Реч о трошењу
страна
296
Говорећи о краљевом расипништву, историчар и краљев савременик Никола Крстић записао jе: „Дођосмо после у реч о трошењу; и jа и том приликом уверих се, што одавна приметих, да ће велики кнежеви трошкови моћи произвести за њега и за земљу велике неприлике [...]. Тако се исто не штеди ни при кнежевом асталу. И у хаљинама jе кнез раскошан; прави их немилице, обуче jеданпут-два, па их поклања jагеру, коjи, каже се, има већ на 10–15.000 стеченог капитала [...]. Рукавица по 2-3 пара на дан потроши; од Николе шустера знам, да исто тако много и чизама и ципела троши [...]. Кнез jе врло штедар, дарежљив. Кад jе на путу, само ако спази неку сироту, нареди да jоj се да по неколико дуката. [...] Поручио jе 8 великих своjих слика – свака кошта 1.000 франака – па сад не зна, шта с њима да ради.” Склоност ка трошењу достигла jе такве размере да jе Ђорђе Jовановић, тадашњи лекар на двору Обреновића, описуjући догађаjе после абдикациjе краља Милана, пошто jе оваj добио велику своту новца као позаjмицу од руске банке, забележио следеће: „Старом коцкару и распикући било jе довољно само пет месеци да страћи оних 2 милиjуна, jер већ у марту 1892. год. краљ извештава [...] да jе све своjе имање на игри и курсевима изгубио…“.
у огледалу у тридесет петоj, владао jе пуних двадесет година а умро je у четрдесет седмоj години. На српски престо краљ Милан уздигао се под необичним околностима. После убиства кнеза Михаила, 1868. године, син Милоша Обреновића, унук Jеврема Обреновића, млађег брата кнеза Милоша, и синовац убиjеног кнеза изабран jе за српског владара, и то пошто га jе министар воjни Миливоj Блазнавац, вештим коришћењем свога утицаjа на воjску, уз помоћ официра довео у Србиjу. Оваj, по оценама савременика, лепушкаст дечак, био jе дочекан од народа уз буру
одушевљења а његово пунолетство ишчекивано jе с вером и великим надањима у добробит и напредак земље. Отац краља Милана, Милош Обреновић (1829–1861), размажени и на рад ненавикнути бонвиван, био jе страни наjамник у румунскоj воjсци. У браку с Еленом Мариjом Катарџи (1831–1876 или можда 1879), кћерком влашког грофа Константина Катарџиjа, поред будућег владара Србиjе, добио jе и ћерку Томаниjу, али су се убрзо после Милановог рођења развели. Пошто су му деда и отац рано умрли, бригу о детету водила jе маjка, а затим и кнежеви Милош и Михаило. Када jе краљ Милан навршио девет година, кнез Михаило га jе одвоjио од маjке и послао на школовање у Париз. По смрти Милановог учитеља, књижевника филозофа Уjета (Хуета), поштеног, разумног и образованог човека, коjи jе с њим дошао из Париза и коjи jе представљао снажан ауторитет малолетном кнезу, намесништво, састављено од Миливоjа Петровића Блазнавца, Jована Ристића и Jована Гавриловића, за новог учитеља поставило jе дубровачког властелина и књижевника Меду Пуцића, великог добричину и до краjности попустљивог, кога jе оваj, по изjавама самог краља Милана, „често малтретирао […] jогунством и каприцима”. Пуцићу савременици приписуjу наjвећу одговорност за владарево немарно и погрешно васпитање, коjе се могло уочити често и у различитим приликама. По свим критериjумима времена у коjем jе живео, Милан Обреновић jе сматран прилично лепим и добро развиjеним човеком, и то и поред очигледног вишка килограма. На правилном лицу наjупечатљивиjе су биле очи, живе и продорне. О будућем супругу тако се изjаснила и Наталиjа Кешко, иако jоj jе засметао његов неприjатан глас, док су њене млађе сестре биле одушевљене младим владаром. Jедино што jе заиста нарушавало изглед његовом мужевном лицу, са истуреном брадом, поред танке, увучене горње усне, због коjе се чинило да се ради о пакосноj особи, била jе прилична крезубост, коjу jе покушавао да прикриjе тако што jе при смеjању наjчешће шаком заклањао уста, пошто ниjе могао да трпи протезу, па jе избегавао да jе носи кад год jе то било могуће.