Ursula k le guin dvanaest cetvrti vetra

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra

Ursula Legvin, DVANAEST ^ETVRTI VETRA Preveo Zoran Jak{i}

Adaptirao : Petar Popovi} 1

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra

APRIL U PARIZU Ovo je prva pri~a za koju mi je uop{te pla}eno; druga pri~a koju sam ikada objavila; i mo`da trideseta ili ~etrdeseta pri~a koju sam napisala. Pisala sam poeziju i prozu jo{ od kada me je moj brat Ted, umoran od toga da se oko njega maje nepismena petogodi{nja sestra, nau~io da ~itam. Otprilike oko dvadesete po~ela sam da {aljem stvari izdava~ima. Deo poezije od{tampan je, ali nisam se sistematski dala na slanje proze sve dok se nisam primakla tridesetoj. Ova se sistematski vra}ala.

'April u Parizu' prvi je '`anrovski' komad - prepoznatljivo fantastika ili nau~na fantastika - koji sam napisala od 1942, kada sam napisala pri~u o poreklu `ivota na Zemlji za 'Astounding', koji ju je iz nekog nezamislivog razloga odbio (nikada se nisam slagala sa D`onom Kembelom). U dvanaestoj godini bilo mi je veoma drago {to sam dobila autenti~ni, od{tampani listi} za odbijanje, ali u trideset drugoj znatno bi mi se vi{e bilo dopalo da sam dobila ~ek. 'Profesionalizam' nije vrlina; profesionalac je naprosto onaj koga pla}aju za ono {to amater ~ini iz ljubavi. Ali u nov~anoj ekonomiji, ~injenica pla}anja zna~i da }e va{e delo kru`iti, da }e biti ~itano; re~ je o sredstvu komunikacije, a to je cilj umetnika. Sela Goldsmit Lali, koja je kupila ovu pri~u 1962, bila je preduzimljiv i istan~an urednik kakvog je nau~na fantastika samo po`eleti mogla i ja sam joj zahvalna {to mi je otvorila vrata.

Profesor Bari Penivider sedeo je u hladnom, senovitom potkrovlju i piljio u sto pred sobom, na kome su po~ivali jedna knjiga i korica hleba. Hleb mu je bio ve~era, knjiga `ivotno delo. I jedno i drugo presu{ilo je. Dr Penivider uzdahnu, a onda se strese.

Iako su stanovi na ni`im spratovima te stare ku}e bili prili~no elegantni, grejanje je isklju~ivano 1. aprila, pa {ta bude da bude; sada je bio 2. april i padala je susne`ica. Da je dr Penivider malo digao glavu, mogao je da vidi dva ~etvrtasta tornja pariskog Notr Dama, nejasna i vrtoglava u polutmini, gotovo dovoljno blizu da ih dodirne: jer ostrvo San Luj, gde je `iveo, li~i na malu barku koju tegle niz reku za ostrvom grada, tamo gde se di`e Notr Dam. Ali nije digao glavu. Bilo mu je previ{e hladno.

Veliki tornjevi utonu{e u tamu, dr Penivider utonu u neraspolo`enje. Zga|eno je gledao knjigu. Donela mu je godinu dana u Parizu - ili {tampati ili nestati, rekao je dekan fakulteta, i zato je {tampao, a za nagradu dobio je godinu dana odsustva sa predavanja, nepla}eno. Koled` Manson nije mogao da dopusti sebi da pla}a nastavnike koji ne dr`e nastavu. I zato se od u{tede prikupljene na jedvite jade vratio u Pariz, da ponovo `ivi kao student u potkrovlju, da u biblioteci ~ita rukopise iz petnaestog veka, da gleda rascvetane kestenove du` avenija. Ali nije upalilo. Bila mu je ~etrdeseta, bio je prestar za samotna potkrovlja. Susne`ica }e uni{titi cvetove kestena. A on je bio sit

2

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra svoga rada. Ko je mario za njegovu teoriju, Penividerovu teoriju, u vezi sa tajanstvenim nestankom pesnika Fransoa Vijona godine 1463? Niko. Jer, na kraju krajeva, njegova teorija o sirotom Vijonu, najve}em maloletni~kom delinkventu svih vremena, bila je samo teorija i nikada ne}e mo}i biti dokazana, bar ne preko bezdana od pet stotina godina. Ni{ta se nije moglo dokazati. A osim toga, za{to je bilo bitno da li je Vijon umro na monfokanskim ve{alima ili (kako je Penivider mislio) u lionskom burdelju, tamo na putu prema Italiji? Niko nije mario. Niko drugi nije dovoljno voleo Vijona. Niko nije voleo ni dr Penividera; ~ak ni dr Penivider. A i zbog ~ega bi? Nedru{tven, neo`enjen, nedovoljno pla}eni akademac, sedeo je sam na negrejanom tavanu neodr`avane stambene zgrade i poku{avao da napi{e jo{ jednu ne~itljivu knjigu. "Nisam realista", re~e on glasno, uz novi uzdah i novi drhtaj. Ustao je i uzeo }ebe sa le`aja, ogrnuo se njime, seo tako umotan za sto i poku{ao da pripali jedan goloaz ble. Upalja~ mu uzalud kresne.

On ponovo uzdahnu, ustade, dohvati posudu francuske te~nosti za upalja~e opakog mirisa, sede, ponovo se umota u ~auru, napuni upalja~ i kresnu. Te~nost se prosula u prili~noj koli~ini. Upalja~ se pripali, a isto se desi i sa dr Penividerom od zglavaka nani`e. "Oh, do |avola!" drekne on dok su mu plavi plamenovi buktali sa ~lanaka i sko~i divlje mlate}i rukama, urlaju}i: "Do |avola!" i besne}i na sudbinu. Ni{ta nije i{lo kako treba. ^emu sve? Bilo je 8:12 u no}i 2. aprila 1961. ^ovek je sedeo pogrbljen za stolom u hladnoj, visokoj sobi. Kroz prozor iza njega dva ~etvrtasta tornja Notr Dama uzdizala su se u prole}noj tmu{i. Pred njim na stolu le`ale su kri{ka sira i ogromna, gvo`|em okovana, rukom pisana knjiga. Knjiga se (na latinskom) zvala O prvenstvu elementa vatre nad ostala tri elementa. Njen autor gledao ju je sa ga|enjem. U blizini, na maloj gvozdenoj pe}i, u maloj retorti je klju~alo.

Jehan Lenoar tu i tamo radi topline mehani~ki je primicao stolicu bli`e pe}i, ali misli su mu bile na dubljim problemima. "Do |avola!" re~e on (na francuskom kasnog srednjeg veka), zalupi knjigu i ustade. [ta ako mu je teorija pogre{na? [ta ukoliko je voda osnovni element? Kako dokazati takve stvari? Mora biti nekog na~ina - neke metode da ~ovek bude siguran, apsolutno siguran, u neku pojedina~nu ~injenicu! Ali svaka ~injenica vodila je do druge, ~udovi{no klupko, autoriteti su protivure~ili jedan drugom; uostalom, niko mu ne}e ~itati knjigu, ~ak ni prokleti akademci iz Sorbone. Nanju{ili su jeres. ^emu sve to? [ta mu je vredeo `ivot proveden u siroma{tvu i ~amotinji, kada nije nau~io ni{ta, samo je naga|ao i teoretisao? Krupnim koracima gazio je po potkrovlju, besan, a onda stao. "U redu!" re~e on sudbini. "Vrlo dobro! Ni{ta mi nisi pru`ila, i zato }u da uzmem {ta god ho}u!" On pri|e jednoj od gomila knjiga kakve su prekrivale najve}i deo poda, i{~upa najni`i tom (izgrebao je ko`ni povez i povredio zglavke kada su se naslagani primerci obru{ili), tresnu je o sto i po~e da prou~ava jednu stranicu. A onda, i dalje uz odlu~ni, hladni izraz buntovnika, pripremi stvari: sumpor, srebro, kredu... Iako je soba bila pra{njava i pretrpana, mali radni sto bio mu je uredno i zgodno sre|en.

Ubrzo je bio spreman. Onda je zastao. "Ovo je sme{no", promrmlja on i baci pogled kroz prozor prema tami u kojoj su se sada dva tornja tek nazirala. Stra`ar pro|e dole izvikuju}i ~as, ta~no osam u hladnoj, vedroj no}i. Bilo je toliko tiho da je mogao da ~uje

3

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra pljuskanje Sene. Slegao je ramenima, namr{tio se, digao kredu i nacrtao precizni pentagram na podu u blizini stola, a onda digao knjigu i po~eo da ~ita jasnim, ali posti|enim glasom: "Haere, haere, audi me..." Bila je to duga bajalica i uglavnom bez ikakvog smisla. Glas mu klonu. Stajao je, obrvan dosadom i stidom. @urno je pre{ao poslednje re~i, zatvorio knjigu, a onda se svalio le|ima uz vrata, razjapljenih usta, zapiljen u ogromnu, bezobli~nu figuru koja je stajala unutar pentagrama, osvetljena samo plavim titranjem svojih treperavih, plamenih kand`i.

Bari Penivider najzad uspostavi kontrolu nad sobom i ugasi vatru tako {to je gurnuo ruke u pregibe }ebeta omotanog oko sebe. Neope~en, ali sav usplahiren, ponovo je seo. Pogledao je svoju knjigu. Onda se zapilji u nju. Vi{e nije bila tanka, siva i naslovljena Poslednje Vijonove godine: istra`ivanje mogu}nosti. Bila je debela, sme|a i naslovljena sa Incantatoria magna. Na njegovom stolu? Neprocenjivi rukopis datiran 1407, ~iji je jedini preostali neo{te}eni primerak bio u Ambrozijanskoj biblioteci u Milanu. On se polako obazre. Usta mu se polako razjapi{e. Video je pe}, hemi~arski radni sto, dva ili tri tuceta neverovatnih knjiga uvezanih ko`om, prozor, vrata. Njegov prozor, njegova vrata. Ali uz njegova vrata stajalo je malo stvorenje, crno i bezobli~no, i iz njega dopirao je suvi, zveketavi zvuk.

Bari Penivider nije bio mnogo hrabar, ali bio je racionalan. Pomislio je da je izgubio razum, i zato je rekao ~vrstim glasom: "Jesi li |avo?"

Stvorenje se treslo i zveketalo.

Probe radi, sa pogledom prema nevidljivom Notr Damu, profesor se prekrsti.

Na to stvorenje posko~i; nije to bio trzaj, ve} skok. Onda re~e ne{to slaba{nim glasom, ali savr{eno dobrim engleskim - ne, savr{eno dobrim francuskim - ne, prili~no staromodnim francuskim: "Mais vous estes de Dieu", to je reklo.

Bari ustade i zapilji se u njega. "Ko si ti?" hteo je da zna, a ono podi`e sasvim ljudsko lice i ponizno odgovori: "Jehan Lenoar." "[ta radi{ u mojoj sobi?"

Nastade stanka. Lenoar se di`e sa kolena i uspravi svih svojih pet stopa i dva in~a. "Ovo je moja soba", re~e on najzad, iako veoma dostojanstveno.

Bari se obazre po knjigama i retortama. Nastala je nova stanka. "Kako sam onda dospeo ovamo?"

"Ja sam te doveo."

"Jesi li ti doktor?"

Lenoar klimnu sa ponosom. ^itavo dr`anje mu se izmenilo. "Da, doktor sam", re~e on. "Da, ja sam te doveo ovamo. Ukoliko priroda ne}e da mi pru`i znanje, onda }u pokoriti prirodu samu, onda }u stvoriti ~udo! Do |avola sa naukom, tada. Bio sam nau~nik..." [ibao je Barija pogledom. "Ne vi{e! Nazivaju me budalom, jeretikom, e tako mi Boga, jo{ sam gori! ^arobnjak sam, ve{tak u crnoj magiji, Jehan Crni! Magija deluje, zar ne? Prema tome, nauka je tra}enje vremena. Ha!" re~e on, ali nije zaista delovao slavodobitno. "Voleo bih da nije uspelo", re~e on ti{e, kora~aju}i tamo-amo izme|u tomova.

4

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "I ja", re~e gost.

"Ko si ti?" Lenoar izaziva~ki pogleda Barija, iako su se po visini razlikovali za gotovo punu stopu.

"Bari A. Penivider, profesor sam francuskog na koled`u Manson u Indijani, na dopustu sam u Parizu da bih nastavio prou~avanje kasnog srednjevekovnog franc..." On se zaustavi. Upravo je shvatio kakav naglasak je imao Lenoar. "Koja je ovo godina? Koji vek? Molim vas, dr Lenoare..." Francuz je delovao zbunjeno. Zna~enje re~i se menja, ba{ kao i njihov izgovor. "Ko vlada ovom zemljom?" viknu Bari.

Lenoar sle`e ramenima, pravo francusko sleganje (neke stvari nikada se ne menjaju). "Luj je kralj", re~e on. "Luj Jedanaesti. Prljavi matori pauk."

Stajali su i gledali jedan drugoga neko vreme poput drvenih Indijanaca. Lenoar prvi progovori. "Zna~i, ~ovek si?"

"Da. ^uj, Lenoare, mislim da si - sa tom tvojom bajalicom - malo zabrljao."

"O~igledno", re~e alhemi~ar. "Jesi li Francuz?"

"Ne." "Jesi li Englez?" Lenoar je sevao pogledom. "Jesi li prljavi skot?"

"Ne. Ne. Ja sam iz Amerike. Ja sam iz - iz tvoje budu}nosti. Iz dvadesetog veka." Bari se zacrvene. Zvu~alo je blesavo, a on je bio smeran ~ovek. Ali znao je da nije re~ o privi|enju. Soba u kojoj je stajao, njegova soba, bila je nova. A ne pet vekova stara. Nepo~i{}ena, ali nova. I primerak Albertusa Magnusa pored njegovog kolena bio je nov, povezan u meku, gipku tele}u ko`u, zlatna slova su blistala. A tamo je stajao Lenoar u crnoj ode}i, nije to bio kostim, ~ovek je zaista bio kod sopstvene ku}e.

"Molim vas, sedite, gospodine", govorio je Lenoar. I dodao, uz finu, iako rasejanu ugla|enost siroma{nog nau~nika: "Jeste li umorni od puta? Imam hleba i sira, ukoliko biste me po~astvovali time {to }ete ih podeliti sa mnom."

Sedeli su za stolom i `vakali hleb i sir. Najpre Lenoar poku{a da objasni zbog ~ega je oprobao crnu magiju. "Bilo mi je svega dosta", re~e on. "Dosta! Robovao sam samo}i jo{ od dvadesete, a zbog ~ega? Zbog znanja. Da spoznam neke tajne prirode.

Nije pisano da treba da se spoznaju." On zabi no` pola palca u sto, a Bari sko~i. Lenoar je bio mr{av, nizak tip, ali o~evidno strastan. Bilo je to fino lice, iako bledo i ispijeno: inteligentno, `ivo, bistro. Barija je podse}alo na lice nekog slavnog atomskog fizi~ara koga je vi|ao po slikama u novinama do 1953. Nekako ga ta sli~nost nagna da ka`e: "Neke treba, Lenoare; dosta smo saznali, tu i tamo..." "[ta?" re~e alhemi~ar, sumnji~av, ali radoznao.

"Pa, nisam nau~nik..."

"Umete li da pravite zlato?" Iscerio se dok je pitao.

"Ne, ne verujem, ali prave dijamante."

"Kako?"

"Ugljenik - ugalj, zna{ - pod velikim pritiskom i na visokoj temperaturi, ~ini mi se. I ugalj i dijamant su ugljenik, zna{, isti element."

"Element?"

5

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Kao {to rekoh, nisam..."

"Koji element je osnovni?" povika Lenoar, u`agrenih o~iju, no`a dignutog u ruci.

"Ima oko stotinu elemenata", re~e Bari hladno, prikrivaju}i uznemirenost.

Dva sata kasnije, po{to je istisnuo iz Barija svaku kapljicu zaostataka fakultetskog kursa hemije, Lenoar odjuri u no} i ubrzo se ponovo pojavi sa bocom. "O, gospodaru moj", povika, "kad pomislim da sam te ponudio samo hlebom i sirom!" Bio je to valjani burgundac, godi{te 1477, dobra berba. Po{to su zajedno popili ~a{u, Lenoar re~e: "Kada bih nekako mogao da ti se odu`im..."

"Mo`e{. Zna{ li za ime pesnika Fransoa Vijona?"

"Da", re~e Lenoar, donekle iznena|eno, "ali pisao je samo francusko |ubre, zna{, a ne na latinskom."

"Zna{ li kako ili kada je umro?"

"Oh, da; obe{en je kod Monfokana, tu '64. ili '65, sa bandom propalica poput njega samoga. Za{to?"

Dva ~asa kasnije boca je bila prazna, grla su im bila suva, a stra`ar je izvikivao da su tri ~asa hladnog, vedrog jutra. "Jehane, iscrpljen sam", re~e Bari, "bolje me po{alji nazad." Alhemi~ar je bio previ{e fini, previ{e zahvalan i mo`da preumoran za raspravu.

Bari kruto stade unutar pentagrama, visoka, ko{~ata figura umotana u sme|e }ebe, sa upaljenim goloaz ble. "Adieu", re~e Lenoar. "Au revoir", odvrati Bari. Lenoar krenu da ~ita ~ini unazad. Sve}a zatitra, glas mu se umek{a. "Me audi haere, haere", pro~itao je, uzdahnuo i digao pogled. Pentagram je bio prazan. Sve}a je treperila. "Ali saznao sam toliko malo!" jeknu Lenoar praznoj sobi. Onda tresnu pesnicom po otvorenoj knjizi i re~e: "I jo{ takav prijatelj - pravi prijatelj..." Pu{io je cigaretu koju mu je ostavio Bari smesta se navikao na duvan. Spavao je, sede}i za stolom, nekoliko sati. Kada se probudio, malo je razmi{ljao, ponovo upalio sve}u, popu{io drugu cigaretu, onda otvorio Incantatoriu i po~eo glasno da ~ita: "Haere, haere..."

"Oh, hvala Bogu", re~e Bari, brzo kro~i iz pentagrama i dograbi Lenoara za ruku. "^uj, vratio sam se tamo - u ovu sobu, ovu istu sobu, Jehane! ali staru, u`asno staru, i praznu, nije te bilo tamo - pomislih, Bo`e moj, {ta sam u~inio? Prodao bih du{u da se tamo vratim, do njega - {ta da u~inim sa onim {to sam saznao? Ko }e verovati u to? Kako da doka`em? I kome do |avola i da ka`em? Koga je briga? Nisam mogao da zaspim, sedeo sam i plakao sat vremena..."

"Ho}e{ li ostati?"

"Da. ^uj, poneo sam ovo - u slu~aju da me pozove{." Stidljivo je pokazao osam kutija goloaza, nekoliko knjiga i zlatni sat. "Mo`da bi se mogao dobro prodati", uskliknu on. "Znam da papirnati franci ne bi mnogo vredeli."

Pred prizorom {tampanih knjiga Lenoarove o~i zablista{e od ljubopitljivosti, ali i dalje je nepomi~no stajao. "Prijatelju moj", re~e on, "rekao si da bi prodao du{u... zna{... i ja bih. Pa ipak, nismo. Kako - posle svega - kako se ovo dogodilo? Da smo obojica ljudi. Ne |avoli. Nema ugovora potpisanih krvlju. Dva ~oveka koja su `ivela u ovoj sobi..."

6

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Ne znam", re~e Bari. "Misli}emo o tome kasnije. Mogu li ostati sa tobom, Jehane?"

"Smatraj ovo svojim domom", re~e Lenoar uz velikodu{ni pokret po sobi, gomilama knjiga, retortama, sve}i koja je bledela. Sa druge strane prozora, sivi na sivilu, dizala su se dva tornja Notr Dama. Bilo je jutro 3. aprila.

Posle doru~ka (korice hleba i ostaci sira) izi{li su i popeli se na ju`ni toranj.

Katedrala je izgledala isto kao uvek, iako ~istija nego 1961, ali vidik je bio prili~an udarac za Barija. Gledao je gradi}: dva ostrvca pokrivena ku}ama; na desnoj obali jo{ ku}a skupilo se unutar utvr|enog zida; na levoj obali par ulica vijugalo je oko univerziteta; to je bilo sve. Golubovi su gugutali na suncem zagrejanom kamenu izme|u gargojli. Lenoar, koji je ranije video taj prizor, urezivao je datum (rimskim brojkama) u ogradu. "Hajde da proslavimo", re~e on. "Hajdemo na selo. Nisam izlazio iz grada dve godine. Da idemo pravo tamo..." On pokaza prema magli~astom zelenom bregu na kome tek {to se naziralo par koliba i jedna vetrenja~a - "do Monmartra, ha? Ka`u mi da tamo ima par dobrih kr~mi." @ivot im se ubrzo sredio u lagodnu rutinu. Najpre je Bari bio malo nervozan na pretrpanim ulicama, ali, u Lenoarovoj rezervnoj crnoj odori nikome nije izgledao tu|inski, ako se izuzme njegova visina. Bio je verovatno najvi{i ~ovek u Francuskoj petnaestog veka. @ivotni standard bio je nizak i va{ke su bile neizbe`ne, ali Bari nikada nije previ{e cenio udobnost; jedino mu je zaista nedostajala kafa za doru~ak. Kada su kupili krevet i brija~ - Bari je zaboravio svoj - i predstavili ga ku}evlasniku kao M. Barijea, Lenoarovog ro|aka iz Overnjea, stambeni aran`mani bili su okon~ani. Za Barijev sat izvukli su izuzetnu cenu, ~etiri zlatnika, dovoljno da se `ivi ~itavu godinu.

Prodali su ga kao veli~anstveni novi satni mehanizam iz Ilirije, a kupac, dvorjanin u potrazi za lepim poklonom za kralja, pogledao je ugravirane re~i - Bra}a Hamilton, Nju Hejven, 1881. - i mudro klimnuo. Na nesre}u, zatvoren je u jednu od tamnica kralja Luja namenjenih neposlu{nim dvorjanima pre nego {to mu je dao svoj poklon, i sat je mo`da i sada tamo, iza neke cigle u ru{evinama Plesija; ali ovo se nije ticalo dvojice u~enih ljudi. Tokom prepodneva lutali su i pose}ivali Bastilju i crkve, ili su i{li u posetu razli~itim neva`nim pesnicima za koje se zanimao Bari; posle ru~ka raspravljali su o elektricitetu, atomskoj teoriji, fiziologiji i drugim stvarima za koje se zanimao Lenoar i izvodili jednostavne hemijske i anatomske eksperimente, obi~no bez uspeha; posle ve~ere naprosto su razgovarali. Beskrajni, neobavezni razgovori premo{}avali su vekove, ali su se ovek okon~avali tu, u senovitoj sobi sa prozorom otvorenim prema prole}noj no}i, u njihovom prijateljstvu. Posle dve nedelje mogli su znati jedan drugog ~itavih `ivota. Bili su savr{eno sre}ni. Znali su da ne}e mo}i da u~ine ni{ta sa onim {to su saznali jedan od drugoga. Kako }e 1961. Bari dokazati svoje poznavanje starog Pariza, kako }e 1482. Lenoar dokazati valjanost nau~ne metode? To ih nije brinulo.

Nikada nisu zaista o~ekivali da ih neko slu{a. Naprosto su `eleli da u~e.

7

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra I tako su bili sre}ni prvi put u `ivotu; zapravo, toliko sre}ni da su odre|ene `elje, koje su se ranije uvek pot~injavale `elji za znanjem, po~injale da se bude.

"Pretpostavljam", re~e Bari jedne no}i preko stola, "da nikada nisi razmi{ljao o `enidbi?"

"Pa, ne", odgovori njegov prijatelj sumnji~avo. "To jest, ja sam ni`a kasta... a to mi se ~inilo nebitno..."

"I skupo. Osim toga, u moje vreme, nijedna `ena sa samopo{tovanjem ne bi `elela da deli moj na~in `ivota. Ameri~ke `ene toliko su prokleto spremne, delotvorne i pune sjaja, zastra{uju}a stvorenja..."

"A `ene ovde su male i crne, poput buba{vaba, sa kvarnim zubima", re~e Lenoar turobno.

Te no}i vi{e nisu govorili o `enama. Ali slede}e no}i jesu; i slede}e; a slede}e, dok su proslavljali uspe{nu disekciju centralnog nervnog sistema trudne `abe, ispili su dve boce montra{ea '74 i napili se. "Da prizovemo `enu, Jehane", re~e Bari lascivnim glasom, isceren poput gargojle. "[ta ako ovaj put dozovem |avola?"

"Zar je stvarno tolika razlika?"

Divlja~ki su se nasmejali i nacrtali pentagram. "Haere, haere", po~e Lenoar; kada je po~eo da {tuca, nastavio je Bari. Pro~itao je poslednje re~i. Do|e nalet hladnog vazduha koji je zaudarao na mo~varu, a u pentagramu stajalo je stvorenje divljih o~iju i duge, crne kose, golo golcato, i vri{talo. "@ena, tako mi Boga", re~e Bari.

"Je li?"

Bila je. "Evo, uzmi moj ogrta~", re~e Bari, jer jadno stvorenje sada je stajalo, blenulo i treslo se. On joj prebaci ogrta~ preko ramena. Ona ga mehani~ki privu~e sebi i promrmlja: "Gratias ago, domine."

"Latinski!" povika Lenoar. "@ena koja govori latinski?" Bilo mu je potrebno vi{e vremena da prebrodi {ok nego Boti da prebrodi svoj. Bila je, kako je izgledalo, ropkinja u ku}i pomo}nika prefekta severne Galije, koji je `iveo na manjem ostrvu muljevitog ostrvskog grada zvanog Lutecija. Govorila je latinski uz te{ki keltski naglasak i ~ak nije znala ko je bio rimski imperator u njeno vreme. Prava varvarka, re~e Lenoar prezrivo. To je i bila, neuka, }utljiva, ponizna varvarka umr{ene kose, bele ko`e i bistrih sivih o~iju. Probudila se iz krepkog sna. Kada su je ubedili da ne sanja, o~igledno je pretpostavila da je re~ o nekoj {ali njenog stranog i svemo}nog gospodara pomo}nika prefekta i prihvatila je situaciju bez daljih pitanja. "Da vas uslu`im, gospodari moji?" pitala je krotko, ali bez mrzovolje, gledaju}i od jednog do drugog.

"Ne mene", zare`a Lenoar i dodade na francuskom Bariju: "Nastavi; ja }u spavati u ostavi." Oti{ao je.

Bota di`e pogled prema Bariju. Nijedan Gal nije bio toliko visok, i tek nekolicina Rimljana; nijedan Gal i nijedan Rimljanin nisu govorili tako blago. "Tvoja svetiljka" (bila je to sve}a, ali ona nikada nije videla sve}u) gotovo je izgorela", re~e ona. "Da je ugasim?"

8

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Za dva dodatna sola godi{nje ku}evlasnik im je dozvolio da koriste ostavu kao drugu spava}u sobu i Lenoar je sada ponovo spavao sam u glavnoj sobi potkrovlja.

Posmatrao je idilu svog prijatelja uz zami{ljeno zanimanje bez ljubomore. Profesor i ropkinja voleli su se sa odu{evljenjem i ne`no{}u. Njihovo u`ivanje prekrivalo je Lenoara talasima za{titni~kog zadovoljstva. Bota je vodila brutalan `ivot, uvek se prema njoj postupalo kao prema `eni, ali nikada kao prema ljudskom bi}u. Tokom jedne jedine kratke nedelje procvetala je, o`ivela, pokazala ispod blage pasivnosti veselu, o{troumnu prirodu. "Pretvara{ se u pravu Pari`anku", ~uo je on kako je Bari optu`uje jedne no}i (zidovi potkrovlja bili su tanki). Ona odvrati: "Kada bi samo znao {ta za mene zna~i {to ne moram stalno da se branim, stalno da se pla{im, stalno da budem sama..."

Lenoar sede na svoj le`aj i zamisli se. Oko pono}i, kada je sve utihlo, on ustade i bez {uma uze izme|u prstiju sumpora i srebra, nacrta pentagram, otvori knjigu. Vrlo tiho pro~itao je ~ini. Lice mu je bilo puno i{~ekivanja.

U pentagramu pojavi se mali, beli pas. [}u}urio se i obesio rep, a onda stidljivo pri{ao, onju{io Lenoarovu ruku, pogledao ga te~nim o~ima i boja`ljivo, preklinju}e zacvileo. Izgubljeno ku~e... Lenoar ga pomilova. Ovaj mu liznu ruku i navali na njega, pomahnitao od olak{anja. Na beloj ko`noj ogrlici nalazila se srebrna plo~ica u koju je urezano: '@oli. Dipon, 36 Ru d Sen, Pariz VIe.' @oli zaspa, pogrickav{i koru, sklup~ana ispod Lenoarove stolice. A alhemi~ar otvori knjigu i ponovo po~e da ~ita, i dalje tiho, ali ovog puta bez stida, bez straha, znaju}i {ta }e se dogoditi.

Kada je izjutra u{ao iz svoje ostave-spava}e sobe-medenog meseca, Bari stade na vratima. Lenoar je sedeo u krevetu, mazio belo ku~e, udubljen u razgovor sa osobom koja je sedela ~elo nogu kreveta, visokom, ri|okosom `enom odeveno u srebrno. Ku~e zakevta. Lenoar re~e: "Dobro jutro!" @ena se zanosno nasme{i.

"Isuse blagi", promrmlja Bari (na engleskom). Onda re~e: "Dobro jutro. Odakle ste?" Efekat je bio Rita Hejvort, prefinjena - Hejvortova plus Mona Liza, mo`da?

"Sa Altaira, otprilike sedam hiljada godina od sada", re~e ona i nasme{i se jo{ zanosnije. Francuski naglasak joj je bio gori nego kod bruco{a sa {kolarinom od ragbija.

"Ja sam arheolog. Iskopavala sam ru{evine Pariza III. Izvinjavam se {to toliko lo{e govorim jezik; razume se, poznat nam je samo iz zapisa."

"Sa Altaira? Zvezde? Ali vi ste ljudsko bi}e - mislim..."

"Zemlja je kolonizovala na{u planetu pre otprilike ~etiri hiljade godina - to jest, tri hiljade godina od sada." Ona se nasmeja, najzanosnije, i baci pogled na Lenoara.

"Jehan mi je sve objasnio, ali sam i dalje zbunjena."

"Bilo je opasno probati to ponovo, Jehane!" optu`i ga Bari. "Imali smo stra{no mnogo sre}e, zna{."

"Ne", re~e Francuz. "Ne sre}e."

"Ali na kraju krajeva, to sa ~ime se igra{ je crna magija - ~ujte - ne znam vam ime, madam."

"Kislk", re~e ona.

9

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "^ujte, Kislk", re~e Bari, a da nije ni zamucao, "va{a nauka mora biti fantasti~no napredna - ima li negde magije? Postoji li ona? Mogu li se zakoni prirode zaista prekr{iti, kao {to izgleda da mi ~inimo?"

"Nikada nisam videla autenti~an slu~aj magije, niti ~ula za njega." "[ta se onda de{ava?" zagalami Bari. "Zbog ~ega te glupave stare ~ini rade za Jehana, za nas, ta jedna ~arolija, i to ovde, nigde vi{e, ni za koga vi{e, u pet - ne, osam ne, petnaest hiljada godina pisane istorije? Za{to? Za{to? I odakle je stiglo to prokleto ku~e?"

"Ku~e se izgubilo", re~e Lenoar; tamno lice bilo mu je ozbiljno. "Negde u blizini ove ku}e, na Il Sen-Luju."

"A ja sam razvrstavala par~ad kr~aga", re~e Kislk, tako|e ozbiljno, na iskopinama ku}e, ostrvo 2, jama 4, sektor D. Divan prole}ni dan, a ja sam ga mrzela.

Gadila ga se. I dana, i posla, i ljudi oko mene." Ponovo je pogledala mr{avog, malog alhemi~ara; dugi, mirni pogled. "Poku{ala sam to da objasnim Jehanu pro{le no}i.

Popravili smo rasu, razumete. Svi smo vrlo visoki, zdravi i lepi. Nema plombi u na{im zubima. Sve lobanje iz rane Amerike imaju plombe u zubima... Neki od nas su sme|i, neki beli, neki zlatne ko`e. Ali svi su lepi, zdravi, dobro prilago|eni, agresivni i uspe{ni.

Na{a zanimanja i stepen uspeha unapred se planiraju u dr`avnim pred{kolskim domovima. Ali povremeno do|e do genetske gre{ke. Kod mene, na primer. U~ila sam za arheologa zbog toga {to su u~itelji uvideli da u stvari ne volim ljude, `ive ljude. Ljudi su mi bili dosadni. Spolja svi poput mene, a iznutra potpuni stranci. Kada sve izgleda sli~no, koje mesto je dom? ... Ali sada sam videla nehigijensku sobu sa nedovoljnim grejanjem. Sada sam videla katedralu koja nije u ru{evinama. Sada sam upoznala `ivog ~oveka ni`eg od mene, sa krnjavim zubima i prgavog. Sada sam kod ku}e, tamo sam gde mogu da budem {to jesam, vi{e nisam sama!"

"Sama", re~e Lenoar blago Bariju. "Usamljenost, ha? Usamljenost je ta ~arolija, usamljenost je ja~a... Stvarno, to ne deluje neprirodno."

Bota je virila iza dovratka, lica rumenog izme|u crne, zamr{ene kose. Stidljivo se nasme{ila i rekla ugla|eno latinsko dobro jutro prido{lici.

"Kislk ne zna latinski", re~e Lenoar uz neizmerno zadovoljstvo. "Moramo malo da nau~imo Botu francuski. Francuski je jezik ljubavi, ha? Hajde, idemo napolje da kupimo malo hleba. Gladan sam."

Kislk sakri srebrnu tuniku pod korisnim i bezli~nim ogrta~em, dok je Lenoar navla~io sopstvenu crnu odoru koju su izgrizli moljci. Bota po~e{lja kosu, dok je Bari zami{ljeno ~e{ao mesto na vratu gde ga je ugrizla va{. Onda su krenuli po doru~ak.

Alhemi~ar i me|uzvezdani arheolog i{li su prvi i govorili francuski; sledili su ih galska ropkinja i profesor iz Indijane, govorili su latinski i dr`ali se za ruke. Uske ulice bile su pretrpane, blistave od sunca. Nad njima, Notr Dam uzdizao je dva ~etvrtasta tornja naspram neba. Pored njih, Sena se blago talasala. Bio je april u Parizu i na obalama reke cvetali su kesteni.

MAJSTORI LO@E

10

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra 'Majstori lo`e' moja su prva objavljena prava, autenti~na i ~istokrvna nau~nofantasti~na pri~a, ~ime podrazumevam pri~u u kojoj su ili za koju su postojanje i dostignu}a nauke, na neki na~in, su{tinski. To je, bar, ono {to mislim o nau~noj fantastici ponedeljkom. Utorkom ponekad mislim ne{to drugo.

Neki pisci nau~ne fantastike gade se nauke, njenog duha, metode i rada; drugi to vole. Neki su protiv tehnologije, drugi su obo`avaoci tehnologije. Meni je, izgleda, slo`ena tehnologija prili~no dosadna, ali sam op~injena biologijom, psihologijom i spekulativnim ciljevima astronomije i fizike, koliko bar mogu da ih pratim. Figura nau~nika sasvim je uobi~ajena u mojim pri~ama i vrlo ~esto je prili~no usamljena, izolovana, avanturista, u grani~nim podru~jima stvari.

Tema ove pri~e jeste ona kojoj sam se vratila kasnije, sa znatno boljom opremom. Ali ima jedna dobra re~enica u njoj: "Poku{avao je da izmeri rastojanje izme|u Zemlje i Boga."

U tmini jedan ~ovek stajao je sam, go, i dr`ao zadimljenu baklju. Crvenkasti odsjaj obasjavao je vazduh i zemlju na samo nekoliko stopa okolo; iza toga nalazili su se tama i ono neodmerivo. S vremena na vreme do{ao bi nalet vetra, napola opa`eni odsev oka, siloviti mrmor: "Podigni je vi{e!" ^ovek poslu{a, iako mu se baklja tresla u drhtavim rukama. On je podi`e visoko iznad glave, dok je tmina hitala i blebetala oko njega, primicala se. Vetar je duvao sve hladniji, crveni plamenovi poigravali. Uko~ene ruke po~e{e da mu se tresu, zatim malo da se trzaju; lice mu je bilo uljasto od znoja; jedva da je ~uo tiho, mo}no mrmljanje: "Digni je vi{e, vi{e, digni je vi{e..." Tok vremena se prekinuo; samo je {apat narastao i narastao sve dok se nije pretvorio u {apat, i tada jo{, zastra{uju}e, ni{ta ga nije diralo, ni{ta nije zalazilo u krug svetlosti. "Sada hodaj!" zaurla siloviti glas. "Hodaj napred!"

Baklje nad glavom, on kro~i napred na tlo koje nije mogao da vidi. Nije ga bilo.

Uz vrisak zapomaganja on pade, tmina i grmljavina oko njega, baklja koju nije hteo da pusti buktala mu je u o~i.

Vreme... vreme, svetlost i bol ponovo su po~eli. ^u~ao je u nekoj vrsti {anca, na sve ~etiri u blatu. Lice ga je peklo, a o~i, na toj blistavoj svetlosti, bile su mu pune magle. On di`e pogled sa svoje blatom prekrivene golotinje prema zamu}enoj, blistavoj figuri koja je stajala nad njim. Svetlost je veli~anstveno padala na sedu kosu, duge pregibe belog ogrta~a. O~i su piljile u Ganila, glas mu se obratio: "Le`i{ u grobu. Le`i{ u grobu znanja. Tako ti i preci ve~no po~ivaju pod pepelom paklenog ognja." Glas se poja~a: "O posrnuli ~ove~e, digni se!" Ganil nekako uspe da se digne na noge. Bela figura je pokazivala: "To je svetlost ljudskog razuma. Dovela te je do groba. Baci je."

Ganil shvati da i dalje dr`i crni {tap nakva{en blatom, baklju; on pusti da padne. "Sada ustani", kliknu figura u laganom ushi}enju, "ustani iz tmine i zakora~i u svetlost Obi~nog dana!" Ruke se pru`i{e prema Ganilu, pomagale su mu i podizale ga. Ljudi su kle~ali i pru`ali mu zdele i sun|ere, drugi su ga brisali, trljali dok nije stajao ~ist i ugrejan, sa sivim ogrta~em preko ramena, usred razgovora i smeha koji su dolazili i

11

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra odlazili, u svetloj, prostranoj dvorani. ]elavi ~ovek pljesnu ga po ramenu. "Do|i, vreme je za zavet."

"Jesam li - jesam li sve u~inio kako treba?"

"Sjajno. Samo si predugo dr`ao tu prokletu, {a{avu baklju. Mislio sam da }e{ nas zadr`ati da ~itav dan re`imo u mraku. Do|i." Poveli su ga preko crnog plo~nika i ispod veoma lagane tavanice belih greda do zavese koja je visila, ~isto bela, u par ravnih nabora, trideset stopa od tavanice do poda. "Zavesa misterije", re~e neko Ganilu tonom koji se nije dao poricati. Smeh i razgovor zamrli su; svi su stajali oko njega, nemi. U ti{ini, bela zavesa se razdvoji. Ganil je smu{eno zurio u ono {to mu je otkriveno: visoki oltar, dugi sto, starac u belom.

"Kandidate, ho}e{ li se zavetovati sa nama?"

Neko gurne Ganila i pro{ap}e: "Ho}u." "Ho}u", zamuca Ganil.

"Zavetujte se onda, majstori rituala!" Starac di`e srebrno obli~je: krst u obliku slova X na gvozdenoj {ipci. "Pod krstom Obi~nog dana kunem se da nikada ne}u izdati rituale i misterije svoje lo`e..."

"Pod krstom... kunem se... rituale..." mrmljali su svi oko Ganila i novim guranjem nagnali ga da mrmlja sa njima.

"Da }u valjano `iveti, valjano raditi, valjano misliti..." Dok je Ganil zavr{avao ponavljanje toga, jedan glas pro{apta mu u uvo: "Ne zaklinji se."

"Izbegava}u sve jeresi, odavati nekromante sudu Univerziteta i slu{ati vrhovne majstore svoje lo`e od sada sve do smrti..." Mrmljanje, mrmljanje. Izgledalo je da neki ponavljaju dugi odlomak, drugi ne; Ganil, zbunjen, promrmlja re~ ili dve i onda za}uta.

"I kunem se da nikada ne}u pou~avati neposve}ene misterijama Ma{ina. Zaklinjem se time pod Suncem." [kripava tutnjava gotovo im je zaglu{ila glasove. Lagano, trzavo, deo tavanice povla~io se da otkrije `uto-sivo, oblacima prekriveno letnje nebo.

"Pogledaj svetlost Obi~nog dana!" kliknu starac u belom slavodobitno i Ganil se zapilji navi{e. Ma{inerija se o~igledno zaglavila pre nego {to se svetlarnik u potpunosti otvorio; za~uo se glasan zveket zup~anika, a zatim ti{ina. Starac pri|e, poljubi Ganila u oba obraza i re~e: "Dobro do{ao, majstore Ganile, na unutra{nji ritual misterije Ma{ine."

Inicijacija se okon~ala. Ganil je bio majstor lo`e.

"Ima{ gadnu opekotinu", re~e }elavi tip dok su kora~ali niz hodnik. Ganil di`e ruku i otkri da su mu levi obraz i slepoo~nica povre|eni i bolni. "Sre}om ti nije zaka~ila oko."

"Umalo da te oslepi svetlost razuma, ha?" re~e meki glas. Ganil se obazre i vide ~oveka svetle puti, sme|e kose i plavih o~iju, bukvalno plavih, kao kod albino ma~ke ili slepog konja. On smesta skrenu pogled sa te nakaznosti, ali ~ovek svetle puti nastavi mekim glasom, onim koji je pro{aptao: "Ne zaklinji se" tokom davanja zaveta: "Ja sam Med Ferman. Bi}emo ko-majstori u Lijevoj radionici. Da li si za pivo kad izi|emo odavde?"

Vla`na, pivom natopljena toplina kr~me bila je neobi~na promena posle svih u`asa i ceremonija tog dana. Danil oseti vrtoglavicu. Med Ferman ispi polovinu krigle, zadovoljno obrisa penu sa usta i upita: "Kako ti se ~ini inicijacija?"

12

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "^inila me - ~inila me..."

"Poniznim?"

"Da", slo`i se Ganil. "Zaista poniznim." "^ak poni`enim", predlo`i plavooki ~ovek.

"Da. To je - to je velika misterija." Zbunjen, Ganil je piljio u pivo. Med se nasme{i i re~e svojim mekim glasom: "Znam. Pij sada. Mislim da bi trebalo da ti farmacista pogleda opekotinu." Ganil ga je poslu{no sledio u ve~e, na uske ulice gde su vrveli pe{aci, konjske i volovske zaprege, brektava motorna kola. Na Trgovi{tu, tezge zanatlija bile su zatvorene tokom no}i, a niz Glavnu ulicu velike dveri radionica i lo`a ve} su bile zamandaljene. Tu i tamo, isturene, izbo~ene ku}e razdvajale bi prazne, `ute fasade hramova sa simbolom prostog kruga od ugla~ane bronze. U tmurnom, kratkom letnjem sumraku pod nepokretnim oblacima, crnokosi, bronzano preplanuli ljudi Obi~nog dana tiskali su se, dokoli~ili, gurali, pri~ali, psovali i smejali se, a Ganil, o{amu}en od umora, bola i jakog piva, dr`ao se Meda kao da mu je, i pored novoste~enog majstorstva, taj plavooki stranac jedini vodi~.

"XVI plus IXX", re~e Ganil nestrpljivo, "do |avola, mom~e, zar ne ume{ da sabira{?" U~enik se zarumene. "Zna~i nije XXXVI, majstore Ganile?" upita on tanu{nim glasom. Umesto odgovora, Ganil zabi jednu od poluga koje je mladi} pravio na njeno mesto u modelu parne ma{ine koji su popravljali; bila je za ~itav palac preduga.

"To je zbog toga {to su mi pal~evi toliko dugi", re~e mladi} i pokaza ~vornovate {ake. U stvari, razmak izme|u prvog i drugog zgloba na palcu zaista mu je bio neobi~no veliki. "Je li?", re~e Ganil. Lice mu se smrklo. "Vrlo zanimljivo. Ali nema veze koliko ti je palac dug dok ga dosledno koristi{. A ono {to je bitno, tikvane, jeste da XVI i IXX ne daju XXXVI, nikada nisu, nikada to ne mogu i nikada ne}e sve do kraja sveta - ti nesposobna neznalice!"

"Da, gospodine. Tako je te{ko upamtiti, gospodine."

"I zami{ljeno je da bude te{ko za pam}enje, u~eni~e Vano", re~e duboki glas: Li, glavni majstor radionice, gojazni ~ovek {irokih prsa, sjajnih crnih o~iju. "Do|i malo ovamo, Ganile." Li ga odvede u mirniji ugao velike radionice i nastavi veselo: "Malo si nestrpljiv, majstore Ganile."

"Vano bi morao da zna tablicu sabiranja." "^ak i majstori tu i tamo zaborave poneki zbir, zna{." Li o~inski potap{a Ganila po ramenu. "Ama, na trenutak si zvu~ao kao da o~ekuje{ od njega da to sra~una!" On se glasno nasmeja, fini smeh u basu kroz koji su mu o~i blistale veselo i beskrajno bistro.

"Malo lak{e, to je sve... Koliko sam razumeo, dolazi{ na ve~eru za do~ek oltardana?"

"Bio sam toliko slobodan..."

"Lepo, lepo! Sve najbolje. Voleo bih kada bi se ona skrasila sa dobrim, pouzdanim mladi}em poput tebe. Ali da te po{teno upozorim. Moja k}erka ti je jedna svojeglava bezobraznica." Majstor se ponovo nasmeja, a Ganil se nasme{i, pomalo `alostivo. Lani, k}erka glavnog majstora, vrtela je oko malog prsta ne samo ve}inu mladi}a iz radionice, ve} i sopstvenog oca. Visprena devojka, te~na poput `ive, najpre je

13

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra prili~no zapla{ila Ganila. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da zapazi da ona samo sa njime razgovara uz odre|enu stidljivost, gotovo nagove{taj preklinjanja. Najzad je prikupio hrabrosti da zatra`i od njene majke poziv za ve~eru, uobi~ajeni prvi korak udvaranja. Sada je stajao tamo gde ga je Li ostavio i razmi{ljao o Laninom osmehu.

"Ganile, jesi li ikada video Sunce?"

Bio je to tihi glas, suv i gladak. On se okrete i vide plave o~i svoga prijatelja.

"Sunce? Da, razume se."

"Kada je to bilo poslednji put?"

"Da vidimo, bila mi je dvadeset {esta; pre ~etiri godine. Zar ti u to vreme nisi bio ovde u Edunu? Izi{lo je u kasno popodne i te no}i bilo je zvezda. Se}am se da sam ih izbrojao osamdeset jednu pre nego {to se nebo zatvorilo."

"Ja sam tada bio u Kelingu, na svom prvom majstorstvu." Med se naslonio na drvenu ogradu modela masivne parne ma{ine dok je govorio. Svetle o~i okrenu{e mu se sa marljive radionice prema prozoru i finoj, ravnomernoj ki{i kasne jeseni. "^uo sam kako si malo~as izgrdio mladog Vanoa... 'A ono {to je bitno, tikvane, jeste da XVI i IXX ne daju XXXVI...' 'Kada mi je bila dvadeset {esta, pre ~etiri godine... izbrojao sam osamdeset jednu zvezdu...' Jo{ malo i izvodi}e{ prora~une, Ganile."

Ganil se namr{ti i nesvesno protrlja beli~asti o`iljak na slepoo~nici. "Pa, do |avola, Mede! ~ak i neposve}eni znaju da oduzmu IV od XXX!" Med se bledo nasme{i. Dr`ao je {tap za upore|ivanje u ruci, pa ga je spustio i nacrtao krug na pra{njavom podu. "[ta je ovo?" upita on.

"Sunce."

"Ta~no. To je tako|e i... i brojka. Cifra. Brojka koja ozna~ava Ni{ta."

"Brojka koja ozna~ava Ni{ta?"

"Da. Mo`e{ da je koristi{ u tablicama oduzimanja, na primer. Kada oduzme{ I od II, ostaje I, je li tako? Ali {ta ostaje kad oduzme{ II od II?" Stanka. On lupnu {tapom po krugu. "Ovo." "Da, razume se." Ganil je gledao u krug, sveti prikaz Sunca, skrivene svetlosti, lica Bo`jeg. "Da li je to sve{teni~ko znanje?"

"Ne." Med nacrta krst u obliku X preko kruga. "Nego ovo."

"Onda {ta - ~ije znanje je - brojka koja ozna~ava Ni{ta?"

"Ni~ije. Sva~ije. To nije misterija." Ganil se iznena|eno namr{ti na tu izjavu.

Govorili su tiho i stajali blizu kao da raspravljaju o merama na Medovom {tapu za upore|ivanje. "Zbog ~ega si brojao zvezde, Ganile?"

"Ja... `eleo sam da znam. Uvek mi se dopadalo brojanje, brojevi, tablice. Zbog toga sam mehani~ar."

"Da. Trideseta ti je, zar ne, majstor si ve} ~etiri meseca. Da li si ikada razmi{ljao, Ganile, da biti majstor zna~i da si sigurno nau~io sve ~emu je tvoja struka mogla da te nau~i? Od sada do smrti ne}e{ nau~iti ni{ta. Nema vi{e ni~ega."

"Ali glavni majstori..."

14

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Glavni majstori nau~e jo{ i neke tajne signale i lozinke", re~e Med mekim, suvim glasom, "i, razume se, imaju mo}. Ali ne znaju vi{e od tebe... Mislio si da je mo`da njima dozvoljeno da ra~unaju, je li? Nije."

Ganil je }utao.

"A ipak, postoje stvari koje se mogu nau~iti, Ganile."

"Gde?" "Napolju."

Nastala je duga stanka.

"Ne mogu to da slu{am, Mede. Ne govori ponovo o tome. Ne}u te odati." Ganil se okrenu i ode, lica o{trog od gneva. Svim svojim naporom volje on okrenu taj zbunjeni i batrgavi gnev protiv Meda, ~oveka uma deformisanog jednako kao i telo, zlog savetnika, izgubljenog prijatelja.

Bilo je to prijatno ve~e: Li je bio {aljiv, njegova debela `ena maj~inska, a Lani stidljiva i blistavo lepa. Ganilova mladala~ka ozbiljnost izazivala ju je da ga zadirkuje, ali ~ak i u zadirkivanju ose}ala se ta preklinju}a, podatna nota; jo{ samo ~as, izgledalo je, i sva ta njena razigranost preobrazi}e se u ne`nost. Dok je dodavala tanjir preko stola, jednom joj je ruka na ~as dodirnula njegovu. Jo{ je znao gde, tamo, sa strane desne {ake blizu zglavka, jedan jedini meki dodir. Sa u`ivanjem je zaje~ao dok je le`ao u krevetu svoje sobe iznad radionice u potpunoj tmini gradske no}i. O Lani, ne`ni dodir ruke, usana, o Gospode, Gospode! Udvaranje je predstavljalo dug posao, osam meseci u najmanju ruku, korak po korak kako se ve} mora sa k}erkom majstora. Ganil je morao da skrene misli sa te neizdr`ive slasti. Ni o ~emu ne razmi{ljaj, re~e on sebi ~vrsto, spavaj. Ni o ~emu ne razmi{ljaj... Pa je razmi{ljao o ni~emu. Krug. Obli, prazni krug.

Koliko je I puta 0? Isto koliko i II puta 0. [ta ako stavi{ I pored 0, koji bi to broj bio, I0?

Med Ferman uspravi se u krevetu, sme|a kosa visila mu je preko bunovnih plavih o~iju, i poku{a da se usredsredi na osobu koja je treskala po sobi. Prva prljavo `uta svetlost zore pokazivala se na prozoru. "Oltardan je", zare`a on, "odlazi, spava mi se." Figura se razlu~i u Ganila, treskanje u {apat. "Mede", {aptao je uporno Ganil, "vidi!"

On metnu plo~u Medu pod nos. "Vidi, vidi {ta se mo`e sa onom brojkom za Ni{ta..."

"Ah, to", re~e Med. On odgurnu Ganila i plo~u, ode i zaroni glavu u posudu ledene vode na kov~egu za ode}u i zadr`a je tamo izvesno vreme. Vratio se, a sa njega je sve kapalo, i seo na krevet. "Da vidimo."

"Vidi{, mo`e{ upotrebiti bilo koji broj kao osnovicu; ja sam upotrebio XII zbog toga {to je zgodno. XII postaje I-0, vidi{, a XIII je I-I, a onda kada do|e{ na XIV..."

"Pst." Med je prou~avao plo~u. On najzad re~e: "Ho}e{ li upamtiti ovo?" i kada je Ganil klimnuo obrisa uredno zbijene brojke sa plo~e trljanjem rukava. "Nije mi palo na pamet da bi se mogla upotrebiti bilo koja osnovica... Ali pazi, upotrebi osnovicu X, re}i }u ti za{to za ~as, a ovo ti je na~in da olak{a{ stvar. Sada }e X biti I0, a XI }e biti II, ali za XII, napi{i ovo", i on na tablici napisa 12.

15

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Ganil je piljio u brojku. Najzad je rekao neobi~no suspregnutim glasom: "Zar to nije jedan od crnih brojeva?"

"Jeste. Sve {to si u~inio, Ganile, jeste da si stigao do crnih brojeva na sporedni ulaz."

Ganil sede pokraj njega, nem.

"Koliko je CXX puta MCC?" upita Med. "Tablice ne idu toliko daleko."

"Pazi ovo." Med napisa na plo~i: 1200 120 a onda, dok je Ganil posmatrao, 0000 2400 1200 144000 Nova duga pauza. "Tri puta Ni{ta... XII mno`eno samo sa sobom... Daj mi plo~u", promrmlja Ganil. A onda, posle ti{ine koju je prekidalo samo pljuskanje ki{e i {kripanje krede po plo~i: "Koji je crni broj za VIII?" Do sumraka tog hladnog oltardana pre{li su onoliko koliko je Med mogao da vodi Ganila. U stvari, Ganil je stigao dalje nego {to je Med mogao da ga sledi. "Mora{ da upozna{ Jina", re~e plavi ~ovek. "On te mo`e nau~iti onome {to ti je potrebno. Jin radi sa uglovima, trouglovima, merama. Mo`e da izmeri rastojanje izme|u dve ta~ke, ta~ke koje ne mo`e{ da dosegne{, koriste}i trouglove. Veliki je on znalac. Brojevi su srce njegovog znanja, njegov jezik."

"I moj jezik."

"Zaista. Ne moj. Ja ne volim brojeve zbog njih samih. Ja `elim da ih koristim.

Da obja{njavam stvari... Na primer, kada baci{ loptu, zbog ~ega se lopta kre}e?"

"Zbog tvog bacanja." Ganil se nasme{i. Bled poput platnenog pokriva~a mnogo ble|i od Medovih pokriva~a - glava mu je zvonila od {esnaest punih sati matematike minus obroci i san, izgubio je sav strah, svu poniznost. Njegov osmeh kao da je pripadao kralju koji je stigao ku}i iz izgnanstva.

"Lepo", re~e Med. "Zbog ~ega nastavlja da se kre}e?"

"Zbog toga... zbog toga {to je vazduh dr`i?"

"Zbog ~ega onda uop{te padne? Zbog ~ega ide po krivoj? Koja je to vrsta krive?

Da li vidi{ zbog ~ega su mi potrebni tvoji brojevi?" Sada je Med izgledao kao kralj, gnevni kralj ~ije je kraljevstvo previ{e prostrano da bi se njime upravljalo. "A oni pri~aju o misterijama", frknu on, "po tim njihovim maju{nim, raspar~anim radionicama! Hajde, do|i, da ne{to ve~eramo pa da odemo do Jina."

16

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Izgra|ena odmah uz gradske zidine, visoka, stara ku}a virila je kroz prozore olovnih okvira na dvojicu mladih majstora dole na ulici. Sumporni sumrak kasne jeseni visio je nad strmim krovovima od {indre sjajnim od ki{e. "Jin je bio majstor ma{inac poput nas", re~e Med Ganilu dok su ~ekali pred vratima zabravljenim gvo`|em, "a sada se povukao, vide}e{ zbog ~ega. Ljudi iz svih lo`a dolaze ovamo, farmacisti, tka~i, zidari. ^ak i neke zanatlije. Jedan kasapin. Se~e crknute ma~ke." Med je govorio uz popustljivo zabavljanje, kao {to fizi~ari obi~no govore o biolozima. Sada se vrata otvori{e i sluga ih odvede na sprat gde su cepanice blistale u velikom kaminu, a jedan ~ovek podi`e se iz stolice od hrastovine visokog naslona da ih pozdravi.

Ganil smesta pomisli na vrhovnog majstora lo`e, figuru koja mu je povikala dok je le`ao u grobu: "Digni se." I Jin je bio star i visok i nosio je beli ogrta~ visokih majstora. Ali bio je poguren, a lice mu je bilo naborano i iznureno kao kod starog psa.

On podi`e levu ruku da ih pozdravi. Desna mu se zavr{avala dugo le~enim, blistavim patrljkom kod zgloba.

"Ovo je Ganil", govorio je Med. "Sino} je izumeo duodecimalni sistem. Daj da radi na matematici krivih linija za mene, majstore Jine."

Jin se nasmeja kratkim, blagim stara~kim smehom. "Dobro do{ao, Ganile. Od sada, dolazi ovde kada po`eli{. Ovde smo svi nekromanti, upra`njavamo crne ve{tine. Ili poku{avamo... Dolazi slobodno, danju ili no}u. I odlazi slobodno. Ukoliko nas izdaju, neka tako bude. Moramo verovati jedan drugom. Misterije ne pripadaju nijednom ~oveku; ne ~uvamo tajnu, ve} upra`njavamo ve{tinu. Da li ti to zvu~i smisleno?"

Ganil klimnu. Re~i mu nikada nisu lako dolazile, samo brojevi. A otkrio je da je veoma dirnut, {to ga je postidelo. Nisu to bili nikakva sve~ana simboli~na inicijacija i zavet, ve} je naprosto jedan starac tiho razgovarao.

"Dobro", re~e Jin, kao da je Ganilovo klimanje bilo sasvim dovoljno. "Ho}ete li vina, mladi majstori, ili piva? Tamno pivo mi je ove godine prvorazredno. Zna~i, dopadaju ti se brojevi, Ganile?"

U rano prole}e Ganil je stajao u radionici i nadgledao Vanoa dok je u~enik prenosio mere na {tap za upore|ivanje sa modela motora tegle}ih kola. Ganilovo lice bilo je mrgodno. Izmenio se tokom tih nekoliko meseci, delovao je starije, odlu~nije, tvr|e. ^etiri ~asa spavanja svake no}i plus izum algebre mogu dobro da izmene ~oveka.

"Majstore Ganile?" re~e stidljivi glas.

"Ponovi to merenje", re~e on Vanou i onda se upitno okrete devojci. I Lani se izmenila. Lice joj je delovalo pomalo ljutito, pomalo izgubljeno, a Ganilu se obra}ala sa pravom pokorno{}u. Pre{ao je na drugi korak udvaranja, tri ve~ernja poziva, a onda, obuzet radom sa Jinom, nije nastavio. Niko do tada nije odbacio Lani usred udvaranja. [ta li je to video dok je gledao kroz nju? @udela je da to sazna, da dopre do njegove tajne, da dopre do njega. Na neodre|eni, neodmerljivi na~in znao je to i bilo mu je `ao Lani i malo je se pla{io.

17

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Gledala je Vanoa. "Da li... da li ikada menjaju te mere?" pitala je u poku{aju da zapodene razgovor.

"Izmena modela je jeres izuma."

Time je stvar bila okon~ana. "Otac je `eleo da ti ka`em da }e radionica sutra biti zatvorena."

"Zatvorena? Za{to?"

"Univerzitet je obznanio da se podi`e zapadni vetar i da }e sutra mo`da iza}i Sunce."

"Dobro! Dobar po~etak prole}a, ha? Hvala." I vratio se modelu.

Sve{tenici sa Univerziteta bar su jednom bili u pravu. Prognoza vremena, na koju su tro{ili najve}i deo budnih ~asova, bila je nezahvalan posao. Ali jednom u otprilike deset poku{aja uhvatili bi Sunce, a ovo je bila jedna od tih prilika. Do podneva ki{e su prestale i pokriva~ oblaka bledeo je, po~injao da previre i lagano da te~e prema istoku. Do ranog popodneva sav narod Eduna bio je na ulicama i trgovima, po dimnjacima i kro{njama drve}a, po zidu i poljima iza zida i posmatrao je; sve{tenici sa Univerziteta otpo~eli su ceremonijalnu igru, klanjali su se i preplitali po velikom prednjem dvori{tu Univerziteta; sve{tenici su stajali po svim hramovima spremni da povuku lance koji }e otvoriti krovove da Sun~eva svetlost dodirne kamen oltara. I u kasno popodne nebo se najzad otvori. Izme|u iskrzanih, zadimljenih `uto-sivih ivica pojavi se pruga plavetnila. Uzdah, meko, prostrano mrmljanje odi`e se sa ulica, trgova, prozora, krovova, zida grada Eduna: "Nebesa, nebesa..."

Rascep u nebu pro{iri se. Pljusak zapljeska preko grada, isko{en sve`im vetrom i odjednom ki{ne kapi zablista{e kao no}u tokom bakljade; ali sjaj koji su ovde odra`avali pripadao je Suncu. Stajalo je na zapadu, samotno na nebu, zaslepljuju}e.

Ganil je stajao sa ostalima, dignutog lica. Na licu, na o`iljku od opekotine, ose}ao je toplinu Sunca. Piljio je dok mu o~i ne prepuni{e suze, krug ognja, lice Bo`je... "[ta je Sunce?"

Bio je to Medov glas, mek, upam}en. Hladna no} usred zime, on, Med, Jin i ostali razgovarali su oko vatre u Jinovoj ku}i. "Da li je krug, ili lopta? Zbog ~ega prelazi nebo? I koliko je veliko - koliko daleko? Ah, kad pomisli{ da je nekada bilo dovoljno da ~ovek podigne glavu da bi video Sunce..."

Flaute i bubnjevi pulsirali su, veseli, slaba{ni zvuk tamo po strani na Univerzitetu. Ponekad bi vetar naneo krpe oblaka preko nepopustljivog lica i svet bi ponovo posiveo i zahladneo, flaute bi prestale; ali duvao je zapadnjak, oblaci su prolazili i Sunce se ponovo pojavljivalo, svaki put ne{to ni`e. Neposredno pre nego {to }e utonuti iza te{ke zavese oblaka na zapadu bilo je crveno i u njega se moglo gledati bez bola. U tim trenucima u Ganilovim o~ima uop{te nije delovalo kao disk, ve} kao ogromna, izmaglicom izobli~ena lopta u laganom padu.

Ono pade i nije ga bilo.

U visini, kroz rastrgane oblake, delovi nebesa jo{ su blistali, prozra~ni i duboko, plavo zeleni. A onda, na zapadu, blizu mesta gde je za{lo Sunce, na ivici sve ve}eg oblaka, zasvetle jedna blistava ta~ka: zvezda ve~ernja~a. "Gle!" povika Ganil, ali tek su

18

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra se retki obazreli da pogledaju. Sunce je za{lo, za{to bi zvezde bile bitne? @u}kasta izmaglica, deo jedinstvenog pokriva~a oblaka koji je prekrivao zemlju zastorom pra{ine i ki{e sve vreme jo{ od Paklenog ognja pre ~etrnaest generacija, di`e se preko zvezde, obrisa je. Ganil uzdahnu, protrlja vrat uko~en od savijanja i po|e ku}i sa svim ostalim ljudima Obi~nog dana.

Uhap{en je te no}i. Od stra`ara i drugih zatvorenika (~itava radionica utamni~ena je izuzev glavnog majstora Lija) saznao je da mu se zlo~in sastoji u tome {to je poznavao Meda Fermana. Med je bio optu`en za jeres. Videli su ga kako na polju okre}e nekakav instrument prema Suncu, napravu, kako su govorili, za merenje rastojanja. Poku{avao je da izmeri rastojanje izme|u Zemlje i Boga.

U~enici su ubrzo pu{teni. Tre}eg dana stra`e do|o{e po Ganila i sprove{e ga do jednog od zatvorenih dvori{ta Univerziteta, na blagu, finu ki{u ranog prole}a. Sve{tenici su prete`no `iveli van gra|evina i veliki kompleks edunskog univerziteta predstavljao je samo niz slaba{nih baraka koje su okru`ivale dvori{ta-spavaonice bez krova nad njima, pisarska dvori{ta, molitvena dvori{ta, trpezarijska dvori{ta i sudska dvori{ta. U jedno od takvih oni sprovedo{e Ganila, terali su ga izme|u redova ljudi odevenih u belo i `uto koji su ispunjavali dvori{te, sve dok se nije zatekao ispred svih. Video je prazan prostor, jedan oltar, dugi sto blistavo vla`an od ki{e i iza njega sve{tenika u zlatnoj odori vrhovne misterije. Na daljem kraju stola bio je ~ovek poput Ganila okru`en stra`arima. Taj ~ovek gledao je Ganila, direktan pogled, hladan i prazan; pa ipak, bile su to plave o~i, isto toliko plave koliko i nebo iznad oblaka.

"Ganile Kalsone od Eduna, osumnji~en si za sau~esni{tvo sa Medom Fermanom, optu`enim za jeres izuma i prora~una. Bio si prijatelj tom ~oveku?"

"Bili smo ko-majstori..."

"Da. Da li ti je ikada govorio o merenju bez {tapa za upore|ivanje?"

"Ne." "O crnim brojevima?"

"Ne." "O crnim ve{tinama?"

"Ne." "Majstore Ganile, odgovorio si ne tri puta. Da li zna{ odredbu sve{tenikamajstora misterije zakona koja se ti~e osumnji~enih za jeres?"

"Ne, nisam..."

"Odredba ka`e: 'Ukoliko osumnji~eni odre~no odgovori ~etiri puta, pitanja se mogu ponoviti sa upotrebom stezaljke za ruku dok se ne do|e do odgovora.' Sada }u ponoviti, ukoliko ne `eli{ da povu~e{ neki od odre~nih odgovora."

"Ne", re~e Ganil, zbunjen, obaziru}i se po okupljenim praznim licima, po visokim zidinama. Kada su doneli nekakvu zdepastu drvenu ma{inu i zatvorili mu desnicu u nju, i dalje je bio vi{e zbunjen nego upla{en. Kakve su to besmislice? Li~ilo je na njegovu inicijaciju, kada su se toliko potrudili da ga upla{e; tog puta uspeli su.

"Kao mehani~ar", govorio je zlatni sve{tenik, "zna{ kako se koristi poluga, majstore Ganile. Ho}e{ li povu}i re~?"

19

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Ne", re~e Ganil, malo namr{ten. Primetio je da sada izgleda kao da mu se desna ruka zavr{ava kod zgloba, poput Jinove.

"Vrlo dobro." Jedan stra`ar polo`i ruke na polugu koja je virila iz drvene kutije, a zlatni sve{tenik re~e: "Jesi li bio prijatelj Meda Fermana?"

"Ne", re~e Ganil. Odgovorio je 'ne' na svako pitanje ~ak i kada je prestao da ~uje sve{tenikov glas; nastavio je da govori 'ne' dok nije za~uo kako mu se glas me{a sa pljeskavim odjekom sa zidova iznad dvori{ta: ne, ne, ne, ne.

Svetlost do|e i ode, ki{a mu je, hladna, padala na lice, pa je prestala, neko je poku{avao da mu pomogne da se uspravi. Njegov sivi ogrta~ zaudarao je, povra}ao je od bola. Na tu pomisao ponovo mu se smu~i. "Polako, sada", {aptao mu je stra`ar.

Nepokretni beli i `uti redovi jo{ su bili okupljeni, lica bezizra`ajna, o~i su piljile... ali vi{e ne u njega.

"Jereti~e, poznaje{ li ovog ~oveka?"

"On mi je ko-majstor."

"Jesi li mu govorio o crnim ve{tinama?"

"Da." "Jesi li ga nau~io crnim ve{tinama?"

"Ne. Poku{ao sam." Glas mu za{kripa; ~ak i u ti{ini dvori{ta, gde je jedino morao da nadja~a {apat ki{e, bilo je te{ko ~uti Medove re~i. "Bio je previ{e glup. Nije smeo i nije umeo da u~i. Bi}e taj dobar glavni majstor." Hladne, plave o~i gledale su pravo u Ganila bez sa`aljenja ili preklinjanja.

Zlatni sve{tenik okrenu ponovo lice prema dvori{tu. "Nema dokaza protiv osumnji~enog Ganila. Mo`e{ i}i, osumnji~eni. Do|i ovde sutra u podne da prisustvuje{ izvr{enju presude. Nedolazak }e se smatrati dokazom tvoje krivice." Pre nego {to je shvatio, stra`ari povedo{e Ganila iz dvori{ta. Doveli su ga do bo~ne kapije Univerziteta i zamandalili vrata za njime uz metalni tresak. Stajao je tamo neko vreme, onda ~u~nuo na plo~nik, pritisnuv{i pocrnelu {aku prekrivenu usirenom krvlju uz grudi ispod ogrta~a.

Ki{a je {aptala oko njega. Niko nije prolazio. Tek pred sumrak digao se i hodao, ulicu po ulici, ku}u po ku}u, korak po korak, preko grada do Jinove ku}e.

U senci ulaza jedna druga senka pokrene se, progovori: "Ganile!" On stade.

"Ganile, ne marim {to si osumnji~en. Svejedno mi je. Vrati se ku}i sa mnom. Otac }e te primiti nazad u radionicu. Ho}e ukoliko to ja zatra`im."

Ganil je }utao.

"Po|i sa mnom. ^ekala sam te, znala sam da }e{ do}i ovde, sledila sam te i ranije." Njen nervozni, slavodobitni smeh brzo zamre.

"Pusti me, Lani."

"Ne. Zbog ~ega dolazi{ u ku}u starog Jina? Ko tu `ivi? Kako joj je ime? Vrati se sa mnom, mora{, otac ne}e primiti osumnji~enog nazad u radionicu ukoliko ja ne..."

Jinova vrata nikada nisu bila zaklju~ana. Ganil se progura pored nje i u|e, zatvoriv{i ih za sobom. Nije bilo sluge; ku}a je bila mra~na, nema. Sve su ih odveli, sve izu~avaoce, sve }e saslu{avati, mu~iti i ubijati.

"Ko je?"

20

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Jin je stajao na podestu stepeni{ta, svetlost svetiljke blistala mu je na sedoj kosi.

Pri{ao je Ganilu i pomogao mu uz stepenice. Ganil je govorio veoma brzo: "Pra}en sam dovde, re~ je o jednoj devojci iz radionice, Lijevoj k}erci, ukoliko mu bude rekla, on }e ti prepoznati ime, posla}e ovamo stra`e..."

"Poslao sam sve ostale odavde pre tri dana." Na zvuk Jinovog glasa Ganil zastade, zagleda se u star~evo izborano, smireno lice, a onda re~e detinjasto: "Gle", i podi`e desnu ruku, "gle, kao tvoja."

"Da. Do|i, sedi, Ganile."

"Osudili su ga. Ne mene, mene su pustili. Rekao je da nije mogao da me nau~i ni~emu, da nisam u stanju da u~im. Da me spase..."

"A i tvoju matematiku. Do|i sad ovamo, sedi."

Ganil se sabra i poslu{a. Jin ga natera da legne, a onda u~ini ono {to je mogao da mu o~isti i previje {aku. A onda sede izme|u Ganila i u`arene vatre i {i{tavo uzdahnu.

"Pa", re~e on, "sada si osumnji~en za jeres. Ja sam to bio dvadeset godina. Navikne se ~ovek... Ne brini za na{e prijatelje. Ali ukoliko devojka ka`e Liju i tvoje ime pove`u sa mojim... Najbolje da napustimo Edun. Odvojeno. Ali no}as."

Ganil ni{ta ne re~e. Napustiti radionicu bez odobrenja glavnog majstora zna~ilo je izop{tenje, gubitak majstorstva. Oduze}e mu njegovu sopstvenu struku. [ta je mogao da radi sa obogaljenom rukom, kuda da po|e? Nikada u `ivotu nije izi{ao iz Eduna.

Ti{ina ku}e {irila se iznad i ispod njega. Ganil se napinjao da ~uje zvuke sa ulice, te{ke korake ~ete stra`ara koji sti`u da ga ponovo uhapse. Morao je da ode, da pobegne, no}as... "Ne mogu", re~e naglo. "Moram da budem - da budem na Univerzitetu sutra u podne."

Jin je znao {ta to zna~i. Ponovo se ti{ina sklopi oko njih. Star~ev glas bio je veoma suv i umoran kada je ponovo progovorio. "To ti je uslov osloba|anja, ha? U redu; idi i u~ini to; ne}e{ valjda da te gone kroz ^etrdeset gradova kao osu|enog jeretika.

Osumnji~ene ne love, samo ih prokazuju. To je pogodnije. Odspavaj sada, Ganile. Pre nego {to po|em re}i }u ti gde }emo se sresti. Po|i {to pre mo`e{; i putuj lako..."

Ali kada je Ganil napustio ku}u u kasno prepodne, nosio je ne{to sa sobom, svitak hartije skriven ispod ogrta~a, svaki list bio je ispisan od ivice do ivice razgovetnim rukopisom Meda Fermana: 'Trajektorije', 'Brzina tela u padu', 'Priroda kretanja'... Jin je oti{ao pre zore, smireno je otkasao iz grada na sivom magarcu. "Vidimo se u Kelingu" bile su jedine njegove re~i opro{taja sa Ganilom. Ganil nije video nijednog drugog izu~avaoca. Samo robovi, sluge, prosjaci, {kolarci na raspustu i `ene sa guvernantama i rasplakanom decom stajali su sada sa njime u mutnom podnevnom svetlu na velikom glavnom dvori{tu Univerziteta. Samo su se {ljam i besposli~ari okupili da vide smrt jeretika. Jedan sve{tenik naredi Ganilu da stane u sam prvi red gomile.

Mnogi su se radoznalo osvrtali prema njemu dok je sam stajao tamo u majstorskom ogrta~u.

Sa druge strane trga, pred gomilom, video je devojku u ljubi~astoj odori. Nije bio siguran da li je to Lani. Zbog ~ega bi do{la da posmatra Medovu smrt? Nije znala {ta je to {to je mrzela; ili {ta je volela. Ljubav koja samo `eli da dobije, da poseduje,

21

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra ~udovi{na je stvar, pomisli Ganil. Volela ga je, od njega ju je odvajala samo {irina trga.

Nikada ne}e hteti da vidi kako su je od njega razdvojili njeni sopstveni postupci, neznanje, izgon, smrt.

Izveli su Meda neposredno pre podneva. Ganil mu na~as vide lice; bilo je veoma bledo, sva njegova izobli~enost bila je izlo`ena, atavisti~ko bledilo ko`e, kose, o~iju. Nije bilo odugovla~enja; sve{tenik u zlatnoj odori digao je prekr{tene ruke u prizivanju Sunca koje je stajalo, nevi|eno, usred podneva iza nakupina oblaka, a kada je spustio ruke, baklje su prinete naramcima drveta oko loma~e. Dim po~e da se vije prema gore, iste sivo-`ute boje kao oblaci. "Neka ga prvo ugu{i dim..." Ali drvo je bilo suvo i brzo se razgorevalo. On oseti vrelinu na licu, na slepoo~nici na kojoj je vatra ostavila o`iljak. Pored njega mladi sve{tenik poku{a da se odmakne, nije mogao od gomile koja se gurala, piljila, uzdisala, pa je nepokretno stajao, malo se njihao i dahtao. Dim je sada bio gust, skrivao je plamenove i figuru me|u njima. Ali Ganil je mogao da mu ~uje glas, sada ne vi{e tih, ve} glasan, veoma glasan. ^uo ga je, prisilio je sebe da ga ~uje, ali istovremeno u svom duhu slu{ao je mirni glas, blag, kako nastavlja: "[ta je to Sunce?

Zbog ~ega prelazi preko neba?... Da li vidi{ zbog ~ega su mi potrebni tvoji brojevi?...

Umesto XII, napi{i 12... Postoji jo{ jedna brojka, brojka koja ozna~ava Ni{ta."

Vri{tanje prestade, ali ne i blagi glas.

Ganil podi`e glavu. Gomila se rasipala; mladi sve{tenik kle~ao je na plo~niku pored njega, molio se i glasno jecao. Ganil di`e pogled prema te{kom nebu i onda krenu sam ulicama grada i kroz gradsku kapiju prema severu, u izgnanstvo i prema svome domu.

KUTIJA MRAKA Kada je moja k}erka Karolina imala tri godine, do{la mi je sa malom drvenom kutijom u ru~icama i rekla: "Pogodi ta je u vovoj kufiji!" Poga|ala sam gusenice, mi{eve, slonove itd. Ona je odmahnula glavom, nasme{ila se jednim neizrecivo vilinskim osmehom, malo otvorila kutiju tako da mogu tek da zavirim unutra i rekla: "Mrak."

Otud ova pri~a.

Po mekom pesku obale mora kora~ao je de~ak i nije ostavljao tragove.

Galebovi su kliktali po sjajnom nebu bez sunca, pastrmke su iskakale iz okeana slatke vode. Daleko na obzorju, morska zmija odi`e se na~as u sedam ogromnih lukova i potom, uz riku, zaroni. Dete zazvi`di, ali morska zmija, zauzeta lovom na kitove, nije ponovo izranjala. Dete nije nastavljalo hod i nije bacalo senku, iza njega nisu ostajali tragovi na pesku izme|u litice i mora. Pred njim uzdizao se travom pokriveni zemljouz na kome se nalazila ku}ica na ~etiri noge. Dok se pelo stazom uz liticu, ku}a posko~i i protrlja prednje noge jednu o drugu poput advokata ili muve; ali kazaljke sata unutra, koje su pokazivale deset minuta do deset, nisu se ni pomakle.

22

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "[ta to ima{, Diki?" upita mati dok je dodavala per{un i zrnce bibera ze~jem gula{u koji je vrio u retorti.

"Kutiju, mama."

"Gde si je na{ao?"

Mamin Doma}i sko~i sa krovne grede ukra{ene crnim lukom i, omotav{i joj se oko vrata poput lisi~jeg krzna, re~e: "Pored mora."

Diki klimnu. "Tako je. Izbacilo je more."

"A {ta ima unutra?"

Doma}i ni{ta ne re~e, nego je samo preo. Ve{tica se okrene da pogleda u sinovljevo oblo lice. "[ta ima unutra?" ponovi ona.

"Mrak."

"Oh? Da vidimo."

Kada se sagla da pogleda, Doma}i, koji je i dalje preo, zatvori o~i. Dr`e}i kutiju uz grudi, de~a~i} veoma pa`ljivo od{krinu poklopac.

"Zaista", re~e mu majka. "A sada je ostavi negde, nemoj da se vucara. Pitam se gde li se deo klju~. Idi trkni, operi ruke. Sto~i}u, postavi se!" I dok je dete pokretalo te{ku ru~ku pumpe u dvori{tu i pljuskalo lice i ruke, koliba stade da odzvanja zveketom tanjira i vilju{aka koji su se pojavljivali ni iz ~ega.

Posle obroka, kada je majka oti{la na prepodnevni po~inak, Dik uze vodom izbeljenu, peskom ulepljenu kutiju sa svoje police za dragocenosti i po|e sa njom preko dina, dalje od mora. Crni Doma}i ga je sledio u korak, strpljivo je tr~kao po pesku kroz grubu travu, jedina senka koju je imao.

Na najvi{oj ta~ki prolaza princ Rikard okrene se u sedlu da pogleda unazad preko perjanica i barjaka svoje vojske, preko dugog puta koji se spu{tao u dubinu, prema kulama obele`enim zidinama o~evog grada. Pod nebom bez sunca ovaj je titrao usred ravnice, loman i bez ikakve senke poput bisera. Kada ga je tako gledao, znao je da ovaj ne mo`e nikada biti zauzet i srce mu je pevalo od ponosa. On dade zapovednicima znak da narede brzi mar{ i obode konja. Ovaj se propne i stu{ti u galop, dok se njegova grifonka obori i krikne iznad njega. Za~ikivala je belog konja, sunovratila bi se pravo na njega {kljocaju}i kljunom i skrenula u stranu u poslednji ~as; konj, nezauzdan, besno bi {kljocnuo zubima za njenim zmijskim repom ili bi se propeo da je zaka~i srebrnim kopitima. Grifonka bi zakvocala i zaurlala, napravila krug iznad dina i uz kre{tanje stu{tila se i ponovila ~itavu varku. Upla{en da je to ne izmori pre bitke, Rikard joj najzad stavi povodac, posle ~ega je mirno letela uz njegov bok, predu}i i cvrku}u}i.

More je po~ivalo pred njim; negde podno litica skrivale su se neprijateljske snage koje je vodio njegov brat. Put je krivudao nani`e i postajao sve peskovitiji, more se pojavljivalo ~as sleva, ~as zdesna, svaki put sve bli`e. Najednom puta nestade u dubini; beli konj sko~i preko procepa od deset stopa i zagalopira preko pla`e. Kada je izbio izme|u nanosa peska Rikard ugleda dugi niz ljudi rastegnut preko peska, a iza tri broda crnih pramaca. Njegovi ljudi spu{tali su se niz padinu, rojili iznad dina, plave zastave {ibale su na primorskom vetru, glasovi slaba{ni naspram zvukova mora. Bez

23

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra upozorenja ili pregovora dve sile se susreto{e, ma~ na ma~ i ~ovek na ~oveka. Uz siloviti, kre{tavi vrisak grifonka se vine u vazduh, istrgne povodac iz Rikardove ruke, a onda se obori poput sokola, isturenih kand`i i kljuna, na visokog ~oveka u sivom, vo|u neprijatelja. Ali ma~ visokog ~oveka bio je isukan. Kada mu gvozdeni kljun {kljocnu prema ramenu, u poku{aju da mu dohvati grlo, gvozdeni ma~ zabi se napred i navi{e i raspori trbuh grifonke. Ona se presamiti u vazduhu i pade, oboriv{i ~oveka zamahom ogromnog krila, urlaju}i, pesak se zacrne od njene krvi. Visoki ~ovek teturavo se uspravi i odse~e joj glavu i krila i okrenu se, napola zaslepljen od peska i krvi, tek kada se Rikard gotovo oborio na njega. Bez re~i okrenu se i podi`e ma~ koji se pu{io da parira Rikardovom udarcu. On poku{a da udari po nogama konja, ali nije uspeo, jer `ivotinja se povla~ila, propinjala, pa bi tako jurnula na njega, a Rikardov ma~ sekao je odozgo. Ruke visokog ~oveka ote`a{e; dahtao je. Rikard mu nije davao predaha. Ponovo visoki ~ovek podi`e ma~, sa`e se i primi siktavi udarac bratovljevog ma~a posred lica okrenutog navi{e. On pade bez re~i. Sme|i pesak obori mu se preko tela poput malog pljuska sa kopita belog pastuva kada Rikard obode ovoga prema mestu gde je borba bila najgu{}a.

Napada~i su se tvrdoglavo borili, sve malobrojniji i malobrojniji, a i ta manjina potiskivana je korak po korak prema moru. Kada je preostala samo grupica od njih dvadesetak oni se razbi{e i o~ajni~ki potr~a{e za brodovima, odgurnu{e ih kada su se na{li do grudi u obalskim talasima i uspentra{e se na palubu. Rikard povika svojim ljudima. Oni mu pri|o{e preko peska, biraju}i put izme|u ise~enih le{eva. Te{ki ranjenici poku{avali su da dopuze do njega na rukama i kolenima. Sve {to je bilo u stanju da kora~a prikupilo se u stroj u udubljenju podno dine na kojoj je stajao Rikard.

Iza njega, na pu~ini, u dubokim vodama, tri crna broda po~ivala su nepokretna; veslima su odr`avala ravnote`u.

Rikard sede, sam na vrhu dine me|u retkom travom. On pogne glavu i polo`i ruke preko lica. Pokraj njega, beli konj stajao je nepomi~no poput konja od kamena.

Ispod njega, ljudi su mu nemo stajali. Iza njega na obali visoki ~ovek lica oblivenog krvlju le`ao je pokraj tela grifonke, a drugi mrtvi po~ivali su pogleda uperenih u nebo na kome nije bilo nikakvog sunca.

Dune slaba{ni nalet vetra. Rikard podi`e lice, veoma mrko, iako mlado. On dade znak svojim zapovednicima, vine se u sedlo i po|e kasom oko dina nazad prema gradu, ne ~ekaju}i da vidi kako crni brodovi prilaze obali gde njihovi vojnici mogu da se ukrcaju, niti kako njegova sopstvena vojska popunjava redove i mar{ira za njim.

Grifonka prohuja iznad njega sa krikom, a on di`e ruku i isceri se na ogromno stvorenje kada ovo poku{a da mu sleti na zglavak u rukavici, mlate}i krilima i kre{te}i poput ma~ora. "Ti nevaljala grifonko", re~e on, "ti koko{ko jedna, be`i ku}i u svoj pili}arnik!"

Uvre|eno, ~udovi{te klikne i odjedri isto~no, prema gradu. Iza njega, vojska se pela kroz bregove ne ostavljaju}i za sobom traga. Iza njih, sme|i pesak po~ivao je gladak poput svile, bez ijedne mrlje. Crni brodovi, dignutih jedara, ve} su dobro odmakli prema moru.

Na krmi prvog od njih stajao je visoki ~ovek u sivom, mrkog lika.

Biraju}i lak{i put ku}i, Rikard pro|e nedaleko od ~etvorono`ne ku}ice na zemljouzu. Ve{tica stade na ulaz da ga pozdravi. On odgalopira do tamo i onda,

24

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra zategav{i uzde odmah ispred vratnica malog dvori{ta, pogleda mladu ve{ticu. Bila je blistava i tamna poput ugaraka, crna kosa {ibala joj je na morskom vetru. Gledala ga je, oklopljenog u belo na belom konju.

"Prin~e", re~e ona, "previ{e ~esto ide{ u bitku."

On se nasmeja. "[ta da radim - da dopustim da moj brat digne opsadu oko grada?"

"Da, pusti ga da to u~ini. Nijedan ~ovek ne mo`e zauzeti grad."

"Znam. Ali otac moj, kralj, prognao ga je i on ne sme polo`iti nogu ~ak ni na na{u obalu. Ja sam vojnik svoga oca i borim se kako on naredi."

Ve{tica pogleda prema moru, zatim ponovo prema mladi}u. Tamnoputo lice postade joj o{trije, nos i brada {tr~ali su demonski, o~i sevale. "Slu`i i neka te slu`e", re~e ona, "vladaj i neka nad tobom vladaju. Brat ti je odabrao da niti slu`i, niti vlada...

Poslu{aj me, prin~e, pripazi se." Lice joj se ponovo ogreja lepotom. "More jutros donosi darove, vetar duva, kristali prskaju. Pripazi se."

On ozbiljnim naklonom iskaza zahvalnost, a onda okrenu konja i nestade, beo poput galeba nad dugom krivinom dina.

Ve{tica se vrati u ku}icu i baci pogled po jedinoj odaji da vidi da li je sve na svom mestu: {i{mi{i, crni luk, kotli}i, prostirke, metle, krastavo kamenje, kristalne kugle (mada napukle), maju{ni polumesec visio je sa dimnjaka, Knjige, Doma}i... Ona se ponovo obazre, a onda po`uri napolje i pozove: "Diki!"

Vetar sa zapada sada je bio hladan, povijao je grubu travu.

"Diki!... Mac, mac, mac!"

Vetar joj dohvati glas sa usana, iskida ga u par~i}e i oduva.

Ona pucnu prstima. Metla jurnu kroz vrata, vodoravna i na otprilike dve stope iznad tla, dok je ku}ica drhturila i skakutala od uzbu|enja. "Zapu{i labrnju!" dreknu ve{tica i vrata se poslu{no zatvore. Ona se pope na metlu i uzlete u dugom, glatkom luku prema jugu niz pla`u, tu i tamo viknuv{i: "Diki! ... Do|i, mac, mac, mac!"

Kada se pridu`io svojim ljudima, mladi princ sjaha da bi hodao sa njima. Kada do|o{e do prevoja i ugleda{e pod sobom grad u dolini, on oseti kako ga neko vu~e za ogrta~.

"Prin~e..."

Mali de~ak, toliko mali da je jo{ bio dundast i oblih obraza, stajao je, upla{enog pogleda i dr`ao izudaranu kutiju prljavu od peska. Pokraj njega jedna crna ma~ka {iroko se sme{ila. "More je ovo izbacilo - to je za princa kopna, znam da jeste - molim te, primi to." "[ta je unutra?"

"Mrak, gospodine."

Rikard uze kutiju i posle kratkog oklevanja malo je otvori, tek da bude od{krinuta. "Obojena je u crno iznutra", re~e on uz opori osmeh.

"Ne, prin~e, stvarno nije. Otvori je {ire!"

Rikard pa`ljivo odi`e poklopac vi{e, palac ili dva i zaviri unutra. Onda je brzo zalupi, jo{ dok je dete govorilo: "Nemoj da ga vetar izduva napolje, prin~e!"

25

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Odne}u ovo kralju."

"Ali to je za tebe, gospodine..."

"Svi darovi mora pripadaju kralju. Ali hvala ti za to, de~a~e." Gledali su jedan drugoga na trenutak, mali, obli de~ak i ~vrsti, blistavi mladi}; onda se Rikard okrete i ode dugim koracima, dok je Diki polako i{ao niz bregove, }utljiv i nemiran. Za~uo je maj~in glas izdaleka prema jugu i poku{ao da odgovori; ali vetar mu ponese povik prema kopnu, a Doma}i je i{~ezao.

Bronzane gradske dveri otvori{e se kada se pojavi{e trupe. Psi ~uvari lajali su, stra`ari su stajali mirno, narod grada klanjao se do zemlje dok je Rikard na konju kloparao punim galopom uz mermerne ulice prema palati. Kada je u{ao, on baci pogled na ogromni, bronzani sat na zvoniku, najvi{em od devet belih tornjeva palate.

Nepokretne kazaljke pokazivale su deset minuta do deset.

U dvorani za prijeme otac ga je ~ekao: `estoki, sedokosi ~ovek krunisan gvo`|em, {ake su mu stezale glave gvozdenih himera koje su mu obrazovale oslonce za ruke na prestolu. Rikard kle~e i pognute glave, ne podi`u}i pogled ni za tren, izvesti o uspehu svoje misije. "Izgnanik je ubijen, zajedno sa najve}im delom njegovih ljudi; ostali su pobegli u svojim brodovima."

Odgovori mu glas poput gvozdenih vrata pokrenutih na neupotrebljavanim {arkama. "Dobro si to obavio, prin~e."

"Donosim ti poklon od mora, gospodaru." Glave i dalje pognute, Rikard podi`e drvenu kutiju.

Duboko re`anje dopre iz grla jednog od izrezbarenih ~udovi{ta prestola.

"To je moje", re~e kralj tako o{tro da Rikard di`e pogled na~as i vide kako su se zubi himera ogolili, dok su kraljeve o~i sevale.

"Zbog toga ti je i donosim, gospodaru."

"To je moje - ja sam je dao moru, ja li~no! A more je ispljunulo moj poklon."

Dugo }utanje, a onda kralj progovori bla`e. "Pa, zadr`i je, prin~e. More je ne `eli, a ni ja.

U tvojim je rukama. Dr`i je - zaklju~anu. Dr`i je zaklju~anu, prin~e!"

Rikard, na kolenima, nakloni se jo{ dublje, zahvalan i zadovoljan, a onda ustade i ode unatrag dugim hodnikom, ne di`u}i pogled. Kada je izi{ao u blistavo predvorje, oficiri i plemi}i okupi{e se oko njega, spremni kao i obi~no da se raspituju o bitki, da se smeju, piju i razgovaraju. On pro|e izme|u njih bez ijedne re~i ili pogleda i ode do sopstvenih odaja, sam, nose}i kutiju pa`ljivo u obe ruke.

Njegova blistava soba bez senki, bez prozora, bila je po svim zidovima ukra{ena {arama od zlata sa umetnutim topazima, opalima, kristalima i, naj`ivljim od svih dragulja, plamenovima sve}a nepokretnim na zlatnim sve}njacima. On spusti kutiju na stakleni sto, zbaci ogrta~, otpasa pojas za ma~ i sede uz uzdah. Grifonka upade iz spava}e sobe, kand`e su joj strugale po podu ukra{enom mozaikom, i zabi mu veliku glavu u krilo, ~ekaju}i da joj po~e{e pernatu grivu. Po sobi se {unjala i ma~ka, vitka i crna; Rikard je nije ni primetio. Palata je bila puna `ivotinja, ma~aka, pasa, majmuna, veverica, mladih hipogrifova, belih mi{eva, tigrova. Svaka dama imala je sopstvenog jednoroga, svaki dvoranin imao je tuce ljubimaca. Princ je imao samo jednog, grifonku

26

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra koja se uvek borila uz njega; njegov jedini prijatelj koji nikada nije postavljao pitanja. ^e{ao je grifonkinu grivu i ~esto spu{tao glavu da bi se sreo sa pogledom njenih okruglih o~iju, punim ljubavi, a tu i tamo okrenuo bi se i prema kutiji na stolu. Nije bilo klju~a kojim se mogla zaklju~ati.

Muzika je blago svirala iz udaljene sobe, beskrajno preplitanje nota poput zvuka vodoskoka.

On se okrete da pogleda sat na kaminu, ornamentirani kvadrat od zlata i plavog emajla. Bilo je deset minuta do deset: vreme da se digne i opa{e ma~, sazove ljude i krene u bitku. Izgnanik se vra}ao, re{en da zauzme grad i preotme presto, nasledstvo.

Njegovi crni brodovi moraju se oterati na more. Bra}a se moraju boriti, jedan od njih mora da pogine, a grad mora biti spasen. Rikard ustade, a grifonka smesta posko~i {ibaju}i repom, spremna za borbu. "Dobro, do|i!" re~e joj Rikard, ali glas mu je bio hladan. On gurnu ma~ u kanije prekrivene biserjem i opasa ga, a grifonka zacvile od uzbu|enja i protrlja mu kljun o ruku. Nije odgovarao. Bio je umoran i tu`an, `udeo je za ne~im - za ~im? Da ~uje muziku koja se prekida, da jednom progovori sa bratom pre nego {to otpo~nu boj... nije znao. Naslednik i branilac, morao se pokoravati. On polo`i srebrni kalpak na glavu i okrenu se da podigne ogrta~, ba~en preko stolice. Biserne kanije obe{ene o pojas za~angrlja{e o ne{to iza njega; on se okrenu i vide kako kutija le`i na podu, otvorena. Dok je stajao i gledao je istim hladnim, odsutnim pogledom, ne{to crnila poput dima skupi se oko nje na podu. On se sa`e i podi`e je, a mrak mu pote~e preko ruku.

Grifonka se povu~e uz cviljenje.

Visok i oklopljen u belo, plavokos, sa srebrnim kalpakom u blistavoj sobi bez senki, Rikard je stajao i dr`ao otvorenu kutiju, gledao gustu tminu koja je lagano kapala iz nje. Sada je svuda oko njegovog tela, ispod ruku, bio sumrak. Nepokretno je stajao.

Onda polako podi`e kutiju, pravo iznad glave, i prevrnu je.

Tmina mu pote~e preko lica. On se obazre, jer se udaljena muzika prekinula i sve je bilo veoma tiho. Sve}e su gorele, ta~ke svetlosti odra`avale su pege zlata i ljubi~aste prisenke sa zidova i tavanice. Ali svi uglovi bili su mra~ni, iza svake stolice po~ivala je tmina, a kada Rikard okrenu glavu, senka mu posko~i po zidu. On se tada hitro pokrenu i ispusti kutiju, jer u jednom crnom uglu opazio je crvenkasti sjaj dva ogromna oka. - Grifonka, razume se. On ispru`i ruku i progovori joj. Nije se pokrenula, ve} je samo ispustila neobi~ni, metalni krik.

"Ma hajde! Zar se pla{i{ mraka?" re~e on, a onda, odjednom, i sam se upla{i.

On isuka ma~. Ni{ta se nije micalo. On napravi korak unatrag prema vratima; ~udovi{te sko~i. On vide kako se crna krila {ire preko tavanice, gvozdeni kljun, kand`e; njena masa na{la se preko njega pre nego {to je mogao da zabije ma~ navi{e. Borio se, ogromni kljun {kljocao mu je prema vratu, a kand`e su mu kidale ruke i grudi, dok nije oslobodio ruku sa ma~em i uspeo da zase~e, i{~upa i ponovo zase~e. Drugi udarac napola odse~e vrat grifonke. Ona pade; le`ala je previjaju}i se u senkama me|u razbijenim staklom, a onda je le`ala bez pokreta.

27

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Rikardov ma~ ispade i za~angrlja po podu. Ruke su mu bile lepljive od njegove sopstvene krvi i jedva da je mogao da vidi; udarci krila grifonke pogasili su i poobarali sve sve}e izuzev jedne. Pipao je dok nije na{ao stolicu, a onda sede. Posle jednog ~asa, iako se jo{ borio za dah, on u~ini ono {to je uradio na vrh dine posle bitke: pognu glavu i sakri lice u ruke. Bila je potpuna ti{ina. Jedna sve}a treptala je na dr`a~u, slaba{no se odra`avala u grozdu topaza na zidu iza nje. Rikard podi`e glavu.

Grifonka je nepokretno le`ala. Krv joj se razlila u lokvu, crna poput prve prosute tmine iz kutije. Gvozdeni kljun bio joj je otvoren, o~i otvorene, poput dva crvena kamena.

"Mrtva je", re~e slabi, meki glas, dok se ma~ka ve{tice oprezno probijala izme|u par~adi razbijenog stola. "Jednom i zauvek. Slu{aj me, prin~e!" Ma~ka sede i uredno omota rep oko {apa. Rikard je nepokretno stajao, praznog lica, dok ga nagli zvuk ne natera da se prene: malo ting! u blizini. Onda sa tornja nad njime siloviti, mutni udar zvona stade da odzvanja u kamenu poda, u njegovim u{ima, krvi. ^asovnici su otkucavali deset. ^uo je lupanje po vratima, a povici su odjekivali hodnicima palate, pome{ani sa poslednjim, tutnjavim udarcima zvona, kricima prestra{enih `ivotinja, dozivanjem, naredbama.

"Zakasni}e{ u bitku, prin~e", re~e ma~ka.

Rikard je pipao po krvi i senkama za ma~em, gurnuo ga u kanije, ogrnuo se i po{ao prema vratima.

"Danas }e biti popodneva", re~e ma~ka, "i sumraka, i pa{}e no}. Uve~e }e jedan od vas do}i ku}i u grad, ti ili tvoj brat. Ali samo jedan od vas, prin~e."

Rikard je na trenutak nepokretno stajao. "Da li sada napolju sija sunce?"

"Da, sija - sada."

"Pa, onda je vredelo", re~e mladi}, otvori vrata i odva`no kro~i u halabuku i paniku suncem obasjanih hodnika, dok se senka crnela za njim.

RE^ OSLOBA\ANJA Dve pri~e koje slede predstavljaju moj prvi prilazak i istra`ivanja po 'sekundardnom svetu' Zemljomorja, o kome sam kasnije napisala tri romana. Najpre nisam mnogo znala o tom mestu i ~itaoci upoznati sa trilogijom primeti}e da su trolovi u nekoj ta~ki istrebljeni u Zemljomorju, te da je istorija zmaja Jevoda pomalo nejasna.

(Mora biti da je boravio na ostrvima Satins nekoliko decenija ili mo`da vekova pre nego {to ga je Ged prona{ao i zatvorio na ostrvu Pendor). Ali tako ne{to se i mo`e o~ekivati od zmajeva, koji odbijaju da se pokore jednosmernim, razlo`nim zahtevima istorije, budu}i da su mitski i niti su vezani vremenom, niti oni njega vezuju.

'Pravilo imena' prvi put istra`uje su{tinski element toga kako magija deluje u Zemljomorju. 'Re~ osloba|anja' nagove{tava kraj poslednje knjige u trilogiji, romana 'Najdalja obala', opisom sveta mrtvih. Tako|e otkriva i odre|enu opsednutost drve}em koja, jednom kada je primetite, neprekidno ni~e kroz ~itavo moje delo. Mislim da sam

28

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra nepobitno naj{umskiji pisac nau~ne fantastike. Sve je u redu {to se ti~e vas ostalih koji ste si{li, razvili {aku kao alatku, uspravno dr`anje i tome sli~no. Ima nas jo{ po neko tamo gore, ljuljamo se.

Gde je bio? Pod je bio tvrd i sluzav, vazduh crn i smrdljiv, i to je bilo sve.

Izuzev glavobolje. Pru}en na vla`nom podu Festin zaje~a, a onda re~e: "[tape!" Kada mu ~arobnja~ki {tap od drveta jove ne do|e u ruku, znao je da je u opasnosti. On sede i, budu}i da nije imao {tap kojim bi napravio valjano svetlo, kresnuo je iskru izme|u palca i ka`iprsta, promrmljav{i odgovaraju}u Re~. Plava svetlost lutalica isko~i iz iskre i slaba{no zalebdi po vazduhu, psikaju}i. "Gore", re~e Festin, a vatrena lopta lelujala je navi{e sve dok nije osvetlila vrata-poklopac vrlo visoko, toliko visoko da Festin, kada se odasla u vatrenu loptu, na trenutak vide sopstveno lice ~etrdeset stopa ni`e kao bledu ta~ku u tmini. Svetlost se nije odra`avala na vla`nim zidovima; ovi su ispleteni od no}i, od ~arolija. On se vrati u sebe i re~e: "Gasi." Vatra izdahnu. Festin je sedeo u tmini i puckao zglavcima.

Mora da su ga nad~arali sa le|a, iznenada; jer poslednje ~ega se se}ao bila je {etnja kroz njegovu li~nu {umu i razgovor sa drve}em. U poslednje vreme, tokom tih usamljenih godina sredi{njice njegovog `ivota, bio je optere}en ose}ajem protra}enosti, nepotro{ene snage; i zato, budu}i da mu je bilo potrebno da se nau~i strpljenju, napustio je naselja i oti{ao da saobra}a sa drve}em, naro~ito hrastovima, kestenovima i sivom jovom, ~ije korenje je dubokoj vezi sa teku}om vodom. Pro{lo je {est meseci otkako je razgovarao sa ljudskim bi}em. Bio je zauzet onim najneophodnijim, nije bacao ~ini i nikoga nije uznemiravao. Ko ga je onda za~arao i zatvorio ga u taj smrdljivi bunar?

"Ko?" naredi on zidovima da mu odgovore, i lagano se ime prikupi na njima i pote~e prema njemu poput guste, crne kapi iznojene iz pora kamena i spora gljivica: "Vol." Na trenutak Festin je i sam bio u hladnom znoju.

Davno je bilo kada je prvi put ~uo za Vola Groznog, za koga se govorilo da je vi{e od ~arobnjaka, pa ipak manje od ~oveka; koji je i{ao od ostrva do ostrva Spoljnih Prostranstava, ra{~injavao dela Prastarih, porobljavao ljude, sekao {ume, upropa{}ivao polja i zatvarao u podzemne grobnice svakog ~arobnjaka i maga koji bi poku{ao da se bori protiv njega. Izbeglice sa uni{tenih ostrva uvek su pripovedale istu pri~u, da je do{ao uve~e sa mra~nim prekomorskim vetrom. Njegovi robovi sledili su u brodovima; njih su videli. Ali niko od njih nikada nije video Vola... Bilo je mnogo opakih ljudi i stvorenja me|u Ostrvima i Festin, mladi ~arobnjak usredsre|en na u~enje, nije obra}ao mnogo pa`nje na te pri~e o Volu Groznom. "Mogu ja da za{titim ovo ostrvo", mislio je, jer je poznavao sopstvene neisku{ane mo}i, pa se vra}ao svojim hrastovima i jovama, zvuku vetra u njihovom li{}u, ritmu rasta u njihovim zaobljenim deblima, granama i gran~icama, ukusu sun~evog svetla na li{}u ili mra~ne podzemne vode oko korenja. Gde je sada to drve}e, njegova stara dru`ina? Da li je Vol uni{tio {umu?

Najzad razbu|en i na nogama, Festin napravi dva {iroka pokreta uko~enim rukama i glasno povika Ime koje }e rasprsnuti sve brave i otvoriti svaka vrata koja je ~ovek na~inio. Ali ovi zidovi, opto~eni tminom no}i i imenom svog tvorca nisu obra}ali

29

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra pa`nju, nisu slu{ali. Ime odjeknu nazad, grmnu u Festinovim u{ima tako da on pade na kolena, skrivaju}i glavu u rukama dok jeka ne zamre po svodovima nad njim. A onda, jo{ uzdrman povratnom vatrom, on sede, zami{ljen.

Bili su u pravu; Vol je bio sna`an. Ovde, na njegovom sopstvenom tlu, unutar tamnice dignute ~inima, magija }e mu izdr`ati svaki direktni napad; a Festinova snaga bila je prepolovljena gubitkom {tapa. Ali ~ak ni zarobljiva~ nije mu mogao oduzeti mo}i oda{iljanja i preobra`aja, vezane samo za njega. I zato, protrljav{i najpre glavu koja ga je sada dvostruko bolela, on se preobrazi. Telo mu se be{umno pretopi u oblak fine izmaglice.

Lenjo, lelujavo, izmaglica se odi`e sa poda; klizila je uz sluzave zidove dok nije na{la, tamo gde se svod spajao sa zidom, pukotinu poput vlasi kose. Curila je kroz nju kapljicu po kapljicu. Gotovo da je ~itava pro{la kroz pukotinu kada vreli vetar, vreo poput udara iz pe}nice, udari po njoj, rasipaju}i kapljice izmaglice, isu{uju}i ih.

Izmaglica se `urno usisa nazad u tamnicu, spiralno se spusti prema podu, poprimi Festinovo obli~je i ostade zadihano da le`i. Preobra`aj je emocionalni napor za sebi okrenute ~arobnjake Festinove vrste; kada se tom naporu doda udarac usled suo~enja sa neljudskom smr}u u tu|em obli~ju, iskustvo postaje u`asno. Festin je izvesno vreme le`ao i naprosto disao. Bio je tako|e i ljut na sebe. Na kraju krajeva, bila je prili~no priprosta ideja pobe}i u vidu magle. Taj trik zna svaka budala. Vol je verovatno naprosto ostavio vru}i vetar da ~eka. Festin se prikupi u malog, crnog slepog mi{a, polete do tavanice, preobrazi u tanku struju obi~nog vazduha i pocuri kroz pukotinu.

Ovoga puta se izvukao i lagano je duvao niz hodnik u kome se zatekao prema prozoru, kada ga o{tri ose}aj opasnosti natera da se sabere i on se sklopi u prvi mali, ~vrsti oblik koji mu je pao na pamet - zlatni prsten. U pravi ~as. Uragan arkti~kog vetra koji bi mu rasuo vazdu{no obli~je u bespovratni haos samo mu je neznatno rashladio prstenasti oblik. Dok je oluja prolazila, on je le`ao na mermernom podu i pitao se u kom obliku bi mogao najbr`e da pobegne kroz prozor.

Prekasno, on po~e da se kotrlja. Ogromni trol praznog lica gazio je zastra{uju}e preko poda; zatim zastade, dohvati prsten koji se brzo kotrljao i di`e ga u ogromnu {aku nalik kre~njaku. Trol ogromnim koracima pri|e vratima-poklopcu, podi`e ih za gvozdenu ru~ku, promrmlja vrad`binu i baci Festina dole u tminu. On pade ~etrdeset stopa i zaustavi se na kamenom podu - klink.

Poprimiv{i pravo obli~je on sede i tmurno protrlja ugruvani lakat. Dosta je preobra`aja na gladan stomak. Gorko je ~eznuo za svojim {tapom, pomo}u koga je mogao da prizove proizvoljno veliku ve~eru. Bez njega, iako je bio u stanju da se preobrazi i da prizove odre|ene ~ini i sile, nije mogao da preobrazi ili sebi prizove bilo kakvu materijalnu stvar - ni munju, ni jagnje}i but.

"Strpljenja", re~e Festin sebi, a kada je povratio dah on razlo`i svoje telo u beskrajnu prefinjenost isparljivih ulja i pretvori se u miris pe~enog jagnje}eg buta.

Ponovo je pocurio kroz pukotinu. Trol koji je ~ekao sumnji~avo onju{i, ali Festin se ve} pregrupisao u sokola i mahnuo krilima pravo prema prozoru. Trol se baci za njim, proma{i za vi{e jardi i dreknu sna`nim, kamenim glasom: "Jastreba, hvataj jastreba!"

30

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Obru{iv{i se preko za~aranog zamka prema svojoj {umi, koja je, mra~na, po~ivala na zapadu, dok su mu sunce i blesak mora zaslepljivali o~i, Festin je jahao vetar poput strele. Ali prona|e ga jedna br`a strela. Kriknuv{i, on pade. Sunce, more i tornjevi zavrte{e se oko njega i utrnu{e.

Ponovo se probudio na vla`nom podu tamnice; ruke, kosa i usne bili su mu mokri od krvi. Strela ga je pogodila u krilo kao sokola, u rame kao ~oveka. Dok je nepomi~no le`ao, on promrmlja vrad`binu da zatvori ranu. Kona~no je bio u stanju da sedne i priseti se du`e, dublje ~ini isceljivanja. Ali izgubio je mnogo krvi, a sa njome i mo}i. Hladno}a mu se uvukla u ko{tanu sr`, a nju ni isceliteljske ~ini nisu mogle da zagreju. U o~ima mu je bila tama ~ak i kada je kresnuo svelost lutalicu i osvetlio smrdljivi vazduh: ista ona mra~na izmaglica koju je video dok je leteo iznad svoje {ume i malih gradova svoje zemlje.

Od njega je zavisila odbrana te zemlje.

Nije mogao ponovo da proba direktni beg. Bio je preslab i preumoran. Budu}i da je imao previ{e poverenja u svoje mo}i, izgubio je snagu. Sada }e svaki oblik koji poprimi deliti njegovu slabost i biti zarobljen.

Drhte}i od hladno}e, ~u~ao je pu{taju}i vatrenu loptu da zapucketa poslednjim dahom metana - mo~varnog gasa. Miris mu dovede u um sliku mo~vara koje se prote`u od zida {ume do mora, njegovih voljenih mo~vara u koje nije zalazio nijedan ~ovek, gde su u jesen labudovi leteli, izdu`eni i ravni, gde su izme|u bara i {evara prema moru tekli brzi, tihi poto~i}i. Oh, biti riba u jednom takvom potoku; ili, jo{ bolje, biti dalje uzvodno, bli`e izvoru, u {umi pod senkama stabala, u bistrom, sme|em rukavcu podno korenja jove, po~ivati skriven...

Bila je to velika magija. Festin je nije izvodio ni{ta vi{e od bilo koga drugog ko u izgnanstvu ili opasnosti `udi za zemljom i vodama doma, vidi sopstveni ku}ni prag i ~ezne za njim, za stolom za kojim je nekada jeo, za granjem pokraj prozora sobe u kojoj je spavao. Samo u snovima spoznaju i drugi izuzev velikih maga tu ~aroliju povratka domu. Ali Festin, dok mu je hladno}a gmizala iz ko{tane sr`i u `ivce i vene, di`e se izme|u crnih zidova, pribra volju i po~e da stvara tu veli~anstvenu i nemu magiju.

Zidovi nestado{e. Bio je u zemlji; kamenje i granitne `ile umesto kostiju, podzemna voda umesto krvi, korenje stvari umesto `ivaca. Poput slepog crva kretao se kroz zemlju prema zapadu, lagano, tmina pred njime i iza njega. A onda, odjednom, sve`ina pote~e preko njegovih le|a i stomaka, `ivahno, neodoljivo, neiscrpno milovanje.

Bokovima on okusi vodu, oseti tok struje; o~ima bez kapaka video je pred sobom duboki sme|i vir izme|u {irokih, razgranatih korenova jove. On se pra}aknu napred, srebrnast, u senku. Oslobodio se. Stigao je ku}i.

Voda je bezvremeno tekla sa bistrog izvora. Le`ao je na pesku na dnu vira i pu{tao da mu teku}a voda, ja~a od bilo kakve ~ini isceljenja, smiruje ranu i svojom sve`inom spira onu mra~niju hladno}u koja je prodrla u njega. Ali dok je tako po~ivao, on oseti i za~u drhtaje zemlje i te{ko ga`enje po njoj. Ko je to sada kora~ao {umom?

31

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Previ{e iznuren da poku{a da izmeni obli~je, on sakri svoje blistavo telo pastrmke ispod luka korena jove i stade da ~eka.

Ogromni, sivi prsti brknu{e po vodi, uzmuti{e pesak. U tmu{i nad vodom nejasna lica, prazne o~i nadnosili su se i nestajali, nanovo se pojavljivali. Mre`e i ruke grabili su, proma{ivali, ponovo proma{ivali, zatim ga uhvati{e i digo{e ga, pra}akavog, u vazduh. Upinjao se da povrati sopstveno obli~je i nije mogao; za~arale su ga njegove sopstvene ~ini povratka domu. Koprcao se u mre`i, zevao u suvom, blistavom, u`asnom vazduhu, davio se. Agonija se nastavljala i nije znao ni za {ta drugo izuzev nje.

Posle dugo vremena i malo po malo on postade svestan da je ponovo u ljudskom obli~ju; na silu su mu sipali u grlo neku o{tru, oporu te~nost. Vreme ponovo presko~i i on se na|e pru}en licem nani`e na vla`nom podu tamnice. Ponovo je bio pod vla{}u neprijatelja. I, iako je ponovo bio u stanju da di{e, ne previ{e daleko od smrti.

Hladno}a ga je sada sveg pro`imala; a trolovi, Volove sluge, mora da su mu zdrobili krhko telo pastrmke, jer kada bi se pokrenuo, grudni ko{ i jedna podlaktica sevali su od bola. Slomljen i bez snage, le`ao je na dnu bunara no}i. U njemu nije bilo snage da izmeni obli~je; postojao je samo jedan izlaz iz svega toga.

Dok je tako po~ivao, nepokretan, gotovo, ali ne sasvim van doma{aja bola, Festin pomisli: zbog ~ega me nije ubio? Zbog ~ega me dr`i u `ivotu?

Zbog ~ega ga niko nikada nije video? Kakvim o~ima ga je mogu}e videti, po kakvim terenima kora~a?

Pla{i me se, iako u meni nema nimalo snage.

Ka`u da svi ~arobnjaci i mo}nici koje je porazio `ive u zape~a}enim grobnicama poput ove, `ive godinu za godinom i poku{avaju da se oslobode...

Ali ukoliko neko odabere da ne `ivi?

I tako Festin donese odluku. Poslednja misao bila mu je: ukoliko gre{im, ljudi }e misliti da sam bio kukavica. Ali nije se dr`ao te misli. On okrenu glavu malo u stranu, zatvori o~i, udahnu duboko poslednji put i pro{apta re~ osloba|anja, koja se izgovara samo jednom.

Nije to bio preobra`aj. Nije se izmenio. Njegovo telo, duge noge i ruke, spretne {ake, o~i koje su volele da gledaju drve}e i potoke, le`ali su neizmenjeni, samo nepokretni, savr{eno nepokretni i puni hladno}e. Ali zidovi su nestali. Svodovi podignuti magijom i{~ezli su, kao i odaje i tornjevi; isto tako i {uma, more i ve~ernje nebo. Sve to je nestalo, a Festin lagano po|e udaljenom padinom postojanja, pod novim zvezdama.

U `ivotu je imao velike mo}i; ovde ih nije zaboravio. Poput plamena sve}e kretao se po tmini jedne prostranije zemlje. Prisetiv{i se, on pozva neprijateljevo ime: "Vol!" Prizvan, nemo}an da se odupre, Vol mu pri|e, zgusnuto, bledo obli~je pod svetlo{}u zvezda. Festin se prima~e, a onaj drugi stade da se otima i vri{ti kao oparen.

Festin ga je sledio kada ovaj pobe`e, sledio u stopu. Pre{li su dug put, preko okamenjenih tokova lave iz ogromnih uga{enih vulkana koji su podizali svoje kupe ka bezimenim zvezdama, preko grebena nemih bregova, kroz doline niskih, crnih trava, pored gradova ili kroz njihove neosvetljene ulice izme|u ku}a kroz ~ije prozore nije

32

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra gledalo nijedno lice. Zvezde su visile na nebu; nijedna nije zalazila, nijedna se nije dizala. Tu nije bilo nikakvih promena. Dan nikada ne}e do}i. Ali oni su nastavljali; Festin je neprekidno gonio onog drugog ispred sebe, sve dok ne stigo{e do mesta na kome je nekada tekla reka, veoma davno: reka iz zemalja `ivih. U suvom koritu, me|u stenjem, le`alo je mrtvo telo: telo starca, golo, ravnih o~iju zagledanih u zvezde koje ne znaju za smrt.

"U|i u njega", re~e Festin. Vol-senka zacvile, ali Festin se prima~e. Vol ustuknu, sagnu se i u|e na otvorena usta sopstvenog mrtvog tela.

Le{ smesta i{~eze. Bez traga, bez ijedne mrlje, suve gromade blistale su pod svetlo{}u zvezda. Festin je neko vreme nepomi~no stajao, a onda lagano sede izme|u ogromnog stenja da otpo~ine. Da otpo~ine, ne da usni; jer mora}e tu da dr`i stra`u sve dok Volovo telo, poslato nazad u grob, ne istrune i dok mu sva zla mo} ne i{~ezne, rasuta vetrovima i sprana ki{ama prema moru. Mora}e da ~uva ovo mesto na kome je smrt jednom prona{la put nazad u drugu zemlju. Sada strpljiv, bezgrani~no strpljiv, Festin je ~ekao me|u stenjem preko koga nikada vi{e ne}e pote}i reka, u srcu zemlje koja nije imala morsku obalu. Zvezde su nepomi~no stajale nad njim; i dok ih je gledao, lagano, veoma lagano on po~e da zaboravlja glasanje potoka i zvuk ki{e po li{}u u {umama `ivota.

PRAVILO IMENA Gospodin Podbrdni izi|e ispod svog brega nasme{en i duboko di{u}i. Svaki dah izleteo bi mu na nozdrve u vidu dvostrukog obla~ka pare, sne`no belog na jutarnjem suncu. Gospodin Podbrdni pogleda blistavo nebo decembra i name{i se {ire nego ikada, pokazav{i sne`no bele zube. Onda si|e do naselja.

"Jutro, gospodine Podbrdni", govorili su seljani dok je prolazio pokraj njih po uskim ulicama izme|u ku}a sa kupastim, nadstre{enim krovovima nalik debelim, crvenim kapama otrovnih pe~urki. "Jutro, jutro!" odgovarao je on svakome. (Razume se, bilo je baksuz po`eleti ikome dobro jutro; prosta izjava doba dana bila je sasvim dovoljna na mestu toliko pro`etom Uticajima poput ostrva Satins, gde je olako izre~eni pridev mogao promeniti vremenske prilike tokom ~itavih nedelju dana). Svi su mu se obra}ali, neki `arko, neki sa `arkim prezirom. Bio je jedini od ~arobnja~ke sorte na ostrvcu i na taj na~in zaslu`ivao po{tovanje - ali kako da po{tujete debelog ~ove~uljka od pedesetak godina koji gaca unaokolo na krivim nogama, duva paru i sme{i se? Nije bio ba{ ni prilje`an radnik. Vatrometi su mu bili prili~no valjani, ali napici su bili slabi.

Bradavice koje bi uklonio ~aranjem ~esto bi se pojavljivale posle tri dana; paradajzi koje bi oma|ijao nisu rasli krupniji od dinjica; a u onim retkim prilikama kada bi tu|inski brod zastao u luci Satinsa, gospodin Podbrdni uvek bi ostajao ispod svog brega - u strahu, obja{njavao je, od urokljivog oka. Bio je, drugim re~ima, ~arobnjak na isti na~in na koji je razroki Gan bio drvodelja: zato {to ga je zapalo. Seljani su se snalazili sa ukrivo postavljenim vratima i nedelotvornim ~inima tokom te generacije, i olak{avali ozloje|enost time {to su prema gospodinu Podbrdnom postupali sasvim obi~no, kao da

33

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra je samo puki seljanin poput njih. ^ak su ga i pozivali na ve~eru. Jednom je i on pozvao neke od njih na ve~eru i poslu`io izvanrednu gozbu, sa srebrom, kristalom, vezenim stolnjakom, pe~enom guskom, iskri~avim andradeom od berbe '639. i pudingom od {ljiva sa tvrdim prelivom; ali bio je toliko nervozan tokom obroka da je to ubilo svako zadovoljstvo, a osim toga svi su ponovo bili gladni pola sata kasnije. Nije voleo da mu iko pose}uje pe}inu, ~ak ni predsoblje, dalje od koga zapravo niko nikada nije u{ao.

Kada bi video kako se ljudi pribli`avaju bregu, uvek je `urno izlazio da ih presretne.

"Sedimo ovde ispod borova!" rekao bi, nasme{io se i mahnuo prema skupini ~etinara u blizini, ili ukoliko je padala ki{a: "Idemo na pi}ence u kr~mi, eh?" iako su svi znali da ne pije ni{ta ja~e od izvorske vode.

Neka deca iz sela, koju je ta zabravljena pe}ina kopkala, nju{kala su, vrzmala se i upadala dok gospodin Podbrdni nije kod ku}e; ali vrata{ca prema unutra{njoj odaji bila su zatvorena ~inima i izgledalo je da je bar jednom re~ o delotvornim ~inima. Jednom je grupa de~aka, uverena da je ~arobnjak oti{ao na Zapadnu obalu da izle~i bolesnog magarca gospo|e Rune, donela tamo gore gvozdenu {ipku i sekiricu, ali na prvi udarac sekirice po vratima iznutra dopre urlik gneva i oblak ljubi~aste pare. Gospodin Podbrdni vratio se ku}i ranije. De~aci pobego{e. On nije izlazio i de~acima se ni{ta nije dogodilo, iako su govorili da, dok to ne ~ujete, ne biste mogli da poverujete kako silno, bu~no, gromoglasno, siktavo, jezivo taj mali debeljko ume da se prodere.

Tog dana posao u gradu bili su mu tri tuceta sve`ih jaja i funta d`igerice; isto tako, zaustavljanje kraj imanja pomorskog kapetana Fogena da obnovi ~aranje za bolji vid namenjeno star~evim o~ima (potpuno beskorisno kada se primeni na slu~aj propale mre`nja~e, ali gospodin Podbrdni svejedno je poku{avao) i najzad razgovor sa starom tetkicom Guld, udovicom majstora za pravljenje kon~ertina. Prijatelji gospodina Podbrdnog uglavnom su bili stari ljudi. Bio je u neprilici sa sna`nim mladi}ima iz naselja, a devojke su ga se stidele. "Od njega sam nervozna, toliko se sme{i", sve su govorile, napu}enih usana, i uvijale svilene uvojke oko prsta. Re~ 'nervoza' bila je novotarija i njihove majke mrko su odgovarale: "Nervoza tvoj nos, prava re~ je blesavost. Gospodin Podbrdni je jedan vrlo ugledan ~arobnjak!"

Kada je po{ao od tetkice Guld, gospodin Podbrdni pro|e pored {kole, koja se tog dana dr`ala na gradskom dobru. Po{to niko na ostrvu Satins nije bio pismen, nije bilo knjiga iz kojih bi se u~ilo ~itanje, niti radnih stolova da se u njih urezuju inicijali, niti tabli koje bi se brisale, zapravo nije bilo ni {kolske zgrade. U ki{nim danima deca su se skupljala u prostoriji gradskog ambara pa bi im se sve slama uvukla u pantalone; sun~anim danima u~iteljica, Palani, vodila ih je gde god joj se svidi. Danas, okru`ena sa tridesetoro zainteresovane dece ispod dvanaest godina i ~etrdeset nezainteresovanih ovaca ispod pet godina, u~ila ih je bitnoj stavki u obrazovanju: pravilu imena. Gospodin Podbrdni, stidljivo nasme{en, zastade da ~uje i da pogleda. Palani, bucmasta, slatka dvadesetogodi{njakinja, predstavljala je dra`esnu sliku tamo na zimskom suncu, sa ovcama i decom oko sebe, hrastom bez listova nad sobom, a iza nje bile su dine, more i vedro, bledo nebo. Govorila je ozbiljno, lica rumenog od vetra i re~i. "Vi ve} znate

34

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra pravila imena, deco. Ima ih dva, i ista su po svim ostrvima sveta. Kako glasi jedno od njih?"

"Nije pristojno pitati ikoga kako mu je ime", povika debeli, `ustri de~ko, a onda ga prekide devoj~ica koja zavriska: "Nikad ne sme{ da ka`e{ ime nikome, tako mi mama rekla!"

"Jeste, Suba. Jeste, Popi, du{o, nemoj da ci~i{. Tako je. Nikada ne pitate drugoga za ime. Nikada ne izgovarate svoje. A sada porazmislite o tome na~as i onda mi recite zbog ~ega zovemo na{eg ~arobnjaka gospodin Podbrdni." Nasme{ila se, preko kovrd`avih glava i vunom obraslih le|a, gospodinu Podbrdnom, koji se sav ozari i nervozno privu~e sebi torbu sa jajima.

"Zato {to `ivi ispod brda!" re~e polovina dece.

"Ali da li je to njegovo pravo ime?"

"Ne!" re~e debeljko, a mala Popi zavriska poput jeke: "Ne!" "Otkud znate da nije?"

"Zato {to je do{ao ovamo sasvim sam pa mu niko nije znao pravo ime, prema tome niko nije mog'o da nam ka`e, a on nije mog'o da..."

"Vrlo dobro, Suba. Popi, nemoj da se dere{. Tako je. ^ak ni ~arobnjak ne mo`e da ka`e pravo ime. Kada vi deco zavr{ite {kolu i pro|ete obred, ostavi}ete detinjstvo za sobom i zadr`ati samo prava imena, za koja vas niko ne sme pitati i koja nikome ne smete odavati. Zbog ~ega postoji to pravilo?"

Deca su }utala. Ovce su blago blejale. Gospodin Podbrdni odgovori na pitanje: "Zbog toga {to ime jeste stvar", re~e on stidljivim, blagim, promuklim glasom, "a istinsko ime jeste istinska stvar. Izgovoriti ime zna~i upravljati sa stvari. Jesam li u pravu, u~iteljice?"

Nasme{ila se i naklonila, o~evidno malo posti|ena njegovim u~e{}em. A on `ustrim korakom po|e prema svom bregu, sti{}u}i jaja uz grudi. Na neki na~in, taj minut koji je potro{io na gledanje Palani i dece u~inio je da postane jako gladan. On zabravi unutra{nja vrata iza sebe `urnom bajalicom, ali mora da su u njegovim ~inima postojale pukotina ili dve, jer ubrzo potom golo predsoblje pe}ine bilo je bogato od mirisa pr`enih jaja i cvr~e}e d`igerice.

Vetar tog dana duvao je sa zapada, lak i sve`, i na njemu u podne u luku Satinsa do|e mali brod, sve poskakuju}i po talasima. Jo{ dok je zaobilazio njen istureni kraj jedan o{trooki de~ak ga opazi, i budu}i da je poput svakog deteta na ostrvu znao svako jedro i katarku na svih ~etrdeset brodova ribarske flote, on potr~a ulicama vi~u}i: "Strani brod, strani brod!" Vrlo retko ostrvo su pose}ivali brodovi sa nekog od podjednako samotnih ostrva Isto~nih Prostranstava, ili neki avanturama skloni trgovac sa Arhipelaga.

Do trenutka kada se brod na{ao uz kej, polovina seljana na{la se tamo da ga pozdravi, ribari su ga sledili do ku}e, a kravari, traga~i za {koljkama i biljoberi klipsali su zadihano tamo i amo po kamenitim brdima, zaputiv{i se prema luci.

Ali vrata gospodina Podbrdnog ostala su zatvorena.

35

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Na brodu je bio samo jedan ~ovek. Kada su to rekli starom pomorskom kapetanu Fogenu, on navu~e ~ekinju sedih obrva nad o~i koje nisu videle. "Samo jedna vrsta ~oveka", re~e on, "plovi sama Spoljnim Prostranstvima. ^arobnjak, vra~ ili mag..."

I tako su seljani bez daha ~ekali u nadi da bar jednom u `ivotu vide maga, jednog od mo}nih posve}enika u belu magiju sa prenaseljenih, kulama na~i~kanih unutra{njih ostrva Arhipelaga. Bili su razo~arani, jer putnik je bio sasvim mlad, zgodan crnobradi tip koji ih je veselo pozdravio sa broda i sko~io na obalu kao {to bi to u~inio svaki mornar radostan {to je stigao do luke. Predstavio se kao pomorski trgovac. Ali kada su rekli pomorskom kapetanu Fogenu da ovaj nosi sa sobom hrastov {tap za hodanje, starac samo klimnu. "Dva ~arobnjaka u jednom gradu", re~e on. "R|avo!" I usta mu se zatvori{e uz {kljocaj kao u starog {arana.

Budu}i da stranac nije mogao da im otkrije svoje ime, smesta su mu nadenuli jedno: Crnobradi. I posvetili su mu mnogo pa`nje. Imao je mali, me{oviti teret ode}e, sandala, pisvijevog perja za ukra{avanje ogrta~a, jeftinog tamjana, kamena plovu}ca, finih za~ina i izvanrednih staklenih perli sa Venveja - uobi~ajena trgova~ka kolekcija.

Svi sa ostrva Satins do{li su da pogledaju, da pro}askaju sa putnikom i mo`da da kupe ne{to - "Tek onako, da ga se prisete!" kikotala se tetkica Guld koju je, kao i sve `ene i devojke iz naselja, o~aralo ponosito i stasito dr`anje Crnobradog. I svi momci vrteli su se oko njega, da ~uju kako pri~a o svojim putovanjima na daleka, neobi~na ostrva Prostranstva ili opisuje silna, bogata ostrva Arhipelaga, Unutra{nje Staze, luke bele od brodova i zlatne krovove Hevnora. Ljudi su rado slu{ali te pripovesti; ali neki me|u njima pitali su se zbog ~ega bi trgovac putovao sam i zami{ljeno gledali njegov hrastov {tap.

Ali sve to vreme gospodin Podbrdni ostajao je ispod brega.

"Ovo je prvo ostrvo koje sam video da nema ~arobnjaka", re~e Crnobradi jedne ve~eri tetkici Guld, koja je pozvala njega, svog ne}aka i Palani kod sebe na {oljicu ~aja od site. "[ta radite kada vas zaboli zub, ili muzara prestane da daje mleka?"

"Za{to, pa imamo gospodina Podbrdnog!" re~e starica.

"Koliko god to vredelo", promrmlja njen ne}ak Birt, a onda sav potamne koliko se zarumeneo i prosu ~aj. Birt je bio ribar, krupan, hrabar mladi}, {krt na re~ima. Bio je zaljubljen u u~iteljicu, ali najbli`e {to je dospeo do izjave ljubavi bilo je {to je poklanjao vedra sve`ih sku{a kuvaru njenog oca.

"Oh, zna~i imate ~arobnjaka?" upita Crnobradi. "Da li je on nevidljiv?"

"Ne, samo je veoma stidljiv", re~e Palani. "Ovde ste tek nedelju dana, znate, a mi ovde vi|emo toliko malo stranaca..." I ona je malo porumenela, ali nije prosula ~aj.

Crnobradi joj se nasme{i. "Onda je zna~i dobar Satinjanin?"

"Ne", re~e tetkica Guld, "ni{ta vi{e nego vi. Jo{ jednu {oljicu, ne}ko? ovaj put zadr`i ~aj unutra. Ne, du{o moja, do{ao je u maleckom brodu, pre ~etiri godine, jel' toliko be{e? bilo je to samo dan posle kraja sezone lova na ~epe, se}am se, jer vadili su mre`e tamo preko iz Isto~nog potoka, a kravar Pondi slomio je nogu ba{ tog jutra - mora biti pet godina. Ne, ~etiri. Ne, pet, te godine beli lukac nije nik'o. I tako ti on dojedri u onoli{noj {alupi krcatoj do vrha velikim kov~ezima i kutijama, pa ka`e kapetanu Fogenu,

36

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra koji tada nije bio slep, iako dovoljno mator, Bog zna, da dvaput o}oravi, 'pri~a se', ka`e on, 'da nemate uop{te ~arobnjaka ni vra~a, da vam slu~ajno ne treba takav?' 'Jo{ kako, ako je magija bela!' ka`e kapetan, i pre nego {to ka`e{ sipa gospon Podbrdni uselio se u pe}inu ispod brega, pa je ~inima izle~io od {uge ma~ku tetkice Beltove. Iako je krzno izraslo sivo tamo gde je opalo, a bila je to narand`asta ma~ka. Ala je to stvorenje posle izgledalo uvrnuto. Crklo je pro{le zime u vreme velikih hladno}a. Tetkicu Beltovu toliko je pogodilo kad je ma~ka uginula, jadno stvorenje, gore nego kada joj se ~ovek udavio na Dugoj Obali, u godini duge sezone lova na haringe, kada je ovaj ovde ne}ko Birt bio tek bebac u suknjici." Tu Birt ponovo prosu ~aj, a Crnobradi se isceri, ali tetkica Guld nastavi neometano i pri~ala je sve do mraka.

Slede}eg dana Crnobradi je si{ao do keja, pa se postarao za izvaljenu dasku u svom brodu za ~iju popravku mu je izgleda trebalo mnogo vremena; kao i obi~no uvla~io je }utljive Satinjane u razgovor. "Pa koje je onda plovilo va{eg ~arobnjaka?" pitao je on.

"Ili je on jedan od onih maga koji ga spakuju u orahovu ljusku kada ga ne koriste?"

"Nee", re~e jedan tromi ribar. "Tamo je guri u pe}inu, pod bregom."

"Odvukao je brod kojim je do{ao gore u pe}inu?"

"Jest. Pravo guri. Ja pomago. Te`a neg olovo, ja{ta je bila. Do guri puna velkih kutija, a one su do guri pune silnih ~arolija, ka`e on. Te`a neg olovo, ja{ta je bila." I tromi ribar okrenu le|a, tromo uzdahnuv{i. Ne}ak tetkice Guld, koji je u blizini popravljao mre`u, di`e pogled sa posla i upita sa podjednakim nezanimanjem: "Dal' biste mo`da voleli da upoznate gospon Podbrdnog?"

Crnobradi uzvrati Birtov pogled. Prepredene crne o~i jedan dugi trenutak gledale su u iskrene plave; onda se Crnobradi nasme{i i re~e: "Da. Ho}e{ li da me odvede{ na taj breg, Birte?"

"Jesje, kad zavr{im sa ovim", re~e ribar. I kada je mre`a bila zakrpljena, on i Arhipela`anin dado{e se ulicama naselja prema visokom zelenom bregu nad njim. Ali dok su prelazili preko gradskog dobra, Crnobradi re~e: "Sa~ekaj ~as, prijatelju Birte.

Treba da ti ispri~am jednu pri~u, pre nego {to se sretnemo sa tvojim ~arobnjakom."

"Otpri~aj", ka`e Birt i seda u senku zimzelenog hrasta.

"Ta pri~a po~ela je pre stotinu godina, i jo{ nije gotova - iako }e skoro biti, vrlo skoro... U samom srcu Arhipelaga, tamo gde su ostrva gusta poput muva na medu, nalazi se ostrvce zvano Pendor. Gospodari Pendora behu mo}ni, u starim danima rata pre Lige.

Rezultati plja~ke, otmica i porezi slivali su se u Pendor i oni prikupi{e tamo silno blago, jo{ pre mnogo godina. A onda, odnegde iz Zapadnih Prostranstava, tamo gde se zmajevi legu po ostrvima od lave, jednog dana do|e veoma mo}an zmaj. Ne jedan od onih prekomerno naraslih gu{tera kakve vi, narod sa Spoljnih Prostranstava, zovete zmajevi, ve} ogromno, crno, krilato, mudro, prepredeno ~udovi{te, puno snage i prefinjenosti, i poput svih ostalih zmajeva zaljubljeno u zlato i drago kamenje vi{e od svega. On je ubio gospodara i njegove vojnike, a narod Pendora pobe`e no}u u brodovima. Svi su pobegli i ostavili zmaja sklup~anog u kulama Pendora. I tamo je ostao stotinu godina, vukao je ljuskavi trbuh preko smaragda, safira i zlatnika, izlaze}i jednom u godinu ili dve kada je morao da jede. Napadao je okolna ostrva u potrazi za hranom. Ti zna{ {ta zmajevi jedu?"

37

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Birt klimnu i re~e {apatom: "Device."

"Tako je", re~e Crnobradi. "Pa, to se nije moglo trpeti ve~no, ta pomisao da sedi na svem tom blagu. I tako, kada je Liga postala jaka, a Arhipelag nije bio toliko zauzet ratovima i piratstvom, odlu~eno je da se napadne Pendor, otera zmaj i uzmu zlato i dragulji za riznicu Lige. Ta Liga uvek bi htela novca. I tako se ogromna flota sakupila sa pedeset ostrva, a sedam maga stajalo je na provama sedam najja~ih brodova, pa su odjedrili do Pendora... Stigli su tamo. Iskrcali se. Ni{ta se nije micalo. Sve ku}e stajale su prazne, tanjiri po stolovima puni stogodi{nje pra{ine. Kosti starog gospodara i njegovih ljudi le`ale su na sve strane po dvori{tu zamka i po stepeni{tu. A odaje kule zaudarale su na zmaja. Ali nije bilo zmaja. Niti blaga, ni dijamanta veli~ine makovog zrna, ~ak ni kuglice srebra... Znaju}i da se ne mo`e odupreti sedmorici maga, zmaj je pobegao. Pratili su ga i otkrili da je otplovio do pustog ostrva na severu, po imenu Udrat; tu su mu sledili trag, i {ta su otkrili? Ponovo kosti. Njegove kosti - zmajeve. Ali nije bilo blaga. Neki ~arobnjak, neki neznani ~arobnjak odnegde, mora da se sukobio sa njim, sasvim sam, i porazio ga - a onda utekao sa svim blagom, pravo ispred nosa Lige!"

Ribar je slu{ao, pa`ljiv i bez ikakvog izraza.

"E sad, to mora da je bio mo}an ~arobnjak i prepreden, da najpre ubije zmaja, a drugo, da pobegne ne ostaviv{i traga. Gospodari i magi sa Arhipelaga uop{te nisu mogli da ga prate, niti odakle je do{ao, niti kuda se zaputio. Bili su spremni da odustanu. Bilo je to pro{log prole}a; ja sam bio na trogodi{njem putovanju do Severnih Prostranstava i vratio sam se otprilike u to vreme. A oni su me zamolili da im pomognem da na|u neznanog ~arobnjaka. To je bilo pametno od njih. Jer ja ne samo da sam ~arobnjak, kao {to mislim da su neki od ovda{njih klipana naslutili, ve} sam tako|e i naslednik gospodara Pendora. To blago je moje. Moje je, i zna da je moje. Te budale iz Lige nisu bile u stanju da ga na|u, jer ne pripada njima. Pripada ku}i Pendora, a veliki smaragd, Inalkil Zelenkamen, poznaje svog gospodara. Pogledaj!" Crnobradi podi`e {tap od hrastovine i glasno viknu: "Inalkile!" Vrh {tapa zasvetle zeleno, vilinskim zelenim sjajem, iskri~avom izmaglicom boje aprilske trave, a u istom trenutku {tap se na`e u ruci ~arobnjaka, krivio se, ugibao dok nije pokazivao pravo na padinu brega ispred njih.

"Sjaj nije bio toliko jak, daleko u Hevnoru", mrmljao je Crnobradi, "ali {tap je pokazivao kako treba. Inalkil je odgovarao kada sam ga zvao. Dragulj zna svog gospodara. A ja znam ko je lopov, i savlada}u ga. Mo}an je on ~arobnjak kada je mogao da nadvlada zmaja. Ali ja sam mo}niji. Ho}e{ li da zna{ za{to, klipane? Zato {to mu znam ime!"

Kako je glas Crnobradog postajao osorniji, Birt je delovao sve mra~nije i mra~nije, praznije i praznije; ali na to on se tr`e, zaklopi usta i upilji se u Arhipela`anina.

"Kako si to... saznao?" upita on vrlo lagano.

Crnobradi se isceri i ne odgovori.

"Crnom magijom?"

"Kako druga~ije?"

Birt je prebledeo i nije rekao ni re~.

38

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Ja sam gospodar Pendora, klipane, i ima}u zlato koje su moji oci izvojevali, dragulje koje su moje majke nosile, i Zelenkamen! Jer oni su moji. A sad, mo`e{ da ispri~a{ ~itavu pri~u tupanima iz naselja kada pobedim tog ~arobnjaka i odem. ^ekaj ovde. Ili mo`e{ da do|e{ i da gleda{, ukoliko se ne pla{i{. Nikada vi{e ne}e{ imati priliku da vidi{ velikog ~arobnjaka na vrhuncu mo}i." Crnobradi se okrete i ne osvr}u}i se po|e krupnim koracima uz breg prema ulazu u pe}inu.

Veoma lagano, Birt ga je sledio. Na dobrom rastojanju od pe}ine on stade, sede ispod glogovog stabla, pa je gledao. Arhipela`anin se zaustavio; kruta, tamna figura usamljena na zelenom pregibu brega ispred razjapljenih usta pe}ine, stajao je savr{eno mirno. Odjednom, on zamahne {tapom iznad glave, a smaragdni sjaj zablista nad njime dok je vikao: "Kradljiv~e, kradljiv~e blaga pendorskog, istupi!"

Iz unutra{njosti pe}ine za~uje se lomljava, kao da je ispu{tena grn~arija, i napolje izbije mnogo pra{ine. Upla{en, Birt se {}u}uri. Kada je ponovo digao pogled on vide kako Crnobradi jo{ nepokretno stoji, a na ulazu u pe}inu, pra{njav i ra{~upan, stajao je gospodin Podbrdni. Delovao je sitno i jadno, pal~evi na nogama bili su mu okrenuti prema unutra kao i obi~no, kratke, krive noge bile su mu u pripijenim pantalonama i nije imao {tap - nikada ga nije imao, odjednom pomisli Birt. Gospodin Podbrdni progovori: "Ko si ti?" re~e on {u{kavim, tihim glasom.

"Ja sam gospodar Pendora, lopove, i do{ao sam da uzmem svoje blago!"

Na to, gospodin Podbrdni lagano postade rumen, kao {to je to uvek ~inio kada bi ljudi bili grubi prema njemu. Ali onda postade druga~iji. Postade `ut. Kosa mu se nakostre{i, on ispusti grleni urlik - i bio je `uti lav u skoku niz brdo prema Crnobradom, blistavih belih o~njaka.

Ali Crnobradi vi{e nije stajao tamo. Gigantski tigar, boje no}i i munje, polete da presretne lava...

Lava nestade. Podno pe}ine odjednom je stajao visoki lug stabala, crn na zimskom suncu. Tigar, zaustaviv{i se u pola skoka upravo pre nego {to }e uleteti u senku drve}a, planu usred vazduha, preobrazi se u ognjeni jezik koji suknu prema suvim, crnim gran~icama...

Ali tamo gde je stajalo drve}e nagli vodopad briznu iz padine; luk srebrnaste, zapenu{ane vode zagrmeo je prema vatri. Ali vatre nestade...

Samo na trenutak pred ribarevim zapiljenim o~ima dizala su se dva brega - onaj zeleni, koga je znao, i novi, goli, sme|i bre`uljak spreman da upije hitri vodopad. To pro|e toliko `ustro da natera Birta da trepne, a kada je trepnuo on ponovo trepnu, pa jeknu, jer ono {to je sada video bilo je daleko gore. Tamo gde je bio vodopad uzdizao se zmaj. Crna krila zamra~ila su ~itav breg, ~eli~ne kand`e pru`i{e se grabljivo, a sa tamnih, ljuskavih, razjapljenih usana briznu{e vatra i para.

Pod ~udovi{nim stvorenjem stajao je Crnobradi i smejao se.

"Poprimi koji god ho}e{ oblik, mali gospodine Podbrdni!" za~ikavao je on.

"Uvek ti mogu uzvratiti. Ali ova igra postaje zamorna. @elim da pogledam svoje blago, Inalkila. A sada, veliki zmaju, mali ~arobnja~e, uzmi pravo obli~je. Zapovedam ti mo}ima tvog istinskog imena - Jevode!"

39

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Birt nije mogao da se mrdne, ~ak ni da trepne. [}u}urio se i zapiljio, hteo to ili ne. Video je kako se crni zmaj nadnosi u vazduhu iznad Crnobradog. Vide kako vatra li`e poput mnogih jezika iz krlju{tavih ~eljusti, mlaz pare iz crvenih nozdrva. Vide kako lice crnobradog postaje belo, belo poput krede, a usne uokvirene bradom tresle su mu se.

"Ime ti je Jevod!"

"Da", re~e siloviti, hrapavi, siktavi glas. "Moje pravo ime je Jevod, a moje pravo obli~je je ovo obli~je."

"Ali zmaj je ubijen - na{li su zmajeve kosti na ostrvu Udrat..."

"Bio je to drugi zmaj", re~e zmaj, a onda se obori poput sokola, ispru`enih kand`i. A Birt zatvori o~i.

Kada ih je otvorio, nebo je bilo vedro, padina brega prazna, izuzev crvenkastocrnkastog uga`enog mesta i nekolicine tragova kand`i u travi.

Ribar Birt di`e se na noge i potr~a. Pretr~ao je gradsko dobro teraju}i ovce levo i desno, pa pravo ulicom naselja do ku}e Palaninog oca. Palani je bila u vrtu i plevila dragoljube. "Po|i sa mnom!" prodah}e Birt. Zablenula se u njega. On je dograbi za zglavak i odvu~e za sobom. Malo je cikala, ali se nije opirala. Otr~ao je sa njom pravo do keja, ugurao je u svoju ribarsku {alupu, Kraljevnu, razvezao prihvatno u`e, uzeo vesla i dao se na veslanje poput demona. Poslednje {to je ostrvo Satins videlo od njega i Palani bilo je jedro Kraljevne koje je nestajalo u smeru najbli`eg ostrva prema zapadu.

Seljani su mislili kako nikada ne}e prestati da govore o tome kako je Birt, ne}ak tetkice Guld izgubio razum i odjedrio sa u~iteljicom istog onog dana kada je trgovac Crnobradi nestao bez traga i ostavio za sobom sve perje i |in|uve. Ali ipak su prestali da govore o tome, tri dana kasnije. Imali su da govore o drugim stvarima kada je gospodin Podbrdni najzad izi{ao iz svoje pe}ine.

Gospodin Podbrdni zaklju~io je da, po{to njegovo pravo ime vi{e nije tajna, mo`e ba{ da se okane i preru{avanja. Hodanje je bilo mnogo te`e od letenja, a osim toga bilo je davno, davno kada se poslednji put dobro najeo.

DOBAR TRIP Ova pri~a objavljena je u vreme kada su mediji bili prepuni razgovora o drogi, a odgovor na to bio je da sam poku{ala da zaradim pare na vru}oj temi. To mi je delovalo sme{no, kada se uzme moja nepogre{iva nadarenost da proma{im sve redom brodove na koje se ukrcavaju ljudi od mode - a tako|e i sa ta~ke gledi{ta ~injenice da je, na neki na~in, poenta ove pri~ice da Luis ne ide na hemijski trip, ve} odlazi tamo na sopstveni pogon... uz malu pomo} svoje prijateljice.

Ali nije to ni pri~a protiv droge. Moje jedino sna`no mi{ljenje u vezi sa drogama (trava, halucinogeni, alkohol) jeste protiv zabrana, a za obrazovanje. Moram da priznam da se ljudi koji {ire sopstvenu svest `ivljenjem, a ne uzimanjem hemikalija obi~no vra}aju sa mnogo zanimljivijim izve{tajima o tome gde su boravili. Ali i sama sam zavisnik (duvan) i bilo bi ba{ luckasto kada bih poku{avala da nekom pevam hvalospeve ili ga osu|ujem zbog sli~ne zavisnosti.

40

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Kada je progutao stvar, znao je da nije trebalo da proguta stvar, znao je to za sigurno, znao kao {to voza~ dobro zna kamion koji nale}e pravo na njega sa 70 milja na sat: iznenada, iz dubine du{e, kona~no. Grlo mu se zatvorilo, solarni pleksus zgr~io poput morske sase, ali prekasno. Poletelo je niz tunel, mrvuljak mrkog slatki{a, kapljica acida, lopta kiseline, sivonjski smotuljak snage, progrizao je za sobom malu, izgorelu stazu u`asa ~itavim putem niz njegov jednjak, kao kad odjednom proguta{ otrovnog pu`a. U`as je bio ono {to ne valja. Pla{io se, nije to znao, a sada je bilo prekasno. Ne smete dozvoliti sebi da se pla{ite. Strah sve ufleka i {alje onu manjinu, onu nesre}nu manjinu, pravo u dilkarnicu da se gr~e po uglovima i ne zbore ni re~...

Nema ~ega da se pla{ite izuzev samoga straha.

Da, ser. Da, ser, gospodine Ruzvelte, gospodine.

Prava stvar je opustiti se. Misli lepe misli. Ako ne mo`e{ izbe}i silovanje...

Gledao je kako Ri~ Haringer otvara mali smotuljak (precizno ga sa~inilo i higijenski upakovalo par tipova koji su se provukli kroz srednjo{kolski kurs hemije oprobanom ameri~kom metodom slobodnog preduzetni{tva, razume se, nezakonitom, ali to nije ni{ta neobi~no u Americi gde je toliko malo toga legalno da ~ak i beba mo`e biti nezakonita) i guta malog kiselog pu`a sa formalnim i odre{itim u`ivanjem. Ako ne mo`e{ izbe}i silovanje, opusti se i u`ivaj. Jednom nedeljno.

Samo, da li je i{ta neizbe`no izuzev smrti? ^emu opu{tanje, ~emu u`ivanje?

Bori}e se. Ne}e i}i na lo{ trip. Bori}e se protiv droge svesno i odlu~no, ne u panici ve} usredsre|eno, pa da vidimo ko }e da pobedi. U ovom uglu LSD/alfa, 100 mikrograma, papirni omot, tibetanski vihor; a u ovom uglu, dame i gnuspodo, L.S.D./lik. akad, Mr, 166 funti, cmizdravac iz Sonome, nosi bele ga}ice, crvene torbice i plave kese ispod o~iju. Pu{tajte me odavde, pu{tajte me odavde! Gong!

Ni{ta se nije desilo.

Luis Sidni Dejvid, ~ovek bez prezimena, jevrejski Kelt, prite{njen u svom uglu, oprezno se obazre. Sva tri njegova kompanjona delovali su normalno, u `i`i, mada izvan doma{aja. Nisu imali oreole. D`im je le`ao na opakom krevetu-sofi i ~itao Ramparts, mo`da je ma{tao da tripuje do Vijetnama, ili do Sakramenta. Ri~ je delovao apati~no, uvek je delovao apati~no, ~ak i kada se u parku servirao besplatni ru~ak, a Aleks u{timavao gitaru. Beskrajno zadovoljstvo akorda. Srebrna struna, gorda. Sursum corda.

Kad ve} {e}ka gitaru sa sobom, za{to nije nau~io da ne{to i odsvira? Ne. Nerviranje je znak gubitka samokontrole: potisni ga. Potisni sve. Cenzura, cenzura. Borite se, momci, borite!

Luis ustaje, uz zadovoljstvo prime}uje spretnu lako}u svojih reakcija i savr{enost ose}aja za ravnote`u, i sipa ~a{u vode na opakom lavabou. Dla~ice iz brade, ispljunuti kolgejt, r|a i ostaci rotkvica, gre{ni lavabo. Lavabo mali, al' je zato moj. Zbog ~ega je `iveo u toj rupi? Zbog ~ega je pozvao D`ima, Ri~a i Aleksa da do|u i tu podele sa njim svoje kocke {e}era? Bila je dovoljno va{ljiva i bez toga da bude pu{ionica opijuma. Uskoro }e biti pretrpana nepokretnim telima, o~i }e ispadati poput klikera i kotrljati se ispod kreveta da se pridru`e pra{ini i op{toj propasti narogu{enim tamo. Luis

41

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra odnese ~a{u vode do prozora, popi polovinu i po~e blago da sipa ostatak oko korenova drvca masline u krpljenoj saksiji od deset centi. "Da te ~astim pi}em", re~e on, izbliza zagledan u drvo.

Bilo je visoko pet in~a, ali je veoma li~ilo na deblo masline, ~vornovato i vreme{no. Bonsai. Banzai! Ali gde je satori? Gde je smisao, oboga}enje, svi oblici, boje i zna~enja, poja~anje percepcije stvarnosti? Koliko treba toj prokletoj stvari da proradi?

Pred njim je po~ivalo stablo masline. Ni{ta manje, niti vi{e. Nepoja~ano, bezna~ajno.

Ljudi vi~u mir, mir, ali mira nema. Nema dovoljno stabala masline da ih svi obilaze, usled eksplozije populacije ljudske vrste. Da li je to bila Percepcija? Ne, svaki nedrogirani bu}oglavac mogao bi to da pojmi. O do|i, otrove, zatruj me. Do|i, halucinacijo, do|i, tako da mogu da se borim protiv tebe, da te odbijam, pori~em te, izgubim bitku i poludim, nemo.

Kao Izobel.

Zbog toga je `iveo u toj rupi, i zbog toga je pozvao ovamo D`ima, Ri~a i Aleksa, zbog toga je po{ao na trip sa njima, turisti~ko krstarenje, praznik u slikovitom starom Edginu. Poku{avao je da pristigne `enu. Ono najte`e kad posmatra{ sopstvenu `enu kako ludi jeste {to ne mo`e{ sa njom. Ona kora~a dalje i dalje, ne osvr}e se, dugi put u }utanje. Lira ostaje nema, a i psihijatri su la`ovi. Ostaje{ iza staklenog zida svoje normalnosti poput nekog na aerodromu {to posmatra survavanje. Vi~e{: "Izobel!" Ni{ta nije ~ula. Avion se sru{io u ti{ini. Nije mogla da ~uje kako joj doziva ime. Niti je mogla da mu govori. Sada su zidovi koji su ga razdvajali od nje bili od gline, vrlo ~vrsti, a on je mogao da ~ini {ta ga je volja sa sopstvenom staklenom ba{tom normalnosti. Da baca kamenje. Baca alfu. Cangr, tras.

LSD/alfa ne}e te oterati u ludilo, razume se. ^ak ti i ne razdre{i hromozome.

Naprosto otvara vrata prema vi{oj stvarnosti. Isto tako i shizofrenija, pretpostavljao je, ali nevolja sa njom je da nisi mogao da govori{, nisi mogao da op{ti{, nisi mogao da ka`e{ {ta.

D`im spusti Ramparts. Sedeo je dostojanstveno i duboko udisao. Ima on da se sna|e sa stvarno{}u kako valja, kao lama, ~ove~e. Bio je pravi vernik i `ivot mu je sada bio usredsre|en na iskustvo sa LSD/a-om kao {to se verski mistik usredsredi na misti~nu disciplinu. Samo, mo`e{ li da se tako dr`i{ jednom nedeljno godinama? U tridesetoj? ^etrdeset drugoj? [ezdeset tre}oj? To je stra{na monotonija i odbojnost prema `ivotu; bi}e ti potreban manastir. Jutrenje, none, ve~ernja, ti{ina, okolo zidovi, veliki, ~vrsti zidovi od cigle. Da zadr`e napolju ni`u stvarnost.

Hajde, halucinogene, pre|i na stvar. Halucinogeneri{i, halucinogenizuj. Razbij stakleni zid. Povedi me na trip tamo kuda mi je `ena oti{la. Nestala osoba, stara 22 godine, vis. 5 st. 3 pal, te`. 105 fnt, kosa sme|a, rasa ljudska, pol `enski. Nikada nije bila brz hoda~. Odvedi me tamo kuda je oti{la... Ne. Sam }u oti}i tamo, re~e Luis Sidni Dejvid. Dovr{io je izlivanje vode u tankim mlazevima oko korenja stabalca masline i podigao pogled, zagledao se kroz prozor. A tamo, kroz zamrljano staklo, video se Maunt Hud, udaljen ~etrdeset milja, visok dve milje, vulkanska kupa obdarena dostojanstvenom simetrijom tipi~nom za vulkanske

42

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra kupe, neaktivan ali ne slu`beno uga{en, pun snenih vatri i okru`en sopstvenom atmosferom i klimom druga~ijom nego ona na manjim visinama: sneg i prozra~na svetlost. Zbog toga je `iveo u ovoj rupi. Jer kad pogledate kroz njen prozor, onda vidite vi{u stvarnost. Vi{u za jedanaest hiljada stopa.

"Neka sam proklet", re~e Luis glasno, ose}aju}i da je bio na ivici i granici spoznaje ne~ega zaista bitnog. Ali taj ose}aj imao je prili~no ~esto, bez hemijske pomo}i. U me|uvremenu, bila je tu planina.

Mnogo prljav{tine, autoputeva i monta`nih uredskih zgrada, oblakodera, zone katastrofe od gradili{ta i neonski slonovi {to peru neonska kola ta~kastim pljuskovima neona prostirali su se izme|u njega i planine, a osnovica joj je bila skrivena skupa sa padinama u bledi smog, tako da je vrh lebdeo.

Luis oseti sna`an poriv da zapla~e i glasno izgovori `enino ime. Potisnuo je taj poriv, kao {to je ~inio ve} tri meseca, jo{ od maja, kada ju je odveo u sanatorijum, posle meseci }utanja. U januaru, pre nego {to je }utanje po~elo, mnogo je plakala, nekim danima po ~itav dan, a on je po~eo da se u`asava od suza. Najpre suze, zatim }utanje.

Ni{ta dobro. O Bo`e, izbavi me odavde! Luis popusti, prestade da se bori protiv nedodirljivog neprijatelja i po~e da preklinje da bude oslobo|en. Ube|ivao je drogu u svom krvotoku da deluje, da u~ini ne{to, da mu dopusti da se zapla~e, da vidi boje, da pomahnita, bilo {ta.

Ni{ta se nije doga|alo.

Dovr{io je izlivanje vode u tankim mlazevima oko korenja maslinovog stabalca i digao pogled po sobi. Bila je vla`na, ali prostrana, i imala je dobar vidik prema Maunt Hudu, a vedrim danima i prema umnja~kom vrhu Maunt Adamsa. Ali ovde se ni{ta nije moglo dogoditi. Ovo je bila ~ekaonica. On podi`e mantil sa slomljene stolice i izi|e.

Bio je to dobar mantil, postava od jagnje}e vune, kapulja~a i tome sli~no; njegova sestra i majka udru`ile su se da mu ga dobave za Bo`i}, naterav{i ga da se ose}a kao R. R. Raskoljnikov. Ali danas nije nameravao da ubija matore zelena{ice. ^ak ni da ispipava teren. Na stepenicama obi{ao je molere i zidare sa merdevinama i kofama, njih trojicu, i{li su da mu srede sobu, ljudi miroljubivih lica, sve`ih pogleda u ~etrdesetim i pedesetim godinama. Jadni kopilani, {ta li }e da rade sa lavaboom? sa tri alfike, Ri~om, D`imom i Aleksom, koji se nektarom hrane i ispijaju mleko raja? sa njegovim bele{kama o LeNotru, Olmstedu i Meklarenu, sa njegovih ~etrnaest funti fotografija japanske doma}e arhitekture, njegovim Sabranim delima Teodora Sterd`ena uvezanim u senzacionalni karton, nedovr{eno platno 8 x 10 stopa sa prikazom iznurenog akta slikareve prijateljice ~ija je rent-a-kar kompanija ka~ila njegove slike, Aleksovom gitarom, maslinovim drvcem, pra{inom i o~nim jabu~icama ispod kreveta? To je bio njihov problem. On si|e niz stepenice ku}e sa stanovima za izdavanje koje su se ose}ale na matorog ma~ora i ~u kako mu pe{a~ke ~izme sr~ano trupkaju. Ose}ao je kao da se sve to ve} desilo nekada ranije.

Bilo mu je potrebno dugo da izi|e iz grada. Budu}i da je javni saobra}aj bio zabranjen za ljude u njegovom stanju, razume se, nije mogao da uzme gre{amski autobus koji bi mu u{tedeo mnogo vremena, jer bi ga proveo kroz predgra|a i na pola puta do

43

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra tamo. Ali imao je na raspolaganju more vremena. Letnje ve~e osta}e svetlo; na to je mogao da ra~una. Milosrdni i slatki po svojoj du`ini su sumraci na geografskoj {irini na pola puta izme|u ekvatora i pola: nema tropskih monotonija, nema arkti~kih apsoluta, ve} zime dugih senki i leta dugih sutona: gradacije i prilago|avanja blistavila, oslabljenja jasno}e, prefinjenosti i ugodnosti svetlosti. Deca su jurcala po zelenim parkovima Portlanda i niz duge bo~ne ulice, sva zajedno u~esnici jedne jedine velike igre po ~itavom gradu, igre mladosti. Tek tu i tamo po koje dete i{lo je samo, igralo se usamljenosti, za ve}e uloge. Neka deca ro|eni su kockari. Par~ad otpadaka {u{tala je po slivnicima kada bi ga, tu i tamo, pokrenuo vru}i vetar. Iz daljine, iznad grada ~uo se silni, turobni zvuk, kao da lavovi ri~u po kavezima, hodaju, {ibaju zlatne bokove repovima sa zlatnom ki}ankom i ri~u, ri~u. Sunce je za{lo, negde na zapadu iznad krovova, ali ne za planinu koja je i dalje plamtela belom vatrom daleko i u visini. Kada je Luis napustio grad i po{ao kroz prijatni predeo, brdovit i sa dobro odr`avanim farmama, vetar po~e da miri{e na vla`nu zemlju, sve`e, slo`eno, kao {to }e sve vi{e ~initi kako no} napreduje; pored Sandija bila je tmina pod velikom, sve gu{}om {umom na padinama koje su postajale okomitije. Ali imao je more vremena. Nad njim i ispred njega vrh je stajao beo, slaba{no zabojen kajsijom na suncu. Dok se peo dugim, strmim putem, ponovo i zatim ponovo izbijao je iz mra~nih {uma u zalive `ute prozra~nosti.

Nastavio je dok se nije na{ao nad {umom i nad tminom, u visinama gde je bilo samo snegova i kamena, vazduha i prostrane, bistre, trajne svetlosti.

Ali bio je sam.

To nije bilo u redu. Nije bio sam kada se to dogodilo. Trebalo je da se sretne sa - bio je sa - gde?

Nema skija, nema krplji, ~ak ni unutra{nje gume. Da sam ja ne{to zadu`en za ovaj predeo, Bo`e, napravio bih tu jednu stazu. @rtvovanje veli~anstvenosti radi pogodnosti? Ali samo jednu stazicu. Nikakva {teta. Tek mala pukotina u zvonu slobode.

Samo malo curkanje u brani, fitilj na bombi, crv u mozgu. O, luda moja devoj~ice, moja zanemela ljubavi, `eno moja koju sam prodao u ludnicu jer nisi htela da ~uje{ kad govorim, Izobel, do|i, spasi me od sebe! Peo sam se za tobom preko svih staza i sada stojim ovde sam: vi{e nemam kuda.

Dnevna svetlost zamre i belina snega zamuti se. Na istoku, iznad beskrajnih mra~nih venaca, {uma i bledih jezera okru`enih bregovima, sjao je Saturn, blistav i saturnovski naburen.

Luis nije znao gde se nalazi koliba; negde na granici {ume, ali ve} je bio iznad granice {ume. Ne}e silaziti. U visine, u visine. Excelsior! Mladi} koji je sred snega i leda nosio steg sa slede}im neobi~nim ispisom: U POMO] U POMO] JA SAM ZAROBLJENIK VI[E STVARNOSTI. Peo se padinama neispetim, neza~e{ljanim, i dok se peo plakao je. Suze su mu gmizale niz lice dok je gmizao uz planinsko lice.

Veoma visoka mesta su jeziva, samotna u sutonu.

Svetlost vi{e nije ostajala sa njim. Vi{e nije imao more vremena. Vreme mu je isteklo. Zvezde izi|o{e i gledale su ga o~i u o~i preko provalije tmine kad god bi skrenuo pogled sa ogromne, bele, podignute ravnice, vi{e ravni na koju se peo. Sa obe njegove

44

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra strane bila je provalija sa po par zvezda unutra. Ali sneg je zadr`avao sopstvenu hladnu svetlost, a on je nastavljao da se penje. Prisetio se staze kada je nai{ao na nju, Bog, dr`ava ili on sam ipak je stavio stazu na planinu. Skrenuo je desno i ispalo je leva~ki.

Okrenuo se levo i ukopao u mestu. Nije znao kuda da krene, drhtav od hladno}e i straha on glasno krikne smrtno belom vrhu nad sobom i crnom mestu izme|u zvezda ime svoje `ene: "Izobel!"

Do{la je stazom iz tame. "Po~ela sam da se brinem za tebe, Luise."

"Oti{ao sam dalje nego {to sam nameravao", re~e Luis.

"Ovde gore toliko dugo ostaje svetlo da nekako pomisli{ da }e tako do ve~nosti..."

"Tako je. Izvini {to sam te zabrinuo."

"Oh, nisam bila zabrinuta. Zna{ ve}. Usamljena. Pomislila sam da te je mo`da noga usporila. Je li bilo dobro pe{a~enje?"

"Spektakularno."

"Povedi me sutra sa sobom."

"Zar ne u`iva{ u skijanju?"

Zavrtela je glavom. "Ne bez tebe", promrmljala je, posti|enog lica. Krenuli su nalevo niz stazu, ne prebrzo. Luis je jo{ lako hramao zbog istegnutog mi{i}a koji ga je skinuo sa skija poslednja dva dana, a bilo je mra~no i nije bilo razloga za `urbu. Dr`ali su se za ruke. Sneg, svetlost zvezda, mir. Vatra pod nogama, tmina okolo; pred njima, svetlost ognji{ta, pivo, krevet. Sve u svoje vreme. Neki, ro|eni kockari, uvek }e birati da `ive na padini vulkana.

"Kada sam bila u sanatorijumu", re~e Izobel i zastade, tako da je i on stao i vi{e se nije ~uo ~ak ni zvuk njihovih ~izama po suvom snegu, ba{ nikakav zvuk osim mekog zvuka njenog glasa, "sanjala sam ne{to kao ovo. Stra{no kao ovo. Bio je to... najbitniji san koji sam imala. Pa ipak, ne mogu da ga se prisetim jasno - nikada to nisam bila u stanju, ~ak ni na terapiji. Ali bilo je poput ovoga. Ova ti{ina. Ose}aj da si u visini. Ti{ina iznad svega... iznad svega. Bilo je toliko tiho da bi, da sam ne{to rekla, i ti mogao to da ~uje{. Znala sam to. Bila sam sigurna. I u snu mislim da sam ti izgovorila ime i ti si mogao da me ~uje{ - odgovorio si mi..."

"Reci mi ime", pro{apta on.

Okrenula se i pogledala ga. Nije bilo ni {uma na planini ili izme|u zvezda. Ona mu izgovori ime.

On odvrati rekav{i njeno, a onda je zagrli; oboje su drhtali.

"Hladno je, hladno je, moramo da si|emo."

Nastavili su, po svom zategnutom u`etu izme|u spolja{njih i unutra{njih ognjeva.

"Vidi onu ogromnu zvezdu."

"Planetu. Saturn - Otac vreme."

"Pojeo je sopstvenu decu, zar ne", promrmlja ona, upijaju}i mu se u ruku.

45

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Svu osim jednog", odgovori Luis. Niz dugu, jasnu padinu pred sobom sada su u sivoj svetlosti zvezda videli masiv gornje kolibe, kule ski-lifta nejasne i tanu{ne i dugi potez nani`e kablova.

Ruke su mu bile hladne i on skinu na~as rukavice da pljesne jednom o drugu, ali bilo je to te{ko u~initi zbog ~a{e vode koju je dr`ao. Dovr{io je izlivanje vode u malim mlazevima oko korenja stabalca masline i spustio ~a{u pokraj krpljene saksije.

Ali ne{to mu je jo{ ostalo u ruci, smotano na dlanu poput pu{kice za srednjo{kolski zavr{ni ispit iz francuskog, que je fusse, que tu fussses, qu'il fût, mala i ulepljena znojem. Otvorio je {aku i prou~avao stvar izvesno vreme. Poruka. Od koga, za koga? Iz groba, za matericu. Mali smotuljak, zalepljen, sa 100 mg LSD/a na {e}eru.

Zalepljen?

Prisetio se, sasvim precizno i sve po redu, kako ga je otvorio, progutao stvar, se}ao se njenog ukusa. Se}ao se sa istom takvom precizno{}u i po redu i gde je bio od tada i znao je da jo{ nije bio tamo.

On pri|e D`imu koji je upravo izdisao dah koga je uvla~io kada je Luis po~eo da zaliva stabalce masline. Spretno i blago Luis gurnu smotuljak u d`ep D`imovog mantila.

"Ne}e{ sa nama?" upita D`im i nasme{i se blagim osmehom.

Luis zavrte glavom. "Utronjao se." Bilo je te{ko objasniti da se ve} vratio sa tripa koji nije napravio. Osim toga, D`im ga ne bi ~uo. Bio je tamo gde ljudi ne ~uju i ne umeju da odgovore, ogra|en sa svih strana.

"Sre}an trip", re~e Luis.

On uze ki{ni mantil (mrljavi puplin, bez postave od ov~ije ko`e, dr`' se, ~ekaj) i si|e niz stepenice, pa do ulice. Leto se okon~avalo, godi{nje doba menjalo. Padala je ki{a, ali jo{ nije bilo mra~no, a gradski vetar duvao je u sna`nim, sve`im naletima koji su mirisali na vla`nu zemlju, {ume i no}.

STVARI Dejmon Najt, 'editor mirabilis', najpre je publikovao ovu pri~u u jednoj svesci 'Orbite', pod naslovom 'Kraj'. Ne se}am se kako smo do{li do toga, ali podozrevam da je pomislio da 'Stvari' previ{e zvu~e poput ne~ega {to vidite na televiziji u jedan posle pono}i, sa ljubi~astim pipcima. Ali vratila sam im se jer - bar posle ~itanja tog psihomita - on daje onaj pravi naglasak. Stvari koje upotrebljava{; stvari koje poseduje{ i kojima si posednut; stvari kojima gradi{ - cigle, re~i. Njima gradi{ ku}e, gradove i nasipe. Ali gra|evine se ru{e, nasipi te ne mogu prevesti ~itavim putem. Postoji izvestan bezdan, provalija, poslednji korak koji se mora napraviti.

Stajao je na obali mora zagledan preko duge linije pene tamo daleko gde su se Ostrva uzdizala ili tek naslu}ivala. Tamo, re~e on moru, tamo po~iva moje kraljevstvo.

More njemu re~e ono {to more govori svakome. Dok mu se ve~e primicalo iza le|a

46

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra preko vode, linija pene bledela je, a vetar zamirao, a vrlo daleko sjala je mo`da zvezda, mo`da svetiljka ili njegova `elja za svetiljkom.

Uspeo se ponovo ulicama grada u kasni suton. Trgovine i kolibe njegovih suseda sada su delovale prazno, ra{~i{}eno, pospremljeno, zapakovano u pripremi za kraj. Ve}ina ljudi bila je na Narikanju u Dvorani Visova ili dole u poljima sa Mahnitima.

Ali Lif nije bio u stanju da ra{~isti i pospremi; njegova roba i vlasni{tvo bili su prete{ki da ih baci, pretvrdi da ih slomi, prehladni da ih spali. Samo vekovi su ih mogli razoriti.

Gde god bili nagomilani, ispu{teni ili ba~eni, obrazovali su ono {to je moglo biti, ili je izgledalo kao da jeste, ili bi jo{ moglo biti, grad. I zato nije ni poku{ao da se otarasi svojih stvari. Dvori{te mu je i dalje bilo nagomilano i pretrpano ciglama, hiljadama i hiljadama cigala koje je sam izradio. Pe} ciglane stajala je hladna, ali spremna; burad gline, suvog materijala za malter i kre~a, vedra sa obranicama, kolica i mistrije njegove struke, sve je bilo tu. Jedan prikan sa Staze Pisara pitao je uz prezriv sme{ak: ho}e{ da sagradi{ zid od cigle, pa da se sakrije{ iza kada kraj do|e, ~ove~e?

Drugi sused na putu gore prema Dvorani Visova jedno vreme piljio je u te nizove, gomile, tovare i hrpe valjano oblikovanih, valjano ispe~enih cigala, blago crvenkasto zlatnih u zlatu popodnevnog sunca i najzad uzdahnuo sa njihovom te`inom na srcu: stvari, stvari! Otresi se stvari, Life, te te`ine koja te vu~e nani`e! Po|i s nama iznad sveta kome do|e kraj!

Lif je podigao ciglu sa hrpe, stavio je na mesto u nizu i posti|eno se nasme{io.

Kada su svi pro{li, nije ni oti{ao do Dvorane niti je pomagao pri uni{tavanju polja i ubijanju `ivotinja, ve} je si{ao do pla`e, kraja sveta koji je do{ao do kraja, iza koga se pru`ala samo voda. Sada, ponovo u ku}i u svom ciglarskom dvori{tu, sa mirisom soli u ode}i i lica vrelog od morskog vetra, i dalje nije ose}ao ni smeh i ru{ila~ko o~ajanje Mahnitih, niti vrtoglavo i narika~ko o~ajanje posve}enika Visova; ose}ao je prazninu; ose}ao je glad. Bio je te`ak ~ove~uljak i morski vetar na ivici sveta duvao je na njega ~itave ve~eri ne pokrenuv{i ga nimalo.

Hej, Life! re~e udovica sa Staze Tkalja, koja mu se ukr{tala sa ulicom par ku}a ni`e, - videh kako sti`e{ ulicom, a nigde ni `ive du{e jo{ od zalaska sunca, a sve je mra~nije i ti{e nego... Nije rekla od ~ega je grad bio ti{i, ve} je nastavila: jesi li ve~erao?

Upravo sam se spremala da izvadim pe~enje iz pe}i, a malecki i ja nikako ne}emo mo}i da pojedemo sve meso pre nego {to kraj do|e, u to nema sumnje, a mrzim da vidim kako se dobro meso baca.

Pa, mnogo vam hvala, ka`e Lif i ponovo navla~i kaput; i idu zajedno Stazom Zidara do Staze Tkalja, po mraku i kroz vetar {to bri{e ulicama sa mora. U udovi~inoj ku}i osvetljenoj svetiljskom, Lif se igrao sa bebom, poslednjom ro|enom u gradu, malim, debelim de~kom koji je tek u~io da stoji. Lif ga je podigao, a ovaj se nasmejao i preturio na le|a, dok je udovica postavljala hleb i vru}e meso na sto od gusto ispletene trske. Seli su da jedu, ~ak i beba, koja se dala na posao sa ~etiri zuba na tvrdoj kori hleba. - Kako to da nisi u Dvorani ili na poljima? pitao je Lif, a udovica odvrati, kao da je takav odgovor u njenim o~ima dovoljan: Oh, imam bebu.

47

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Lif se obazre po ku}ici koju je sagradio njen mu`, jedan od Lifovih polaga~a cigli. - Ba{ je dobro, re~e on. Nisam okusio meso jo{ od nekog doba pro{le godine.

Znam, znam! Ku}e se vi{e ne grade.

Nijedna, re~e on. Nijedan zid, ni koko{arnik, nema ~ak ni popravki. Ali tvoje tkanje, to se jo{ tra`i?

Da; ima ih koji `ele novu ode}u do samog kraja. Ovo meso kupila sam od Mahnitih koji su poklali ~itavo stado mog gospodara, a platila sam novcem dobijenim za par~e finog platna istkanog za haljinu gospodareve k}erke koju bi ova htela da nosi na kraju! Udovica ispusti mali, prezrivi, sa`aljivi frktaj i nastavi: ali sada vi{e nema lana i jedva da je preostalo ne{to vune. Nema vi{e {ta da se prede, niti da se plete. Polja su spaljena, a stada pobijena.

Da, re~e Lif dok je jeo dobro pe~enje. R|ava vremena, re~e on, najgora vremena.

A sada, nastavi udovica, odakle }e da dolazi hleb kada su polja spaljena? A voda, sada kada truju bunare? Zvu~im kao Narika~i tamo gore, zar ne? Poslu`i se, Life.

Prole}na jagnjetina je najlep{e meso na svetu, moj ~ovek uvek je tako govorio, sve dok ne bi do{la jesen, a onda je govorio da je svinjsko pe~enje najlep{e meso na svetu.

Hajde, odseci valjano par~e...

Te no}i, u svojoj kolibi pored ciglane, Lif je sanjao. Obi~no je spavao mirno poput samih cigala, ali te no}i lutao je i plutao ~itave no}i i stigao je do Ostrva, a kada se probudio, ona vi{e nisu bila pusta `elja i naga|anje: poput zvezde dok se dnevno svetlo smra~uje, znao ih je. Ali {ta ga je, u snu, prenelo preko vode? Nije leteo, nije kora~ao, nije zaronio pod vodu poput ribe; pa ipak, pre{ao je sivozelene ravnice i vetrom pokretane bre`uljke mora do Ostrva, ~uo je kako ga glasovi dozivaju i video je svetlosti gradova.

Dao se na razmi{ljanje kako ~ovek mo`e da pre|e vodu. Pomislio je na to kako trava plovi u potoku i video kako bi ~ovek mogao da napravi neku vrstu prostirke od pletene trske, pa da le`i na njoj i odguruje se rukama: ali prostrane tr{~are jo{ su se pu{ile tamo pored potoka, a sve gomile vrbovog pru}a kod korpara su spaljene. Na Ostrvima svoga sna video je trsku ili travu visoku pola stotine stopa, sa sme|im stabljikama debljim nego {to mogu ruke da mu obujme i svetom zelenog li{}a pru`enim prema suncu sa hiljada izdignutih gran~ica. Na tim stabljikama ~ovek bi mogao pre}i more. Ali takve biljke ne rastu u njegovoj zemlji, niti su ikada rasle; iako je u Dvorani Visova postojala dr{ka no}a napravljena od mra~ne, sme|e materije za koju se govorilo da poti~e od biljke koja raste u nekoj drugoj zemlji, a zove se drvo. Ali nije mogao da pre|e urlaju}e more na dr{ci no`a.

Podmazane ko`e mo`da bi plutale; ali {tavioci su bili besposleni ve} nedeljama, nije bilo ko`a na prodaju. Mogao bi da prestane da poku{ava da prona|e pomo}. Tog belog, vetrovitog jutra odneo je vedro za cigle i odgurao najve}a kolica do pla`e i polo`io ih u mirnu vodu lagune. Zaista su plutali, duboko uronjeni, ali kada bi na njih polo`io makar i te`inu jedne {ake prevrnuli bi se, napunili vodom, potonuli. Bili su previ{e laki, pomislio je.

48

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Vratio se uz liticu, pa kroz ulice, napunio kolica beskorisnim dobro napravljenim ciglama i odgurao te{ki teret dole. Budu}i da se toliko malo dece ra|alo tih poslednjih godina, nije bilo radoznale mlade`i oko njega koja bi zapitkivala {ta radi, iako su ga jedan ili dvojica Mahnitih, mamurni od sino}ne svetkovine uni{tenja, pogledali ispod oka sa mra~nih pragova preko blistavila vazduha. ^itav dan nosio je dole cigle i materijal za malter, a slede}eg dana, iako nije ponovo sanjao, po~eo je da pola`e cigle tamo do olujne pla`e marta, gde je pri ruci bilo mnogo ki{nice i peska da mu stegnu cement. Gradio je malu kupolu od cigle, okrenutu naopa~ke, zaobljenu, sa {iljatim krajevima poput ribe, sve od jednog jedinog niza cigli vrlo promu}urno polaganih u spiralu. Ukoliko {olja ili vedrica puna vazduha plove, za{to ne bi i kupola od cigle? A bila bi jaka. Ali kada se malter stegao i kada je, napregav{i {iroka ple}a, prevrnuo kupolu i odgurao je u penu obalskih talasa, ova se sve dublje i dublje zarivala u mokri pesak, zavla~ila se u dubinu poput prilepka ili pe{~ane krabe. Talasi su je napunili, i ponovo napunili kada ju je izvrnuo da se isprazni i najzad obalski talas zelenih ramena zahvati je belim, povla~e}im zamahom unazad, prevrnu, razbi na pojedina~ne cigle i potopi ih u nemirni, raskva{eni pesak. Lif je samo stajao, mokar sve do vrata, bri{u}i slani vodeni prah iz o~iju. Prema zapadu nije se pru`alo ni{ta izuzev talasa koji su se razbijali i ki{nih oblaka. Ali bila su tamo. Poznavao ih je, sa travama deset puta vi{im od ~oveka, divljim zlatnim poljima po kojima grabulja vetar sa mora, belim gradovima, brdima belih vrhova iznad mora; i glasovima dozivanja pastira na bregovima.

Graditelj sam, ne pluta~, re~e Lif kada je sa svih strana sagledao sopstvenu glupost. Pa je tvrdoglavo izi{ao iz vode i uz stazu na litici i po ki{nim ulicama da dogura nova kolica cigli.

Prvi put posle nedelju dana oslobo|en budalastog sna o plivanju, on primeti da Ulica ko`arska deluje napu{teno. [tavionica je bila zasuta otpacima i prazna. Radnje zanatlija po~ivale su poput niza malih, crnih, razjapljenih usta, a prozori spava}ih soba nad njima bili su slepi. Na kraju staze stari obu}ar spaljivao je, uz grozan zadah, hrpicu novih, neno{enih cipela. Pored njega ~ekao je magarac, osedlan, stri`u}i u{ima na smrdljivi dim.

Lif produ`i i napuni kolica ciglama. Ovaj put, dok ih je kotrljao dole, odupiru}i se potezanju kolica na strmim ulicama, zamahuju}i svom snagom ple}ima ne bi li odr`ao ravnote`u njihovog kretanja na zavojitoj stazi na litici na putu prema pla`i, sledilo ga je par ljudi iz grada. Jo{ dvojica ili trojica sa Staze Pisara sledili su njih, kao i nekoliko drugih sa ulica oko tr`nice, tako da se do trenutka kada se ispravio, dok mu je morska pena {u{tala na golim, crnim stopalima, znoja hladnog na licu, mala gomila nanizala du` dubokog jednostrukog traga njegovih kolica na pesku. Imali su `udno, neute{no dr`anje Mahnitih. Lif nije obra}ao pa`nju na njih, iako je bio svestan da je udovica sa Staze Tkalja na litici i da gleda upla{enog lica.

Odgurao je kolica u more dok mu voda nije bila do prsa, izru~io cigle i izleteo skupa sa velikim talasom, kloparavih kolica punih pene.

Neki Mahniti ve} su se razilazili po pla`i. Visoki tip iz grupe sa Staze Pisara lenjo mu pri|e i re~e uz osmejak: za{to ih ne baca{ sa vrha litice, ~ove~e?

49

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Onda bi samo pale na pesak, re~e Lif. A ti `eli{ da ih potopi{. Vrlo dobro. Zna{, me|u nama je bilo nekih koji su mislili da gradi{ ne{to ovde dole! Nameravali su da te pretvore u cement. Samo ti dr`i te cigle na mokrom i hladnom, ~ove~e.

Isceren, pisar od{eta, a Lif po|e uz liticu po novi tovar.

Do|i na ve~eru, Life, re~e udovica sa vrha litice zabrinutim glasom; bebu je privila uz sebe da je za{titi od vetra.

Ho}u, re~e on. Done}u veknu hleba; ostavio sam na stranu par komada pre nego {to su pekari oti{li. Nasme{io se, ali ona nije. Dok su se zajedno peli ulicama, ona upita: da li baca{ svoje cigle u more, Life?

On se od srca nasmeja i odgovori da.

Izraz njenog lica mogao je predstavljati olak{anje, a mogao je predstavljati i tugu; ali tokom ve~ere u njenoj ku}i osvetljenoj svetiljkom bila je tiha i laka kao uvek, pa su pojeli sir i ustajali hleb u dobrom raspolo`enju.

Slede}eg dana nastavio je da nosi cigle, tovar za tovarom, a ako su ga Mahniti posmatrali, mislili su da je zauzet njihovom sopstvenom vrstom posla. Pla`a se postepeno spu{tala prema dubinama, tako da je mogao da nastavi gradnju, a da nikada ne radi nad vodom. Po~eo je tokom oseke, tako da mu delo nikada ne bi bilo otkriveno.

Tokom plime bilo je te{ko bacati cigle i poku{avati re|anje u grubom nizu dok mu je ~itavo more vrelo u lice i grmelo nad glavom, ali je svejedno nastavljao. Predve~e je doneo duge gvozdene {ipke i osigurao ono {to je sagradio, jer je bo~na struja te`ila da mu potkopa nasip nekih osam stopa od po~etka. Osigurao se da ~ak i vrhovi {ipki budu pod vodom u vreme oseke, tako da nijedan Mahniti ne posumnja da se stvara ispunjenje.

Par starijih ljudi prilikom silaska sa narikanja u Dvorani Visova pro|e pored njega dok je zveketao i kloparao praznim kolicima kamenitim ulicama po sutonu, pa mu se ozbiljno nasme{i{e. Dobro je osloboditi se stvari, re~e jedan od njih, a drugi se nasme{i.

Slede}eg dana, iako jo{ nije ponovo sanjao o Ostrvima, Lif nastavi gradnju nasipa. Pesak se sve strmije spu{tao kako je napredovao. Sada mu je metoda bila da stoji na poslednjem sagra|enom delu i da odatle prevrne pa`ljivo natovarena kolica, a onda da se i sam otisne i da na posao, teturav i dahtav, da se podi`e i ponovo zaranja ne bi li izravnao i namestio cigle izme|u prethodno postavljenih {ipki; a onda ponovo gore, preko sivog peska, uz liticu i tres-bang po tihim ulicama po novi tovar.

U neko doba te nedelje udovica re~e kada je do{la do njega u dvori{te ciglane: daj da ih bacam sa litice za tebe, u{tede}e ti jedan deo puta.

Te{ko je tovariti kolica, re~e on.

Oh, dobro, re~e ona.

U redu, dok ti tako ho}e{. Ali cigle su te{ki kopilani. Ne poku{avaj da nosi{ previ{e. Da}u ti mala kolica. A ovaj pacov~i} ovde mo`e da sedne na tovar da se provoza.

I tako mu je pomagala da nastavlja tokom dana srebrnastog vremena, izjutra magla, bistro more i vedro nebo ~itavog popodneva, korov po pukotinama litice je

50

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra cvetao; nije preostalo ni{ta drugo {to bi cvetalo. Nasip se sada pru`ao mnogo jardi od obale i Lif je morao da nau~i ve{tinu za koju nije znao da ju je iko nau~io, izuzev riba.

Umeo je da plovi i da se kre}e po vodi ili pod njom, u samom moru, a da ne dodiruje rukama ili nogama ~vrstu zemlju.

Nikada nije ~uo da ~ovek to ume da radi; ali nije mnogo razmi{ljao o tome, jer je bio toliko zauzet sa ciglama, po ~itav dan na vazduh i iz njega, u vodu i iz nje, uz penu, mehurove vazduha okru`enog vodom i vode okru`ene vazduhom na sve strane oko njega, kao i maglu, aprilsku ki{u, zbrku elemenata. Ponekad je bio sre}an dole u mra~nom, zelenom svetu gde nema disanja; borio se protiv ~udnovato svojeglavih i beste`inskih cigala po zjape}im nanosima peska i samo ga je potreba za vazduhom nagonila, dahtavog, na vetar pun vodene pra{ine.

Gradio je po ~itav dan, ispentrao bi se na pesak da prikupi cigle koje mu je verna pomo}nica bacila preko ivice litice, napunio sopstvena kolica i oterao po nasipu koji je pru`ao pravo na stopu ili dve ispod nivoa mora pri oseci i ~etiri ili pet stopa po plimi, a onda ih bacio sa kraja, zaronio i gradio; zatim ponovo na obalu po novi tovar.

Dolazio je u grad tek uve~e, iznuren, izbeljen solju, pun svraba od soli, gladan poput ajkule, da podeli {ta bi ve} bilo od hrane sa udovicom i njenim de~a~i}em. U poslednje vreme, iako je prole}e otpo~elo s blagim, dugim, toplim ve~erima, grad je bio veoma mra~an i miran.

Jedne no}i, kada nije bio preumoran da bi to primetio, on progovori o tome, a udovica re~e: oh, svi su, mislim, oti{li.

- Svi? Stanka. - Kuda su oti{li?

Slegla je ramenima. Digla je tamne o~i prema njegovim preko stola i neko vreme gledala kroz svetiljkom obasjanu ti{inu prema njemu. Kuda? re~e ona. Kuda vodi tvoj morski put, Lif? Neko vreme }utao je. Do Ostrva, odgovorio je najzad, a onda se nasmejao i pogledao je u o~i.

Ona se nije smejala. Samo je rekla: ima li ih uop{te? Da li je onda istina da Ostrva postoje? Onda je pogledala usnulu bebu, pa kroz otvorena vrata prema tmini kasnog prole}a koja je, topla, po~ivala na ulicama kojima niko nije kora~ao i sobama po kojima niko nije `iveo. Najzad vrati pogled na Lifa i re~e mu: Life, zna{, nije jo{ mnogo cigala ostalo. Par stotina. Mora{ da napravi{ jo{. A onda se polako zaplakala.

Boga mu! re~e Lif, razmi{ljaju}i o svom podvodnom putu preko mora koji se pru`ao na stotinu dvadeset stopa i o moru koje se nastavljalo deset hiljada milja od njegovog kraja. - Pliva}u do tamo! Hajde, nemoj plakati, srce drago. Zar bih ostavio tebe i ovog pacov~i}a same? Posle svih cigala kojima si mi gotovo pogodila glavu i ~udnih korova i {koljki kojima si nas hranila u poslednje vreme, posle tvog stola, kamina, tvog kreveta i smeha, zar bih te napustio kada zapla~e{? A sada, budi mirna, ne pla~i. Daj da smislim kako da do|emo do Ostrva, svi zajedno.

Ali znao je da nema na~ina. Ne za ciglara. U~inio je {ta je mogao. Ono {to je mogao pru`alo se na sto dvadeset stopa od obale.

51

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Misli{ li, upita on posle dugo vremena, tokom koga je ra{~istila sto i oprala tanjire u bunarskoj vodi koja je ponovo izvirala bistra sada kada Mahnitih ve} danima nije bilo - misli{ li da je mo`da... ovo... Otkrio je da mu je te{ko da to izgovori, ali ona je stajala nema, ~ekala, i on je morao da ka`e: Da ovo jeste kraj?

Ti{ina. U jednoj svetiljkom osvetljenoj sobi i svim mra~nim sobama i ulicama i po spaljenim poljima i opusto{enim zemljama, ti{ina. U crnoj Dvorani nad njima na vrhu brda, ti{ina. Nemi vazduh, nemo nebo, ti{ina na svim mestima, neprekinuta, bez odgovora. Izuzev dalekog zvuka mora i, veoma tiho, iako bli`e, disanja usnulog deteta.

Ne, re~e `ena. Sela je naspram njega i polo`ila ruke na sto, fine ruke tamne poput zemlje, dlanova poput slonova~e. Ne, re~e ona, kraj }e biti kraj. Ovo je tek ~ekanje na njega.

Onda za{to smo jo{ ovde - samo mi?

Oh, re~e ona, ti si imao svoje stvari - svoje cigle - a ja bebu...

Sutra moramo da idemo, re~e on posle izvesnog vremena. Klimnula je.

Bili su na nogama pre zore. Nije preostalo ni{ta za jelo i zato, kada je ona stavila ne{to ode}e za bebu u vre}u i navukla toplu ko`nu pelerinu, a on gurnuo no` i mistriju za pojas i ogrnuo topli ogrta~, napustili su ku}icu i zaputili se na hladnu, bledu svetlost napu{tenih ulica.

I{li su nizbrdo, on je vodio, ona sledila sa usnulim detetom u pregibu ogrta~a.

Nije skrenuo ni putem koji je i{ao severno niti ju`nim putem, ve} je pro{ao pored tr`nice i van grada do litice, a zatim kamenitom stazom prema pla`i. Sledila ga je ~itavim putem i nijedno od njih nije progovorilo. Na ivici mora okrenuo se.

Odr`ava}u te na vodi koliko god budemo mogli, re~e on.

Klimnula je i blago rekla: koristi}emo put koji si sagradio, onoliko koliko se pru`a.

Uzeo ju je za slobodnu ruku i poveo u vodu. Bila je hladna. Bila je gorko hladna, a hladna svetlost sa istoka iza njih sjala je na linijama pene siktavim po pesku.

Kada su kro~ili na po~etak nasipa, cigle su im bile ~vrste pod nogama, a dete je ponovo zaspalo u pregibu njenog ogrta~a.

Dok su kora~ali, udaranje talasa poja~a se. Plima je nadolazila. Talasi bli`e pu~ini pokvasili su im ode}u, sledili meso, natopili im kosu i lica. Stigli su do kraja njegovog dugog rada. Pla`a se pru`ala ne{to iza njih, pesak je bio taman ispod litice nad kojom je stajalo nemo, sve ble|e nebo. Oko njih bili su divlja voda i pena. Pred njima bile su nemirne vode, veliki ponor, bezdan.

Talas nalete na njih na putu prema obali i oni se zatetura{e; beba, probu|ena tvrdim udarcem mora, zaplaka se, slaba{no cviljenje u dugom, hladnom, siktavom mrmoru mora koji je uvek izgovarao istu stvar.

Oh, ne mogu! kriknu mati, ali je ~vr{}e uhvatila mu{karca za ruku i stala uz njega.

Podigav{i glavu da napravi poslednji korak sa onog {to je stvorio prema obali koje nije bilo, on vide obli~je kako klizi zapadnim vodama, beli titraj poput prsa laste koja hvata prvo svetlo dana. Izgledalo je da glasovi zvone nad glasom mora. [ta je to?

52

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra re~e on, ali njena glava bila je pognuta bebi, poku{avala je da ute{i slaba{no cviljenje koje je izazivalo prostrani blebet mora. Stajao je nepokretno i ugledao belinu jedra, razigranu svetlost nad talasima; igrala je prema njima i onoj ve}oj svetlosti koja je rasla za njima. ^ekajte, dopre poziv od obli~ja koje je klizilo na sivim talasima i plesalo na peni, ~ekajte! Glasovi su zvonili, veoma slatki i kada se jedro nadnelo nad njih on ugleda lica i ispru`ene ruke i za~u kako mu govore: do|ite, do|ite na brod, do|ite sa nama na Ostrva.

Dr`i se, re~e on blago `eni i oni napravi{e poslednji korak.

PUT DO GLAVE Ve}ina ljudi 'vodi `ivote tihog o~ajanja', a i neke pri~e tamo po~inju. Bili smo u Engleskoj, bio je novembar i mra~no u dva popodne, padala je ki{a, kofer sa svim mojim rukopisima ukraden je na doku u Sautemptonu, a ja ni{ta nisam napisala mesecima, nisam mogla da razumem prodavca povr}a, a on nije mogao da razume mene i bilo je to o~ajanje - ali tiho - uko~ena gornja usna, znate ve}. I tako sam sela i po~ela da pi{em re~i, savr{eno beznade`no. Re~i, re~i, re~i. Doprle su otprilike do: '"Poku{aj da bude{ Amanda", re~e druga osoba durljivo' i stale. Posle godinu dana ili tu negde (britanska `eleznica, svaka joj ~ast, na{la je ukradeni kofer, bili smo kod ku}e u Oregonu, padala je ki{a) prona{la sam na{krabane re~i, nastavila da {krabam i do{la do kraja. Nikada nisam otkrila kako je trebalo da glasi naslov - to je u~inila Vird`inija Kid, moj agent, na moje zadovoljstvo.

Postoji jedna vrsta pri~a koju ja opisujem kao ~upa~e ~epova. Pisac se zaglavi iz ovog ili onog razloga, ne mo`e da radi; a onda odjednom ponovo po~ne da radi, uz pucanj, a mnogo piva pote~e iz krigle i zapeni se svuda po podu. Ova pri~a je u svakom slu~aju ~upa~ ~epova.

"Da li je to Zemlja?" kriknu on, jer stvari su se odjednom izmenile.

"Da, ovo je Zemlja", re~e onaj pored njega, "a ni ti nisi van nje. U Zambiji ljudi se kotrljaju po bregovima u buri}ima radi treninga za let u svemir. Izrael i Egipat su jedan drugom uni{tili svo zelenilo u pustinjama. Rajders Dajd`est je kupio ve}inski udeo deonica za kombinat Sjedinjene Ameri~ke Dr`ave/Op{ta obrada. Populacija Zemlje pove}ava se za trideset milijardi svakog utorka. Gospo|a @aklina Kenedi Onazis uda}e se za Mao Ce Tunga u subotu u potrazi za bezbednosti; a Rusija je zagadila Mars hlebnim kvascem."

"Ama", re~e on, "ni{ta se nije promenilo."

"Ni{ta bitno", re~e onaj pokraj njega. "Kako to @an-Pol Sartr re~e na svoj dra`esni na~in: 'Pakao, to su drugi ljudi.'"

"Ma neka se @an-Pol Sartr goni u pakao. Ho}u da znam gde sam."

"Dobro", re~e drugi, "u tom slu~aju, reci mi ko si."

"Ja sam."

53

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Dakle?"

"Ime mi je." "[ta?"

Stajao je, o~iju sve punijih suza, a kolena slabosti i znao je da ne zna sopstveno ime. Bio je praznina, brojka, iks. Imao je telo i tome sli~no, ali nije imao svoje ko.

Stajali su na ivici {ume, on i ono drugo. Bila je to prepoznatljiva {uma, iako poprili~no mrkog li{}a i po ivicama o{te}ena herbicidom. Paun je kora~ao od njih u dubinu {ume i dok je i{ao ime mu spade. Ne{to ih je gledalo blagim o~ima iz tmine drve}a pre nego {to je nestalo. "Ovo je Engleska!" kliknu prazni, dograbiv{i se za slamku na vodi, ali onaj drugi re~e: "Engleska je potonula pre mnogo godina."

"Potonula?"

"Da. Potopljena. Ni{ta nije ostalo izuzev najvi{ih ~etrnaest stopa planine Snoudon, poznate kao Novi Vel{ki Greben."

Na to i praznom kao da su sve la|e potonule. Bio je smlavljen. "Oh", kriknu on na kolenima, u `elji da zatra`i ne~iju pomo}, ali nije mogao da se priseti ~iju pomo} je tra`io. Po~injalo je sa T, bio je gotovo siguran. On se rasplaka.

Onaj drugi sede na travu pored njega i najzad mu polo`i ruku na rame uz re~i: "Hajde sada, nemoj to primati toliko te{ko."

Prijatni glas malo ohrabri praznog. On uspostavi kontrolu nad sobom, obrisa lice rukavom i pogleda drugu osobu. Bila je poput njega, u grubim crtama. Bila je neko drugi. Me|utim, ni ona nije imala ime. [ta mu sve to vredi?

Senke do|o{e u o~i kako se Zemlja okretala oko svoje ose. Senke su klizile prema istoku i navi{e u o~ima onog drugog.

"Mislim", re~e prazni pa`ljivo, "da treba da izi|emo iz senke tog, eto, ovde."

On mahnu prema objektima u blizini, velikim stvarima, tamnim odozdo i raznoliko zelenim odozgo, ~ijih imena vi{e nije mogao da se priseti. Pitao se da li je svaka od njih imala ime, ili su se sve zvale istim imenom. [ta je sa njime i onim drugim, da li su oni delili isto ime, ili je svako imao svoje. "Imam ose}aj da }u se bolje se}ati kada budem dalje od ovoga, od njih", re~e on.

"Svakako", re~e drugi. "Ali to ne}e biti onoliko bitno kao nekada."

Kada su se sklonili dalje na sunce, on se smesta seti da se to zove {uma, a da njih zovu drve}e. Me|utim, nije mogao da se seti da li svako drvo ima sopstveno ime ili nema. Ukoliko je imalo, on nije mogao da se seti nijednog. Mo`da nije li~no poznavao to drve}e. "[ta da radim", re~e on, "{ta da radim?"

"Pa, slu{aj ovamo, mo`e{ sebi da nadene{ ime kakvo god `eli{, zna{? Za{to ne?"

"Ali `elim da znam svoje pravo ime."

"To nije uvek lako. Ali u me|uvremenu mogao bi naprosto da uzme{ etiketu, kakva god bila, radi lak{eg obele`avanja i zarad razgovora. Izaberi ime, bilo koje ime!" re~e ona druga osoba i pru`i plavu kutiju sa natpisom ZA JEDNOKRATNU UPOTREBU.

54

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Ne", re~e Prazni ponosito, "Izabra}u sopstveno."

"Dobro. Ali zar ne}e{ papirnatu maramicu?"

Prazni uze papirnatu maramicu, izduva nos i re~e: "Nazva}u sebe..." On u`asnuto stade.

Druga osoba gledala ga je, blagih o~iju.

"Kako mogu da ka`em ko sam kad ne znam {ta sam?"

"Kako bi ti saznao {ta si?"

"Kada bih imao ne{to - kada bih ne{to uradio..."

"To bi u~inilo da bude{?"

"Razume se da bi."

"To mi nije palo na pamet. Pa, onda, nije bitno kojim imenom se zove{; bilo koje }e poslu`iti; bitno je ono {to u~ini{."

Prazni se podi`e. "Postoja}u", izjavi on ~vrsto. "Nazva}u sebe Ralf."

Pamu~ne nogavice bile su mu pripijene uz mo}ne butine, jaha~ka marama dizala mu se visoko oko vrata, znoj mu se upio u gustu, kovrd`avu kosu. On lupnu po ~izmi jaha~kom kamd`ijom, le|ima okrenut Amandi koja je sedela u staroj sivoj haljini u dubokoj senci stabla bapca. Stajao je u punoj svetlosti sunca, vreo od besa. "Vi ste budala", re~e on.

"Ama, gospodine Ralfe", re~e meki, napevni ju`nja~ki glas, "ja'h sam vam samo malo tvrdoglava."

"Shvatate, zar ne, da, ovakav jenki kakav jesam, posedujem svu zemlju odavde do Vivilvila? Posedujem ovu pokrajinu! Va{a farma ne bi mogla da bude ni leja sa kikirikijem u nekom od vrtova mojih crn~uga za potrebe kuhinje!"

"Zaista ne bi. Zar ne}ete da sednete 'vamo u senku, gospodine Ralfe? Toliko va'hm je toplo tamo napolju."

"Ti lisice lukava, promrmlja on i okrete se. Video ju je, belu poput ljiljana u izno{enoj haljini, u senci ogromnog starog drve}a: beli ljiljan toga vrta. Odjednom joj je bio kraj nogu, stezao ju je za ruke. Treperila mu je u mo}nom stisku. "Oh gospodine Ralfe", slaba{no je jeknula, "{ta to zna~i?"

"Mu{karac sam, Amanda, a ti si `ena. Nikada nisam `eleo tvoju zemlju. Nikada nisam voleo ni{ta osim tebe, moj beli ljiljane, moja mala buntovnice! @elim tebe, `elim tebe! Amanda! Reci da }e{ mi biti `ena!"

"Da'h, ho}u", slaba{no je dahnula i nagla mu se kao {to se povija beli cvet; usne su im se srele u dugom, dugom poljupcu. Ali izgledalo je da to nimalo ne poma`e.

Mo`da treba da se pomeri za dvadeset ili trideset godina.

"Ku~ko izopa~ena", promrmlja on i okrenu se. Video ju je, golu golcatu tamo u senci, le|ima oslonjenu o stablo bapca, podignutih kolena. Krupnim koracima joj pri|e, raskop~avaju}i {lic. Parili su se u travi zaga|enoj stonogama. Propinjao se poput divljeg mustanga, ona je vriskala kao da zavija: Oooh! Aaah! Svr{avam svr{avam svr{avam SVR[ILA AU AU AU VRHUNAC! [ta sad?

Prazni je stajao nedaleko od {ume i neute{no piljio u drugu osobu.

55

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Jesam li mu{karac?" raspitivao se. "Jesi li ti `ena?"

"Ne pitaj me", druga osoba re~e turobno.

"Mislio sam da je svakako najbitnije utvrditi tu stvar!"

"Nije toliko prokleto bitno."

"Ho}e{ da ka`e{ da nije va`no da li sam mu{karac ili `ena?"

"Razume se da je va`no. Va`no je i meni. Isto tako je va`no i koji smo mu{karac i `ena ili, kao {to to mo`e biti slu~aj, koji nismo. Na primer, {ta ako je Amanda bila crnkinja?"

"Ali seks."

"Oh, do |avola", re~e druga osoba u naletu gneva, "~ekinjaste gusenice vode ljubav, pra{umski lenjivci vode ljubav, @an-Pol Sartr vodi ljubav - {ta to dokazuje?"

"Za{to, vo|enje ljubavi je stvarno, ho}u da ka`em stvarno je stvarno - to je posedovanje i delanje u najsna`nijem obliku. Kada mu{karac uzima `enu on dokazuje sopstveno bi}e!"

"Shvatam. Ali {ta ako je `ena?"

"Bio sam Ralf."

"Poku{aj da bude{ Amanda", re~e druga osoba durljivo.

Nastala je stanka. Senke su stizale prema istoku i navi{e iz {ume, pa preko trave. Pti~ice su vikale Cip cip, kvrrr. Prazni je sedeo pogrbljen iznad sopstvenih kolena.

Druga osoba le`ala je ispru`ena i {arala po opalim borovim iglicama, u senci, turobna.

"Izvini", re~e prazni.

"Nema veze", re~e druga osoba. "Na kraju krajeva, nije bilo stvarno." "^uj", re~e prazni i sko~i, "znam {ta se desilo! Ja sam na nekoj vrsti tripa. Uzeo sam ne{to i sada putujem, to je to!"

I bilo je. Putovao je. Putovao je kanuom. Veslao je u malom kanuu dugim, uskim, blistavim potezom vode. Tavanica i zidovi bili su od betona. Bilo je prili~no mra~no. Dugo jezero, ili potok, ili slivnik, vidljivo se peo navi{e. Veslao je nasuprot struje, uzbrdo. Bio je to te`ak posao, ali kanu je sve vreme klizio uzvodno isto toliko nemo kao {to se crna, blistava voda slivala nadole. Zamasi su mu bili nemi, veslo je ulazilo u vodu tiho poput no`a u buter. Njegova velika crna i sedefna gitara le`ala je na prednjem sedi{tu. Znao je da ima nekog iza njega, ali ni{ta nije govorio. Nije mu bilo dozvoljeno da bilo {ta ka`e, ili da se makar obazire, i zbog toga ako nisu dobro pazili to je bio njihov previd, niko nije njega mogao pozvati na odgovornost. U svakom slu~aju, nije mogao da uspori, jer struja bi mu mogla zahvatiti kanu i izvu}i ga pravo ispod njega, a gde bi onda bio? Sklopio je o~i i nastavio da vesla, tiho uranjanje, tihi zamah. Iza njega nije bilo ni zvuka. Pitao se da li zapravo ide napred ili samo nepokretno visi, dok crna voda te~e ispod njega pakleno zakrivljena. Nikada ne}e izbiti na svetlo dana. Napolje, napolje...

Druga osoba kao da nije ni primetila da je prazni bio na putu, ve} je naprosto le`ala i pravila {are u borovim iglicama, a onda je najzad rekla: "Kako tvoje se}anje?"

Prazni ga pretra`i da vidi da li se popravilo dok je bio odsutan. U njemu je bilo jo{ manje toga nego ranije. Plakar je bio prazan. U podrumu i na tavanu bilo je mnogo

56

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra |ubreta, stare igra~ke, de~iji stihovi, mitovi, bapske pri~e, ali nikakve prehrane za odrasle, ni najmanji ostatak posedovanja, ni korica od uspeha. Pretra`ivao je i pretra`ivao poput izgladnelog, metodi~nog pacova. Najzad nesigurno re~e: "Stvarno se se}am Engleske."

"Ama, razume se. Pretpostavljam da se ~ak se}a{ Omahe."

"Ali, ho}u da ka`em, se}am se da sam bio u Engleskoj."

"Zar?" Druga osoba ustane i raspe borove iglice. "Stvarno se se}a{, zna~i!

Kakva {teta {to je Engleska potonula."

Ponovo su }utali.

"Sve sam izgubio."

U o~ima druge osobe bila je tmina, kao i na isto~noj ivici zemlje koja je zaranjala sve dubljom nizbrdicom no}i.

"Ja sam niko."

"Bar", re~e druga osoba, "zna{ da si ljudsko bi}e."

"Oh, {ta mi to vredi? bez imena, bez pola, bez i~ega? Isto tako mogu biti gusenica ili lenjivac!"

"Isto tako", slo`i se druga osoba, "mo`e{ biti @an-Pol Sartr."

"Ja?" re~e prazni uvre|eno. Nateran na poricanje tako gnusnim mi{ljenjem, on ustade i re~e: "Ja svakako nisam @an-Pol Sartr. Ja sam ja." I kada je to rekao on otkri da je on zapravo on: ime mu je bilo Luis D. ^arls i to je znao isto toliko dobro koliko je znao sopstveno ime. Eto ga. [uma je bila tu, od korenja to granja.

Ali druga osoba je nestala.

Luis D. ^arls zagleda se u upaljeno oko zapada i mra~no oko istoka. On glasno povika: "Vrati se! Molim te, vrati se!"

Sve je u~inio naopako, unatra{ke. Na{ao je pogre{no ime. Okrenuo se i bez makar i najmanjeg poriva za samoo~uvanjem zaronio u neutabanu {umu, odbaciv{i sebe da bi mogao prona}i ono {to je odbacio.

Pod drve}em ponovo je smesta zaboravio ime. Isto tako je zaboravio i ono za ~ime je tragao. [ta je to izgubio? Zalazio je dublje i dublje u senke, ispod li{}a, prema istoku, u {umu po kojoj su plamteli bezimeni tigrovi.

ZVEZDE ISPOD NAS Popularno shvatanje nau~ne fantastike, pretpostavljam, jeste da je to pri~a koja uzima neku mogu}u ili nemogu}u tehnolo{ku spravicu budu}nosti - zeleni sojlent, vremeplov, podmornicu - pa krene da mlati slamu iz nje. Svakako postoje nau~nofantasti~ne pri~e koje rade upravo to, ali definisati nau~nu fantastiku po njima pomalo je kao definisati Sjedinjene Dr`ave kao Kanzas.

Dok sam pisala 'Zvezde ispod nas' mislila sam da znam {ta radim. Kao i u ranoj pri~i 'Majstori lo`e' pripovedala sam pri~u ne o nekoj spravi, napravi ili hipotezi, ve} o samoj nauci - o ideji nauke. I o tome {ta se de{ava sa idejom nauke kada nai|e na u

57

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra potpunosti suprotstavljene i mo}ne ideje, otelotvorene u vlasti, kao kada je astronomija sedamnaestog veka naletela na papu, ili kada je genetika 1930-tih naletela na Staljina.

Ali sve to je bilo oblikovano kao psihomit, pri~a van stvarnog vremena, pro{losti ili budu}nosti, delom da bi ga uop{tilo, a delom zbog toga {to sam ja koristila nauku i kao sinonim za umetnost. [ta se de{ava sa kreativnim umom kada ovaj bude oteran u podzemlje?

To je bilo pitanje, a ja sam mislila da znam odgovor. Sve je delovalo direktno, puka alegorija, stvarno. Ali ne mo`ete da istra`ujete mesta u podzemlju tako lako.

Simboli za koje ste mislili da predstavljaju proste jednakosti, znakove, o`ivljavaju i uzimaju zna~enja koja niste nameravali i ne mo`ete ih objasniti. Dugo vremena po{to sam napisala ovu pri~u nai{la sam na odlomak u Jungovoj 'O prirodi psihe': 'Dobro bismo u~inili kada bismo svest o egu zami{ljali okru`enom mno{tvom malih svetlosti... introspektivni uvidi... hvataju stanje nesvesnog: nebesa posuta zvezdama, zvezde odra`ene u mra~noj vodi, grumenje zlata ili zlatni prah rasut po crnoj zemlji.' I on citira jednog alhemi~ara: 'Seminate aurum in terram albam foliatam' - dragoceni metal rasut po slojevima bele gline.

Mo`da ova pri~a nije o nauci, niti o umetnosti, ve} o umu, mom umu, bilo kom umu koji se okre}e unutra, prema samom sebi.

Drvenu ku}u i pomo}ne gra|evine plamen je brzo hvatao, planule su, sagorele; samo kupola, sagra|ena od armature pokrivene gipsom nad zidom nosa~em od cigle, nije htela da gori. Najzad su nagomilali izrazbijane ostatke teleskopa, instrumenata, knjige, mape i crte`e nasred poda ispod kupole, posuli naftom gomilu i sve to potpalili.

Plamenovi su se pro{irili do drvenih greda okvira velikog teleskopa i do satnih mehanizama. Seljani koji su gledali iz podno`ja brega videli su kako kupola, beli~asta na zelenom ve~ernjem nebu, podrhtava i okre}e, najpre u jednom smeru, zatim u drugom, dok je crni i `uti dim pun varnica kuljao iz izdu`enog pravougaonog otvora: ru`an i neprirodan prizor.

Smrkavalo se, zvezde su se pojavljivale na istoku. Za~uje se vikanje zapovesti.

Vojnici si|o{e putem u koloni po jedan, mra~ni ljuti u mra~noj opremi, nemi.

Seljani u podno`ju brega ostali su i kada su vojnici oti{li. U `ivotu bez promene ili {irokih vidika po`ar je dobar poput praznika. Nisu se penjali na breg, a kada je no} postala potpuno tamna, oni se privuko{e bli`e jedan drugome. Posle izvesnog vremena, po~eli su da se vra}aju u svoja naselja. Neki su se obazirali preko ramena prema bregu, gde se ni{ta nije micalo. Zvezde su se lagano okretale iza crne ko{nice kupole, ali ova se nije okretala da ih sledi.

Otprilike sat pre svitanja, jedan ~ovek odjaha gore strmim cik-cak putem, sjaha pored ru{evina radionice i pribli`i se pe{ke kupoli. Vrata su udarcem bila zabijena unutra. Kroz njih bila je vidljiva crvenkasta izmaglica svetlosti, vrlo slaba, dopirala je iz masivne grede nosa~a koja se sru{ila i ~itave no}i tinjala je prema sopstvenoj unutra{njosti. Nepokretni, gorki dim zgu{njavao je vazduh unutar kupole. Jedna visoka

58

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra figura kretala se tamo, a njena senka kretala se s njom, ba~ena navi{e prema tami.

Ponekad bi se sagla, ili zastala, onda je nastavljala lagano batrganje. ^ovek na vratima re~e: "Guenare! Majstore Guenare!" ^ovek u kupoli nepomi~no stade, zagledan prema vratima. Upravo je podigao ne{to iz haosa razbijenih i napola sagorelih stvari na podu. On mehani~ki odlo`i predmet u d`ep kaputa, i dalje zagledan u vrata. Po|e prema njima. O~i su mu bile crvene i toliko naduvene da su se gotovo zatvorile, disao je o{tro i dahtavo, kosa i ode}a bili su mu nagoreli i uprljani crnim pepelom.

"Gde si bio?" ^ovek iz kupole pokaza neodre|eno prema tlu.

"Tu ima podrum? Tamo si bio tokom po`ara? Tako mi Boga! Oti{ao pod zemlju! Znao sam, znao sam da }e{ biti ovde." Bord se nasmeja, pomalo luckasto, i uze Guenara za ruku. "Hajde. Izi|i odatle, za ljubav Bo`ju. Na istoku ve} ima svetla."

Astronom po|e uz oklevanje, zagledan ne u sivilo istoka, ve} nazad prema prorezu u kupoli, tamo gde je par zvezda jasno plamtelo. Bord ga povu~e napolje, natera da uzja{e konja, a onda, sa povocem u ruci, dade se niz breg vode}i konja brzim hodom.

Astronom je jednom rukom dr`ao jabuku sedla. Drugu ruku, ope~enu preko dlana i prstiju kada je digao metalni odlomak jo{ crveno usijan ispod pokriva~a od ugaraka, pritiskao je uz butinu. Nije bio svestan da to ~ini, niti je bio svestan bola.

Ponekad bi mu ~ula rekla: "U sedlu sam", ili, "sve je svetlije", ali ti odlomci poruka za njega nisu imali nikakvog smisla. Stresao se od hladno}e kada se di`e vetar zore, zazveketa mra~nom {umom pored koje su dva ~oveka sada kora~ali dubokom stazom natkrivenom ~kaljem i vresom; ali {uma, vetar, sve belje nebo, hladno}a, bili su mu daleki u umu u kome nije bilo ni~ega izuzev tmine prostreljene zadahom i vrelinom spaljivanja.

Bord ga natera da sja{e. Sada je oko njih bilo sunca, po~ivalo je, izdu`eno, po stenju nad dolinom reke. Bilo je tu jedno mra~no mesto i Bord ga potera i odvu~e do tog mra~nog mesta. Tamo nije bilo vrelo i zatvoreno, ve} hladno i tiho. ^im mu je Bord dopustio da stane, on se skljoka, jer kolena nisu vi{e mogla da ga nose; i on oseti hladnu stenu uz svoje povre|ene i bolne ruke.

"Oti{ao pod zemlju, tako mi Boga!" re~e Bord i obazre se po zidovima ispruganim `ilama, ozna~enih o`iljcima od rudarskih pijuka u svetlosti njegove zaklonjene sve}e. "Vrati}u se; mo`da posle mraka. Ne izlazi. Nemoj zalaziti dublje. Ovo je staro rudarsko okno, nisu radili na ovom kraju rudnika ve} godinama. Po tim starim tunelima mo`da ima odrona i rupa. Ne izlazi! Lezi. Kada ne bude vi{e pasa traga~a, prebaci}emo te preko granice."

Bord se okrene i vrati se do ulaza u okno po tami. Kada je zvuk njegovih koraka ve} zadugo zamro, astronom podi`e glavu i obazre se po tamnim zidovima i maloj, upaljenoj sve}i. Ubrzo dunu i ugasi je. Oko njega se prikupi tmina sa mirisom zemlje, nema i potpuna. Video je zelena obli~ja, `u}kaste mrlje plutale su u crnilu; one lagano nestado{e. Tmurno, ledeno crnilo bilo je melem za njegove upaljene i bolne o~i, kao i za um.

59

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Ukolio je i razmi{ljao dok je sedeo tako u tami, njegove misli nisu pronalazile re~i. Bio je grozni~av od iscrpljenosti, udisanja dima i par lak{ih opekotina, a um mu je bio u nenormalnom stanju; ali mo`da delovanje njegovog uma, iako lucidno i stalo`eno, nikada nije bilo normalno. Nije normalno da ~ovek provede dvadeset godina u bru{enju so~iva, pravljenju teleskopa, piljenju u zvezde, u prora~unima, listama, mapama i kartama stvari za koje niko nije znao niti mario, stvari koje se nisu mogle dosegnuti, dodirnuti ili dr`ati. A sada je sve na {ta je potro{io `ivot nestalo, spaljeno. Ono {to je ostalo od njega moglo je biti, kao {to neko vreme i jeste, sahranjeno.

Ali to mu nije palo na pamet, ta ideja da bude sahranjen. Jedino je bio o{tro svestan silnog bremena besa i bola, bremena koje nije bio u stanju da nosi. Ono mu je drobilo um, drobilo razum. A tama ovde kao da je o`ivljavala taj pritisak. Bio je naviknut na tminu, `iveo je no}u. Ova te`ina poticala je samo od stenja, od zemlje.

Nikakav granit nije toliko tvrd kao mr`nja, nijedna glina toliko hladna poput surovosti.

Zemljina crna nevinost okru`ivala ga je. Le`ao je unutar nje, malo drhtao od bola i olak{anja bola, pa je zaspao.

Svetlost ga probudi. Grof Bord bio je tu, palio je sve}u kremenom i ~elikom.

Bordovo lice bilo je `ivo na svetlosti: blistava boja i plave o~i spretnog lovca, crvena usta, ose}ajna i istrajna. "Nanju{ili su miris", govorio je. "Znaju da si umakao."

"Za{to..." re~e astronom. Glas mu je bio slab; grlo mu je, poput o~iju, jo{ bilo upaljeno od dima. "Za{to me gone?"

"Za{to? Zar ti je i dalje potrebno obja{njavanje? Da te spale `ivog, ~ove~e!

Zbog jeresi!" Bordove plave o~i sevale su kroz sve mirniji sjaj sve}e.

"Ali nestalo je, spaljeno, sve {to sam u~inio."

"Tako je, zemlja se zaustavila, u redu, ali gde je njihova lisica? Oni ho}e svoju lisicu! Ali proklet da sam ako im dopustim da te uhvate."

O~i astronoma, svetle i {iroko razmaknute, sreto{e njegov pogled i zadr`a{e se.

"Za{to?"

"Misli{ da sam budala", re~e Bord uz cerenje koje nije bilo osmeh, iscerenost vuka, iske`enost lovine i lovca. "I jesam. Bio sam budala {to sam te upozorio. Nisi hteo da slu{a{. Bio sam budala {to sam te slu{ao. Ali dopada mi se da te slu{am. Dopadalo mi se da slu{am kako govori{ o zvezdama, putanjama planeta i kraju vremena. Ko drugi mi je ikada govorio o ne~emu drugom izuzev o kukuruzu za setvu i kravljoj balegi? Shvata{ li? A ne volim vojnike i strance, su|enja i spaljivanja. Tvoja istina, njihova istina, {ta ja znam o istini? Jesam li ja majstor? Znam li putanje zvezda? Mo`da ti zna{. Mo`da oni znaju. Znam samo da si sedeo za mojim stolom i pri~ao mi. Zar treba da gledam kako gori{? Bo`ja vatra, ka`u: ali ti si govorio da su zvezde Bo`ja vatra. Za{to me pita{ to: 'Za{to?' Zbog ~ega postavlja{ budalasto pitanje jedne budale?"

"Izvini", re~e astronom. "[ta ti zna{ o ljudima?" upita grof. "Mislio si da }e te pustiti na miru. I mislio si da }u ja dopustiti da gori{." Gledao je Guenara preko svetlosti sve}e, iske`en poput

60

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra prite{njenog vuka, ali u njegovim plavim o~ima nazirao se titraj pravog zabavljanja.

"Zna{, mi {to `ivimo na zemlji, a ne izme|u zvezda..."

Doneo je kutiju sa kremenom i ocilom i tri visoke sve}e, bocu vode, loptu pirea od gra{ka, vre}u sa hlebom. Ubrzo je oti{ao, upozoriv{i ponovo astronoma da ne izlazi iz rudnika.

Kada se Guenar ponovo probudio, neobi~nost njegovog stanja ga uznemiri, ne ona koja bi zabrinula ve}inu ljudi skrivenih u rupi da sakriju ko`u, ve} ona koja je njega najvi{e uznemiravala: nije znao koje je doba.

Nisu mu nedostajali satovi, slatka zvonjava crkvenog zvona u selima {to poziva na jutarnju ili ve~ernju molitvu, slo`ena i voljna preciznost satnog mehanizma koga je koristio u opservatoriji i od ~ijeg usavr{avanja je zavisilo toliko njegovih otkri}a; nisu mu nedostajali takvi satovi, ve} onaj veliki ~asovnik.

Kada ne vidi nebo, ~ovek ne zna da se zemlja okre}e. Svi procesi vremena, blistavi luk sunca i mese~eve mene, igra planeta, obrtanje sazve`|a oko Severnja~e, jo{ opse`nije zvezdano obrtanje godi{njih doba, sve to je izgubljeno, iskrivljenje na kome mu je `ivot sazdan.

Ovde nije bilo vremena.

"Oh, Bo`e moj", molio se Guenar astronom u tami ispod zemlje, "kako te mo`e uvrediti slava imena tvog? U svojim teleskopima jedino sam vi|ao iskricu veli~anstva tvoga, najsitniji deo reda tvog stvaranja. Na to ne mo`e{ biti ljubomoran, o Gospode moj! A ~ak i tako, postoji samo malo onih koji mi veruju. Da li je re~ o mojoj drskosti {to sam se usu|ivao da opisujem dela tvoja? Ali kako sam mogao da se uzdr`im, gospode, kada mi dopu{ta{ da vidim beskrajna polja zvezda? Zar mogu da ih vidim i da }utim? Oh, Bo`e moj, ne ka`njavaj me vi{e, dopusti mi da napravim manji teleskop.

Ne}u govoriti, ne}u objavljivati ukoliko to uznemirava svetu crkvu. Ni{ta vi{e ne}u govoriti o orbitama planeta i prirodi zvezda. Ne}u govoriti, Gospode, samo mi dopusti da vidim!"

"Do |avola, budi tih, majstore Guenare. ^ujem te sa polovine tunela", re~e Bord, a astronom otvori o~i za blistanje Bordove svetiljke. "Pokrenuli su pravu hajku na tebe. Sada si nekromant. Kunu se da su videli kako spava{ u svojoj ku}i kada su do{li, a zamandalili su vrata; ali nema kostiju u pepelu."

"Spavao sam", re~e Guenar, zakloniv{i o~i. "Do{li su, vojnici... Trebalo je da te poslu{am. Oti{ao sam u prolaz ispod kupole. Ostavio sam tamo prolaz da bih mogao da se vratim do ognji{ta u hladnim no}ima; kada je hladno prsti mi se previ{e uko~e i moram ponekad da zagrejem ruke." On ra{iri plikovima pokrivene, pocrnele {ake i nejasno ih pogleda. "Onda sam ih ~uo nad sobom..."

"Evo ti jo{ hrane. Do |avola, zar nisi jeo?"

"Da li je pro{lo mnogo vremena?"

"No} i dan. Sada je no}. Pada ki{a. ^uj, majstore: u mojoj ku}i su sada dva crna psa. Izaslanici Koncila, pa, do |avola, morao sam da ponudim gostoprimstvo. Ovo je moja pokrajina, ovde su, ja sam grof. To mi ote`ava dola`enje. A ne `elim da {aljem

61

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra ovamo svoje ljude. [ta ako ih sve{tenici upitaju: 'Da li znate gde je? Ho}ete li odgovoriti Bogu da ne znate gde je?' Najbolje je da ne znaju. Dolazi}u kada budem mogao. Sa tobom je ovde sve u redu? Osta}e{ ovde? Odve{}u te odavde i preko granice kada se budu po~istili. Sada su kao muve. Nemoj tako da govori{ naglas. Mogli bi pogledati u te stare tunele. Trebalo bi da za|e{ dublje. Vrati}u se. Budi s Bogom, majstore."

"Bog s tobom, grofe."

Video je boju Bordovih plavih o~iju, skok senki po grubo klesanoj tavanici kada je ovaj digao svetiljku i okrenuo se. Svetlost i boje zamre{e kada Bord, na okuci, ugasi svetiljku. Guenar ~u kako se sapli}e i psuje dok je pipao da na|e put.

Najzad Guenar upali jednu od svojih sve}a i malo pojede i popi; najpre je jeo bajati hleb, onda bi odlomio par~e skorele grudve pirea od gra{ka. Ovog puta Bord mu je doneo tri vekne i ne{to usoljenog hleba, jo{ dve sve}e i drugu ko`nu bocu vode, kao i te{ki vuneni ogrta~. Guenaru nije bilo hladno. Nosio je ogrta~ koji je uvek nosio tokom hladnih no}i u opservatoriji i u kome je vrlo ~esto spavao kada se u zoru isteturao iz kreveta. Bila je to dobra ov~ija ko`a, zaprljana od preturanja po ostacima u kupoli i nagorela na krajevima rukava, ali bila je topla kao i uvek i za njega bila je poput njegove sopstvene ko`e. Sedeo je u njoj i jeo, zagledan kroz krug slaba{ne `ute svetlosti sve}e u tamu tunela iza nje. Bordove re~i: "Trebalo bi da za|e{ dublje" bile su mu u umu. Kada je zavr{io sa jelom, zamotao je provijant u ogrta~, uzeo zave`ljaj u jednu ruku i upaljenu sve}u u drugu i krenuo bo~nim tunelom i zatim po oknu, sve ni`e i prema unutra{njosti.

Posle nekoliko stotina koraka, nai{ao je na prostrani bo~ni tunel, od koga je vodilo mnogo kratkih staza i nekoliko velikih sala ili kopova. Skrenuo je levo i ubrzo pro{ao veliki kop na tri nivoa. On u|e. Najdalji nivo bio je na samo pet stopa ispod tavanice koja je jo{ bila dobro poduprta stubovima nosa~ima i gredama. U uglu najdaljeg nivoa, iza jednog ugla kvarcnog ispusta koga su rudari ostavili da {tr~i kao podupira~ i oslonac, napravio je novi logor, odlo`io hranu, vodu, kutiju za ognjilo i sve}e tako da mu se zgodno na|u pod rukom u mraku, a ogrta~ je prostro kao le`aj po tlu, koje se sastojalo od par~i}ima posute tvrde gline. Onda je ugasio sve}u, ve} izgorelu do ~etvrtine du`ine i legao u tami.

Posle tre}eg povratka do tog prvog bo~nog tunela, ne na{av{i znaka da je Bord dolazio, on se vrati u logor da prou~i zalihe. Tu su i dalje bile dve vekne hleba, pola boce vode i usoljeno meso, koje jo{ nije taknuo; i ~etiri sve}e. Pretpostavio je da je moglo pro}i {est dana otkako je Bord dolazio, ali moglo je biti i tri, ili osam. Bio je `edan, ali se nije usu|ivao da pije, sve dok ne bude imao jo{ zaliha.

Krenuo je da na|e vodu.

Najpre je brojao korake. Posle stotinu i dvadeset video je da su se grede tunela iskrivile i bilo je mesta gde su se par~i}i kamenja probili i napola ispunili prolaz. Stigao je do ventilacionog otvora, uspravnog tunela, gde je bilo lako spustiti se ni`e po onome {to je preostalo od drvenih merdevina, ali posle toga, na ni`em nivou, zaboravio je da broji korake. Jednom je pro{ao pored slomljene dr{ke pijuka; jo{ dalje, video je

62

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra odba~enu rudarsku ~eonu traku, par~e sve}e jo{ je bilo ugurano u ~eoni otvor. Ubacio je to u d`ep kaputa i nastavio dalje.

Monotonija zidova od klesanog kamena i dasaka umrtvila mu je um. Kora~ao je poput nekoga ko }e kora~ati ve~no. Tmina ga je sledila i kora~ala ispred njega.

Sve}a koja je gotovo dogorela do kraja prosu mu mlaz vrelog voska na prste i ope~e ga. On ispusti sve}u i ova se ugasi.

Pipao je da je na|e u nagloj tmini, ose}ao je mu~ninu od zaudaranja njenog dima, dizao je glavu da izbegne taj zadah paljevine. Pred sobom, pravo pred sobom, daleko, ugledao je zvezde.

Si}u{ne, blistave, udaljene, uhva}ene u uskom otvoru poput proreza u kupoli opservatorije: uski pravougaonik pun zvezda u tmini.

On ustade, zaboraviv{i na sve}u, i potr~a prema zvezdama.

Kretale su se, igrale, kao zvezde u polju teleskopa kada satni mehanizam zadrhti ili kada su mu o~i veoma umorne. Igrale su i postajale svetlije.

Za{ao je me|u njih, a one mu progovori{e.

Plamenovi su bacali neobi~ne senke po pocrnelim licima i izvla~ile neobi~nu svetlost iz blistavih, `ivih o~iju.

"Hej ti tamo, ko je to? Hano?" "[ta to radi{ u tom starom prolazu, ba}o?"

"Hej, ko je to?"

"Ko do |avola, zaustavi ga..."

"Hej, ba}o! Stani!"

Slepo je potr~ao u tamu, nazad putem kojim je do{ao. Svetlosti su ga sledile i on je gonio sopstvenu slaba{nu, ogromnu senku niz tunel. Kada senku proguta stara tmina i kada ponovo do|e stara tmina jo{ se teturao, saginjao se i pipao tako da je naj~e{}e bio na sve ~etiri ili na nogama i jednoj ruci. Najzad se sru~io i le`ao je sklup~an uza zid, grudi punih vatre.

Ti{ina, tmina.

Na{ao je u d`epu okrajak sve}e u limenom nosa~u, pripalio ga kremenom i ocilom i pri njenom sjaju na{ao vertikalni tunel ni pedeset stopa od mesta gde se zaustavio. Na{ao je put nazad do logora. Tamo je spavao; probudio se, pa je jeo i popio ostatak vode; nameravao je da ponovo ustane i tra`i vodu; zaspao je, ili utonuo u dreme` ili mute` u kome je sanjao da mu se obra}a neki glas.

"A tu li si. Sve je u redu. Ne boj se. Ne}u ti ni{ta. Rekoh ja da nije kucavac. Ko je ikada ~uo za kucavca visokog kao ~ovek? Ili ko ga je ikada uop{te video, kada je o tome re~. Oni su ono {to ne vidi{, ba}o, to sam rekao. A ono {to smo videli bio je ~ovek, ra~unajte na to. Pa {ta onda radi u rudniku, reko{e oni, i {ta ako je duh, neki momak koji je zaglavio kada je potopljeno staro ju`no okno, mo`da, pa je sada prohodao? E onda, rekoh ja, odoh da vidim. Nikada nisam video duha, koliko god da sam slu{ao o njima.

Ne bih voleo da vidim ono {to ne treba da se vidi, kao {to je to narod kucavaca, ali {ta bi bilo lo{e da ponovo vidim Temonovo lice, ili starog Tripa, zar ih nisam vi|ao u snovima, iste kao nekad, na kraju, radili su lica oznojenih isto kao za `ivota? Za{to ne? Pa sam

63

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra po{ao. Ali ti nisi ni duh, niti rudar. Mo`da si dezerter, ili lopov. Ili si si{ao s uma, da li je to u pitanju, sirotane? Ne boj se. Skrivaj se ako ho}e{. [ta to meni zna~i? Ima ovde dole mesta i za tebe i za mene. Za{to se skriva{ od dnevnog svetla?"

"Vojnici..."

"Tako sam i mislio."

Kada starac klimnu, sve}a vezana za njegovo ~elo baci svetlost u skoku preko ~itave tavanice kopa. On ~u~nu na nekih deset stopa od Guenara, ruke su mu visile izme|u kolena. Sve`anj sve}a i pijuk, kratke dr{ke, fino oblikovana alatka, visili su mu sa pojasa. Lice i telo, pod nemirnom zvezdom sve}e, bili su mu grube senke, zemne boje.

"Dopusti da ostanem ovde."

"Ostani i budi dobrodo{ao! Zar sam ja vlasnik rudnika? Gde si u{ao, eh, kroz staro okno iznad reke? Imao si sre}e {to si ga na{ao, a sre}an si i {to si skrenuo ovamo na raskr{}u i nisi umesto toga oti{ao isto~no. Prema istoku ovaj nivo nastavlja se u pe}ine.

Ima ovde velikih pe}ina; jesi li to znao? Niko to ne zna osim rudara. Otvorili su prolaz za pe}ine pre nego {to sam ro|en, sledili su staru `ilu koja se ovde pru`ala prema suncu.

Video sam jednom pe}ine, odveo me otac, treba i to jednom da vidi{, ka`e mi on. Da vidi{ svet ispod sveta. Prostoriju koja nema kraja. Pe}inu duboku poput neba i crni potok koji se obru{ava u nju, pada i pada sve dok svetlost sve}e ne bude preslaba i ne mo`e vi{e da ga sledi, a voda jo{ pada u ponor. Zvuk iz nje di`e se kao {apat bez kraja, tamo iz mraka. A dalje, iza toga, mo`da su druge pe}ine, a i ispod. Mo`da im nema kraja. Ko zna? Pe}ina pod pe}inom, blistava od golog kristala. Sve je to tamo goli kamen. A ovde je sve iscrpljeno pre mnogo godina. Izabrao si ba{ bezbednu rupu, ba}o, samo da nisi naleteo na nas. [ta si tra`io? Hranu? Ljudsko lice?"

"Vodu."

"Toga ne nedostaje. Do|i, pokaza}u ti. Ovde ispod, na ni`em nivou ima i previ{e izvora. Krenuo si u pogre{nom smeru. Ja sam radio tamo dole, prokleta voda bila mi je do kolena, pre nego {to je `ila iscrpena. Nekada davno. Do|i."

Stari rudar ostavio ga je u logoru, po{to mu je pokazao gde je vrelo i upozorio ga da ne sledi vodeni tok, jer je gra|a tamo sigurno trula i jedan korak ili zvuk mogli bi izazvati usov. Tamo dole sva gra|a bila je pokrivena debelim, blistavim belim krznom, mo`da je to bila {alitra, ili plesan; delovala je veoma neobi~no, nad uljastom vodom.

Kada je ponovo ostao sam, Guenar pomisli da je sanjao taj beli tunel pun crne vode i posetu rudara. Kada ugleda treptaj svetla daleko niz tunel, on ~u~nu iza kvarcnog stuba sa velikim klinom od granita u ruci: jer sav strah, bes i bol skupili su mu se u jednu stvar ovde dole u tami, u re{enost da ne dopusti nijednom ~oveku da polo`i ruku na njega.

Slepa odlu~nost, tvrda i te{ka poput kamenog odlomka, te{ka u njegovoj du{i.

To je samo starac dolazio, sa kri{kom suvog sira za njega.

Sedeo je sa astronomom i pri~ao. Guenar pojede sir, jer nije mu preostalo hrane, pa je slu{ao star~evu pri~u. Dok je slu{ao, te`ina kao da se malo odigla, ~inilo mu se da mu pogled dose`e dublje u tminu.

64

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Nisi ti obi~an vojnik", re~e rudar, a on odvrati: "Ne, nekada sam u~io {kole", ali ni{ta vi{e, jer se nije usu|ivao da ka`e rudaru ko je. Starac je poznavao sve doga|aje u toj oblasti; pri~ao je o spaljivanju okrugle ku}e na bregu i o grofu Bordu. "Oti{ao je u grad sa njima, sa tim crnim mantijama, da mu sude, tako su rekli, da ga izvedu pred njihovo ve}e. Da mu sude zbog ~ega? [ta je ikada radio osim {to je lovio divlje veprove, jelene i lisice? Da li mu to sudi ve}e lisica? [ta im sve to zna~i, to nju{kanje, vojnikovanje, spaljivanje i su|enje? Bolje bi bilo da ostave po{ten narod na miru. Grof je bio po{ten, koliko ve} to bogata{ mo`e da bude, ispravan zemljoposednik. Ali ne mo`e{ ti njima da veruje{, nikome od takvih. Samo ovde dole. Mo`e{ da veruje{ ~oveku koji je si{ao u rudnik. [ta drugo ima ~ovek ovde dole osim svojih ruku i ruku svojih drugara? [ta je izme|u njega i smrti, kada na nivou do|e do obru{avanja ili se zatvori kop, a on je na slepom kraju, nego njihove ruke, njihove lopate i njihova volja da ga iskopaju? Ne bi bilo srebra gore na suncu da nema poverenja izme|u nas ovde dole u mraku. Ovde dole mo`e{ da ra~una{ na svoje drugare. I niko ne dolazi osim njih. Mo`e{ li da predstavi{ vlasnika u njegovim ~ipkama, ili vojnike, kako silaze niz te merdevine, idu sve ni`e i ni`e kroz veliki tunel u mrak? Ne njih! Hrabri su oni kada treba da se gaca po travi, ali {ta ti vrede ma~ i vika u mraku? Voleo bih ja da ih vidim kako silaze ovamo..."

Kada je do{ao slede}i put, sa njime je bio jo{ jedan ~ovek, pa su doneli uljanicu i glineni kr~ag ulja, kao i jo{ sira, hleba i ne{to jabuka. "Hano se setio svetiljke", re~e starac. "To ti je kudeljni fitilj, ako se ugasi samo o{tro duni, pa }e verovatno ponovo da se pripali. Ima{ ovde i tuce sve}a. Mladi Per je maznuo gomilu iz pakovanja, gore na travi."

"Svi oni znaju da sam ovde?"

"Mi znamo", re~e rudar kratko. "Oni ne."

Neko vreme potom, Guenar se vrati ni`im nivoom, zapadnim, onim kojim je ranije i{ao, sve dok ne vide kako rudarske sve}e igraju poput zvezda; u{ao je u okno u kome su radili. Podelili su obrok sa njim. Pokazali su mu prolaze rudnika, pumpe i ogromne uspravne tunele u kojima su bile merdevine i ~ekrci sa vedrima; od ovih se sklonio, jer promaja koja je usisavala niz veliki tunel smrdela mu je na paljevinu. Odveli su ga nazad i dopustili mu da radi sa njima. Pona{ali su se prema njemu kao prema gostu, kao detetu. Primili su ga. Bio je njihova tajna.

Ne vredi mnogo provoditi ~itavog `ivota po dvanaest sati dnevno u crnoj rupi u zemlji ukoliko tamo nema ni~ega, nikakve tajne, niti blaga, ni~eg skrivenog.

Bilo je srebra, svakako. Ali tamo gde je nekada te nivoe obra|ivalo deset grupa po petnaest ljudi i nije bilo kraja cviljenju, ~egrtanju i treskanju napunjenih vedara koja su se pela vri{te}im ~ekrkom, dok su prazna kloparala nadole da bi do{la do {inaca koji su jurili sa svojim te{kim kolima, sada je radila jedna grupa od osam ljudi: ljudi preko ~etrdesete koji nisu znali drugi zanat osim rudarskog. Jo{ je bilo ne{to srebra u tvrdom granitu, u malim `ilama me|u jalovinom. Ponekad bi pro{irili jedan kraj za stopu tokom dve nedelje.

"Bio je to veliki rudnik", govorili su ponosito.

65

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Pokazali su astronomu kako da namesti kopa~ki klin i kako da po njemu zamahne ~eki}em, kako da udara po granitu fino uravnote`enim i o{trim pijukom, kako da prebira i tra`i 'zrna', na {ta da obra}a pa`nju, retka svetlucava grananja ~istog metala, mrvljive, bogate rudne stene. Pomagao im je svakodnevno. Bio je u oknu i ~ekao kada su dolazili i pomagao ovome ili onome ~itavog dana na poslu sa lopatom, o{trio alat, terao kolica sa rudom po u`lebljenoj dasci do velikog tunela, ili je radio na kraju linije. Nisu mu dozvoljavali da radi dugo; to su zabranjivali ponos i navika. "Hej, ostavi se takvog cepkanja kao da si drvodelja. Gle: ovako, vidi{?" Ali onda bi drugi zatra`io: "Udari ovde, momak, vidi{, tu po klinu, tako."

Davali su mu da jede svoje sopstvene neukusne i slabe obroke.

No}u, sam u izdubljenoj zemlji, kada bi se uspeli dugim merdevinama do 'trave', kako su govorili, le`ao je i mislio na njih, o njihovim licima, glasovima, te{kim, izbrazdanim, zemljom umrljanim {akama, rukama staraca debelih noktiju crnih od grebanja po kamenu i ~eliku; tim rukama, pametnim i ranjivim, koje su otvorile zemlju i otkrile blistavo srebro u ~vrstoj steni. Srebro koje nikada nisu uzimali, nikada zadr`avali, nikada tro{ili. Srebro koje nije bilo njihovo.

"Kada biste na{li novu `ilu, novi nanos, {ta biste u~inili?"

"Otvorili je i rekli majstorima."

"Za{to majstorima?"

"Ama, ~ove~e! Pla}u nas za to {to odnesemo! Jel' misli{ da ovaj poso radimo iz ljubavi?"

"Da." Svi su mu se smejali, glasnim smehom, bockavim, nevinim. @ive o~i blistale su im na licima crnim od pra{ine i znoja.

"Ah, da mo`emo da otkrijemo novu `ilu! @ena bi dr`ala svinju kao nekada, a ja bih, Boga mi, plivao u pivu! Ali da ima srebra, na{li bi ga; zato su odgurali radove toliko daleko prema istoku. Ali jalovo je ovde, i iscrpljeno, i to ti je ~itava pri~a."

Vreme se proteglo iza i ispred njega poput mra~nih prilaza i jama rudnika, svih prisutnih odjednom, kad god bi se on sa svojom malom sve}om mogao na}i me|u njima.

Sada je, kada je bio sam, astronom ~esto lutao po tunelima i starim kopovima, jer je poznavao opasna mesta, duboke nivoe pune vode, izve{tio se na klimavim merdevinama i uskim mestima, pun zanimanja za igru sve}e po stenovitim zidovima i pregradama, odsjaju liskuna koji kao da je dopirao iz dubine kamena. Zbog ~ega je ponekad sijao na takav na~in? Kao da je sve}a pronalazila ne{to daleko ispod blistave, izlomljene povr{ine, ne{to {to je namigivalo u znak odgovora i zamra~eno, kao da je skliznulo iza oblaka ili diska nevi|ene planete.

"U zemlji postoje zvezde", pomi{ljao je. "Samo kada bi ih bilo mogu}e videti."

Nespretan sa pijukom, bio je ve{t sa ma{inerijom; divili su se njegovoj ume{nosti, pa su mu doneli alatke. Popravljao je pumpe i ~ekrke; napravio je svetiljku na pokretnom nosa~u za 'mladog Pera' koji je radio u dugom, uskom slepom zavr{etku, sa

66

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra reflektorom napravljenim od limenog dr`a~a za sve}u iskovanim u zakrivljeni list i ugla~anim finom kamenom pra{inom i vunenom tkaninom njegovog kaputa. "Pravo ~udo", govorio je Per. "Kao dnevno svetlo. Samo, po{to je iza mene, ne gasi se kada se vazduh pokvari, pa mi ne ka`e da treba da se vratim da udahnem."

Jer ~ovek mo`e da nastavi rad u uskom kraju i neko vreme po{to mu se sve}a ugasila zbog nedostatka kiseonika.

"Trebalo bi da ovde namestite mehove." "[ta, kao da sam kova~?"

"Za{to ne?"

"Dal' ti ikada izlazi{ no}u na travu?" upita Hano, ~e`njivo zagledan u Guenara.

Hano je bio melanholi~an, zami{ljen ~ovek mekog srca. "Tek da se malo osvrne{?"

Guenar ne odgovori. Nastavljao je da poma`e Branu oko greda nosa~a; rudari su obavljali sav posao koga su nekada izvodile grupe drvodelja, gura~a, slaga~a i tako dalje.

"On se smrtno pla{i da napusti rudnik", re~e Per tiho.

"Tek da vidi{ zvezde i udahne{ vetar", re~e Hano, kao da i dalje razgovara sa Guenarom.

Jedne no}i astronom isprazni d`epove i pogleda stvari koje su bile u njima od no}i spaljivanja opservatorije: stvari koje je pokupio u tim satima kojih sada nije mogao da se seti, satima kada je prebirao i teturao se po zadimljenim ru{evinama, u potrazi... u potrazi za onim {to je izgubio... vi{e nije razmi{ljao o tome {ta je izgubio. To mu je bilo zape~a}eno u umu debelim o`iljkom, o`iljkom od opekotine. Zadugo ga je taj o`iljak spre~avao da pojmi prirodu predmeta nanizanih sada ispred njega po pra{njavom kamenom podu rudnika: sve`anj hartije nagoreo du` jedne ivice; okruglo par~e stakla ili kristala; metalna cev; divno izra|en drveni zup~anik; par~e iskrivljenog i pocrnelog bakra sa urezanim finim linijama; i tako dalje, par~i}i, otpaci, ostaci. On vrati hartije u d`ep, bez poku{aja da razdvoji krhke, napola stopljene listove i da razazna fini rukopis.

Nastavio je da posmatra i povremeno podi`e i zagleda druge stvari, naro~ito par~e stakla.

Znao je da je to okular njegovog teleskopa od deset palaca. Li~no je polirao so~iva. Kada ga je podigao, dr`ao ga je pa`ljivo, za ivice, da kiselina njegove ko`e ne nagrize staklo. Najzad po~e da ga ~isti gla~anjem, koriste}i ~uperke fine jagnje}e vune iz kaputa. Kada je bilo ~isto, on ga podi`e i zagleda iz svih uglova. Lice mu je bilo smireno i usredsre|eno, njegove svetle, {iroko razmaknute o~i mirne.

Nakrenuto u njegovoj ruci, teleskopsko so~ivo odra`avalo je plamen svetiljke u jednu blistavu, maju{nu ta~ku u blizini ivice i naizgled ispod krivine njegovog lica, kao da je so~ivo u sebi zadr`alo zvezdu od mnogih stotina no}i tokom kojih je bilo okrenuto prema nebu.

On ga pa`ljivo umota u ~uperke vune i na|e mu mesto u kamenom zaklonu, zajedno sa svojom kutijom za ognjilo. Onda je podigao ostale stvari, jednu po jednu.

67

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Tokom slede}ih nedelja rudari su re|e vi|ali svog begunca dok su radili.

Najve}i deo vremena provodio je nasamo: istra`uje napu{tene isto~ne oblasti rudnika, govorio je kada bi ga upitali {ta to radi.

"Za{to?"

"Razgledam", rekao je uz kratki, trzavi osmeh od koga je poprimio veoma luckast izgled.

"Oh, mom~e, {ta ti zna{ o tome? Tamo ti je sve jalovo. Srebra nema; a isto~nu `ilu nisu na{li. Mogao bi na}i ne{to malo siroma{ne rude ili `ilu kalaja, ali ni{ta vredno kopanja."

"Kako zna{ {ta je u zemlji, u steni ispod tvojih nogu, Pere?"

"Poznajem znakove, mladi}u. Ko }e to bolje znati?"

"Ali ako su znakovi skriveni?"

"Onda je srebro skriveno."

"Pa ipak, zna{ da je tamo, samo kada bi znao gde da kopa{, kada bi video kroz kamen. I {ta jo{ je tamo? Pronalazi{ metal, zbog toga {to traga{ za njime i kopa{ ga. Ali {ta jo{ mo`e{ na}i, dublje od rudnika, ukoliko traga{, ukoliko zna{ gde da kopa{?"

"Stenu", re~e Per. "Stenu, i stenu, i stenu."

"A onda?"

"A onda? Pakleni oganj, koliko ja znam. Zbog ~ega je ina~e sve toplije kako tuneli idu u sve ve}u dubinu? Tako ka`u. Pribli`ava{ se paklu."

"Ne", re~e astronom, razgovetno i ~vrsto. "Ne. Nema pakla ispod stenja." "[ta je onda tamo, ispod svega?"

"Zvezde."

"Ah", re~e rudar, oboren s nogu. On po~e{a grubu, voskom prekrivenu kosu i nasmeja se. "Vidi ti zagoneta~a", re~e on i zagleda se u Guenara sa sa`aljenjem i divljenjem. Znao je da je Guenar lud, ali veli~ina njegovog ludila bila je za njega nova stvar, i vredna divljenja. "Ho}e{ li ih na}i, te zvezde?"

"Ako nau~im kako da gledam", re~e Guenar, toliko smireno da Per nije mogao druga~ije da odgovori nego da digne lopatu i da se vrati tovarenju kolica.

Jednog jutra kada su se rudari spustili zatekli su Guenara jo{ usnulog, umotanog u izan|ali ogrta~ koji mu je dao grof Bord, a pored njega neki ~udan predmet, napravu na~injenu od srebrne cevi, limenih dr`a~a i `ica iskovanih od starih dr`a~a za ~eone svetiljke, s nosa~em od dr{ki pijuka pa`ljivo izrezbarenih i uklopljenih, nazup~enih to~ki}a, par~etom svetlucavog stakla. Bio je zbunjuju}i, improvizovan, prefinjen, sulud, slo`en. "[ta je to, do |avola?"

Stajali su oko njega i piljili u stvar, svetlosti njihovih ~eonih svetiljki bile su usredsre|ene na nju, `uti snop bi ponekad zatreptao preko usnulog ~oveka kada bi ovaj ili onaj bacio pogled na njega.

"On je to napravio, sigurno."

"Ja{ta nego sigurno."

"Radi ~ega?"

68

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Ne diraj to."

"Nisam ni nameravao."

Astronoma prenu{e njihovi glasovi i on sede. @uti zraci sve}a ocrtavali su mu belo lice naspram tame. On protrlja o~i i pozdravi ih. "[ta }e ti to biti, momak?"

Izgledao je uznemireno ili zbunjeno kada je video predmet njihove radoznalosti. On polo`i za{titni~ki ruku preko njega, a ipak ga je neko vreme gledao kao da ga ne prepoznaje. Najzad re~e, namr{ten i govore}i {apatom: "To je teleskop." "[ta je to."

"Naprava koja ~ini udaljene stvari jasnim oku."

"Kako to mo`e?" upita zbunjeno jedan rudar. Astronom je odgovarao sa rastu}om samouvereno{}u. "Zahvaljuju}i odre|enim svojstvima svetlosti i so~iva. Oko je slo`en instrument, ali slepo je za polovinu vaseljene - daleko vi{e od polovine. No}no nebo je crno, ka`emo: izme|u zvezda su praznina i tama. Ali okrenite oko teleskopa na taj prostor izme|u zvezda, i gle: zvezde! Zvezde previ{e slabe i daleke da bi ih videlo samo oko, red za redom, veli~anstvenost za veli~anstveno{}u, sve do najdaljih granica vaseljene. Van svake ma{te, tamo u dalekoj tmini ima svetlosti: silna veli~anstvenost sun~evog svetla. Video sam je. Gledao sam je, no}ima i no}ima, i kartografisao zvezde, Bo`je svetionike na obalama tame. A i ovde ima svetlosti! Nema mesta li{enog svetlosti, utehe i sjaja tvor~evog duha. Nema mesta koje je odba~eno, stavljeno van zakona, prezreno. Nema mesta koje je ostavljeno mra~no. Tamo gde su pogledale o~i Bo`je, tamo je svetlost. Moramo i}i dalje, moramo gledati dalje! Ima svetlosti, samo ukoliko `elimo da je vidimo. Ne samim o~ima, ve} ve{tinom ruku, znanjem uma i verom srca nevi|eno se razotkriva, a skriveno postaje jasno. A sva mra~na zemlja blista poput usnule zvezde."

Govorio je sa dostojanstvom za koje su rudari znali da po pravu pripada sve{tenicima, velikim re~ima koje su sve{tenici izgovarali u crkvama punim odjeka. To nije pripadalo tu, rupi u kojoj su kopali da zarade za `ivot, re~ima luckastog begunca.

Kasnije, dok su razgovarali izme|u sebe, vrteli su glavama ili ih kuckali prstima. Per re~e: "Ludilo je sve ve}e u njemu", a Hano re~e: "Sirota du{a, sirota du{a!" Pa ipak, nije bilo onoga me|u njima ko nije istovremeno verovao u ono {to im je astronom rekao.

"Poka`i mi", re~e stari Bran, kada je zatekao Guenara samog u dubokom isto~nom ogranku, zaposlenog oko slo`ene naprave. Bran je bio taj koji je prvi sledio Guenra, doneo mu hranu i odveo ga ostalima.

Astronom rado kro~i u stranu i pokaza Branu kako da dr`i napravu uperenu nadole prema podu tunela, kako da je usmeti i dovede u `i`u, poku{a da opi{e njen na~in rada i {ta bi Bran mogao videti: sve uz oklevanje, jer nije bio naviknut da obja{njava neznalici, ali bez nestrpljenja kada Bran nije razumeo.

"Ni{ta ne vidim osim zemlje", re~e starac posle dugog i ozbiljnog posmatranja pomo}u instrumenta. "I malo pra{ine i kamen~i}a po njoj."

69

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Mo`da te svetiljka zaslepljuje", re~e astronom ponizno. "Bolje je gledati bez svetlosti. Ja to umem zato {to sam to radio toliko dugo. Sve je to uve`banost - kao postavljanje klinova, {to ti uvek uradi{ kako treba, a ja uvek pogre{no."

"Jest. Mo`da. Reci mi {ta vidi{..." Bran je oklevao. Nedavno je shvatio ko mora da je Guenar. To to je znao da je ovaj jeretik nije ni{ta menjalo, ali to {to je znao da je re~ o u~enom ~oveku nekako mu je ote`avalo da ga nazove 'drugar' ili 'momak'. Pa ipak, ovde, i posle toliko vremena, nije mogao da ga nazove majstorom. Bilo je vremena kada je, i pored sve svoje blagosti, begunac govorio velikim re~ima, grabio je du{u sagovornika, vremena kada ga je bilo lako nazvati ga 'majstore'. Ali to bi ga prestravilo.

Astronom polo`i ruku na okvir svog mehanizma i odvrati blagim glasom: "Postoje... sazve`|a." "[ta ti je to, sazve`|a?"

Astronom pogleda Brana kao iz velike daljine i najzad re~e: "Kola, [korpija, Srp kod Mle~nog puta leti, to su sazve`|a. Raspored zvezda, nakupina zvezda, porodice, likovi..."

"I ti ih vidi{ ovde, pomo}u toga?"

I dalje zagledan u njega kroz svetlost svetiljke bistrim, zami{ljenim o~ima, astronom klimnu i ne progovori, ve} pokaza nani`e, prema steni na kojoj su stajali, isklesanom podu rudnika.

"Kako izgledaju?" Branov glas bio je prigu{en.

"Samo sam ih nazreo. Tek na trenutak. Nisam se jo{ izve{tio; ne{to je to druga~ija ve{tina... Ali ovde su, Brane."

Sada ~esto nije bio na kopu gde su radili, kada bi stigli na posao, i nije im se pridru`ivao ~ak ni za obrok, iako su mu uvek ostavljali deo hrane. Sada je poznavao puteve rudnika bolje od ikoga me|u njima, ~ak i od Brana, ne samo '`ivi' rudnik, ve} i 'mrtvi', napu{tene radne i opitne tunele koji su se pru`ali isto~no, sve dublje, prema pe}inama. Tamo je bio naj~e{}e: a oni ga nisu sledili.

Kada bi se pojavio me|u njima i kada bi razgovarali, bili su ponizniji sa njime i nisu se smejali.

Jedne ve~eri, kada su se svi vra}ali sa poslednjim kolicima prema glavnom tunelu, on do|e da ih presretne, naglo iskora~iv{i iz kopa sa njihove desne strane. Kao i uvek, bio je odeven u otrcani kaput od ov~ije ko`e, crn od gline i prljav{tine tunela.

Plava kosa posedela mu je. O~i su mu bile bistre. "Brane", re~e on, "do|i, mogu da ti poka`em." "[ta da mi poka`e{?"

"Zvezde. Zvezde ispod stene. Ima veliko sazve`|e u kopu na starom ~etvrtom nivou, tamo gde se beli granit useca u crni."

"Znam to mesto."

"Tamo je: pod nogama, kraj tog zida od bele stene. Veliki sjaj i nakupina zvezda. Njihovo blistanje nadvladava tminu. Izgledaju kao lica igra~a, o~i an|ela. Do|i da ih vidi{, Brane!"

70

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Rudari su tamo stajali, Per i Hano le|a napregnutih da zaustave kolica da se ne otkotrljaju: pogureni ljudi umornih, prljavih lica i velikih {aka iskrivljenih i otvrdlih od dr`anja lopata, pijuka i ~eki}a. Svi su se ose}ali neprijatno, samilosno, nestrpljivo.

"Upravo zavr{avamo. Idemo ku}i na ve~eru. Sutra", re~e Bran.

Astronom je gledao od lica do lica i nije rekao ni{ta.

Hano re~e hrapavim, blagim glasom: "Popni se sa nama, bar ovaj put, mom~e.

Mra~na je no} i mo`da }e ki{a; sada je novembar; ni `iva du{a ne}e te videti ako izi|e{ i posedi{ kraj mog ognji{ta, bar jednom, pojede{ vru}e hrane, i odspava{ pod krovom, ne ispod te{ke zemlje i sasvim sam!"

Guenar napravi korak unazad. Kao da se sva svetlost odjednom ugasila, kao da mu je lice utonulo u senku. "Ne", re~e on. "Oni }e da mi spale o~i."

"Pusti ga na miru", re~e Per i pokrenu te{ka kolica sa rudom prema oknu.

"Pogledaj tamo gde sam ti rekao", re~e Guenar Branu. "Rudnik nije mrtav.

Pogledaj sopstvenim o~ima."

"Jest. Po}i }u s tobom i pogledati. Laku no}!"

"Laku no}", re~e astronom i ponovo se okrenu bo~nom tunelu kada su produ`ili. Nije nosio svetiljku, niti sve}u; jednog trenutka videli su njega, slede}eg tamu.

Ujutro nije bio tamo da se vidi s njima. Nije do{ao.

Bran i Hano su ga tra`ili, najpre nemarno, potom ~itav jedan dan. Si{li su koliko god su smeli i najzad stigli do ulaza u pe}ine, u{li i ponekad dozivali, iako po velikim pe}inama ~ak ni oni, rudari ~itavog `ivota, nisu smeli da dozivaju glasno zbog u`asa beskrajnih odjeka u tami.

"Oti{ao je dole", re~e Bran. "Jo{ ni`e. Tako je rekao. Idi dalje, mora{ i}i dalje, da na|e{ svetlo."

"Nema svetla", pro{apta Hano. "Nikada ovde nije bilo svetla. Jo{ od nastanka sveta."

Ali Bran je bio tvrdoglav starac, uma bukvalnog i sklonog poverenju; a Per ga je slu{ao. Jednog dana njih dvojica odo{e do mesta o kome je govorio astronom, tamo gde je ogromna `ila tvrdog, svetlog granita koja se useca kroz tamniju stenu ostavljena nedirnuta, pre pedeset godina, kao jalov kamen. Popravili su gra|u tavanice starog kopa tamo gde su nosa~i oslabili, a onda po~eli da kopaju, ne po beloj steni ve} ni`e, podno nje; astronom je tu ostavio znak, neku vrstu karte ili simbola nacrtanog garom od sve}e na kamenom podu. Nai{li su na rudu srebra stopu ni`e, ispod sloja kvarca; a ispod toga sada su radila sva osmorica - pijuci su udarcima razotkrili ~isto srebro; `ile, ogranci, ~vorovi i zadebljanja blistali su me|u izlomljenim kristalima u razmrvljenoj steni, poput zvezda i nakupina zvezda, dubina ispod dubine, bez kraja, svetlost.

VIDNO POLJE Jedva da znam {ta da ka`em o 'Vidnom polju'; re~ je o nekoj vrsti sublimisanog temper tantruma. O gnevnom pismu uredniku. O malini.

71

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra [eli je izba~en iz Oksforda - mislim da pri~a nije potvr|ena, ali ko mari - zbog toga {to je na krajnjem zidu jednog }orsokaka namalao: OVIM PUTEM DO NEBESA. Ose}am kako je potrebno s vremena na vreme osve`iti boju na tom natpisu.

Videh pro{le no}i lik same ve~nosti Kao silni prsten ~iste i beskrajne svetlosti...

Henri Von, 1621-1695.

Izve{taji sa Psihe IV dolazili su redovno, ~ista rutina, sve do neposredno pred vreme kada im se otvorio prozor za povratak. A onda je odjednom zapovednik Rod`ers radiom javio da su napustili povr{inu, vratili se na brod i otpo~eli procedure za povratak - 82 sata i 18 minuta prerano. Hjuston je, razume se, zahtevao obja{njenje, ali odgovori Psihe bili su erati~ni. Ka{njenje odgovora od 220 sekundi nije pomagalo. Psiha je neprekidno prekidala vezu. Jednom je Rod`ers rekao: "Moramo sada da je vratimo ku}i ukoliko to uop{te mislimo da uradimo", o~evidno kao odgovor na pitanja Hjustona, ali slede}a stvar bio je Hjuz koji je tra`io o~itavanje, a potom ne{to o dozama. Sunce je bilo bu~no i prijem je bio vrlo lo{. Emitovanje glasa prekinulo se bez znaka za okon~avanje.

Automatsko oda{iljanje podataka sa broda nastavljalo se. Polazak je bio normalan. Kao {to je normalno, izve{taji su dolazili tokom dvadeset {est dana leta koje su astronauti proveli u drogiranom snu povezani na HKL i I.V. Na u~esnicima misije Psihe nije bilo medicinskog nadgledanja. Jedina veza sa posadom bio je glasovna. Kada nisu uputili poziv na dan 2, duga napetost u Hjustonu zategla se do o~ajanja.

Automati na brodu kojima je upravljala zemaljska posada upravo su odredili kurs za ulazak Psihe, kada mrtvi zvu~nici odjednom reko{e Hjuzovim glasom: "Hjustone, mo`ete li mi dati o~itavanja. Imam ovde opti~ke smetnje." Poku{ali su da ga navode, ali jedan njegov poku{aj manuelne ispravke bio je katastrofalan i zemaljskoj posadi bilo je potrebno pet sati da ga poprave. Rekli su mu da se sklanja odatle, oni }e da spuste brod. Gotovo neposredno posle toga ponovo su izgubili zvu~nu vezu.

Ogromni, bledi padobrani otvori{e se nad sivim Pacifikom, ru`e u laganom padu sa nebesa. Brod nagoreo od brzine vrisnu parom, zaranjaju}i; izbi nazad i zaljulja, miran, na dugim, dubokim naborima talasa. Zemaljska kontrola obavila je sjajan posao.

Spustili su se na pola kilometra od Kalifornije. Helikopteri zalebde{e, splavovi se okupi{e, brod je umiren, kapak otvoren. Niko nije izlazio.

U{li su i izneli ih.

Zapovednik Rod`ers bio je u svom pilotskom sedi{tu, jo{ vezan i uklju~en u HKL i I.V-ove. Bio je mrtav ve} otprilike deset dana i bilo je jasno zbog ~ega mu ostali nisu otvorili odelo.

Kapetan Temski izgledao je fizi~ki nepovre|eno, ali o{amu}eno i zbunjeno.

Nije progovarao, niti je odgovarao na uputstva. Morali su da ga rukama izvuku iz broda, iako nije pru`ao nikakav aktivan otpor.

Dr Hjuz bio je u stanju kolapsa, ali potpuno svestan; izgledalo je da je oslepeo.

72

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Molim..."

"Da li i{ta vidite?"

"Da! Molim vas, ostavite mi povez preko o~iju."

"Vidite li ovo svetlo koje vam pokazujem? Kakve je boje, dr Hjuze?"

"Sve boje, bela, previ{e je sjajno."

"Ho}ete li da poka`ete prema njemu, molim vas?"

"Svuda je. Previ{e je sjajno."

"Soba je sasvim mra~na, dr Hjuze. A sada, ho}ete li, molim vas, da ponovo otvorite o~i?"

"Nije mra~na."

"Mmmh. Mo`e biti da je re~ o superosetljivosti. U redu, sada, kako je ovo? Da li je dovoljno mra~no za vas?"

"Zamra~ite!"

"Ne, spustite ruke, molim vas. Polako. U redu, vrati}emo poveze." ^ovekovo otimanje prestade ~im su mu o~i bile pokrivene, on le`e mirno, zadihan. Njegovo usko lice, uokvireno jednomese~nom tamnom bradom, bilo je uljasto od znoja. "Izvinite", re~e on.

"Poku{a}emo ponovo kada se budete odmorili."

"Ho}ete li, molim vas, da otvorite o~i? Soba je sasvim mra~na."

"Za{to mi to govorite kada nije mra~na?"

"Dr Hjuze, jedva da mogu da vam razaznam lice; na svom instrumentu imam tek najslabije crveno osvetljenje - ni{ta drugo. Mo`ete li da me vidite?"

"Ne! Ne vidim od svetla!"

Doktor pove}a osvetljenje dok nije mogao da vidi Hjuzovo lice, stisnute vilice, otvorene, zaslepljene, prestravljene o~i.

"Eto, da li je sada mra~nije?" re~e on sa sarkazmom bespomo}nosti.

"Ne!" Hjuz zatvori o~i; smrtno je prebledeo. "Vrti mi se", promrmlja on, "kovitlac", a onda se zagrcnu za vazduhom i po~e da povra}a.

Hjuz je bio neven~an i nije imao bli`ih srodnika. Koliko je bilo poznato, najbli`i prijatelj bio mu je Bernard Decelis. Zajedno su pro{li trena`u; Decelis je bio specijalista sa Psihe XII, misije koja je otkrila Grad na Marsu, dok je Hjuz bio na XIV. Prebacili su Decelisa do obave{tajne stanice u Pasadeni i naredili mu da u|e i razgovara sa svojim prijateljem. Razume se, razgovor je snimljen.

D. Zdravo, Geri. Decelis.

H. Barni?

D. Kako si?

H. Fino. Ti si OK? D. Ja{ta. Nije ba{ bio izlet, je li?

73

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra H. Kako je Glorija?

D. Dobro, ba{ dobro.

H. Je li ve} pro{la 'Tetku Rodi'?

D. (smeh) Oh, Hriste, jeste. Sada ume da svira 'Zelene rukave'. Odnosno, bar ona to zove 'Zeleni rukavi'.

H. Za{to su te dovukli do ove rupe?

D. Da te vidim.

H. Voleo bih da mogu da ti uzvratim kompliment.

D. Ho}e{. ^uj. Trojica razli~itih okulista, ili {ta su ve} do |avola, uveravala su me da je sa tvojim o~ima apsolutno sve u redu. Tri oftamakademizatora i neurolog, u stvari. Napravili su neku vrstu hora. Ali izgleda da su |avolski uvereni u to.

H. Zna~i da o~igledno moj mozak nije u redu.

D. U smisli kratkog spoja, mo`da.

H. [ta je sa D`oom Temskim?

D. Nemam pojma. Nisam ga video.

H. [ta su ti rekli o njemu?

D. Za njega jo{ nisu prikupili hor. Samo su rekli da te`i povu~enosti.

H. Povu~enosti! Isuse, i ja bih tako rekao. Kao {to je kamen povu~en.

D. Temski? Onaj {aljivd`ija?

H. Od njega je po~elo.

D. [ta je po~elo?

H. Na nalazi{tu. Prestao je da odgovara.

D. [ta se dogodilo?

H. Samo to. Prestao je da odgovara. Prestao je da govori. Prestao da prime}uje.

Dvajt je mislio da je re~ o depresiji. Da li to jo{ tako zovu?

D. Pomenuto je kao jedna od mogu}nosti. Da li se i{ta posebno desilo tamo na nalazi{tu?

H. Na{li smo odaju.

D. Odaja, jeste. Sve je to stiglo sa va{im izve{tajima. Video sam ih, kao i neke holoe koje ste doneli sa sobom. Fantasti~no. [ta je to, do |avola, Geri?

H. Ne znam.

D. Da li je ve{ta~ko?

H. Ne znam. [ta je ~itav Grad?

D. Sagra|en je, napravljen; mora da jeste.

H. Otkud zna{, kako mo`e{ da ka`e{, kada ne zna{ {ta ga je napravilo? Da li je morska {koljka 'napravljena'? Kada ne bi znao, kada ne bi imao nikakve podatke i kada ne bi pretpostavljao nikakvu sli~nost, pa kada bi pogledao morsku {koljku i kerami~ku pepeljaru, da li bi znao, da li bi umeo da ka`e{ koja je 'napravljena'? I za {ta? [ta predstavlja? Ili za kerami~ku morsku {koljku? Ili osinjak? Ili za geod?

D. Dobro, u redu. Ali, {ta je sa onim stvarima, onim... strukturama koje u izve{taju nazivate 'golubarnici'? Video sam holoe? [ta ste vi mislili o njima?

H. [ta si ti mislio o njima?

74

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra D. Ne znam. Neobi~ni su. Pomislio sam da prostorni raspored propustim kroz kompjuter, da potra`im smislen lik... Ti ba{ nema{ neko visoko mi{ljenje o tome.

H. Ne. U redu. Samo, {ta si nameravao da programira{ kao 'smisao'?

D. Matemati~ke odnose. Bilo koju vrstu geometrijske pravilnosti, regularnosti, {ifre. Ne znam. Kako je to mesto izgledalo, Geri?

H. Ne znam.

D. Mnogo si vremena provodio tamo?

H. Bio sam stalno, otkako smo ga prona{li.

D. Tamo si primetio tu vrstu nevolja sa o~ima koje ima{? Kako je po~elo?

H. Stvari su izlazile iz `i`e. Kao prenapregnute o~i. Bilo je gore izvan odaje.

Trajalo je o nekoliko dana. Jo{ sam mogao da razaznam stvari kako treba dok smo nosili ML na brod. Ali pogor{avalo se. Nai{li bi ti blesci svetlosti, totalno bi mi zeznuli opa`anje dubine, zavrtelo bi mi se. Dvajt i ja podesili smo kurs, jedan ili drugi od nas funkcionisao je najve}im delom vremena. Ali on je nekako pomahnitao. Nije hteo da koristi radio, nije `eleo da dodirne kompjuter.

D. [ta to... nije bilo u redu s njim?

H. Ne znam. Kada sam mu ispri~ao za svoje o~i, on mi je rekao da ima ne{to kao napade drhtavice. Ja sam rekao da bi bilo bolje da se nosimo na brod dok smo jo{ u stanju. On re~e OK, zbog toga {to je D`o stvarno prestajao da funkcioni{e. Pre nego {to smo makar i po~eli lansiranje njega su uhvatili nekakvi napadi, kao epilepsija - Dvajta, ho}u da ka`em. Kada bi se ovi svr{ili delovao je uzdrmano, ali izgledao je racionalno.

Uzletanje je obavio OK, ali ~im smo pristali uhvatio ga je novi napad, i to je svaki put trajalo sve du`e. U me|uvremenu je po~eo da halucinira. Dao sam mu neka sredstva za umirenje i vezao ga; napadi su ga iscrpljivali. Kada sam zaspao, ne znam, do tada je ve} mogao da bude i mrtav.

D. Ne, umro je u snu. Otprilike na deset dana od Zemlje.

H. Nisu mi to rekli.

D. Ni{ta nisi mogao da u~ini{, Geri.

H. Ne znam. Ti napadi koje je imao, bili su kao preoptere}enje. Kao da su mu svi osigura~i pregoreli. Sagoreli ga. Govorio je dok su ga dr`ali. Neka vrsta izliva, poput kevtanja - kao da poku{ava odjednom da izgovori ~itave re~enice. Epilepti~ari ne govore, zar ne, tokom napada?

D. Ne znam. Epilepsiju u dana{nje vreme tako dobro kontroli{u da se ne ~uje mnogo o njoj. Primete naklonost i izle~e je u samom za~etku. Da je Rod`ers imao takvu naklonost...

H. Jah. Nikada ne bi u{ao u program. Hriste, {est meseci je proveo u svemiru.

D. A koliko si ti - {est dana?

H. Kao i ti. Jedan skok do Meseca.

D. Nije to, onda. Misli{ li...

H. [ta?

D. Neka vrsta virusa?

75

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra H. Svemirska kuga? Marsovska groznica? Tajanstvene drevne spore teraju astronaute u ludilo?

D. U redu, zvu~i tupavo. Ali ~uj, odaja je bila zatvorena. A stvarno zvu~i kao da ste svi vi...

H. Dvajta hvata kortikalno preoptere}enje, D`o postaje katatoni~an, meni po~inje da se privi|a. Gde je veza?

D. Nervni sistem.

H. Zbog ~ega razli~iti simptomi kod svakog od nas?

D. Pa, droge poga|aju ljude na razli~ite na~ine...

H. Misli{ da smo tamo unutra prona{li neku vrstu prokletih marsovskih psihodeli~nih gljiva? Nema tamo ni~ega, mrtvo je, ba{ kao i ostatak Marsa. Ti bar zna{, bio si tamo! Nema prokletih klica niti virusa, nema tamo `ivota, nikakvog `ivota.

D. Ali mo`da je nekada bilo...

H. Zbog ~ega tako misli{?

D. Odaja koju ste prona{li. Taj Grad koga smo otkrili.

H. Grad! Za ljubav Hrista, Barni, govori{ kao neki prokleti pop `urnalista, prokleto dobro zna{ da bi stvar mogla biti i skupina muljnih nanosa, koliko mi znamo.

Nema na~ina da se odredi. Previ{e je staro, uslovi su previ{e druga~iji, nemamo kontekst. Ne razumemo, ne mo`emo da razumemo, re~ je o ne~emu u {ta ljudski um nije uklju~en. Gradovi, odaje, sve to - samo pravimo analogije, poku{avamo da na|emo smisla uz pomo} na{ih pojmova. Ali to sve nije u na{im pojmovima. Nema smisla. To sada vidim. To je jedina stvar koju vidim!

D. [ta to vidi{, Geri?

H. [ta vidim kada otvorim o~i!

D. [ta?

H. Sve {to nije tamo i {to nema smisla. Oh... ja...

D. Hej, stani. Polako. ^uj, sve }e biti u redu. Bi}e u redu, Geri, bi}e ti dobro.

H. (nejasno) svetlost, a (nejasno) poku{am da vidim {ta mogu da dodirnem, a ne mogu, ne shvatam i ne mogu da (nejasno).

D. Dr`i se. Tu sam. Polako, stari moj.

Hjuz, koji je u svemirski program u{ao sa astrofizike, do{ao je sa veoma dobrim rezultatima, zapravo sa briljantnim. To je uznemiravalo mnoge njegove vojne stare{ine, za koje je visoka inteligencija {ifra za neuravnote`enost i neposlu{nost. Du`nosti je obavljao valjano, a pona{anje mu je bilo besprekorno; ali sada su se ~esto prise}ali da je on, na kraju krajeva, ipak intelektualac.

Temskog je bilo te`e objasniti. Bio je izvanredan probni pilot, kapetan vazduhoplovstva i zaljubljenik u bezbol, ali sada mu je pona{anje bilo jo{ nenormalnije od Hjuzovog.

Temski je naprosto sedeo. Bio je u stanju da se stara o sebi, i to je ~inio. To jest, kada je bio gladan, a bilo je hrane, malo bi jeo prstima; kada je morao da se olak{a, oti{ao bi do ugla i to ~inio; kada mu se spavalo, legao bi na pod i usnuo. Sve ostalo

76

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra vreme sedeo je. Bio je u dobrom fizi~kom stanju i sasvim miran. Ni{ta od svega {to su mu govorili nije budilo ni najmanju reakciju, niti se zanimao za i{ta od onoga {to se de{avalo oko njega. Doveli su mu `enu da ga vidi u nadi da }e to dovesti do nekakvog odgovora. Odveli su je, rasplakanu, posle pet minuta.

Po{to Temski nije hteo da odgovara, a Rod`ers, budu}i mrtav, nije mogao da odgovara, bilo je prirodno da na Hjuza gledaju kao na nekog ko je, na neki na~in, odgovoran.

S njime je sve bilo u redu izuzev slu~aja ne~ega {to je li~ilo na histeri~no slepilo, pa se zbog toga o~ekivalo da odgovara na pitanja racionalno i da precizno odgovara {ta se dogodilo. To, me|utim, nije mogao ili nije hteo da ~ini.

Doveli su psihijatrijskog savetnika, istaknutog doktora iz Njujorka po imenu [apir. Od njega su zatra`ili da radi i sa Temskim i Hjuzom. Razume se, bilo je nezamislivo priznati da je misija pretrpela neuspeh (re~ 'katastrofa' jo{ niko nije ni pominjao), ali procurilo je par glasina do {tampe i pored svih predostro`nosti u pogledu bezbednosti. Neodgovorni novinari zahtevali su da znaju zbog ~ega se ~itava posada Psihe XIV dr`i u izolaciji i pozivali se na 'pravo' ameri~kog naroda da 'zna' itd. Bilo je neophodno dati saop{tenje u vezi sa novim testom zdravlja obaveznim za sve astronaute posle vi{e od petnaest dana u svemiru, uvedenim zbog neo~ekivane i tragi~ne smrti kapetana Rod`ersa od sr~anog udara, i napisati ~itavu novu seriju novinskih ~lanaka u vezi sa planovima o 'Maloj Americi', gradu-kupoli na Marsu, ne bi li se zadr`ao pozitivan stav javnosti. Pravi ljudi, razume se, znali su da je program Psiha ugro`en; pa su uputili dr [apira da postavi dijagnozu i izle~i astronaute {to je mogu}e br`e. [apir je pola sata pri~ao sa Hjuzom o hrani u bolnici, o Kaltehu i najnovijim kineskim izve{tajima o njihovoj sondi za Alfu Kentaura, sve veoma opu{teno i trivijalno.

Onda je rekao: "[ta vidi{ kada otvori{ o~i?"

Hjuz, koji je do tada ustao i obukao se, }utke je sedeo neko vreme. Neprozirne nao~are pokrivale su mu o~i u potpunosti i davale mu oholi, zapiljeni izraz ljudi koji nose crne nao~are. "Niko me to do sada nije pitao", re~e on.

"Zar opti~ari nisu?"

"Da, pretpostavljam da Krej jeste. Ranije. Pre nego {to su zaklju~ili da sam mentalno poreme}en." "[ta si mu rekao?"

"Te{ko je to opisati. Stvar je u tome da je to neopisivo. Najpre su stvari izlazile iz `i`e, postajale prozra~ne, nestajale. A onda svetlost. Previ{e svetlosti. Kao preosvetljeni film, na kome je sve izbeljeno. Ali uz to, neka vrsta kovitlanja. Menjanje polo`aja i odnosa, menjanje perspektive, stalni preobra`aji. Meni se od toga vrtelo.

Pretpostavljam da su mi o~i neprestano slale signale unutra{njem uhu. Kao ona bolest srednjeg uva, samo naopa~ke. Zar ti ona ne uprska snala`enje u prostoru?"

"Menijerov sindrom, da, tako mislim da se zove; jeste, to radi. Naro~ito na stepenicama i nagibima."

"Kao da sam gledao iz velike visine ili... prema velikoj visini..."

"Jesi li se ikada pla{io visine?"

77

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Do |avola, ne. Ni{ta mi ~ak ne zna~e. [ta je gore, a {ta dole u svemiru. Ne, vidi{, ne pru`am ti pravu sliku. Nema slike. Poku{avao sam da gledam vi{e, da nau~im... kako da gledam... ne vredi mnogo."

Nastala je stanka. "Za to treba hrabrosti", re~e [apir.

"Kako to misli{?" re~e astronaut o{tro.

"Pa... kada ti ~ulni ulaz najbitniji za svestan um - vid - neprekidno prijavljuje nepostoje}e i nerazumljive stvari, u najo{trijoj protivure~nosti sa svim ostalim ~ulima ~ulom dodira, sluhom, ose}ajem ravnote`e i tako dalje - to da ti se de{ava svaki put kada poku{a{ da otvori{ o~i, a ti ne samo da `ivi{ sa tim, ve} da poku{ava{ da istra`uje{... to ne zvu~i lako."

"I zato uglavnom dr`im o~i zatvorene", re~e Hjuz mrgodno. "Kao mali majmun sa rukama preko o~iju."

"A kada ipak otvori{ o~i i pogleda{ neki predmet za koji zna{ da je tu - na primer, sopstvenu {aku - {ta vidi{?" "'Rascvalu, zujavu zbrku.'"

"Vilijam D`ejms", re~e [apir zadovoljno. "O ~emu je on govorio - o tome kako beba opa`a svet, eh?" Imao je prijatan glas uz nekakvo svojstvo blagog sjaja, bez o{trine; ~ovek nije mogao da ga zamisli kako nekoga grdi ili vi~e. Klimnuo je nekoliko puta, razmi{ljaju}i o zna~enjima onoga {to je Hjuz rekao. "Da nau~i{ kako da gleda{, rekao si.

Da nau~i{. Tako razmi{lja{ o tome?"

Hjuz je oklevao, a onda re~e uz nagli, sna`ni porast poverenja: "Moram. [ta drugo mogu? O~evidno nikada ne}u biti u stanju da - da ponovo vidim kao nekada, onako kako drugi vide. Ali i dalje vidim. Samo ne shvatam ono {to vidim, to nema smisla. Nema obrisa, nema razlika, ~ak ni izme|u onoga {to je bli`e i dalje. Ima tu ne~ega - samo ne umem da ka`em {ta, zbog toga {to nema stvari. Nema oblika. Umesto oblika, vidim preobra`aje - preoblikovanje. Da li sve ovo ima ikakvog smisla?"

"Mislim da ima", re~e [apir, "samo {to je izuzetno te{ko pretvoriti neposredno iskustvo u re~i. A kada je iskustvo novo, jedinstveno, sveobuhvatno..."

"I iracionalno. To je to." Hjuz je sada govorio sa velikom zahvalno{}u. "Kada bih samo mogao da ti poka`em", re~e on ~e`njivo.

Dvojicu astronauta sada su dr`ali na desetom spratu velike vojne bolnice u Merilendu. Nije im bilo dozvoljeno da napu{taju taj sprat, a svako ko bi ih posetio jo{ je provodio deset dana u karantinu pre nego {to }e se pridru`iti spoljnjem svetu: teorija o marsovskoj kugi trenutno je bila najmodernija. Na [apirove zahteve, Hjuzu je dozvoljeno da se popne do vrta na krovu bolnice (posle ~ega je lift pa`ljivo sterilizovan i ogra|en na tri dana).

Zahtevali su od Hjuza da nosi hirur{ku masku; a [apir je od njega zatra`io da ne nosi crne nao~are. Poslu{no je po{ao liftom prekrivenih usta i nosa, o~iju otkrivenih, ali ~vrsto stisnutih.

Promena sa polumraka lifta na vrelu, zamagljenu sun~evu svetlost jula na otvorenom krovu nije, koliko je [apir mogao da vidi, uticala na te zatvorene o~i. Hjuz ih

78

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra nije stisnuo ~vr{}e pred poplavom svetlosti, iako je digao glavu prema njoj kao da mu je toplina prijatna na ko`i i duboko udahnuo kroz povezanu gazu.

"Nisam izlazio jo{ od marta", re~e on.

Bilo je to istina, razume se. Bio je u svemirskom odelu i u bolni~koj sobi i udisao je ili vazduh iz boca, ili klimatizovan.

"Jesi li zadr`ao ose}aj za prostor?" upita [apir.

"Ni najmanje. Ose}am se vi{e slepo sada kada sam napolju. Pla{im se da ne koraknem preko ivice." Hjuz je odbio pomo} prilikom dolaska kroz hodnike i u liftu, spretno je opipavao put rukama, a sada je, i pored {ale o padu, po~eo da istra`uje krovni vrt. Bio je ushi}en: aktivni ~ovek pu{ten iz dugog zato~eni{tva. [apir ga je zami{ljeno gledao. Nizak name{taj predstavljao je opasnost po njega, ali smesta je nau~io kako da ga napipa; imao je taktilnu inteligenciju; u njegovim pokretima bilo je sklada, ~ak i dok se slepo teturao.

"Ho}e{ li otvoriti o~i?" re~e [apir mekim, oklevaju}im glasom.

Hjuz zastade. "U redu", re~e on; ali okrenuo se prema [apiru, a desnica mu se di`e, pipaju}i. [apir pri|e napred i dopusti toj {aci da ga uhvati za ruku.

Stisak se poja~a kada Hjuz otvori o~i. Onda ga Hjuz pusti, napravi korak unazad i ispru`i obe ruke. On ispusti krik. Pru`ao je ruke napred i navi{e, glavu zabacivao, o~iju {irom otvorenih, zapiljen u prazno nebo. "Oh, moj Bo`e", pro{apta on i pade poput ~oveka koga je udario kova~ki ~eki}.

Psihijatrijska seansa, 18. juli. S. [apir, Gerent Hjuz. [. Zdravo. Sidni... ne}u ostati dugo. ^uj, to mi ba{ i nije bila pametna ideja.

Krov. Izvini. Nisam imao pojma. Ali ni prava... Da li bi vi{e voleo da odem?

H. Ne. [. U redu... I sam sam pomahnitao od zatvorenog prostora. Treba mi dobra {etnja. Obi~no prili~no pe{a~im. Otprilike dve milje do svog ureda i isto toliko nazad. A onda jo{ dodajem zaobilazne puteve. [ta god rekli, Njujork je divan grad za {etnju. Ako ume{ da odabere{ put. ^uj, imam neobi~nu pri~u o D`ou Temskom. Ne pri~u, u stvari neobi~nu ~injenicu. Jesi li znao da su mu u dosijeu zapisali da je 'funkcionalno gluv'?

H. Gluv? [. Da, gluv. Pa, zna{, po~injem da se pitam. U|em tamo i pri~am sa D`oom, zna{, dodirujem ga, poku{avam da uspostavim vezu pogledima, bilo kakvu vezu, da se probijem. Ne vredi. Imao sam pacijente koji mi u upravo ovoliko re~i ka`u: 'Ne mogu da te ~ujem.' Metafora. Ali {ta ako nije metafora? To se ponekad de{ava sa malom decom, smatraju da su retardirana, a onda se ispostavi da imaju o{te}enje sluha od trideset, {ezdeset, osamdeset procenata. Pa, mo`da D`o stvarno ne mo`e da me ~uje. Kao {to ti ne mo`e{ da me vidi{.

H. (Pauza od ~etrdeset sekundi) Ho}e{ da ka`e{ da on ~uje stvari? Da oslu{kuje? [. Mogu}e je.

H. (Pauza od dvadeset sekundi) U{i ne mo`e{ zatvoriti.

79

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra [. I ja sam pomislio na to. Bilo bi nezgodno, zar ne? Pa sam pomislio, kako bi to bilo da poku{am da ih zatvorim umesto njega? Da mu stavim ~epove u u{i.

H. I dalje ne bi mogao da te ~uje. [. Ne bi, ali ni{ta mu ne bi skretalo pa`nju. Kada bi ti morao sve vreme da posmatra{ svoj lajt {ou, ne bi bio u stanju da obra}a{ mnogo pa`nje na mene, ili na bilo {ta drugo, je li tako? Mo`da je tako sa D`oom. Mo`da je re~ o {umu koji mu prigu{uje sve drugo.

H. (Pauza od dvadeset sekundi) Bilo bi to vi{e nego {um. [. Pretpostavljam da ne `eli{ da razgovara{ o... tamo na krovu... Ne, u redu je.

H. Voleo bi da zna{ {ta sam video, je li? [. Naravno da bih. Ali kada tebi bude odgovaralo.

H. Ja{ta, toliko toga imam ovde na raspolaganju osim razgovora sa tobom. Sve te knjige za ~itanje i zgodne `ene za merkanje. Prokleto dobro zna{ da }u ti na kraju re}i, zato {to nemam s kime drugim da razgovaram. [. Oh, Boga mu, Gerente. (pauza od deset sekundi) H. Jebi ga. Izvini, Sidni. Da nisam mogao da razgovaram sa tobom, u potpunosti bih pukao. Znam to. Veoma si strpljiv sa mnom. [. [ta god da si video tamo gore, to te uznemirava. To je jedan od razloga zbog koga `elim da znam {ta je to bilo. Ali, do |avola, ako si u stanju da sam izi|e{ na kraj s time, u~ini to. Na kraju krajeva, u tome je osnovna zamisao. Moja radoznalost je moj problem, ne tvoj! Slu{aj. Daj da zaboravimo malo na razgovor. Dopusti da ti pro~itam ovaj ~lanak iz 'Nauke'. Tvoj pukovnik Vud dao mi ga je, rekao je da bi te mogao zanimati. Mene jeste. Re~ je o onome {ta su na{li u unutra{njosti argentinskog meteora.

Autori su predlo`ili da odemo da pro~e{ljamo pojas meteora u potrazi za ostacima me|u- zvezdane flote koja je okon~ala postojanje u na{em sun~evom sistemu pre nekih {est stotina miliona godina. Razume se, najpre su sleteli na Mars. Da li su tipovi udareni?

H. Ne znam. Pro~itaj ~lanak.

Temski je spavao tvrdim snom i [apiru je bilo lako da mu ubaci obi~ne vo{tane ~epove za u{i poput onih koje koriste ljudi koji pate od nesanice. Kada se Temski probudio, najpre nije u~inio ni{ta neuobi~ajeno. Ustao je, zevnuo, protegao se, po~e{ao, lenjo se obazro oko sebe da vidi ima li pri ruci ne~ega za jelo na onaj smireni na~in koga je [apir u sebi smatrao potpuno razli~itim od bilo kakvog psihopatskog pona{anja koje je ikada video, i zapravo razli~itim od ikakvog ljudskog pona{anja koje je ikada video.

Temski ga je podse}ao na zdravu, ~ilu, zadovoljnu, pitomu `ivotinju. Ne {impanzu; ne{to smirenije, vi{e zami{ljeno, mo`da orangutana.

Ali ovaj orangutan po~injao je da se ose}a neprijatno.

Temski se obazre, levo i desno, nemirno. Mo`da se nije osvrtao, ve} je pokretao glavu i poku{avao da prona|e nestale zvuke. Izgubljeni akord, pomisli [apir. Temski je bio sve vi{e i vi{e nemiran i uzbu|en. On ustade, i dalje nemirno okre}u}i glavu. Prvi put u sedamnaest dana svakodnevne veze, on ugleda [apira.

Zgodno lice sada mu je bilo izobli~eno od bojazni ili zbunjenosti.

80

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra "Gde", re~e on, "gde..."

Njegove ruke, koje su mu pipale po u{ima da prona|u razlog ti{ine, na|o{e ~epove i izvadi{e jedan. To je bilo dovoljno. "Ah", re~e on i nepokretno stade. O~i su mu i dalje bile okrenute [apiru, ali ga nisu videle. Lice mu se opustilo.

Kasniji poku{aji bili su uspe{niji. Iako najpre zbunjen, Temski je sara|ivao dok je bio ve{ta~ki ogluvljen i spremno odgovarao na [apirove poku{aje da uspostavi sa njime vezu dodirom, znakovima i najzad pisanjem. Posle pete takve seanse, Temski je pristao na du`e seanse tokom kojih }e biti upotrebljena droga koja }e mu umrtviti krajeve slu{nih `ivaca na otprilike pet sati.

Tokom drugog od tih dugih perioda zatra`io je da vidi Hjuza. [apira su ve} uputili da, ukoliko je mogu}e, dopusti dvojici astronauta da razgovaraju; verovalo se da bi se moglo izvu}i vi{e podataka, ukoliko bi ovi slobodno razgovarali izme|u sebe. Bilo je neophodno da Hjuz pi{e, jer je Temski bio na ve{ta~ki na~in ogluvljen; budu}i da je znao slepo kucanje, svoj deo dijaloga vodio je na prenosnoj pisa}oj ma{ini. Me|utim, nije sav materijal prona|en u korpi za otpatke mogao da se uspe{no pove`e sa snimkom izgovorenih re~i Temskog. Dva ~oveka uglavnom su razgovarala o povratku i bolesti i smrti zapovednika Rod`ersa, ~ega Temski nije mogao da se seti; Hjuz je sve to opisao na isti na~in kao ranije, bez novih podataka. Nisu razgovarali o 'odaji' (nalazi{te D) niti o svojim nesposobnostima, izuzev slede}eg: T. Nije iznutra, zar ne?

H. Da j untr, ~epovi bi ti poprvili prijem.

T. Zna~i, stvarno je.

H. Jeste do |avola.

T. Vidi{, kada su mi prvi put gurnuli te ~epove u u{i, kada sam se probudio uz tu ti{inu, stvarno sam se uprpio. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se vratim odande gde sam bio. A nisam mnogo `eleo da se vra}am. Ali kada je [apir po~eo da mi govori koliko mnogo vremena je pro{lo i kada sam shvatio da je ovo Zemlja, zna{, to me je upla{ilo - pomislio sam da je mo`da sve to bilo neka vrsta, kao, halucinacije. Zna{.

Isuse, jesam li si{ao s uma? To me je prestravilo. Kao da sam bio dvojica razli~itih ljudi.

Ali po~eo sam da sve sabiram, da shvatam da nije re~ bila o rascepu, nego o...

H. Promeni.

T. Ta~no tako, promenilo me je, neprestano me menja. Stvarno je. Zbog toga {to kada mogu da ~ujem, to je ono {to ~ujem. A kada ti mo`e{ da vidi{, to je ono {to vidi{. Je li tako? Drugim re~ima, stvarno je. Moraju da nas ve{ta~ki oslepe i ogluve da ne bismo to ~uli i videli. To je to, zar ne?

(Hjuzovi otkucani odgovori za slede}i deo nisu se mogli prepoznati u materijalu iz korpe za otpatke.)

H. ...

T. Oh, ne. Divno. Bilo mi je potrebno mnogo vremena, ili bar sada znam da je bilo mnogo, da po~nem da shvatam. Najpre nije imalo nikakvog smisla, Isuse, muda su mi najpre otpala od straha. Ti ili Dvajt rekli biste ne{to, a oko glasova pojavila bi vam se

81

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra neka vrsta sazvu~ja, kao duga oko prizme tako da ~ak ne mo`e{ ni da vidi{ prizmu - je li, tako je sa tobom, zar ne? Ista stvar, samo {to je ovo sa sluhom, kao da se sve pretvara u muziku, jedino {to to nije muzika, to je.... Najpre, kao {to rekoh, nisam umeo to da ~ujem. Pomislio sam da ne{to nije u redu sa radijom u mom odelu! Isuse! (smeje se) Nisam mogao da sledim obli~ja, zna{, modulaciju, kao, preobra`aje. Sve je bilo tako razli~ito. Ali ~ovek se u~i. [to vi{e slu{a{, vi{e ~uje{. Voleo bih da mo`e{ to da ~uje{.

Zna{, ka`e{ mi da je pro{lo dva meseca otkako smo napustili Mars i tako dalje i, jebi ga, verujem ti, ali nije bitno. Stvarno nije bitno - je li tako, Geri?

H. ...

T. Voleo bih da mogu da vidim, onako kako to ti vidi{. Mora da je veli~anstveno. Ali da ti ka`em ne{to, drago mi je {to me tako ~upaju iz toga; sada to rade svakog dana. Mislim da je zami{ljeno da bude tako. Bio sam nekako, ne znam, preplavljen, progutan, sve je to previ{e. Nismo sagra|eni kako treba, nismo mo`da dovoljno izdr`ljivi. Ili bar na po~etku. Ne mo`e{ odmah primiti sve. Voleo bih da poku{am dok sam van kontakta da zapi{em ne{to od toga.

H. ...

T. Ne, ne umem. Ali to ne bi morala da bude muzika. Vidi{, nije to muzika, to je samo na~in da se opi{e zbog toga {to je divno. Mislim da bi se isto tako dobro moglo prebaciti i u re~i. Mo`da i bolje. Re}i {ta zna~i.

H. ...

T. ^ega da se boji{?

Bernard Decelis i njegova `ena zvali su Hjuza svakih par dana preko telefona, iako ih je karantin spre~avao da do|u da ga vide. 27. jula Hjuz i Decelis vodili su va`an razgovor u vezi sa takozvanom odajom, nalazi{tem D iz izve{taja Psihe XIV. Decelis je rekao: "Ako se ne ubacim u tim {esnaestice i ne vidim to prokleto mesto, ima da skrenem."

"Videti zna~i verovati", primeti Hjuz. Nije se tako lako uzbu|ivao kao ranije, umesto toga te`io je tome da bude o{tar i prili~no gorak. "^uj, Teri. Da li je ikada bilo ma{ina po tim golubarnicima?"

"Ne." "Ha! Eto definitivnog odgovora! Pomislio sam da u vezi sa nalazi{tem D ne}e{ izjaviti ni{ta izuzev pri~e o njegovoj nerazumljivost za ljudski um. Omek{ava{?"

"Ne. U~im se." "[ta u~i{?"

"Kako da vidim."

Posle stanke Decelis pa`ljivo upita: "[ta da vidi{?"

"Nalazi{te D. Budu}i da je ono sve {to sam u stanju da vidim."

"Ho}e{ da ka`e{, to, u stvari... kada su ti o~i otvorene..."

"Ne." Hjuz je govorio umorno i uz oklevanje. "Slo`enije je od toga. Ne vidim ja nalazi{te D. Vidim... svet u svetlu sa nalazi{ta D... novom svetlu. ^ovek koga bi trebalo

82

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra da pita{ je D`o Temski. Ili, ~uj, jesi li ikada propustio golubarnike kroz Algija, kao {to si rekao?"

"Imao sam problema sa pode{avanjem programa."

"Kladim se da jesi", re~e Hjuz i kratko se nasmeja. "Po{alji mi gra|u ovamo. Ja }u je srediti. Vezanih o~iju."

Temski u|e u Hjuzovu sobu, sav ozaren. "Geri", re~e on, "uspeo sam." "[ta si uspeo?"

"Da sve pove`em. ^ujem te. Ne, nisam ~itao sa usana. Reci ne{to okrenutih le|a. Hajde!"

"Trovanje ptomainom." "'Trovanje ptomainom.' - U redu? Vidi{, ~ujem te. Ali nisam izgubio muziku.

Sve sam povezao!"

Plavook i plavokos, Temski je obi~no bio zgodan ~ovek; sada je bio veli~anstven. Hjuz nije mogao da ga vidi (iako je {pijunska kamera u re{etki ventilacionog otvora mogla i to je ~inila), ali ~uo je treptanje njegovog glasa i bio je dirnut i prestravljen.

"Skini taj oglav, Geri", re~e blagi, zvonki glas.

Hjuz zavrte glavom.

"Ne mo`e{ ve~no sedeti u tami unutar sebe. Izi|i. Ne mo`e{ da izabere{ slepilo, Geri."

"Za{to ne bih mogao?"

"Ne mo`e{ po{to si video svetlo."

"Kakvo svetlo?"

"Ono jedino svetlo, re~, istinu ~ijem smo vi|enju i spoznaji u~eni", re~e Temski s blago{}u potpune sigurnosti i toplinom u glasu, toplinom poput sun~evog svetla.

"Izlazi", re~e Hjuz. "Izlazi, Temski!"

Pro{lo je dvanaest nedelja od pada Psihe XIV. Niko od osoblja za saslu{anje nije pro{ao sa bilo kakvim simptomima alarmantnijim od obi~ne dosade. Hjuzovo stanje nije se pogor{avalo, a Temski se sada u potpunosti oporavio. Moglo se bezbedno pretpostaviti da, {tagod da je zahvatilo posadu Psihe XIV, to nije bio virus, spora, bakterija ili neki drugi fizi~ki agens. Hipoteza prihva}ena uz oklevanje i uz razli~ite ograde ve}ine, uklju~uju}i i dr [apira, glasila je da je ne{to u rasporedu elemenata koji su ~inili 'odaju', nalazi{te D, tokom njihovog produ`enog i intenzivnog prou~avanja nalazi{ta, izazvalo odre|eni stepen poreme}aja mo`danih talasa kod sve trojice ljudi, analogno poreme}ajima funkcije mozga izazvanim stroboskopskom svetlo{}u na odre|enim frekvencijama itd. Koji ta~no elementi 'odaje' su bili uklju~eni nije jo{ bilo poznato, iako su stru~njaci intenzivno ispitivali holograme. Psiha XV je trebalo da obavi jo{ detaljnije ispitivanje nalazi{ta, uz preduzimanje potrebnih predostro`nosti za za{titu i nadgledanje astronauta.

83

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra Ti sumnjivi elementi nalazi{ta D bili su toliko brojni i toliko slo`eno povezani da je za pojedina~an um bilo veoma te{ko da poku{a da ih slo`i ili uredi. Neki marsolozi bili su sigurni da su neobi~na svojstva 'odaje' bila samo geolo{ka slu~ajnost i da je 'odaja' imala da ka`e samo onu vrstu informacija koju tako sa`eto i divno obezbe|uju slojevi u stenju, prstenovi stabala, linije spektra. Drugi su bili ube|eni da su inteligentna bi}a podigla Grad i da njihovim prou~avanjem mo`emo nau~iti ne{to o njihovoj prirodi i na~inu na koji su im umovi delovali - ti nezamislivi umovi od pre {est stotina miliona godina (jer merenja starosti na osnovu radioaktivnog raspada na mestu nalazi{ta sada su bila u potpunosti okon~ana). Me|utim, posao vezan oko toga bio je zbunjuju}i. T. A. Njumen iz Smitsonijanskog instituta dobro je to izlo`io: "Arheolozi su navikli da dobavljaju mnogo informacija iz veoma jednostavnih stvari - komada kr~aga, par~i}a kremena, zida ovde, grobnice tamo. Ali {ta ako je ono jedino ~ime raspola`emo od neke drevne civilizacije veoma slo`ena stvar, slo`enija u vi{e nego tehnolo{kom smislu recimo, jedan primerak [ekspirovog Hamleta. Pretpostavimo sada da arheolozi koji su na{li taj primerak Hamleta nisu humanoidni, nemaju knjige, nemaju drame, ne govore, ne pi{u niti uop{te misle onako kao mi. [ta }e oni da u~ine sa tim malim fizi~kim artefaktom, sa njegovom o~evidnom slo`eno{}u i svrhovito{}u, sa ponavljanjem odre|enih elemenata i neponavljanjem drugih, polupravilno{}u du`ina redova i tako dalje? Kako }e da pro~itaju Hamleta?"

Onima koji su prihvatali 'Hamletovsku teoriju' o~igledan prvi korak bio je da upotrebe kompjutere, i veliki broj tih naprava pu{ten je da analizira razne elemente nalazi{ta D: rastojanja, veli~inu, dubinu i konfiguraciju 'golubarnika', razmere prve, srednje i tre}e 'potkomore', izvanredna akusti~ka svojstva 'odaje' kao celine i tako dalje.

Nijedan od tih programa nije dao siguran dokaz svesnog planiranja ili racionalne strukture; to jest, nijedan izuzev programa koga su postavili Decelis i Hjuz na NASAinom novom Algebarski V, koji je svakako dobio rezultate, iako se ovi nisu mogli nazvati racionalnim. Zaista, od tih od{tampanih rezultata {iritlije iz NASA-e su uzdrhtale, a dobro se nasmejala ona nekolicina nau~nika kojima ih je Decelis pokazao pre nego {to su sklonjeni kao verovatna prevara, a sigurna bruka. ^itav rezultat glasio je kako sledi: RUN GOLUBARNICI NALAZI[TE D MARS SEKTOR DEVET DECELIS HJUZ BOG DOBRI BOG BOG DOBRI TI SI BOG PREPODE[AVANJE PREPODE[AVANJE TOTALITETA POJMLJENJE BESMISAO OPA@AJ BESMISLA BEZ SMISLA STVARNI DOBRI BOG

84

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra OPA@AJ PRIJEM SMERNICA SMEROVA NASTAVAK OBAVESTITI NEOBAVE[TENE BOG BOG BOG BOG BOG BOG END RUN [apir u|e da bi zatekao Hjuza kako le`i na krevetu, {to je ovaj sada ~inio najve}i deo vremena, sa crnim nao~arima na licu. Delovao je bledo i bolesno.

"Mislim da preteruje{."

Hjuz nije odgovarao. [apir sede. "[alju me nazad u Njujork", re~e on najzad.

Hjuz nije odgovarao.

"Temskog su pustili, zna{. Trenutno je na putu za Floridu. Sa `enom. Ne mogu da odredim {ta nameravaju sa tobom. Zatra`io sam..." Posle duge stanke dovr{io je re~enicu. "Zatra`io sam da ostanem jo{ dve nedelje ovde sa tobom. Ne vredi."

"U redu je", re~e Hjuz.

"Voleo bih da ostanemo u vezi, Gerente. O~igledno ne mo`emo da pi{emo pisma. Ali tu je telefon. I trake; ostavi}u ti ovde kasetofon. Kada ho}e{ da razgovaramo, molim te pozovi me. Ako me ne dobije{, govori u kasetofon. Nije isto, ali..."

"Ti si stvarno dobar ~ovek, Sidni", re~e Hjuz blago. "Voleo bih..." Posle jednog trenutka on sede. Pru`io je ruke prema svom licu i skinuo crne nao~ari. Bile su mu toliko pripijene oko o~nih duplji da mu je bilo potrebno izvesno vreme da ih skine. Kada ih je sklonio, on spusti ruke i pogleda preko sobe, pravo prema [apiru. Njegove o~i, zenica uve}anih dugim li{avanjem svetlosti, bile su gotovo isto toliko crne koliko i nao~ari.

"Vidim te", re~e on. "Kao u igri `murke. Ja jurim. Ti se skriva{. Zna{ li {ta vidim?"

"Da", re~e [apir blago.

"Mrlju. Senku. Nedovr{enost, rudiment, smetnju. Ne{to u potpunosti nebitno.

Vidi{, ba{ ni{ta ne valja kada si valjan ~ovek, ~ak i kad..."

"A kada pogleda{ sebe?"

"Isto. Ba{ isto. Ometanje, trivijalnost. Mrlja u vidnom polju."

"Vidno polje. [ta je vidno polje?"

"Kako to misli{?" re~e Hjuz vrlo tiho i umorno. "[ta se u njemu istinski vidi?

Stvarnost, razume se. Reprogramiran sam da primam stvarnost, da vidim istinu. Vidim Boga." On spusti lice u ruke, pokri o~i. "Bio sam ~ovek mislilac", re~e on. "Poku{avao sam da budem racionalan. Ali {ta to vredi, kada mo`e{ da vidi{ istinu? Videti zna~i verovati..." On ponovo podi`e pogled prema [apiru, tamne o~i istovremeno su mu bile prodorne i slepe. "Ako ho}e{ pravo obja{njenje, idi pitaj D`oa Temskog. Sada ne galami; ~eka. Ali on je taj koji ti mo`e re}i. I ho}e, kada kucne ~as. On mo`e da prevede ono {to ~uje - da prevede u re~i. Te`e je to u~initi sa vizuelnim predstavama. Mistici su

85

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra uvek imali problema da prebace svoje vizije u re~i; osim onih koji su dobili Re~, koji su ~uli Glas. Oni su obi~no shvatali kako treba i delali, zar ne? Temski }e delati. Ali ja ne}u. Odbijam. Ne}u da propovedam. Ne}u da budem misionar."

"Misionar?"

"Zar ne shvata{? Zar ne vidi{ {ta je to 'odaja'? Centar za uve`bavanje, odaja za obave{tenja..."

"Verski centar? Crkva?"

"Pa, na neki na~in. Mesto gde te u~e da vidi{ Boga, da ~uje{ Boga i spozna{ Boga. I da voli{ Boga. Centar za preobra}anje. Mesto na kome si preobra}en! A onda `eli{ da izi|e{ i da propoveda{ znanje o Bogu ostalima - neznabo{cima. Zbog toga {to sada zna{ kako su slepi i kako je lako videti. Ne, ne samo crkva: misija. Ona prava Misija. I ti spozna{ Misiju i izi|e{ sa Misijom. Nisu oni bili istra`iva~i. Bili su misionari, nosioci istine, nosili su je drugim rasama i budu}im rasama, svim sirotim, prokletim neznabo{cima koji `ive u tami dalekog svemira. Znali su odgovor i `eleli su da svi spoznamo odgovor. Ni{ta drugo vi{e nije bitno, jednom kada si spoznao odgovor. Nije va`no da li si dobar ~ovek ili r|av, da li sam ja inteligentan ~ovek ili budala. Ni{ta u vezi s nama nije bitno, osim da smo trivijalna sredstva velike istine. Zemlja nije bitna, zvezde nisu bitne, smrt nije bitna, ni{ta nije ni{ta. Samo Bog jeste."

"Neki tu|inski Bog?" "Ne neki Bog. Bog - jedini istinski Bog, prisutan u svim stvarima. Svuda, zauvek. Nau~io sam da vidim Boga. Samo treba da otvorim o~i i vidim lice Bo`je. A dao bih ~itav `ivot samo da ponovo vidim jedno ljudsko lice, da vidim drvo, stolicu - obi~nu drvenu stolicu, najjednostavniju - mogu oni da zadr`e svog Boga, neka zadr`e svoje svetlo. @elim da mi vrate svet. Ho}u pitanja, ne odgovor. Ho}u sopstveni `ivot i sopstvenu smrt!"

Na preporuku vojnog psihijatra koji je preuzeo slu{aj Gerenta Hjuza kada je [apir otpu{ten, Hjuz je preseljen u vojnu bolnicu za mentalno poreme}ene. Budu}i da je, uop{te uzev, bio tih pacijent sklon saradnji, nisu ga dr`ali pod ~vrstim nadzorom i posle jedanaest meseci zato~eni{tva na nesre}u uspeo je u poku{aju samoubistva, presekav{i vene dr{kom od ka{ike koju je ukrao iz trpezarije i nao{trio trljanjem o krevetski okvir.

Zanimljiva je ~injenica da se ubio onog dana kada je Psiha XV krenula na Zemlju sa Marsa, nose}i dokumente i snimke koji, prema tuma~enju Prvog Apostola, sada obrazuju prvo poglavlje Otkrovenja Drevnih, posve}enih tekstova svete i vaseljenske crkve Bo`je, nosioca svetla neznabo{cima, jedinog nosioca jedne i ve~ite istine.

O lude (rekoh ja) zar tako }ete crnu no} izabrati Kad zraci svetla istinskoga su vam dati...

Ali dok sam o ludilu njinom raspravljao tako Jedan me|u njima pro{apta ovako: 'Burmu ovu `enik ni za kog ne skloni Ve} nevesti svojoj da je on pokloni.'

86

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra SMER PUTA Jedno drvo stoji ju`no nedaleko od Mekinvilske obilaznice na oregonskom dr`avnom autoputu 18. Pro{le godine izgubilo je veliku granu, ali i dalje izgleda veli~anstveno. Vozimo se pokraj njega nekoliko puta godi{nje, a ono nikada nije propustilo da potvrdi relativnost uzvi{eno{}u i ve{tinom duge uve`banosti.

Nekada nisu bili toliko zahtevni. Nikada nas nisu gonili br`e od galopa, a i to je bilo retko; naj~e{}e je to naprosto bilo klipsavo kaskanje. A kada bi neko od njih bio na sopstvenim nogama, bilo je pravo zadovoljstvo pribli`avati mu se. Bilo je vremena da se ~itav ~in izvede sa stilom. Ovaj bi se pojavio tamo, pokretao bi noge i ruke onako kako to oni ~ine, obi~no zagledan prema putu, ali ~esto i bo~no, prema poljima, ili pravo prema meni: a ja bih mu se pribli`avao ravnomerno, ali sasvim lagano, sve vreme rastu}i, savr{eno usagla{avaju}i brzinu prilaska i brzinu rasta, tako da bih se upravo u trenutku kada bih dovr{io uve}avanje od maju{ne mrlje do svoje pune veli~ine - tih dana bila je {ezdeset stopa - na{ao pravo pred njim i visio iznad njega, uzdizao se, nadnosio, zasenjivao ga. Pa ipak, on se ne bi pla{io. ^ak me se ni deca nisu bojala, iako su ~esto dr`ali poglede na meni dok sam prolazio pokraj njih i postepeno se smanjivao.

Ponekad, u vrela popodneva, neki odrasli zaustavio bi me upravo tamo, na mestu na{eg susreta, pa bi le`ao le|ima oslonjen o moja sat vremena ili du`e. Nije mi ni najmanje smetalo. Imao sam izvanredan breg, dobro sunce, dobar vetar, dobar vidik; za{to bi mi smetalo da stojim nepokretno jedan sat ili jedno popodne? Na kraju krajeva, to je samo relativni mir. Treba samo da pogleda{ na Sunce da shvati{ koliko brzo ide{; a onda, stalno se raste - naro~ito leti. U svakom slu~aju, dirao me je na~in na koji su se prepu{tali meni, dozvoljavali da im se oslanjam o maju{na, topla le|a i krepko snivali tamo me|u mojim nogama. Dopadali su mi se. Retko su nam priklanjali sklad, poput ptica; ali stvarno su mi se uvek vi{e dopadali od veverica.

Tih dana, za njih su radili konji, a sa moje ta~ke gledi{ta i to je bilo prijatno.

Naro~ito mi se dopadalo kaskanje i prili~no sam se izve{tio u tome. Klimanje naprednazad i ritmi~ni pokreti pratili su smanjivanje i narastanje ljuljanjem i klizanjem, gotovo opsenom leta. Galop je bio manje prijatan. Bio je trzav, tutnjav: ose}ao si kako te baca poput mladice u oluji. A onda, lagani prilazak i rast, trenutak nadno{enja, sve to se gubilo u galopu. Morao si da se baci{ u njega, klipeti-klipeti-klopeti! a ~ovek je obi~no bio previ{e zauzet jahanjem, a konj tr~anjem, tako da nisu ni podizali pogled. Ali, opet, to se nije de{avalo ~esto. Konj je smrtan, na kraju krajeva, i poput svih tih slabo vezanih stvorenja lako se zamara; zato nisu premarali konje ukoliko nije bilo velike hitnje. A tih dana nije izgledalo da ima tako mnogo velikih hitnji.

Mnogo vremena je pro{lo otkako sam poslednji put dobio galop i, da ka`em istinu, ne bi mi smetao. Bilo je u njemu ne~ega okrepljuju}eg, na kraju krajeva.

Se}am se prvih motornih kola koja sam video. Poput ve}ine nas, primio sam ih kao smrtno bi}e, neko novo slabo vezano stvorenje, meni neznano. Bio sam pomalo iznena|en, jer posle stotinu trideset dve godine mislio sam da poznajem celokupnu

87

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra mesnu faunu. Ali nova stvar uvek je zanimljiva, na svoj tri~avi na~in, pa sam ovu posmatrao s pa`njom. Pribli`avala se lepom brzinom, otprilike poput kasa, ali novim korakom, saglasnim sa nespretnim izgledom stvari: neugodnim, drmusavim, kotrljavim, ka{ljucavim, trzavim hodom. U roku od dva minuta, pre nego {to sam porastao jednu stopu, znao sam da to nije smrtno stvorenje, vezano, slabo vezano ili slobodno. Bilo je tvorevina, kao {to su to kola za koja vezuju konje. Pomislio sam da je toliko r|avo napravljena da nisam o~ekivao da se vrati, jednom kada je prodahtala preko zapadnog brega i od srca sam se nadao da nikada ne}e, jer mi se nikako nije dopadalo to trzavo skakutanje.

Ali stvar je pre{la na ustaljeni plan pa sam tako, silom prilika, i ja. Svakog dana u ~etiri morao sam da joj se primi~em, drmusavoj i skakutavoj tamo sa zapadne strane, da se uve}avam, nadnosim i nestajem. Potom u pet morao sam da se vra}am; skakutao sam putem poput mladog zeca ~itavom visinom svojih {ezdeset stopa, poigravao i klimao sa istoka, sve dok najzad ne bih nestao sa vidika nesre}nog malog ~udovi{ta, pa bih mogao da se opustim i opru`im granje u ve~ernjem vetru. Uvek ih je u ma{ini bilo dvoje: mladi mu{karac koji je dr`ao volan, a iza njega stara `ena umotana u tkanine. Ako su ikada i{ta rekli jedno drugom, nikada to nisam ~uo. U tim danima na~uo sam poprili~no razgovora s puta, ali nikada iz te ma{ine. Njen vrh bio je otvoren, ali je pravila toliko buke da je nadja~avala sve glasove, ~ak i glasanje vrapca peva~a s kojim sam bio te godine. Buka je bila gotovo isto toliko opaka koliko i poskakivanje.

Ja sam iz porodice krutih principa i prili~nog samopo{tovanja. Moto Kverkusa jeste: 'Mo`e{ se slomiti, ali se ne sme{ saviti' i ja sam se uvek trudio da ga se pridr`avam. Ne samo li~na ta{tina, ve} i dostojanstvo porodice, razumete, bilo je uvre|eno kada me je najobi~nija tvorevina prisiljavala da ska~em i ple{em na taj na~in.

Jabukovim stablima u vo}njaku u podno`ju brega kao da to nije smetalo; a opet, jabuke su pitome. Njihove gene menjali su vekovima. Osim toga, one su stvorenja krda; nijedno drvo iz vo}njaka ne mo`e imati sopstveno mi{ljenje.

Ja sam sopstveno mi{ljenje zadr`avao za sebe.

Ali bilo mi je veoma drago kada su kola prestala da nas mu~e. ^itav mesec pro{ao je bez njih, i ~itavog meseca kora~ao sam prema ljudima i kaskao prema konjima drage volje, ~ak se i njihao za bebu u maj~inom naru~ju, trude}i se svojski, ali bezuspe{no, da se odr`im u `i`i.

Ali, slede}eg meseca - bio je septembar, jer su laste odletele nekoliko dana ranije - pojavila se jedna druga ma{ina, nova, odjednom je povukla i mene, i put i na{ breg, vo}njake, polja, krov farme, sve to igralo je, skakalo i ~angrljalo uz nju od istoka prema zapadu; i{ao sam brzinom ve}om od galopa, br`e nego ikada ranije. Jedva da sam imao vremena da se nadnesem pre nego {to sam ponovo morao da se smanjim.

A slede}eg dana nai{la je druga~ija.

Potom, svake godine, svake nedelje, dana, postaje su sve uobi~ajenije. Postale su krupna stavka mesnog poretka. Put je raskopan i posut tucanikom, pro{iren i pokriven ne~im veoma glatkim i gadnim, poput pu`evog traga, bez korenja, bara, kamenja, cve}a ili senki na sebi. Na putu je bilo mnogo malih slabo vezanih stvorenja, skakavaca,

88

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra mrava, `aba, mi{eva, lisica i tako dalje, ve}inom premalih da bih se kretao za njih, jer nikoga i nisu videla. Sada su pametna stvorenja po~ela da zaobilaze put, a ona nepametna bila bi zdrobljena. Video sam kako i previ{e ze~eva umire na taj na~in, tu u mom podno`ju. Zahvalan sam tome {to sam hrast i iako vetar mo`e da me skr{i ili i{~upa iz korena, mogu da me poseku ili obore, bar ne mogu, ni pod kojim okolnostima, da me zdrobe.

Sa istovremenim prisustvom mnogo motornih kola na putu od mene se zahtevao novi nivo ve{tine. Kao puka mladica, ~im sam digao glavu iznad korova, nau~io sam osnovni trik kretanja u dva smera istovremeno. Nau~io sam ga bez razmi{ljanja, pod pukim pritiskom okolnosti, prvom prilikom kada sam video pe{aka sa istoka i jaha~a okrenutog prema njemu na zapadu. To je ne{to ~ime mi, drve}e, ovladavamo bez stvarnog napora, pretpostavljam. Bio sam uznemiren, ali uspeo sam da pro|em jaha~a i da se potom smanjujem od njega dok sam istovremeno klipsao prema hoda~u i zaista ga pro{ao (u tim danima nije bilo nadno{enja!) tek kada sam potpuno nestao sa vidika jaha~a. Bio sam ponosan na sebe prvi put kada sam to uradio, jer bio sam veoma mlad; ali zvu~i te`e nego {to stvarno jeste. Od tih dana, razume se, u~inio sam to nebrojeno puta i nisam ni razi{ljao o tome; mogao sam to u~initi u snu. Ali jeste li ikada razmislili o tome kakvo je to dostignu}e, kolika je ve{tina potrebna kada se drvo uve}ava, istovremeno, pa ipak ne{to razli~itim brzinama i na neznatno druga~ije na~ine, za svakog od ~etrdeset voza~a kola okrenutih u dva suprotna smera, dok istovremeno nestaje za jo{ ~etrdeset onih koji su mu okrenuli le|a, a u me|uvremenu se se}a da se nadnosi iznad svakog svakcijatog u pravom trenutku: i da to ~ini iz minuta u minut, iz ~asa u ~as, od zore do mraka ili ~ak dugo potom?

Jer moj put postao je prometan; gotovo ~itavog dana bio je pod gotovo neprekidnim saobra}ajem. Radio je, a radio sam i ja. Nisam vi{e toliko skakao i plesao, morao sam da jurim sve br`e i br`e: da rastem, d`inovski, da se nadnosim u deli}u sekunde, da se skupim u ni{tavilo, sve u `urbi, bez vremena da u`ivam u tom ~inu i bez po~inka: opet i opet i opet.

Veoma malo voza~a pomu~ilo se da me ugleda, makar samo letimi~nim pogledom. Zaista, izgledalo je da vi{e ni{ta ne vide. Samo su piljili ispred sebe. Izgledalo je da veruju kako su se 'nekuda zaputili'. Mala ogledala bila su im u~vr{}ena za prednje delove kola i na njih bi bacili pogled da vide gde su bili; onda su nastavljali da pilje napred. Buba{vabe uvek nekud jurcaju i nikada ne di`u pogled. Imam prili~no nisko mi{ljenje o buba{vabama. Ali one me bar pu{taju na miru.

Priznajem da ponekad, u bla`enoj no}i tmine, bez meseca da mi posrebri kro{nju i zvezda da mi se sakrivaju u granama, kada mogu da se odmorim, ozbiljno razmi{ljam o begu od svoje obaveze u op{tem poretku stvari: o tome da prekinem da se kre}em. Ne, ne ozbiljno. Napola ozbiljno. Bio je to puki umor. Ukoliko ~ak i luckasta, trogodi{nja, `enska vrba sa macama u podno`ju brega prihvata odgovornost, pa ska~e, valja se, ubrzava, raste i smanjuje se za svaka kola na putu, zar }u ja, jedan hrast, da izbegavam obaveze? Plemenito poreklo obavezuje, a ja verujem da nikada nisam ispustio `ir koji nije znao svoju du`nost.

89

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra I tako sam pedeset ili {ezdeset godina pomagao poredak stvari i obavljao svoj udeo u odr`avanju opsene ljudskih stvorenja da 'nekud idu'. I nisam nevoljan da to ~inim. Ali dogodila se istinski u`asna stvar i zbog nje `elim da se pobunim.

Ne smeta mi da idem istovremeno u dva smera; ne smeta mi da istovremeno rastem i smanjujem se; ne smeta mi da se kre}em, ~ak ni neprijatnom brzinom od {ezdeset ili sedamdeset milja na sat. Sprema sam da ~inim sve te stvari dok me ne obore ili izvale buldo`erom. One su mi posao. Ali bunim se, strasno, protiv toga da postanem ve~an.

Ve~nost me se uop{te ne ti~e. Hrast sam, ni{ta vi{e niti manje. Imam du`nost i ispunjavam je; imam svoja zadovoljstva i u`ivam u njima, iako ih ima sve manje, jer je ptica sve manje, a vetar se zagadio. Ali koliko god da sam dugove~an, nepostojanost je moje pravo. Smrtnost mi je povlastica. A to mi je oduzeto.

Oduzeto mi je jedne ki{ne ve~eri marta pro{le godine.

Naleti i navale kola, kao i obi~no, ispunjavali su put koji se brzo kretao u oba smera. Toliko sam bio obuzet jurnjavom sa njima, uve}avanjem, nadno{enjem, nestajanjem, a svetlost je tako brzo slabila, da jedva da sam primetio {ta se de{ava, sve dok se nije ve} desilo. Jedan voza~ jednih kola o~igledno je osetio da je njegova potreba da 'ide negde' naro~ito hitna, pa je zato poku{ao da postavi svoja kola pred kola pred njima. Taj postupak uklju~ivao je privremeno menjanje smera puta i preme{tanje na dalju stranu, stranu koja normalno ide u drugom smeru (a ja moram priznati da se divim putu zbog ve{tine kojom izvodi takve manevre, {to mora biti te{ko za ne`ivo stvorenje, puku tvorevinu). Me|utim, dogodilo se da su druga kola bila sasvim u blizini onih u `urbi, pa su se sukobila dok su ova menjala stranu; put nije mogao da u~ini ni{ta s time, jer je ve} bio prezagu{en. Da bi izbegla sudar sa kolima okrenutim prema njima, kola u `urbi u potpunosti su prekr{ila smer puta, okrenula ga linijom sever-jug na sopstveni na~in i na taj na~in prisilila me da sko~im pravo na njih. Nisam imao izbora. Morao sam da se pokrenem, i to da se pokrenem brzo - osamdeset pet milja na sat. Sko~io sam: nadneo sam se, ogroman, ve}i nego ikada ranije. A onda sam udario kola.

Izgubio sam prili~no par~e kore i, {to je ozbiljnije, lepo par~e kambijumskog omota~a; ali, budu}i da sam bio visok sedamdeset dve stope i otprilike devet stopa u obimu, nije bilo prave {tete. Grane su mi se zatresle od udarca toliko da je pro{logodi{nje gnezdo crvenda}a zba~eno i palo; a ja sam bio toliko uzdrman da sam zaje~ao. Bio je to jedini put u mom `ivotu da sam ne{to glasno rekao.

Kola su jezivo vrisnula. Razbijena su od udarca, zapravo zdrobljena. Njihovi zadnji delovi nisu mnogo stradali, ali prednji deo sav se zapleo oko sebe i sabio poput starog korena, a njegova mala, svetlucava par~ad razletela se na sve strane, pa je le`ala poput krhke ki{e.

Voza~ nije imao vremena da bilo {ta ka`e; ubio sam ga u trenutku.

Ne bunim se ja zbog toga. Morao sam da ga ubijem. Nisam imao izbora, pa zbog toga ne `alim. Ono zbog ~ega se bunim, {ta ne mogu da podnesem, jeste slede}e: kada sam sko~io na njega, ugledao me je. Najzad je podigao pogled. Video me je onako

90

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra kako me nikada niko nije video, ~ak ni dete, ~ak ni u danima kada su ljudi gledali stvari.

Video me je u celini i nije video ni{ta drugo - tada, ili bilo kada.

Ugledao me je u vidu ve~nosti. Pobrkao me je sa ve~no{}u. A zbog toga {to je poginuo u tom trenutku la`nog sagledavanja, zbog toga se ono ne mo`e promeniti i ja sam uhva}en u njemu zauvek.

To je neizdr`ivo. Ne mogu da odr`avam takvu obmanu. Ukoliko ljudska bi}a odbijaju da pojme relativnost, vrlo dobro; ali moraju razumeti povezanost.

Ukoliko je to neophodno za poredak stvari, ubija}u voza~e kola, iako se ubijanje obi~no ne zahveta od hrastova. Ali nepravedno je zahtevati od mene da igram ulogu ne samo ubice, ve} smrti. Jer ja nisam smrt. Ja sam `ivot: smrtan sam.

Ukoliko `ele da ugledaju smrt vidljivu u svetu, to je njihova stvar, ne moja.

Ne}u da glumim ve~nost za njih. Neka se ne okre}u drve}u zbog smrti. Ukoliko to `ele da vide, neka zagledaju jedni druge u o~i, pa }e je videti tamo.

ONI [TO ODLAZE IZ OMELASA (Varijacija na temu Vilijema D`ejmsa) Sredi{nja zamisao ovog psihomita, `rtveno jagnje, pojavljuje se u 'Bra}i Karamazov' Dostojevskog i nekoliko ljudi pitalo me je, prili~no sumnji~avo, zbog ~ega sam odala priznanje Vilijamu D`ejmsu. Re~ je o tome da nisam bila u prilici da ponovo pro~itam Dostojevskog jo{ od dvadeset pete, koliko god da sam ga volela, pa sam naprosto zaboravila da je koristio tu zamisao. Ali kada sam je srela u D`ejmsovoj 'Moralni filozof i moralni `ivot', bilo je to sa {okom prepoznavanja. Evo kako to D`ejms daje: Ili, ukoliko nam se ponudi hipoteza sveta koji nadilazi utopije gospode Furijea, Belamija i Morisa i gde bi milioni bili trajno sre}ni pod jednim prostim uslovom: da odre|ena izgubljena du{a na najdaljoj ivici stvari mora da vodi `ivot samotnog mu~enja, {ta drugo to mo`e biti to {to }emo smesta osetiti do jedne odre|ene i nezavisne vrste ose}anja, iako bi se u nama pojavio poriv da prigrabimo sre}u ponu|enu na takav na~in, koliko bi gnusna stvar bilo u`ivanje u njoj kada se svesno prihvata kao plod takve pogodbe?

Dilema ameri~ke savesti te{ko da mo`e bolje da se izrazi. Dostojevski je bio veliki umetnik, i radikalan, ali njegov rani socijalni radikalizam preokrenuo se i od njega stvorio `estokog reakcionara. Dok Amerikanac D`ejms, koji deluje tako blago, tako naivno d`entlmenski - pogledajte kako ka`e 'nama', pretpostavljaju}i da su mu svi ~itaoci po{teni kao on sam! - bio je, ostao i ostaje istinski radikalni mislilac. Smesta posle odlomka o 'izgubljenoj du{i' on nastavlja: Sve uzvi{enije, prodornije ideje su revolucionarne. Predstavljaju sebe mnogo manje preru{ene u dejstvo prethodnih iskustava, nego u verovatne uzroke budu}ih

91

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra iskustava, faktore pred kojima okolina i lekcije kojima su nas do tada podu~avali moraju nau~iti da se povijaju.

Primena ove dve re~enice na ovu pri~u, na nau~nu fantastiku i na sva razmi{ljanja o budu}nosti, sasvim je neposredna. Ideali poput 'verovatnih uzroka budu}ih iskustava' - kako prefinjena i uzbudljiva primedba!

Razume se, nisam pro~itala D`ejmsa i odmah sela i rekla: sada }u da napi{em pril~u o toj 'izgubljenoj du{i'. Retko se de{ava tako prosto. Sela sam i zapo~ela pri~u, naprosto zbog toga {to mi se tako prohtelo, bez i~ega na umu izuzev re~i 'Omelas'. Ona poti~e od znaka pored puta: Salem (Oregon) unazad. Zar vi ne ~itate znakove pored puta unazad? POTS. IROPSU aced. Oksicnarf Nas... Salem jednako {elomo jednako salaam jednako mir. Melas. O, melas, Omelas. Homme hlas. "Odakle dobijate ideje, g|o Legvin? Od zaboravljanja Dostojevskog i ~itanja znakova pored puta unazad, razume se.

Odakle drugde?

Uz zvuk zvona koji potera laste u visine, praznik leta sti`e u grad Omelas, ~ije kule blistaju pored mora. Jarboli brodova u luci iskrili su se od barjaka. Po ulicama izme|u ku}a crvenih krovova i oslikanih zidova, izme|u starih vrtova obraslih u mahovinu i pod avenijama drve}a, pokraj velikih parkova i javnih zgrada kretale su se povorke. Neke su bile dostojanstvene: starci u dugim, krutim, ljubi~astim i sivim odorama, ozbiljni majstori zanatlije, tihe, vesele `ene koje su nosile bebe u naru~jima i }eretale u hodu. Po drugim ulicama muzika je tukla br`e, titranje gongova i dobo{a, a ljudi su igrali, ~itava povorka bila je jedna velika igra. Deca su se jurila oko kolone, njihovi prodorni povici uzdizali su se poput izukr{tanog leta lasta nad muzikom i pesmom. Sve povorke vijugale su prema severnoj strani grada, gde su na prostranoj, vodoplavnoj livadi zvanoj Zelene poljane momci i devojke, goli na blistavom vazduhu, stopala i ~lanaka umazanih blatom, dugih, vitkih ruku, zagrevali nemirne konje pred trku. Konji nisu nosili nikakvu opremu osim oglava bez |ema. Grive su im bile podvezane srebrnim, zlatnim i zelenim trakama. Frktali su, poskakivali i {epurili se jedni pred drugima; bili su izuzetno uzbu|eni, konj je jedina `ivotinja koja je prihvatila na{e ceremonije kao sopstvene. Daleko prema severu i zapadu stajale su planine i napola okru`ivale Omelas u njegovom zalivu. Vazduh jutra bio je toliko ~ist da je sneg, koji je i dalje okrunjivao Osamnaest vrhova, plamteo belo-zlatnom vatrom preko milja osun~anog vazduha pod tamnim plavilom neba. Bilo je tek toliko vetra da natera barjake koji su obele`avali trkali{te da tu i tamo zalepe}u i zatrepere. U ti{ini prostranih zelenih livada mogla se ~uti muzika koja je vijugala kroz ulice grada, ~as tamo, ~as amo, ali uvek sve bli`e; vesela, udaljena slast vazduha koja bi tu i tamo zatitrala, prikupila se i provalila u silnoj, veseloj zvonjavi zvona.

Veseloj! Kako se mo`e pri~ati o veselju? Kako opisati gra|ane Omelasa?

Nisu oni bili prost narod, razumete, iako su bili sre}ni. Ali mi vi{e ne izgovaramo ~esto re~i bodrenja. Svi osmesi zastareli su. Kada dobije ovakav opis, ~ovek

92

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra te`i da na~ini odre|ene pretpostavke. Kada dobije ovakav opis, ~ovek zatim te`i da poku{a da na|e kralja koji ja{e blistavog pastuva, okru`en svojim plemenitim vitezovima, ili mo`da sedi u zlatnoj nosiljki koju nose robovi silnih mi{i}a. Ali nije bilo kralja. Nisu koristili ma~eve, niti dr`ali robove. Nisu bili varvari. Ne znam pravila i zakone njihovog dru{tva, ali pretpostavljam da ih je bilo izuzetno malo. Kao {to su se snalazili bez monarhije i robovlasni{tva, tako su `iveli i bez berze, reklama, tajne policije i bombe. Pa ipak, ponavljam da nisu bili prost narod, nije re~ bila o slatkim pastirima, plemenitim divljacima, ispraznim gra|anima utopije. Nisu bili ni{ta manje slo`eni od nas. Nevolja je u tome {to imamo lo{u naviku, koju ohrabruju ljudi u~eni i iskvareni, da smatramo sre}u kao ne{to prili~no glupavo. Samo je bol intelektualan, samo zlo zanimljivo. To je izdaja umetnika: odbijanje priznavanja banalnosti zla i stra{ne dosade bola. Ako ih ne mo`e{ polizati, pridru`i im se. Ako ne{to boli, ponovi to. Ali slaviti o~ajanje zna~i osuditi u`ivanje, prigrliti nasilje zna~i izgubiti vlast nad svim ostalim.

Gotovo da smo izgubili tu vlast: nismo vi{e u stanju da opi{emo sre}nog ~oveka, niti da svetkujemo veselje. Kako da vam pri~am o ljudima Omelasa? Nisu bili naivna i sre}na deca - iako su, zapravo, njihova deca bila sre}na. Bili su zreli, inteligentni, strasni odrasli ~iji `ivoti nisu upropa{}eni. O ~uda! ali volela bih da mogu to da opi{em bolje.

Volela bih da mogu da vas ubedim. Omelas u mojim re~ima zvu~i kao grad iz bajke, nekad davno i negde daleko, bilo jednom. Mo`da bi vam najbolje bilo da ga zamislite kao ponude sopstvene ma{te, pa da pretpostavimo da }e one odgovarati prilici, jer ja vam sigurno ne mogu svima iza}i u susret. Na primer, {ta je sa tehnologijom? Mislim da nema kola i helikoptera po ulicama i nad njima; to sledi iz ~injenice da su ljudi Omelasa sre}ni. Sre}a je zasnovana na ispravnom razlu~ivanju o tome {ta je neophodno, {ta nije ni neophodno ni razorno i onome {to je razorno. Me|utim, u sredi{njoj kategoriji onome {to nije neophodno, ali ni razorno, onoj gde spadaju udobnost, luksuz, obilje mogli bi savr{eno lako imati centralno grejanje, podzemnu `eleznicu, ma{ine za pranje ve{a, kao i sve vrste divnih naprava koje ovde jo{ nisu izmi{ljene: lebde}e izvore svetlosti, energiju bez goriva, lek za obi~nu prehladu. Ili bi moglo biti da nemaju ni{ta od toga: nije bitno. Kako god vam se dopada. Ja sam naklonjena tome da mislim kako su ljudi iz gradova uz i niz obalu dolazili u Omelas tokom poslednjih nekoliko dana pre praznika vrlo brzim malim vozovima i tramvajima na sprat, i da je `elezni~ka stanica u Omelasu zapravo najlep{a gra|evina u gradu, iako prostija od veli~anstvene poljoprivredne tr`nice. Ali ~ak i sa vozovima, bojim se da Omelas nekima od vas deluje kao {arena la`a. Osmesi, zvona, parade, konji, bljah. Ukoliko je tako, molim dodajte orgije. Ukoliko }e orgije da pomognu, ne oklevajte. Ali, nemojte da imamo hramove iz kojih }e izlaziti divni goli sve{tenici i sve{tenice, ve} napola u ekstazi i spremni da se pare sa svakim mu{karcem ili `enom, ljubavnikom ili strancem koji po`eli ujedinjenje sa dubokim bo`anstvom krvi, iako mi je to bila prva zamisao. Ali, zaista bi bilo bolje nemati nikakve hramove u Omelasu - ili bar ne hramove sa osobljem. Vera da, sve{tenici ne. Prekrasne, nage osobe svakako mogu naprosto {etati i nuditi sebe poput bo`anskih suflea gladi ugro`enih i razdiranju puti. Neka se i oni pridru`e povorci. Neka dobo{i tuku nad parenjima, neka veli~anstvenost `udnje usklikuje s gongovima i (nimalo

93

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra nebitna ta~ka) neka za~ete u tim ritualima u`ivanja svi vole i paze. Jedna stvar za koju znam da je u Omelasu nema jeste krivica. Ali ~ega bi trebalo da bude? Najpre sam pomislila da tamo nema droga, ali to je ~istunstvo. Za one kojima se to dopada, slaba, uporna slast druze neka zamiri{e prolaze grada, druze koja donosi umu i udovima veliku lako}u i sjaj, a potom, posle nekoliko sati, dremovnu opu{tenost i najzad predivne vizije skrivenih saznanja i najdubljih tajni Vaseljene, dok uz to poti~u zadovoljstvo polnih odnosa preko svega {to se mo`e poverovati; i jo{ ne izaziva naviku. Za skromnije ukuse, mislim da treba da bude piva. [ta drugo, {ta drugo pripada gradu radosti? Ose}aj pobede, svakako, svetkovina hrabrosti. Ali kao {to smo se sna{li bez sve{tenstva, da probamo i bez vojske. Radost zbog uspe{nog klanja nije ona prava vrsta radosti; ona ne bi vredela, stra{na je i trivijalna. Bezgrani~no i velikodu{no zadovoljstvo, plemenita slavodobitnost koja se ose}a ne prema nekom spolja{njem neprijatelju, ve} u op{tenju sa najvaljanijim i najpo{tenijim du{ama svih ljudi, gde god da su, i sjaju svetskog leta: zbog toga se {ire srca ljudi Omelasa, a pobeda koja se svetkuje je ona koja pripada `ivotu. Stvarno ne mislim da je mnogo onih koji imaju potrebu da uzmu druzu.

Do sada je ve}ina povorki stigla do Zelenih poljana. Divni miris kuvanja dopire iz crvenih i plavih {atri snabdeva~a. Lica male dece su slatko lepljiva; u dobro}udnu sedu bradu nekog ~oveka uplelo se par mrvica kola~a. Mladi}i i devojke uzjahali su konje i po~inju da se okupljaju oko po~etne linije trke. Neka starica, niska, debela i nasmejana dodaje cve}e iz kotarice, a visoki mladi}i nose njeno cve}e u blistavoj kosi.

Dete od devet ili deset godina sedi na ivici gomile, samo, i svira frulu. Ljudi se zaustavljaju da ~uju, sme{e se, ali ne obra}aju mu se, jer on ne prestaje da svira i ne vidi ih; tamne o~i potpuno su mu obuzete slatkom, tananom ~arolijom melodije.

On zavr{ava i lagano spu{ta ruke u kojima dr`i frulu.

Kao da je ta mala, privatna ti{ina signal, odjednom se zaori truba iz paviljona u blizini po~etne linije; ohola, melanholi~na, prodorna. Konji se propinju na vitke noge, a neki me|u njima nji{te u znak odgovora. Treznih lica, mladi jaha~i glade vratove konja i umiruju ih, {apu}u: "Tiho, tiho, tako, lepoto moja, nado moja..." Oni po~inju da se re|aju du` linije polaska. Gomila oko trkali{ta li~i na polje trave i cve}a na vetru. Praznik leta je po~eo.

Da li verujete? Da li prihvatate praznik, grad, radost? Ne? Onda mi dopustite da opi{em jo{ jednu stvar.

U podrumu ispod jedne prekrasne javne zgrade Omelasa, ili mo`da pod jednim od njegovih prostranih privatnih domova nalazi se jedna odaja. Ima jedna zaklju~ana vrata i nema prozora. Ne{to svetlosti pra{njavo curi kroz pukotine u daskama, iz druge ruke, sa prozora opletenog pau~inom negde sa druge strane podruma. U jednom uglu male odaje nekoliko motki za brisanje poda sa krutim, skorenim, smrdljivim vrhovima stoji u blizini zar|ale vedrice. Pod je sama prljav{tina, malo vla`na na dodir, kao {to je to obi~no slu~aj sa podrumskom prljav{tinom. Odaja je duga otprilike tri koraka, a {iroka dva: obi~na ostava za metle ili neupotrebljavana prostorija za dr`anje alata. U odaji sedi jedno dete. Moglo bi biti de~ak ili devoj~ica. Izgleda kao da ima {est godina, a zapravo mu je gotovo deseta. Zaostalo je. Mo`da je ro|eno defektno, ili je postalo imbecilno od

94

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra straha, neuhranjenosti i nevo|enja brige. Ono ~a~ka nos i povremeno neodre|eno zapetlja po no`nim prstima ili polnim organima dok sedi pogrbljeno u uglu najdaljem od vedrice i dve motke za brisanje. Ono se pla{i tih motki. Smatra da su u`asne. Ono zatvara o~i, ali zna da motke i dalje tu stoje; a vrata su zaklju~ana i niko ne}e nai}i.

Vrata su uvek zaklju~ana; niko nikada ne dolazi, osim {to ponekad - dete ne shvata vreme ili periode - ponekad vrata stra{no za~angrljaju i otvore se, a neka osoba je tu, ili vi{e osoba. Jedna od njih mo`da pri|e i {utne dete da ga natera da ustane. Drugi nikada ne prilaze, ve} vire ispod zgro`enog, zga|enog oka. ^inija sa hranom i vr~ sa vodom `urno se pune, vrata zaklju~avaju, o~i nestaju. Ljudi na vratima nikada ni{ta ne ka`u, ali dete, koje nije uvek `ivelo u prostoriji za dr`anje alata i u stanju je da se priseti sun~evog svetla i maj~inog glasa, ponekad progovara. "Bi}u dobro dete", ka`e. "Molim vas, pustite me napolje. Bi}u dobro dete!" Oni nikada ne odgovaraju. Dete je ranije no}u vri{talo za pomo} i mnogo plakalo, ali sada ispu{ta samo neku vrstu cviljenja: "eh-haa, eh-haa" i progovara sve re|e i re|e. Toliko je mr{avo da mu nema listova na nogama; trbuh mu je ispup~en; pre`ivljava od pola ~inije kukuruznog bra{na i masti dnevno. Golo je. Butine i stra`njica su mu masa zagnojenih ~ireva, jer neprekidno sedi u sopstvenom izmetu.

Svi znaju da je tu, svi ljudi Omelasa. Neki su dolazili da ga vide, drugi se naprosto zadovoljavaju time {to znaju da je tu. Svi znaju da ono mora da bude tu. Neki od njih shvataju zbog ~ega, a neki ne, ali svi shvataju da njihova sre}a, lepota njihovog grada, ne`nost njihovih prijateljstava, zdravlje njihove dece, mudrost njihovih nau~nika, ve{tina njihovih zanatlija, ~ak i obilje njihovih letina i prijatno vreme njihovog neba u potpunosti zavise od grozne patnje tog deteta.

Ovo se obi~no obja{njava deci kada su izme|u osme i dvanaeste godine, ~im izgleda da su u stanju da razumeju; a ve}ina onih koji dolaze da vide dete mladi su, iako dovoljno ~esto nai|e i poneko od odraslih, ili se vrati, da vidi dete. Svejedno koliko dobro im je stvar obja{njena, te mlade posmatra~e uvek zgrozi taj prizor i smu~i im se.

Oni ose}aju ga|enje za koje su mislili da su ga prevazi{li. Ose}aju ozloje|enost, bes, nemo} i pored svih obja{njenja. Voleli bi da u~ine ne{to za dete. Ali ne mogu da u~ine ni{ta. Kada bi dete izveli na sunce sa tog opakog mesta, kada bi ga oprali, nahranili i prozborili mu re~ utehe, to bi zaista bilo dobra stvar; ali kada bi to bilo u~injeno, sav napredak, lepota i u`ici Omelasa povukli bi se i bili uni{teni. Takvi su uslovi. Zameniti svu dobrotu i sklad svakog `ivota u Omelasu za to pojedina~no, sitno pobolj{anje: odbaciti sre}u hiljada za mogu}nost sre}e jednog: to bi zaista zna~ilo pustiti krivicu me|u zidine.

Uslovi su strogi i apsolutni; detetu se ~ak ne sme izgovoriti ljubazna re~. ^esto se mladi ljudi vra}aju ku}i u suzama, ili u besu bez suza, po{to su videli dete i suo~ili se sa tim u`asnim paradoksom. Mo`da }e premi{ljati nad tim nedeljama ili godinama. Ali kako vreme prolazi, oni po~inju da shvataju da ~ak i kada bi mogli da puste dete, ono se ne bi mnogo okoristilo od svoje slobode: ne{to neodre|enog zadovoljstva zbog topline i hrane, bez sumnje, ali malo i~eg drugog. Previ{e je poni`eno i maloumno da spozna ikakvo pravo zadovoljstvo. Previ{e dugo se pla{ilo da bi ikada

95

Ursula Legvin…………………………………...….Dvanaest ~etvrti vetra moglo da se oslobodi straha. Navike su mu previ{e proste da bi odgovaralo na ljudsko postupanje. Zaista, posle toliko vremena sigurno bi bilo o~ajno bez zidova koji }e ga {tititi, tame za svoje o~i i sopstvenog izmeta u kome }e sedeti. Njihove suze zbog gorke nepravde su{e se kada po~inju da pojme stra{nu pravdu stvarnosti i da je prihvataju. Pa ipak, njihove suze i bes, isku{enja njihove velikodu{nosti i njihovo prihvatanje bespomo}nosti mo`da su pravi izvor sjaja njihovih `ivota. Nema prazne, neodgovorne sre}e. Znaju da, poput tog deteta, nisu slobodni. Znaju za samilost. Postojanje tog deteta, i njihovo znanje o njegovom postojanju, omogu}avaju plemenitost njihove arhitekture, bremenitost njihove muzike, dubinu njihove nauke. Zbog tog deteta toliko su ne`ni sa drugom decom. Znaju da kada ono ubogo ne bi tamo cmizdrilo u mraku, ono drugo, svira~ na fruli, ne bi moglo da svira veselu muziku dok se mladi jaha~i u svoj lepoti ni`u za trku u sun~evom sjaju prvog jutra leta.

Da li sada verujete u njih? Da li su sada uverljiviji? Ali postoji jo{ jedna stvar koju treba re}i, a ona je sasvim neverovatna.

Povremeno neko od devojaka i mladi}a koji odu da vide dete ne odlazi ku}i da pla~e ili besni, u stvari uop{te ne odlazi ku}i. Ponekad, tako|e, mnogo stariji mu{karac ili `ena biva }utljiv na dan ili dva, a onda napu{ta dom. Ti ljudi izlaze na ulicu i kora~aju pravo iz grada Omelasa, kroz njegovu divnu kapiju. Oni nastavljaju da hodaju poljoprivrednim dobrima Omelasa. Svako od njih ide sam, mladi} ili devojka, mu{karac ili `ena. No} pada; putnik mora da pro|e ulicama naselja, izme|u ku}a `uto osvetljenih prozora i da izi|e na tamu polja. Svako za sebe, oni idu prema zapadu ili severu, prema planinama. Nastavljaju. Napu{taju Omelas, kro~e napred u tami i ne vra}aju se vi{e.

Mesto na koje idu jo{ te`e je zamislivo za ve}inu nas od grada sre}e. Ja uop{te nisam u stanju da ga opi{em. Mogu}e je da ono i ne postoji. Ali oni izgleda znaju kuda idu, oni {to odlaze iz Omelasa.

96