почиње од самог почетка, од првобитних веза међу речима, од непосредних изазова“.

− Знајући да дете живи у сваком човеку, песник за децу ствара као да призива дете на обред са свешћу да „оно што је дечје (М. Д.)

докторски дисертацију, у делу под насловом „Аспект прође (Књижарски успех)“, 60 – 64. Проблем који је маркирао Радовић захтева посебну анализу и не односи се

само на књижевност за децу.

39 М. Данојлић тврди да је свим песницима „заједничка дечја наивност гледања“ по

моделу песника Бранка Шимића (1898−1925). Он је сковао перспективу „чуђење у свету“, јер „једино нам се у детињству бесмртност чини могућа, једино се тада надамо да би се борба против смрти могла завршити човековом победом“.

Милован Данојлић, Наивна песма, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, 52.

у човеку, у природи, у стварима и у речима – незаменљива је стварност ове поезије“.

− Дечја поезија „задржава основне елементе певања – у првобитном облику и стању“ и у том смислу стваралачки је налог песника да „поступа мудро и целисходно“, јер је дечја песма „огољена, и истовремено врло строго осмишљена, ограничена“.

− У дечјој песми као наивној песми има места за све: „за хумор, за игру, за необавезно додиривање великих тема, за социјалну ангажованост, те за сваковрсне пописе живог света којим смо окружени“.

− „Изворна и чиста дечја песма не може бити неваспитана. Добар педагог увек ће се моћи њоме послужити, а да је при том не повреди. Уметничку лепоту не треба поучавати истини, моралности и племенитости, пошто се она сама тим начелима и осећањима дубоко надахњује“.

Региструјући улогу „уобичајених тема од којих се дечја песма нерадо одваја“ и животињски свет као изразито примитивну фазу „свести и деловања!“, Данојлић на крају апострофира да „у појавама природе, у животу флоре и фауне, широко се отварају путеви наивној уобразиљи; слобода интерпретације је изазовна; смисао и значења нису коначно утврђени“, и тако доказује да је све у игри и да је у дечјој песми наивност

„себи разлог и циљ“.40

Анализа је показала да је Данојлићево теоријско уопштавање и промишљање уметности речи такво као да је настало на темељу испитивања Ршумовићеве поетике и естетике. Нема става који је истакао а

који не може бити илустрован његовом песмом. На стилском примеру

антологијске песме „Хајде да растемо“ доказујемо Данојлићеве поетичке принципе и суштине психологије и филозофије стварања уметника као живог класика, како је већ означила критика. После поклича у реторици

наслова „Хајде да растемо“, песма врши ритмички и римовни регистар

из репертоара познатих употребних предмета: до стола, до столице, до кашике, до полици, и то је доказ јачине идеје, визије и уметничке вештине обликовања. Окончава се покличем који потврђује да је дечја песма игра, отклон од рационалности и позив у илузије: Растимо / Са ластама ластимо.

40 Исто, 39 – 65.

Друга

строфа промовише процес сазревања и однос родитеља и

песника према деци сав у знаку милоште: Соколице, делије, доколићи, а поентира идејом да се до циља мора доћи: Јуначине / Не бирајмо

начине / Растимо. Идеју растимо Душко Радовић је изразио, пози -

вајући децу да воле Београд: „Треба да растете и ти и дрво. Да дуго

живите и да вам дуго буде лепо заједно“.41 Његово београдско дрво код

Ршумовића постало је еколошко дрво поводом којег излаже теорију

образовања и васпитања и у деветој деценији живота пише песму

„Протест“, носи транспаренте и излази на протесте против уништитеља природе.42

Да би разиграо илузију, Ршумовић поступа мудро и целисходно, примарну идеју развија и варира у последње две строфе и, понављајући садржаје, показује како је песма природно ограничена а игра вечита и без краја. Наравно, дух певања је њена унутрашња садржина и смисао, јер открива дар песника који се изборио за слободу

детињства коју призива и поштује. Исто вреди и за лирско-рефлексивну структуру „Другарство“ или ритмичне и певљиве стихове

рефрена: Заједно смо лепши / Заједно смо јачи у којима педагог може наћи и себе.

Од књижевноисторијске равни разматрања елемената поезије и поетике Љубивоја Ршумовића и феномена игре и смеха као „озбиљне ствари” и њених елемената полази и историчар књижевности за децу, Миломир Милинковић. У критичкој равни он апострофира означену вредносну оцену да песник „обједињује традиционално и модерно“, носи „необичан дар за поетско обликовање локалног говора и изворног фолклора“ којим „плени и осваја широки аудиториј малих читалаца“.

Комуникацију остварује са одраслима у равни „етичко-естетске природе“, а са децом „премошћавањем генерацијског јаза“. Историчар књижевности за децу разматра оно што је Д. Радовић из теоријске равни пренео у примењену раван критике.

„Поука Ршумовићевих стихова“, тврди Милинковић, „исказана је онтолошким поетским моделима, који бар у методолошком смислу

искачу из оквира нормативне педагогије. У песмама он се игра и смеје, па игра и смех постају суштина и смисао његове поетике. Биолошки

и социопсихолошки карактер игре је у Ршумовићевим стиховима

одраз дечијег унутрашњег бића и начин на који дете ослобађа вишак

41 Душко Радовић, Баш свашта, 874.

42 Љубивоје Ршумовић, Фазони и форе 3, Лагуна, Београд,2020, 92.

енергије, док фантазија представља сферу у којој оно задовољава и

остварује своје духовне и визуелне представе о свету. Игра је и посебан вид и начин на који се досежу кристални извори хумора, као у песми о ципелама.“43

Телефонијада нуди низ алогичности које по форми и суштини одговарају природи и духу дечјег карактера, и то је заокрет о којем Радовић

говори на теоријском нивоу. „Смешна прашума“ дете заокупља „садржином приче о лаву који је остао без бркова“, што је увод у „инвенцију стилског исказа“ који демонстрира песма „Уторак вече ма шта ми рече“ у којој Јужна Морава узводно тече.

Радовићеву теоријску елаборацију феномена хумора и игре у предговору Антологији, Милинковић конкретизује на примеру смеха као елемента поетике и претпоставке игре. Она је „синоним за оптимистичку визију живота саздану магијом речи, у којој и песник учествује, на линији између поетског и баналног“. Уметник дидактику заснива на песничким контрастима или духовитим досеткама, исказаним у шеретском карактеру стихова, као у песми „Ако желиш мишице“. Причалачки карактер песме, духовита рима и необичан спрег речи мотивишу дете на игру у којој се забавља и учи. Прихватајући спољашњу форму песме, оно прихвата и мисаону суштину њених порука. Игра и песма постају

истовремено начин, метод и забава:“44

Ако желиш мишице ко гвожђе

једи црно или бело грожђе.

За разумевање и тумачење Ршумовићеве уметности под лупом историје критике, индикативна су и теоријска уопштавања Воје Царића

(1922 – 1992) о односу и вези између поезије и детета. Иако антологичар промовише логику певања и мишљења по моделу послератног револуционарног стварања света и новог укуса за лепо, у кратком уводу у Антологију изнео је неколико битних чињеница и теза које је Радовић

јасније и изнова афирмисао. Да би се разумео Ршумовић као „Змајев потомак“ битно је знати да у историји српске књижевности за децу дугој два века, истина без континуитета, Змајев опус од преко хиљаду песама

43 Mиломир Mилинковић, „У поезији Љубивоја Ршумовића смех је озбиљна ствар“, у: Љубивоје Ршумовић, Што на уму – то на друму, Пчелица, Чачак, 2012, 3 – 9. Исти текст аутор је штампао и у Историји српске књижевности за децу и младе, Bookland, Београд, 2014, 476 – 489. 44 Исто.

за децу живи као дечја Библија.45 Змајева песничка Библија била је у

знаку поетског облика и педагошких савета. Царић износи неколико

проницљивих запажања, каква су: Губило се из „вида да се детету може

само дати, а не одузети“. Или: „Деца улепшавају свој живот властитим

снагама. Сама стварају простор, време и облике, дакле, сама обављају

први посао људске мисли“. Или још: „Познато је да дете врло много учи

и да воли да учи. (...) а поезија треба да му буде разумљива сама од себе“.

Као синтеза и путоказ делују и критички судови: „Посматрајући

дете као читаоца, видимо да сва деца не могу, као ни сви одрасли, да

буду стални читаоци. Сва деца не воле једнако поезију, не доживљавају

је на исти начин, не осећају једнако потребу за њом. Па може ли се, онда, писати за њих као за некакву збирну именицу!“46

Ршумовића нема у Царићевој Антологији, али је очигледно да је освајао означене нове просторе поезије за децу. То нису били револуционарни простори под знаменом идеолошког пута за нови живот,47 већ простори стваралачке слободе, простори осећања Змајевог „специфичног смисла песме“ и простори разоноде, игре и обрта у садржини

којима је остваривао „ведре ефекте“, како је означио Царић и у свом манифесту промовисао Радовић. Ведре ефекте, сазнајне обрте и дух нових медија доноси, показује реторика наслова, структура „Браћу не

доносе роде“ и њен епилог:

Једног дана решио мој тата

За рођендан да ми купи брата

(...)

ДОСТА ЈЕ БИЛО БАЈКЕ

БРАЋУ НЕ ДОНОСЕ РОДЕ

ВЕЋ ИХ РАЂАЈУ МАЈКЕ.48

45 Воја Царић, „Поезија и дете“, у: Антологија савремене поезије за децу, Младо покољење, Београд, 1966, 5 –10. Царић за почетак српске књижевности за децу узима стихове Луке Милованова из 1810. године.

46 Исто, 8.

47 Царићеву Антологију у функцији мота отвара песма „На књижицу за новољетни дар“, написана 1810. године Луке Милованова, побратима Вука Караџића, која деци, спремној на игру нуди: лутчицу, игрицу, птичицу, рибицу, китицу и књижицу.

Јасно, реч је о симболичким предметима чије су суштине: игра, знање и слобода. Вук је записао да „заслужује место међу првим нашим списателима и дојакошњег и данашњег времена“.

48 Обрт и усмерење песма за „малу и велику децу“ и именовање суштине њене функције показује избор Горана Марковића Што на уму то на друму са поднасловом Одабране песме за малу и велику децу. Карактеристични су наслови циклуса који

Инвентивност песме налази смисао и израз „у говору самог детињства, који долази из бића које воли живот и припада му свим срцем“.49 Миларићев оглед припада најужем кругу целовитих критичких оцена Ршумовићеве уметности и налази се као „похвала Ршума“ и препорука дела у многим песниковим књигама. У књижевноисторијском аспекту тачна је оцена да припада „новом валу српске дечје поезије“ и да је ушао у „већ формирану јаку климу новог песничког сензибилитета“; да његова „поетика премешта дечји свет у пределе маште“ и

функционише на принципу продубљивања „поетике чудаштва, бизарности и нонсенсних играрија“.50 Последња два суда су оно што чини

уметничко наслеђе у књижевности за децу и српској књижевности

и култури.

Суштину поетике „слатког варања деце“ (Д. Радовић) критичар

види у стваралачком опредељењу и поетичком моделу: „Фанатизми, чудаштва, играрије, инвенцијски снимци, необична препознавања ствари доведени су код Ршумовића до јаких усијања, која диктира логика жеља. (...) Свет Ршумовићеве поезије налази се у власти апсолутне игре.“51 За нашу анализу, којом се у критичкој равни одређују место и вредности песника у историји српске књижевности и елементи поетике, битни су и следећи Миларићеви судови. Полазећи од две чињенице: да „моћима дечјег витализма Ршумовић критички означава и разграђује чуда парадокса модерних времена“ (1) и да „његова песма настоји продрети у аутентични духовни медиј детињства“ (2), критичар закључује:

„У његовој песми феномени савременог света појављују се у толикој мери и са толико истанчаном појавном сликом, да његову поезију, по тим одредбама можемо сматрати водећом у српској поезији. (...) На фону, на којем се изговарају Ршумовићеве разигране имагинативне матаморфозе, исписан је већи део савремене духовне сфере: бесмисао говора, лакорека празноћа, суровост природних закона, демистификација литературе и романтизиране народности, импулси за непрестаним ширењем слобода, потрошачка психологија, партистичка

објашњавају смисао Ршумовићеве поетике: Од игре до слободе, Молим вас децо, Телефонијада и Кад био ми неко рекао.

49 Владимир Миларић, „Песма живог тренутка“, у: Воја Марјановић, Дечја књижевност

у књижевној критици, Савремена администрација, Београд, 1982, 355.

50 Исто, 350.

51 Исто.

демократизација одбачених ствари, лукавство бирократског духа, похвала знању, хуморно лице персоналитета итд.“52

Уочљива су и три момента у песниковом приступу темама: деструкција идиличне слике света (1), осетљивост за феномене савремености (2) и велика разиграност песничке имагинације (3).53 Као један од врсних

српских теоретичара, естетичара и антологичара поезије за децу Владимир Миларић нуди антологијски избор за разумевање и тумачење и

открива поетско језгро стваралаштва за децу. Унутар избора и процеса вредновања налазе се и песме Љ. Ршумовића.54 У сажетом критичком и антологијском „Предговору“ постављене се координате које одређују

вредносну скалу и домете српске поезије за децу. Антологичар најпре

означава историјски заокрет у новој поезији за децу: то је шеста деценија двадесетог века. Претходница је А. Вучо а судеоници који спајају „традицију са модерношћу“, односно са Д. Максимовић, Б. Ћопићем и другима, „песници новог вала (који) враћају дечју песму из изгнанства дидактизма“.55 Нови талас песника, међу којима је и Ршумовић, доприноси „обнови дечје поезије“ и у „жижу свога поетског говора ставља магичне пределе аутентичне дечје имагинације“. Суштинска је његова оцена тема, мотива, структуре и рецепције нове поезије:

„Главне елементе нове дечје песме чине владалачка машта, неодољиве хуморне слике, разиграност свих структуралних елемената песме, мудрости детињства и ослањање песме на живу дечју инвенцију.

Окренута савремености и изузетно осетљива за феномене који свет детињства чине самосвојним светом, нова дечја песма испољава своје сугестивно присуство у времену“ (М. Ђ).56

Квалитет промене и заокрета исказан у форми дијалога са децом

и песмом Миларић оцењује као посезање за најчистијим озареностима детињства и смислом првог и невиног; окретање сведоброти

детињег односа према свету, загонеткама дечје вере и значењима поједностављеног; суделовање у зачараним стањима непрекидних

метаморфоза у просторима игре и замишљања. Квалитет промене и

52 Исто.

53 Исто, 354.

54 Владимир Миларић, Зелени брегови детињства (Антологија нове српске поезије

за децу), друго измењено и допуњено издање, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 1970.

55 Исто, 5.

56 Исто.

новину своди на четири поетска аксиома. У тумачењу аксиоми имају

теоријску, поетичку, естетичку и педагошку основу и откривају се као прабиће песме:

„Дечји песник открива свет детињства као аутономни свет и о њему

пева гласом судеоника (1). Из дечје поезије је отклоњен став посматрача и саветодавца (2). Пристајање на судеоништво у замишљању

специфичне дечје слике света постаје виза савременог песника (3).

Уморни утопизам педагогије, која брине о истоветности родитеља

и наследника, замењује се чистим и непатвореним утопизмом

детињства“.57

Означени поетички, естетички, етички и педагошки аксиоми су

у језгру Ршумовићеве уметности. И он песму ослобађа „демагошких

намера“, слави „чудо откривања“ којем се радује с децом и „подсећа

на првобитну човекову природу“. Његови интервјуи и аутопоетички

коментари непрестано показују како је певање о детињству заправо

начин да се оствари опстанак песме која се, како тврди Миларић, непрестано дослућује.

Илуструјући разлике у сличностима и јединство супротности међу српским песницима, историјски заокрет у поезији за децу илуструјемо и унутрашњим суштинама и идејама Рајка Петрова Нога. У његовој

поезији и поетици, насталим под мотом: Владимиру од којег сам се преписао, препознајемо и Ршумовићево поетско језгро. Он пева у песми „За наивне и будале“, полазећи од Миларићевих аксоима о наивном и чедном свету детињства детета-јунака који би да буде „мален ко некада“:

Не знам камо да се денем

Све ми смешно и све дирам

То одједном тако крене

Стварно ћу да експлодирам.

57 Индикативно је антологичарево тумачење новог таласа песника и суштине прабића песме у нашем времену. „Све слободе дечје песме“, пише Миларић, „јављају се на рубу отуђеног и усамљеног неслободног света, као што се и једноставност дечје песме јавља као ехо песме залутале у лавиринте интелекта. Дечја песма модерног

времена грађена је од парадокса, јер управо таква најмодерније говори своју поруку: уместо обећања за будућност које може до понуди уморни свет који не зна шта ће са собом, дечја песма нуди елементарни витализам детињства и наивистичку лепоту једноставног. Окрећући се према утопизму детињства и лепотама дечје имагинације, дечја песма показује – и деци и одраслима – једну природну и дечју визију будућег“. Исто, 6.

Тема и идеја апсурда и изокренутог света као изокренуте приче, почев од реторике наслова, у средишту је, као и код Ршумовића, Ногове

мисаоне структуре „У зао час и наопако“:

Ја не желим да се свидим

Дошао сам да се срдим

Питате ме зашто како

Ја све волим наопако.

Потрагу за тематско-стилским јединством поетских разлика заокружујемо идејом о спознаји света у рефлексивно-лирској структури

„Са родом сам рашчистио“:

Са родом сам рашчистио

Сазнао сам тајне ствари

Тата ме измислио

Ал не мари ал’ не мари.58

У Антологији српске поезије за децу Драгана Лакићевића Ршумовић је са дванаест песама најзаступљенији песник. То је повод да вреднујемо теоријски и критички модел антологичара како бисмо открили зрнце истине о вредности уметности нашег песника. Координатни систем антологије се креће око битних поетичких и тематско-мотивских тачака српске поезије за децу. Саздана је на „темељима велике традиције усменог певања и мишљења“ и ту је, показала је анализа, тежиште Ршумовићеве поетике, етике, естетике и педагогије (1). Игра и радост су гравитационо поље, или најмањи заједнички именитељ српских песника, „и једног и другог столећа“

њеног постојања, и то је Ршумовићево поетско опредељење. Оно се у познијим годинама постепено усмерава ка рефлексији, иронији и

сатири; према модерном животу и сентименталности, прошлости, свету детињства и дединства, као у песми „Кад мене не буде”, посвећене унуку-имењаку и адресиране на „З. П. Дубаи“ (2). Том песмом затеже се стваралачки лук, заокружују поетика и живот и „на даљину“ дружи

са унуком:

Кад мене не буде – тебе ће бити Љубивоје нежни сеновити.

58 Рајко Петров Ного, Родила ме тетка коза, Свјетлост, Сарајево, 1997.

У оба вида певања поезију он мисли као „облик увођења деце у живот“. Његов савременик Мошо Одаловић каже да Ршумовић пева са свешћу „да због деце све постоји“.

У равни универзитетске критике

Први и једини научни зборник Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 59

који приређивачи називају монографија (!?), последњи је покушај

комплексног вредновања уметности песника поводом шест деценија

стварања. Скуп је темељно припреман. Учесницима је понуђено девет-

наест тема које обухватају суштину уметниковог дела. Међу темама су: концепција детета и детињства, фолклорни елементи, однос естетског и васпитног, игра и нонсенс у поезији, популарна култура, завичајност, прозни и драмски опус, стил и језик, компаратистичка истраживања, заступљеност у настави, рецепција дела у другим медијима, педагошкопсихолошки значај, различитост

Пошто смо до Зборника дошли после окончане властите анализе, приказујемо га у светлу својих налаза и потенцирамо идеје универзитетске критике које објашњавају структуру наше монографије. У уводном реферату Драган Бошковић тумачи песничке теме: знакове ништа, игра и слобода, пореди Ршумовићеву поетику са поетиком Растка Петровића, Црњанског, Андрића и Киша и дефинише нови појам поетика ршума као феномен „трагања, разигравања, експерименте, ломове и сву ’агресивност’, коју је у најпозитивнијем смислу, српска

књижевност и култура од авангарде до данас поетички исказала да би

себе конституисала као врхунску литературу и културу“.61

59 Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019. Научни скуп је одржан септембра 2018. године и њиме је обележена шездесетогодишњица песниковог рада.

60 Зборник у првом делу доноси „Грађу за библиографију Љубивоја Ршумовића (1957−2018)“ коју је урадила Татјана Богојевић и она садржи 1800 библиографских

јединица.

У другом делу штампана су два уводна предавања; у трећем једанаест историчара

српске књижевности, филолога, методичара и педагога осветљавају поетику писца; у четвртом и петом делу истражен је педагошки значај Ршумовићеве уметности и

анализирано дело као садржај у настави. 61 Драган Бошковић, „Када то није ништа или од игре до слободе: Поетика ршума у српској књижевности“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 277.

Феномен риме као уметничко језгро поезије и поетике у средишту је анализе другог уводног реферата. Полазећи од налаза Милована

Данојлића, који је тврдио да је Ршумовић „страсник пуне вербалне

сонорности и савршено подударних рима“,62 лингвиста Милош Ковачевић испитује необичну употребу риме као језичко-стилску особеност Ршумовићеве уметности на примеру збирке Зов тетреба и закључује да је рима „стилско-језичка доминанта (ове) еротско-сатиричне збирке.“63

Иновативно у педагошком слоју представља иницијалну и једну од средишњих идеја наше анализе. Суштину поезије и поетике у Зборнику

означава вредновање историчара и теоретичара књижевности за децу који тврде да трају као „виша школа поучности“.64 Позивајући се на педагоге, неки критичари оцењују да је по среди феномен доживљајне педагогије, јер Ршумовићева дела и уметност „одишу васпитном и просветитељском основом за педагогију доживљаја“, креирају ситуацију или се интерпретацијом „креација спонтано креира сама.“ 65

Код уметника је, и то је суштина његове креативности и трајања

и пут од детињства поезије ка поезији детињства − „морално-педагошка тенденција посталa делом књижевне структуре“.66 Анализа методичара-практичара учинке поезије у настави то доказује у две равни: у равни толеранције и развијања уважавања, као интегративни елеменат повезивања српског језика и математике (1) и у равни подстицаја ликовног стваралаштва, у сфери музичких игара и музичке културе (2).67

У истој равни се могу посматрати однос и веза естеских и васпитних елемената у поезији као део структуре Ршумовићеве уметности и наших критичких оцена. Тај феномен критичари, методичари и педагози

62 Милован Данојлић, „Риме Љубивоја Ршумовића“, у: Наивна песма: огледи и записи о дечјој књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2004.

63 Милош Ковачевић, „Стилско-језичке доминанте у Зову тетреба Љубивоја Ршумовића“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 287.

64 Тихомир Петровић, „Дело Љубивоја Ршумовића − виша школа поучности“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 321.

65 Бране Р. Микановић, „Педагогија доживљаја у књижевном делу Љубивоја Ршумовића“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 443−456.

66 Ненад Р. Кебара, „Другостепеност моралне поруке у Ршумовићевој поезији за децу“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 343. 67 Видети шире у радовима реферата осам истраживача и практичара који у петом делу зборника истражују уметност Љубивоја Ршумовића у настави, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 459−513.

посматрају као право деце на детињство68 или, како мисли савремени романописац „да је битно да дете дуго у човеку станује“.69 Пред очима ми је из професорске праксе слика на вратима вртића на којима је великим словима била исписана Ршумовићева песма „Другарство“. Дакле, оно што је започело са грамафонским плочама и збирком Ма шта ми рече, у телевизијским емисијама и на филмским тракама и књигама, наставило се Фазонама и форама и песниковом живом мисијом и

одисејом, и као ршумијада траје без конца и краја. Хамер на вратима

је симболички знак живог класика. Последица вредновање уметности

и визије и мисије несумњиво је чињеница да је једна приватна школа у

Сопоту понела име уметника.70

Иако до зборника Књижевно дело Љубивоја Ршумовића о живом класику није било исцрпних научних радова, убрзо се појавио још један, обимом неупоредиво мањи, у којем је, под лупом универзитетске

критике, проблемски анализирана његова уметност. Зборник доноси шест теоријски заснованих радова критичара чија је специјалност дечја књижевност. Уоквирује га по интенцији сродна уводна реч Зоране Опачић о феномену Ршум као ствараоцу пониклом „из модернистичке поетике“. Ршумовић је писац који „представља парадигму модерне слике детињства и теорије игре”, који је, како је показала и наша анализа, помирио „диспаратне слојеве културе – фолклорну традицију и нове медије, високу и ниску културу, урбани и сеоски однос према животу – као и опозитне тонове певања“.71

Страхиња Д. Полић испитује аутопоетичке ставове сажете око питања уметничког стварања и аутобиографије као круцијалну тему више песничких збирки, односно критичко поље које смо у монографији

именовали одредницом аутопоетички коментари или биографија

писаца и биографија дела. 72

68 Јелена П. Вељковић Мекић, „Поезија Љубивоја Ршумовића“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 323.

69 Бранко Милорадовић, Белонина деца, Пресинг, Младеновац, 2017, 30.

70 Реч је Образовном центру Sopot Hill „Љубивоје Ршумовић“, који обухвата децу у вртићу, основце и средњошколце.

71 Зорана Опачић, „Стваралаштво Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића (приредила Зорана Опачић), Библиотека „Димитрије Туцовић“, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 9. и 10.

72 Страхиња Д. Полић, „Зашто о себи – песничко (само)обрачунавање Љубивоја Ршумовиа“, у: Ршумљубље, 11−26.

Мултимедијалност је тема Тамаре Р. Грујић и у њу је укључена уметникова „инвентивност и оригиналност песничког израза“. Основни

налаз садржи већ прихваћен вредносни суд да је то „дело у потпуности

мултимедијалног карактера“73 и да је и та чињеница допринела трајању, слави и популарности уметника и његовог дела.

Тумачећи свет бајке и везу и однос поезије и позоришта,74 Ивана С. Игњатов Поповић тачно уочава да уметник у бајкама „варира познате мотиве“, богати израз „римованом и мелодичном реченицом“

и хумором. Његова је идеја водиља и „становиште да готово нема разлике између бајке и живота, јер бајка је живот или је живот бајка“.75

Ршумовић је на време осетио потребу за мултимедијалношћу, спознао

суштину позоришта које треба да поучи и забави, па је деци говорио:

„Драги другари, кад вам душа мира иште, журите у позориште! Лепоте се ужелите, пуну салу населите. Не постоји друга сила, бајка вас је одгајила“.76

У тумачењу романа Заувари као повратку детињству Николина С. Шурјанац полази од идеје да је пишчева завичајна линија „једна од кључних поетичких линија“.77 Златни пресек критике о феномену ршумијада или о уметности Љубивоја Ршумовића ми смо извели под мотом Сент Егзиперија: Ја долазим из детињства, тамо је мој завичај. И Шурјанац, полазећи од песникових аутопоетичких коментара и интервјуа, сведочи јединство уметничког дела и континуитет идеја. Роман као документ о срећи, како поднасловом ближе одређује његову структуру и сликовно-идејне основе уметник, настаје као враћање дуга завичају и пореклу пет деценија после песме Заувари и афирмише дечји језик као, како сведочи писац, „најизворнији језик од свих постојећих“.78

73 Тамара Р. Грујић, „Мултимедијалност у стваралаштву Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље, 37.

74 Љ. Ршумовић је добитник награде „Мали принц“ Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици за изузетан допринос развоју културе и сценске уметности за децу.

75 Ивана С. Игњатов Поповић, „Драмске бајке Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље, 41.

76 Позориште „Бошко Буха“: 70 година (уредници: Милена Деполо, Ана Јанковић), Београд, Позориште „Бошко Буха“, 2020.

77 Николина С. Шурјанац, „Повратак детињству у роману Заувари Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље, 87.

78 Зорана Опачић мисли да Зауваре „покреће прустовска потрага за изгубљеним временом наивног бивања“.

Зорана Опачић, „Стваралаштво Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље, 9.

Међутим, све то показује да постоји и веза Ршумовићеве поезије

са историјским токовима и развитком српске књижевности, јер он „наставља континуитет модерне српске поезије за децу“. 79 Овакав суд упућује на сродност романа са другим делима уметника. У том

смислу структуру романа Вид из Таламбаса испитује и Јелена С. Калајџија и закључује да писац „иновира савремени српски роман за децу“.80

Иако је у зборнику са округлог стола штампана као додатак, најзначајнија је студија Зоране Опачић која осветљава особености и

значај стваралаштва за децу. Као вредан истраживач, она налази спој усмене традиције и модернизма, народску разборитост и убрзани

градски ритам, модерни језички израз и доживљај света, природу

телевизијског жанра као елементе иновативне поетике и потенцира

„хибридност и интермедијалност: кретање од књижевног ка медијском

тексту и обрнуто“. Пошавши од модернистичког концепта, апостро-

фира кључне теме и стваралачке поступке. Песник је у књижевност

за децу „успео да угради поетику Ршума“ (подвукла З. О.) и „сме -

ло комбиновао слојеве културе, карневалски изокретао поредак и устројство света, играо се језиком и формом песме, лексиком, смишљао неологизме, користио се народним изрекама, смело преобликовао ликове народне књижевности, примењивао медијске формуле у писању, подсмехивао се васпитним конвенцијама разумевајући дечју природу а опет, са друге стране, успостављао сопствени васпитни образац“.81

У равни универзитетске критике зборници Књижевно дело Љубивоја

Ршумовића (2019) и Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића (2022) продубљују прву фазу критике, када су о писцу претежно писали песници, новинари и антологичари, и, парцијално, тек по неки критичар. У двадесет и шест радова двадесет и девет критичара осветљава суштину феномена уметности Љубивоја Ршумовића која траје шест

79 Видети студију Јована Љуштановића „Поезија за децу Љубивоја Ршумовића и

историја српске поезије за децу“ у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, 309−320.

Аутор тумачи средишњи вредносни суд Душка Радовића о месту песника у историји

књижевности и култури. Студија је значајни прилог разумевању и тумачењу историје књижевности.

80 Јелена С. Калајџија, „Текстуално време у дистопији Вид из Таламбаса, (Намор за омладину) Љубивоја Ршумовиа“, у Ршумљубље, 67.

81 Зорана Опачић, „Ишчашена зеница песме: О особеностима певања за децу Љубивоја Ршумовића“, у Ршумљубље, 117.

и по деценија. Објављивањем ових зборника јасно је, пошто је већ ушао у букваре, читанке и факултетске програме, да његова уметност више

није изван радара научне и универзитетске критике.

Раван антологичара

У антологију Дечја поезија српска (приредио Бора Ћосић) Ршумовић

је ушао са три песме а да није имао ни једну штампану песму, а камоли књигу. Приређивач је написао да „већ сада, и са својих десетак песама

намењених деци, сведочи да се налази на главној траси интересовања

и значаја савременог дечјег песништва“.82 Из перспективе Ћосићевог

пророчанства значајно је видети како су песника вредновали остали антологичари.

Драган Лакићевић полази од три аксиома: „Детињство се збива у породици и природи“ као „доба сазнања себе“ (1); поезија за децу има за циљ да одгонета и претпоставља, звукове, музику воде, птица, ветра, лишћа“, јер дете жели да „сазна немушти језик” (2); „одрасли делају, деца сањају“ и „устројство света се може променити само у машти, песми и причи“ (3).83

И у његовим аксиомима налазимо цели дух песника. Заједничко поетско и етичко језгро илуструјемо на стилским примерима Ршумовићеве песме „Лако је пруту“: Лако је пруту да се соколи / Док бије децу њега не боли и Моша Одаловића „Друже тата“: Друже тата, / кућни команданте, / деца расту – / ал’ батине памте. // Ништа страшно, / и ту лека има: / вратићемо твојим унуцима. Наравно, и ово поетско језгро развило се из Радовићеве идеје: Родитељи, туците децу чим видите да на вас личе.

Антологија Слободана Станишића Дете је најлепша песма, настала у знаку два века српске књижевности за децу, обухвата две стотине песника, међу којима је незаобилазни Ршумовић заступљен са пет песама. Антологичар Станишић полази од чињенице да је стваралаштво

за децу у Србији данас, два века од настанка, „веома развијено“

и да су

82 Дечја поезија српска (приредио Бора Ћосић), Матица српска, Нови Сад, 1965.

„И те неке 1965. године догађа се за мене једна важна ствар, важна бар што се литературе тиче. Наравно, те песме су биле емитоване у радио емисијама, и биле компоноване и певане, али су штампане тада – први пут!“

Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 48. 83 Драган Лакићевић, Антологија српске поезије за децу, 5 – 11.

после Змаја „градили сопствени пут“ и остварили „врхунске домете“: Б. Ћопић, Д. Радовић, М. Антић, Д. Лукић, Г. Витез, С. Раичковић, Љ. Ршумовић, М. Данојлић, Д. Ерић и други.84

Уводни текст се не упушта у вредновање појединих песника, али антологичар посредно то чини конституишући вредносне кругове око дела појединих песника. Антологија је састављена из три дела: Змај са руменом јабуком, Кад испливамо из нашег стана и Земља снова и

маште. Унутар сваког дела пет песника обележавају круг сродних стваралаца. Круг Ршумовић (и Ршумовићеви) налази се у другом делу и међу онима који представљају вредносни критериј. Такви су још и кругови: Змај, Б. Ћопић, Д. Радовић, Д. Максимовић, М. Антић, М. Данојлић, С. Раичковић, Д. Ерић, Д. Трифуновић, П. Зубац и други.

За разумевање Ршумовићевих домета у историји српске књижевности

за децу и култури, јер он траје као „поштовани живи класик“ и медијска

личност, битне су оцене о дугом трајању, утицајима и подстицајима на

ствараоце којима је оставио наслеђе као вредност. И сам настављач

Радовићеве поетике и логике да се у медијима „пречице (стиже) до дечје свести“, историчари књижевности су означили да је Ршумовић извршио снажан утицај на песнике „средње генерације“: Владимира Андрића, Драгомира Ђорђевића, Попа Д. Ђурђева, и „нове генерације“ − Дејана Алексића, Бранка Стевановића и друге.85

Јован Љуштановић, један од најтемељитијих српских историчара и критичара књижевности за децу, уочава да у њој крајем прошлог и почетком овог века „преовлађује поезија која тематизује чињенице из свакодневног дечјег и породичног живота и која се ослања на однос слободног и самосвесног детета према свету“. Међу живим класицима, а сви су присутни у антологијама које смо представљали, налази се Ршумовић, и „њихово присуство на јавној сцени доноси оно културно зрачење које чува уметничке и културне стандарде и залога је најдубље везе ове литературе са сопственом традицијом“.86

84 Слободан Станишић, „Реч унапред“, у: Дете је најлепша песма, Bookland, Београд, 2007, 6.

85 Зорана Опачић, Наивна свест и фикција, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 33. Иако је састављена од радова који нису писани са априорним циљем, књига је драгоцена за разумевање историје и поетике књижевности за децу. Индикативни су наслови три дела: „Од традиционалног до модерног и натраг“, „Школско дете и књига“ и „Везе српске и европске књижевности за децу и младе“.

86 Јован Љуштановић, Књижевност за децу у огледалу културе, 165. Књига доноси низ огледа и студија које паралелно проблемски разматрају елементе поетике књижевности за децу и развојни лук овог стваралаштва.

У Срцологији, антологији љубавне поезије за младе Слободана

Станишића, Ршумовић је заступљен са четири песме: „Прва љубав заборава нема“, „У заседи иза петнаесте“, „Не знам шта је тим женама“ и

„Доста је глупоће“. Антологичар уметника вреднује у равни са класицима

српске поезије за децу: Змајем, који „представља прво слово и завршну тачку“ српске поезије за децу; Десанком Maксимовић, која плени

поетским надахнућем, способношћу да изненади и универзалношћу

порука песама које се рецитују у школи; Бранком Ћопићем, који траје у знаку певања и сликања „удара срца у ђачкој клупи“ и стихова који

су „неодољиви и недостижни по снази доживљаја, духу и, пре свега, осећању“, какви творе песму „Мала моја из Босанске Крупе“; Мирославом Антићем, знаменитим по томе што је збирком Прва љубав (Плави чуперак) први легитимисао љубав у поезији за децу, песника који је, по Ршумовићу, „опесмио Војводину“ и чија је поезија отпорна на пролазност и кога воле и напамет знају генерације; Драганом Лукићем, чију поезију подједнако красе хумор и емоција; Душаном Радовићем, „који је остварењима недостижан, понекад оштар истином коју саопштава,

сатиричан према животу и свету који нас окружује, зна да притисне

емотивну жицу“.

Вредносно златни пресек антологичара илуструјемо кратким

поређењем тематско-стилских сличности и разлика поезије Стевана

Раичковића (1928−2007) и Ршумовића.87 Четири Раичковићеве књиге потврђују три аксиома уметника:

Монашку посвећеност стваралаштву формулисану лозинком: Поезија

је мој занат младом читаоцу он је саопштио у форми тестамента (1).

Исту лепезу тема, као и у поезији за одрасле, која открива доживљаје

и мудрост умних људи (2).

Стил и дух искусног писца, који црпе поетичка врела из света детињства, сећања и ратних успомена (3).

87 Брижљивом песниковом руком урађен, осми том Сабраних дела доноси у четири књиге замашан део Раичковићевог опуса – стваралаштво за децу: Велико двориште (1955), Гурије (1962), Мале бајке (1974) и Слике и прилике (1960. и 1984.). Осим што га сврставају у ред значајних писаца за децу, књиге прозе Велико двориште и Мале бајке и поезије (Гурије и Слике и прилике) бацају светло на комплексну стваралачку

личност писца. Идеје, стилске поступке, однос према средишним темама књижевности за децу (завичају, рату, свету детињства и успомена, песми и поезији) зато се морају посматрати у контексту целине стваралаштва.

Видети нашу монографију Пјеснички кругови Стевана Раичковића, ЦАНУ, Подгорица, 2012.

Први поглед на Раичковићеве аксиоме стваралаштва за децу показује да оно настаје под сенком рата, што није случај са Ршумовићем.

У „Аутобиографској белешци“ уз књигу Велико двориште бележи: „Не бих могао да се закунем да сам запамтио своје родно место. (...)

Отишао сам из њега кад сам имао две године. Од тада па до данашњег

дана одвија се моје безуспешно трагање за завичајем. Уместо једног –

пронашао сам многе“.88 Завичај према којем Раичковић не може јасно

да се одреди, а увек у светлу сеоба и ратног детињства – исходиште је

исповести у причама о глади, оцу, мајци и брату. Наспрам Раичковића, Ршумовић има један једини завичај као свој највећи свет и сјај на прагу, апсолутно му је предан, а рата се једва присећа.

Значај успомена је пресудан као услов настајања не само Малих бајки, већ и као садржај и структура Раичковићеве поезије. Нису пресудни писац и биографија писца, коју сви могу да виде, већ

оно што „нико не види како свуд куда корачам вучем за собом као

неке луфт-балоне − моје скривене успомене (подвукао М. Ђ.) које су и за мене самог изгубиле прве размере овог реалног

живота

коме се сви налазимо.“89 У тој равни светови два песника су слични и

истозначни.

Компарацију два песника, која захтева студију, уоквирујемо пресеком последње књиге Раичковићеве тетралогије за децу, Слике и прилике (1974). У њеној првој равни открива се песникова тежња ка простору, слободи и игри и инвентивни дух који струји кроз лирску структуру „Ветрењача“. Ршумовићева језичка игра и песнички стил рађају причанку и певанку а Раичковићев цртанку:

Из оџака ено дима: Цртанку у небу има.

У другој равни налази се изазов поезије, и то не само за децу. Изазову се песник повинује, јер у његовом

избору дела нема места у којем се може препознати дух импровизације. Изазов је дефинисан принципом

језичке игре као стварања, код Ршумовића то је рима:

Чик да летиш, чик, Са слика на слик!

88 Стеван Раичковић, Велико двориште, СД 8, Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, СКЗ, Београд, 1998, 10. 89 Исто, 195.

У трећој равни, у перцепцији света, дефинисан је феномен песничке

слике. Она је увек чудна, што именује реторика наслова „Чудна слика“, и као таква присутна од прве до последње песме. Ршумовићев дух је

потпуно сродан, јер и он долази из простора у којем се, како наглашава, мисли у сликама и тврди моје су песме слике.

Код Раичковића је означена способност препознавања и мишљење слике, и он показује разлику између своје перцепције и перцепцији других: (Још да додам: слику ову Сви сем мене прозор зову).

Песник је различит од свих, штрчи, рекао би Ршумовић, и у прозору види слику, док сви остали увек виде – прозор. Инвентивни дух налази игру као потребу и израз дечјег духа.

У четвртој равни дефинисана је Раичковићева бит природе као песме тишине и трава, уточишта и заклона и квалитет разлике према свим другим звуцима, играма и доживљајима света. Присетимо се Ршумовићевих сродних исказа: „Људи и природа су у нераскидивој

вези“ и „Игра је императив детињства. То је, такође, природа удесила“.90

Из те климе духа израста поезија:

Засвира тако фрула.

Засвира клавир.

Али никад се није чула

Из ње тишина ил’ мир. (Воденица)

У овој равни огледа се Раичковићев слух за тишине; биће песника различито од других и способност да чује и оно чега нема, или да у свакодневном нађе дубљи, скривени и непознати смисао. Своју документарну поетику Ршумовић је заснивао на аутобиографији.

У структури и слици стилског израза В. Филиповић тачно оцртава чудне и тајанствене пределе осветљене у Великом дворишту као Раичковићеву слику света детињства и позног доба и „најприснији мотив лирике“: „Док ово позније доба, мада сјајно и свечано, ипак у неспокојном обожавању и заносу, стално узлеће у нешто замишљено, а често је осенчено неким јадом, кајањем и сетом растанка, растрзано у чулној страсти − поднебље детињства је дуготрајно и неисцрпно по оном 90 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 10.

обиљу афективних садржаја и радости које у себи скрива и спонтано

придоноси нашем сећању. Детињство је у правом смислу речи кристално у наивности чулног пријема ствари“.91 Наша анализа Ршумовићеве

уметности као ршумијаде сагласна је са овом психолошком критиком.

Размотримо у том смислу, на крају, само именик Раичковићевих

Слика и прилика у којем се откривају дуга и лепеза свих језичких игара

и игре духа. Исту игру твори континуитет идеја и јединство Ршумо-

вићевог дела, који измишља речи и служи се нонсенсима, и Раичковића,

који их поетизује. Пред нама су два Homo Poetikusа:

Вучина, према коме су сви други „трице и кучина“;

Ананије, који се „сећао оног што је заборавио“ и „лагано уз планину

завио“;

Пантелија, за којим сви шапућу: „Иде делија“;

Јездимир, који „био је господин и остао. Такав се родио, а не као неки други – постао“;

Лукијан, који језиком потврђује свој идентитет и на примедбу: „Смрзнуће вам се свиње, о, деда Лукијане“, одговара: „Па нека се учиду ... не-ка-се-у-чи-ду...“;

Захарије, за кога песник каже: „Памтим га и ја“; Розалија, која га дарује: „Зими топле семенке ил кестен што се пуши.

С пролећа: Излазим с трешњама закаченим о уши...“.

Следи их Немања, с којим „улазим у ову причу, без неког спремања“;

Микаило „на вашаришту с мечком која танца“; Рафаело, циркуски лик, неостварени маестро и тако даље.

Пред нама је низ имена од музике и поезије и од древности духа и памћења! У овом осећању скривена је и откривена, што је бит симбола и симболичности поетског језика − уметничка вредност поезије за децу. Рекапитулирајући корпус дела о деци и показујући да, као и Ршумовић који је на сличан начин означио своје антологијске песме и књигепројекте, има критичку свест о делу, Раичковић наглашава:

Ведрији део мог детињства „са неким сенкама рата“ je у Великом дворишту; Предели „детињске маште“ су у стиховима Гурије; Оно што је остало изван њих обухватају Дружине под сунцем и Ветрењаче укоричене као Слике и прилике.

91 Вук Филиповић, Поезија и поетика Стевана Раичковића, Јединство, Приштина, 1976, 176.

Када смо код аутобиографије вреди поставити оквире за компаратистичку анализу поезије Матије Бећковића (1939) и Љубивоја Ршумовића, јер она упућује на везу и однос према кључним темама: детињству, завичају, игри, страху и сиромаштву,92 посебно у равни у којој се рачва

и усмерава ка одраслима.

Комплексној теми света детињства, завичаја, страха и односа према језику на примеру Бећковићеве поеме „Чији си ти, мали“ присту-

памо, као и у случају Ршумовића, користећи као доказни (поверљиви)

материјал: а) текст поеме и поезију, б) експлицитне аутопоетичке

исказе аутора и в) интервјуе песника који одређују смисао и значење

поеме, јер су од значаја за тумачење и разумевање поезије и поетике

Бећковићеве.

У

компаратистичкој равни од примарног је значаја одговор на

питање: одакле као ментална слика у психолошком смислу почиње ова Бећковићева поема? Она почиње од прве свести или пра-свести о себи и свету, дакле, из оних слојева свести и подсвесног које је јаче од јаве. Дужина, дубина и интензитет таквог памћења, по социолошким теоријама потврђеним у пракси, одликују духовно велике народе „чије памћење сеже пре памћења“. Бећковић је изданак једног таквог народа који живи у миту и памћењу. Једино се у таквом схватању човек спрема за дан када ће почети да живи крилатим говором „у памћењу рода и племена“93 или како пева: Чини ми се нисам још знао за себе. 94

То је свест која је васпитавана на принципима мудрости праксе или опстанка људи и народа у борби за оскудан живот из какве, показали смо, пониче и Ршумовићева уметност. Критика ће, осећајући проблем зато отворити дилему: да ли је код Бећкoвића „језик склизнуо у песму“ или је „песма склизнула у језик“,95 слутећи да је

пошао од нечег сталног и трајног у променама, што је одлика његовог

92 О феномену сиромаштва у српској књижевности видети изврсну студију Тихомира Петровића Сироти Срби (Сиротиња у српској књижевности), Банатски културни

центар, Ново Милошево, 2019. Монографија аналитички документује српски дух и

историју.

93 Борислав Михаиловић Михиз, „Личне заменице Матије Бећковића“, поговор у: Матија Бећковић: „Рече ми један чоек“, Сабране песме, књ. II, Београд, 1990, 212.

и 214.

94 Матија Бећковић: Чији си ти мали?, Сабране песме, Београд, 1990.

95 Ратко Божовић: „Игрокази Матије Бећковића“ у зборнику: „Поетика Матије Бећковић“ , „Октоих“, Подгорица, Филозофски факултет, Никшић, 1995, 16.

стила, и света који нестаје зато што је у њему све исто: Рекли су и мени

што се свима говори.

Песникова свест се развија независно од поука и искуства, следећи ону тврду стазу, за Андрића то је била вишеградска стаза света

детињства, које је пресудно песниково искуство у стварању новог

света, и иде управо, по законима дечије свести и њене вере у судбину, а за Ршумовића то је био пут у завичај у који се иде размишљањем: Али

као што је писано иза оваквог почетка.

Занос света детињства у завичају и занос игре побеђују поруке и искуство, потврђујући да је несвесно јаче од свесног, прецизно и комплексно одређује Б. М. Михиз. Тај свет је плод трајне носталгије за „духовним завичајем“.

О месту света детињства и завичаја у својој биографији и поезији, као нечему што га поседује и одређује, Бећковић, одговарајући на пи -

тање коме највише припада, суштински каже исто што и Ршумовић у

аутопоетичким коментарима и суштином своје поезије: „Одлучујем

се за Веље Дубоко. Можда најпре зато што му је име такво скројено да

покрива и оно што постоји и оно што не постоји. Име од два придева

која се пишу великим словом.

Недостаје им именица, па се не зна ни шта је веље ни шта је дубоко. Делује као измишљено, а није. Ништа

што је измишљено, а нема покриће на земљи, не може да траје. Док

сам у њему живео, чинило ми се да нисам одатле, а што сам се од њега више удаљавао, више сам му припадао: После Адама нема човека без пупка. 96

Анализа, дакле, показује да суд има упориште не само у поезији, већ и у експлицитним песниковим исказима. Веље Дубоко је песников

битак из којег се развио, имагинација и стварност („делује измишљено, а није“), услов и пупак спознавања везе са светом и поетике трајања („што

нема покриће на земљи, не може да траје“) и компас и висак кретања

ка ширини и дубини света („што сам се од њега више удаљавао, више сам му припадао. После Адама нема човека без пупка“).

Као и свет завичаја, и феномен игре је у свету Бећковићеве поезије врло комплексан и импулс сваке креативности о којем непрестано пева и у аутопоетичким коментарима казује и сам Ршумовић. И док Јован Делић, осветљавајући однос песника према језику и упоређујући га са Његошем, каже „Бећковић се игра“, Ратко Божовић анализира филозофски смисао игре и тврди да је она услов померања 96 Матија Бећковић, „Сви пред огледалом“, Стварање, Титоград, бр. 11–12, 1994, 850.

„границе творачког бића“ и израз духовне творевине. Игра је израз ирационалног. „Његово песништво настало је“, изричит је критичар, „на темељу игре“, као „жива потврда онтолошког витализма игре“.97 И хипербола страха, иронија и хумор, према томе, плод су те игре као творевине поетског духа и његовог израза упозорења. На пољу одступања од норме, видимо, настаје и услов поеме:

И као да сам се тек на некој трешњи

Сетио да ме ноћ може престићи

И пре мене спустити се на Земљу.

А ноћ – то је страх и нова менталном сликом изражена психолошка

призма кроз коју дечја свест драматски доживљава и спознаје оскудни

живот и сурови свет природе: А ноћ се спустила као олуја. (…) И свака

ствар се наливала тамом, (…). Чудили смо се колико (…) Као да смо тек ноћу схватили где живимо.

Стварност као страх и страх као стварност која избезуми или освести човека, остаје изражајно песничко поље Бећковићево. Страх

од стварности ноћи – кида поезију и разара људско и стваралачко

биће. Реч је о страху који није избор и који нема aлтeрнативу. „Кажа о Чминти“, на пример, почиње стихом: Страх ме ово да причам. Осим што је у функцији корица песме, овај стих сугерише и страх као једно од примарних осећања света, какво Ршумовић именује симболима баба Рога и пећина строга, који се опева, односно, комплексност проблема који отварамо и његов значај за разумевање ове поезије као науке о човеку: Реч по реч се ближимо крај причи. (…) И од некуд изнутра долазио себи,/ А нигде нисам био умањен као ту, исповеда песник и

поентира драмски као да завеса пада на крају чина: Спуштао сам се

са Неба на Земљу.

И као што су свесно и несвесно или занос, игра и страх два реална пола истог човековог бића, тако су небо и земља песничке и реалне метафоре лучних распона ове поезије као врлетне слике „сиротињске свакoдневице и довијања“, мудрости, морала и трајања. У поеми реално и у страху сурово спуштање са неба на земљу конкретизује се топонимима који потврђују и свет и језик детињства и завичаја, језик народни као извориште или почетак и средство поезије, етнопсихолошко и онтолошко биће и природу коју је посисао и удахнуо. Те појмове

97 Ратко Божовић, исто, 13. и 18.

ваља схватити у значају пупчане као животне врпце („После Адама

нема човека без пупка“). Поема, као и Бећковићева поезија, настаје из

стваралачког процеса који је „велика кондензација смисла и језика“98

не на херметички модеран начин, већ на епској основи. То је језик који постоји у формулама, кao што је Ршумовићев у пословицама, и изражава историју као јеванђеље племена црногорског. Конкретно то је „бројаница речи необичног горштачког дијалекта“,99 и оних горштака Златибораца о којима поносно пева и Ршумовић.

Сагласно месту, значају и функцији света детињства, игре и завичаја у биографији и поезији у психолошком и егзистенцијалном смислу (Ровци – „то значи последњу стопу, шкрип и утек“), и језик у стваралачком смислу, као средство, садржај и циљ, дакле, постаје све: „Мој простор је мој језик“,100 каже Бећковић, управо онако како Ршумовић размишља о српском језику као својој отаџбини. Таквим језиком створена песма „више вреди него сва политика“, тумачи песник Бећковић

ток свог стваралачког поступка и поетике коју критичари виде и као „допјевавање“ 101 Црне Горе. Свест о језику, дакле, открива се и као

свест о делу и стварању и има извориште у искуству великих стваралаца. „Песник има више обавеза према језику“, наставља усвајајући Елиотов исказ, и објашњава да „у ствари – преко језика се одужује народу“. Сродна начела смо већ навели и код Ршумовића као вертикале преко који се разуме његова уметност. Особине језика одражавају личност народа и безличност великог песника.102 Однос према језику, у коначном одређењу значаја и функције у створеном делу, писац диже на ниво религијског односа свештенику према Богу103, јер изван језика и поезије нема наде.104

У практичном смислу језик је Бећковићу пут „до стварности“. „Ни

у једном архиву, музеју, библиотеци, манастиру, ископини, катедри, није сачувано колико у језику. Језик нам је најочуванији културни споменик. Ако кренемо од поезије можда ћемо доћи до стварности“, тврди

98 Љубомир Симовић, „Епске песме Матије Бећковића“, „Поговор“ у: Матија Бећковић, Међа Вука Манитога, Сабране песме, 1990, 296.

99 Борислав Михајловић Михиз, исто, 209.

100 Матија Бећковић, „Сви пред огледалом“, 850.

101 Милош Вукићевић, „Умјесто увода“, у: Поетика Матије Бећковића, 11.

102 Матија Бећковић, исто, 852

103 Исто, 853.

104 Видети шире у нашем раду „Књижевност за децу и идеологија (Поема Чији си ти, мали Матије Бећковића)“, Детињство, год, 42. бр. 2, Нови Сад, 2016, 63−73.

Бећковић, и као доказ наводи чињеницу да је „Шлиман на основу Илијаде и Одисеје открио Троју“.105

Према томе, у равни антологичара и наше илустрације којом се пореди са великим народним песником, Стеваном Раичковићем и својим вршњаком Матијом Бећковићем, међу песницима што творе бисерни низ вредности, Ршумовић је „рођени песник“ који се „успешно држи на свим просторима“. И његове „песме раних јада и занесености“ су „радо

певане“. Стваралаштву за децу oн даје „нову димензију.“106 Оно што је

први промовисао Мирослав Антић, Ршумовић је реториком народног

говора изложио као програм: Прва љубав заборава нема; констатовао

као реалност: У Заседи иза петнаесте: Није рано да сазнамо сами /

Шта је оно лепо што нас мами и зато

ће / Да учи нас ђаке.

питање: О љубави ко

Идеју о „слободном, самосвесном детету, о детету као активном субјекту“ у породици, школи, друштву, „либералну индивидуалност деце и одраслих“ и „детињство као специфично развојно доба“107 Ршумовић је у својој уметности означио као специфичну тежину певања и подвучено место књижевности за децу. То је стваралаштво које подразумева нову културу и доминацију игре и нонсенса. У равни хумора

Панорама Смехологија Слободана Станишића доноси избор од стотину песника за децу у чијим је песмама средишно језгро хумор а у стилском изразу – јасност. У уводној речи „Смеха деци“, идејом преузетом од Драгана Лукића, приређивач констатује да је српска књижевност за децу „у свету призната својим стваралачким замахом и богатством“

и да су њене битне особине: духовитост, шарм и блага деци разумљива иронија. Међу врхунским мајсторима су: Змај, Радовић, Раичковић, Данојлић, Андрић, Антић, Десанка Максимовић, Лукић и Ршумовић, који се издваја „снагом духовите зачудности“.108

105 Исто 854.

106 Слободан Станишић, „Немири плавих чуперака“, у: Срцологија, антологија љубавне поезије за младе, Booklend, Београд, 2006, 6.

107 Јован Љуштановић, Књижевност за децу у огледалу културе, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2012, 177.

108 Слободана Станишић, Смехологија, „Јато насмејаних песама“, 3.

У функцији предговора Смехологије је песма у прози „Церекало“

Бране Цветковића (1874−1942).109 Њена средишња идеја објашњава све

што треба знати и разумети о значају и функцији хумора у поезији за децу. Графички је и исказујемо у форми стиха:

То је што ви нисте знали, смех вам фали!

Где смех влада нема плача!

Ведра душа снагу јача

И весео живот спрема

И туробан снаге нема.

Па смејте се!

Смех животу даје маха!

Где је смеха нема страха!

Размотримо још неколико репрезентативних стилско-поетичких примера из Станишићеве панораме у којима је хумор врховна естетичка вредност. Драган Лукић, који је на плану хумора остварио највише домете у српској поезији за децу, програмски пева: И смеха, смеха, и смеха деци! Добрица Ерић пише „Похвалу пасуљу“ као најслађој хра-

ни: Кад ми дође глад, та дивна хуља (...) све бих дао за ћасу пасуља. Лазар Копривица промишља смех призивајући његову радост: А кад

љубав децу греје / најсмешније смех се смеје / и игра се у свом смеху / док смејуљци смеха теку.

И Перо Зубац програмски дефинише значај, значење и функцију

хумора и књижевности за децу: Не волим песме нечије / које се зову

дечијe. // О куцама и мецама / прича се малим децама. // Писци дечјих песама / праве нас малим блесама. // Ако смо тако ситни / за свет смо врло битни („Зашто неке песме не волим“). Влада Стоиљковић

призива смех као смисао песме: Са мном има нека грешка / лице ми се стално смешка / хе-хе! (…) Постало је збиља страшно / смејем се ко луд на брашно / ха-ха!

По истом моделу хуморно пева и Ршумовић. Продубљујући анализу и

снажећи аргументацију, указујемо на песму „О смејању“ и језгро значења

у којем су садржане све идеје Б. Цветковића: Ја смејању дајем маха (...) Без

панике и без страха (...) Док се смејем нема краха / Аха / Хаха / Ахахаха. 109 Брана Цветковић био је глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, дечји песник, приповедач, преводилац. Иако је био најпродуктивнији писац за децу у првој половини двадесетог века, објавио је само књигу Брана за децу у речи и слици (1934).

Увид у структуру поезије (у којој је хумор битан поетички део) показује

јединство и континуитет трајања чије је поетичко извориште у хумору народне поезије из које и поезија за децу испреда своје нити. Међу бројним

народним песмама у којима хумор доминира, какве су: „Женидба врапца Подунавца“, „Имам кућу“, „Данас јесте субота“, „Моба“, „Чуда свакојака“, „Шука штуку“, „Куповање од најмањега до највећега“, „Женидба бескућника“ и „Виђех чуда“ као стилски пример наводимо песму „Материна Хвала“:

Хвалила се Хвала материна

да је она шваља и везиља

и да боље раденице нема: дању преде, ноћу везак везе.

Ишли људи да гледају Хвалу, али Хвала за сунца заспала, по игли се рђа нахватала, свила јој се по сметлишту вуче.

потврђује Радовићеву теоријску мисао: „Хумор је стална склоност дечје песме; али и кад га не користи на непосредан начин, дечја песма изазива у нама смешак. (...) Хумор је прирођен сваком голом збивању, а дечја песма хвата баш ту, независну, из система узрока и последица истргнуту акцију, сугеришући произвољна, за дете прихватљива значења“ 110 чудесног постојања и тако показујe да деца „живе слободно, без бога, без сврхе и циља“.

Као и остали песници, и

Разматрајући као историчар књижевности одлике савремене поезије за децу, Слободан Ж. Марковић (1928 – 2015) мисли да се она развијала „између реалистичког и фантастичног обличја, између препознатљивих доживљаја и сновиђења“ и да у последњих пет деценије прошлог века, када достиже „најлепше домете српске књижевне баштине“, расте у знаку хумористичке и поетске представе света, измишљених и немирних речи са „сатиричним и пародичним призвуцима“. У тој фази најзначајнији

су Радовић и Ршумовић.111

110 Милован Данојлић, Наивна песма, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 60 и 65.

111 Слободан Ж. Марковић, Записи о књижевности за децу III, Београдска књига, Београд, 2003, 59 − 60.

Марковић маркира четири типа детињства пројектованих у књижевности: детињство

као искуство и интимну компоненту остварења, детињство као слику света у детињим

очима, детињство и свет деце као аутономне целине и инфантилизам или подетињавање света и писца. Исто, 67 и 69.

Ршумовић

Вредносно сродан је и компаратистички суд који проширује аргументацију: „Љубивоје Ршумовић је песник који је у простор песништва

за децу развио модеран хумор и показао његову луцидност и смисленост

за дечију перцепцију до неслућеног. Он је на интелектуалистичком ни-

воу са мотивским превратима и хумористичким заокретима доказао и

показао преко оног што су учинили Винавер и Радовић. Зато, заједно

са њима, он и Ерић, као песник ’наивац’, чине врх српског песништва

за децу“.112

Наш уметник је „трагалац за свежим поетским изразом“, слика

„шашави и померени свет детињства“, у којем се „јава и сан стапају до поистовећивања“. Он промовише досетку као поетску чињеницу, па „смех и шеретлук прожимају самородну уметничку визију“, а језик и стил се ослањају на традиционалне вредности и наслеђе српске књижевности и реторике.

Сводећи суд који региструје традиционално и афирмише иновацију, песников савременик који критички прати књижевност за децу онолико дуго колико песник пише, закључује: „Лакорек али без тепања, разигран

али без поигравања, маштовит али схватљив, мудар али без патетике, Ршумовићев зов детињства звучи присно, буди пажњу читалаца“.113

Хумор као битну особину поетике идентификује и В. Миларић, тврдећи да се понекад преображава у црнохуморно. Наспрам традиционалне слике идиличних пејзажа и светова, он нуди ново „промишљање”

које критичар илуструје стиховима:

Кад би човек знао

За све што га чека

Не би се ни рађо

У виду човека.

Ршумовићев по-етички, естетички и васпитни садржај и поступак

уписан је реторички и психолошки већ у наслову прве збирке Ма шта

ми рече и у истоветној структури наслова песме „Зато сам будала“.

Дух што очарава децу и младе увек се може из строфе или двостиха

пресложити у сродне пословице у којима се преламају доминантна

свест и суштаствена унутрашња осећања о животу, пословице којима су именоване приче у Кући са окућницом и од којих су саздани сонети

112 Предраг Јашовић, Транспозиције књижевности за децу, Багдала, Крушевац, 2007, 27.

113 Слободан Ж. Марковић, Записи о књижевности за децу IV, Београдска књига, Београд, 2007, 159.

у овој, по структури, необичној књизи-пројекту као стожеру искуства и песникове уметности. Хумор садржи у себи наративни и ритмички

елеменат стила и доминира Ршумовићевом поезијом као у песмама

„Тражење оправдања“ и „У самоћи“:

Велика идеја / На памет ми пала / Разбила ми главу / Зато сам будала.

Неопрезна нога / На луд камен стала / Оклизнух се падох / Зато сам будала.

Мој друг је / Продавао зјала / Ја сам био купац / Зато сам будала.

У самоћи / Срећа нам се руга / Нема ништа / Без најбољег друга.

Све квалитете уметности, „најбољег нашег песника који пише за децу“, јер је он њихов вођа, уоквирује суд песника-критичара и његовог сарадника да је он „чаробњак шале, шеге и шеретлука“.114

Иако непосредно није у вези са Ршумовићем, „необична и несвакидашња“ антологија за децу и младе Милутина Ђуричковића (доноси поезију 182 песника националних мањина, припадника двадесет националности у Србији) значајна је за процес разумевања и тумачења уметности нашег песника и наслеђа које оставља. То је очигледно најпре у ставу антологичара да се „све више губи разлика између књижевности за децу и књижевности за одрасле, јер многе песме по свом садржају, порукама и идејама припадају читаоцима различитих перцептивних модела, интересовања и образовања“.115

Из Ршумовићевог развојног лука јасно се види поетичко опредељење

да истовремено мења и усложњава карактер лирског певања о завичају, љубави према свету детињства, игри или природи и животу уопште, богатећи га рефлексијом која је подједнако окренута и одраслима. Иако поезија за децу на језицима мањина у Србији доминантно преноси дух културе и изражајну снагу језика на којима настаје, као дух посебности и дух целине, она показује да се и ту може препознати Ршумовићево

узорно наслеђе у тематици и структури песме.

Његово певање и мишљење света детињства носи „кратак спој поезије и памћења“, дотиче „све границе мишљења и осећања“ и открива

114 Раша Попов, „Ршум, чаробњак наших дана“, у: Љубивоје Ршумовић, Чини ми се вековима (избор Бранко Стевановић), Завод за уџбенике, Београд, 2009, 6. Предговор је адресиран као Писмо младом читаоцу, представља малу мозаичну духовну био-библиографију песника и плени снагом уверљивости.

115 Милутин Ђуричковић, Коло пријатеља (Антологија поезије за децу и младе), Алма, Београд, 2007, 5.

се као поновно рађање „те тајне и тог чуда што се зове детињство“.

Изван сваке идеолошке основе васпитања, као у збирци Домовина се брани лепотом, сваког учи: Буди добар до смрти, како гласи наслов романа Зигмунда Морица (1879 – 1942) и траје као „јака веза између

детињства и преосталог сјаја у очима“116 који нас раздваја од смрти.

У Ршумовићевом примеру траје у слици и метафори као сјај на прагу

из истоимене књиге.

У равни светских песника

Ни о једном песнику не може се засновати прецизан вредносни

књижевноисторијски суд без поређења са светским песницима и мудрошћу светских народа и древних племена, на којима, као и српска књижевност, почивају сваколика моћ, смисао и значења поезије за децу. Управо због тога анализирамо један избор из светске поезије и прозе за децу за српске основне школе. Желимо да покажемо феномене и ноумене

поезије за децу који се тамо налазе као чудесни вртови скривеног света

који је пројектован, као и Ршумовићев свет, са једном једином идејом:

да буде већи изнутра него споља. Дечји свет изнутра је непрегледан и

тајанствен и „израста из саме разноликости и чудноватости постојања“.117

Исти свет је симбиоза стваралаштва древних племена и народа и писаца за децу. Красе га елементи поетике коју смо вредновали у обимном и разноврсном Ршумовићевом опусу. Естетски и васпитни слој и елементе игре и приче као суштине поетике стваралаштва за децу приказујемо на примерима светских писаца и племена и народа с циљем да се потпуније разумеју креативни домети и модели поетике песника који је говорио: „Увек сам се трудио, и успевао, да нађем оправдања за

своје поступке у светској или нашој поезији“.118 Како, дакле, изгледа

Ршумовић наспрам светских песника и древних народних умотвора?

Узорна је рефлексивност и једноставност језика са врхунским

поетичким елементима нонсенса у „Песми сна“ северноамеричког

индијанског племена Чипава 119 и могла би да асоцира на невидљиву

116 Милован Данојлић, Наивна песма, 246.

117 Слоновска музика (избор из светске поезије и прозе за децу), изабрао и приредио

Игор Колаков, Завод за уџбенике, Београд, 2009, 5.

118 Љубивоје Ршумовић, Два јаја на око, 174.

119 У САД-у и Канади живи око 190 000 Чипава.

птицу Ршумовићевог дечака-јунака: Ходам / небом //

једну птицу

пратим. 120 Елиптична је и песма „Први пољубац“ Хандса Санде, норвешког

песника и психијатра,

али она слави и моћ родитељске љубави: Први пољубац ми је дала мајка. Занима ли те још нешто.121 Исти суд апсолутно вреди и за песму непознатог кинеског песника, насталу три века пре Христа:

Нико не излази по овом мразу, само сам ја ишла.

Ако ми не верујеш, види ми стопе

на снегу. 122

Три века пре ње настала је „Песма о лепој девојци“, грчке песни-

киње Сапфо, која је писала о природи и љубави, двема главним темама

поезије за децу:

Личи на румену јабуку на врху гране.

Берачи су заборавили да је уберу док су брали воће.

– Нису је заборавили. Нису могли да је дохвате!123

Уметничко савршенство певања о љубави и пример сажетог лирско-рефлексивног израза, свакако, представља руски песник Владимир

Бурич (1932 – 1994), песник који је на руски преводио и српску поезију:

Ја лежим на леђима

и гледам у таваницу

са ушима пуним суза.

Рефлексију и мудроносну поруку као суштину стваралаштва за децу и унутрашњу креацију садржи и прича руског писца Јевгенија Кузњеца

„Мудри гавран“. Гавран иначе важи за мудру птицу и иде уз реторику.

Беседом тестира интелигенцију деце и младих: Ако си паметан, нећеш

ме гађати, а ако си тупав – промашићеш. 124

Нонсенс и игру именовану у идеји да неко хода небом и птицу

прати, примерену наслову „Песма сна“, уочавамо и у причи „Човечуљак

ни од чега“:

120 Слоновска музика (избор из светске поезије и прозе за децу), 7.

121 Исто, 26.

122 Исто, 33.

123 Исто, 51.

124 Исто, 8.

„Био једном један човечуљак ни од чега. Нос му је био ни од чега, и

уста ни од чега, био је обучен ни у шта, и обувен ни у шта. Пошао је

на пут путељком ни од чега који није никуд водио. Срео је миша ни

од чега... “125

Као поента „Мудрог гаврана“, луцидна је и „Луцкаста песма“

Ф. Г. Лорке (1898 − 1936). Она дефинише породични однос мајке и сина, упознаје децу са елементима и својствима света око себе и ефектно по-

етски и ритмично поентира, онако како смо показали на више примера, Ршумовићев модел певања:

Мама, Хтео бих да сам твој ђердан од злата!

Можеш, Склопи ми само руке око врата!

На универзални модел певања и приче у књижевности за децу упућује

бајка „Човек који је умео да прича приче“, настала у земљи у којој живи осамдесет народа. Она тумачи народну мудрост: Зрно по зрно – погача. Јунак је „краљ који је највише од свега на свету волео да слуша приче“ и желео да награди онога ко га доведе у ситуацију да каже: „Доста! Нећу више да слушам!“126 Прича промовише смисао умећа певања и причања, јер је сељак принудио краља да изусти ту мисао, кроз игру и смех и поетско спознавање и освајање мудрости. Истоветан модел певања и приче, заоденут често у бајковиту форму – био је предмет непрестаног певања и критичког промишљања

и Ршумовићев идеал.127

Тај феномен као средишно питање разматрају светски песници. Песник Париза и филмски сценариста, „сањар, усамљеник, ћутљивац

и причало“, Жак Превер (1900 – 1971), иронично и заводљиво пева:

И то ми је нека разонода писати

и то ми је нека разонода сањати.

На мудрост као процес упућује и песма „Стидљивко“ Карин Свен.

По свему она открива структуру Ршумовићеве песме и њен елиптични

125 Исто, 12.

126 Исто, 16.

127 Миломир Милинковић, Бајковите форме у књижевности за децу и младе, Учи-

тељски факултет Ужице, Ужице, 2012.

етиопијска народна

мисаони облик: Волео / бих / да те / познајем! / Али / онда / бих мо -

рао / најпре / да те упознам. 128 Процес логичког мишљења и етичког

суђења језгро је кратке приче Лие Цуа, који четири стотина година

пре Христа показује како се мењају мишљење и закључци људи и како

зависе од перспективе или тачке гледишта онога ко суди: „Човек коме

је нестала секира посумња у суседовог сина. Дечко је ходао као лопов, изгледао као лопов и говорио је као лопов“. Али када је пронашао своју

секиру човек суседовог сина види како је „ходао, изгледао и говорио као

и свако друго дете“.129

У анализи уметности Љубивоја Ршумовића много пута смо указивали на снагу дескрипције у документарној поетици и установили да уметник има очуђујућу моћ и да делује снагом изненађења и преокрета.

О том квалитету поетике расуђујемо јасније, ако га поредимо са Иваном

Тургењевим (1818 – 1883), који описује свађу близнаца и кратку причу

поентира васпитно-етичком поруком:

„Видео сам свађу двојице близанаца. Као две капље воде личили су

један на другога: цртама лица, изразом, бојом косе, растом, складом

тела, и мрзели су један другог непомирљиво. (...)

Нисам издржао, узео сам једног за руку, привео га огледалу и рекао: ’Боље псуј пред овим огледалом... За тебе неће бити никакве разлике...

али мени неће бити тако мучно’“.130

Ритам и разигравање језика, утврдили смо, основа су Ршумовићевог певања. Присетимо се песме „Кад би ми неко рекао“ и ослушнимо песму „Случај“ аустријског песника Мартина Ауера (1951):

Да се какав случај догодио

и да се уместо мене неко други родио, можда моја сестра,

или чак брат,

или неки дечак сасвим непознат –

какав би свет био

без мене? (...)

Баш ме занима како би га звали.

Па, они би му и моје име дали!

128 Слоновска музика (избор из светске поезије и прозе за децу), 9.

129 Исто, 21.

130 Исто, 28.

Тон, ритам, спознаја, откривање света у процесу очуђења и маште – све

је у песми сродно и показује колико је Ршумовићева поетика у језгру

светских вредности стваралаштва за децу.

Поетску спознају света, каквој је окренута Ршумовићева поетска

визија, садржи песма афричког племена Сусу „Најслађа ствар“. Она учи

да се сан не може победити. Настала на континенту на којем живи готово

милијарду људи у педесет и шест држава, народна лирска рефлексија

апострофира сан као најбитнију вредност и одлику човека: Постоји

на овом свету нешто / што је слађе од свих других ствари. / Слађе је

од меда / слађе је од соли / слађе је од шећера / слађе је од свега што

постоји. / То је сан. 131

На једну једину идеју, по поетичком моделу поезије за децу да песма мора бити кратка и заокружена и да мора понављати речи и идеје

како би била памтљива и игрива, сведена је прича „Човек који није хтео ништа више да зна“ швајцарског писца Петера Бихсела (1935): „Нећу

ништа више да знам – рекао је човек који није хтео ништа више да зна”.132 У сазнајном и васпитном погледу она полази од идеје: то је лако рећи, а

заокружује се идејом да се непрестано мора учити и сазнавати свет, односно да човек поседује свест о томе да сваку реч коју каже и зна или да је, како је Ршумовић усвојио од Игоа, осећа као живу реч. Као и швајцарски

писац, језик промишља и кинески песник Ту Фу (712–770), аутор хиљаду

и четири стотине песама, кад пева о папагају кога су „опхрвале туробне мисли“ и који много речи зна, „само је смисла у њима мало“.133

Упућујемо и на реторику наслова приче америчког писаца јеврејског порекла, Исака Башевиса Сингера (1904–1991), добитника Нобелове награде за књижевност, „Мачка која је мислила да је пас и пас који је мислио да је мачка”. Она објашњава суштину стваралачког поступка у

књижевности за децу. На ширину унутрашњег света који уметност развија

у детету упућују идеје да је огледало „било луксуз за сиротог сељака” и да „права слика особе је у жељи неког да помогне себи и својој породици, и, колико је то могуће, онима око себе. То огледало открива душу човека“.134

И када је поетску визију моделовао по узору мудрости народних пословица или говора, и када ју је обликовао својим уметничким језиком, Ршумовић је тежио етици и естетици која је имала исто не/скривено

131 Исто, 36.

132 Исто, 40.

133 Исто, 71.

134 Исто, 50.

поетско усмерење. Заснивајући закључке о поетици подједнако на уметничким текстовима, поетичким коментарима, метатекстовима и налазима критике, закључили смо да је његова средишна идеја: деца су народ посебан. Сингер је тврдио слично: Одрасли су озбиљна деца. Ова сродност

у погледу на свет или поетско исходиште изнова афирмише вредност

и остварење уметности нашег песника. Он је поетски васпитавао признајући детету право на игру и смех. Афирмисао је дете као равноправни

и независни субјект, управо онако како је певао немачки песник и сликар

Јоаким Рингелнац (1883 – 1934): Децо, треба више у себе да верујете!

И ту је стао. Вероватно му патријархална култура није дозволила да, макар

у шали и кроз смех, прихвати остале идеје немачког песника:

Пуштате да вас одрасли бију, лажу и прете.

Размислите: доста су четири детета

Да се једна баба добро издевета.135

Већ поменуто Ршумовићево разигравање језика, да сада упоредимо друге песнике с њим, језгро је маестралне кратке приче „Индијски и

’индијскији’“ Махди Азар Јазди (1923), иранског писца, који је, радећи у књижари, открио „чудесан свет књига који му је променио живот“. Сви елементи беседе трговца који хвали своју сабљу, као Змајев Циганин свога коња, хумора и виспрености сложени су у причи тако да развијају

високу температуру пажње и маште: „Нема ту никакве преваре, дрво се по својим плодовима познаје, а индијска сабља по својим деловима“.

А када се похвала покаже неистинитом и сабља пукне по удару у

камен, следи виспрени језички заокрет или бравура у ерском духу у чијем је знаку певао и стварао и Ршумовић: „Ово јесте индијска сабља, али види: постоје ствари које имају слична својства, само што их неке ствари имају више а неке мање; ова сабља јесте индијска, али је овај камен ’индијскији’ од ње! – објасни му трговац“.136 Ето нас пред поетско-стилским моделом још, још и јошије нашег песника.

Као један од квалитета Ршумовићеве по-етике, естетике и педагогије

критика је означила, а наша анализа темељно истражила, и елеменат

шале, провале и цаке, као на стилском примеру причице о пуштању браде или уводних и одјавних песама четири књиге Фазона и фора и

свих драма. И та поетско-стилска одлика у језгру је светске поезије за децу. Илуструјемо је бисерима из руске поезије који одговарају реторици

135 Исто, 52.

136 Исто, 55.

наслова Фазони и форе, Провале и цаке и Ујудурме и зврчке из Античке Грчке и свим кефалицама у телевизијским емисијама „Мозгалице“.

Карактеристична су два стилска примера:

Деца у вртићу се спремају да иду у шетњу.

− Тања, јеси ли обула ципеле? − проверава васпитачица.

− Јесам. Све осим једне.

Или:

− Немој да се играш са Сашом, он није добар дечак.

− Онда он треба да се игра са мном. Ја сам добар.

Као најдубљи смисао поетике књижевности за децу промовисана је

идеја да она шири љубав према књизи, читању и сазнању. Ршумовићев

реторички усклик Ау што је школа згодна сушти је израз те поетике

и поетолошког циља. Oна одговара захтевима француске пословице:

Дом без књиге, то је кућа без прозора и португалској мудрости: Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти ко си. 137

Историчари књижевности и културе су нашли записе из старог Египта записане на папирусу пре 3.500 година на којима пише: „Књига је лепша од сјајне палате”.138 Аустријски писац и учитељ Ернест Јандл (1925 – 2000), који је писао и експерименталну поезију, у песми „Библиотека“ показује смисао књиге као медија и варира идеју како слова никуда не могу из речи, речи из реченица, реченице из својих текстова, и закључује: много је књига и много прашине на њима. 139

На крају свих умећа певања о деци и за децу и младе налази се

потреба да се открије и сазна свет који је за њих нов и непознат.

Ту идеју поетски исказује Јулијан Корнхаузер (1946), пољски песник и

преводилац, и непосредно саопштава:

Чекам на сваки следећи дан

с надом да ћу сазнати нешто

више о свету. То исто свет

говори о мени.140

137 Упућујемо и на сродну мисао киргијског народа који је следио сазнање: „Кад прочиташ непознату књигу, као да си стекао доброг пријатеља, кад је поново прочиташ, као да си срео старог пријатеља“ (122).

138 Исто, 59.

139 Исто, 91.

140 Исто, 125.

У равни маште и мудрости пословица

Много пута, и с разлогом, апострофиран је хумор као „исконска

потреба“ и начин на који „човек испољава своја расположења“, поглед

на свет и „озбиљне ставове”.141 Као средиште Ршумовићеве поетике он

представља историјски континуитет или квалитет књижевности за

децу и, показали смо, генезу има у народном стваралаштву. Да је тако

и у светском стваралаштву за децу илуструје арапска народна прича из

Ирака „Доктор зна боље“. Логика, језички обрт и комична ситуација – све

је сродно хумористичкој причи нашег народа. Када је доктор погледао

прегаженог и констатовао:

− Мртав је.

Утом онај несрећник придиже главу и закука:

− Није, докторе, добро сам!

На то га један од окупљених опаучи по глави и продера се:

− Не свирај! Не знаш ваљда ти боље од доктора!142

У хуморној аури су питање и усклик Ршумовићевог дечака-јунака:

коме ја сметам појма немам? Они откривају перспективу детета и перспективу одраслог као сукоб и једну од унутрашњих суштина поезије за децу. Исту перспективу као средиште неспоразума и комичног заокрета представља и амерички песник и хумориста, подједнако популаран код деце и одраслих, Фредерик Огден Неш (1902–1971), у краткој лирскомисаоној структури „Нилски коњ“:

Ругамо се зацело, Нилском коњу сви, Али кад зрело Размислим о свему, Питам се како ми Изгледамо њему.143

Машта као услов свих услова поетике књижевности за децу, на чијим је основама засновао свој опус и уметност и Ршумовић, у средишту је поетичких и естетичких квалитета светских писаца. Румунски песник

141 Миломир Милинковић, Књижевност за децу и младе (поетика), Учитељски

факултет, Ужице, 2012, 108.

142 Слоновска музика (избор из светске поезије и прозе за децу), 66.

143 Исто, 67.

Ђео Богза (1908 – 1993), који је „маштао да обиђе све континенте

и

океане света“ и певао под мотом: Да узнемирим људе, да их подсетим

да су људи, у песми „Пролазио сам“ пева у славу маште која чуда ствара и свет преображава:

Пролазио сам између тигрова

И бацао им каранфиле.

Пролазио сам између јагуара

И бацао им руже.

(...)

А они, потпуно збуњени, Допуштали су да пролазим даље.144

Све је, дакле, у свету дечје маште могуће и лако, као у Ршумовићевој

борби с гусарима, на пример. Машта пева за децу и има један једини

циљ: да она спознају о освајају свет у којем живе. Суштински их учи да виде и чују, говоре и слушају и логички мисле. На том фону значења

настала је и Ршумовићева поезија креативно обједињујући српску народну традицију певања и приче, пословице и иновације песника у духу новог времена. Илустративни су целином збирке Сјај на прагу (1982) и Кућа са окућницом (2011).

Идеју о умећу слушања и стварања, коју смо анализирали да бисмо шире одредили домете и место уметности нашег песника, симболички затвара јапанска прича „Прави пријатељи“. Од два пријатеља један

је „вешто свирао на харфи“ а други је „вешто слушао“. „Али онај што

слуша се разболи и умре. Његов пријатељ покида жице на својој харфи и више никад не засвира. Од тада је кидање харфиних жица било знак

блиског пријатељства“.145

Ако се преиспитује на примерима и узорима пословица народа

света, а видели смо какво је креативно језгро изградио следећи мудрост српских пословица, епске поезије и мудрости народног говора, Ршумовићева поезија и по-етика показују зашто и колику духовну и практичну вредност имају. Наводимо више математички прецизних доказа и закључака.

Арапска пословица каже: Свет улепшава сунце, а човека образовање. Ту идеју, почев од Луке Милованова (1784 − 1828) који је деци

144 Исто, 105.

145 Исто, 128.

нудио књигу на дар, преко Змаја, који је певао: Дижите школе, Деца

вас моле!, Ршумовић, уметник и јавни делатник, развија као услов свих

услова певајући: Ау што је школа згодна.

Бенгалска пословица учи: Ако си на правом путу, увек ћеш имати

сапутника. Благодарећи дару, раду, и добрим учитељима, највише Д.

Радовићу, који је био његов уредник и када је напустио телевизију и читао и одобравао све што напише, Ршумовић је ишао својим путем.

„То је неки критеријум који је остао у мени, који ми никада није дао да

идем испод одређене границе укуса и квалитета“ – критички сведочи

песник. Речити су у том смислу и делови Ршумдана под насловом Људи

које срећом срећем.

Највећи живи српски песник за децу је био на правом путу и то сведочи тираж од преко 1,5 милиона штампаних примерака књига. Књигу

Ма шта ми рече пре више од четири деценије штампао је уз плочу. То

говори о мултимедијалности пројекта и о томе да је имао сапутника и

ишао испред времена. На тај начин је одговорио и мудрости бејрутске

изреке: Ако те љубав води сваки пут је кратак. Њега већ шест и по

деценија љубав води, има сапутнике и у књизи и у школи, где непрестано атрактивно и мисионарски дела као дечји „путујући универзитет“. „Моје свако иступање, рецимо читање песама пред децом“, експлицитан

је песник, „представља чин за себе, стваралачки чин“.146

Песму је Ршумовић градио и заокруживао тако што је непрестано, по падежима, провоцирала знатижељу и пружала одговоре на тајне живота и света: од игре до љубави иза петнаесте. Свесно је провоцирао и дечји исконски и антрополошки нагон за игру и забаву. Једноставно а мудро одговорио је захтевима бурманске пословице: Ако будеш много питао, сазнаћеш оно што ти треба, као у песми „Кад би ми неко рекао“:

Кад би ми неко рекао

како je живот стекао (…)

Kад би ми неко рекао

како је мајку стекао

којим је небом кружио

да би оца задужио.

у којем је детету давао право и написао Буквар дечјих права као дечји законик модерног времена. Пошао је од сазнања дубинске психологије да су деца богатија духом но одрасли и да ни у књижевности „не прихватају педагогију изван игре, хумора, нонсенса и маште“.147 У тој

мудрости вреди тражити по-етику трајања и песника који је за живота

постао национално културно наслеђе.

Снагу детета је поштовао и подстицао као да је следио и кинеску

пословичку мудрост: Ако верујеш у чуда, чуда ће почети да се дешавају.

У тој спознаји крије се по-етика певања чије је исходиште у песми „Деца могу да полете“, која открива, како је показала анализа, колико деца

носе латентну снагу духа, снова и интелекта:

Деца могу да полете

треба само да се сете

(...)

да се сете

куда желе

да полете.

Озбиљан, с брковима, снажан и постојан као златиборски бор, Ршумовић је носио дар смеха и певао, следећи колумбијско искуство:

Ако хоћеш да ти се смеше – смеши се. Иза сваког стиха и иза сваког живог наступа или форе и фазона прштао је смех или позив: Изволите у бајку са чика Ршумом. Поетику смеха и смех као битан елеменат поезије за децу у средиште песме поставио је и његов савременик Григор Витез (1911–1966) реториком упитног наслова Гдје ћемо смијех сејати? И одговорио је: Сејаће га свугда „где је играња“, где „клице смијеха

клију“ и на лицима свију / Што се с нама смију. У српској књижевности

је у томе од њега био јачи и дубљи само Бранко Ћопић, о чему песник

самокритички сведочи.

Ршумовић је поезијом одувек децу учио радостима игре, смеха и

песме, али и, разумевајући детињство као привилегију живота – горком

талогу искуства. Показивао је шест и по деценија да: Свако ко воли, бори се (латинска); упозоравао нарочито: И најопаснији пас маше репом (либанска); с разлогом опомињао: Кад би батине могле некога научити памети, најпаметнији би били биволи (мадагаскарска пословица). У том контексту, на пример, слути се сва дубина поетске и етичке идеје:

147 Миомир Милинковић, Књижевност за децу и младе (Поетика), Учитељски факултет, Ужице, 2012, 5.

Лако је пруту да се соколи / кад децу бије њега не боли. Његова педагогија

је померана „у сферу апсурдног, парадоксалног и породичног“ и зрачи „етичким, дидактичким и социолошким принципима“.148

Уметнички свет Ршумовић је градио упорно, по Вуковом искуству: Не да се, ал’ даће се. Зидао га је полако са уверењем немачког пословичког и радног искуства: Љубав може претворити колибу у златну палату. Тако је надоградио песничку књигу Сјај на прагу прозом, кратким причама, и створио нову Кућу са окућницом. Слично је надограђивао и друге књиге. И тај циљ је већ остварио. Признања и ордење нису мера, већ чињеница, како је критика утврдила, да је постао део српског културног наслеђа.

Приступао је деци и са пословичким уверењем какво је дефинисао

румунски народ: Они који се воле свугдa се срећу. Деца као верна публика, показују Ршумдани и тиражи његових књига, узвратила су му љубављу

и признањем да им је велики другар и дародавац и уметник који схвата

њихов нагон за игру и „најпотпуније осликава и обликује чаробни свет детињства“.149 Смисао везе и односа именују његова афективно сазнање

срећом среће људе, чак и изложбе под тим насловом.

Певао је полазећи и од једноставне истине до које је дошла велика

словенска руска душа: И срце има уши. Чуо је дечје потребе и разумео

њихову игру као народа посебног и то уписао у Буквар дечјих права и

афирмисао као телевизијски аутор и песник.

Знао је да, како учи суданска народна изрека: Човекова реч више вреди од речи папагаја. И тако се односио и према својој речи и према дечјој као божјој заповести.

Није му била страна, иако је можда није дословно сазнао, ни тибетанска реторика која свакога песника и беседника упозорава: Сажваћи

оно што једеш, промисли оно што ћеш изговорити. Знао је за сроднe

српскe пословичке мудрости: Испеци па реци, Три пута мери, једном сеци, Човек се држи за реч а стока за рогове и друге. На темељу њих

створио је низ песама и збирку Испеци па реци деци. Оне нису битно другачија од швајцарске пословице: Речи су као пчеле, оне су истовремено и мед и жаоке.

Све у свему, поетички, етички, естетички и педагошки, мерена по мудростима, искуствима и идејама светских народа и песника, Ршумовићева уметност показује да је песник уронио у дубине и тајне

148 Исто, 8−9.

149 Исто, 7.

стваралаштва за децу. Посвећен послу као песник дугог трајања, демонстрирао је и мишљење шведског народа које сведочи о карактеру

песника и песме: Ко жели да пева, увек ће наћи песму.

Као стваралац који је обишао читав свет и радио на моћном медију, какав је била телевизија, сазнао је да у свом језику не може наћи све што

деци треба, па му поезија зрачи и сазнањем које промовише шпанска

пословица: Са прозора се не види цели свет.150 Ако после овако изведене анализе тврдимо да се из његове поезије види читав дечји свет, онда смо сигурни да изричемо прави вредносни суд и да не грешимо.151

Буквар дечјих права – дечји законик модерног времена

150 „Као телевизијски аутор кроз емисију Двоглед видео је Норвешку, Лапонију, Енглеску, Холандију, Италију, Сан Марино, Америку и стекао искуство које, како каже, продужава живот, јер „ко има много искуства тај има више времена и не губи га на глупости“.

Љиљана Бинићанин, „Ко изгуби живце нек не тражи кривце“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 225.

151 „Оно што Телевизији дугујем, то су“, подвлачи Ршумовић, „невероватна популарност и слобода, коју сам добијао путујући по свету, и по Југославији, упознајући људе и народе, градове и обичаје, географију и математику ... (...) Да није било Телевизије, то никада не бих спознао!“

Од значаја је и проширени аутопоетички коментар: „Као и писање, као и радио, тако је и телевизија била једна нова играчка, шанса да – на свој начин – истражујем свет око

себе, и себе у свету, и да то делим са гледаоцима. (...) Истраживао сам телевизијски

језик у сликама, читао о томе све што се писало у иностранству и код нас.

Ја сам човек из једног краја, златиборског, где се говори и мисли у сликама. Свакодневни говор тамо је пун метафора и лепих обрта, и што је главно – племенитог

хумора, који не вређа, али и не штеди све што је негативно и глупо!“

Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 60. и 61.

ИНТЕРВЈУИ КАО АУТОПОЕТИЧКИ КОМЕНТАРИ („И пашчад лају на матерњем језику”)

убивоје Ршумовић припада кругу стваралаца који аутопоетичким

коментарима о природи уметности и филозофији и психологији

стварања (1) и презентацијом чињеница из биографије као услова разумевања духовне биографије (2) критичарима пружају поуздане

чињенице у процесу тумачења и вредновања уметничког дела, карактера

и стваралачког темперамента личности.

Бројни и исцрпни интервјуи настају током шест и по деценија

под поетичком одредницом чари разговора и игра, како их је у избору обележио Радован Поповић. Осим личношћу песника, условљени су и природом посла којим се као новинар, телевизијски и позоришни стваралац и друштвени делатник бавио, и друштвом у којем је стварао. У њима се налазе аксиоми који објашњавају духовну биографију, континуитет идеја и уметничко јединство дела. Сматрамо да их вреди штампати као услов тумачења писца и део културне баштине.

Интервјуе као метатекстове и ослонац у анализи користили смо почев од колективног интервјуа у Ршумданима. Он представља синтезу пет деценија стварања и, као нова редакција уподобљена природи књигепројекта, скраћену редакцију битних оцена из до тада датих интервјуа.

У функцији новинара била је Моба. Враћамо им се и настављамо анализу

као услов књижевноисторијске, теоријске и критичке синтезе. Полазимо од интервјуа Милоша Јевтића Све о Ршуму – Ршум о свему 1 који показује како је, наглашава песник, „сазревала (...) одлука да се посветим поезији, да ми то постане животни позив“ и како је „освојио госпођу Литературу!“ 2

1 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, КПЗ Ужице, Ужице, 1997.

У руком написаном писму аутору Ршумовић реторички пита да ли је „пристојно

толико себе и свој живот стављати на увид свима“ јер овакве „исповести обавезују“?

Себи и свима одговара: „Верујем да ја у овом народу имам кредита и симпатија, да

ће ме разумети како треба“.

2 Припремајући поводом шездесет година књижевног рада јубиларно издање Сабраних дела, писац је као 35. том планирао објављивање интервјуа под насловом Мечка

Књига интервјуа садржи грађу за студију. Осветљавамо питања и проблеме битне за монографски приступ вредновања животописа, духовне биографије и уметности писца. У њима песник исповедно и уверљиво изјављује, указујући и на значај, „ако некада неко буде објављивао мој дневник, молим га да га објави под насловом ГНЕВНИК. Ја

немам свог свештеника, па се исповедам хартији. Улепшавам прошлост, фарбајући је у љуте боје. Себе намерно понижавам, да би ружна стварност била лепша од мене“.3

Међу примарним питањима интервјуа налази се питање песниковог

схватања функције уметности, места завичаја у структури уметничког

опуса и улога игре у свету детињства. Излажући теорију о функцији

књижевности и уметности, Ршумовић наглашава два становишта: не

знам „где бих себе сврстао“ (1) и уметност и књижевност „морају да служе људима!“ (2).

Уметност у служби јесте уметност у служби „што ширег круга људи“, и то простих, добронамерних и радозналих људи. Њен циљ је „да оплемењује, да помаже у свакодневном рвању, да подстиче лепе људске особине и да буди онај племенити део човека у акцији“. Теорију Ршумовић објашњава на примеру оца који је „волео много да чита“ и, пошто је прочитао неког модернисту, рекао: „Знаш, ово се мене не тиче!“ То га је навело да буде на „страни уметности која се тиче мога

оца! Трудим се да и сам стварам такву уметност!“4 И јасно – та мисао

„најбржи је ум, јер кроз све јури“ (Талес) ствара поетско језгро и смисао

његовог дела.

Шире посматрано, уметниково стваралачко опредељење завештано

је у битним песничким принципима. Они се своде на идеју да пише за

народ и да следи самог себе у континуираном напору да овлада тајнама матерњег језика. Певао је: Српски је језик отаџбина / Српских

песника и српске душе и, означавајући смисао језика и слободе, критички говорио, како показује поднаслов тумачења интервјуа: И пашчад лају на матерњем језику. Определио се да се не обазире на критику

у глави (Интервјуи). Реч је о обимном рукопису од преко две стотине страница, чији први део од седамдесетак страница чине три разговора песника са Милошем Јевтићем

емитована 19. и 24. септембра и 10. октобра 1995. године на Радио Београду. Аутору

изражавамо захвалност што нам је уступио рукопис, омогућио дубља истраживања

и, на основу нових чињеница, заснивање поузданих судова. Рукопис смо нумерисали

и он је добио и број странице коју наводимо у загради. Исто, 28. и 31.

3 Ршумдани, 92.

4 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 49.

и критичаре, да прихвати велике узоре и одбаци дух паланке. У том

духу излаже своју таблицу стваралаштва:

„Писао сам за народ, за читаоце, а не за критичаре, за стручњаке...

Писао сам – за рају!

Писао сам и даље, не размишљајући о томе шта ће ко рећи, како ће критичари реаговати... И то се показало добрим. Никада ме нико није

исецкао на фронцле. Био сам самосвојан и независан потпуно!

Зашто сам уписао југословенску књижевност и језик, а не светску?

Зато што сам желео да, по сваку цену, савладам и то што се зове теорија језика, граматика.

Одлучио сам да се осветим ужичкој чаршији! (...) Превазишао сам то!

Омудрео! Већ тада сам схватио да ко хоће далеко да отпутује, мора

штедети свога коња! И почео сам да се чувам мржње и свих негативних емоција!

Волели смо Милована Данојлића, највише због његових бриљантних рима и најстрожег сналажења у језику!“ 5

Друго проблемско питање од значаја за разумевање континуитета

идеја и јединства уметничког дела и поезије и по-етике, тематског избора и репертоара, како смо аргументовали поетским и метапоетским текстовима и анализом, јесте тема – завичај. Одредили смо га географски

топонимом родног Љубиша и ерским типом хумора. Интервјуи показују да Ршумовић завичај мисли и живи комплексније, дубље и детаљније и да се у дубинској психологији детињства разуме његова функција у поезији:

„Мој завичај (Златибор, Љубиш, Муртеница, Превија, Чигота, Невоља, Гујина стена, Мумлава, Метаљка, Борковац) потпуно је одредио моју личност. Та имена, која Вама, вероватно, не значе много, мени су све. Када сам тужан, тада сам у Врањевини; када сам весео, тада сам у Забојским ливадама; када не знам шта бих са собом, тада сам у Ушендића пећини. То је она пећина строга из песме у којој живи баба Рога! (…) Тако у Љубишу сваки камен за мене има неки значај“.6

Посматран споља и као чињеница, интервју је у функцији аутопое-

тичког коментара, а посматран изнутра у функцији тумачења етимона

стила и поетског врела и стваралачког дара и карактера уметника.7

5 Исто, 20, 23, 24. и 29.

6 Исто, 6.

7 Новинарки Бранислави Мићић, указујући на чињеницу да у њему живи радознало биће „хомо луденса (...) које ме терало да се доказујем у такмичењима“, тумачи и

Колико је промишљање завичаја израз унутрашњег бића, илуструје

чињеница да је о завичају, пишући прву песму, певао као о бајци: Ту ми

живе / Отац и мајка / Златиборе / Ти си бајка. Лепоту слике и мирис

завичаја као бајке препознаће у далеком и непознатом свету и тако

одредити судбину песника. Индикативна су сведочења о игри прстију судбине у духовној биографији, педагошким утицајима и креативним подстицајима који дефинишу два средишња питања − стваралачки пут (1) и однос према деци (2):

„Једну од тих почетничких песама послао сам Пионирским новинама у Београд. И после неколико дана добио сам поклон: оловку са гумицом! Била је то прва и једина оловка са гумицом на Златибору у то

време! Био сам пресрећан. Та оловка са гумицом била је нека врста прекретнице. Одлучио сам да пишем озбиљније, и више, односно да се посветим томе сасвим (...).

Тек касније, када сам се упознао са Душком Радовићем и када смо се толико спријатељили да смо и путовали заједно код мојих родитеља

на Златибор, ја сам му причао о том случају, случају – оловке са гумицом, А Дуле ми каже: ’А те оловке са гумицама паковао сам ја, и слао малим песницима који су нам се јављали!’

Колико је мали овај стварни, материјалистички свет, толико је онај духовни велики и широк! Један Душков гест – а он ми је причао да се сам изборио код уредника да се младим сарадницима шаљу неки мали поклони – отворио је једном младом човеку видике огромне књижевне галаксије, претворивши га у верника литературе!“8

По значају у истој равни је и однос према игри као средишном елементу поезије за децу. Завичај и игра су неодвојиви феномени у

уметниковој психологији и филозофији стварања. Директно су у вези са природом која исконски формира човекову личност. Сложено је полазиште којим Ршумовић у интервјуима одређује везу и однос према детињству и игри а тиче се васпитања и објашњава смисао певања и стварања:

чињенице о пореклу и природи песничког дара: „Мој дечачки нагон за игром није могла да потисне оскудица у којој смо живели, него га је оплеменила. Сам сам себи правио играчке. Отац је врло рано почео да нам купује књиге. А онда се посрећило да у Љубиш дође учитељица Милица Вођевић која ме залудијала поезијом, па сам почео да се играм и писањем песама. Та фасцинација ме држи и данас у седамдесетим“.

Видети: Магазин ОНА, 5. 02. 2012. 8 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 16. и 17.

„Игра је императив детињства. То је, такође, природа удесила. Сви младунци, па и човекови, инстинктивно се играју, симулирајући праве животне опасности и околности у којима се могу наћи касније, када одрасту. У игри се младунци упознају и са страхом, и са стрепњом, и са

опрезом и са лукавством, противничким и својим; а кроз победу или

пораз успостављају равнотежу између своје снаге и природних сила.

Ја сам много говорио и писао о игри у контексту едукације (М. Ђ.)“.9

У интервју, дакле, песник јасно антиципира значај игре и педагошке поставке као суштине своје уметности. Уосталом, треба ли подсетити на исконске и антрополошке емоције народне песме: Ајде Јано, ајде душо, кућу да продамо, само да играмо у којој је игра што и љубав – све.

Учитељица и друштвени фактори

У осветљавању процеса генезе и развоја стваралачког лука и уметничког дара, осим божанских и небеских фактора, увек су од значаја

друштвени утицаји и конкретне личности. Те чиниоце смо препознавали и маркирали у поезији онако како им се и песник враћао. Прве педагошке и стваралачке импулсе Ршумовићу су дали игра, учитељица

и чудесан и радостан сусрет са књигом, о којој је писао Иво Андрић у антологијској причи „Књига“. У интервјуима је апострофиран значај

неких чињеница и одређено место у биографији и књижевном опусу:

„Касније, у Љубиш је дошла Милица Вођевић, учитељица, и то у Горње Село. Нисмо више пешачили сат времена до школе, али смо имали друге муке. Сви смо се позаљубљивали у Милицу. Од самог почетка, од тренутка када смо ми чекали да нам дође ’учитељ’, а појавила се једна девојчица, са кикама до појаса, широким осмехом, кратком

сукњицом и много неких пакета. Касније смо установили да су у пакетима биле књиге. Још касније сам ја међу тим књигама нашао Вини Пуа и Доживљаје мачка Тоше. Те књиге су, на неки начин, одредиле мој литерарни пут, наговарајући ме да се играм речима, исто онако како сам се играо са другарима или са својим Томиславом.“10

Педагошке, стваралачке и практичне импулсе учитељице песник проширује и на питање језика, стила и риме, чиме интервјуи као 9 Исто, 7. 10 Исто, 13.

метапоетички коментари још више добијају на вредности. Из мноштва одговора издвајамо два исказа која продубљују нашу анализу. Први се

тиче непосредног утицаја да заволи поезију, а други упућује у поетске и стилске тајне језика и ковачницу ритма и риме: „Милица је та због

које сам ја заволео писање. Она је та која ме је увукла у ту игру са језиком, у ту комбинаторику са римама и шаљивим поентама. Онда ме учитељица (...) намамила на ту римовану игранку, на такмичење у

виспрености и вештини (М. Ђ.).11

Однос према учитељици и школи илуструју песма „Ау, што је школа

згодна“ у којој је она с киком и иронична песма, настала касније, „Школо, школо, ускоро те крече“, поводом којих даје „психолошко објашњење:

„Што сам старији, све се више и радије сећам пута од куће до школе и

натраг, а све мање саме школе. И да није било једне учитељице, Милице Вођевић, школу бих, вероватно, сасвим заборавио“.12

Више пута смо указали на лик учитељице као јунакињу песниковог опуса. Размотримо однос других песника према својим првим васпитачима. И док је за Душка

Трифуновића (1933−2006) учитељица

била појам лепоте и слободе, за Добрицу Ерићу (1936 − 2019) учитељ је

„разбарушен као храст на ветру“ и човек кога, „слушам у чуду“, за Драгана Радуловића (1950−2002) биће које га води „из сјећања“, а за Мошу Одаловића (1947) учитељица и учитељ они са којима дели „песничко

бреме“, Ршумовић у писму бесмртној учитељици на оном свету, чијег су момка, прожети отровом љубоморе, ђаци хтели да убију, „најдражој успомени из детињства“, тестаментарно пише:

„И најзад ред је да Ти кажем: ја никада не бих постао песником, да није било Тебе! Нисам хтео то да Ти кажем док си била жива, да се не би уобразила. Сад имаш право и на то!“ 13

Наш песник, дакле, у интервјуу открива песничку суштину, представља лепоту истине, радости и среће, објашњава садржај и смисао

поезије за децу и све оно што су „појмови − деци слични“.

Истина, како смо означили, игру језиком и игру у језику започео је и раније са измишљеним двојником Томиславом. И та чињеница је доказ дара који ће се, касније, развити другим импулсима и упорним радом рано смишљеним као велики животни пројекат. Индикативан исказ

11 Исто, 31. и 47.

12 Љубивоје Ршумовић, Петорица из српског, 157.

13 Исто, 210.

у интервјуу указује на творачки почетак даровитог дечака и трајање игре језиком и у језику као суштинско теоријско и практично питање. Игра прераста у радост као основни смисао живота детета и homo ludensa. Теоретичари књижевности за децу налазе да је рима у функцији игре без

предрасуда, богатства ритма и музике стихова, прати је дух и живост

уобразиље. Размотримо га:

„Та игра са туђим римама толико ме је заокупила да сам једнога дана, на наговор и приговор Томиславoв, покушао и успео да склопим песму

са својим римама. И онда сам ја наставио даље са својим римама, док

су се остали мучили да нађу туђе. Чувао сам за себе тајну, а и Томислав

је ћутао, тако да смо у свим дуелима излазили као победници.

И дан-данас, када хоћу да се играм, узмем да пишем песме, а када

пишем песме – играм се!“ (М.Ђ.).14

Аутопоетички коментар упућује на компарацију са Андрићевим

мислима о игри као исконској и антрополошкој појави унутар уметничке структуре алегоријске басне „Аска и вук“. Појам игра учестало

се појављује у структури приче као пулсирајућа енергија или операција безименим суштинама у настојању да се опише стварност. Игра је услов покрета и приче и причања као нове форме, и то увек у интерпретацији јунака-наратора. Ако је, по стандардној дефиницији и народном тумачењу, прича увек тумачење света, јасно је да се игра

претаче у причу као би се означила пролазност стварности и стварност

пролазног.

У делу у којем смо разматрали рецепцију Ршумовићеве уметности у критици, већ смо указали на лепезу рефлексија о игри наратора-јунака у Андрићевој антологијској причи „Аска и вук”. Оне не одражавају искључиво литерарну природу уметника, већ као синтеза наше анализе, откривају да је игра, као и у Ршумовићевом схватању, корен свега – сама уметност, борба за живот и одбрана од смрти.15 Сада, када разматрамо

чиниоце, садржаје и циљеве његове уметности, продубљујемо анализу феномена игре као најтеже, најварљивије од свих уметности и најплеменитијој вештини сатканој на дару и вољи – игри као последњем животном покрету како пише највећи српски писац приказујући Аскину (читај: уметникову) игру:

14 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 14.

15 Видети илустративни текст Љубивоје Ршумовић, „Игру сам волео више од школе“, Политика за децу, Београд 21. 01. 1988.

„И узалуд је настојала да се сети још нечега што би могла да изведе

и чиме би затрпала понор који је чека на крају игре. Време пролази, вук још гледа и чека, али већ почиње да се приближава, а пред њом

су немилосрдно затворена сва даља значења класичне игре. [...] а ваља

живети и, да би се живело, – играти.

Играла је овчица Аска, чиста танка [...] као изнутра обасјана.

Знала је само једно: да живи и да ће живети док игра, и што боље игра.

И играла је. То није више била игра, него чудо.

Аска игра игру за свој већ изгубљени живот. Њено тело се више није

замарало, а њена игра је сама за себе стварала нове снаге за нову игру.

И Аска је играла.

То јој је дало и снаге за покрет, али то није био покрет одбране, јер за

њега није била способна. Последњи покрет могао је бити само – игра.

По свету се писало и причало и певало о томе како је овчица Аска

надиграла и преварила страшнога вука.” 16

За развој и обликовања дара за игру језиком од значаја је, открива песник, и филм као уметност. Уметност покретних слика, та жива панорама далеких светова, о којој је такође писао И. Андрић у антологијској

причи „Панорама”, развиће код Ршумовића, на основама најчистије емоције, смисао за поетску слику и варничења у језику којима очарава

и децу и одрасле. „Ја сам из краја златиборског где се мисли у сликама.”17

Одговор тумачи битно поље за разумевање елабориране проблематике:

„Волео сам да гледам филмове. Тако сам, рецимо, филм Вива Запата гледао преко тридесет пута. Тамо сам гледао и прве наше филмове Славицу, Барба Жвана и друге. И то је важан детаљ у мојој духовној биографији. То ме, у ствари, определило да размишљам у сликама... Вероватно, отуда, и моја каснија приврженост телевизији” (М.Ђ.). 18

Промишљајући феномен, циљеве, задатке и моћ телевизије, Душан

Радовић истиче да јој је приступао као школи милиона:

„Телевизија не сме дозволити да оно што је спектакуларно угрози оно што је вредно (...) мора одолевати ономе што је лако а бавити се и нападати на оно што је тешко али неопходно. Телевизијски програм

16 Иво Андрић, СД, Аска и вук, Београд, 1972, 157–163.

17 Милош Јевтић, нав. дело, 60.

18 Исто, 24.

може бити само у служби ширег друштвеног програма. Он не може

постојати сам за себе, ни вредновати за себе и из почетка“.19

Није потребно мудрости да би се закључило да је Ршумовић као

телевизијски стваралац следио теорију свог духовног оца и да је у своју

уметност уносио рефлексију, емоцију и ведрину као исконску и насушну

антрополошку потребу деце и људи.

Емоција, рефлексија и позориште

Како изгледају Ршумовићева искреност и ведрина као знак лирског

певања од којег смо кренули − ведрина чије обележје и континуитет

осигуравају дуго трајање − илуструје присећање поводом настанка

првих љубавних песама. У њима су доминантно изражене емоције

које препознају деца и млади, а потом и рефлексија као обележје опуса позног Ршумовића. Он је, како смо доказивали осветљавајући развојни

стваралачки лук, све више усмерен ка поезији за одрасле. „Тесла (којег)

не могу да одвојим од књиге“, како га је, иронично и стварно, називала мајка, препознајући његову љубав према читању, елаборира феномен искрености и климу духа у којој се формирала стваралачка и емотивна

личност на примеру сонета:

„Писао сам тужни сонетни венац, посвећен Оливери Секулић!

Сонетни венац за тебе стварам

Ти која ниси далеко

Ја који себе заваравам

Да може да ме воли неко.

Када сада читам тај сонетни венац, не могу да задржим сузе. Плачем

ко дете, нешто због те дечје искрености, са којом сам писао те стихове, нешто због туге за тим фантастичним временом, у коjем се формирала

моја емотивна и стваралачка личност“.20

Све што се анализом по-етике, естетике и педагогије у уметности показује као битно својство и зрачи енергијом лепоте последица је природног споја дара, игре и рада, поезије и професије. Интервјуи показују какву свест о томе има песник када тумачи симбиозу рада

19 Душко Радовић, Баш свашта, Завод за уџбенике, Београд, 2008, 617.

20 Милош Јевтић, нав. дело, 26. и 27.

у новинарству, писање поезије за децу и битна сазнања и искуства које је примио од Д. Радовића. Када је „зацарио у новинарском послу у Радио Београду“, емитовала се популарна документарна емисија, вести

за децу, „Суботом у два“. Одабир вести, тражење тема, пресликавање

живота и претварање реалних у поетске догађаје постаје песникова

дневна пракса. Срећна је околност да га рад у редакцији, наглашава, „није одвојио од литературе“, већ му је „отворио нове путеве“ и дао

нове шансе за стварање:

„Радећи у Дечјој редакцији. као новинар и сарадник, ја сам полако освајао и литерарну продукцију за децу. Догађало се то ’у ходу’. За

потребе емисије ’Добро јутро, децо’ писао сам песме, а и снимао децу. Полако сам освајао документарну поетику и методе, којима сам долазио до најбољих резултата. Схватио сам да се пред децом не смем правити паметним (М. Ђ.), никако паметнијим од њих. Морам, значи, бити онај коме деца покушавају да објасне нешто што ја, као, не знам. Бацити дете у напор да одраслом објасни било шта, доводи до сјајног резултата. Дете проналази нове речи, нове чињенице, довија

се и измишља.

То измишљање постаје стваралаштво! То постаје образац и мог

бављења поезијом за децу“ (М.Ђ.). 21

Уметник, дакле, тачно зна за кога пише, зна обавезу да задржи то младо, неискусно ухо поред радио апарата, и у том напору да буде занимљив (као Душко Радовић који је у томе био мајстор) много је полагао на комуникацију са децом. Душку Радовићу дугује и рецепт за популарну емисију „Хиљаду зашто“ која је допринела даљој симбиози новинарства и поезије и апсолутној посвећености стваралаштву за децу. Идеја је била да деца постављају питање, а да новинари одговарају поетски или егзактно и без импровизације. Природа емисије објашњава

како се брусио песников однос према језику и рими, колико се плодоносно примио на идеју великог учитеља и како је дошао до сазнања да песнички рад треба да произведе и практичан учинак:

„Тражили смо од деце да нам шаљу нешто бело, а ми ћемо њима нешто

цело. Они нама нешто глатко, а ми њима нешто слатко. Они нама

нешто нежно, а ми њима нешто снежно. Стизале су хиљаде писама

и поклона. Наравно, и ми смо њима слали обећано. Тако је поезија

21 Милош Јевтић, нав. дело, 44. и 45.

одлазила у народ... Један начин мишљења се ширио. Риме су звониле

Србијом и Југославијом, и ја верујем да и дан-данас има оних који тој емисији дугују нешто племенито што носе у себи, и са топлином се сећају тих емисија“.22

Креативан и одговоран однос према медијима последица је, утврдили су критичари, творачке личности и одговорности према поезији: „Отворен према свему новом, он се отворио и према медијима, и сам постајући медиј. (...) Искористио је предности медија да своје идеје учини уочљивијим и доступнијим. Вешто користећи предности слике (телевизијске пре свега), сугестивност речи и комуникативност музике, он је створио нови тип уметничког изражавања”. 23

У интервјуима, дакле, налазимо потврду расправе о феномену Ршумовићеве риме. Они означавају одговоре на питања: како је до ње

спонтано дошао још у детињству, како га је на то наводила учитељица, како се као калем примио на стаблу највећих узора − од Змаја и Ћопића до Данојлића − и како је у новинарству, по рецепту Д. Радовића, непрестано, свесно и упорно, радио на усавршавању поетске вештине која се претварала у игру и језичку игру? „Рима је била моја велика снага“ и у поетском арсеналу била, закључује са свешћу о квалитету стила и језика и звучне и визуелне слике, део „најубојитијег оружја“. Рима је била, налазе и теоретичари књижевности, „у функцији игре без предрасуда, богатства ритма и музике стихова, прати је дух и живост уобразиље“.24

У анализи смо указали, а у интервјуима означили и нове доказе, да је и позориште као „нов сегмент“ и „изазов“ утицало на континуитет, посвећеност и квалитет Ршумовићевог стваралаштва за децу. 25 Као такво, и оно је одговарало стваралачкој енергији и дару, а то значи да нема писања ни под каквом присилом: „Схватио сам да могу да пишем

само из пуне слободе и уз пуну игру“26 и да сам рођен да књиге стварам

као пројекте:

„Позориште је један потпуно нов сегмент за мене, и један изазов. То је мени, на неки начин, и одговарало... Ја сам увек трагао за освајањем

22 Исто, 47.

23 Драгомир Брајковић, „Пола века ревности“, 98.

24 Тихомир Петровић, Писци за децу и младе, Епоха, Пожега, 180. 25 На позоришној сцени изведена су следећа његова дела: „Шума која хода“, „Невидљива

птица“, „баба Рога“, „Рокенрол за децу“, „Успавана лепотица“, „Ау, што је школа згодна“, „У цара Тројана козје уши“, „Снежана и седам патуљака“ и друге. Види: „Прилоге“. 26 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 41.

нових неких медија. Ако би се неко удубио, могао би да види да ни

једна моја књига не личи једна на другу. Увек сам се трудио да сваком

својом следећом књигом будем, барем, мало другачији. Рецимо, књига

Ма шта ми рече доживела је преко двадесет издања и штампана у

милион примерака“. 27 (...) Такве су готово све моје књиге, а поготово

књиге које нису намењене деци (...) Таква је књига Успон ветровима, такав је Сјај на прагу, она можда највише, а таква је и књига Песме

уличарке “ . 28

Јевтићев интервју са изузетно прецизним насловом, по обиму и

карактеру, вредносно је средишни интервју, јер на конто анализе доноси

аргументе којима се поткрепљује наша анализа. Како је реч о говорном

а не писаном исказу, он добија додатно значење и као Ршумовићева

исповест о томе шта за њега значи бити препознатљив песник. Објашњавајући на примеру животне анегдоте како настаје песнички свет, шта значи „песничко војводство“ у којем су „и Добрица Ерић, и Мошо Одаловић, и Драган Радуловић, и Душко Трифуновић и Драган Лукић, сада већ увелико класик међу нама“ и које му место „припада у поезији за децу“, он излаже ставове од суштинског значаја за разумевање и тумачење континуитета идеја и јединство дела које је створио:

„Зауставим аутомобил на семафору код Главне поште. Прилети ми Циганчић, са оним справама за чишћење стакла. Погледа ме упитно, па ме препозна, озари се, спусти онај прибор, наслони се на отворени прозор, и каже: ’Песниче, како иду песме?’ Нешто му ја одговорим, и кренем даље, размишљајући. Годи ми што ме ословио са – песниче! Обично, Циганчићи понишане прстом: ’Јаоо, ене га онај глумац!’ То

ме ужасно нервира, што мисле да сам глумац.

Овај је погодио шта сам. Није рекао моје име, што неки, такође, ураде: ’Јаооо, Ршумовић, онај са телевизије!’... Овај је врло отмено поменуо

само моје мајсторско име, име мог заната, почастио ме титулом коју већ имам, и то на величанствен начин. Онда ме и питао, и то питао

есенцијалну ствар – како иду песме!? Песме за њега нису мртва и

неважна ствар, песме иду, праве се, пишу се, напредују! ’Како’, пита

он мене, као да смо стари другари... Јер, песме могу да иду и овако и онако, могу да запну, нема надахнућа, могу да промаше тему, да не одиграју своју улогу! А могу да буду и убојите, и то га интересује. Ако су такве, ако мењају свет, да му и то саопштим (М. Ђ.).

27 Исто, 36. и 37.

28 Исто, 39.

Могуће да и није очекивао одговор. У ствари, схватио сам да он о

мени зна све, а ја о њему – ништа!

Пазите, ни један књижевни критичар није ми поставио тако студиозно

питање, као тај Циганчић на раскрсници. И ни један новинар!

Збиља, има ли лепше титуле од те – песник!? Дакле, не песник за децу, или песник за сељаке, или песник за Србе, или песник за Европу. Песник!

То што сам песник за децу, такође ми годи. Деца су мој полигон.

међу њима проверавам своје песме, и себе помало!“29

Стваралачки процес и уметнички ангажман

Следећи у анализи теорију књига по књига, од антологијске песме до антологијске песме и, често, од стиха до стиха, од знака до знака и од риме до риме, отварали смо означене слојеве Ршумовићеве поезије, по-етике, естетике и педагогије. Али како језичка уметност увек остаје под велом загонетног и неизрецивог, интервјуима смо се обратили

знајући да је песник најмудрији критичар и да има тајни у стваралачкој

лабораторији коју критичар не може да докучи. На питање како настаје стих и да ли постоје нека правила, он одговара да мисли „да сваки песник има неки свој мали трик, неку своју тајну, која му откључава руку и срце, и уводи га у песму“ и да и сам има „неке мале тајне (које) нису за јавност“.

То је повод да објасни како су неке од антологијских „познатих песама настале“, међу њима и кратка песма Миш је добио грип, па је сео у џип коју је писао три године. Исказ је лирски, надахнут, драгоцен песницима и критичарима, носи мудру поруку, и ствараоцима и

теоретичарима, о тајни и трајању стваралачког процеса и проширује

домете монографске анализе. Дуг је, али потребан свима − и читаоцима

и песнику и критичарима и теоретичарима, јер сви они заједно чине савез у којем траје уметничко дело:

„Ту релативно кратку песму писао сам, ни мање ни више, него три године! Прво сам на једном састанку у Телевизији, самоуправном, слушао Слобу Новаковића како дискутује, и сваки час понавља: ’Са моје тачке гледишта!’... Када је то поновио трећи или пети пут, у мени проради неки рефлекс: није ми ништа! Дакле: Са моје тачке 29 Исто, 64.

гледишта, није ти ништа!. И то запишем на неки папир. Папир ставим у џеп, и заборавим на њега. После месец дана нађем тај папир

у џепу, погледам, прочитам и пошто ми се допала та рима, тај стих, запишем то у специјалну свеску за те ствари. У ту свеску уписујем све

идеје које ми падну на памет.

И у тој свесци је тај стих чамио нових пет-шест месеци. Онда сам се мало позабавио њиме. Ко би коме могао да каже – са моје тачке гледишта није ти ништа!? И зашто да каже? Није ти ништа, значи могу

да те употребим!... И падну ми тада на памет мачак и миш. Допишем

следеће стихове – То каза, па га смаза!

И опет су ти стихови чамили пет-шест месеци. ’У реду’, каже мачор

мишу. Али, зашто му то каже, зашто га одмах не смаже? Зато што је

мачор доктор и има етику иза себе, Хипократову заклетву. Значи, доктор је! Дакле, миш је дошао доктору зато што је добио грип...

И ствар се откључала:

Миш је добио грип

Па је сео у џип

И превалио пут дугачак

Да га прегледа доктор мачак...

И опет је ствар запела... Како сада да га одједном поједе? И опет је

то чекало, сада мало подуже! Поново сам сео, дао сам доктору мачку

извесну професионалну активност, дакле, преглед пацијента, да би све добило научну тежину:

Доктор пацијента пипну

Пацијент нешто зуцну

Доктор му леђа штипну

Затим га у чело куцну.

И ту сам додао оно што сам већ имао, Слобине речи:

Са моје тачке гледишта

Није ти ништа

То каза

Па га смаза!

Касније сам имао још додатних проблема с том песмом. Она је штампана

у књизи Ма шта ми рече 1970. године, када се родио и мој Михаило.

И када је Михаило мало одрастао – имао је, ваљда, четири године,

а Бранко седам – њих двојица ми кажу једном: ’Ћале, ми навијамо

за миша. Ту песму мораш да промениш!’ Били су залуђени Томом и

Џеријем... И ја нисам имао куд. Напишем нову песму – за оне који

више воле миша. У тој песми:

Мачак је добио грип

Па је сео у џип И кренуо на пут у Ниш

Да га прегледа доктор Миш.

Остало је до краја – исто, осим што миш смаже мачора, на крају!

Не може песник да понекад не испуни и жеље својих читалаца, поготово ако су ти читаоци песникови синови!“30

Аутопоетичко и критичко тумачење настанка песме и одгонетање тајни филозофије и психологије стварања значајно је за разумевање креативног и професионалног односа писца према песмама и читаоцима. У Ршумовићевом случају то значи правилно разумети однос према деци и њиховој потреби и рецепцији.

Колико за поетику толико и за разумевање стваралачког процеса и друштвене климе значајни су Ршумовићеви одговори о настанку Буквара

дечјих права. „То је књига коју је неко морао написати“, јер је Југославија 1991. године потписала и ратификовала

Конвенцију Уједињених

нација о правима детета. Она обавезује све државе-потписнице да и децу, на адекватан начин, упознају са њиховим правима. Као председник Одбора за заштиту права детета Србије, узео је на себе задатак да одради државни посао – прилагоди сувопарне чланове Конвенције деци и дечјем поимању. И Буквар као стваралачки и научни пројекаткњига, и јединствена код Срба и у свету, што су потврдили званичници UNICEF-а, стварао је три године. Измислио је две личности, Mргуда и Доктора, који се гложе око тога да ли деца треба или не треба да имају нека права:

„Мргуд мисли да не треба, а Доктор за проблеме да треба. Ја већ знам да се то гложење наставља у стварности, у животу. Деца већ

препознају и именују Мргуде око себе, а на исти начин препознају и

именују и Докторе за проблеме. Због те идентификације, ја сам ове ликове и створио. Онда сам решио да идем и корак даље, да нађем начина да децу поучим како сама да се боре за своја права. Нисам хтео да их учим, да им 30 Исто, 65 – 67.

попујем, па сам смислио анкету. Разговарао сам са њима, и бележио

њихове одговоре о томе каква права би волели да имају, а немају их, и како се уопште одрасли око њих односе према правима која им гарантује Конвенција. Добио сам фантастичне одговоре, који садрже

у себи и идеје о томе како би деца могла да се боре за своја права!“31

Ето како ствара Ршумовић, уметник који се политиком не бави, јер

политику презире, а свако ангажовање у коме човек не мисли својом

главом њему се гади. И док ствара велике књиге-пројекте, какав је свака

од стотину књига за себе, и свака емисија за себе, и Буквар као државни

посао, он се руководи трима начелима којима промовише дух лепоте и

смисао поезије и по-етике и педагогије:

„Нећу никада одлучивати о судбини људи тако површно и тако пау -

шално, како то политичари раде“ (1).32

„Пишући све то што пишем – мењам, на неки начин, свет, делујем на људе“.33 То је лепша политика, од политике, ове, о којој питате (2).34

Мислим да би боље било да Србију воде уметници, а не ови и овакви политичари“ (3).

И као што се у поеми Домовина се брани лепотом бавио универзалном идејом родољубља, страдања од неправде и силе, његово творачко становиште је да би „уметност требало да буде ангажована у служби општих вредности, естетских и хуманих“35, дакле, и етичких. Буквар је једно такво уметничко дело и друштвени пројекат који афирмише и

уметников јавни рад. Када песнички, филозофски и педагошки промишља ангажман

као етички чин и тумачи природу, Ршумовић има на уму природу као

31 Исто, 69.

32 Исто, 70.

33 Исто.

34 У ширем контексту битан је и наставак овог исказа: „Као уредник у издавачкој

кући Књижевне новине био сам спреман да објавим књигу Слободана Јовановића, избор чланака који је сачинио Жика Стојковић. Прибавио сам и рецензију др Јована Деретића, тада члана ЦК Србије, задуженог за идејни рад. Међутим, надигла се фрка у јавности, и ствар је пропала... Мене су казнили, партијски. То ми је била прва и последња казна. Тада сам се, практично, и опростио од Партије. Рецензент је, рецимо, и даље остао члан ЦК... Нисам могао да разумем тако нешто. Ни данас не разумем – то

да више одговараш што си мања риба!

Таквих неправди има и данас, и вероватно ће их увек бити. Међутим, ја ћу их се чувати... Платио сам тада школовање“. Исто, 70. и 71. 35 Милош Јевтић, Све о Ршуму – Ршум о свему, 104.

окружење и природу или карактерна својства човека и народа. Те две природе чине јединство и изражавају коначни смисао његове уметности

именован реториком наслова песме Домовина

се брани лепотом:

„Сада морам да кажем да бисмо сви ми морали мало више да се ослањамо на природу, на природу која нас подржава, која нам даје снагу и која нас, како бих рекао, гура напред. И морамо се, наравно, трудити надградњом, свеколиком – а у њу спадају и стваралаштво, и уметност – да променимо свет и односе у свету.

Морамо се трудити и да слику о Србима малко променимо. Ми већ имамо уметнике и књижевнике који су закорачили у велики свет, и

то на велика врата. Они су та врата одшкринули и нама који треба да

дођемо иза њих. Ту шансу треба да искористимо, и морамо је искористити! Морамо, исто, искористити и шансу коју нам спорт пружа и

отвара у афирмацији неког нашег бића, па и националног, као и нашег

менталитета, наше вештине, нашег квалитета, и тако даље... И наравно, морамо се – у неком микрокосмосу, нашем – трудити да створимо што више лепоте. Моја песма Домовина се брани лепотом, давно написана, била је, у ствари, на том трагу“.36

Интервјуи, и на примеру Буквара, откривају и природу и унутрашњу суштину Ршумовићеве поезије и животног дела као јединственог пројекта какав целином представља уметнички опус који смо именовали као ршумијаду. У анализи је изнета поетска скала вредности Здравице српском народу, али песник има на уму и њену практичну животну вредност: „Мој следећи пројекат биће у служби те идеје за већи прираштај

становништва. Моја Здравица српском народу је, на неки начин, почетак и химна ових пројеката“.37

Програмска је и идеја о односу према матерњем језику, који је, на најлепши начин, на Вуковским основама народног говора и умотворина, афирмисао у поезији, поетски славећи његов ритам, риму, сликовност, музикалност и мисаону дубину као израз егзистенцијалног бића народа. Поднаслов овог дела монографије и Ршумовићев поливалентни програмски исказ, на то упућује: И пашчад лају на матерњем језику.

У том опредељењу он се држи Немањиног светачког завештања казаног

у беседи која се (погрешно, али смишљено, М. Ђ.) приписује оснивачу

српске државе: „Садашња моја свест о језику је достигла један висок,

36 Исто, 68 и 69.

37 Исто, 49.

критички ниво: морамо се држати Немањиног Завештања! Не само ми песници, ми књижевници, него и ми јавни радници, ми политичари и ми новинари српски.“ 38

Песнички и друштвени ангажман кристално јасно брани и на примеру антологијске поеме „Домовина се брани лепотом“, коју је написао за манифестацију Велики школски час у крагујевачким Шумарицама. Полемичким и реторички наглашеном акценту она показује паралелне

ангажмане: поетске, као борбу за слободу стварања и слободу човека,

а против идеолошког примата у уметности, и практичне , удружене

са идејом Здравице српском народу или идејама Буквара : „Бавио

сам се универзалном идејом родољубља, страдања од неправде и

силе, и општељудском потребом за надањем, за вером у бољи живот!

И то су ми узели за зло неки медени медаковићи, који немају другог посла“.39

Ршумовић верује у уметност по поруџбини: „Нека поруџбина увек постоји“. И та га вера, открива стваралачко расположење, не напушта

шест и по деценија и тако означава средишне теме и налазе монографије. Истицао је да је „поруџбина срца, поруџбина неке унутрашње силе“ по чијем налогу пише. Тврдио је, навели смо, да треба „разликовати поруџбину од ангажоване уметности“. Доказивао је да је и српско фреско-сликарство ангажовано: да слави и велича православље и ктиторову личност! Уметник може бити ангажован на разним странама, и од разних идеологија, али би његова уметност требало да буде ангажована у служби општих вредности, естетских и хуманих, у служби истине и лепоте, правде и љубави, оданости, храбрости, родољубља и части. Истицао је да се и у његовом стваралаштву могу наћи ангажована дела. Једно од таквих је Буквар дечјих права. То што се Буквар

залаже за дечја права не значи да га не могу вредновати естетичари, историчари и теоретичари књижевности. Напротив. „Дело које задовољи и једно и друго, тек то је успешно дело“.40 Дакле, у интервјуима песник експлицитно преводи своје дело у теоријску и критичку раван у којој смо га и анализирали. Његово је становиште, следи из аутопоетичких коментара − уметност треба да „буде ангажована у служби

општих вредности.41

38 Исто, 101.

39 Исто, 103.

40 Исто, 104.

41 Исто.

Аксиоми аутопоетичких коментара

Примерно априорним циљевима, анализирамо још неке аутопоетичке коментаре, идеје и чињенице Ршумовићевих интервјуа, јер продубљују анализу и доприносе теоријском, критичком и друштвеном

разумевању духовне биографије уметникове личности и континуитета

идеја и јединства уметничког дела великог писца.

Битне су чињенице да писац више пута прецизира генезу песничког

надахнућа и рада, полазећи од Фројдове идеје да се личност човекова формира у детињству и да садржи и разна расположења, па и песничко. Песничко надахнуће, а њему је садржајнији термин „изненађење“, догодило му се „у деветој години“ и остало „за цео живот“.

Осим прецизирања времена настанка, важни су и изнова означени услови и више пута апострофиран смисао игре као, како смо означили, исконске потребе људи и деце: „Ја сам почео да пишем стихове играјући

се, па и данас, кад се зажелим игре, ја узмем па пишем стихове. А кад већ пишем стихове, онда се играм речима

компликовано у исти мах! Али, свакако, тачно”.42

У интервјуима песник, увек изнова, истиче и однос према завичају и природи. За критичара су битни и по значају у истој равни

одговори који осветљавају однос према здрављу и раду и животном оптимизму и стрпљењу или упућују на хришћанско порекло љубави и даривања као суштине уметниковог певања и мишљења. Следе две илустративна примера.

Први: „Кажу да је човек ’ковач своје среће’, а ја бих рекао да је човек ковач

и свога здравља. Здравље о коме је Душко (Радовић) писао мислим да

је једна врста ведрине коју сам понео са Златибора, из Љубиша. То је

онај ерски хуморни однос према животу, према себи и другима (М. Ђ).

Таленат, слажем се, добијамо од Бога! Али, добијамо га као семе, као клицу, као шансу. Морамо да засучемо рукаве, да узоремо, да подрљамо, да засејемо, да чекамо клијање, да окопавамо, да бисмо на крају жели! Читав животни круг, али тако је: без давања нема добијања!“43

Други: „Критичари и теоретичари нису знали, а ја им нисам рекао до сада, да сам ја и почео да пишем захваљујући Бранку Ћопићу. Учитељица Милица Вођевић донела је из Београда у Љубиш Ћопићеву 42 Интервју за ЛУДУС и одговор на питања Мирјане Ојданић, 71. 43 Исто, 72.

поему Деда, унук и петогодишњи план, коју смо спремили за неку

приредбу. Ја сам био очаран музиком Ћопићевих стихова, толико

очаран да сам написао своју прву песму, која се звала ЗЛАТИБОР, а

гласила је: Златиборе, ти си злато, ја те волим зато! Милици се то

допало, па ме подржала, дала ми још неких књига са песмама, и тако

је то почело“.44

Индикативан је интервју под насловом „Питања за мене, одговори

за Менсу“, који садржи двадесет и четири кратка питања и одговора.

У њему сазнајемо: Најопаснији за планету нису тајфуни и тајкуни, већ тајбрејкери „који нам сужавају свет“, а најбољи лек за душу је мајка.

Налазимо јасне ставове да нам више але не фале, „већ их имамо превише“ и да ће се кроз пола века деца играти „генима и гениталијама“. Они

упућују на нова и опасна времена, на критичку свест према друштву и основној потреби деце – игру.

Апострофирамо и песниково сатирично-хуморно и нонсенсно

полазиште да су људима отпали репови „да не би личили на пухове“ и да је Дарвин погрешио јер „људи нису постали од мајмуна него од деце“. Оно наглашава песников критички и оштроумни дух који се према деци односи са поштовањем. Тако ће рећи: „Писањем се бавим професионално педесет година. За то време би и магаре научило шта и

како треба радити, а да то изгледа без ’стењања’. Рад је љубав учињена

видљивом!“45

Наведене ставове резимирају одговори да су га плашили речима: „Порашћеш и ти једнога дана, па ћеш видети како је“, да је Пећину Строгу преселио у „своју главу“, да је смисао „унутрашњи, логички садржај мишљења (и) да треба мислити да би се дошло до смисла“, али га то увек „одведе у несмисао“. Одговори су од значаја зато што одређују 44 У истом интервју налазимо продубљена тумачења о творачком карактеру, педагошким или едукативним подстицајима: „Нисам се више усудио да пишем романе, јер сам ја навикнут да у мало речи кажем све што желим. (...) У тринаестој години, после једног од многобројних разговора са учитељицом Милицом, ја сам написао

ове стихове: Питала ме једно вече: /− Шта ти срце жели бити? / А моје јој срце

рече: /− Стиху ћу се посветити. То је била моја заклетва! Нисам ја у то време знао шта је слава, нити шта је бронзани споменик! Али, испуњење тог завета неминовно је водило ка слави, а слава, ваљда, ка тој бронзи! У то време још нисам био 'стигао' до Јесењина! Волео сам песме, и писао сам песме, није било потребе да их сањам. Више сам желео да се допадну Милици, она ми је била једина права публика, коју сам на разне начине волео“. Видети: Разговор за ЛУДУС. Питања поставља Мирјана Ојданић, 73. 45 Исто, 76.

координате помоћу којих смо се, лако и поуздано, кретали стваралачким

луком Ршумовићеве уметности.46

У Ршумовићевим интервјуима, дакле, налазимо аксиоме поетике, критичког и песничког погледа на свет. У финалним разматрањима слажемо их без коментара, јер су јасни у контексту у којем смо осветљавали животопис, духовну биографију писца и проблеме и апорије означене у уводу у монографију. Oни углавном потичу из књиге Милоша

Јевтића (1936 − 2017) Све о Ршуму − Ршум о свему, означавају лирски

субјект у првом лицу као главног јунака ршумијаде, обележавају већину

књига-пројеката и означене теме:

− Имам обичај да кажем да поезију пишем за себе зато што ме радује.

− Мој дечачки нагон за игром није могла да потисне оскудица у којој смо живели, него га је оплеменила. Сам сам себи правио

играчке.

− Ја сам васпитан на идејама социјалне правде и комунистичког

морала.

− Ја верујем у природу, али ону природу о којој је Аристотел размишљао, ону у којој станује Бог!

− Ја од гимназијских дана из Ужица носим у себи многе радозналости, али једну посебно: интересују ме бизарне, чудне, невероватне али истините чињенице. Кад нешто прочитам, кад чујем од некога, ја то запишем.

− Ја људе и све мерим неком добротом, трудим се да будем добар, али то људи погрешно схватају. Добар значи и бити строг.

− Кажу да одрасли више читају песме него деца, а ја људе и човечанство не делим на децу и одрасле. Све су то људи, само су једни мали а други мало већи. А што се памети и интелигенције тиче, често су ови мали паметнији и интелигентнији.

− Измислио сам један слоган који гласи: „Одрасли често нису дорасли деци“.

− Рад с децом је једна врста шаха, родитељ мора да буде стално

свестан свог детета, поред свих својих брига и преокупација.

Мора, пре свега, да поштује дечју игру и да му тад не даје никакав

други задатак, јер је игра детету рад!

46 Исто, 79 – 81.

− Деца су, дефинитивно, најзахвалнија публика, из простог

разлога

што сте са њима одмах начисто, нема лажи, нема преваре.

− Био сам и гладан и жедан знања, и то знања свих врста из свих области.

− Моје песме су занимљиве деци, а одраслима су занимљиве, јер изгледају као да их пише дете.

− Ја пишем песму која се може разумети. Многе моје песме само

деца разумеју. То су песме – слике.

− Песме морају бити истините, мора им се веровати и кад говоре

невероватним стварима, у том је гриф. И сад, кад то постигнем да

песма буде убедљива, онда је зачиним још нечим, неком шареном

лажом, тако да све то изгледа јако слатко. − Љубав је права кад доводи човека до сазревања. −

Љубавне песме сам писао по наруџбини срца.

− У уметност по поруџбини верујем.

− Здравица српском народу је песма-пројекат напора да се нација

спасе. Јер деца су „стратешка ствар сваке државе“.

Из аксиома аутопоетичких коментара, а могу бити тезе и за сваку будућу анализу, назиру се две истине. У славу великих људи и њихових

дела Његош је певао: Благо томе ко довијека живи / имао се рашта и родити. За учинак Ршумовићеве уметности у српској књижевности и култури вреде речи Патријарха Павла: „Неће се постидети ни пред прецима ни пред потомцима“, на које се, блистајући у сјају на прагу, често, достојан, позива већ шест и по деценија.

НА КРАЈУ БЕШЕ НОВИ ПОЧЕТАК

(Финална разматрања)

Дођосмо до самог краја све бежећи од почетка, ко што бежи јун од маја / као субота од петка.

Љубивоје Ршумовић

је било пре − ноћ или дан? Рекао је: „Ноћ је за један дан старија“.

Нашавши се пред сличним проблемом − проблемом почетка и

Филозоф Талес није јасно одговорио човеку који га је питао шта

краја − чини се да нема ничег природнијег и истинитијег у приступу финалним разматрањима од поетско-филозофског духа стихова Ршумовићеве одјавне песме са шпице серије „Хајде да растемо“: Дођосмо до самог краја / све бежећи од почетка и теоријско-методолошке поставке његовог учитеља Душка Радовића: „Ми нисмо измислили ни почетак, па у нашој надлежности није ни крај ствари.“1

Наш уметник се, показује анализа, развијао и у широком луку стваралачки бежао од почетка. Поетизујући свет и знање, примерено потребама логичког мишљења деце: ко што бежи јун од маја као субота од петка, паралелно се уздизао и зарањао, „на крају свих крајева“, у поетску, етичку, естетичку и педагошку висину и дубину. У Русији, у други том Антологије српске поезије, Андреј Базилевски (1957 − 2019), песник и преводилац, уврстио је сто седам Ршумовићевих песама!

Имајући на уму ту чињеницу и стваралачки лук пред собом којим смо прошли (од прве песме и прве књиге до последње песме и последње књиге), стижемо до монографског краја. Пред нама стоје небо, као велико

плаво јаје из којег се излегао свет, и две мисли Кристијана Андерсена

1 Душко Радовић, Баш свашта (Изабрани списи), приредио Мирослав Максимовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 618.

(1805 − 1875), бајкописца и краља дечјих писаца који је „знао продрети

у душу бића и ствари“ (Паул Хазара). Његово дело је преведено на сто

двадесет и пет језика и уткано у колективну свест културе Запада. Те

мисли гласе: „Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли

да их називамо свакодневним стварима“ (1) и „Ја сам писац за читав

распон људског живота“ (2). Андерсенове мисли, као меру свих ствари, вредносно примењујемо и на уметност нашег песника. У анкети листа

Вечерње новости, најтиражнијег листа у Југославији, 1973. године, он

се због тога нашао на врху ранг-листе популарности, међу седамдесет

два лица са малог екрана: глумцима, филмским јунацима, певачима и ТВ-водитељима.

У аутопоетичком коментару песме „Бела врана и црна овца“ Ршумовић поносно објашњава да је добро што штрчи. Разумевајући квалитет и разлику естетике „Ере Златиборца, ненадмашног фазонца и

форца“ (Д. Ерић)2 и дух у којем је певао за децу, продирући у суштину

бића и ствари, песник Владо Стоиљковић је по стиху ове песме насловио антологијски избор песама И кад летим и кад трчим / Питају ме зашто штрчим.3

Разлику су уочили и остали антологичари. Нема избора у којем Ршумовић није заступљен и тако вредновали нов уметнички начин обраћања деци и нове домете поезије за децу. „Она је истинита и занимљива, не потцењује дете, а говори му речју и сликом“ − објашњава ново време и стваралачки процес песник као телевизијски аутор, и апострофира

реч-знак и реч-слику као одреднице на коју смо указали. „То је управо

оно што је радио Змај. Он је готово увек, сазнао сам то недавно, писао

песму према илустрацији коју је имао. Ето, његови стихови имају драж

недореченог јер оно што је песник само наговестио, слика уз песму је

допуњавала. Ово што ми данас радимо на телевизији, исто је то што је радио Чика Јова, само што ми данас имамо савременији начин да то постигнемо користећи техничка достигнућа“.4

Критичку свест о томе да све велико штрчи, да има своје „унутрашње било“ као diferentia specifica5 и да се разликује од свакодневног и просечног налазимо и у суду песника као јавног и културног делатника

2 Петорица из српског, 213.

3 Љубивоје Ршумовић, Питају ме зашто штрчим (избор и предговор Влада Стоиљковић), Дневник, Нови Сад, 1990.

4 Милисав Савић, „Хиљаду зашто Ршуму“, 212.

5 Тихомир Петровић, „Дело Љубивоја Ршумовића − виша школа поучности“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 321.

и васпитача. Он прихвата суд књижевних критичара да је наша поезија

за децу, од Змаја па преко Душка Радовића, до нас данашњих, засигурно

међу најбољима у свету, а да се преводи врло мало, па се пита: где је ту

Србија да погура?

Када је о етици реч, песник је вредности освајао поставивши у

средиште поезије и поетике етичку суштину као почетак и смисао сваког уметничког ангажмана. Стваралачка мисао се непрестано кретала

између филозофије живота (он каже „дипломатије живота“) и патријар-

халне културе − у знаку вере у правду, добро и лепо, односно у знаку

етике и естетика. Суштина вере, показују налази критичара, аксиоми

интервјуа и наша анализа, подразумева свест о томе како бити бољи (а), свест о томе како живети савршенијим животом (б) и свест о томе како живети у хармонији са природом (в). Анализа стваралачког лука Ршумовићеве уметности изнова открива да се та свест налази у свакој песничкој естетичкој и етичкој идеји и друштвеном и еколошком ангажману уметника.

На одговоран и методички заснован начин, Ршумовић поезијом

учи децу да стичу врлине и живе природно и слободно, и ту се уједињују етика и педагогија. Песме и приче је често, откривају наслови и унутрашње суштине, одевао у форму басне и пословице (Вук и овца); духом, у наслову и првом стиху, заснивао по матрици бајке (Била једном једна Ката, Било једно тужно море, Био једном један Петар, Био једном један вук), или у рухо драмског разговора и дијалога, на што, као пут кроз свемир, указују анализирани стихови, драме, романи и приче. Оданост деци, симболички и суштински, у том смислу, именује реторика наслова књиге Питање части. Суштина реторике као вештине одувек је била, не треба на то подсећати, наговарање, покуда и похвала.

Шума која хода, Невидљива птица, баба Рога, Рокенрол за децу, Успавана лепотица, Ау, што је школа згодна, У цара Тројана козје уши, Снежана и седам патуљака и друге књиге или драме постављене су на сцену и представљају приближавања поезије позоришту. „Ја у својим песмама“, теоријски и практично тумачи суштину и моћ експанзије своје уметности, „имам не мало нонсенса, готово надреалистичких комбинација, које захтевају искрену атмосферу да би биле згодне за гледање и слушање са позорнице. Моју поезију није потребно приближавати позоришту. Напротив, треба је обуздавати“.6

6 Радован Поповић, „Поезија на позорници“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 216.

Поезија као игра језиком и језичка игра у сликама, римама и ритму, налаз је монографске анализе књига-пројеката и континуитета идеја у њима, децу усмеравају ка ономе што једноставно морају чинити јер

воле. Она је израз логике и реторике које сви разумеју. Уметник деци пева о решивим проблемима. Пратећи етику и логику свакодневног

живота, оставља као тајне многа нерешива питања, као у примеру песме „Кад би ми неко рекао“. Гласно размишљајући о настанку света: како је

живот стекао, лирски јунак практично трага за битним одговорима

и филозофским спознајама − како је стекао ваздух, воду, сунце, земљу, дакле, све оно што је у средишту песниковог ангажмана и после шест и

по деценија стварања. Али истовремено пита и како је стекао и мајку

и „оца заслужио “ , дакле, оно што је прво питање детета и на почетку стваралачког лука сваке уметности?

Песничка и филозофска структура, сложена у риме и језгровита

питања, крије срж поезије за децу, а васпитачима и тумачима отвара неограничене естетичке и васпитно-образовне могућности у процесу тумачења. Интерпретацију иницира и писац, помажући да одисеју у

чарној гори од стотину књига и хиљаду игара, језичких бравура и слика окончамо срећним повратком свету игре, завичаја и детињства око којих се свет ршумијаде врти као земља око сунца.

Тачно је, сведочи искуство великог песника Тина Ујевића (1891−1955), „сва је поезија дечја уколико се говори језиком мeтафора и задржава се у атмосфери безграничног чуђења пред стварима“. Ту мисао печатом

оверава искуство нашег песника:

„Писање песама за мене није никакав натприродни чин, никаква мистерија. Пишем ’кад ми седне мечка у главу’! Значи, кад сам расположен, и кад морам притиснут терминима да предам рукопис за емисију. (…) Радећи са децом, и за децу, интервјуишући их, разговарајући са њима похватао сам њихове фазоне, знам њихове жеље, знам шта пали код њих, шта их узбуђује, и, наравно, то ми користи да пишем за њих занимљиве песме“.7

У расправи о феномену дечје песме као наивне песме, чији је циљ да покаже специфичност „стваралачког процеса у којем дечја песма

настаје“ као „заокружена естетска творевина“ и како се, када је реч о функцији, у њој мешају и замењују „узроци и последице, поводи

7 Бранислава Мићић, Разговор за ОНА магазин, Београд, 05. 02. 2012.

и исходишта“, Милован Данојлић указује на два њена својства: да се

опире сваком „јаснијем одређивању“ (1) и да се „у суштини не развија“

(2), јер је тешко замислити у ком би се правцу „могла развијати, а да при

том остане оно што је“.8 Дакле, поново се потврђује апорија: на крају

је увек нови почетак стварања, разумевања и тумачења Ршумовићеве

уметности као стварности која не уме да чека.

И док Данојлић мисли да „довођење у ред и осмишљавање ствари,

макар и по цену невероватних импровизација, за дете има смисао са-

влађивања хаоса, у који је рођењем гурнуто“, јер је то „његова насушна

потреба“,9 наш песник детету не ускраћује свет игре и слободе и учи га

да схвата стварност која не чека. Из задовољства које чини проистичу

вечити видови среће и привиди, као у Андрићевој алегоријској причи

„Аска и вук“, да срећи, игри и слободи нема краја: „Аска (је) заиста показивала много дара и воље за игру. Последњи покрет могао је бити

само – игра“.

Са те тачке гледишта анализирана Ршумовићева уметност је по -

учнија него што се површном анализом може утврдити. Његове песме носе поуку и њихов „превасходни циљ је игра (која) покрива сво њихово

значење“ јер су деца у игри увек занета.10 Ршумовић брани стваралаштво

за децу од свих који га не разумеју или оспоравају и то смо вредновали

кроз његов критички и аутопоетички коментар: „Ја презирем Крочеа

који је дозволио себи ону искључиву дефиницију: ’Уметност за децу никада неће бити истинска уметност’“. Он сматра да његов наступ пред децом представља „сретан контакт“; да деци треба „све рећи“, и да „није важно колико се пише, него како и што се пише“. У педагошком смислу мисли да наставници могу бити мост између њихове душе и уметности, посебно писане речи.

Развојни лук великог распона афирмише Ршумовићево стваралачко

искуство у две равни: у равни његове личности и у теоријској равни. „Да мени моја учитељица Милица Вођевић (у Љубишу, селу на Златибору)

није показивала књигу Александра А. Милна Вини Пу, ја вероватно

никада не бих кренуо веселим путевима у један начин мишљења којим

и данас размишљам о детињству и детету (1) и: „Ничег љепшег нема, мени се барем тако чини, него неку идеју, до које дођем чисто теоријски,

8 Милован Данојлић, Наивна песма, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, 40. и 41.

9 Исто, 42.

10 Александар Јовановић, „Поезија Љубивоја Ршумовића, Знак, Београд, 4. IV 1972.

рекао бих филозофску идеју о детињству – проверити у пракси и то

својим властитим делом“ (2).11

Уместо одговора, Ршумовић пита: „Како смо добили Малог принца, Алису у земљи чуда, Вини Пуа, Мачка Тошу или Страшног лава?“.

У песмaма се, међутим, осим порука, налазе и коментари о значају књижевности за децу, о игри као смислу детињства, о нерешивим тајнама

и невидљивим силама или лепоти свега што припада деци, њиховом

свету и духу игре какав сугерише наслов књиге Ћакнуто-макнуто:

Људи више не живе у бризи / Ко нема у глави има у књизи.

Према томе учтиво молим / Дозволите то што волим.

Има нека сила / На коју сам љут / Увек ме одвуче / На погрешан пут.12

И

мото прве збирке Ма шта ми рече говори о карактеру песниковог ангажмана и неизрецивој суштини по-етике књижевности за децу: музици, слици и нарацији или причи и смислу и вредности читања:

„Ове песме не вреде ни пребијене паре док их не прочиташ. Мртва

слова на папиру. Али оно што остане у теби после читања (нека игра, нека слика, нека музика), то је њихова вредност. Ако не остане ништа – онда опет ништа. Извини на сметњи“.

У финалним разматрањима апострофирамо само музику као уметност, јер је нисмо тумачили: „Музика у мом животу свира своју улогу, која није мала. Пошто сам немузикалан, пошто немам слуха, ја у музици видим нешто натприродно“.13

Према томе, Ршумовићева уметност као јединствени по-етички, естетички и васпитни дар, показали смо, обележена је способношћу да ухвати вечити тренутак искрености у детету и сведе га у језичку фразу, која паралелно остварује три функције: подржава смех и буди мудрост (а), ствара хормон среће и радости (б) и усложњава значења и поетизује језик (в).

Књижевноисторијску чињеницу, песников дар и квалитет стила, Перо Зубац је песнички означио метафорички као „чудесну звезду из дечјих снова“ у којој се сабирају сан, игра и срећа, и тиме одредио

11 Љиљана Бинићанин, „Деци треба све говорити“, Илустрована политика, Београд, 16. X 1973.

12 Љубивоје Ршумовић, Деца могу да полете, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2007.

13 Радован Поповић, „Поезија на позорници“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму, 218.

историјски развојни лук и културолошки поредак на лествици

вредности српске књижевности за децу од Змаја до Ршумовића:

У дослуху са њом обичне су речи

постајале песма што бодри и лечи

То је она звезда посебнога сјаја у сазвежђу песме поред звезде Змаја.14

Као и наведени стихови, сличан је вредносни суд Душка Радовића

који може стајати и на почетку и на крају монографског истраживања.

Суд обухвата песникову уметност и стваралачку личност, укључујући и

животопис и завичај као извориште и прибежиште духовне биографије.

Вредносно је одређен чињеницом да је Змај испевао 1400 песама за децу и да његов опус представља „пресудан тренутак“ у развоју српске књижевности за децу. Змајева поезија „поседује дух аутентичне уметничке

језичке творевине који је чини привлачном за дух савременог младог читаоца“ и у знаку је „дихотомији забавно/поучно“ (подвукао Д. Р.).15 С обзиром на то да је Ршумовићев опус за децу обимнији од Змајевог и

да траје у времену које захтева иновације у свему што се, као и књижевност за децу, опире развоју, Радовићев суд је достојан синтезе историчара

књижевности и компаратисте: „Један циклус поезије за децу завршен је, и то славно. Од Змаја до Ршумовића. Нови циклус почеће од Ршумовића, а завршиће се са песницима који још нису рођени“.16 Симболички и вредносно посматрано, чињеница да је песник добитник и „Доситејевог пера“ за књигу Видовите приче, награде дечје критике за најбољу књигу за млађи и старији узраст, и да је у жирију било стотину основаца београдских школа, довољно говори о природи рецепције, дугом трајању песника и уметности поливалентног дела.

Када је реч о делу намењеном одраслима, Ршумовић је, налаз је анализе, уместо игри и игривости тежио и мисаоној дубини. Последњи стихови рефлексивне структуре „Дрвене ноге“ последица су сусрета

са болешћу и затамнили су игру и ведрину као суштину по-етике. Али

и они сведоче присну везу са децом и песмом. Човек коме су пукла

стопала, скратио се корак, горак и тврд, кога је обузела зима старости, обраћа се песми која га призива, опомиње и „куца у чело“, свестан смртне опасности:

14 Перо Зубац, „Ршумова звезда“, у: Ршумдани, 136.

15 Василије Радикић, Змајево песништво за децу, 404.

16 Душко Радовић, Антологија српске поезије за децу, СКЗ, Београд, 1984.

Сачекај песмо одмори крила

Оно што била си сад ниси

(…)

Није време оно што јесте

Није живот оно што није

Душа када се свије у клупко

Под пупком Планете

Дете кад плати животом

Свој живот

А потом заборави да живи

Сачекај песмо није време

Криви смо где смо

И где нисмо још

Ово писмо само је траг

Од мрежа спознаје саткан.

Уметнички

Ја певам значи стрепим

Ал се мржњи не дам

Песмо и кад ослепим

Тобом ћу свет да гледам.

Уметност Љубивоја Ршумовића, дакле, јесте права ршумијада.

У свим књигама-пројектима примарна је уметникова свест о томе да се дело окреће око себе самог и да у свим менама и променама чува континуитет идеја и јединство унутрашњих уметничких суштина: и као Видовите приче и као Причанка.

Књиге-пројекте стварао је по моделу: Мој лик и дело су вам на располагању. Приступили смо им прихватајући песникову девизу и аксиом: моје су песме – слике. У првом делу монографије свели смо збирни рачун креације, рецепције и критике и феномене игре, знака, слике и стваралачког чуда.

Рецепцију Ршумовићеве уметности у критици у песничком вредносном суду и кључу Генерал што битке бије, за радост деце и Србије, у другом делу монографије, разматрали смо у четири равни, и то као: рецепцију одраслих под Шилеровим креативним кључем: Васпитање пу тем уметности је васпитање за уметност (а); рецепцију код критичара (б); рецепцију феномена ерског духа и хумора (в) и рецепцију

круг се затвара победнички, у духу стихова којим смо отворили животопис и духовну биографију уметника:

у Ршумовићевој „Републици Најмлађих“, код деце и младих, у светлу Фројдове антрополошко-психолошке теорије: Детињство је родитељ

човекове личности.

По методу о д књиге до књиге, у трећем делу монографије, продубљивали смо анализу песникове уметности после објављивања књиге Ршумдани (2007) настајале током ршумдеценија и проблематизовали већину књига-пројеката . Неке смо означили на нивоу тема или жанра, а

неке проблемски. Наслови сликовито и вредносно откривају поступак, смер истраживања и налазе: Ау тобиографска митологија и љубавна

поезија, Укрштене речи и драмска авантура, Кућа са окућницом − заветна књига, Буквар дечјих и људских права, Лирски покер сарадника

сунца, О дбрана отаџбине: Био сам родољуб, Дар и дух романописца, Пу т кроз песнички свемир. Језик – збирно место свих знања и Тетралогија Фазони и форе.

По налогу финалних разматрања, налазе богатимо новим чињеницама. Платон je писао: „Докучио сам за кратко време и код песника

да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природ-

ног дара и задахнућа.“17 Ршумовић, показује анализа јединства дела и

континуитета уметничких идеја у стотину књига, има дар и надахнуће подупртe знањем и мудрошћу да разуме и тумачи свет деце, а у поезији за одрасле и живот поникао из тврде оскудице и морала, као у причи „Немање је тврђе од поштења“ из Куће са окућницом. На мудрост и

знање упућује и мото збирке Сјај на прагу: У мој завичај пу тује се размишљањем, а тамо је мудри отац који саветује: „Дијете, упамти, свијет је велики и пун чудеса“. 18

„Оно што је уистину божанско, припада свакоме“, пише Г. В. Ф.

Хегел (1770 −1831), и то „уистину божанско“ као природно право, песник види, показује анализа поетике, етике, естетике и педагогије, у детињству и завичају. „Таленат и геније представљају“, наставља филозоф и естетичар у Историји филозофије II, „нешто појединачно, особено, – али они своју истинитост добијају тек у својим делима, уколико су она општа“.19 Ршумовићев таленат, обогаћен књижевним

и новинарским радом, путовањима широм света, дугим животом и дугим стварањем и трајањем са славом, створио је дело које се бави најважнијом темом за човека – децом као његовим наслеђем. Ту идеју

17 Платон, Одбрана Сократова, Дерета; Београд, 2008, 17.

18 Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом, 157.

19 Г. В. Ф. Хегел, „Сократ и судбина“, у: Платон, Одбрана Сократова, 122.

прихватио је од Анатола Франса (1844 −1924), једног од најистакнутијих књижевника на размеђу векова, ствараоца који је представљао

глас савести своје генерације и на којег се позива у новом серијалу

емисије Фазони и форе: „Живот је кратак, али се живи у деци. У томе је бесмртност на земљи“. И зато своје стваралаштво, примерно циљевима „Здравице српском народу“, прилагођава идеји: Рађајмо децу да

бисмо били бесмртни. 20

Уметничко дело је стварао следећи Хегелово етичко и естетичко

начело: „Човек зна у себи шта је истинито, он мора да гледа у себе“. 21

Песник је, осећајући да је способан за нешто боље, имао критичку

самосвест и свој живот и свет представио је као општи и заједнички.

Сам себи судија, често и узор, поезију за децу сократовски је стварао, племенито мислећи на игру и слободу и захтевајући „од њих оно што за човека представља највише добро, наиме да путем васпитања постану

племенити људи“ и тако остваривао врхунски педагошки принцип. У анализи се ови судови не могу схватити као узгредни доказ или узгредна похвала, већ као суштина налаза.

Када је та мисао била усмерена и ка младима и ка одраслима дефинисана је стиховима збирке Гујина стена: Народ разапет на крсту / Народ набијен на колац / народ сахрањен / Међу звездама („На Цејлону”).22

У обе равни она открива порекло и циљеве Ршумовићеве уметности.

Када је реч о пореклу објашњава га и Андрићева мисао: „Никад човек

да се излечи и ослободи детињства“ и схватање деце и света детињства: „Мали људи, које ми зовемо ’деца’, имају своје велике болове и друге патње, које после као мудро и одрасли људи заборављају. Управо губе

их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изашли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност“.23

А када је у питању циљ, он је јасно именован дословним значењем

не само илустративних стихова већ и интерпретацијом целине опуса.

Као мисаоно и поетско језгро завичаја, збирка Сјај на прагу, на коју

смо указивали као услов и узрок певања, демонстрира како је песник,

20 После тридесет и једне године нови серијал емисије Фазони и форе од петнаест епизода емитовала је Радио телевизија Војводине од 8. јануара 2017. године.

21 Г. В. Ф. Хегел, нав. дело, 123.

22 Љубивоје Ршумовић, Гујина стена, Међународни фестивал поезије „Смедервеска

песничка јесен“, Смедерево, 2005.

23 Иво Андрић, Деца, СД, Београд, 1981.

горштак који је сачувао дете у себи, реториком и етиком, под ауром патријархалне културе остао оно што јесте, и зашто завичај „с радошћу и љубављу носи на својим петама“. „Очију и срца пуног природе (...) зна он добро да отуђени човек прво мора да поврати исконску

безазленост и чистоту да би освојио сагласје с Природом и склад са

самим собом“. Зато је завичај оно станиште и „тамо где је време за њега непролазно“.24

Продубљујући промишљање питања среће, што је анализа осветлила, Ршумовићева креативна тачка гледиште показује да је срећа равнотежа жеља и могућности или тражење мере и свест о пореклу и размишљање о завичају. Располагање добротом и својим радом. То су по-етичке, естетичке и васпитне вредности које је понео из завичаја и лирском рефлексијом препевао у Сјај на прагу и целој поезији и стваралачком ангажману.25

Четврти део монографије представља златни пресек критике Ршумовићеве уметности под мотом Сент Егзиперија: Ја долазим из детињства, тамо је мој завичај. Њиме се оцртавају две теме и два

изворишта дела нашег песника. У детињству и завичају формирала се „унутрашња стваралачка емоција“ и сазревала стваралачка личност писца која је изаткала животну по-етичку и естетичку „чувственовизуелну панораму света детињства.“26 Тај свет је заправо ршумијада

и непрестано се код читалаца и слушалаца обнавља и обликује током

шест и по деценија. Пресек је урађен пројекцијом вредности у књижевноисторијској и критичкој равни, равни антологичара, који избором афирмишу уметничке вредности и трајање писца, равни хумора, игре и смеха као језгра књижевности за децу, у компаратистичкој равни са светским песницима и равни маште и мудрости српских и пословица других народа.

Пети део монографије под насловом Поетика и аутопоетика и песниковим мотом: И пашчад лају на матерњем језику демонстрира значај матерњег језика у стваралачкој свести и чињеницу да је у интервјуима критичарима пружио оквир, услове и аксиоме разумевања и тумачења

24 Мр Гордана Брун, „Повратак Љубишу“, 66.

25 На фону истог значења и вредновања је и суд: „Сем што је сачувао дете у себи, остао је оно што јесте: горштак из Љубиша ликом, говором и патријархалним односом

према породичном окружењу“.

Гордана Брун, нав. дело, 66.

26 Вук Филиповић, Свет детињства у делу Боре Станковића, Заједница научних

установа Косова и Метохије, Приштина, 1968, 165.

стваралачког лука и уметничког опуса.27 О статусу и значају интервјуа

за монографско вредновање ршумдана, ршумгодина и ршумдеценија

у којима је настаjaла уметност Љубивоја Ршумовића говори чињеница

да из њих крећу уводна разматрања ршумдеценија и њима се, идејом о

матерњем језику, заокружују финална разматрања као крај који бива

нови почетак стварности која не уме да чека.

И тако, уз веће поштовање из даљине, како мисли филозоф Талес, или са дистанце, како суде књижевни критичари, дођосмо до самог краја, како пева и мисли уметник Љубивоје Ршумовић:

све бежећи од почетка, ко што бежи јун од маја, као субота од петка.

Јер стварност не чека: Никад. И никог. И људи, а не само деца, и даље, на знају шта је „на крају свих крајева“, како је певао Ршумовићев учитељ, на кога се позива и у последњој песми „Дрвене ноге“, у часу када посумња у песму:

Где је крај – питам оца На ПОЧЕТКУ

Како те учио Душко Радовић.

Не знамо ни где је почетак код се његови крајеви потроше. Али крајеви, и живот између њих и заједно са крајевима, остају − одлучно сведочи уметност Љубивоја Ршумовића. Она „формира и одржава дух једног народа“ (Пол Азар) и „улепшава детињство“, како у име свих читалаца пише једна ученица.28 У њеном су средишту − сугерише реторика

поднаслова „приручне комедије“ У цара Тројана козје уши − митологија

и психологија љубави и „ђавологија детињства“.

После анализе, на крају свих крајева, ако прихватимо да крајеви остају, додајемо: У средишту уметности Љубивоја Ршумовића нису само детињство и дете што дуго станује у човеку, већ и сав живот. На закључак упућују све његове активности: уметничке, спортске, друштвене, 27 У интервјуима писац је пружио суму података који показују везу и однос биографије

и уметничког дела и постају услов разумевање његове уметности. Тако је, на пример, баба Рога као енграм сећања, страх и тајна и једнако гравитира у поезији и прози. Она није само пећина већ и бездан. „Родитељи нам бране да идемо у Маркову пећину јер у њој живи баба Рога. У ствари, бране нам због бездана“. 28 Софија Крљић, „Хвала Вам“, Ршумдани, 30.

новинарске, педагошке, па и објављени чланци, предговори, поговори и

рецензије, који су остали изван наших разматрања. У њима су означене

битне теме његове уметности: феномен путовања, идеја о лепом песнику,

стваралачка и детиња машта која гледа „кроз време“; игра коју је „волео

више од школе“, сазнање о томе да постоји „душа земље“ и да му све

више „песма постаје живот“; представа о Ј. Ј. Змају као „страшном лаву српске поезије“ и „путу до поезије“. Или, како духовито каже, тумачећи

своју „документарну поетику“, поступак непоновљивости, феномен

неизрецивог и одбрану света и живота добротом, као и књижевност

деци и младима − све оно „шта је писац хтео да нацрта“.

Једном речи, као и у поезији, и ту је, испод пепела „разговор са

језиком“ 29 о ћутању великом, и о још већој игри и деци што станују у

човеку. Свуда су живот и уметност песника раширених крила који је узлетео у девету деценију. Изнад крила, и кад моли: Сачекај песмо одмори крила, („Дрвене ноге“), на крaју, као нацртани остају уметниково

стварање и завет:

А кад спутам крила

И напуним стоту

Певаћу о себи

Као о азоту.

29 Љубивоје Ршумовић, „Разговор са језиком (О ћутању великом)“, Српска мисао, Београд, 2021 – 2022, број 12, 13, 14, 52−53.

Прилози

БИОГРАФИЈА

Љубивоје Ршумовић1 рођен је у селу Љубишу, на Златибору, 3. јула 1939. године, од оца Михаила и мајке Милесе Ршумовић. Даљи преци

су му Окиљевићи од Гацка. Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу

и Београду. Дипломирао је 1965. године на Филолошком факултету

Београду, на Одсеку компаративне књижевности.

Почео је да пише још као основац, у Љубишу. Прве песме објавио

је као гимназијалац, 1957. године у Ужичким Вестима и Књижевним

новинама. У Београду је упознао Душка Радовића, под чијим утицајем

је почео да пише песме за децу. На његово стваралаштво утицали

су Бранко Ћопић и Јован Јовановић Змај и педагошка доктрина Џона Лока.

Од 1965. године радио је у редакцији програма за децу на Радио Београду као аутор емисија „Уторак вече – ма шта ми рече“, „Суботом у два“ и „Весели уторак“. Три године касније отишао је на Телевизију Београд, где је био аутор емисија за децу „Хиљаду зашто“, „Хајде да растемо“, „Двоглед“ и „Фазони и форе“, која је имала преко сто четрдесет епизода. Као телевизијски посленик написао је, водио и режирао преко шест стотина емисија. Осим програма за децу, био је аутор и неколико документарних програма, попут серије „Дијагонале – приче о људима и наравима“.

Објавио је 102 књиге, од којих је половина за децу. Дела су му преведена на више страних језика. Ршумовић је аутор и три уџбеника за основне школе: „Деца су народ посебан“, за изборни предмет Грађанско васпитање (други разред) и „Азбуквар“ и „Писменар“ за први разред.

Од 1986. до 2002. године био је директор позоришта „Бошко Буха“. Био је председник Културно-просветне заједнице Србије и савета Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава у Суботици.

Један је од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја

Обрадовића, Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу

1 Све податке из „Прилога“ ауторизовао је Љубивоје Ршумовић.

„Адлигат“ у Београду и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.

Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Упоредо са књижевним радом и радом на телевизији, Ршумовић се

бавио и фотографијом и спортом. Оснивач је, такмичар, и први председник Карате клуба „Црвена звезда“.

Живи и ради у Београду.

БИБЛИОГРАФИЈА

Тандара–мандара и још једна прича, Борба, Београд 1966. и 2009.

Причанка, Младо поколење, Београд, 1968.

Ма шта ми рече, Змајеве дечје игре, 1970.

Још нам само але фале, БИГЗ, Београд, 1974.

Домовина се брани лепотом, Установа спомен парк, Крагујевац, 1974.

Кош (са Љубодрагом Симоновићем), Нолит, Београд, 1975.

Невидљива птица, БИГЗ, Београд, 1975.

Domovina se brani lepotom, „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1976.

Вести из несвести, БИГЗ, Београд, 1976.

Uspon vremena, sa trinaest grafičkih listova Vladimira Veličkovića, bibliografsko izdanje zbirke Biškupić, Zagreb, 1977.

Zov potreba, Znanje, Zagreb, 1977, 1978, 1981.

Муњевити мир, „Филип Вишњић”, Београд, 1977. и 1978.

Хајде да растемо, Нолит, Просвета и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978, 1979, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, и 1991.

У шетње без сметње, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1979. и 1980. на мађарском, словачком и румунском језику.

Rošavi anđeo, Znanje, Zagreb, 1979.

Магнет, Јединство, Приштина, 1980.

Utorak veče ma šta mi reče, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1980.

Наши нови знанци – саобраћајни знаци, Општинска конференција народне технике, Нови Сад, 1980.

Лопта не зна саобраћајне знаке, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1981.

Pričanka, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1981.

Питање части, Светлост, Крагујевац, 1982.

Сјај на прагу, Српска књижевна задруга, Београд, 1982.

Ко је ово (са Д. Петричићем), Књижевне новине, Београд, 1982.

Pesme uličarke, Znanje, Zagreb, 1983.

Imate li Ršuma, Znanje, Zagreb, 1983.

Славољубова звезда: песма о ћутању, Задруга, Београд, 1984.

Дете са седам језика (изабрао и уредио Драган Лакићевић), Рад, Београд, 1984, 1990. и 1991.

Сексуални живот камила (са Звезданом Поповић и ауторско издање са М. Драмићанин), 1985.

Десет љутих гусара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985. и 2003.

Pevanka, sa notnim zapisima, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1985, 1986. i 1990. (zajedno sa Pričankom), 1994.

Црвена звезда, Агенција црвена звезда, Београд, 1986.

Сонгови и слонгови, на македонском, избор, препев и поговор Ефтим Клетников, Детска радост, Скопје, 1987.

Prvarica, Prva književna komuna, Mostar, 1987.

Песме, избор, Рад, Београд, 1988.

Zov potreba, Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda – agencija, Beograd, 1988.

Obad, Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda – agencija, Beograd, 1988.

Успавана лепотица, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

Питају ме зашто штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990.

Северозападни крокодил, Сараорци, издавачка кућа Лаковић, Крагујевац, 1991.

Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991.

Фазони и форе, Ршум, Београд, 1991, 1992. и 1993.

Деца могу да полете, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 1994, 1996.

и 1998.

Деца су украс света, Српска књижевна задруга, Београд, 1992.

Лирски покер (са Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Драганом

Радуловићем), СБМ – Ршум, Београд, 1994.

Буквар дечјих права, на енглеском, Ршум, Београд, 1995.

Буквар дечјих права, 1995, 1996, 1997. и 1998.

Такнуто–ћакнуто (са Драгославом Андрићем), СБМ – Ршум, Београд, 1995.

Доста је глупоће, Смедеревска песничка јесен, Град Смедерево и Санба, Београд, 1995.

Песме, избор, Bookland, Београд, 1995.

Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995.

Ово је време чуда, ИНГ – Комерц, Нови Сад, 1996. и 1997.

Ишли смо у Африку, Образовање, Нови Сад, 1996.

Избор поезије за децу, Будућност, Нови Сад, 1996.

Не вуците ме за језик, Матица српска, Нови Сад, 1997.

Смешна прашума, Школска књига, Нови Сад, 1997.

Види мене (у сарадњи са Д. Андрићем), НИС Југопетрол, Београд, 1997.

Откуд мени ова снага, Епоха, Пожега, 1997.

Одакле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998.

Деца су украс света, „Драганић“, Београд, 1999.

Петорица из српског, (са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, М. Одаловићем и Д. Радуловићем), Драганић и Ршум, Београд, 1999.

Сабрана дела у пет књига: Ма шта ми рече, Причанка и певанка, Још нам само але фале, Вести из несвести, Успавана лепотица, Прометеј, Нови

Сад, 2000.

У цара Тројана козје уши, Позориште „Бошко Буха“, Београд, 2001.

Успавана лепотица, Позориште „Бошко Буха“, Београд, 2001.

Алексине песме, Српска књига, Рума, 2004.

Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. лат.

Гујина стена – The Serpent’s Rock, Смедеревска песничка јесен, Смедерво, 2005.

Ршумдани, Прво слово, Београд, 2007.

Ово је време чуда, Ризница лепих речи, Нови Сад, 2005. и 2006.

Три чвора на трепавици: Сећање на крилато детињство, Графопринт, Горњи Милановац 2007.

Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009.

Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна Београд, 2010.

Заувари, Лагуна, Београд, 2011.

Што на уму то на друму, Пчелица, Чачак, 2012.

Видовите приче, Лагуна, Београд, 2013.

Провале и цаке, Пчелица, Чачак, 2013.

Изволте у бајку са чика Ршумом, Пчелица, Чачак, 2019.

Радост деци крила даје, Пчелица, Чачак, 2019.

Крчевина (Аутобиографска митологија), Народна библиотека „Ћирило и

Методије“, Удружење за очување традиције, Приједор, 2019.

Два јаја на око (Којештари за неочешљане мисли), Лагуна, Београд, 2021.

Презиме живота, Службени гласник, Београд, 2022.

Фазони и форе 5, Лагуна, Београд, 2022.2

Дела извођена у позориштима

Шума која хода, Невидљива птица, Баба Рога,

2 О свим осталим издањима видети Библиографију Татјане Богојевић која доноси

следеће делове: „Кратку биографију Љубивоја Ршумовића“, „Монографске публикације“ (1 − 258 библиографских јединица), „Приређене књиге и остала коауторска

издања“ (259 − 1742), „Интервјуи са Љубивојем Ршумовићем“ (1972 − 1785), „Преводи

Љубивоја Ршумовића“ (1786 − 1794) и „Плакати, илустрације, фотографије Љубивоја

Ршумовића“ (1795 − 1800).

На крају публикације су и регистри ауторових књига, приређених и књига рађених у

коауторству, регистар прилога у монографским и серијским публикацијама, регистар

преведених прилога у серијским и монографским публикацијама, плаката, илустрација и фотографија и именски регистар.

Рокенрол за децу, Успавана лепотица, Ау, што је школа згодна, У цара Тројана козје уши, Снежана и седам патуљака, Царски рез, Пеликан у пустињи.

„Лако је пруту“, „Миш“, „Вуче, вуче, бубо лења“, „Нема земље дембелије“,

„Сваки дан се сунце рађа“, „Браћу не доносе роде“,

„Воз за Чачак“,

„Медвед Брундо“, „Другарство“,

„Љубав је то“

„Има једна стварца“

„Јој што волим“ и

„Мој теча“.

Коаутор, приређивач и сарадник

Изложба радова у стаклу, Галерија „Себастијан“, Дубровник, 1978. Фотографије: Д. Кажић, Љ. Ршумовић.

Душан Оташевић, Салон Музеја савремених уметности, Београд, 27. децембар 1978 − 15. јануар 1979, Каталог. Фотографије Љ. Ршумовић.

Предраг Нешковић, Слике и ефекти. Фотографије М. Ђорђевић, Љ. Ршумовић, Загреб. Галерија „Форум“, 1980.

Љубивоје Ршумовић – Душан Петричић: Ко је ово?, Београд, Књижевне новине, са фотографијама Љ. Ршумовића, 1982.

Тито писцима писци Титу (Приредили Р. Андрић, Љ. Ршумовић), Књижевне

новине, Београд, 1982.

Народ пева Титу (Приредили Р. Андрић и Љ. Ршумовић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982.

Љубивоје Ршумовић – Радомир Андрић, Педесет година земљорадничке задруге Љубиш 1933 − 1983. Фотографије, Љубивоје Ршумовић, НИРО ’Задруга’, 1983.

Љубивоје Ршумовић, Радоје Станојевић, Милан Томић, Црвена Звезда, монографија, Југословенска ревија, Београд, 1986.

Цветник савремене југословенске поезије за децу, Дечје новине, Г. Милановац, 1989.

Бранко Ћопић, Босоного дјетињство (Приредио Љ. Ршумовић), Књижевна

заједница, Нови Сад, 1990.

Полетарац, часопис Душана Радовића (Приредили Д. Лакићевић, Љ. Ршумовић и Д. Петричић), ИП Рад, Београд, 1990. (Некомплетно, примедба приређивача).

Чланци, предговори, поговори, рецензије, интервјуи

„Феномен путовања“, Поља, Нови Сад, април 1965.

„Шта ће деци телевизија“, Радио ТВ ревија, Београд, 17. 05. 1968.

„Хиљаду зашто Ршуму“, Дневник, Нови Сад, 06. 05. 1968.

„Успомене на Пауна Петронијевића“, Расковник, III/1970, бр. 7.

„Један Зоран – збиља неуморан“, Борба, Београд, 05. 08. 1972.

„Игра је у мојој поезији средство да се допре до дјечјег свијета, да се дијете заинтересује“, Побједа, Подгорица, 10. VIII 1972.

„Поезија на позорници”, Мај, Београд, 01. 11. 1972.

„Дрво се на дрво ослања – а човек на дете“, Борба, Београд 18. 11. 1972.

„Ко изгуби живце нек не тражи кривце“, Илустрована политика, Београд, 16. 10. 1973.

„Детињство, игра, судбина“ (Милан Брујић: Дивље године), Нолит, Београд, 1975.

„Деци треба све говорити“, Школске новине, Загреб, бр. 40, 1975.

„Скидам капу женама“, Нада, Београд, 01. 01. 1976.

Све о Ршуму – Ршум о свему (разговор водио Милош Јевтић), КПЗ Ужице, Ужице, 1977.

„Оловка први песнички хонорар“, Базар, Београд, 03. 02. 1977.

„Земља хода земљом“, Илустрована политика, Београд, 11. 04. 1978.

„Горућа небулоза“, Политика, Београд, 20. 01. 1979.

„Где је земља Холмија“, Политика, Београд, 27. 01. 1979.

„Непокорни Вук“, Политика, Београд, 3. 02. 1979.

„Који Георгије“, Политика, Београд, 07. 02. 1979.

„Стеван из Гостиља“, Политика, Београд, 10. 02. 1979.

„Лепи песник“, Политика, Београд, 24. 02. 1979.

„Гледање кроз време“, Политика, Београд, 03. 03. 1979.

„Нунчаку и карате Илије Јорга“, Спортска књига, Београд, 1979. Рецензија.

„Чекам да песма узри”, Село, Београд, јануара 1979.

„О кловновима све најбоље“, ТВ новости, Београд, 22. 02. 1980.

„Све више ми песма постаје живот“, Песничке новине, IV/1980, бр. 4−5, Београд.

„Не волим да се понављам“, Рад, Београд, 30. 10. 1981.

„Почело је као игра, Фото кино ревија, Београд, новембар 1982.

„Уџбеник за мајсторе“ Илија Јорга – Владимир Јорга: Нунчаку и карате, Спортска књига, Београд, 1982. Рецензија.

„Куварице мање збори“ (Д. Радовић − Д. Петричић: ТВ куварице), Народна књига, Београд, 1982; стр. 3−4. Предговор.

„Приче о деци и славним коњима”, НИН, бр. 1655, Београд 19. 09. 1982.

„Бејко Ма и дружина Кла Раде Дацић“, Нови Сад, Дневник и РУ „Радивој Ћирпанов“, 1983. Рецензија.

Теки и енпи ката, Илије Јорга. Спортска књига, Београд, 1984, 127 –128. Рецензија.

„Умро је Душан Радовић“, ТВ новости, Београд, август 1984.

„Мој случајни град на седам брда“, Илустрована политика, Београд 10. 02. 1985.

„О Змају и страшном лаву српске поезије“, Књижевна реч, Београд, 25. VI 1985.

„Стварање стваралаца или где се учи за писца“, Међај, VI /1986, бр. 9−10, Ужице.

„Наташа лирска“, Међај, VI/1986, Ужице.

„Срећу треба узети за руку“, Београд, 19. 02. 1986.

„Пут до поезије. Или о ’почетку’ Душана Радовића“, Политика, Београд, 31. 05. 1986.

„Придеви од Десанке“, Политика, Београд, 14. 05. 1986.

„У шпијунском покеру нико не губи“, Милан Трешњић: Шпијунски покер, 1986. Рецензија.

„Деца су професори“, Васпитач, Београд, 25. 09. 1987.

„Где је душа земље“, Политика, Београд, 21. 11. 1987.

„Игру сам волео више од школе“, Политика за децу, Београд 21. 01. 1988.

„Отишао је добри Душко“, предговор за књигу Позив добрим људима Д. Радовића, Београд, Црвени крст Србије, 1988.

„Гетеовски избор по сличности“, Уна, Загреб, 04. 04. 1988.

„А сад народ учи политичаре“, Експрес – недељна ревија, Београд, 01. 12. 1988.

„О песмама Радмиле Мудринић“, Радмила Мудринић: Срце на длану, Београд, Графос, 1989. Рецензија.

„Песник се брани добротом“, Гласник РТНС, Нови Сад, јануар 1989.

„Што смешније то боље“, Политика за децу, Београд, 02. 02. 1989.

„Децу гаји ведрина“, ТВ новости, Београд, 15. 12. 1989.

„Над рукописом Моје друго ја Момчила Параушића“, Самостална издавачка радња Драган Ђорђевић, 1990. Рецензија.

„Појава уличарске мисли код нас“, Књижевна критика, год. 21, бр. 2, 16−20, Београд, 1990.

Scrivere per l’infanzia, (разговор водили Радован Поповић и Драган Мраовић) „La vallisa“, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari,

Italia, dicembre 1990, поводом међународне награде „Пуља“ за целокупно

стваралаштво за децу. Уз разговоре објављено је осам песама у препеву

Драгана Мраовића.

„У име дечјег народа“, Просветни преглед, Београд, 06. 11. 1990.

„Шугава времена за поезију“, Народни лист, Загреб, 6. сијечња 1990.

„Ршум и успавана лепотица”, Дневник, Нови Сад, 11. 11. 1990.

„Манојлове златне јабуке“, Политика, Београд, 21. 12. 1991.

Гвозденовић Шуњић, Јаворка: Беле кише, Издање аутора, Крушевац, 1991. Предговор.

„Деца су украс – политике“, Борба, Београд, 1991.

„Чекајући министра за децу“, Глас Подриња, Шабац, 20. 06. 1991.

„Шах и књижевност“, Књижевна реч, Београд, 10. 11. 1992.

„Наша игра”, Југославија, бр. 4, Београд, 01−15. јануар 1992.

Рецензија за књигу-зборник Шумадијске метафоре, Младеновац, Аматерско друштво Пркос, 1992.

„Сањао сам шлемове“, НИН, Београд, 23. 04. 1993.

„Шта је писац хтео да нацрта“, Књижевне новине, Београд, 15. 9. 1994.

Светозар Радоњић РАС: „Година граната“, Ужице − Пљевља, Мостови, бр. 133−134, 1994.

„Сведок дечјег народа“, Политика, Београд, 01. 04. 1995.

„Пјесници су за дјетињство задужени“, Никшићке новине, Никшић, 18. 05. 1995.

„Ћалац професионалац“, Политика базар, Београд, 28. 07. 1995.

„Стигао је пробисвет“, Свици, 22. 06. 1995.

Добрица Ерић: „Разапета Земља“, Политика, Београд, 10. 06. 1995.

„Документарна поетика“, Књижевне новине, број 937−938, Београд, 1996.

„Цртежи и стихови уз цртеже у књизи Куд и камо Душка Трифуновића“, Слово, Врбас, 1996.

Предговор за књигу Ја сам ветар Марије Вучинић, Графос, Цетиње, 1996.

„Буквар за цео свет“, Борба, Београд, 17. 04. 1997.

„Кажи своју муку“, Грађанин, Београд, 22. 04. 1997.

„Више нам але не фале“, Глас јавности, Београд, 05. 07. 1999.

„Птица иста само невидљива“, Таковске новине, Горњи Милановац, 15. 08. 1999.

„Над рукописом Поруке и поуке Милојка П. Ђоковића“, Књижевно друштво „Развигор“, Пожега, 1995. Рецензија.

„Песник и публика заједно певају”, Бранка Живковића, У сунчевом крилу, Београд, Санба, 1996. Рецензија.

„Над рукописом Отпевана времена“, рецензија књиге Зорана Р. Ковачевића, Београд, Рад, 1996.

„Љубишине заљубљиве песме“, рецензија књиге Заљубљиве песме Љубише Ђидића, Дечје новине, Горњи Милановац, 1996.

„Над књигом песама Наша радост“, Радосава Савића Лаке, ауторско издање, Београд, 1996. Рецензија.

„Поетско миље“, Александра Газиводе, Казалица, Медиа Сватовац, Пожаревац, 1998. Рецензија.

„Славна плејада Стевана Несторовића“, Међај, Ужице, бр. 42, 1998.

„Да, поезија је – не (О језику који цвета)“, Српска мисао, Београд, бр. 4–5, 2019, 34–36.

„Порекло Душкове поетика“, Српска мисао, Београд, бр. 6, 7, 8, 2020, 88−94.

„Прозбор о Раши Попову“, Српска мисао, Београд, бр. 9, 10, 11, 2021, 104−107.

„Прозбор о Новаку“, Српска мисао, Београд, број 12, 13, 14, 2021–2022, 9.

„Разговор са језиком (О ћутању великом)“, Српска мисао, Београд, 2021–2022, број 12, 13, 14, 52–53.

Песме и приче у антологијама и зборницима

Ћосић, Бора, Дечја поезија српска, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1965. Песме: „Уторак вече – ма шта ми рече“, „Телефонијада“ и „Како деца зими расту или једна хо-рукијада“.

Миларић, Владимир: Зелене и брегови детињства (Антологија нове српске поезије), Нови Сад. Змајеве дечје игре, Културни центар, 1970. Песме: „Хајде да растемо“, „Ма шта ми рече“, „Како деца расту или једна хо-рукијада“. Пражић, др Милан, Плави зец (Нова српска дечја поезија), Нови Сад. Змајеве дечје игре, Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, 1972. Песме: „Телефонијада“, „Гајите патке“, „Смешна прашума“, „Ау што је школа згодна“, „Вук и овца“, „Живот је плетен од танких нити“, „Иза првог угла“, „Био једном један вук“, „Ово је време чуда“, Плави кактус и клекиње“, „Досадно ми је“, „На пољу где се чавке чавче“, „Од села до села путељак“, „Кад би ми неко рекао“, „Дугме служи капуту“, „Домовина се брани лепотом“, „У једном дану“, „Хајде да растемо“ и „Једног зеленог дана“.

Марковић, Слободан Ж., Ђаку прваку (избор), Културно просветна заједница Србије, Београд, 1973. Песме: „Како деца зими расту или једна хо-рукијада“ и „Смешна прашума“.

Романенко, Александар, Молодие поети Југославии, Молодаја гвардија, Москва, 1974. Ршумовић заступљен са три песме.

Шијан, Дане, Љубивоје Ршумовић, (у књизи Савремени ђечји песници Југославије), Стyлос, Загреб, 1975. (Некомплетно, примедба приређивача).

Доста су свету једне шумарице, Зборник поеме о Крагујевачком октобру, Крагујевац, Спомен-парк „Крагујевачки октобар“, 1977, поема: „Домовина се брани лепотом“.

Покривка, Власта, Дијете и сценска лутка (приручник за одгајање у ђечјим вртићима), Загреб, Школска књига, 1978.

Антологија Мој дом, Из современој совјетској и зарубежној поезији дља детеј, Детскаја литература, Москва, 1980. Песма: „Звјозди“.

Графенауер, Нико, Па ми верјамете, (избор југославенскега модернега песништва

за младино), Младинска књига, Љубљана, 1980. Песме: „Бегавчки“, „Там

за седмими морји“. (Превео Саша Вегри).

Перишић, Милана − Видачек, Злата, Хајде да растемо (поезија за децу

предшколског узраста), друго прерађено и допуњено издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1980. Песме: „Деца су украс света“, „Запертлана пертла“, „Ципеле“, „Кад сам пао – питалица“, „Питала деца“, „Лаке загонетке“, „Слон“, „Порука“, „Лако је пруту“, „Има један“, „Смешна прашума“, „Зашто аждаја плаче“, и „Ако видите аждају“.

Миларић, Владимир, Мама (избор дечјег песништва), Нови Сад, Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, 1981, песма: „Дугме служи капуту“.

Миларић, Владимир, Ау што је школа згодна (Књига за читање најмлађима), Нови Сад, Издавачки центар. Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, 1982. Песме: „Хајде да растемо“, „Ау што је школа згодна“.

Ко се боји Вучка још (олимпијска сликовница), Удружени издавачи Југославије, 1982.

Јахњин, Леонид, Двенадцат слонов, антологија скаски Југославских писателеј, „Детскаја литература“, Москва, 1983. Љ. Ршумовић заступљен са деветнаест кратких прича.

Витезовић Милован и Смиљанић Радомир, Антологија савремене југословенске поезије за децу, књига 1, 2, Напредак, Аранђеловац, (преузето издање Записа, Београд), 1984. Песме, I књига: „Хајде да растемо“, „Генерале сило љута“, „А мазе татине“, „Гњави ме теча“, „Уторак вече ма шта ми рече“, „Био једном један вук“, „Замислите земљу Србију“. II књига: „Бегунци од куће“, „Ау што је школа згодна“, „Домовина се брани лепотом“, „Једанпут у Паризу“, „У заседи иза петнаесте“, „Има једно место“, „У једном дану“. Марковић, Слободан Ж., Антологија српске прче за децу, Српска књижевна задруга, Београд, 1984. Приче: „Прича о слону Крњи у којој учествује и слон Џон“, „Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге“, „Тандара Мандара“. И у свим потоњим издањима.

Радовић, Душан, Антологија српске поезије за децу, Српска књижевна задруга, Београд, 1984. Песме: „Шта је он“, „Ако желиш мишице“, „Уторак вече ма шта ми рече“, „Ау што је школа згодна“, „Шта једе мала ала“, „Зашто аждаја плаче“, „Било је пролеће“, „Месец мај“, „Лепа Ката“, „Откуд мени ова снага“, „Има једно место“, „Господин Видоје Станић“, „Змај“, „Аждаја

свом чеду тепа“, „Кад би ми неко рекао“, „Била девојка Мара“, „Вук и овца“, „Иза првог угла“, „Шта мајке из Ливна нису знале“, „Генерале сило љута“, „Био једном један вук“, „Једног змаја крај“, „Два акрепа“, и „У заседи иза петнаесте“.

Пајовић, Миленко, Нова српска сатира 1945−1985, Рад, Београд, 1987. Песме: „Без наравоученија“, „Самоубиство“, „Играјте се значкама“, „Забрањено газити траву“, „Сила ником није мила“.

Залар, Иво, Чаробни говор ђетињства (Лектира за четврти и пети разред основне школе), Школска књига, Загреб, 1987. Песме: „Жабља басна“, „Генерале сило љута“, „Вук и овца“, „Шта је досадно“, „Ау што је школа згодна“, „Тужица дворске будале“ и „Сонг о лепом и ружном“.

Крвава бајка (Песме о Крагујевачком октобру), Спомен парк Крагујевачки

октобар, 1988. Поема: „Домовина се брани лепотом“.

Огњановић, Драгутин, Смешно чудо (Антологија српске хумористичке поезије за децу), Дечје новине, Горњи Милановац, 1990. Песме: „Уторак

вече ма шта ми рече“, „Плави кактус и клекиње“, „Лаве мајка му стара“, „Телефонијада“, „Вук и овца“, „Од села до села путељак“ и „Господин Видоје Станић“.

Марјановић, Воја, Србија је велика тајна (Антологија српске родољубиве поезије за младе), Књиготека, Београд, 1994. Песме: „Домовина се брани лепотом“ и „Шта је оно“.

Марјановић, Воја, Мама и тата су љубав, (Антологија српске поезије о родитељима за младе), Књиготека, Београд, 1994. Песме: „Мајка“, „Браћу не доносе роде“ и „Генерале сило љута“.

Марјановић, Воја, Учимо се време нам је (Мала антологија српске поезије о родитељима, учењу и ђацима), Клуб „Бранко Ћопић“, Београд, 1995. Песме: „Сонг из самоће“ и „Ау, што је школа згодна“.

Марјановић, Воја, Нова антологија српске поезије за децу, Дечје новине, Горњи Милановац, 1995. Песме: „Уторак вече ма шта ми рече“, „Од села до села путељак“, „О мазама“, „Миш је добио грип“, „Вук и овца“, „Вуче, вуче, бубо лења“, „Лепа Ката“, „У једном дану“, „Домовина се брани лепотом“. (Некомплетно, примедба приређивача), Венац, 12/1987-1/1988, бр. 155−156, стр. 6−7.

Огњановић, Драгутин, Смешне приче (Антологија српске хумористичке приче за децу), Просвета Ниш, 1996. Приче: „Прича о мачку Миклеланђелу и лепим Вероникама“ и „Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге“.

La poesia serba del Rovecento, Levanto editori Bari, 2005. Осам песама Љ. Ршумовића.

Брајковић, Драгомир, Песмотворци песмотворцу (Српски песници Доситеју), Задужбина „Доситеј Обрадовић”, 2009. Једна песма Љ. Ршумовића.

Види чуда 2, (приредила Гордана Тимотијевић), Библиотека Стефан Првовенчани, Краљево, 2015. Седам прича Љ. Ршумовића.

Svoboda na izpitu, Ljubljana, 2010: Једна прича Љ. Ршумовића.

Драган Боснић, Uniti in spiritus, ауторско издање, (без год. из.) Песме: „Шта је Србин“, „Бор на самцу“, „Златиборски брзи воз“, „Са овчара и каблара“, „Српска света гора“, „Горско око Белоглави супови“, „Копаоник“ и „Кућа стара“.

Награде и признања

Књижевна награда „Невен“, награда „Младо поколење“, „Бранкова награда“,

награда „Змајевих дечјих игара“, „Горанова плакета“, Орден заслуга за

народ са сребрним зрацима, „Златан кључић“, „Октобарска награда града

Београда“, награда „Златни лептир“, Прва награда за драму У цара тројана

козје уши, „Вукова награда“, „Златни беочуг“, награда „Повеља Мораве“, „Бранкова награда“, награда „Душко Радовић“, титула „Сарадник Сунца“, награда „Златни кључић“, награда „Бранко Ћопић“ за књигу, награда „Радоје Домановић“, награда „Принц дечјег царства Тамарис“, Повеља „Наиса“, награда „Мирослав Антић“, награда „Доситејево перо“, награда „Вијенац Козаре“, признање за животно дело Академије „Иво Андрић“, Повеља „Капетан Миша Анастасијевић“, награда „Душко Радовић“ и „Мали принц“.

Међународне награде: „Пуља“ у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, награда УНЕСКО-а за Буквар дечјих права, на светском конкурсу

за књигу која пропагира мир и толеранцију и европске песничке награде „Табвернакрул“ у Скопљу.3

3 Остале податке о наградама видети у: Татјана Богојевић Грађа за библиографију

Љубивоја Ршумовића, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 17−18.

ЛИТЕРАТУРА Извори

Ршумовић, Љубивоје. Причанка. Младо поколење, Београд, 1968.

Ршумовић, Љубивоје. Ма шта ми рече. Змајеве дечје игре, Нови Сад, 1970.

Ршумовић, Љубивоје. Још нам само але фале. БИГЗ, Београд, 1974.

Ршумовић, Љубивоје. Домовина се брани лепотом. Установа спомен парк, Крагујевац, 1974.

Ршумовић, Љубивоје, Љубодраг Симоновић и Душан Петричић. Кош, Нолит, Београд, 1974.

Ршумовић, Љубивоје. Невидљива птица. БИГЗ, Београд, 1975.

Ршумовић, Љубивоје. Вести из несвести. БИГЗ, Београд, 1976.

Ршумовић, Љубивоје. Успон вртовима. Библиофилско издање збирке Бишкупић, Загреб, 1977.

Ршумовић, Љубивоје. Рошави анђео. Знање, Загреб, 1979.

Ршумовић, Љубивоје. Магнет. Јединство, Приштина, 1980.

Ршумовић, Љубивоје. Уторак вече ма шта ми рече. Графички завод Хрватске, Загреб, 1980.

Ршумовић, Љубивоје. Зов тетреба. Знање, Загреб, 1981.

Ршумовић, Љубивоје. Причанка. Градска библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 1981.

Ршумовић, Љубивоје. Питање части. Светлост, Крагујевац, 1982.

Ршумовић, Љубивоје. Песме уличарке. Знање, Загреб, 1983.

Ршумовић, Љубивоје. Славољубова звезда. Задруга, Београд, 1984.

Ршумовић, Љубивоје. Десет љутих гусара. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985.

Ршумовић, Љубивоје. Успавана лепотица. Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

Ршумовић, Љубивоје. Питају ме зашто штрчим. Дневник, Нови Сад, 1990.

Ршумовић, Љубивоје. Хајде да растемо. Нолит, Београд, 1990.

Ршумовић, Љубивоје. Моје љубавне песме. Научна књига, Београд, 1991.

Ршумовић, Љубивоје. Алексине песме. Сараоци, ИК Лаковић, 1991.

Ршумовић, Љубивоје. Лирски покер (заједничка). Ршум, Београд, 1994.

Ршумовић, Љубивоје. Опасан сведок. Просвета, Београд, 1995.

Ршумовић, Љубивоје. Одaкле су делије. Дечје новине, Горњи Милановац, 1998.

Ршумовић, Љубивоје. Петорица из српског (заједничка). Драганић − Ршум, Београд, 1999.

Ршумовић, Љубивоје,. „Гледам како расте“. Летопис Матице Српске, год. 176, јул−август, књ. 466, св. 7−8, 2000, 27−31.

Ршумовић, Љубивоје. Успавана Лепотица (Романтична комедија). Позориште „Бошко Буха“, Београд, 2001.

Ршумовић, Љубивоје. Гујина стена, – The Serpent’s Rock, Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2005.

Огрк, Милован (Љубивоје Ршумовић). А. Б. Намор. Народна књига, Алфа, Београд, 2005.

Ршумовић, Љубивоје. Бездан са дном. Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2006.

Ршумовић, Љубивоје. Деца могу да полете. Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Ршумовић, Љубивоје. Тајна ледене пећине. Bookland, Београд, 2008.

Ршумовић, Љубивоје. Тандара – мандара (приредио Драган Лакићевић).

Bookland, Београд, 2009.

Ршумовић, Љубивоје. Сунчање на месечини. Лагуна, Београд, 2010.

Ршумовић, Љубивоје. Кућа са окућницом. СКЗ, Београд, 2011.

Ршумовић, Љубивоје. Заувари. Лагуна, Београд, 2011.

Ршумовић Љубивоје. Што на уму – то на друму. Пчелица, Чачак, 2012.

Ршумовић, Љубивоје. Имате ли Ршума. Вук, Лозница, 2012.

Ршумовић, Љубивоје. Крушна мрва. КОВ, Вршац, 2012.

Румовић, Љубивоје. Провале и цаке (допуњено издање књиге Фазони и форе).

Пчелица, Чачак, 2013.

Ршумoвић, Љубивоје. Шумкила у шкрипцу (Баснословно бајковање). Лагуна, Београд, 2017.

Ршумовић, Љубивоје. Фазони и форе. Лагуна, Београд, 2018.

Ршумовић, Љубивоје. „Празбор о Раши Попову (Или значење стиха: Ћутање страшно остаће за нама)“, Панорама света детињства (Енциклопедијски и ренесансни дух Раше Попова), Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац, 2018, 17−21.

Ршумовић, Љубивоје. Крчевина (Аутобиографска митологија). Народна библиотека „Ћирило и Методије“, Удружење за очување традиције, Приједор, 2019.

Ршумовић, Љубивоје. Авантуре чича Глише. Bookland, Београд, 2019.

Ршумовић, Љубивоје. Изволите у Бајку (Са чика Ршумом). Пчелица, Чачак, 2019.

Ршумовић, Љубивоје. Ујдурме и зврчке из античке Грчке. Лагуна, Београд, 2019.

Ршумовић, Љубивоје, Фазони и форе 3. Лагуна, Београд, 2020.

Ршумовић, Љубивоје. Два јаја на око (Којештари за неочешљане мисли).

Лагуна, Београд, 2021.

Ршумовић, Љубивоје. „Протест“.

Културни додатак, Политика, Београд, 10. 04. 2021, 02.

Ршумовић, Љубивоје. „Разговор са језиком (О ћутању великом)“. Српска мисао, Београд, 2021–2022, број 12, 13, 14.

Ршумовић, Љубивоје, „Гледам како расте“, Летопис Матице Српске, год. 176, јул–август, књ. 466, св. 7−8, Нови Сад, 2000, 27−31

Антологије

Ђуричковић, Милутин. Коло пријатеља (Антологија поезије за децу и младе). Алма, Београд, 2007.

Зубац, Перо. С оне стране дуге (први том) и Кад срце засветлуца (други том). Српска књига, Рума, 2006.

Лакићевић, Драган. Антологија српске поезије за децу. Bookland, Beograd, 1995. Миларић, Владимир. Зелени брегови детињства (Антологија нове српске

поезије за децу), друго измењено и допуњено издање. Змајеве дечје игре, Нови Сад, 1970.

Колаков, Игор. Слоновска музика (избор из светске поезије и прозе за децу). Завод за уџбенике, Београд, 2009.

Радовић, Душан. Антологија српске поезије за децу. СКЗ, Београд, 1984.

Станишић, Слободан. Дете је најлепша песма. Bookland, Београд, 2007.

Станишић, Слободан. Срцологија, (Антологија љубавне поезије за младе), Booklend, Београд, 2006.

Станишић, Слободана, Смехологија, Јато насмејаних песама. Booklend, Београд, 2001.

Ћосић, Бора, Дечја поезија српска. Матица српска, СКЗ, Нови Сад, Београд, 1965.

Царић, Воја. Антологија савремене поезије за децу. Младо покољење, Београд, 1966.

Општа литература

Aндрић, Иво. Аска и вук. Просвета. Београд, 1972.

Андрић, Иво. Знакови поред пута (шесто издање). Seyam Book, Зрењанин, 2014. Антонијевић, Дамњан. Критика Књижевности за децу. ЗДИ, Нови Сад, 2005. Бахтин, Михаил. О роману. Нолит, Београд, 1989.

Бинићанин, Љиљана, „Ко изгуби живце нек не тражи кривце“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму. Зрињски, Загреб, 1988. 219−226.

Бошковић, Драган „Када то није ништа или од игре до слободе: Поетика ршума у српској књижевности“. у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 277−286.

Георгијевски, Христо. Роман у српској књижевности за децу и младе. ЗДИ, Нови Сад, 2005.

Грујић, Тамара. „Мултимедијалност у стваралаштву Љубивоја Ршумовића“,

у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, (приредила Зорана Опачић), Библиотека „Димитрије Туцовић“, Међународни фестивал

хумора за децу, Лазаревац, 2022, 27−40.

Данојлић, Милован. „Поговор“ у: Љубивоје Ршумовић, Хајде да растемо.

Нолит, Београд, 1990, 129–133.

Данојлић, Милован. Наивна песма, огледи и записи о дечјој књижевности.

Завод за издавање уџбеника, Београд, 2004, 224 – 232.

Димитријевић, Радмило. Теорија књижевности. „Вук Караџић”, Београд, 1968.

Дроа, Роже-Пол. Етика објашњена свима. Геопоетика, Београд, 2011.

Ђорђевић, Милош. Пјеснички кругови Стевана Раичковића. ЦАНУ, Подгорица, 2012.

Ђорђевић, Милош. Андрићев свет. Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Градска библиотека, Бесједа, Вршац, Нови Сад, Бања Лука, 2018.

Ђорђевић, Милош, Љиљана Келемен. Књижевност за децу (Поетика, реторика, методика). Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац, 2014.

Ђорђевић, Милош, „Књижевност за децу и идеологија“ (Поема Чији си ти, мали Матије Бећковића), „Детињство“, год, 42. бр. 2, Нови Сад 2016, 63−73.

Ђуровић, Жарко. „Знаци човековог борења“, у: Шума која хода или Књига о

Ршуму. Зрински, Чаковец, 1988, 190−192.

Зубац, Перо. „О српском песништву за децу“, у: С оне стране дуге. Српска књига, Рума, 2006.

Игњатов Поповић, Ивана С. „Драмске бајке Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Библиотека „Димитрије Туцовић”, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 41−66.

Илић, Слађана. „Говор као есенција постојања“, у: Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом. СКЗ, Београд, 2011, VII− XVI.

Јашовић, Предраг. „Ка диференцијацији појма науке о књижевности за децу“. Детињство, год. XXXVII, бр. 1, пролеће, Нови Сад, 2011, 53−62.

Јашовић, Предраг. Транспозиције књижевности за децу, Крушевац, Багдала, 2007.

Јевтић, Милош. Све о Ршуму – Ршум о свему. КПЗ Ужице, Ужице, 1997. Јовановић, Александар. „Поезија Љубивоја Ршумовића, у: Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић). Зрињски, Чаковец, 1988, 144−162.

Калајџија Јелена С. „Текстуално време у дистопији Вид из Таламбаса (Намор за омладину) Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића (приредила Зорана Опачић). Библиотека „Димитрије Туцовић“, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 67−85.

Кебара, Ненад Р. „Другостепеност моралне поруке у Ршумовићевој поезији

за децу“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, Педагошки факултет у

Ужицу, Ужице, 2019, 343−358.

Kрстић, Драган. Психолошки речник. Савремена администрација, Београд, 1996.

Ковачевић, Милош. „Стилско-језичке доминанте у Зову тетреба Љубивоја Ршумовића“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 287−306.

Лукић, Драган. „Праг пуног сјаја”, у: Љубивоје Ршумовић, Сјај на прагу. СКЗ, Београд, 1982.

Лукић, Света. „На прагу пуног сјаја“, у: Љубивоје Ршумовић, Кућа са окућницом. СКЗ, Београд, 2011, 323 −325.

Љуштановић, Јован. Књижевност за децу у огледалу културе. ЗДИ, Нови Сад, 2012.

Љуштановић, Јован. „Поезија за децу Љубивоја Ршумовића и историја српске поезије за децу“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Педагошки

факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 309−320.

Миларић, Владимир. „Дечја поезија Љубивоја Ршумовића“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић). Зрињски, Чаковец, 1988, 109−123.

Мићић, Бранислава. Разговор за ОНА магазин. Београд, 05. 02. 2012.

Марјановић, Воја. Дечја књижевност у књижевној критици. Савремена администрација, Београд, 1982.

Марковић, Слободан Ж. Записи о књижевности за децу III. Београдска књига, Београд, 2003.

Марковић, Слободан Ж. Записи о књижевности за децу IV. Београдска књига, Београд, 2007.

Милинковић, Миломир. Бајковите форме у књижевности за децу и младе. Учитељски факултет Ужице, Ужице, 2012.

Милинковић, Миломир. Књижевност за децу и младе (поетика). Учитељски факултет, Ужице, 2012.

Милинковић, Миломир. Историја српске књижевности за децу и младе. Booklаnd, Београд, 2014.

Милинковић, Миломир. „Чуда Радовићеве поезије“, у: Душан Радовић, Гле, гле, све сама чуда, (приредио Горан Марковић). Пчелица, Чачак, 2013.

Mилинковић, Mиломир. „У поезији Љубивоја Ршумовића смех је озбиљна ствар“, у: Љубивоје Ршумовић, Што на уму – то на друму. Пчелица, Чачак, 2012.

Микановић, Бране Р. „Педагогија доживљаја у књижевном делу Љубивоја Ршумовића“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 443−456.

Михаиловић, Бранислав Михиз: „Личне заменице Матије Бећковића“, Поговор у: Матија Бећковић: „Рече ми један чоек“, Сабране песме, књ. II, Београд, 1990.

Опачић, Зорана. Наивна свест и фикција. Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011.

Опачић, Зорана. „Стваралаштво Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића (приредила Зорана Опачић). Библиотека

„Димитрије Туцовић“, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 117−140.

Палавестра, Предраг. Историја модерне српске књижевности. СКЗ, Београд, 1995.

Павличић, Павао. рецензија у: Љубивоје Ршумовић, Имате ли Ршума. Вук, Лозница, 2012.

Попов, Раша. „Ршум предводник наше деца“, (рукопис). Београд, 2000.

Попов, Раша. „Ршум, чаробњак наших дана“, у Љубивоје Ршумовић, Чини

ми се вековима (избор Бранко Стевановић). Завод за уџбеника Београд, 2009.

Поповић, Радован. „Тиха вода брег рони“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму (приредио Радован Поповић). Зрињски, Чаковец, 1988, 15−16.

Полић, Страхиња Д. „Зашто о себи – песничко (само)обрачунавање Љубивоја Ршумовића“, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Библиотека „Димитрије Туцовић“, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 11−26.

Петровић, Тихомир. Историја српске књижевности за децу. Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2008.

Петровић, Тихомир. Књижевност за децу: теорија. Учитељски факултет, Сомбор, 2005.

Петровић, Тихомир. Писци за децу и младе. Епоха, Пожега, 2007.

Петровић, Тихомир. Увод у књижевност за децу. Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2011.

Петровића, Тихомир. Сироти Срби (Сиротиња у српској књижевности), Банатски културни центар, Ново Милошево, 2019.

Петровић, Тихомир. „Дело Љубивоја Ршумовића − виша школа поучности“, у: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића. Педагошки факултет у Ужицу, Ужице, 2019, 321−332.

Петровић, Тихомир. Дете и књижевност (Критика о српској књижевности за децу). Дом културе „Жика Илић Жути“, Лесковац, 1991.

Петров Ного, Рајко. Родила ме тетка коза. Свјетлост, Сарајево, 1997.

Позориште „Бошко Буха“: 70 година (уредници: Милена Деполо, Ана Јанковић). Позориште „Бошко Буха“, Београд, 2020.

Радикић, Василије. Змајево песништво за децу. ЗДИ, Нови Сад, 2003.

Раичковић Стеван. Велико двориште, СД 8. Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, СКЗ, Београд, 1998.

Радовић, Душан. Баш свашта (Изабрани списи, приредио Мирослав Максимовић). Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

Реџеп, Драшко. „Вест и несвест маште“ (рукопис), Беогрaд, 2000.

Реџеп, Драшко. „Времена трошна а Словени стари“, у: Љубивоје Ршумовић, Крушна мрва. КОВ, Вршац, 2012, 41– 45.

Савић, Милисав. „Пишем кад ми мечка седне на главу“, у: Шума која хода или

Књига о Ршуму. (приредио Радован Поповић), Зрински, Чаковец, 1988, 203 −208.

Симовић, Љубомир. Епске песме Матије Бећковића, Поговор у: Матија Бећковић, „Међа Вука Манитога“, Сабране песме, Београд, 1990.

Арок, Гордан Дивљак. „Хиљаду зашто Ршуму“, у: Шума која хода или Књига о Ршуму. (приредио Радован Поповић) Зрињски, Чаковец, 1988, 209−214. Скерлић, Јован. Историја нове српске књижевности. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Стоиљковић, Влада. „Ршум на брзака“, у: Љубивоје Ршумовић, Питају ме зашто штрчим. Дневник, Нови Сад, 1990.

Филиповић, Вук. Поезија и поетика Стевана Раичковића. Јединство, Приштина, 1976.

Филиповић, Вук. Свет детињства у делу Боре Станковића. Заједница научних установа Косова и Метохије, Приштина, 1968.

Huizinga, Johan. Homo Ludens, esej o društvenoj funkciji igre. Zagreb, 1970.

Цветковић, Брана. Брана за децу у речи и слици. „Геца Кон“, Београд, 1934.

Чепина, Борис. Рецензија у: Љубивоје Ршумовић, Имате ли Ршума. Вук, Лозница, 2012.

Шурјанац, Николина С. „Повратак детињству у роману Заувари Љубивоја Ршумовића”, у: Ршумљубље: Књижевно дело Љубивоја Ршумовића (приредила Зорана Опачић). Библиотека Димитрије Туцовић, Међународни фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2022, 87−114.

Штампа, часописи и портали

Богдановић, Милан. „Поема за децу Бранка Ћопића, Армија, одбрана твоја“.

Књижевне новине, Београд, бр. 12, год. I, 4. мај, 1948.

Брајовић, Гордана. „Деци треба све говорити“, Илустрована политика, Београд, 16. X 1973.

Бећковић, Матија, „Чији си ти мали?“, Сабране песме, Београд, 1990.

Божовић, Ратко. „Игрокази Матије Бећковића“ у: Поетика Матије Бећковић, „Октоих“, Подгорица, Филозофски факултет, Никшић, 1995.

Бећковић, Матија. Сви пред огледалом, „Стварање“, Титоград, бр. 11–12, 1994. Витезовић, Милован. „Ршумовић зна знање“, ЈЕЖ, Београд, 22. IV 1983.

Грбић, Јасмина. „Село је моје природно станиште, а град само привремено боравиште“, Вечерње новости, Београд, 17. 08. 2013.

Давид, Филип. „Откривање света“, Књижевне новине, Београд, 7. II 1970.

Зима, Здравко. „У војевању с ријечима“, ВУС, Загреб, 10. XII 1977.

Вулићевић, М. „Отворен сајам књига“, Политика, Београд, 24. 11. 2013.

Миларић, Владимир. „Сигнали сунца“, Стражилово, Нови Сад, 1977, 14–15.

Милојковић, Симонида. „Одрасли нису дорасли деци“, Блиц, Београд, 6. 7. 2014.

Ојданић, Мирјана. „Питања за мене, одговори за менсу“ (Разговор за ЛУДУС).

Пивљанин, Ранко. „Љубивоје Ршумовић: Устанак се већ догађа, ником није горело до зоре“, Блиц, Београд, 6. 9. 2021.

Пражић, Милан. „Велика љубав мале песме“, Политика, Београд, 4. XII 1971.

Радисављевић, Зоран. „Сад сви пишу“, Политика, Београд, 03. 02. 2013.

Рембо, Артур. „Писмо Полу Деменију“, http://arkadijski.blogspot.com/2014/10/ polu-demeniju-artur-rembo.html (превод Никола Бертолино).

Реџеп, Драшко. „У Новом Саду свануло вече“, Политика, Београд, 25. IX 1971. Тренковић, Вера, „Ршумовићева поезија“, Борба, Београд, 4. 03. 1972. Цукић, Мона, „Ршумовићи откривају тајне породице са најбољим фазонима

форама“, Нова С, Београд, 20. 02. 2022. https://nova.rs/kultura/ekskluzivnorsumovici-otkrivaju-tajne-porodice-sa-najboljim-fazonima-i-forama/

Песме, писма, честитке, оцене и похвале4

Амадеус, Рамбо. „Купање у благотворним римама“, 71. Андрић, Радомир. „Очуђивач и опасан сведок“, 131. Баковић, Благоје. „Ршум велик као дете“, 20. Балог, Звонимир. „Језичина“, 57. Бећковић Матија. „Од шума до Ршума“, 57. Бјелошевић, Предраг. „Прича о дјечаку и РРР-шуму планине“, 40. Бјеличић, З. Сретен, „Драсги Ршуме“, 8. Благојевић, Љиљана, „Аждајица лепотица“, 148. Божовић, Милена. „Честитка Чика-Ршуму“, 136. Бојовић, Вук, „Поезија за беле вукове“, 36. Брајковић, Драгомир. „Пола века ревности“, 98. Брун, Мр Гордана. „Повратак Љубишу“, 66.

Булатовић, Мирјана. „Ршум служи поезији“, 32.

Булић, Вања. „Ршум у мојој глави“, 54.

Витезовић, Mилован. „Епиграм о Љуби Ршуму“, 80.

Војводић, Момир. „Ршум гађа кроз прстен јабуку“, 62.

Гузина, Ранко. „Мајсторе извините“, 78.

Данојлић, Милован. „Име је судбина“, 122.

Димић, Ивана. „Сунце у срцу“, 69.

4 Наведено по књизи Ршумдани, Прво слово, Нови Београд, 2007.

Дравић, Милена, „Образ уз образ“, 69.

Драгојловић, Драган. „Мудра слагалица“, 118.

Ђанкане, Данијел. („Писмо без наслова“), 109.

Ђорђевић, Горан. „Доста је глупоће“, 119.

Ђорђевић, Горан. „Лековитост поезије“, 145.

Ђурђић, Јовица. „Књишки мачак“, 46.

Зубац, Перо. „Ршумова звезда“, 136.

Игњатовић, Срба. „Поздрављамо идеју“, 110.

Јелић, Андреј Мариоков, „Ршумдан у Вуку“, 107.

Јеротић, Владета. „Ко се с ким игра?“, 81.

Јовановић, Александар. „Оверен у културном памћењу“, 123.

Јовановић, Драган Данилов. „Сјај на прагу“, 138.

Јовановић, Јадранка. „Драги Ршуме“, 22. и 151.

Јовановић, Јована, „И птице и морнари“, 24.

Јорга, Илија. „Првак Европе? Па шта!“, 75.

Крљић, Софија, „Хвала вам за дивне стихове…“ 30.

Кајтаз, Матија, „Драги Ршуме“, 6.

Капор, Момо. „Дечак на пласту сена“, 44.

Кнежевић, Милија Ј., „Наш Јесењин“, 137.

Крстић, Биља. „Врући телефони“, 51.

Лакићевић, Драган. „Педесет година Ршумове песме“, 33.

Левајац, Луне. „Заштитни знак“, 115.

Марковић, Јагош „Читаоци, срећно!“, 100.

Марјановић, Жељко. „Тајни састојак“, 79.

Минић, Драгутин Карло, „Фора“, 68.

Милићевић, Бранко Коцкица, „Ршум по падежима“, 15.

Михаиловић, Мирослав Цера. „Где се стигне то се дрпа“, 10. Мујовић, Вјера. „О Ршуму у торби једне Циганчице“, 114. Ненадовић, Ненад. „Сунце у срцу“, 69.

Њего, Оливер. „Златни пакети лете у небо“, 19. Одаловић, Мошо. „Ау, што је било згодно“, 155.

Одаловић, Мошо. „Ршумовке“, 22.

Пајић, Петар. „Змај би данас био ТВ-звезда“, 101.

Пелемеш, Светлана, „Љубивоје Ршумовић, Деца су народ посебан“, 122

Попов, Раша. „Тече река пола века“, 70.

Радисављевић, Зоран Хр. „Деда млађи од унука“, 103.

Радовић, Бранимир. „Производња ведрине“, 39.

Рибникар, Јара. „Ма шта сејали ту ће живот нићи“, 117.

Рисојевић, Ранко, „Ршум од човјека“, 113.

Сарић, Ивана, „Драги наш песниче“, 18.

Светловирски, Цветан. „На кум Ршум скришум….“, 42.

Савић, Милисав „Хиљаду зашто Ршуму“, 108.

Сидран, Абдулах, „Од Ршума би се њежном диобом дало направити неколико

драгоцијених пјесника“, 99.

Стакорић, Јелена, „Има један чика …“, 30.

Симоновић, Дуци. „Сејач зрна људскости“, 106.

Симуновић, Милена. „Милена, Још, још!“, 146.

Стевановић, Бранко. „Неко и нешто на уму“, 43.

Стевановић, Бранко. „Он је са птицама склопио савез“, 84.

Субота, Миња. „Музика душе“, 20.

Тохољ, Мирослав, „Прва књижевна цигарета“, 59.

Црнчевић, Брана, „Ршуму од Бране Црнчевића“, 26.

Ћирилов, Јован. „Песничко море“, 94.

Ћосић, Добрица. „Поздрав дару Љубивоја Ршумовића“, 112.

Џајић, Драган. „Љуба звездаш“, 61.

Шпичек, Донка. „Сунце у срцу“, 69.

Августин, свети 57, 136

Ајдачић, Владимир 34

Ајнштајн, Алберт 151

Азар, Пол 250

Алексић, Дејан 187

Алтиери 101

Амадеус, Рамбо 80, 276

Андерсен, Кристијан 239, 240

Андрић, Владимир 187

Андрић, Радослав 258, 260

Андрић, Иво 9, 17, 50-52, 75, 87-89, 149, 150, 181, 193, 221, 223, 224, 243, 248, 271

Андрић, Радомир 97, 196, 260, 276

Антић, Мирослав 152, 187, 188, 196

Антонијевић, Дамњан 20, 271

Аристотел 27, 237

Астрид, Линдгерн 96

Ауер, Мартин 204

Базилевски, Андреј 239

Баковић, Благоје 48, 276

Балог, Звонимир 74, 276

Бахтин, Михаил 91, 271

Бертолоно, Никола 143, 276

Бећковић, Матија 76, 96, 169, 192-196, 273, 275, 276

Бихсел, Петер 205

Бјеличић, Сретен 25, 276

Бјелошевић, Предраг 39, 276

Благојевић, Љиљана 68, 69, 276

Богдановић, Милан 91, 124, 275

Богз, Ђео 209

Богојевић, Татјана 181, 259, 267

Божовић, Милена 97, 276

Божовић, Ратко 192, 193, 194, 275

Бојовић, Вук 60, 276

Боске, Алан 113, 133, 144

Боснић, Драган 266

Бошковић, Драган 181, 271

Брајковић, Драгомир 32, 69, 76, 77, 125, 227, 266, 276

Брујић, Милан 261

Брун, Гордана 55, 78, 249, 276

Булатовић, Мирјана 45, 276

Булић, Вања 74, 276 Бурич, Владимир 202

Величковић, Владимир 257

Вељко, хајдук 34 Видачек, Злата 265 Витез, Григор 187, 211 Винавер, Станислав 199

Витезовић, Милован 92, 147, 265, 275, 276

Вишњић, Филип 103

Водсворт, Вилијам 110 Војводић, Момир 61, 75, 276 Вођевић, Милица 49, 82, 110, 139, 220-222, 235, 243 Вукомановић, Дара 111 Вулићевић, М. 104, 276 Вукићевић, Милош 195 Вулф, Вирџинија 149 Вучо, Александар 33, 178 Газивода, Александар 264 Гвозденовић Шуњић, Јаворка 263

Георгијевски, Христо 134, 261, 271 Гете, Ј. В. 9, 34, 96, 101, 103 Графенауер, Нико 265 Грбић, Јасмина 122, 275 Гробаров, Јаша 133, 144 Грујић, Тамара 184, 272 Гузина, Ранко 24, 76, 95, 150, 276

Давид, Филип 95, 157, 276 Давичо, Оскар 62 Данојлић, Милован 62, 93, 95, 96, 113, 124, 133, 139, 140, 144, 161, 165, 166, 172, 173, 182, 187, 196, 198, 201, 219, 227, 243, 272, 276

Декарт, Рене 56 Делић, Јован 193

Демениј, Пол 142, 276 Дивљак Арок, Гордана 275 Диклић, Арсен 62

Димитријевић, Рашко 57 Димитријевић, Радмило 145, 272

РЕГИСТАР ИМЕНА

Димић, Ивана 80, 276

Довниковић, Боривој 24

Достојевски, Ф. Михајлович 100, 124, 131

Дравић, Милена 80, 277

Драгојловић, Драган 80, 83, 86, 96, 277

Дроа, Роже Пол 27, 42, 58, 80, 83, 272

Ђанкане, Данијел 93, 277

Ђорђевић, Горан 44, 96, 99, 277

Ђорђевић, Драгомир 160, 187

Ђорђевић, М. 260

Ђурђић, Јовица 61, 73, 76, 277

Ђурђев, Поп Д. 160, 187

Ђуричковић, Милутин 200, 271

Ђуровић, Жарко 158, 272

Егзипери, Антон де Сент 96, 120, 132, 155, 184, 249

Елиот, Т. С. 101, 195

Ерић, Добрица 23, 73, 74, 96, 125, 126, 152, 166, 187, 197, 199, 222, 228, 240, 258, 263

Жид, Андре 131

Залар, Иво 266

Зигмунд, Мориц 201

Зима, Здравко 144, 276

Зубац, Перо 62, 137, 138, 147, 148, 164, 165, 187, 197, 244, 245, 271, 272, 277

Игњатовић, Срба 24, 277

Иго, Виктор 18, 118, 205

Илић, Слађана 120, 272

Јазди, Махди Азар 201

Јахњин, Леонид 265

Јандл, Ернест 207

Јанчић, Цвијовић Олга 44

Јашовић, Предраг 20, 199, 272

Јевтић, Милош 15, 24, 27, 30, 31, 33, 52, 54, 77, 109, 118, 123, 145, 186, 190, 210, 213, 217, 218, 220, 223, 224, 225, 226, 227, 228, 232, 237, 261, 272

Јевтушенко, Јевгениј 96, 98,

Јејтс, Вилијам 119

Јелић, Андреј Мариоков 92, 277

Јеротић, Владета 52, 53, 62, 77, 86, 96, 113, 227

Јовановић, Александар 95, 158, 163, 243, 272, 277

Јовановић, Драган Данилов 62, 78, 79, 81, 83, 277

Јовановић, Јадранка 53, 277 Јовановић, Јован 104 Јовановић, Јован Змај 23, 33, 46, 49, 73, 76, 77, 91, 95, 100, 106, 123, 157, 175, 176, 187, 188, 196, 206, 210, 227, 240, 241, 245, 251, 255

Јовановић, Јована 103, 277 Јовановић, Слободан 232 Јоксимовић, Саво 49 Јорга, Владимир 261, 262 Јорга, Илија 81, 82, 261, 262, 277

Кажић, Д. 260 Кајтаз, Матија 102, 277 Калајџија, Јелена 185, 272 Кант, Имануел 28 Капор, Момо 62, 76, 277 Караџић, Стефановић Вук 61, 103, 131, 176 Караџић, Милан 81 Кебара, Ненад 182, 273

Келемен, Љиљана 46, 272 Киш, Данило 62, 181 Кнежевић, Милија 97, 151, 277 Ковачевић, Зоран 263 Ковачевић, Милош 182, 273 Ковић, Славољуб Славе 130 Колаков, Игор 201, 271 Колунџија, Драган 113 Конфучије 67 Копривица, Лазар 197 Кораксић, Предраг 24 Корнхаузер, Јулијан 207 Костић, Зоран 94 Костић, Лаза 113 Крљић, Софија 250, 288 Кроче, Бенедето 20, 101, 243 Крсмановић, Милисав 113 Крстић, Биља 74, 277 Крстић, Драган 54

Лакићевић, Драган 45, 135, 136, 165, 166, 180, 186, 257, 261, 270, 271, 277 Лаковић, Драган 49 Лeвајац, Луне 93, 277 Леопарди, Ђакомо 39, 124 Лок, Џон 33, 255 Лорка, Ф. Г. 203 Лукић, Драган 35, 92, 140, 144, 187, 188, 196, 197, 228, 273, Лукић, Света 24, 37, 273

Љуштановић, Јован 23, 104, 185, 187, 196, 273

Максимовић, Десанка 49, 85, 105, 113, 128, 150, 152, 178, 187, 196

Максимовић, Мирослав 171, 239, 274

Мандић, Игор 134

Маркес, Габријел Гарсија 123

Марјановић, Воја 177, 266, 273

Марјановић, Жељко 91, 277

Марјановић, Јулија 138

Марковић, Горан 163, 176, 273

Марковић, Јагош 89, 277

Марковић, Слободан Ж. 198, 199, 264, 265, 273

Мекић Вељковић, Јелена 183

Микановић, Бране 182, 273

Миларић, Владимир 35, 148, 156, 157, 164, 177, 178, 179, 199, 264, 265, 271, 273, 276

Миливојев, Марко Мили 96

Милинковић, Миломир 83, 85, 106, 163, 174, 175, 203, 208, 211, 273

Милованов, Лука 165, 176, 209

Милићевић, Бранко Коцкица 47, 103, 277

Милн, Александар 243

Милојковић, Симонида 29, 123, 276

Минић, Драгутин Карло 80, 277

Миљковић, Бранко 55, 133, 140, 144

Мићић, Бранислава 120, 219, 242, 273

Михаиловић, Борисав Михиз 192, 193, 195, 273

Михаиловић, Мирослав Цера 47, 277

Младеновић, Танасије 62

Морин, Едгар 51

Мраовић, Драган 263

Мудринић, Радмила 262

Мујовић, Вјера 94, 277

Ненадовић, Ненад 81, 277

Нешковић, Предраг 260

Ниче, Фридрих 119

Новалис, Г. Ф. 158

Њего, Оливер 48, 277

Његош, Петар Петровић 24, 146, 193, 238

Обрадовић, Доситеј 96, 104, 134

Огден, Фридрих Неш 208

Огњановић, Драгутин 266

Огрк, Милован (Љубивоје Ршумовић) 117, 130, 270

Одаловић, Мошо 24, 99, 104, 125, 160, 181, 186, 222, 228, 258, 277

Ојданић, Мирјана 31, 134, 235, 236, 276

Опачић, Зорана 25, 171, 183, 184, 185, 187, 272, 274, 275

Оташевић, Душан 260 Орфелин, Захарије 49, 85

Павличић, Павао 134, 274 Пајић, Петар 77, 277 Пајовић, Миленко 265 Палавестра, Предраг 19, 274 Пелемеш, Светлана 102, 277 Палански, З. 160

Петричић, Душан 24, 62, 67, 125, 134, 150, 257, 260, 261, 262, 269 Петров, Рајко Ного 180, 274 Петровић, Брана 113

Петровић, Миодраг Чкаља 116

Петровић, Растко 181

Петровић, Тихомир 27, 29, 79, 91, 101, 102, 103, 124, 145, 155, 160, 162, 167, 168, 171, 182, 192, 227, 240, 274

Пивљанин, Ранко 16, 29, 276

Платон 46, 50, 54, 117, 247

Полић, Страхиња 183, 274

Покривка, Власта 264

Попов, Раша 20, 62, 80, 159, 200, 274, 277

Поповић Богдан 20, 169

Поповић, Звездана 258

Поповић, Игњатов Ивана 184, 272

Поповић, Небојша 37

Поповић Радован 16, 23, 82, 113, 137, 155, 156, 217, 241, 244, 262, 272, 273, 274, 275 Поповић, Ратко 113 Превер, Жак 203 Пражић, Милан 124, 148, 160, 264, 276

Рабле, Франсоа 138 Радосављевић, Драгица 74 Радисављевић, Зоран 113, 276 Ракић, Милица 113, 143 Радикић, Василије 168, 245, 274 Радичевић, Бранко 55 Радичевић, Наташа 122

Радовић, Бранимир 37, 57, 61, 277

Радовић, Душан 15, 24, 27, 28, 31, 33, 35, 37, 38, 41, 42, 62, 73, 76, 82, 95, 96, 102, 109, 112, 124, 129, 132, 155, 156, 157, 162-165, 168-172, 174-177, 185-188, 196, 198, 199, 210, 220, 224-227, 235, 239, 241, 245, 250, 255, 262, 265, 271, 273, 274

Радовић, Милош 37, 38 Раичковић, Стеван 62, 113, 133, 144, 187-191, 196, 272, 274

Рајковић, Драгомир 77 Ракитић, Слободан 62

Рамбосек, Бојан 58

Рамбосек, Зоран 58

Ранђеловић, Филип 105

Рембо, Артур 142, 276

Реџеп, Драшко 139, 157, 158, 274, 275, 276

Рибникар, Јара 94, 277

Рингелнац, Јоаким 206

Рисојевић, Ранко 93, 277

Романенко, Александар 264

Ршумовић, Милеса 54, 113, 120, 122, 137, 255

Ршумовић, Михаило 54, 120, 122, 255

Савић, Милисав 93, 117, 165, 240, 275

Савић, Радосав Лока 263

Санде, Хендс 202

Сапфо 202

Сартр, Жан Пол 20, 42, 83

Сарић, Ивана 103, 277

Свен, Карин 203

Светловирски, Цветан 75, 277

Селимовић, Меша 123

Симовић, Божо 36, 113

Симовић, Љубомир 81, 112, 195, 275

Симоновић, Стеван Брња 121, 125

Сидран, Абдулах 89, 278

Симуновић, Милена 99, 278

Симоновић, Дуци 77, 278

Симоновић, Љубодраг 125, 257, 269

Сингер, Исак Башевиса 205, 206

Скерлић, Јован 23, 275

Смиљанић, Радомир 62, 265

Станишић, Слободан

271

Станојевић, Радоје 261

Стевановић, Бранко 54, 62, 187, 200, 274, 274

Стоиљковић, Влада 138, 139, 197, 240, 275

Стојшић, Александар 104

Стакорић, Јелена 105, 278

Субота, Миња 48, 278

Судар, Сузана 109

Тадеј, отац 32

Талес 27, 28, 30, 218, 239, 250

Тартаља, Гвидо, 99, 280

Тесла, Никола 115, 225

Тито, Јосип Броз 74, 85, 260

Толстој, Лав 119, 131

Томић, Милан 261

Тохољ, Мирослав 75, 278

Торгашев, Дарко

Тренковић, Вера 158, 159, 276

Трешњић, Милан 262 Трифуновић, Душко 24 Ту, Фу 205 Тургењев, Иван 204 Туцовић, Димитрије 128

Ћирилов, Јован 61, 76, 278 Ћирић, Растко 24 Ћопић, Бранко 15, 49, 73, 81, 82, 91, 113, 178, 187, 188, 211, 227, 235, 236, 255, 261, 275 Ћосић, Бора 37, 60, 186, 264, 271 Ћосић, Добрица 49, 93, 96, 278 Ћулафић, Миладин 106

Ујевић, Тин 242 Унамуна, Мигуел де 131

Филиповић, Вук 190, 191, 249, 275 Фишер, Ернест 52 Френклин 151 Франс, Анатол 248 Фројд, Сингмунд 33, 64, 102, 124, 235, 247

Хазара, Паул 240 Хегел, Георг Вилгелм Фридрих 247, 248 Хомер 24, 113 Хорације 119 Хуизинг, Јохан 51, 52, 275

Царић, Воја 175, 176, 271 Цесарић, Добриша 158 Цветковић, Брана 197, 275 Црнчевић, Брана 59, 278 Црњански, Милош 181 Цу, Ли 204 Цуцић, Мона 16

Чаплин, Чарли 116 Чапек, Карел 138 Чепин, Борис 134, 275 Чехов, Антон 96

Џајић, Драган 75, 278

Шантић, Алекса 39, 91, 151

Шилер, Фридрих 73, 77, 246

Шијан, дане 264

Шимић, Бранко 172 Шкловски, Виктор 90, 115

Шпичек, Донка 81, 278

Шопенхауер, Артур 131, 132 Шурјанац, Николина 184, 275

БЕЛЕШКА О КЊИЗИ

Испитни предмет Дечја књижевност на основним студијама за студенте књижевности био је углавном лаган. Али посматран из актуелне ситуације, када је на многим факултетима укинут, показује колико

је програмски предмет био значајан као научни и педагошки пројекат.

Пут ме је, на крају радне каријере, довео до предмета Књижевност

за децу на Високој школи струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“ у Вршцу, где сам наставу држао шест година (2012−2018). Тада

сам написао и приручник (са Љиљаном Келемен) Књижевност за децу (Поетика, реторика, методика) (2014) и, на радост студената, угостио песника-мисионара.

Између те две чињенице, као праузроци настанка прве монографије о Љубивоју Ршумовићу, важне су још две. Присећам се да сам почео да пишем онога дана када сам као дечак на телевизији чуо Бојана Рамбосекa како пева Ршумовићеву песму „Вук и овца“. То је оставило

тако снажан утисак да сам одмах написао прву песму и определио се за књижевност. Посредно, сада је јасно, све то указује на мисију телевизије

и узрок дугог трајања уметника.

Друга чињеница, које сам се присетио завршавајући овај рукопис, везана је за песничку манифестацију „Далмацији у походе“, пре распада

земље и ратова, када сам се нашао у песничком саставу са Ршумовићем, Десанком Максимовић, Ристом Василевским, Слободаном Павићевићем и другима. На наступима, од Загреба до Книна, сви смо били у сенци Ршумове славе и шарма који су се у препуним дворанама једнако

испољавали код свих: деце, ђака и старијих посетилаца.

Прапочетак монографије се, дакле, налази у детињству и стицају

околности. Рад на монографији је трајао више година и окончао се

уочи Ускрса 2022. године. Настајала је уз поштовање три истраживачка

принципа: писати без патетике и бити занимљив (1), писати и избећи

искушења да се критичка мисао замрси у своју научну мрежу и постане

сама себи циљ (2) и писати тако да се критика и стил допадну читаоцу

а не писцу (3).

Фрагменти првог дела монографије објављени су у нашој књизи Поетика не/изрецивог (2014) под насловом „Поетика игре (Поезија Љубивоја Ршумовића)“.

Захвалност за њено стављане под кров дугујем: др Ани Мумовић, која је урадила прилоге и рукопис довела у техничку раван; породици која ме је, невољно, (ис)трпела у раду који је трајао дуго; др Драгици

Станојловић, која ме је бодрила, читајући делове рукописа; господи

Миодрагу Панићу и Срђану Ђурђевићу, који су обликовали књигу и

њене корице.

Изражавам захвалност рецезентима: Проф. др Тихомиру Петровићу, проф. др Предрагу Јашовићу и др Ана Мумовић, који подржаше моје оцене, као и господину Љубивоју Ршумовићу, који ми је уступио рукописе и књиге и знатно олакшао посао; господину Бранку Милорадовићу, који се, без речи, као човек духа и културе, прихватио штампања монографије; господи Милану Стаматовићу, Дмитру Ђуровићу и Браниславу Јовановићу, добротворима, који су помогли објављивање монографије.

Остављам књигу националном књижевном и културном наслеђу. Стварао сам је вођен идејом дa треба писати само о великим писцима који чине национално културно наслеђе, како ме је учио академик Радомир В. Ивановић (1936−2022), нестрпљив да види и да се радује и овој књизи и да каже: „Улепшао си ми дан“. Прва монографија о Ршумовићу прихвата песников завет: Боље је бити први него најбољи. И приклања се мудроносној истини самог монографа: Боље је бити и први и најбољи.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Милош Ђорђевић (1954).

Збирке песама: Додир лета (1977), Како сте (1981), Пробуђени језик (1987), Ослобођени језик (1988), Сведок (1991), Светија (1991) и Зло (1994).

Драмe: Вршчани зову (Varsetenii sheaa, на румунском) (2014) и Укупација (2017).

Монографије и студије: Гојбуљска основна школа (са Божидаром

Зарковићем, 1997), Српске школе у Вучитрну 1828 – 1912. (са Милованом Богавцем и Јасном Парлић-Божовић, 1998), Реторика Радоја Домановића (2008), Стваралачки дух и аналитички чин 1− 4 (2001, 2002, 2007. и 2013), Дело Вука Филиповића (2004), Трокраки свећњак

знања (Поетика, реторика, критика) (2009), Књижевне утопије Данила Николића (2010), Пјеснички кругови Стевана Раичковића (2012), Поетика не/изрецивог (2014), Нова књига о Андрићу (2016) и Андрићев свет: континуитет идеја и јединство дела (2018).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41.09 Ршумовић Љ.

ЂОРЂЕВИЋ, Милош, 1954Уметност Љубивоја Ршумовића / Милош

Ђорђевић. - Младеновац : Центар за културу и туризам, 2023 (Младеновац : Нова Делта).

- 284 стр. ; 24 cm. - (Библиотека Монографије / [Центар за културу и туризам])

Тираж 400. - О аутору: стр. [285]. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 257-278. - Регистар.

ISBN 978-86-85201-96-7

а) Ршумовић, Љубивоје (1939-) -- Поетика

COBISS.SR-ID 85429769

У мој завичај путује се размишљањем (Мото књиге „Сјај на прагу“)

Поводом шест и по деценија стварања, осветљавамо уметност Љубивоја Ршумовића (1939) као стваралачки лук сарадника Сунаца: од прве штампане песме „Пролеће“ (1957), у којој пева Уселило се у моју собу једног јутра / са цвркутом птица, и прве збирке Тандара –мандара и још једна прича (1966) до последње збирке Два јаја на око (Којештара за неочешљане мисли) и песама „Дрвене ноге“ и „Протест“ (2021), у којима се, у савезу са уметношћу − уз поклич „певаће и даље Ршум“ − брани од смрти и свих видљивих и невидљивих сила што уништавају и понижавају Србију и њеном народу одузимају право гласа: Стару планину напада нова класа, / Класа изворо-ждера и реко-пија. Монографија своди збирни рачун и најобухватнији попис наслеђа уметности „Змајевог потомка“, „поштованог живог класика“ и песника који преображава смех у игру и „васпитава младе“ на „недидактички начин“, по чему је обезбедио своје место у српској култури.

ISBN 978-86-85201-96-7

9 788685 201967