Uzmite mi dušu Da mi nije duše ne bi ni bola bilo, koji se uviek vidi u mojim očima.
i krila goluba prhtaju ispod krova… U sebi, osim samoće, sad nemam svog ništa; (srdce dadoh ženi, čudne li slaboće!)
Duša – sužanj tuguje u samoće kavezu, jer joj se čini, vaj, da svakom duguje ponieti traverzu…
Krv, što mi šumi žilama moja nije, već krvave zemlje naše na kojoj vukodlak jaše i smrt sije.
Ko zviezde u zimskoj noći hladne su ruke moje, po licu mi vrieme riše sliku groblja.
O, ljudi! izčupajte moju dušu pa je zgaženu, smrvljenu, Djetinja sjećanja džamiju nose predajte Bogu, u kojoj hodža ko Dobri iz priče jer od krvi zemlje svoje o džennetu i hurijama priča, živjet ne mogu. i “Allah, Allah” zidni sat viče, Ne mogu!
53