Sipamo pića; otvaramo ormariće; vadimo i ređamo sir, meso i hleb, koji su još jestivi. Uključujemo ogromni ekran, a svetla se trudimo da prigušimo ili isključimo. Ovakve kuće obično imaju regulatore svetla, pa sedimo u polutami. Dobra tišina nam se uvlači u srca i ubrzo se osećamo kao kraljevi i kraljica. Čak se i Lisa šetka po kući, diveći se, cereći. Koristimo najskuplje porcelansko posuđe, poređano po stalcima u staklenim vitrinama. Trljam rub svoje čaše i čuje se muzika. Nedokučivo mi je kako ovi ljudi žive, i koliko snažno, ako uopšte osećaju radost i tugu. Zbog te kuće postajemo bolji ljudi: delimo hranu, vino, ne ostavljamo za sobom nered, podižemo dasku na šolji u kupatilu, peremo ruke, peremo posuđe, vraćamo hranu na mesto, vraćamo sve na svoje mesto. Nešto, međutim, i menjamo. Slike okrećemo naopačke; vazama na stolićima menjamo mesta; nakit prebacujemo iz kutije u fioku noćnog stočića; postavljamo cipelu nasred sobe; ostavljamo uključen televizor; jedne njene gaćice stavljamo u fioku s njegovim čarapama. Ostavljamo malo sebe za sobom. Bilo bi lepo da mogu da kažem da sam se ja toga dosetio, ali bila je to Pačekova ideja. Moja je bila da popušimo džoint i ostavimo taj miris u kući. – Hajde da promenimo sve sveće – kaže Lisa. – Da im promenimo mesta. Malo kasnije nam sve to dosadi, i kuća opet postaje samo kuća. Uvek tako bude. – Hoću ovim ljudima da upropastim život – kaže Pačeko. Puši džoint i sobu zamućuje dim. Ispružen je na podu, ja sam na kauču, a Lisa kraj prozora posmatra bazen obložen lišćem. – Ako im se olakšaš na krevetu, to će im sigurno upropastiti život – kaže ona. – Moram da bežim, momci. Vreme vam je isteklo. Stravično je želim. Dosta mi je Pačekovog ponašanja i uopšte njegovog prisustva, njegovog postojanja. – Ako im se olakšaš na krevetu, to će ih možda uplašiti, ali im neće upropastiti život – kažem. – Morao bi da učiniš nešto mnogo drastičnije. – Voleo bih da smo životinje – kaže Pačeko. – Ne mogu više ovako. – Nedostaje ti žara – kaže Lisa. – Nismo mi muškarci koji smesta delaju – kažem ja. – Vi ste pasivni muškarci – kaže ona. – A budući žena, ja sam ta koja se ovde slučajno našla. Ovaj život nije za nas, mi smo u njemu samo gosti. – Nemamo žara – kažem ja. – Ma jebite se i govorite u svoje ime – kaže Pačeko. – Daj, molim te – kažem. – Pa ti si najgori. Dodaje mi džoint, oči su mu mutne i tužne. – Pitam se šta bi se desilo kad bi nas uhvatili – kaže. – E, tako je već bolje – kažem ja. – To ne može da se desi – kaže Lisa. - On i ja smo među zaposlenima. Odlazim u kupatilo, u glavno kupatilo, na drugom spratu, sa đakuzijem i nekakvom saunom, ali ne da bih ga koristio nego samo da pobegnem od Pačeka. Krevet u glavnoj spavaćoj sobi je ogroman, s baldahinom i hiljadu jastuka. Takav je imao moj otac. Moj otac je nekada trenirao boks i pokušao je i mene da nauči. Sagradio je sebi kuću, poništio prethodni brak, nije varao svoje žene, novac je dobro ulagao, na koledžu je slomio nos tokom jednog meča, zaspao je za volanom vraćajući se s plaže, slupao kola i poginuo. Ostavio mi je nešto para i kuću. Dok sedim
XX severniBunKeR I 13od108I Hotel Bunker
njega, i eto nas unutra. – Vidiš – kaže Lisa.