Issuu on Google+


Hotel Bunker


S a d r 탑 a j


1. Srđan Srdić - Uvod .................................................................................................................................... 4 2. Srđan V. Tešin - Umesto uvoda.................................................................................................................. 6

Svetska ponuda 3. Alan Rosi - Gosti (prevela s engleskog Bojana Gajski) .............................................................................. 8 4. Dejv Lordan - Život u Ikei (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) ............................................................... 15 5. Kejti Darbi - Priča pred spavanje (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) ................................................... 20 5. Meri Kostelo - Mogla bih spavati s nepoznatim muškarcem (Preveo sa engleskog Ivan Radosavljević) .. 28 6. Nula Ni Krahur - Soba 313 (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) ............................................................ 36 7. Teolinda Gersão - Žena koja je ukrala kišu (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) .................................... 39 8. Teri Armstrong - Mi smo ti ljudi (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) ...................................................... 43

regionalna ponuda 9. Dorta Jagić - Hotel ................................................................................................................................... 47 10. Ferida Duraković - Pisac u hotelu .......................................................................................................... 52 11. Nermin Sarajlić - Iz livreje ghostwritera na vidjelo izašli ....................................................................... 53

Domaća ponuda 12. David Albahari - Povest o gospođici B. ................................................................................................. 58 13. Divna Vuksanović - Show time .............................................................................................................. 62 14. Dragan Velikić - Hotel Central ............................................................................................................... 65 15. Dragana Mladenović - Koncept hauskipinga ......................................................................................... 66 16. Ivana Maksić - Idoli ............................................................................................................................... 70 17. Jelena Lengold - Bilo bi to pravo olakšanje i Hotel Predgrađe ............................................................... 72 18. Jelena Lengold - Iskušavanje strpljenja, čitaočevog, a i šire .................................................................. 72 19. Mića Vujičić - Recepcija (Institucija samačkog hotela) .......................................................................... 77 20. Mileta Prodanović - Real Niagara ......................................................................................................... 80 21. Mirko Demić - Hotel Moskva ................................................................................................................. 85 22. Oto Oltvanji - Naš hotel u nultoj tački grada ......................................................................................... 87 23. Vladislava Gordić Petković - Hotel Ljubica: junakinje na nemestu ........................................................ 98

lokalna ponuda 24. Dunja Ilić - Netraženo ....................................................................................................................... 102 25. Goran Tomić - Misao na krilu garderobera .......................................................................................... 103 26. Ivana Peško - Polužena i pola hotela ................................................................................................... 104 27. Jelena Marinkov - Prtljag ..................................................................................................................... 106

XX severniBunKeR I 3od108I Hotel Bunker

Hotel Bunker


XX severniBunKeR I 4od108I Hotel Bunker

uvodnik

kamarinja tvrdi da

SRđAN SRDIć

Manuel Agilera, onaj koji priča Arijaginog Bufala noći, pokušava da slaže advokata Manrikea, kaže mu: Ovde živim, i pokaže sivu kuću sa crvenom kapijom. Manrike ga doveze pred Motel Viljalba i saopšti, otprilike: Ovde živiš. De Sosir je bio u pravu, iako ću ga na ovom mestu prenebregnuti: motel nije hotel, a moj tekst parazitira na poeziji razlike. Tabla sa natpisom Motel Viljalba osvetljena je neonskim svetlom. Teško mi je da se setim svetla u slučaju Bejts. Arijaga sigurno zna. Tanja javlja Manuelu da će biti u sobi 803. Biću, kaže. U Arijaginom romanu junaci jesu na dva mesta i na dva načina. Soba 803 bila je naše mesto, dopisuje Manuel. Ostala mesta nisu naša, proizlazi. Tako je sa hotelima, motelima, oni su uvek drugo od. Zaposleni u motelu Viljalba ne gledaju ljudima u lice; oni su po strani od. Čak i od drugog. Motel Viljalba ima trinaest soba, broj 8 je čista ekstravagancija. Tako je sa hotelima, motelima. Kamarinja, vlasnik, zastupa moto o četiri elementarne ljudske potrebe: kuća, odeća, iće, piće. Kamarinja je mistik motelijerstva, rashodovanog, jeftinog i čistog. Politički je nekorektan, zabranjuje pristup prostitutkama, homoseksualcima, mlađima od petnaest godina, trojkama. Njegov ideal je motel urednog i tihog poroka, malograđanski preplašenog i izolovanog. Čim ih je troje, nevolje se roje, propoveda on i previđa Arijagin tekst, jednakostranični trougao Manuel-Tanja-Gregorio. Nevolje se roje. Šta bi Kamarinja, svakako, mogao da zna o tekstu u kom je zarobljen? Njemu je važno da stvar prolazi bez ubistava, samoubistava, pucnjave. Za to su namenjena kupatila, zoološki vrtovi, takva mesta. Kamarinja tvrdi da Tanja, prilikom svakog dolaska, dolazi na posao, ne u motel (čak i Arijaga na ovom mestu koristi reč hotel-pronašao sam alibi za ono što radim). Motel, hotel je ozbiljna institucija. Evo spiska predmeta zaboravljenih u motelu: medaljoni sa likom Bogorodice, zlatni lančići, svežnjevi ključeva, novčanici, knjige, cucle, damske tašne, vibratori, laptop, paketi kondoma, tube vaginalnih lubrikanata, bočice aromatičnih ulja, iscepan donji veš, četkice za zube. Motel ima sopstvenu literarnu ontologiju koja je kanon. On bi lako mogao da bude sve književnosti.


XX severniBunKeR I 5od108I Hotel Bunker On pati od viška literarnog, sve to zaboravljeno, i ono što nije zaboravljeno, potrebno je organizovati u strukturu. Na početku je haos podivljalih elemenata koji je sloboda. Nakon toga dolazi reč. Nakon nje ponovo sloboda. Pisanje o motelu, hotelu, je represivno. Pisanje je inače takvo. Trebalo je da se preselimo u 803 i nikada ne izađemo odavde, razmišlja Manuel. Embrionalni stav, to je to: u motelu sam se osećao zaštićeno. Ne znam koliko je vremena Frojd proveo u hotelskim, motelskim sobama. Vredelo bi to saznati. Kada konačno ostane sam, ne računajući mrtvog Gregorija koji ne može da umre, Manuel ostaje u motelu, u prokletoj sobici. Napolju su drugi. Napolju je Sartrov pakao. Prokleto je sakralno: 803 je kao bračna postelja, najličniji prostor, neće Manuel (misli Manuel) oskrnaviti edenski prostor Viljalbe, Tanja će to učiniti sa Gregorijom. Manuel utvrđuje Pad, Ženu koja se domunđava sa Zmijom, sebe ne utvrđuje iz razloga autoinherentne hipokrizije. Motel je kuća koja to nije, opsena, privid. Motel je ono što nije. Mogući svet. Fikcija. Kamarinja tvrdi da svaka ljubav, ma kako prljava bila, zaslužuje čisto mesto. Tu živi Manuel, na mestu pro-čišćenom od senzacija objektiviteta. Živi on i na drugim mestima, ali manje. Arijagina reč u Bufalu noći je smrt i laž i ludilo i strast i manija i egoizam i ljubav. Ali je, pre i posle svega, motel, autonomna prostornost, tekst neslućenih perspektiva, sloboda koja se zatvorila u sebe. Tanja i Manuel, i Gregorio u motelskoj sobi: čista literarnost. Šta god Kamarinja tvrdio. Tek u hotelu Overlook saznajemo da je Džek Torens zapravo Džon Danijel Džek Torens. Here’s Johnny!, kaže on, Džek koji to ne mora da bude. Doduše, to je samo Kjubrikov film. Ne Kingova knjiga. Samo film. Ubeđen sam da Arijaga zna o tome.

Appendix: U ovom broju Bunkera prvi put su objavljeni tekstovi nekih devojaka iz Kikinde. Nekada davno, u Kikindi je postojao hotel. Nekada davno, u Kikindi je postojao motel. Prethodni broj Severnog bunkera bio je, kao i uvek, temat. Gradovi u kojima ne biste želeli da živite.


XX severniBunKeR I 6od108I Hotel Bunker

umesto uvoda Fragment 35

SRđAN V. TEŠIN

Kada smo ugledali Westbahnhof, nakon noći provedene u strahu od napada drumskih razbojnika i secikesa, otkrila nam se drugačija stvarnost. U Beču, sa Istokom za leđima, bili smo gladni doživljaja, spremni na kompromis kao dva mršava misionara koji treba da šire veru među onima koji u svoje bogove ne sumnjaju. U Mariahilfer Straße, u restoranu koji se naslanjao na hotel u kom smo odseli, jeli smo kroasane i pili espreso s mlekom. Moja gospođica Artemida bila je toliko umorna od truckanja u vozu i neprospavane noći da joj nije bio smešan konobar koji je rekao: „Prijatno!“ kada je poslužio pudlicu činijicama sa vodom i psećim krekerima. Vindobona nikada ne ustaje na levu nogu. Čak i onda kada su ga tukli Istok i Zapad, kao da leži između čekića i nakovnja, Wien je sačuvao neuništivi duh megalopolisa. Moja stroga boginja je dremala kad joj je recepcioner sa jarećom bradicom stavio u ruku ključ od sobe na četvrtom spratu. Lakeju smo zaboravili da damo napojnicu, ali on se nije uvredio. Bio je toliko stariji i zaboravniji od nas da smo morali da mu pomognemo da se vrati do recepcije. On verovatno pamti 1949. godinu, kada su Joseph Cotten i Alida Valli jurili crnoberzijanca Orsona Wellesa kroz bečku kanalizaciju. Uspavljujem Artemidu rečima krijumčara lekova, upućenim piscu petparačkih priča: „Holi, ti i ja nismo heroji. Na svetu nema heroja, oni postoje samo u tvojim pričama.“ Dok samo za nas Anton Karas pijano svira, tonemo u san. Beč nas čeka pred vratima hotela koji je svoje najbolje dane video u vreme Habzburga. Voleo bih da sada mogu da se setim da li sam, pripijen uz Artemidu, sanjao. Možda bi mi ti snovi danas pomogli da istkam fantastičniju priču, ali, tešim se, ona i do ovog mesta deluje odveć nestvarno. Ispisujući putopis po prašini, putujem po uspomenama, jer moje noge pamte ulice kojima su koračale. Putopisi su moje spasonosne oaze u narastajućoj pustinji uspomena. Dugi poljupci kojima me je u Beču Artemida budila iz sna čine uspomenu koja se ne može uramiti. Prešavši na njenu stranu kreveta, otkrio sam da bih u tom gradu, koji Dunavu nije okrenuo leđa, mogao čuti nastavak priče mog života. Artemida me je zavrtela poput velikog točka Volkspratera. Bez nje bih i dalje stajao nepokretan kao svet na leđima kornjače. Dešavalo nam se to i ranije: svaki put kada bismo polazili na putovanje, spremni da oplovimo Rt Dobre nade u čamcu od pletenog pruća, samo smo želeli da pobegnemo od svojih strahova. Zbog toga smo se, u svim tim dalekim gradovima, čvrsto držali za ruke i voleli sve tvrdoglavije. U Wiener Büchereien u Pannaschgasse, na večeri na koju nas je pozvao naš bečki domaćin, doktor filozofije, jeli smo hleb ljubavi koji je umesio jednoruki doktor prava. Ali to nam nije bilo dovoljno da utolimo glad, pa smo pojeli i kebab kupljen usred noći, na ulici, od jednog Turčina. Beč je zamandaljena kapija Zapada koji nam se čini slatkim kao šećerlema, ali glad koju smo moja stroga boginja i ja poneli sa Istoka, i koju nikako da utolimo putujući tamo i ovamo, otvara sve katance. Svetu su potrebni junaci poput nas. Srđan V. Tešin: Kroz pustinju i prašinu (Stubovi kulture, 2005)


S v e t s k a

p o n u d a


XX severniBunKeR I 8od108I Hotel Bunker

GoStI (Alan Rossi: HOUSE GUESTS, Forty Stories – New Writing from Harper Perennial, Copyright © 2012 by HarperCollins Publishers)

ALEN ROSI

Lisa ima svoja pravila: može film, ali ne više od toga; može večera, ali ne više od toga; može šetnja nekud, predstava, odlazak u bar, ali ne više od toga. Pokušavam da otkrijem kako da probijem ta ograničenja. Večeras je želela da idemo na plivanje. Nalazimo se na strani ostrva koja gleda na zaliv, gde je voda mirnija, a pesak gust kao mulj. Na nekim mestima ti noge za tili čas nestanu i propadneš u pesak do kolena. Već sat vremena smo ovde i ja sam izašao iz vode i osušio se, ali ona i dalje klizi preko površine kao buba, odgurujući se sve dalje, pa potom zaranjajući. Ja sam u pesku i pokušavam da propadnem što dublje. Odblesci gradskih svetala trepere na vodi. Vazduhom se širi miris ulja za prženje. – Ideš posle kod Pačeka? – dovikuje ona iz daljine, održavajući se uspravno u vodi, glasa jedva čujnog zbog vetra koji ga nosi. Kažem joj da neću, nego ću kod nje. – Videla sam ga prošlog vikenda kako pokušava da surfuje – kaže ona. – Toliko je popizdeo da je slomio dasku. – Okrenuvši se na leđa, polako počinje da pliva nazad. – Nisam tad bio s njim – kažem. – On je baš nekako glupavo nasilan – kaže ona. – Je l’ vas dvojica još uvek idete u prazne kuće? – Ponekad – odgovaram ja. – Pođi jednom s nama. Zabavno je. Slani vetar mi se lepi uz telo dok je posmatram kako uranja i izranja. Koji minut kasnije izlazi na obalu oblivenu narandžasto-smeđim svetlom. Čuje se blago pljuskanje. Sunce izgleda kao da kroz bocu viskija posmatraš sijalicu koja samo što nije pregorela; mutno je i treperi kroz oblake. – Odoh, kaže ona, gazeći kroz tople i bistre barice na plaži. – Vreme je isteklo – kaže. – Ovo je smešno – kažem ja. Staje u jednu veću baru i malo potone u pesak, a ja joj dobacujem peškir i posmatram kako joj se prekida i ponovo sastavlja odraz u uznemirenoj vodi. Pačeko ima tri nove daske za surfovanje, a jedva može da se uspravi. Živi u bungalovu blizu plaže i prodaje kuću u kojoj je živeo sa ženom. Otišla je pre dve godine i gotovo se ničega o njoj ne sećam, samo imena. Kako se Pačeko zbog toga oseća, ne znam. Ovde vetar šiba s mora, nebo je boje nemilosrdnog vrelog leta,


XX severniBunKeR I 9od108I Hotel Bunker

plavkasti oblaci su kao naslikani, ali talasi su pravo sranje. Pačeko svakog dana izlazi i pokušava. Pokazuje mi masnice i kožu izgrebanu od peska. Ljudima govori da živi u kućici na plaži i surfuje i duva jer je to bolje od pravog života. Ne znam šta to znači, ali se družim s njim. Pretpostavljam da se to od mene očekuje. Radimo sledeće: saznamo ko je na odmoru, pa im provalimo u kuću. Ništa ne krademo, samo koristimo njihove stvari, hranu, kablovsku, njihove računare. Nakratko živimo neki drugi život, budemo ono što želimo. Pačeko se opružio na kožnom kauču, preplanuo i mršav. Igramo skrebl u domu Parkerovih, starijeg para koji leto provodi gore na severu: tamno je to i vlažno mesto, zamagljenih prozora i bez klima-uređaja, a oseća se kao da ste u nečijim gaćama. Pozadi se kroz prozore vidi otkrivena terasa, a iza nje okean i pun mesec iznad njega. Ljudi se šetkaju plažom, a baterijske lampe se pale kao kandila, tražeći morske kornjače. Tu sam i trpim, čekajući da odem kući i porazmislim o tome kako da probijem granice koja postavlja Lisa. – Tofu – kažem, ređajući pločice po tabli. – Petnaest poena. – Imam potrebu da mi se desi nešto jasno određeno i dramatično – kaže Pačeko. – Potrebno mi je da pobacam ove pločice za skrebl po sobi i počnem da vičem kako ste mi svi sjebali život. – Molim te nemoj – kažem. – Ja vodim, a i ovo nije tvoja kuća. Pre dve godine mi je rekao da mu se žena jebala s drugima. Kasnije sam saznao da je samo počela da igra reketbol i ide na plivanje. – Da li stvarno misliš da sam takav? – pitao me je Pačeko kad sam mu to rekao. Sada živi sama; ko zna gde je. – Treba mi novi brdski bicikl – kaže, ne obazirući se na skrebl. – Mislim da bi mi to nadomestilo neke stvari. – Ti si na redu – kažem ja. – Ako ne bicikl, onda da vidim kako se neko davi. Poneo je boksersku krušku i okačio je na ragastov, pa s vremena na vreme ode do nje i počne da je udara brzim pokretima, naizmenično jednom pa drugom pesnicom. Napolju se svetiljke šetaju po plaži. Kruška mu bubnja i bruji pod rukama. Oštro, desnicom, udari je tako da se ona otkači i žestoko odskoči. Trenirao je nekoliko borilačkih sportova; moj otac je pokušao da me nauči da boksujem kad sam bio mali, pa je onda pokušavao da gleda boks sa mnom kad sam malo porastao, a sad mogu samo da žalim što ni u jednom ni u drugom nije uspeo. Pačeko se okreće i vraća ka tabli za skrebl. Baca jastuk s kauča i ja ga odbijem. Jastuk udari o stolić i zamalo sruši vazu. – Pazi malo – kažem. – Mogu ti ja pozajmiti svoj blender – dodajem. - Meni voćni šejk nadomesti mnoge stvari. – Više bi mi odgovaralo da mi pozajmiš kamionet – kaže on. – Dogovoreno – odgovaram. – Ti igraš. – Da li ljudi vole da gledaju druge ljude kako propadaju? – kaže. – Baš voliš da nas prikazuješ u pogrešnom svetlu – kažem ja. Malo kasnije, u kući je i dalje mračno i vlažno, napolju se ogromni listovi palmi njišu na vetru, a on kaže: – Pogledaj me samo. Imam trideset godina. I šezdeset dolara ušteđevine. Shvataš li ti da smo mi i dalje deca? Spolja se neprestano čuje kako nas okean opominje da budemo tiši. Baterijskih lampi više nema, a mesec visi nad vodom, bolešljiv i nejasan. – Hoću da dovedeš onu Lisu nekad – kaže Pačeko.


XX severniBunKeR I 10od108I Hotel Bunker

– Ne mogu – odgovaram. – Ne sviđaš joj se. I gore od toga. – Ne poznaje me – kaže on. Ne mogu da izdržim njegovo prisustvo više od nekoliko sati. Kažem mu da moram da idem, a on meni da želi da proveri koliko smo stabilni, što bi značilo da hoće da se rvemo na sledeći način: sklanja sa strane nameštaj u dnevnoj sobi Parkerovih, da se nešto ne bi slomilo; sučeljavamo desna stopala, a levom nogom obojica iskoračimo unazad, i to duboko, zbog ravnoteže; leve šake su nam slobodne, a desne spojene; tela su nam prilično spuštena, pa nam listovi i tetive gore. – Sad! – kaže on. Pokušavamo jedan drugog da izbacimo iz ravnoteže. Ko prvi pomeri stopalo, izgubio je. Desna mu šaka prosto drobi moju, odguruje me, težina mi pada na levu nogu, pa me onda vuče k sebi i težina tela mi prelazi na desnu nogu, te se predajem. Padam preko njega i stropoštavamo se na pod. – Još jednom – kaže on. – Možeš ti i bolje od toga. Gubim, pa gubim, i gubim, i svaki put kad padnem hoću da mu razbijem vazu o glavu. Kad ustanem da pođem, sav sam oznojen, a on mi dodaje jedan gejtorejd iz frižidera Parkerovih. Kaže: – Trebaće mi tvoj kamionet u utorak. Platiću ti. – Uzimam orošeni gejtorejd; oseća da treba da plati i složim se da verovatno i treba. Dajem mu to što želi. Druge neke večeri odvozim se do Lise, kasno nakon posla. Zatvorio sam restoran i pripremio sve za ujutro. Teren za golf svetluca od vode iz prskalica. Neki starac šeta psa po putu uz plažu. Tišinu koja ovde vlada neki bi smatrali neprijatnom. Kuće na plaži, okrenute ka okeanu, izgledaju kao muškarci širokog čela koji pogledom traže neku nedostižnu stvar. Kad uđem kod Lise, vidim da je izvadila sto za stoni tenis i stavila ga u dnevnu sobu. To znači da nakon sedam odigranih partija idem kući. Uzimam kolu iz frižidera, a ona lupka lopticu reketom, prateći me. Povezala je oko glave bandanu, a obukla je donji deo trenerke i majicu s kratkim rukavima sa slikom zeke koji drži mačetu. – Jesi li s Pačekom? – pita. – Nisam – kažem. Podiže se na prste da isključi viseći ventilator, i majica joj se podiže, otkrivajući mi njen stomak i minđušu na pupku. Uključujem svetla, spuštam zastore. Stan joj je oskudno opremljen; bela soba s novim bledožutim tepihom. Malo bezazlene zabave na tepihu. Pije mnogo kafe i šolje s talogom su svuda, na stolovima, televizoru, na okviru kamina. Rekla mi je da postoji vrsta kafe koja ima pravi ukus samo ako se zrna pronađu u govnima koza. Koza mora da ih pojede. Nije mi to bilo jasno, sve dok nisam shvatio da koza zapravo ne žvaće ta zrna. To mi je ispričala s takvom strašću, takvom željom za znanjem. Rasklapamo sto, igramo tri partije, pa i četvrtu. Pingovi i pongovi loptice ispunjavaju sobu. Vodim tri prema jedan, pa joj stoga dopuštam da me stigne, udarajući bekhendom na njen forhend, ne bi li preokrenula rezultat. To se i dešava. Pred očima mi je slika života s njom. Želim da ostanem. – Nemoj me puštati da pobedim – kaže ona. – Ne puštam te – odgovaram. – Ponašaš se prema meni kao prema detetu – kaže. – Da li bi to isto mislila kad bih te puštao da pobediš samo zato što želim što duže da ostanem uz tebe? – Da – odgovara ona. – Mislim da bih.


Četvrtak je uveče i Pačeko hoće da idemo u Hajts, deo letovališta pored terena za golf. Vozimo se, prozori su spušteni, oseća se vlažan miris slanog vazduha. Duž važnijih puteva ređaju se palme. Španska mahovina visi sa svega. Jednom sam hrpu te biljke prostro Pačeku po krevetu, da se malo napati. Zbog toga mi je napravio masnicu na oku. To se desilo još kad je Moli bila prisutna. Moli, s ogromnim grudima i užasno bledim, gotovo voštanim licem. Pačeko joj se više sviđao u društvu. Stavio sam im špansku mahovinu na krevet kad sam saznao da mi Pačeko krade travu. Na španskoj mahovini žive te neke bube, u tome je stvar. Stižemo do agencije. Pačeko bi očajnički da vidi Lisu, ali ostavljam ga da čeka u kolima. – Pitaj je da pođe s nama – govori mi kroz prozor. Ja se pretvaram da ga ne čujem i ulazim u agenciju. Lisa sedi za radnim stolom i govori mi koje su kuće prazne. Obučena je poslovno: ima belu košulju s uštirkanom kragnom i elegantne crne pantalone. Kosa joj je neverovatno prava, onako nenormalno, nemoguće prava i crna. – Pokušajte kod Majerovih – kaže. – Otišli su na tri nedelje. – Bilo bi lakše kad bi mi dala ključ – kažem. – Dala bih ti ključ kad ne bi sve ovo radio za njega. – Trebalo bi da budeš malo prijatnija prema Pačeku – kažem. – On bi trebalo da prestane stalno da kuka – kaže ona. Baš ima nezgodnu narav. – Bezopasan je on – kažem. – Samo mu treba malo pažnje. Ne, stvarno. Bilo bi lepo kad bi mu dala do znanja da bar primećuješ da postoji. – Koliko vas dvojica imate godina, jebote? – kaže ona. – Ubeđen si da ga iskorišćavaš, a u stvari on koristi tebe. – Svi nekoga iskorišćavamo – odgovaram joj. – Tako nešto bi rekli u nekom filmu, zar ne? – Aha, a onda bi ti otišao do vrata, taknuo obod šešira i možda mi namignuo. – A onda bi mi ti popušila. – E vidiš, sad si me kupio – kaže. – Sad stvarno želim da idem s vama dvojicom morona. U devet sati odlazimo po Lisu i dolazi do zabune oko toga ko gde treba da sedi u kolima. Pačeko ne shvata da treba da pusti Lisu da sedi spreda, pa moram ja da mu kažem, a Lisa tad već odgovora:

XX severniBunKeR I 11od108I Hotel Bunker

Rezultat je tri prema dva, pa tri prema tri, i onda pobeđujem u poslednoj partiji. Sklapamo sto. Lisa ponovo uključuje ventilator. – Vidimo se sutra na poslu – kaže. – Ovo je smešno – kažem ja. Neki muškarac silazi iz stana na spratu, kuca joj na vrata i odmah ulazi. – Hajde da gledamo film – kaže. To je Fred, koji mi apsolutno nije bitan. – Ma da – kažem. Umoran sam. Ne vozi mi se. – Hajde da pogledamo film. – Imam neke nove, s Netfliksa – kaže Fred. – Fred ima filmove s Netfliksa – kažem ja. Lisa me pogleda. – Tvoje vreme je isteklo – kaže. – Frede, ako hoćeš da pustiš taj film, samo napred. Ne mičem iz blede porodične sobe, a Fred nije siguran da li da pusti film ili ne. Lisa prelazi sobu, u kuhinji se okreće i prekršta noge u čarapicama. Potom prekršta ruke preko grudi. – Vidimo se sutra – kaže mi, opet se okreće i odlazi u spavaću sobu. – Laku noć – kaže mi Fred, glupavo se cereći.


XX severniBunKeR I 12od108I Hotel Bunker

– Ne, ne, sedeću ja pozadi, a vi momci lepo drkajte jedan drugom. – Pačeko me gleda, a ja ga ignorišem. Hteo bih da ga raspalim. Lisa se izvali gotovo preko celog zadnjeg sedišta. Nije više u odeći za posao; sad je obučena nekako bibliotekarski. Počinje da kucka poruku na mobilnom i ja pretpostavljam da je šalje Fredu, onom liku što živi iznad nje. Prvo sam se jednog dana zaljubio u njen kožni lančić oko nožnog zgloba, pa potom u njene noge, onda u njene pantalonice od džinsa s iskrzanim krajevima, u stoni tenis, okrutnost, pravila, pa zatim, nakon što sam primetio Freda, u sve ostalo. – Trebalo bi prvo da odemo do Majerovih – kaže Lisa sa zadnjeg sedišta. – Večeras hoću još nešto da radim. Vi, momci, na raspolaganju imate samo dva sata mog vremena. – Ne ide to tako – kaže Pačeko. Prva kuća do koje idemo je neki kameni ranč koji je odabrao Pačeko. Moj ćale je živeo u jednom takvom. Čekamo u parkiranom autu, nedaleko od tog ranča. Gledamo kako ljudi šetaju pse, kako se gase i pale svetla po kućama, kako se pojavljuju siluete na prozorima, i sav taj život koji tiho teče. Volim taj deo kad sedimo, kad čekamo. Taj deo kad čekamo, deo baš pre no što dodirneš kvaku i vrata se otvore. To je gotovo kao da si već unutra. Voleo sam da odlazim kod ćaleta i da budem jedini budan u kući. Budan u tri ujutru i slušam kako kuća diše, ili tiho prolazim pored ćaletove sobe, u kojoj je s nekom ženom. Sada je kuća prazna i ne znam šta s njom da radim. – Treba da budem advokat ili lekar – kaže Pačeko. Lisa spušta prozor, pa ga diže, pa ga opet spušta. Opruža se po sedištu i vidim samo njena nežna stopala koja vise kroz prozor. Taj njen lančić. – Oduvek sam želeo da radim neki kancelarijski posao – kažem. – Nešto gde postoji tačno određena stvar koju uvek treba da radim i da onda, umesto da to radim, zaspim u magacinu. – Umesto toga si postao kuvar – kaže Lisa. – Treba da spasavam ljude koji su ozbiljno ugroženi, pa da ih potom izneverim – kaže Pačeko. – Umesto toga radiš u banci – kaže Lisa. Kad ne moramo više da čekamo, Pačeko ide prvi. Njegova mršava prilika šunja se do zadnjeg ulaza u mračnu kuću. Ne mogu da shvatim kako je uspeo da trenira nekoliko borilačkih sportova. Međutim, jeste jednom primenio zahvat iz kog nisam mogao da se oslobodim, i izbio mi je jednom dah i onesvestio me. Koji minut kasnije, Pačeko je opet u kolima. – Nema šanse – kaže. Neke kuće imaju negde skriven rezervni ključ, ili otvoren prozor ili bravu koja se može lako obiti. Ali ne sve. Čak većina ne. No, mi smo uporni. Toliko nam je dosadno. Nalazimo zatim dvospratnog anđela, ružičastu kuću s pogašenim svetlima. Ne nalazimo način da uđemo. Potom: kuća sva od cigala s mnogo prozora, ali uzalud. Konačno, pravi zamak s nekim stubom što štrči na mestu gde bi mogao biti kamin. To je kuća Majerovih, prva na Lisinoj listi. – Ti si na redu – kaže Pačeko. Proveravam vrata, pa potom na sledećim mestima: ispod otirača cvetnog dezena, pod saksijom, ispod noge od klupe, pa zatim i u tresetu, ispod nekoliko kamenova. Odlazim pozadi. Imaju bazen, prekriven lišćem. Vidim klizna staklena vrata, baštenski nameštaj, i imitaciju nekog kipa s crnim licem. Proveravam ispod


Sipamo pića; otvaramo ormariće; vadimo i ređamo sir, meso i hleb, koji su još jestivi. Uključujemo ogromni ekran, a svetla se trudimo da prigušimo ili isključimo. Ovakve kuće obično imaju regulatore svetla, pa sedimo u polutami. Dobra tišina nam se uvlači u srca i ubrzo se osećamo kao kraljevi i kraljica. Čak se i Lisa šetka po kući, diveći se, cereći. Koristimo najskuplje porcelansko posuđe, poređano po stalcima u staklenim vitrinama. Trljam rub svoje čaše i čuje se muzika. Nedokučivo mi je kako ovi ljudi žive, i koliko snažno, ako uopšte osećaju radost i tugu. Zbog te kuće postajemo bolji ljudi: delimo hranu, vino, ne ostavljamo za sobom nered, podižemo dasku na šolji u kupatilu, peremo ruke, peremo posuđe, vraćamo hranu na mesto, vraćamo sve na svoje mesto. Nešto, međutim, i menjamo. Slike okrećemo naopačke; vazama na stolićima menjamo mesta; nakit prebacujemo iz kutije u fioku noćnog stočića; postavljamo cipelu nasred sobe; ostavljamo uključen televizor; jedne njene gaćice stavljamo u fioku s njegovim čarapama. Ostavljamo malo sebe za sobom. Bilo bi lepo da mogu da kažem da sam se ja toga dosetio, ali bila je to Pačekova ideja. Moja je bila da popušimo džoint i ostavimo taj miris u kući. – Hajde da promenimo sve sveće – kaže Lisa. – Da im promenimo mesta. Malo kasnije nam sve to dosadi, i kuća opet postaje samo kuća. Uvek tako bude. – Hoću ovim ljudima da upropastim život – kaže Pačeko. Puši džoint i sobu zamućuje dim. Ispružen je na podu, ja sam na kauču, a Lisa kraj prozora posmatra bazen obložen lišćem. – Ako im se olakšaš na krevetu, to će im sigurno upropastiti život – kaže ona. – Moram da bežim, momci. Vreme vam je isteklo. Stravično je želim. Dosta mi je Pačekovog ponašanja i uopšte njegovog prisustva, njegovog postojanja. – Ako im se olakšaš na krevetu, to će ih možda uplašiti, ali im neće upropastiti život – kažem. – Morao bi da učiniš nešto mnogo drastičnije. – Voleo bih da smo životinje – kaže Pačeko. – Ne mogu više ovako. – Nedostaje ti žara – kaže Lisa. – Nismo mi muškarci koji smesta delaju – kažem ja. – Vi ste pasivni muškarci – kaže ona. – A budući žena, ja sam ta koja se ovde slučajno našla. Ovaj život nije za nas, mi smo u njemu samo gosti. – Nemamo žara – kažem ja. – Ma jebite se i govorite u svoje ime – kaže Pačeko. – Daj, molim te – kažem. – Pa ti si najgori. Dodaje mi džoint, oči su mu mutne i tužne. – Pitam se šta bi se desilo kad bi nas uhvatili – kaže. – E, tako je već bolje – kažem ja. – To ne može da se desi – kaže Lisa. - On i ja smo među zaposlenima. Odlazim u kupatilo, u glavno kupatilo, na drugom spratu, sa đakuzijem i nekakvom saunom, ali ne da bih ga koristio nego samo da pobegnem od Pačeka. Krevet u glavnoj spavaćoj sobi je ogroman, s baldahinom i hiljadu jastuka. Takav je imao moj otac. Moj otac je nekada trenirao boks i pokušao je i mene da nauči. Sagradio je sebi kuću, poništio prethodni brak, nije varao svoje žene, novac je dobro ulagao, na koledžu je slomio nos tokom jednog meča, zaspao je za volanom vraćajući se s plaže, slupao kola i poginuo. Ostavio mi je nešto para i kuću. Dok sedim

XX severniBunKeR I 13od108I Hotel Bunker

njega, i eto nas unutra. – Vidiš – kaže Lisa.


XX severniBunKeR I 14od108I Hotel Bunker

tu na tom ogromnom krevetu, osećam se kao da sedim u snu o životu koji nisam želeo da živim. Uključujem viseći ventilator i to me zabavlja. Moram da se spustim tri sprata da bih otišao u podrum. Ulazim u svaku sobu i želim da odatle nikada ne odem. Stigavši konačno do podruma, začujem povike i na dnu stepeništa u tami vidim Pačekovu mršavu priliku povrh Lise. Psuje ga i govori mu da se skine s nje, a Pačeko je drži u nekakvom zahvatu i ona je sve glasnija, govori mu da je boli. – Pa rekla si da želiš da vidiš šta ja to znam da radim – kaže Pačeko. – Želiš da znaš koje su to borilačke veštine. – Skidaj se s mene, jebote – kaže Lisa. Pribio ju je na pod, kolena su mu na njenom grudnom košu, a podlaktica na grlu. Ja joj nikad nisam bio toliko blizu. Rita nogama. Lice joj se zarumenelo, vene poiskakale po vratu. Stojim pri dnu stepeništa, pa se vraćam jedan stepenik gore, u stomaku mi igra, osećam nekakvo bolesno uzbuđenje, nešto poput osećaja koji imate kad skliznete s najviše skakaonice i mislite da ćete možda promašiti, ali nekako, bez obzira na sve, uranjate u vodu, čak iako ste zakačili dasku. Za koji trenutak ću sići i gurnuti ga s nje. Koliko sutra, Lisa već neće više sa mnom pričati. Za mesec dana, neće više želeti ni da me vidi. Za godinu dana, biće za mene samo uspomena, još jedna osoba za čijim gubitkom žalim. Ali još uvek nije tako. Stojim kao ukopan. Potrebno mi je da ovo potraje. – Eto, to znam da radim – kaže Pačeko. – Vidiš sad? – kaže. – Želiš li da te pustim? – kaže.

Prevela s engleskog BOJana GaJSKi

Alan Rosi je pisac iz Spartanburga u Južnoj Karolini. Priče su mu objavljivane u časopisima poput The Florida Review, ninth Letter, The Journal, Hobart, Juked, i u antologijama poput Forty Stories edicije Harper Perennial, i drugde. Radi u jednoj nezavisnoj knjižari i asistent je na Univerzitetu u Južnoj Karolini.


DEJV LORDAN

Onda, curo, kad planiraš da dođeš da živiš sa mnom ovde u Ikei? Već sam to rekao, Ikea je super mesto za život; velika je kao asteroid; potrebna su čitava četiri sata da je obiđeš. Rasprodaje zaliha imaju stalno. Dok se ti vratiš na mesto odakle si krenuo, izloženi proizvodi će se neminovno promeniti. Uvek će tu biti neka interesantna nova stvar kod koje ćeš poželeti da zastaneš i malo se s njom zezaš. Za svaki tvoj novi dan biće tu neka nova stolica da sedneš, novi krevet da prilegneš, nova činija iz koje ćeš zahvatiti kašikom, čak i ako si prethodno živeo tu već ceo vek. Katalozi se veoma redovno osvežavaju i čini mi se da je ono što u njima uspevam da pročitam, kako u smislu stimulativne maštovite literature, tako i u smislu pouzdanih informacija, kvalitetom na nivou bilo koje knjižare ili biblioteke. Čovek ovde zapravo ima utisak da vreme ne prolazi, iako je kretanje konstantno. Osećam se mlađim, negovanijim, budnijim. Možda je to zbog sistema klimatizacije, koji predstavlja vrhunsko naučno dostignuće; ovde je uvek sveže i prijatno. Možda je razlog i to što su ljudi koji ovamo dolaze u najvećem broju ozbiljniji i zreliji u svojim potragama nego u drugim gajbama u koje sam se uvaljivao. Što sada ide na ruku mojim dugoročnim izgledima za uspeh; ne želim da provedem ostatak života seljakajući se iz jednog tržnog centra u drugi i zaista imam utisak da će Ikea potrajati onoliko decenija koliko će meni biti potrebna. Za mesto na kom si ti to ne mogu da kažem. Ti voliš da posmatraš ljude; trebalo bi da dođeš i posmatraš ljude u Ikei. Trebalo bi da vidiš beskrajnu povorku lica predivno osvetljenih svetlima podešenim tako da robi dodaju auru. Sve izgleda kao na nekoj Tintoretovoj slici, ili na slici nekog drugog venecijanskog umetnika. Zamisli ljude kako putuju pod tim svetlima od jutra do večeri, počinju kod automatskih ulaznih vrata, zatim zalaze među rafove, zastaju, pa opet kreću kroz rafove, zastaju, razgledaju stvari, zastaju, razgovaraju o stvarima, zastaju, upoređuju stvari, zastaju, biraju, zastaju, kupuju stvari i zatim konačno na red opet dolaze automatizovana vrata kroz koja sada izlaze s onim što su kupili. Zamisli to neprekidno pričanje, milione reči, čitave rečnike reči koji se prosipaju iz hiljada usta, a nijedna od njih nije razumljiva zbog lučnih tavanica i katedralske akustike kakva ovde postoji. Niko ne može jasno da čuje nikog osim onog najbliže sebi, a ja nikada nisam dovoljno blizu da čujem makar i jednu reč. Ostaje samo

XX severniBunKeR I 15od108I Hotel Bunker

Život u IkeI


XX severniBunKeR I 16od108I Hotel Bunker

mrmljanje, neprekidno, i najbolje koje sam ikada čuo, krasi ga takva tekstura, takva dubina, toliko je opuštajuće, tako nalik terapiji mehurićima. Kao đakuzi kada ispunjena belim šumom. Visoko iznad, krov, naša ogromna nadstrešnica tišine, upija vlažni izdahnuti vazduh koji struji uvis i guši svaki decibel izmešanih zvukova. Jasnoće ima jedino u obaveštenjima izdatim preko interkoma strogim jednoličnim glasom s nordijskim akcentom. I njih volim, budući da se javljaju pomalo nepredvidivo i donekle narušavaju kamernu atmosferu, i volim ih zbog toga što mi dozvoljavaju da fantaziram da se nalazim na nekoj ogromnoj železničkoj stanici s kraja devetnaestog veka, i upravo tražim svoj peron za međunarodne polaske. Zanimljivi su mi pokušaji čitanja sa usana, i postajem baš dobar u tome. Znaš kakav samouk mogu da budem kad odlučim da se tome posvetim. Pre neki dan, s udaljenosti od 200 metara, preko čitavog dela sa sofama, pročitao sam kako žena govori muškarcu: Ja ne idem u pozorište Ebi. Ja ću da stojim ispred, u ulici Talbot, i umesto glumcima aplaudiraću narkomanima. Pročitao sam kako jedan mali dečak kaže: Ako mi ne kupiš čokoladu, spaliću kuću noćas dok ti budeš spavala. Pročitao sam kako starica vezana za invalidska kolica šapuće sama sebi: Počinila sam teške grehe kojih se ne sećam baš najbolje i zbog toga sam veoma tužna i veoma srećna, o, Gospode. Posmatrao sam još ljude kako se nekontrolisano smeju, kako nekontrolisano plaču, povraćaju, doživljavaju napade, i čak njaču, a potom ih obezbeđenje izvodi iz objekta. Često se dešavaju sitne nezgode – u objektu dežura medicinska sestra – i povremeno nekome maznu tašnu. Uveren sam da će se na koncu desiti i ubistvo, i da će ovde pucati vodenjaci. Slučajeva začeća je svakako bilo. Jeste li ikada razmišljali o svom začeću? Moje se odigralo u Severnom Londonu, uza zid u nekoj uličici, i oboje su bili pijani. Da se bilo ko od njih slučajno okliznuo pre svršetka, ja bih se poput pljuvačke ili traga puža golaća iscedio niza zid i završio kao aperitiv nekog pacova. Sunca nema, ali uvek je tu neka slast za oči, uvek se u Ikei nađe nešto razigrano da se u to zagledaš, bilo to osoblje ili mušterije. Hvala nebesima na prostoru, privatnosti i zalihama sredstava za higijenu u toaletima. Neću ići u detalje (ili možda hoću...?). Znaš da si mi i dalje potrebna na toliko različitih načina. Solidno se hranim. Manjak raznovrsnosti u restoranu mi zaista pomaže. ćuftice (loptice ih ja zovem!), uvek su iste; jeftine i stvrdnute cinkom i molibdenom. Održavaju te živim, i zadovoljnim. Gutam ih kad drugog izbora više nemam, kad osetim da ću umreti od gladi. Desi se da ljudi zastanu ispred tek istaknutog obaveštenja sa prepravljenim sitnim brojkama koje predstavljaju aktuelnu specijalnu ponudu za standardnu trodelnu ugaonu garnituru i onda postaju toliko konspirativni i namršteni da izgledaju kao da su na mapi čistilišta pronašli lokaciju svog mrtvorođenog brata blizanca ili detaljno uputstvo svega najnajgoreg što će se desiti njihovim potomcima u čitavih narednih pet hiljada godina. Znam da je dolazak ovamo bio rizičan i osećam se kao nekakav pionir, ali nije to zapravo tako velika stvar. Istini za volju, ponekad imam utisak da se dobar procenat „razgledača“ samo pretvara, kao i ja, a da zapravo i oni žive ovde. Mislim na cele porodice; a to bi bila novina, tu nema sumnje. Mislim, gde bismo pošli ako bismo otišli odavde? Ali, kako bismo to mogli znati? To da li stvarno žive ovde, mislim. To bi zahtevalo pristup sistemu video nadzora. Koji je, uzgred budi rečeno, čist blef ovde, baš kao što je blef tu gde si ti. Tamo gore, u centrali obezbeđenja, tipovi s fensi slušalicama i istetoviranim plavim munjama i elektro-omamljivačima ili su


XX severniBunKeR I 17od108I Hotel Bunker

previše ustondirani ili igraju Halo ili su pre svega jednostavno majmuni, kao što je to uvek slučaj. Čovek shvati koliko je usamljen tek kad ga niko ne posmatra niti progoni. To vam je kao da sedite u senci pored roditelja koji je u komi i čekate da progovori i oboje vas vrati nazad. Ili kao kad drugar od pamtiveka odbija da vas prepozna iz nekog mračnog razloga koji nijedan od vas dvojice neće da prizna. Inače, vidite, kriminal je neka vrsta neprekinutog dijaloga između zakona i kriminalca. Ima tu napred-nazad, ka i od, akcije i reakcije, i tako ta priča traje i zaplet se razvija. Eventualno postoji obećanje neke vrste klimaksa prema kom i vi i zakon napredujete u odnosu međusobne zavisnosti. Ovde takve razmene nema. Lovci su toliko odsutni da nikada nemam utisak da činim bilo šta pogrešno time što boravim ovde, pod takozvanom lažnom premisom. Naravno da mi nedostaje osećaj krivice, i naravno da nikada nisam imao utisak da su moje premise istinite više nego što to osećam ovde u Ikei. Tri meseca, a ja još nisam doživeo čak ni da me pogleda popreko bilo ko od zaposlenih. Istini za volju, toliko se dobro uklapam da me niko mnogo i ne primećuje, zbog čega sam ponekad pomalo usamljen, i umem da zbog toga budem mrzovoljan, ali to isto tako znači da mogu da radim šta god hoću i da budem ko god hoću. Nikada pre nisam osećao da u tolikoj meri vladam sobom, i u isto vreme bio toliko spontan, koliko sam to od kad sam se doselio u Ikeu. Dosadno je kad si sve vreme mušterija. Ponekad se pretvaram da sam čuvar i onda uhodim ljude – pomalo je nastrano – a ponekad, kad me uhvati manija brojanja, budem kontrolor zaliha. To su moje tri osnovne uloge. Opsesivno kompulsivni poremećaj, žešće dosadno, znam. S druge strane, a zbog ovoga ćete možda da popizdite, ali... Palim se na jednu od konobarica Maurićanki iz restorana. Ima konstantno krvave oči od ne znam čega sve vreme (da se ne lažemo, ja fantaziram da je to od celonoćnog jebanja na najčistijem kokainu) i dijamantsku minđušicu u nosu, koja je pomalo droljasta i ne pristaje joj, po mom skromnom mišljenju. Ima još i usne koje izgledaju tamnije od njene kože, što je po meni fascinantno. Kad god je ovde i služi ćufte za 2.50 po porciji, ja se diskretno muvam unaokolo i, kao da sam neki staromodni sat na zidu restorana, nadzirem kako njeni sati na ovoj zemlji nemilosrdno prolaze, tik po tak. Sad sam pomalo umoran. Ne polazi mi za rukom da održim tok priče. Svaki pasus koji napišem deluje kao da ga je pisala potpuno druga osoba, ili barem neki drugi deo mene. Ima li smisla priznati tako nešto? Ne osećaju li se svi tako, barem povremeno? Svaki put kad zastanu i pokušaju da neko vreme posmatraju sebe u procesu, takvom kakav je? Ne znam. Ja nisam spavao otprilike mesec dana. Oči su mi skroz paučinaste. Video sam kozu u odeljku s garderoberima pre pola sata. Ovog momenta, čujem lavež foke – promukao, visok, histeričan – dopire odnekud iza rafova s kafom. A sad, pre nego što se odjavim i otputujem nakratko u obilazak baštenskog nameštaja, okreću li se stvari nabolje u Dandramu? Ne znam kako izdržavate tamo toliko dugo bez prekida, pogotovo posle poplava. Nikada neću izbrisati iz glave prizore svih onih plutajućih lutki iz izloga. Izgledale su tako užasno pobožno i uvređeno, ličile su na kongregaciju vernih iz prvih crkvenih redova koje su vodenim bombama zasuli crkvenjaci. Ovde neće biti poplava, to ne. Šveđani nisu toliko jebeno korumpirani niti toliko megaglupi kao naši. Ili jesu i glupi i korumpirani, ali na nekom višem nivou od naših. Čudi li se još iko činjenici da Bergman nikada nije snimio film o Ircima? Kako god, u Ikei nećete čuti čak ni glasine o vremenu, ma kakvo ono bilo.


XX severniBunKeR I 18od108I Hotel Bunker

Što me dovodi do nečega o čemu nisam nameravao da vas obaveštavam, ali ko ga jebe: Ikeanci starosedeoci, ljudi koje sam otkrio tek tamo negde prošle nedelje i sa kojima pokušavam, zasad sa vrlo malo uspeha, da komuniciram i izgradim neki odnos. Naišao sam na njih tokom jednog ponoćnog pljačkaškog pohoda na magacine. Sasvim pozadi, tamo gde stoje burad s benzinom i palete rolni one šmirgle od toalet papira namenjenog osoblju kantine. Bilo ih je šestoro. Svi švajcarski plavi, visoki možda metar i dvadeset i pogrbljeni, zbog čega su izgledali još niži. Bili su zbijeni jedno uz drugo i sporazumevali se nekakvim potpuno nerazumljivim cviležom (cviležom nalik na cvilež motorne testere) u pauzama proždiranja ostataka ćufti nakupljenih iz restoranskog smeća. Razleteli su se kao kapljice iz tuša čim sam se pokazao. Kako znam da su slepi? Uslikao sam ih foto-aparatom pre nego što sam se pokazao. Mislio sam da ću steći nekakvu prednost ako se uplaše blica. Nisu primetili blic. Kada sam kasnije pregledao fotografiju, video sam da nisu imali ni oči ni uši ni nos, samo usta koja su se kao rajsferšlus protezala oko cele glave. Mora da su me osetili kroz nerve u zubima kada sam iskočio pred njih. Bila su to nekakva izgladnela, prepredena, proždrljiva stvorenja stvorena daleko od sunca i blata i vetra i kupanja u slanoj vodi, daleko od svih zdravih elemenata. Slepi putnici sa švedsko-ikeanskog kopna, očigledno. Ali, zašto bi ovde tražili svoju šansu? Povuci ili potegni? Prenaseljenost / ekonomski pritisak, ili zov avanture? Sad kad imam šta da prežvakavam, neku temu koju ću samo ja da istražujem i o njoj govorim, zaista osećam da će mi uspeti ovde, na duge staze, mislim. Ja se odavde ne mičem. Ikea je stabilno stanište. Kao što sam već pomenuo, ovde je nemoguće govoriti o trenutnim vremenskim prilikama, ali sa sigurnošću možete prepoznati godišnja doba, po dekoracijama koje postsavljaju, što je zgodno za rođendane i Božić. Čuj, kad misliš da dovučeš to dupe ovamo i pridružiš mi se? Makar i samo da neko vreme visimo zajedno? Ne moramo da se ustondiramo ili tako nešto. Ja ti mogu platiti autobusku kartu i obezbediti ti veliku porciju loptica, obećavam. Šta god da se desi, molim te čuvaj mi Harija, mog prelepog goluba, kao i obično i nemoj da ga šalješ na tamo neke lude zadatke. I, usput, jesi li čula nešto o tome kako se Lorin i ekipa snalaze u dolini Lifi? Jesu li uopšte stigli do tamo? A glasine o represiji u Vudis Garden Centru u Blančardstaunu? Jesu li istinite? Nadam se da nisu. Ja ne bih mogao da preživim ni sat vremena u kazneno-popravnom domu. Obesio bih se na visoke grede frakta konopcem pre nego što bih dozvolio da me privedu. Prevela s engleskog TanJa BRKLJaČ

Dejv Lordan (1975.) rođen je u Derbiju, u Engleskoj, a odrastao je u Klonakiltiju u Zapadnom Korku. Živeo je u Holandiji, Grčkoj i Italiji, a trenutno živi u Grejstounsu, u okrugu Viklou. Nagradu za poeziju „Patrik Kavano“ dobio je 2005. Objavio je dve zbirke pesama: The Boy in the Ring (2007), za koju je dobio nagradu Strong, koja se irskim pesnicima dodeljuje za najbolju debitantsku zbirku, i nagradu „Patrik Kavano“, a našao se i u užem izboru za nagradu za poeziju lista Ajriš tajms; i zbirku invitation to a Sacrifice (2010). Pozorišna kompanija Egša Riada postavila je njegov prvi komad, Jo Bangles, u pozorištu Mil, u Dandramu, 2010. godine. Plodan je pisac književnih prikaza i članaka, a radi i za arenu, radijski umetnički program.


XX severniBunKeR I 20od108I Hotel Bunker

Priča pred spavanje

KEJTI DARBI

Noć. Mir. Mesečeva izmaglica probija tanku zavesu kao krv kroz gazu. Zagušljivi, smrdljivo-sveži miris detetove sobe. Mama nepokretno stoji, obasjana svetlošću iz hotelskog hodnika, ruka joj miruje na kvaki, koju lagano dodiruje, poput šahiste koji okleva da povuče potez u koji nije siguran. Čuje kako utišava sopstveni dah, dok joj se oči privikavaju na gustu tamu. No, ne čuje Nikijev dah, što znači da je budan, ali se zbog nje pretvara da spava. Pita se kada će stvarno naučiti da se pretvara, da oponaša blago hrkanje i šumne udisaje istinskog spavanja. Mama je to naučila još kao sasvim mala, i seća se da je smatrala da je baš pametna devojčica. Još uvek se ponekad služi tim trikom, kada tata dođe kasno, a ona ne želi da priča s njim, još manje da odbija njegovo trapavo udvaranje. Mama ume odlično da se pretvara da mirno spava, što je ironično, jer snovi su joj nemirni i puni nasilja, jure je lavovi, tigrovi i medvedi – užas! – koji su je progonili i u detinjstvu, u noćnim morama. – Niki? On ne odgovara. Ona zamišlja kako je plave oči upravio ka zasenčenoj mrdalici koja visi sa vrata lampe. Ona ju je tu okačila da bi se u hotelskoj sobi, u kojoj spava sam, osećao kao kod kuće, u kojoj ona i tata spavaju odmah pored, u susednoj sobi, i provešće tu samo nekoliko noći, ali ipak. Mrdalica je sastavljena od mnoštva svetlih, plastičnih vozila: brodova, balona, vozova, raketa, bicikala, aviona, automobila. Niki voli mašine, motore, bilo šta što ide i pravi buku; nije izbirljiv. Mama mu priđe na prstima i tiho klekne na mekani tepih, primakavši glavu uz njegovu. Odaje je samo krckanje u kolenima. Osetila je kako se trgnuo od tog zvuka, ili od njene blizine, nije sigurna. Položi mu dlan na čelo i zagladi njegovu finu, mekanu kosu. Topao je i vlažan, ali je bolje nego pre nekoliko sati. Temperatura mu je spala. Još uvek glumi da spava. – Niki – prošapće – je l’ ti sad bolje? On se ne pomera, ne odgovara, kao neki vrući, mali mrtvac. – Žao mi je što nisi mogao da ideš da gledaš vatromet, zlato – kaže. – Imao si visoku temperaturu. Stvarno nismo mogli da te pustimo. Tišina. Dah mu je krut i kratak, leži nepomično, ukrućen od pretrpljene nepravde. Gleda kako mu se rebra podižu i spuštaju, što je podseća na psa koji dahće, ili na miševe; što je manja životinja, to brže diše. Kad bismo mogli da čujemo kako mišu kuca srce, otkucaji bi se slili u neprekidno dobovanje u visokom tonu.


XX severniBunKeR I 21od108I Hotel Bunker

– Nisu mogli da idu ni mama i tata – kaže ona. Umesto toga, zahvaljujući odličnom meniju dostupnom za posluživanje u sobi, uživali su u retkoj prilici da opušteno večeraju u svom apartmanu, ne prestajući da osluškuju bebi-monitor. Niki je plakao, grcao i drao se koliko god mu je to dopuštalo bolno grlo, i mada su mu, kao posebnu povlasticu, dozvolili da gleda veliki vatromet na televizoru u svojoj sobi (a veliki vatromet sigurno će da bude bolji od ove skromne, lokalne proslave, uveravao ga je tata), on je to nadureno odbio. To nije isto. Hteo je da ide da gleda. Mama se seća koliko se Nikiju dopao peti novembar prošle godine: kožne jakne koje mirišu na dim od naložene vatre, kremast, slani ukus nagorelih kestena, gomila ljudi umotanih u šalove, u đubretarcima, čija lica bleskaju, osvetljena iznenadnim eksplozijama malenih zvezda. Seća se kako su svi izgledali mlađe, nevinije, u odsjaju plamena i vatrometa. Seća se i igara, vašarskih štandova; oštrih, pomešanih mirisa vruće karnevalske hrane, raznobojnih svetala, ljudi koji se razdraganim nadvikuju s najavljivačima i muzikom, dok im dah izbija poput zmajevskog dima. – Šašavi moj Niki – kaže ona – nemoj da se ljutiš. Ići ćeš sledeće godine. Ali kako je mama mogla da zaboravi koliko su razvučeni detinji prostor i vreme, kad je godina dugačka kao milion godina, kad se udno bašte završava čitav svet? Ona prosto ne razume. – Nisam šašav – kaže Niki besno, ljutit što mora da prekine ćutanje da bi se branio. Ona se nasmeši, posmatrajući njegov profil u tami. – Naravno da nisi, zlato. Izvini. Samo si bolestan i malo umoran. Natmuren, on malo poćuti. – Nisam ni bio toliko bolestan. Mogao sam da idem. Sada treba da bude stroga, zna to. Podesi glas da bude dublji i čvrst. Koliki deo roditeljskog posla čini gluma, pričanje priča! – Jesi bio bolestan. Sav si goreo. – Kao praznična vatra – kaže on, nadureno. – Baš kao praznična vatra – kaže ona, odsečno i poslovno. Opet promeni ton: – Mala, narogušena praznična vatra. Je l’ ti sad bolje? – Malo – priznaje nevoljno. Stavi mu plastičnu čašu na stočić pored kreveta. – Evo ti voda – kaže – a ako bilo šta budeš hteo noćas, tata i ja smo u odmah tu, u susednoj sobi. Hajde sada da spavaš. Nagne se da ga poljubi u čelo, ali on je rukom zaustavi. – Ne – kaže. Zapljusne je čudna studen. – Šta ne, Niki? – Hoću da mi pričaš priču. Ne mogu da zaspim bez priče. Ton mu je žaloban, i ona shvati da je tonuo u san i svaki čas se budio, uzbuđen putovanjem i dolaskom, a zatim od temperature i groznice, tako da su preskočili uobičajeni ritual pred spavanje. Nisu ga lepo stavili da spava; razume se da ne može da zaspi. Nisu mu čak uključili ni noćnu lampicu, u obliku meseca, od prozirne, narandžaste gume. – Onda, da uključim lampu. On se izvije dalje od nje, kao da beži od vatre. – Ne! Bole me oči. – Pa, dušo, ne mogu da ti čitam priču u mraku. Mami treba svetlo da vidi. – Hoću novu priču.


XX severniBunKeR I 22od108I Hotel Bunker

– Kakvu priču? – pita, odugovlačeći, u sumnji da je suviše umorna da bi ovako kasno mogla da izmisli dobru priču. Neće joj pomoći da zove tatu; tatine priče su dosadne, kaže Nik. – O Prazniku vatrometa. – O Gaju Fouksu? On odmahuje glavom; kosica mu žustro lupka po jastuku. – To je dosadno. Učili smo u školi. Ide u zabavište samo godinu i po dana, ali u svojoj četvrtoj godini već je iskusan, izgustirao je i crtanje, i pisanje, i odmore, sve mu je to već dobrano dosadilo. – Aha. Dobro, onda šta? – Novu priču – ne odustaje on. Hvata je grč u listovima, pa se namesti da sedne prekrštenih nogu, na tepihu pored kreveta. Usta su joj tačno u ravni Nikovog uha. – U redu – kaže, uopšte ne znajući šta će dalje da priča. Oseća iznenadni nalet vrtoglavog užasa, kakav sigurno imaju glumci kad na sceni zaborave tekst. – O čemu se radi? – pita on. – O Prazniku vatrometa. On se nestrpljivo vrpolji. – I? – I o malom dečaku. – Malom dečaku kao ja? – O malom dečaku baš kao ti. Imao je velike, plave oči, neurednu plavu kosu, i imao je mamu koja je bila baš kao ja. – Piši o onome što poznaješ, tako se kaže, zar ne? – O, dobro – kaže Nik s odobravanjem. Samopouzdanje joj naraste kao naduveni balon. – Nekada davno, jedne noći koja je bila baš kao ova, u stvari, petog novembra, uopšte ne mnogo davno, mama tog malog dečaka odlučila je da ga povede da gleda praznični vatromet. – Je li bio bolestan? – Ne – kaže ona odlučno. – Bio je to veoma zdrav dečak koji uopšte nije imao temperaturu, zbog čega je ona i odlučila da ga vodi. – Da li je išao i njegov tata? – Ne, dušo, dečakov tata tog vikenda bio je na poslovnom putu u Francuskoj. Ali voleo bi da je mogao da bude tu, a to je poželela i dečakova mama, naročito posle onoga što se desilo te noći. Čuje kako se on napeto meškolji, pa se skupi kao nekakva tvrda loptica, ushićeno iščekujući. Sad ga je ulovila. – Šta je onda bilo? – Videćemo. Prvo da ti pričam o prazničnoj vatri. – Dobro. – Vatra; skoro da može da zameni misteriju. – Naložili su ogromnu vatru. Tutnjala je. – Koliko ogromnu? – Veoma ogromnu. Veću nego tata. – Veću nego kuća? Mama premišlja. – Veliku, možda, kao šupa u bašti. Ali vrlo veliku i vrlo vruću, tako da su na sve strane letele plamene žiške, a drvo se usijalo do crvene boje, tako da ti kosa zacvrči i lice porumeni ako suviše priđeš. – Stvarno vruću?


XX severniBunKeR I 23od108I Hotel Bunker

– Toliko vruću da ne bi mogao da pečeš kolače od sleza. – Zašto ne? – Zato što bi samo pukli i pretvorili se u ružičasti dim. – Super! – A vatromet je bio najbolji od svih, ikada. Doneli su ga čak iz Kine, gde prave vatromete već hiljadama godina. – Hiljadama... – ponavlja Nik tiho, impresioniran. – Bio je u obliku zvezda, i meseca, i točkova, i planeta... – Jesu bile rakete? – Bile su, a kad su eksplodirale, ispunile su nebo pravom kišom varnica, zlatnih, srebrnih, plavih, zelenih i ružičastih. – Dugina kiša – kaže Niki. – Da, dugina kiša. Kao bleskanje. A pucalo je toliko glasno da su se zgrade tresle. Niki se kikoće. – Ali pre nego što je počeo vatromet, dečak i njegova mama otišli su na slavlje, i tamo su isprobali sve igre. – Baš sve? – Sve do jedne. – Koje su sve bile? Ona pokušava da ih se priseti od prethodne godine. Padaju joj na pamet samo neke pitomije, manje uzbudljive igre, izrazi nostalgije za viktorijanskom epohom: hvatanje patkica udicom, nabacivanje obruča na klin, tombola, izvlačenje nagrade naslepo. Priseća se drugih proslava, svih vašara i karnevala na kojima je bila. – Bio je... voz duhova. I rolerkoster, samo te noći, koji je dva puta zaokretao oko zvonika, a završavao se na terenu za kriket. I bili su štandovi na kojima su prodavali ušećerene jabuke, kokice i šećernu vunu, plavu, ružičastu i žutu šećernu vunu, i viršle i toplu čokoladu, i kestenje, i mirisalo je bajno i divno. I bila je takođe streljana, gde dobiješ zlatnu ribicu ako tri put pogodiš u centar, ili plišanog lava, ili kaubojski šešir, ili... – Šta još? Mamu ubrzano napušta nadahnuće. – Bila je kuća ogledala, i pikado, i karike. – Šta su to karike? – To je kad bacaš drveni obruč na klin, da dobiješ nagradu. – Kakvu nagradu? – Pa, svakojake plišane igračke, baš velike, skoro isto toliko velike kao dečak. Sve životinje kakve možeš da zamisliš. Kenguri, slonovi i žirafe. Kitovi, delfini i dinosaurusi. – I medvedi? – Dabome. – Kao Veliki meda? Mama mahinalno baci pogled tamo gde sedi Veliki meda, drugi predmet bez kojeg ne idu nikuda; nejasna mrlja tamnijeg mraka u senci, u uglu. Kao i obično, sedi na prestolu koji čini Nikijevo staro sedište za auto, nepokretan i tih, teške prednje šape počivaju mu na zakrivljenim rukohvatima poput stisnutih prstiju strogog sudije. – Baš kao on – kaže ona. – Sve vise sa tavanice, gde može da ih dohvati jedino vlasnik štanda.


XX severniBunKeR I 24od108I Hotel Bunker

– Da li je mama igrala karike? – O, jeste – kaže neodređeno – posle. – Šta je dobila? – Ah – kaže mama tajanstveno. – To je vrlo dobro pitanje. Niki se uzbuđeno uspravi, podvije noge i sedne na pete. – Zašto? Ona duboko uzdahne, u nedoumici. – Zato što je dečak video plavu šećernu vunu kad su on i mama obilazili štandove, i hteo je da mu kupi. Nikad ranije nije video plavu šećernu vunu. Niki se podsmeva. On je to video prošle godine, veoma, veoma davno. Toliko se toga najeo da je povraćao u kolima, kad su se vraćali. Povraćka nije bila onako plava kako je očekivao. – Dakle, u svakom slučaju, dečak je bio znatno manji od tebe, i vozili su ga u kolicima, da ga ne zabole noge. Niki, koji je izdržljiv preko svake mere, ponovo se pravi važan. – I pogodi šta se desilo dok je njegova mama čekala da devojka na štandu napravi plavu šećernu vunu za dečaka! Niki nije u stanju to da zamisli. – Kad je pogledala u kolica, njen sinčić je nestao! Niki ostaje bez daha od uzbuđenja. – Pobegao? – Ne – kaže mama odlučno – iako je načas pomislila na to, zato što je nestao kao oblačić dima. Ali znala je da dečkić nije pobegao, da su ga u stvari kidnapovali, po onome što je u kolicima bilo umesto njega. Šta misliš, šta je to bilo? Niki nemo odmahuje glavom. – Hajde, probaj da pogodiš. – Duh? – Ne. – Neka devojčica? – Ne. – Šećerna vuna? – Sad se izmotavaš. Da ti kažem? – Da. – Bio je to veliki plišani medved, tačno iste veličine kao nestali dečak. Imao je mekano, smeđe krzno kao Veliki meda, i sjajne, crne oči kao Veliki meda, isto i velike, teške šape. U stvari – okrenula se prema Velikom medi, koji je tiho sedeo u stolici, miran i nem – u svakom pogledu je mnogo ličio na Velikog medu. – Šta je uradila? – Pa, najpre je vrisnula. Vrisnula je vrlo glasno, tako da su se svi okrenuli, a ringišpil se iznenađeno zaustavio. A onda je pojurila svuda naokolo, gurajući medu u kolicima, gazeći ljude po prstima i nalećući na njih, tako da su im se prosipala pića, ispadale su im viršle, i plakala je i vikala da joj je neko ukrao sina. Nikijeve oči bile su razrogačene i svetle, sijale su se sivom bojom u nejasnoj polutami sobe. – Šta su oni uradili? – Šta su uradili? Sklanjali su joj se s puta. Mislili su da je luda, jadna žena, čim trči naokolo, vrišti i plače, sa plišanim medvedom u kolicima. Ali nije bila luda. Neko joj je stvarno ukrao sina, i ostavio igračku umesto njega. – Zašto?


XX severniBunKeR I 25od108I Hotel Bunker

– To se zove preobražaj. – Šta je to preobražaj? – Sećaš se priče o Ružnom pačetu? Niki deluje nesigurno. – Onako... – Isto tako. Osim što patke nisu znale da je to pače labud, sve dok nije bilo prekasno, jer sva jaja izgledaju isto. Niki promišlja o tome. Pomalo se ponovo opušta: Ružno pače, kao i sve dobre priče, ima srećan kraj. – Šta je onda bilo? – Pa, prilazila je vlasnicima štandova, da ih pita da li su nešto videli, da li su videli nekog kako odnosi njenog sinčića. Opisala ga je potanko, ali niko nije ništa video. I kad je već htela da odustane, došla je do poslednjeg štanda. – Koji je to bio štand? – Štand s karikama. Oni obruči što se bacaju, sećaš se? Niki trepće i klima glavom. Njegovo lice, koje je tog jutra bilo rumeno od temperature, sada je mlečno belo. Lagano položi glavu nazad na jastuk, ni za trenutak ne odvajajući pogled od nje. – I pogodi koga je videla kako visi sa tavanice na štandu, kao neka mrdalica, okačen na kuku za tregere, veoma zbunjen, ali nepovređen? Niki se smeši. – Svog sinčića! Mama ga pomazi po toplom, mekanom obrazu. – Pogodio si. Tako je. I šta misliš, šta je morala da radi? – Morala je da igra, da ga osvoji? – Tačno to. Nije mogla da prođe pored vlasnika štanda da bi ga spasla, jer je bio veći od tate, i jak, i nije hteo da je pusti. Rekao je da mu treba neki dečak da mu pomaže na štandu, i ako ne bude uspela pošteno u igri da osvoji svog sina, on će ga odgajiti kao svoje dete, a ona će kući da vrati samo plišanog medveda. Onda joj je dao tri obruča, i rekao joj da mora sva tri da nabaci na klin, da bi osvojila svog sinčića. Inače treba da nabaciš samo jedan obruč da dobiješ nagradu. – Sva tri? – Niki je gnevno razrogačio oči. – Da, jer dečak je bio glavna nagrada, najvrednija stvar, i zato je morala naročito dobro da odigra da bi ga osvojila. Onda je začkiljila, zakoračila napred i bacila pogled iskosa na klin, odmeravajući udaljenost. Uzela je prvi obruč, i mada su joj ruke drhtale, a srce joj je treperilo, bacila ga je pravo i tačno, i on je, sa zveketom, lako naskočio na klin. Isto je bilo i sa drugim obručom. Ali baš kad je bacala treći, osetila je nešto mekano kako je dira po nozi, pa je vrisnula i poskočila. Potpuno je bila zaboravila na medveda, a on je ispao iz kolica i pao joj na nogu. Ispustila je obruč kad je poskočila, a on se odbio od klina i poskakivao oko njega; za trenutak se činilo da će ipak da se namakne, ali se onda poslednji put odbio i pao na zemlju. Izgubila je igru. Vlasnik štanda grozno se nasmejao i rekao joj da zadrži medveda, kazao je da je to njena utešna nagrada. Probala je da se probije pored njega i dohvati sina, ali vlasnik štanda ju je odgurnuo, i niko nije hteo da joj pomogne. Oteturala se, jecajući, gurajući samo medu u kolicima. – Da li ga je dobila nazad? – pitao je Niki radoznalo, mada ne preterano zabrinuto. Pa mora da ga je dobila nazad. On je sada ovde, zar ne? Mamine oči zamaglio je umor. U sumraku Nikijeve sobe, ona deluje nejasno i udaljeno, kao nečiji odraz u ogledalu.


XX severniBunKeR I 26od108I Hotel Bunker

– Oh – zevnula je. – To je vrlo dobro pitanje. – Isuviše dobro. Isuviše je teško dati odgovor. I u svakom slučaju, kakve ima veze? To je samo priča. – Pričaću ti sutra, važi? – Plašim se – cmizdri Niki, dok se ona sprema da ustane. Ali mami se čini da u njegovom glasiću čuje prenemaganje i pretvaranje. Neka se sam uteši. Već je velik. Baci pogled na Velikog medu, u uglu. – Ne budi šašav, Niki. Čuvaće te Veliki meda. Niki zuri u mrak, ne videći ništa. Veliki meda, koji je zamenio dečaka u kolicima. Veliki meda, koji je sprečio mamu da ga dobije natrag. Zašto bi Veliki meda njega čuvao? Mama se široko osmehne. U tami, njeni zubi i oči se sjaje. – E pa, sad je vreme da spavaš, zlato. Laku noć, i lepo sanjaj. Mama ustane, kolena joj zapucketaju kao drvo u vatri, i nagne se da Nikija poljubi u čelo, koje je vrelo. Odlazeći prema vratima, upali noćnu lampicu. Dve iskre narandžastog svetla jave se u uglu, odakle sjajne, crne oči Velikog mede probijaju tamu. Mama ponovo zevne, zastavši na pragu. – Baš sam šašava – nežno prošapuće. – Zaboravila sam najvažniji deo. Svi su zauvek živeli srećno. I tiho zatvori vrata za sobom, i ostavi ih zajedno u mraku. KRAJ

Preveo s engleskog iVan RaDOSaVLJEVić

Kejti Darbi je diplomirala englesku književnost na koledžu Samervil u Oksfordu, a magistrirala kreativno pisanje na Univerzitetu Istočna Anglia, gde je dobila Nagradu „Dejvid Hajem”. Njena proza je čitana na Radiju BBC, a objavljivala je priče u časopisima Slice, Mslexia, The London Magazine i drugim. Takođe je osvajala nagrade na nekoliko međunarodnih proznih takmičenja (Fish i arvon and Bridport, pored ostalih). Njen prvi roman, The Whore‘s asylum, objavila je izdavačka kuća Fig Tree (Penguin) u februaru 2012, a u septembru 2012. izdavačka kuća Penguin objavila je njegovo broširano izdanje pod naslovom The Unpierced Heart. Na londonskom Gradskom univerzitetu drži kurseve iz pisanja kratkih priča, romana, kao i radionicu pisanja, i član je redakcije mesečne prozne manifestacije Liars‘ League. Živi u Londonu.


XX severniBunKeR I 28od108I Hotel Bunker

MoGlA bih spavati s nepoznatim muškarcem

MERI KOSTELO

Ostavio je za sobom tople vode zaliva, morsku travu, plavetnilo Burena. Plivao je nošen nekom sopstvenom strujom i plutao, kao padobranac u mraku. Želeo je da otpliva daleko, pod vodu, do Kontinentalne ravni. Više se nije osećao čovekom, već morskim stvorom. Imao je potrebu da dosegne dubine, da sklizne do tihih tmina i oseti hladni dodir svetlećih morskih stvorenja. Kad je izronio da uzme vazduh, zaslepi ga sunce. Okrenuo je glavu i ugledao žutu ronilačku platformu i betonski krov kućice za presvlačenje, shvatio da je jedva zamakao za stene. U daljini, sunce je svetlucalo na krovu automobila koji se kretao duž promenade. Otplivao je nazad i izvukao se na stazu, dok je s njega kapala morska voda, osetivši kako mu je telo ponovo zategnuto i snažno i puno života. Bio je oktobar. Jutro je bilo svetlo, hladno. U kabini se presvukao i iscedio kupaći. Očešljao se i osetio kako se vraća na ovaj svet. Pomislio je na Monu, najverovatnije je u tom momentu u kuhinji, posprema sto posle doručka. Nešto kasnije napustiće kuću i autobusom za Noknakaru otići u grad na svoju subotnju jutarnju kafu a onda, još kasnije, ručaće s prijateljima. Uzeo je svoju torbu i zaputio se ka kolima. Osećao je blagu nesigurnost još od kad je izašao iz vode, kao da ovom danu ne bi trebalo verovati. Žena u tamnoj odeći i s dugom kosom hodala je ispred njega, zagledana u pučinu. Okrenuo je glavu pod istim uglom i pratio pogledom jedan talas, dok se nije stopio sa zelenom vodom u zalivu. Približavao joj se i osetio kako mu srce blago ubrzava. Kad se našao naspram nje, okrenuo je glavu da je pogleda. Pogledi su im se sreli, ali ona brzo pogleda na drugu stranu. Nije bila ona koja je mislio da jeste. Mona je na šanku ostavila poruku, u kojoj mu kaže da će biti odsutna celog dana. Ona i njeni prijatelji – svi nastavnici – zadržaće se u restoranu na ručku i piti vino i razgovarati o školi i porodici, i o tome koliko žude za penzijom. Mona se dobro držala i izgledala je kao da je deceniju mlađa od svojih šezdeset godina. Čitala je romane i igrala bridž i zajedno su odlazili u pozorište i na koncerte i povremeno pozivali prijatelje na večeru. Sipao je sebi čašu vode i seo za sto, okružen tišinom kuće. Liznuo je podlakticu i osetio so i setio se kako je, kad je bio dete, njegov otac postavljao kocke mineralne soli po polju i u štalama, da bi utolio žudnju teladi. Da nije to radio, krave bi mogle dovesti sebe do ludila ližući prečke na kapijama. Osvrnuo se po kuhinji, odlažući trenutak kada će se popeti na sprat, sesti za svoj radni sto i pregledati beleške i početi da piše generalni izveštaj o evaluaciji škole koju je


XX severniBunKeR I 29od108I Hotel Bunker završio te nedelje. Više nije mario za svoj posao. Voleo bi da je posvećen jednoj stvari, ali nikada nije uspeo da pronađe tu jednu stvar. Pogledao je kroz prozor. Živeli su u ovoj kući dvadeset osam godina. Mona je imala sestru bliznakinju i jedne noći, u krevetu, progovorila je u mrak: „Ako ja ikada umrem, moraš se oženiti mojom sestrom“, i on joj je dao reč da hoće, da će tražiti samo one koje su joj najviše nalik. Delovalo je to kao nekakav pakt. Ali, ona nije umrla, a njena sestra odselila se u Australiju. Jednog jutra, nedugo potom, ušla je u kuhinju i stajala je tako u barici svetla ispod žutih kredenaca, i rekla mu da je trudna. Imali su decu zato što nisu mogli živeti bez dece; život bez dece samo bi pojačao usamljenost života u braku. Sredinom prepodneva, pozvali su iz staračkog doma u Atloni da ga izveste o stanju njegove majke. Imala je Alchajmerovu bolest i već je godinama propadala, a sada je bilo ozbiljnih razloga za zabrinutost. Odvezao se na istok, van grada, novim autoputem. Već dvadeset pet godina vozio se putevima po okolini kao prosvetni inspektor za osnovne škole, svakog jutra polazio bi na put ka dubokoj unutrašnjosti, prolazio pored polja opasanih kamenim zidovima, u gluvo doba kad krave teraju kući na mužu, kroz uspavana sela, sat vremena pre nego što bilo ko ustane. U kasno proleće, ovce su se zbijale iza tih kamenih zidova, blejanjem dozivale svoje jaganjce, a jaganjci, tek odbijeni od sise, odazivali su se iz okolnih štala, tužno ječeći nad svojom strašnom sudbinom. Jednom prilikom, zaustavio je auto i stajao na izdignutoj ivici seoskog puta, gledajući ih preko zida, slušajući njihovo žalobno blejanje. Koliko vremena treba da prođe, pitao se, pre nego što ovca prestane da pati? Pogledao je zemlju iza autoputa, jedno drvo na brdu, jednu kravu, kupolu neba. Razmišljao je o životu ovih stvari, drveta, životinje, insekta. Pitao se je li njihov išta važniji, išta srećniji, od njegovog. Voleo bi da je mogao da razgovara o tim stvarima, ali je sada bilo prekasno. Takve teme nije mogao da načinje s Monom. Nisu vodili ljubav godinu dana. Setio se one žene koju je ranije tog dana video na promenadi, zagledane u more poput one žene što stoji na kraju doka u onom filmu koji je nekad gledao. Viđao je usamljene žene svuda. Jednog jutra, pre više od dvadeset godina, obišao je na putu devojku s kacigom. Njen motor bio je parkiran kraj puta, a ona se naginjala nad mrtvu lisicu. Nakon još nekoliko pređenih milja, stigao je u lokalnu školu, i dok je hodao stazom sa direktorom, devojka je stigla, a on se okrenuo i


XX severniBunKeR I 30od108I Hotel Bunker

ugledao je kako raskopčava jaknu i skida kacigu i rastresa kosu, puštajući je da slobodno pada. Zvala se Grejs. Sedeo je ispod mape Irske u poslednjem redu učionice i posmatrao je. Slušao je dok je pričala deci kako je prošla pored mrtvog tela na putu. Dotakla ga je, rekla im je, i bilo je toplo. Cela jedna porodica lisičića će tog dana biti gladna. Čitavo pre podne provela je među decom i saginjala glavu sasvim nisko do njihovih i šaputala im. Ponekad bi mu se nasmešila i njih dvoje razmenili bi kratke, znalačke poglede. Nosila je farmerke i belu košulju. Udovi su joj bili mladi, snažni, bez ožiljaka, pred njenim telom bio je čitav njegov senzualni život. Rekla mu je svoje ime na irskom, Gronja, a na kraju časa, on je upitao: „Šta si htela da budeš kad si bila mala?“ „Htela sam da budem sve“, rekla je. Mona bi sada već trebalo da je u restoranu, namešta se na stolici, podiže naočare za čitanje da bi pregledala meni. Nije ni ona bila bez svojih tajni. Imala je partnera za bridž, kolegu iz škole po imenu Tim. Zamišljao ih je kako uveče sede za kartaroškim stolom, i zamišljao je poglede koje sigurno razmenjuju. Setio se kako je jednom prilikom gledao emisiju na TV-u o slobodnom penjanju, i o tome kako partneri u penjanju s vremenom nauče da jedno drugom čitaju misli, da se razumeju na neki dublji, neverbalni način. U domu za stare, usta njegove majke bila su otvorena, nalik na mali kljun ptića. Ponekad, kad bi je posetio, izraz paničnog straha preleteo bi preko njenog lica kad bi ušao u sobu. Oslovio ju je: „Majko.“ Njeno telo bilo je smežurano, a na unutrašnjim stranama ruku videle su joj se vene i arterije. Njene papuče stajale su uredno jedna pored druge na podu pored radijatora. Jedna medicinska sestra je ušla, stala pored njega i tiho mu se obratila: „Doktor ju je obišao ranije. Pluća su loše... misli da joj nije ostalo još mnogo.“ Milovao je majčinu ruku. Kada je njegov otac ležao na samrti, njegove šake i stopala i nos, ekstremiteti, postajali su sve hladniji. Njegova majka ih je uporno dodirivala, kao da je telesna temperatura, a ne sati i minuti, mera za vreme. Nedugo nakon njegove smrti i ona sama počela je da kopni. Punila je električni čajnik mlekom i plašila se kiše. Počela je da peva pesme Džanet Makdonald i Nelsona Edija. Pamtila je šta je netom izgovorio, ali ne i ono izrečeno pre toga. Zamišljao je njen mozak kao površinu pogođenu gradom, prekrivenu malecnim rupama, kao pogođenu sačmom. Tog proleća, pre toliko godina, uporno je pronalazio izgovore da iznova obilazi devojku u učionici. Dirnuli su ga njena mladost i njeno saosećanje. Imao je običaj, dok se vozi kući, da gomila misli o njoj i onda ih pusti da ga potpuno preplave. Prisetio bi se kako se tiho nakašljala, ili kako je zaboravila da je on tu i odsutno spustila glavu u šake dok je sedela za stolom. Poslednjeg dana inspekcije opet je sedeo u dnu učionice, praveći nacrt svog zvaničnog izveštaja. Jednog momenta, podigao je glavu a njen pogled je počivao na njemu, nenasmešen, zadirući duboko. Na kraju radnog dana, kada su učenici pušteni kućama, pozvao ju je da sedne. – Pred tobom je sjajna budućnost – rekao joj je. – Hvala ti. – Ovde si na određeno vreme. Poslova nema puno. Imaš li nešto drugo u rezervi? Lako je slegnula ramenima. – Ne, baš i nemam. Idem u Dablin ovog leta. Nekoliko nas, iznajmićemo kuću tamo, planiramo da probamo malo s uličnim pozorištem. Nasmešio se i pokazao joj da nastavi.


XX severniBunKeR I 31od108I Hotel Bunker

– Ne znam ni da li ćemo preživeti. Imamo velike nade! Verovatno ćemo u septembru biti primorani da se vratimo u učionice. – Oči su joj bile zelene. Vrat joj je bio gladak i beo. – Doduše, ako pitaš za dugoročne planove, verovatno ćemo u Ameriku. Pročistio je grlo, i ispremeštao svoje papire. – Zaista? Hoćeš li i tamo da predaješ? Lako je nakrivila glavu. – Mmm, ne znam... možda... Hoću da odem u Njujork na neko vreme, da budem tamo, znaš, da proživim sva godišnja doba u gradu. – Oči su joj sada svetlucale. – U svakom slučaju, ako odem, biće to s ekipom. Postoji neki opštinski dramski program u koji se nadamo da ćemo upasti. Amerika je sjajna kad su takve stvari u pitanju. Prošlog leta sam tamo imala posao. Ljudi su drugačiji, veoma su... poverljivi. Srela sam na autobuskoj stanici jednog dana nekog pesnika... razgovarao je sa mnom kao da me zna ceo život. Pod manžetnama košulje njeni zglobovi bili su tanki i beli. Na tren mu se ukaza njena budućnost. Živeće konstantno misleći da čuje plač muškaraca i dece. – Znači, ti odlaziš u Veliku jabuku u ludi provod! – O, ne bih ja to tako nazvala, ne bih rekla „ludi“. Ja čak i ne pijem. – Ne? – Ne. Nemoj me pogrešno shvatiti. Jesam ranije. Samo mi se ne dopada šta piće može da ti uradi. Najednom je izgubio svu svoju razboritost. – Šta može da ti uradi? Polako je izdahnula i šiška joj se podiže na strujanju vazduha. – Pa... ja bih se plašila da ne izgubim kontrolu. Mogla bih na kraju pasti negde na ulici... mogao bi me pregaziti autobus... mogla bih spavati s nepoznatim čovekom. Negde u dnu hodnika zalupiše se vrata. Potom je zavladala tišina. Pomislio je da bi devojka mogla čuti kako u njemu ključa. Podigao je izveštaj i pružio joj ga. – Obično ovo ne radim – reče. Ona u tišini pročita stranicu teksta i potom ga spusti na sto pred njega. – Hvala – reče šapatom. On poče da sređuje svoje papire. Ruke su mu drhtale. Bio je svestan neumoljivog proticanja vremena. – Uskoro će u jednoj školi nedaleko odavde imati slobodno radno mesto... – Nije imao snage da je pogleda, pa se sagnuo da dohvati tašnu. – Poznajem direktora, prijatelji smo... ako si zainteresovana... – Tražio je prave reči. – Puno bi doprinela školi. Pogledali su jedno drugo. Video je kako ona shvata dublji smisao te ponude, a onda je nakrivila glavu i njene oči smekšaše od previše razumevanja, i on više nije mogao da podnese. – Naravno, ti možda ne želiš da ostaneš ovde – reče on – sudeći po onome što si rekla... Više maltene uopšte nije vladao sobom. Postao je tek malena, sirova stvar. – Pa... hvala. Ali, ako budem nastavila da predajem, biće to verovatno u Dablinu. Dok se te večeri vozio prema gradu, njegova nervoza je rasla. Mona nikada neće spoznati njegove dubine. Umreće kao veran suprug. Bili su vezani jedno za drugo telom trojice sinova i paničnim strahom od samoće. Te noći stajao je pred


XX severniBunKeR I 32od108I Hotel Bunker

ogledalom. Činilo mu se da može da čuje kako mu puls slabi. I svakog jutra posle toga, sa svakom novom zorom, nešto bi mu iskliznulo iz ruku. Vozio se gradskim ulicama uveče i zurio u leđa devojaka i žena. Njeno ime, njeno lice, lebdeli su mu pred očima. Silazio je na štrand tokom letnjih večeri, ostavljajući svetla grada za sobom, svlačio se i kotrljao se na talasima. Radio je prekovremeno i terao sinove da puno uče i bave se sportom i iscrpljivao sve oko sebe, i bilo je dana kad ga je Mona gledala ogorčenim, zbunjenim pogledom, a on je znao da su prešli neku granicu i da povratka nema. Njegova majka nije otvorila oči. Spustio je dopola roletne, i čekao. Ona je ležala poleđuške pred njim, torza, kostiju koje su nosile teret njenog života, utonulog u krevet. Neka devojka bledog, širokog lica unela je tacnu s hranom, a on se slabo nasmešio i odmahnuo glavom. Ona se vratila nekoliko minuta kasnije i, bez reči, stavila pred njega šolju čaja i dva biskvita. Ovaj jednostavni čin duboko ga je dirnuo. Kasno popodne, izašao je iz zgrade i seo na drvenu klupu da pošalje Moni poruku. Okrenuo je broj svoje sestre, a onda istog trena prekinuo vezu. Želeo je taj dan, i tu smrt ako se desi, za sebe. Obišao je oko zgrade i stao na ivicu travnjaka, gledajući s visine reku Šenon. Turističke krstarice bile su privezane uz mali dok preko puta. Dalje uz obalu video se novi hotel, ličio je na veliku belu kocku s ogromnim prozorima. Voda je bila mirna; zbog trske na obalama reka je izgledala strpljivo. Naslonio se na jedno drvo i podigao pogled ka čeličnom železničkom mostu visoko iznad reke. Upravo tada, voz za Dablin pojavi se na vidiku i pređe most i, kao grom iz vedra neba, njemu se vrati sećanje na Grejs. Sreo ju je, neočekivano, svega tri godine ranije, na jednoj konferenciji za nastavnike u Mejnutu, na kojoj je govorio. Posećenost je bila vrlo velika, a tokom jutarnje pauze za kafu okrenuo se da ostavi svoju praznu šolju na dugački sto i ona je stajala tamo, na manje od dva metra od njega, mirno ga posmatrajući. Istog trena su uspeli da prepoznaju jedno drugo. Njena kosa je bila duža, tamnija, s jednom sedom prugom napred, kao u jazavca. Ta pruga ju je obeležavala kao drugačiju, izmenjenu, povređenu. Sad smo isti, pomislio je, stigla si me. – Imam četrdeset godina – rekla je – i muža. Prekrstila je ruke na krilu. Ogromna sreća obuzela ga je istog trena kad je ušla u njegov auto. Nije mogao da objasni bliskost koju je prema njoj osećao. Vozio je prema gradu, slep, odlučan. Setio se svih svojih putovanja automobilom, svih onih godina prisećanja. Vozili su se duž dokova kao da plutaju na kasnom popodnevnom suncu. Odvezao ih je do jedne podzemne garaže, pa su se popeli betonskim stepeništem, a kada su izašli na ulicu ona mu je dozvolila da je uhvati za ruku. Ušli su u hotel, a gore u sobi on je stajao kraj prozora i gledao dole na ulicu. Potom se okrenuo, prišao joj i spustio joj glavu u krilo. Nisu govorili. Osećao se kao muškarac u filmu – nem, opsednut, ekstreman u svojoj ljubavi. Verovao je da je ovaj trenutak njegova poslednja šansa, njegova jedina šansa, i osetio je kako sve – prošlost, budućnost – nestaje pred njom. – Ispričaj mi svoj život – prošaputao je. Soba je još bila topla od dnevne vreline. Ubrzo će, napolju, svetlost izbledeti. Nasmešila se. – Muškarac mi je slomio srce, jednom davno – rekla je tiho. – Tvoj muž? – Ne. Jedan drugi muškarac. U Americi... jedan glumac. Muža sam upoznala


Ležali su jedno kraj drugog, zagledani u tavanicu. Čuo je brujanje grada u daljini. Zbog nje se osećao ispražnjenim. Morao je da zadržava u sebi reči, misli, i traži druge reči koje bi mogle nositi njihovu težinu. Setio se nečega što je tog dana čuo na radiju, o tome kako je nebo prepuno starog smeća, kako se u atmosferi raspada na hiljade spejs šatlova i starih ruskih satelita, a krhotine padaju na zemlju. Delovi veličine porodičnih automobila mogli bi se srušiti na nečiju kuću. Okrenuo se da joj to ispriča. Ona ga je gledala, očiju punih i vlažnih i beznadežnih. – Voleo je samo početke – prošaputala je. – Tukao me je... Bio je tako slomljen. Zbog toga sam ga volela još više. Pao je sumrak. Osetio je potrebu da je odnese do kola i odveze se s njom. Postepeno, dok je ležala tu pored njega, osetio je kako se udaljava. Iskoračila je ispod čaršava i izašla iz sobe. Svetlo u kupatilu se upalilo i vrata se meko zatvoriše. Potom se čuo tuš. Posmatrao je oblike u sobi, ekran televizora, lampe, fotelje. Dugo je čekao. Shvatio je tada da je želela da on ode. Ustao je i obukao se i sišao liftom, noge su ga jedva nosile. Kad je iskoračio u veče, osetio je mučninu. Narandžasta ulična svetla davala su svemu nekakav jezivi sjaj. Vozio se praznim ulicama pored nisko spuštenih krošnji drveća. Nije znao kako da izađe iz grada. Zaustavio se i seo u jedan jarko osvetljen kafić, i tamo zurio u svoj odraz u staklu izloga. Mislio je na njena leđa u hotelskoj sobi, dok sedi pred ogledalom, češljajući kosu dugačkim, ravnomernim potezima. Horizont se obojio u crno dok je vozio ka zapadu. Zamišljao je kako oštrice munja pogađaju asfalt, osvetljavajući put pred njim. On otvori prozor, unutra pokulja hladan vazduh i on ubrza jako i zatvori oči na par sekundi. Nije mario ako nikada ne stigne kući. Znao je šta ga čeka, s čim će morati da se izbori. Poznavao je vodu u zalivu i svaku gradsku ulicu i svako drvo na svom putu. Poznavao je svoj kolski prilaz i ulazna vrata kojima je njegov ključ odgovarao, zvuk svojih koraka na stepeništu i miris tople posteljine koji se podiže da ga dočeka. Zamišljao je sebe kako sedi na rubu kreveta, kako se njegova težina sleže dok se saginje da izuje

XX severniBunKeR I 33od108I Hotel Bunker

kad sam se vratila. – Kratko se nasmejala. – On me uporno voli... Nikada neću imati decu. – Žao mi je. Milovala ga je po kosi. – Jesi li ga prebolela? Amerikanca? Gledala je nekud pored njega. – Kad sam se vratila, uselila sam se kod majke. Često sam šetala uskim seoskim putevima. Bilo je leto. Jedne večeri uzela sam njen auto i vozila se kilometrima. Kada sam se vratila, parkirala sam u dvorištu lokalne crkve, pozadi, ispod stabala tise. Pomislila sam: „Ovde ljudi dolaze kada u letnje veče odluče da završe sa sobom.“ Ali, ja sam samo sedela tamo. Bila sam tako proburažena... Mislila sam da nam je sudbina svima unapred određena. Uhvatila ga je za ruku i povela ga prema krevetu. Izula mu je cipele. Naboj je bio nemerljiv. Svetlo se u sobi promenilo i on se seti onih davnih večeri, bio je još dete, sredinom leta, kada bi dnevno svetlo nestajalo on je osećao kako se na njega spušta neka vrsta tuge. Podigla je svoje lice ka njemu, svoj vrat, ono meko mesto na slepoočnici koje je želeo da dodirne. Video je njene oči, video da se nešto u njoj ugasilo. Ko ti je to uradio?, želeo je da kaže. Uzeo ju je u naručje i pokrio je čitavim svojim telom, tabanima svojih stopala. – Uđi duboko – prošaputala je.


XX severniBunKeR I 34od108I Hotel Bunker

cipele. Pomislio je kako takve sitnice – razvezivanje pertli, svlačenje – ili sama pomisao na takve stvari, mogu čoveka potpuno izbaciti iz koloseka. * Svetla su se polako palila s druge strane reke, u marini, u hotelu, uskoro će se podići iz grada i voda će nositi njihove odraze. Osetio je blagu jezu. Prešao je preko mokre trave i ušao. U majčinu sobu uneli su jedan mali sto, na njega postavili beo čaršav i raspeće i dve upaljene sveće. Slušao je majčino disanje, sve kraće udisaje. Položio je prste na njen puls i držao ih tamo i osećao kako gubi snagu u tom trenutku užasne nežnosti, samilosti. Osetio ju je u svojim rukama, caritas, i ljubav prema njoj daleko snažniju tada nego u bilo kom drugom trenutku njegovog života. Iznenada, ona otvori oči i zagleda se, uznemireno, u nešto u dnu kreveta. Prošaputao je: „Mama“, i pomerio se ka tom mestu, i na jedan prelep, dug trenutak pomislio je da se vratila, da je sve bilo neka greška i da će narednog trena ona sedeti u krevetu i ponovo biti cela, i razdragana. Ipak, njene oči gledale su kroz njega, videle su nešto udaljenije. Cela zgrada je utihnula. Pomislio je da bi trebalo da joj nešto šapne na uho. U plućima joj je zvečalo, punila su se tečnošću, tonula su kao teški mehuri. Uskoro će biti puna. A kad se to desilo, kad je i taj trenutak došao, njeni mali udasi splasnuše u jedan dug izdisaj, i on je zadržavao svoj dah dok njen nije sasvim uminuo. Sedeo je tamo dugo, imao je utisak da nije ni dan ni noć. Nešto je ostalo, lebdelo je po sobi. Ona je otišla davno pre ove večeri, već je dugo bila egzilant. I on je živeo u nekom svom egzilu, poslednjih godina. Sada je zatvorio oči. Mona je napravila njegov dom. Ona je napravila njegovu decu, u svom telu. Okrenuo je glavu ka mestu na kom su na podu ležale majčine papuče. Dirnuo ga je taj prizor, to njihovo strpljivo čekanje. Sagnuo se i podigao ih u krilo i zavukao šake u njih. Srce poče ubrzano da mu lupa. Dao je Moni ceo svoj život, dane, sate, svakodnevicu. Svaki, baš svaki dan, sem onog jednog. Biće njen i posle ovog života. Njihove kosti ležaće u istom grobu i naslanjati se jedne na druge i kalcifikovati se u zemlji zajedno. Šta je još mogla poželeti? Šta joj je još mogao dati? Dugo je nepomično sedeo tamo. Nije znao znači li taj trenutak sve ili gotovo ništa. Odvezao se prema zapadu, u noć. Na radiju je svirao klavir, pojedinačni visoki tonovi, veličanstveni i čisti, nalik zvonjavi nežnih zvona. Njihov zvon, njihov spori hod, lupkao mu je po duši i dizao je u visine. Prevela s engleskog TanJa BRKLJaČ

Meri Kostelo, poreklom iz Galveja, živi u Dablinu. Njene priče objavljivane su u antologijama, u zbirci new irish Writing i časopisu The Stinging Fly, poslednji put u broju za proleće 2011. Našla se u užem izboru za nagradu Henesi, a u proleće 2012. godine bila je finalista takmičenja „Narrative Short Story“ u Americi. Zbirka njenih kratkih priča The China Factory (2012.) našla se u širem izboru za nagradu za najbolju prvu knjigu koju dodeljuje list Gardian.


XX severniBunKeR I 36od108I Hotel Bunker

Soba 313

NULA NI KRAHUR

Kucneš na vrata i vikneš: „Sobarica!“ Ne čekaš dugo kad iza vrata vlada tišina. Poželiš, ponekad, da brzo provučeš svoj ključ-karticu i zatekneš ljude kako rade sve one stvari koje pripadaju iza zatvorenih vrata. Najviše što si do sada uspela da vidiš jeste gola zadnjica u povlačenju, praćena jednim šokiranim: „Oh!“ Voliš poslovne ljude; to što su jedva prisutni, to što su velikodušni. Pre nego što izguraš svoja kolica, svakog jutra, proučiš spisak. Spisak je tvoja mapa za taj dan – previše odlazećih znači da će dan biti naporan; puno dolazećih obećava laku turu. Ako su dolazeći poslovni ljudi, još bolje: oni leže na jednoj strani kreveta, jedva da i spljošte jastuk. Koriste jedan jedini peškir i ne brljaju s kozmetikom. Kod takvih će usisivač da zuji u mestu dok ti gledaš TV, onda malo sediš, na kraju čupneš po koju zalutalu dlaku s kreveta i iz kade, i gotov posao. Voliš i porodice, uprkos njihovom haosu; druge sobarice se žale na njih, ali oni u sobama zaboravljaju igračke i ti možeš da ih zadržiš za svoju devojčicu. Već si nosila kući lutke koje niko nije istinski voleo, preslatke slikovnice i kantice za pesak i ašovčiće svih mogućih oblika. Oni koje mrziš su ljubavnici: to je ona brigada s čokoladom na posteljini; listići jagoda zgnječeni na tepihu; lepljive čaše od šampanjca i brda mokrih peškira. Oni ostavljaju dlake koje zapušavaju odvode i ostavljaju govna da plutaju u WC školjki; isuviše su visoko u oblacima da bi se setili da povuku vodu. Ljubavnici su neuredni, nemarni, i nikada ne daju napojnice, đubrad. Cele ove nedelje radiš sobu 313. Marta, glavna sobarica, kaže da nije normalno da hotel ima sobe s brojem 13 na vratima i odbija čak i da ulazi u njih. Ali, soba 313 je tvoja omiljena, tvoja srećna soba. To je soba napojnice od 100 evra, koju si prećutala zato što bi druge devojke, da si im rekla, previše o tome pričale. A onda bi Marta svakog jutra pretresala sobe pre nego što ti počneš i usisavala sve tvoje napojnice; ceniš da bi brzo izgubila tu njenu fobiju broja 13. Od kad si dobila napojnicu od 100 evra, obožavaš ovu sobu; čini ti se da je toliko puna energije da u njoj sve pevuši. Trenutno u njoj boravi jedna poslovna žena; ti si joj nadenula ime Koko. Sva njena odeća je crna i bela; donji veš takođe. Ona nosi crne kombinezone s belim paspulima, koji su pod tvojim prstima meki kao bebina koža. Kokoin parfem je citrusno sladak i pakovan u malenu metalnu pljosku, koju moraš da prebrišeš nakon što ga naprskaš, zato što tvoji otisci prstiju zamazuju srebro.


XX severniBunKeR I 37od108I Hotel Bunker Stojiš kraj prozora i gledaš dole. Ovde sve vreme pada kiša, poklopac sivog prekriva ovaj grad i retko se podiže. Čak je i more tamno – kuva i ključa, prava mutnjikava čorba. Misliš na svoju ćerku i pitaš se kako joj glas zvuči sada; tiha je na skajpu ovih dana, zuri u tebe kao da te ne poznaje. Tvoja majka kaže da je velika pričalica, na tebe, ali ti već mesecima nisi iz njenih usta čula ni reč. Nedostaje ti na način za koji nisi verovala da je moguć onda kad si napuštala Jaltu. Dala bi sve da možeš da držiš njeno malo telo u svojim rukama i uveče je spustiš u krevet; pa da joj trljaš leđa dok ne utone u san. Toliko bi volela da je vidiš kako se budi s kosom nalik na klupko šećerne vune i jednom debeljuškastom šakom gurnutom ispod obraza. Soba 313 ima neki mir koji te tera da se tu zadržiš duže. Okrećeš se od prozora i počinješ ovlaš da čistiš; Koko ne pravi prevelik nered. Zatežeš krevetske prekrivače, popravljaš falte na zavesi i prazniš kantu za otpatke. Ostaješ neko vreme u njenoj sobi, u fotelji pored prozora, uživajući u udobnosti prostora i umirujućem pogledu na obalu. Soba 313 uvek lepo miriše, ma ko u njoj boravio; hodnici hotela su kiseli i od njih ti se u stomaku bućka. Volela bi da dovedeš svoju ćerku na plažu, čak i da je kišni dan, i pustiš da joj voda kvasi prste na nogama. Zajedno biste mogle rukama da kopate mokar pesak i napravite veliki peščani zamak. Sediš na Kokoinoj WC školjki kad je čuješ kako ulazi, i moraš da usisaš kaku nazad u creva i pretvaraš se da pereš lavabo, da ne bi nešto posumnjala. Otvaraš vrata od kupatila, a ona stoji pred tobom, zureći. – O, to si samo ti – kaže, i nasmeje se. Otvara prozor i pali cigaretu. – Jedini sam pušač na konferenciji. Osećam se kao izopštenik, pa se radije vratim ovamo da zapalim. Hoćeš jednu? Odmahneš glavom. – Doći ću ja kasnije; ionako sam već bila skoro završila. – Ne, ne. Neću ti ja smetati. Vadiš svoju konzervu mister šina i počinješ da prskaš i brišeš vrata ormara, svesna da te ona prati pogledom. Dim cigarete meša se sa mister šinom i njenim parfemom, sveže naprskanim na tvoju kožu. Koko prilazi sefu i unosi svoju šifru; sef mukne kao krava i vrata se širom otvaraju. Ona vadi bisernu ogrlicu i podiže je uvis. – Kako ti se ovo sviđa? – kaže.


XX severniBunKeR I 38od108I Hotel Bunker

– Lepo. – Dođi. Probaj je. – O, ne. Ne bih mogla. – Molim te – kaže ona, i pokazuje prema ogledalu, pa ti staješ ispred njega. Ona ti prolazi iza leđa i ti osećaš toplinu koja zrači iz njenog tela. Njene ruke se pojavljuju ispred tvojih grudi i ona ti otkopčava gornje dugme na uniformi. Spušta hladne perle na tvoj vrat i zatvara kopču. – Pogledaj ih, kao niska malih meseca – šapuće, blizu, u tvoje uvo. – Potiču iz zaliva Manar. Zamisli ronioca, golog, kako se ustremljuje ka samom dnu okeana. Zamisli ga kako otvara ostrigu, tražeći taj mesečasti sjaj. – Pogled joj je prikovan za tvoj u ogledalu. – Zamisli koliko je puta morao da roni kroz dubine da bi pronašao svaki biser na ovoj niski. – Njena šaka klizi ti niz grudnu kost, prstima pipajući perle jednu po jednu. – Odakle ti potičeš? – Iz Ukrajine. – Znala sam da si previše lepa da bi bila Irkinja. Koko spuša ruke na tvoja ramena i ti se osećaš kao ptica, bezbedna pod majčinim krilima. Ona saginje glavu i usne su joj na tvom vratu; možeš da osetiš meku vlažnost njenog jezika; ona ti liže kožu a onda lako gricne zubima. Zatvaraš oči i osećaš kako ti među nogama sve bubri. U jednom brzom trzaju ona otkopčava perle i odlazi ka sefu. Ubacuje ogrlicu unutra, zalupi vrata i udara šifru. – Nikad ne znaš ko bi ti se mogao muvati po sobi – kaže, grabeći svoju tašnu sa stolice, i izlazi. Koža ti sija na mestu gde su joj bila usta. Prelaziš kažiprstom preko vlažnog mesta, a onda ga lizneš. Istim prstom pritiskaš tipke na tastaturi sefa. Još jednom, sef jekne kao životinja. Vadiš bisernu ogrlicu i ćušneš je u džep na uniformi. S ogrlicom ubacuješ u džep i ronioca i njegovu alatku za otvaranje ostriga, i školjke ostriga i bistro zeleno more i sunce nad zalivom Manar. Gasiš svetlo i zatvaraš vrata sobe 313, zrnca peska svedoče da su ti biseri nekad bili u rukama, na sigurnom.

Prevela s engleskog TanJa BRKLJaČ

Nula Ni Krahur rođena je u Dablinu, 1970. godine. Piše poeziju i prozu, i do sada je objavila četiri zbirke kratkih priča, tri zbirke pesama i jedan roman. Diplomirala je na Katedri za irski jezik Triniti koledža u Dablinu, a master studije završila je na Gradskom univerzitetu u Dablinu, na studijama prevođenja (irski / engleski). Radila je kao umetnički saradnik u pozorištu i u književnom centru; kao prevodilac, prodavac knjiga i u univerzitetskoj biblioteci. Nula je i nastavnik kreativnog pisanja.


TEOLINDA GERSAO

Relativno često poslovno posećujem Lisabon. Otputujem tamo avionom, ako ne svakog meseca, a ono barem na otprilike svakih šest nedelja. Dovoljno razumem jezik da mi nije potreban prevodilac, budući da sam dobar deo detinjstva i adolescencije provela u Brazilu, gde su moji roditelji živeli nekoliko godina, opet iz poslovnih razloga. Prilično dobro poznajem i sam grad. Mesta u koja često putujemo na kraju počinju da nam bivaju poznata, barem površinski, čak i onda kada se, na nekom dubljem nivou, pred gotovo svime u njima osećamo kao stranci. Samim tim je prosto prirodno i to da me mnoge od onih neobičnih stvari koje se u Lisabonu dešavaju više ne iznenađuju, kao da sam, na neki način, spremna na njih. Stoga se nisam naročito iznervirala (ili barem nisam to pokazala) kada sam saznala da je moj hotel (sa pet zvezdica) prebukiran i da je sobu koju je moja agencija već platila zauzeo neko drugi, ko je stigao ovamo pre mene. Upravnik, štaviše, nije štedeo reči dok se izvinjavao zbog ove greške – za koju, međutim, nije preuzeo nikakvu odgovornost – i, ne napravivši nijednu grešku u koracima preduzetim u cilju rešavanja ovog problema, stavio mi na raspolaganje, bez dodatnih troškova, apartman koji je, čini mi se, nazvao „predsednički“, a koji se nalazio na poslednjem spratu hotela. Nasmešila sam se za sebe kad sam videla gde sam to zapravo završila zahvaljujući njihovoj neekonomičnosti, nedostatku koji je upravnik, kako se činilo, pripisivao prstima sudbine ili slučaja. Bila sam sada jedini stanovnik raskošnog apartmana u koji bi se lako mogla smestiti čitava svita, i koji je bez sumnje već ugostio mnoge predsednike država i druge ljude predodređene da budu VIP samo zbog veličine iznosa na njihovim bankarskim računima. Svim ovim ljudima iz različitih svetova (sveta fudbala ili filma, sveta bankarstva, politike ili krupnog biznisa) sve je u ovom apartmanu govorilo, kao i meni sada, o luksuzu, dobrom ukusu i udobnosti, i balkoni su se otvarali, njima kao i meni, prema tom istom, blistavom pogledu na grad. Nije loše, rekla sam sebi, prestavši o tome da razmišljam (ne kažem da je cela stvar zahtevala dodatno razmišljanje) i okrenula se drugim stvarima. Kao i obično, moj dvodnevni boravak prošao je vrlo brzo, oba dana protekla su u nizu poslovnih sastanaka i završila se večerom u nekom restoranu, što je značilo da sam se svaki put vratila u hotel kasnije nego što bih to želela. Jedva da sam i obratila pažnju na

XX severniBunKeR I 39od108I Hotel Bunker

Žena koja je ukrala kišu


XX severniBunKeR I 40od108I Hotel Bunker

apartman, koliko sam retko tamo boravila. Samo sam poslednjeg jutra uspela malo da uživam u luksuznom mestu na kom sam se našla. Dugo sam se kupala u kadi koja bi se preciznije mogla definisati kao bazen, uživala u masaži u jednoj posebno sofisticiranoj formi đakuzija, obrijala se ispred celog zida ogledala, i zatražila da mi doručak iznesu na balkon. Zatim sam se obukla i bez žurbe počela da se pakujem; bilo je tek pola deset, čekiranje za moj let bilo je tek u deset i dvadeset, a znala sam da taksiju obično ne treba više od petnaest minuta od hotela do aerodroma. U jednom trenutku, shvatila sam, dosta iznenađena, da nisam sama u apartmanu. Dve žene, dve crnkinje sobarice – kako sam videla kad sam pogledala kroz poluotvorena vrata – pospremale su ogromnu dnevnu sobu, koja se nalazila pored moje spavaće. Verovatno su ušle u apartman s druge strane, gde su se nalazila još jedna vrata, i verovatno su već pospremile nekoliko spavaćih soba, kupatila, garderoba i dve ili tri sobe za sedenje, pre nego što su stigle do prostorije u kojoj su se sada nalazile. Nisu primetile da sam tu, onako okupirane usisivačima i četkama za prašinu, gurajući kolica puna deterdženata, kozmetike i čistih peškira, a ni ja do tada nisam videla njih, niti sam ih čula kako ulaze. Na trenutak, pomislila sam da ih zamolim da odu i vrate se kad ja odem, ali sam sledećeg trena odlučila da to ne činim. Ionako odlazim za nekoliko minuta, pomislila sam. Htela sam još da odem u kratku šetnju duž ulice, ispod procvetalih stabala džakarande, a onda da se vratim u hotel, pokupim prtljag i pozovem taksi. Okrenula sam im leđa i otišla do ormara, odakle sam počela da vadim ono malo odeće koju sam donela sa sobom. Tada sam čula o čemu razgovaraju. Uglavnom je govorila jedna od njih, dok bi druga tek povremeno nešto upitala ili ispustila zvuk. Njihovi glasovi bili su različiti i neskladni. – Kiša – čula sam kako kaže jedna. – Kiša je bila razlog. Stavila sam u kofer blejzer, jedno odelo i nešto donjeg veša i počela da savijam jednu košulju. Mogla sam prilično jasno da čujem ženin glas. – Kiša je bila razlog – ponovila je. – Dugo nije padala kiša i sve je počelo da umire. Čak i drveće i ptice. Ljudi su se spoticali o tela mrtvih ptica. Savila sam drugu košulju i stavila obe u kofer. Zatvorila sam kofer i ispomerala točkiće s brojevima na bravici. – Sve se osušilo, na zemlji su počele da se pojavljuju pukotine – čula sam kako žena govori. – Zbog nedostatka vode. Zemljina koža je popucala. Životinje su umirale. Ljudi su umirali. Deca su umirala. Potok je presušio. Nebo je presušilo. Lišće se smežuralo na drveću, a onda se i drveće osušilo. Zavirila sam između vrata i dovratka. Žena koja je govorila prestala je s čišćenjem. Druga je takođe prestala s radom i sada je zurila u nju. U tom trenutku, krpa za podove, deterdženti i kolica s priborom za čišćenje za njih dve zapravo nisu postojali. – A onda su ljudi u selu počeli da pričaju – nastavila je žena, ovog puta glasnije. Ili se samo činilo da govori glasnije, zato što sam sada bila okrenuta prema njoj. – Trebalo je nekoga okriviti za sušu. I ljudi u selu počeli su da govore da treba okriviti tu ženu. Drugi su govorili da ne treba kriviti nju. Niko nije znao zasigurno. Ali je suša potrajala i sve je nastavilo da umire.


Žena koja je pričala priču je na trenutak zastala, kao da i ona, takođe, čeka. Druga ništa nije pitala, ostala je nema, nestrpljiva da čuje kako će se priča završiti. – A onda se jedan mladić javio. Idem ja, rekao je. Kao da je ubiti ženu i biti ubijen jedna ista stvar. Žena je opet zastala. Bile su obe negde drugde, na nekom drugom mestu, na koje ih je odvela priča. Ja sam otvorila vrata šire i radoznalo virila prema njima. Sada sam bila sigurna da neće primetiti da sam tu. Žena koja je pričala bila je punačka, sa širokim licem skrivenim iza naočara. Imala je snažan, melodičan glas i gestikulirala je rukama i telom. Povremeno je menjala izraz lica i ton glasa, kao da preuzima različite uloge. Druga žena oko glave je nosila šal; bila je mršavija i mlađa i izgledala je mnogo manje sigurna u sebe nego prva. – Otišao je do njene kolibe i proveo noć s njom. Spavao je s njom i vodio ljubav s njom. Dodirivao ju je tamo dole, dodirivao joj grudi i kosu, milovao je nežno, a onda je stegao u zagrljaj, kao da će opet da vodi ljubav s njom, i stezao je sve snažnije za vrat dok se nije ugušila. A onda je izašao iz kolibe, noseći mrtvu ženu u rukama, i položio je na zemlju, i svi su hodali oko tela u tišini. Prestala je da govori na trenutak i nadlanicom obrisala znoj sa čela. – A onda je počela da pada kiša – rekla je žena. – A onda je počela kiša. Dve žene se pogledaše, bez reči. Zatim zavrteše glavama, umorno uzdahnuše i nastaviše s čišćenjem. Pogledala sam na sat, jer nisam imala predstavu koliko je vremena prošlo. Tek nekoliko minuta, shvatih. Sedam minuta. Neću žaliti zbog tih sedam minuta, pomislila sam. Još sam imala sasvim dovoljno vremena. A opet sam se najednom osetila nelagodno. Podigla sam svoj kofer, širom otvorila vrata, praveći što sam veću buku mogla, i krupnim koracima prošla pored dve žene koje se iznenađeno zagledaše u mene, izustivši jedno užasnuto „Ah!“, kao da su videle duha. Dobacila sam im jedno odsečno „Dobro jutro“ i produžila ka liftu. Čekiranje u deset i dvadeset, pomislila sam, pritiskajući dugme i osećajući kako lift počinje da se spušta. Bilo je nešto u celoj toj priči zbog čega sam osećala nervozu, nešto u vezi s čitavim tim neverovatnim ženskim razgovorom koji sam, iz nekog iracionalnog razloga, zastala da slušam. Ja, koja nikada ne prisluškujem tuđe

XX severniBunKeR I 41od108I Hotel Bunker

Zatim su pozvali vrača. Zapalili su vatru i ložili lekovite trave, a on je popio sve što je imao da popije i proveo celu noć mrmljajući reči koje niko drugi nije razumeo. Ujutro, došli su Stari, a on im je rekao da je ta žena kriva. To je rekao i svi su ga čuli. Žena je ukrala kišu. Onda su Stari shvatili šta će se desiti i pogledali su dole u zemlju, zato što im je bilo žao te žene, koja je živela sasvim sama, van sela. Muž ju je davno pre toga ostavio, a onda je njen sin umro, a ona je plakala tako mnogo da joj se telo osušilo, i oči su joj se osušile, a ona se pretvorila u sasušeno stablo, povijeno ka zemlji. Postala je kao divlja životinja, prestala je da govori, samo je ječala, a ponekad, noću, čuli su je kako vrišti. Ta žena, rekao je vrač, gledajući u zemlju. Zapalio je lulu i polako izduvao dim. Ona je ukrala kišu. Ali, niko nije hteo da je ubije. Čak je i vrač rekao da to ne želi. Stari i vrač stajali su u krugu, kao da nešto čekaju. Svi seljani sedeli su ispod jednog drveta i čekali. I vreme je stalo i dalje nije teklo.


XX severniBunKeR I 42od108I Hotel Bunker

razgovore, a ponajmanje ženske. Ponovo sam pogledala na sat i izračunala koliko me još vremena deli od grada u kom sam živela, u drugom delu Evrope. Tek kad je avion poleteo, počela sam na stvari da gledam drugim očima. Provela sam dva dana u Lisabonu, i tamo sam, govorila sam sebi, po ceni standardne sobe boravila u nerazumno velikom apartmanu; činilo ga je najmanje petnaest soba, uz prostrane balkone i kadu veličine bazena. A onda sam, slučajno, otvorila jedna od tih vrata i otkrila, u susednoj sobi, parčence Afrike, savršeno netaknuto, poput oblasti devičanski čiste džungle. Sedam minuta, tačno sedam minuta, bila sam izgubljena u džungli. Nasmešila sam se za sebe, zamišljajući kako ću sve ovo ispričati nekom drugom, na primer putniku koji će sedeti pored mene, ili stjuardesi, koja će mi prethodno doneti viski. Misliće da sam pijana ili luda. Ali ja nisam ni pijana ni luda, pomislila sam, smešeći se opet i tonući dublje u sedište. Sa mnom je sve u savršenom redu. Verovatno je Lisabon taj koji je čudan.

Prevela s engleskog TanJa BRKLJaČ

Teolinda Gersao rođena je u Koimbri. Studirala je nemački, engleski i romanske jezike na univerzitetima u Koimbri, Tibingenu i Berlinu. Radila je kao lektor za portugalski jezik na Tehničkom univerzitetu u Berlinu, bila je predavač na Lisabonskom fakultetu umetnosti, a kasnije i na Novom lisabonskom univerzitetu, gde je predavala nemačku književnost i komparativnu književnost do 1995. godine. Od tada, u potpunosti se posvetila pisanju. Autor je dvanaest knjiga. Njen prvi roman O Silencio (Tišina), objavljen 1981, dobio je nagradu PEN kluba za prozu i proglašen je za knjigu godine, a kasnije je svrstan i u sto najboljih portugalskih književnih dela dvadesetog veka. Dobila je još jednu nagradu PEN-a za prozu 1989. godine, kao i Veliku nagradu Udruženja pisaca Portugala, Nagradu kritike Međunarodnog udruženja književnih kritičara (ICLA), i Veliku nagradu „Camilo Castello Branco“, koja se dodeljuje za kratku priču, a našla se i u užem izboru za Evropsku nagradu za roman za svoje delo aristeion. Dve godine je živela u Sao Paolu i neko vreme u Mozambiku, gde je smeštena i radnja njenog romana a Árvore das Palavras (Drvo od reči), objavljenog 1997. godine.


TERI ARMSTRONG

Stare podne daske bile su tvrde i tako pribijene jedna uz drugu da nigde nije bilo razmaka, ali je Majkl pronašao nekoliko u koje je ušao crv i počeo odatle. Udarao je i podizao drvo metalnom šipkom koju je pronašao tu, dahtao dok mu je znoj kapao u oči. Zastao je i otpio nekoliko dobrih gutljaja cidera iz velike, plastične flaše, pokupio iverje i ubacio ga u slabašnu vatru. Plamenovi liznuše uvis, a on se oseti zadovoljnim. Sedeo je i otpijao jabukovo vino dok vatra nije opet zacvrčala, a onda se vratio metalnoj šipki i podnim daskama. Cepkao je i rovario po drvetu. Nije bilo lako. Ruke i noge su mu drhtale od napora. Sada ga niko ne bi nazvao Gvozdeni, kao što su to imali običaj dok je bio u vojsci. Gvozdeni Majk. – Hej! Šta to radiš, koji kurac? Majkl podiže pogled. Jednom rukom podigao je rub svoje prljave košulje i obrisao znoj s lica. Kako se ono beše zove ovaj idiot? Bio je s onom ekipom Direktne akcije. Pojavili su se tek pre nekoliko nedelja, mnogo posle njega, ali su izgleda svi mislili da je ova prokleta rupa njihovo vlasništvo. – Drvo za potpalu – reče Majkl. – Isuse Hriste. – Čovek zatabana prema njemu. – Čuj, kako se zoveš? – Ja sam Majkl. – Džejk. Čuj, Majkl, ovaj hostel postoji već nekoliko stotina godina – mi smo skvoteri, nismo jebeni pećinski ljudi. To što ga je neki bogati seronja ostavio da truli ne znači da mi imamo pravo da ga uništimo. Kako će ovako nešto da izgleda na vestima? – mahnuo je rukom prema izudaranom podu. – To je dobra hrastovina. Majkl ispusti metalnu šipku. Njeno zveketanje po podu odjeknu u praznoj sobi. Arogantno derište iz srednje klase, šta njemu daje za pravo da određuje zakone? Sagnuo se da pokupi nekoliko odlomljenih komada drveta različite veličine. – Hladno je – rekao je, prilazeći vatri. Čučnuo je i polako položio drvo. Džejk priđe vatri. – Vidi – reče, mirnijim tonom, gurajući ruke u džepove svojih vrećastih pantalona. – Nema smisla da ostaneš ovde, tako sam. Mi u drugoj sobi imamo radijator. Našli smo ga u jednom građevinskom kontejneru. Ne gasi se nikad, Grejem, genije, prikopčao nas je na elektriku. Imamo i dosta hrane. Majkl je želeo da sedi i gleda u vatru i pije svoje jabukovo vino, i želeo je da Džejk iz Direktne akcije fino odjebe.

XX severniBunKeR I 43od108I Hotel Bunker

Mi smo ti ljudi


XX severniBunKeR I 44od108I Hotel Bunker

– Dobro mi je ovde – rekao je. Džejk slegnu ramenima. – Kako hoćeš. Uskoro će ionako da nas izbace. – Aha. – Nadamo se da ćemo privući medije; Ema poznaje nekog na Bi-Bi-Siju. Kačimo transparente s prednjeg balkona: Milion beskućnika – Koga je briga? i Prazne sobe ovde! Majkl zaškilji odozdo s poda prema njemu. Iz vatre su uz bleskanje letele varnice. – Imaš pljugu? Džejk odmahnu glavom, zausti da nešto kaže, opet odmahnu glavom i ode. Majkl je pokupio još nekoliko parčića drveta s poda i vatra se ponovo lepo razigrala. Ispišao se kroz mali bočni prozor, kita mu se umalo zaledila, a onda se smestio ispred vatre u jednu stolicu s visokim naslonom – jedini preostali komad nameštaja u sobi – i popio ostatak jabukovog vina. Zaspao je. Kad se probudio, bio je dan i vatra se ugasila. Bilo mu je toliko hladno da je mislio da mu se zglobovi više nikada neće pokrenuti. Oštar bol u želucu govorio mu je da ga je predugo ostavio bez hrane. Podigao se na noge. Prazna flaša jabukovog vina ležala je na podu. Gurnuo ju je nogom i otkotrljao je u ugao prostorije, da se tamo pridruži ostaloj ambalaži. Izašao je iz sobe i oteturao se kroz dugački hodnik visoke tavanice. Lusteri su se ljuljali, ličili su na one grudvaste stvarčice iz pećina, pomislio je: stalagmite i stalaktite. Video ih je ranije, dok je bio u vojsci, na nekom uvrnutom, usamljenom mestu u planinama. Na drugom kraju hodnika otvorio je jedna vrata i osetio takav nalet toplog vazduha da je pomislio da je zakoračio u drugu zemlju. Ljudi su spavali na podu ogromne sobe, svuda unaokolo, umotani u tepihe i vreće za spavanje kao u čaure. Neki su bili budni, radili su nešto u daljem uglu, koji je bio pretvoren u kuhinju. Jedna žena s plavim dredloknama pozva ga da priđe i pruži mu šolju čaja s mlekom i nekoliko parčadi tosta, namazanih puterom od kikirikija. Nasmešila mu se. Zahvalio je, a ona mu je dodirnula ruku pre nego što se vratila ključalom čajniku. Odneo je čaj i tost do jednog praznog mesta na podu pored zida, ispod šarenog transparenta na kom je pisalo: Mi smo ti ljudi, s nacrtanim simbolom mira. Kada je završio s jelom i ispijanjem čaja, osetio se malo bolje i poželeo je još, ali je u sobi sada sve vrilo od aktivnosti, ljudi su potpuno zakrčili kuhinjski deo. Neko je viknuo da je iseljavanje danas, uskoro. Bio je to onaj idiot Džejk. – Svako ko nije spreman da bude uhapšen trebalo bi da se gubi. Ako ostajete, nemojte zaboraviti da na ruci napišete broj telefona službe pravnih saveta. Komitet, znate kakav je plan. Na posao, drugovi! – Neko je nešto viknuo. Pored njega, jedan mali pas ispuzao je iz vreće za spavanje, a za njim se pojavio i mladić zamućenog pogleda s raščupanom kosom i retkom bradom. Majkl je ustao i vratio se hodnikom u drugu sobu. Želeo je piće, ali je imao neki osećaj da bi ga ono verovatno ubilo, gurnulo njegovo sjebano telo pravo preko ivice. Ionako bi morao da prvo isprosi novac, a prošnja po ovakvom vremenu bi ga definitivno dokrajčila. I dalje je želeo piće. S ogromnog prozora, pogledao je na bogatu londonsku ulicu. Bilo je ambasada u blizini, velikih, blistavih automobila i žena koje su nosile bunde, iako je u tom momentu ulica bila pusta. Žućkasto nebo slutilo je na sneg.


Kad je napolju počelo komešanje, nije se ni pomerio. Čula se lupa zatvaranja vrata vozila – Majkl je zamišljao kombije, a ne automobile – čizme su grmele po stepeništu, približavale se. Ljudi su vikali, čula se i poneka skvoterska parola. Neka devojka je vrisnula: „Skidaj te jebene ruke s mene!“ Zvučalo je kao da je spremna da ga ubije. Čekao je da se vrata otvore, da čizme zalupaju po hrastovom podu i da ga snažne šake zgrabe ispod miški i odvuku u neku finu, toplu ćeliju gde će ga nahraniti i gde će moći normalno da spava i gde će doći doktor i dati mu nešto kad drhtavica postane prejaka. Ali, buka je utihnula i udaljila se. Niko nije došao. Zgrada je opet bila tiha. Ustao je i otvorio vrata. U hodniku, komadi odeće ležali su razbacani unaokolo; vuneni šešir, jedna čizma, rukavica. Nesigurnim korakom uputio se kroz hodnik ka drugoj sobi. Nije bilo tako toplo kao ranije. U sobi je ostalo iznenađujuće malo toga. Sva kuhinjska oprema je nestala, svi transparenti i posteri. Heklana prostirka ležala je zgužvana u uglu i on je podiže i obmota oko sebe. Mirisala je lepo. Kamin u sobi bio je obložen kamenom ukrašenim raznobojnim dezenom, koji je do tada skrivao transparent. Dodirnuo je kamen, prevukao dlanom preko njegove hladne, savršeno glatke površine. Ovo mora da je bio hotel i po u svoje vreme. Takvi kao on ne bi ovamo nikada nogom kročili, u ono doba. Pronašao je dva sendviča s puterom od kikirikija u plastičnoj kesi i pojeo oba. U nekoj kofi bilo je vode koja je mirisala dobro, i on skupi šake i otpi. Dalje od prozora, u uglu, seo je na pod, bolje se ogrnuo ćebetom, i čekao da nastupi drhtavica. Prevela sa engleskog TanJa BRKLJaČ

Teri Armstrong živi i radi u Noriču, u Velikoj Britaniji, gde se preselila iz Australije krajem osamdesetih. Početkom devedesetih diplomirala je ženske studije na Univerzitetu Severnog Londona, i nakon toga upisala studije sociologije i politike na Univerzitetu Istočna Anglija, gde se u njoj iznova probudila ljubav prema pisanju na kursu o utopijama i distopijama, koji je pohađala kod Barbare Gudvin. Na istom univerzitetu 2004. godine diplomirala je kreativno pisanje. Njen prvi roman Standing Water objavljen je 2010. godine, a trenutno piše novi.

XX severniBunKeR I 45od108I Hotel Bunker

Malo toplote zadržalo se na ostacima vatre. Pročačkao ju je, dodao još komadića drveta, ali nije htela da se razgori. Sedeo je drhteći na stolici, čvrsto umotan u svoj odrpani vuneni kaput, i čekao.


R e g i o n a l n a

p o n u d a


Jezik hotela DORTA JAGIć

Kao i mnogi pisci i putnici, volim hotele i njihove različite poezije. Točnije, neobična pretapanja različitih nijansi ugodne prolaznosti i bezdomnosti, melankolije i kiča, istrtosti i luksuza, otmjenosti i samoće. Uz hotele se neizbježno veže beskonačan lanac asocijativnih nizova, povijesnih anegdota i osobnih sjećanja, naslovi knjiga, filmova i feljtona, naposljetku, neke fabule sa stranica crne kronike. Kad kažeš hotel u nutrini se zaplete gotovo neraspletivo klupko složenih psihograma, informacija i bizarnih detalja. Ali u stvarnim hotelskim svjetovima, na licu mjesta, nema mnogo digresija, komplikacija i nedoumica. Jezik hotela poznaje samo jednostavnu gramatiku. Sav se hotelski promet odvija na škrtom jeziku ključeva s brojem, datumom prijave i odjave, kratkim uljudnostima i rastopljenim vremenom koje kaplje iz nosa sobarica. Hotel je privremena kuća u kojoj ništa nije tvoje i sve je tvoje. Na recepciji plaćaš slatku iluziju da je to tvoj dom na neko vrijeme, tvoj život koji napokon uređuje netko nepoznat, netko zauvjek drugi, i da će sve sjesti na svoje mjesto dok te nema u toj sobi, dok okolo obavljaš poslove ili kao samodopadni flâneur lutaš ulicama. Skrivena od tvog pogleda, neka služinačka bića u uniformi dobivaju plaću od uprave hotela za pospremanje tvog života. I zaista, hotel je ona idealna paralelna dimenzija gdje te bespogovorno goste i poslužuju kontinentalnim doručcima, čistim ručnicima i plahtama, u kojoj te nitko ne kori i ne gnjavi zahtjevima, i u kojoj bi se sitnice i repovi tvoga života nekim čudom trebale zamijeniti nečim boljim. Ili barem nakratko prekriti brokatom. Dok si u hotelu, makar i kratko, nešto bi se svakako drukčije trebalo dogoditi, neka kraljevska ekstaza, neki susret, neki zaborav. Ili ne? „Ljudi odlaze i dolaze, ništa se stvarno ne događa“, kaže stari ratni veteran, doktor Otternschlag, u već požutjelom filmskom klasiku Grand Hotel. Iako desetljećima živi u hotelu, u tom pogledu nesumnjivo griješi. Da, ljudi dolaze i odlaze, ali sve i svašta im se događa iza hotelskih zastora i ključanica, ljubavi, otkrića, strahovi i smrti. Tihe, nezabilježene povijesti rame uz rame s onim grandioznim, zapisanim u arhive. Samo hoteli, kao i svaka neutralna podloga za održavanje estetike prolaznosti, ostaju ukopani na svome mjestu, poput svojih dostojanstvenih livriranih vratara.

XX severniBunKeR I 47od108I Hotel Bunker

Hotel


XX severniBunKeR I 48od108I Hotel Bunker

K povijesti hotela Opća povijest hotela gotovo da nije uhvatljiva, nije jedinstvena, kao što je, recimo, povijest začina ili povijest frizura. Možda je zbog njezine razvedenosti i brojnih preklapanja još nitko nije zapisao. Koliko je povijesti hotela moguće? Vjerojatno stotine, zanimljiva bi bila ona literarna, pa politička, estetska, ekonomska, filozofska, romantična, čak i futuristička povijest. Važnim povijesnim razgovorima, događajima i velikim licima nakrcane su arhive velikih hotela kao što su bečki Imperial, njujorški Waldorf-Astoria, londonski Ritz, Cecilienhof u Postdamu, Taj Mahal Tower and Palace u Mumbaiju, egipatski The Mena House, Raffles u Singapuru, istambulski Pera Palace i tako dalje. U takvim se hotelima sastančilo na najvišem političkom nivou, događali su se prevrati i donosile odluke, potpisivali sporazumi, izbijali teroristički napadi. U luksuznim su hotelima živjeli mnogi kraljevi u egzilu, ili nesretne princeze poput Leile Pahlavi, kćerke iranskoga šaha Reze Pahlavija. Po ritmu preimenovanja nekih ovdašnjih hotela, kao što je hotel Imperial u Opatiji, mogu se isčitavati izmjene vlasti na ovim prostorima. Bajni se hotel prvo zvao Kronprincessin Stephanie, zatim Regina Elena, slijedi Moskva, zatim Central i na koncu Imperial. No, ljubavne se priče ne daju tako lako iščitati iz hotelskih imena i datuma. Tko zna kolike su se velike ljubavi začele u hotelima i živjele poput repatice, a kolike propale. Uz hotele su često vezane droga i prostitucija, sjaj i bijeda kurtizana. Sve u svemu, hoteli su tajne riznice svakojakih dramatičnih sjećanja, a hotelsko osoblje čuva zavjet šutnje. A početak hotela? Kad je otvoren prvi hotel? Po nekim izvorima, prvi hotel na svijetu je Hoshi Ryokan u gradiću Awasu Onsenu u Japanu, otvoren 717. godine, i još uvijek dobro posluje. No, po arheološkim nalazima čini se da stvari zalaze mnogo dublje u prošlost, još u zlatno doba Grčke i Rima; navodno su upravo stari Rimljani prvi putovali larpurlartistički, iz zadovoljstva. Uostalom, iz novozavjetnog izvještaja vidimo da Josipa i trudnu Mariju, na putu u rimsku provinciju Judeju, nisu primili na recepciji betlehemske gostionice, „jer više nije bilo mjesta“, pa se Isus rodio u jaslama. Da je vlasnik tog inn-a bio pronicljiv i pobožan, već bi nekako našao sobu za tu zgodu, i taj bi povijesni hotel do danas više nego dobro poslovao.

Je li hotel nastamba po mjeri (kreativnoga) čovjeka? Kad razmišljam o poznatoj životnoj priči britanskoga bračnog para, Davida Davidsona i njegove žene Jean, koji već 22 godine sretno žive samo u hotelima Travelodge, nameće mi se zaključak da su hoteli idealna nekretnina. Nije čudo da svim rođenim nomadima čak i zidovi dalekih hotela izgledaju kao prozori u svijet, jer hotelske zgrade nisu opterećene teškim pasivno-agresivnim vlasničkim odnosima naših stambenih nekretnina, i njihovom nepromjenjivom okolinom. Odatle i najbezličniji hoteli u ozračju imaju nešto lako i nebesko, pa nije čudo što se hoteli kategoriziraju baš zvjezdicama. Nisu bez razloga svoje živote u hotelima proživjeli mnogi ljudi koji ispadaju iz tvrdih okvira; u hotelskim sobama su duge dane i noći provodili osebujni ekscentrici, pisci i zanesenjaci. Lista zvučnih imena je preduga za ovu svrhu, recimo samo da su na njoj, između ostalih, Nikola Tesla, general Douglas McArthur, putopisac W. G. Sebald, Howard Hughes, Coco Chanel, Vladimir Nabokov, W. B. Yeats, Paul Henry, James Joyce, Samuel Beckett, Tennese Williams, Dylan Thomas, Janis Joplin i sva sila starih holivudskih glumaca. U nekim


Život i smrt u hotelu Hoteli su mali kopneni otoci pod blještavim suncem neke bolje prolaznosti od one svakodnevne. Tješe i lažu goste svojim velikim svjetovnim portalima, mesinganim pismenima, prostranim mramornim prilazima i velikim plohama prozora. Pisac i teoretičar Siegfried Kracauer govori o hotelu kao antitezi Božjoj kući. U osobitoj tišini hotelskoga lobija skupljaju se u određenu jednakost i bratstvo neznanci, lica se skrivaju iza novina, rukama ispruženim uz pepeljaru i šalicu kave. Moguća je svaka vrsta detektivskog ili fantastičarskog zapleta, kao u Hotelu Bertram Agathe Christi ili u Plavom hotelu. Mnogi su pisci radnju smještali u hotele, jer su svojom formom idealni društveni laboratoriji za testiranje psihe i odnosa. Istina, oni bolji hoteli u sekundi mogu omekšati u svakodnevici okoštalu činovničku maštu pogledom na svoja golema rotirajuća ulazna vrata. Vrtnja staklenih ploha, ples i zaziv finog prijelaza, metamorfoze. S takvim ulazom u hotelski lobi, sav pepeo i čađa nestaju sa stvari. Lijepi hoteli su kao ona otmjena zrcala s pozlaćenim okvirima u koja želiš ući kao u okomitu vodu i otopiti se u njima, s kovčegom prijeći u neko mondeno prikazanje raja. Za određenu svotu novca u ruke dobiješ ključ i liftom se uzdižeš do svoga kata. Do sobe te čekaju samo tihi i duboki hodnici, svečano nijemi uzani prolazi s izgaženim jezikom dugoga tepiha. Nema mnogo živih bića, tek pokoja sobna biljka u dnu hodnika, u ukrašenoj posudi kraj velikoga prozora. Sve je apstrahirano i svedeno na ugodne minimume; u sobi ili apartmanu nema suvišnih

XX severniBunKeR I 49od108I Hotel Bunker

je hotelima umjetnička inspiracija bila raspršena u zraku kao osvježivač prostora ili dim marihuane. Jedan od takvih nadahnjujućih hotela bio je Algonquin u New Yorku. Takozvani „Algonquin Round Table“ bila je zgodna grupa duhovitih pisaca, kritičara i glumaca koja se okupljala za ručak u hotelu Algonquin od 1919. do 1929, nadmećući se u verbalnim igrama. Neki od članova stola bili su Ruth Hale, George S. Kaufmann, Doroti Parker, Robert Benchley, Alexander Woollcott. Otmjen, ali bez ulickanoga glamura, newyorški hotel Chelsea ušao je u legendu kao topli dom brojnim piscima, glazbenicima i likovnjacima. Ako spomenemo samo neke od njegovih neobičnih stanovnika, Dylana Thomasa, Fridu Kahlo, Noru Sumberg, Allena Ginsberga, Boba Dylana, Jimija Hendrixa, Roberta Crumba, Arthura Millera (u hotelu „odsjedio“ čak devet godina), Iggyja Popa, Charlesa Bukowskog, Patty Smith, čak i Madonnu, steći ćemo vjerodostojnu sliku. Drumski lovac na Boga, Jack Keruac, u tom je hotelu napisao On the Road, a Arthur C. Clark genijalnu epopeju 2001: a Space Odyssey. Na koncu, vrijedi pogledati eksperimentalni film Andyja Warhola i Paula Morrisseya, Chelsea girls, koji prati avangardne stanare tog hotela. S druge strane obale i inspiracije, blještavi dvorac Hotel Chateau Marmont kvintensencija je holivudskoga glamura. Možda je dovoljno reći da je podignut na dekadentnom Sunset Boulevardu. U toj su ekscesnoj, luksuznoj atmosferi, zasićenoj (vinskim) mušicama i hirovima, živjeli, očajavali i stvarali F. Scott Fitzgerald, Dorothy Parker, Tim Burton, Annie Leibovitz, Helmut Newton, Merylin Monroe, Elisabeth Taylor i današnji razmaženi celebrytiji. Naravno da takav hotel mami filmsku interpertaciju, pa je o hotelu Marmont kao glavnom protagonistu filmske priče Sofia Coppola 2004. snimila oskarovac Somewhere. O toj hedonističkoj i dijaboličnoj atmosferi Los Angelesa nariče i vječna pjesma Eaglesa, „Hotel California“. Članovi grupe Eagles izjavili su svojedobno da je pjesma „interpretacija života na visokoj nozi u L.A-u“.


XX severniBunKeR I 50od108I Hotel Bunker

stvari, ni lanaca teških odnosa. Jedini dopušteni lanac u tom svijetu je hotelski lanac. Dapače cijeli nizovi lanaca s bombastičnim imenima, Bristol, Hyatt, Ritz, Carlson, Central, Hilton, Savoy, Sheraton. Nešto je oslobađajuće i utješno u tome da vrata hotelskih soba umjesto imena i prezimena na pločicama nose tek dobre stare neosobne brojeve. Soba 23. Radi se o melankoličnoj i uvrnutoj kabali anonimnosti. Zapravo, odvojenost i ugodna anonimnost je ona nevidljiva zvjezdica koju ima svaki hotel. Za svo ono mnoštvo isprebijanih lica umornih od rutinskih pejzaža i poslova, prebliskih ljudi i dana, hoteli su nalik poluzatvorenim očima konobara koji iz blago povijenog poluprofila poslužuju okrepljujuće čašice života. Dekoracija, mini barovi, mali gutljaji, zalogaji, fini mirisi, restorani, svjetlost velikih lustera, kockarnice, sva ta ekstaza osobite vrste potrošnje, trošenje dovedeno do paroksizma i hiperbole, do svrhe po sebi, do poništenja. Odatle je u lobiju neizbježan i sudar dolce vitae i tanathosa. Ekstaza i agonija, kao u Smrti u Veneciji. Neke je slavne egzistencije hotel kao životni okvir nadvio i zaokružio do bizarnosti. Na primjer, biografi kažu da je osamljeni i nesretni dramatičar Eugene Ò’Neil, umirući u apartmanu 401 bostonskoga hotela Shelton, iscjedio posljednje riječi: „Prokletstvo! Znao sam, rodio sam se u hotelu i skončat ću u hotelu.“ Naime, u sobi newyorškoga hotela Broadway Eugena O’Neila je rodila američko-irska glumica. Neka od najsublimnijih i najelegantnijih bića ovoga svijeta umrla su napuštena i sama u hotelskoj sobi krajnje neelegantno. Zamislimo samo očajnog Sergeja Jesenjina koji se prerezanih žila vješa o cijevi radijatora u petrogradskom hotelu Central, pa predozirane Janis Joplin u sobi hotela Landmark ili umirućeg Oscara Wildea zabuljenog u ružnu tapetu svoje sobe 16 u pariškom hotelu D’Asace... U doba američke Depresije u velikim su se gradskim hotelima iznajmljivale takozvane „sobe na jedan sat“. Shrvani poslovni ljudi bi zaključali za sobom, otpili nešto i skakali s prozora u vertikalu smrti. A u doba današnje, tehnološke Depresije i umiranje je drugačije; za djecu se programiraju krvave video-igrice poput takozvane „Smrti u hotelu“, gdje je vaš zadatak marljivo i brzo ubiti sve posjetitelje jednog hotela. O čudnoj povezanosti hotela i graničnih egzistencijalnih situacija dovoljno govori uloga mnogih hotela u olujama rata. Izbjeglički hotel potresno je opisan ne samo u filmu Hotel Rwanda već i u romanu Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić. Još se sjećamo kako je pala pozlata sa svih onih hotela diljem Hrvatske koji su se pretvorili u dugogodišnja izbjeglička geta, tužna utočišta ljudi silom izbačenih iz svojih životnih ležišta. I beogradski je hotel Bristol, čiji je sjaj davno izblijedio, ostao do danas sumorno utočište brojnim bivšim oficirima koji su devedesetih dolaskom u Srbiju ostali bez stanova. U povijesti je sve moguće, pa se za hotele vodio i rat, takozvani „Hotel front“ u Beirutu od 1975-77, kao jedna od faza libanonskog građanskog rata. Između kršćansko-konzervativnog libanonskog fronta i ljevičarskog muslimanskog nacionalnog pokreta, te boraca PLO vodila se ljuta bitka za vlasništvo nad hotelskim distriktom Minet-el-Hosn u sjeverozapadnom dijelu Beiruta. U bici za hotele kršćanski libanonski front je izgubio, jer je podcjenio logističku i vojnu snagu arapskih protivnika. Veliki Holiday Inn je bio teško oštećen, tako da su bitku za hotele izgubili, ni krivi ni dužni, i sami hoteli.


U rastućem svijetu hotela sve je više neočekivanoga, karnevalskog i iščašenog. Izgleda da hotel kao forma sve više služi za razbojstvo sjaja i funkcije te pobjedu sna i mašte. Primjerice, osnovni koncept milanskoga hotela Moschino je bajka, pa su njegovi tvorci izgradili očaravajući svijet ekscentrične fantazije i nadrealnog. Danas se hoteli otvaraju na visokim granama drveća, u atomskim skloništima, u napuštenom boingu, duboko pod vodom, u pećini, na napuštenim brodovima i u bivšim zatvorima. Neki hoteli evociraju antiutopiju danas, ali i daleku high-tech budućnost.U Japanu se iznajmljuju klaustrofobične sobe - kapsule poslovnjacima u hotelima za spavanje, kao na radničkom svemirskom brodu. Hotel Seven u Parizu futuristički je boutique hotel s levitirajućim krevetima, optički osvjetljenom tkaninom i dozatorom parfema koji je vezan uz tv-kanale. Iz nekog čudnog egzibicionizma, hotel Standard u New Yorku na 18 katu ima ostakljene WC prostorije, vidljive prolaznicima s ulice, koji, navodno, redovito mašu gostima bez gaća. Kao književnici, najzanimljiviji od svih hotela na svijetu svakako mi je Library Hotel u New Yorku. To je zdanje na svojih jedanaest katova podijeljeno po decimalnoj klasifikaciji na jedanaest tematskih područja, a svaka soba na katu posebna je podtema. Naprimjer, peti kat je znanost, a soba 500.001 matematika, a 500.004 botanika, šesti kat je tehnologija, sedmi umjetnost, osmi književnost. Naravno, najviši i posljednji kat, jedanaesti, kao najbliži Bogu, je religija. Svaka soba ima komplet stručne literature i dekoraciju posvećenu toj temi. Sve zajedno hotel Library broji oko 6000 knjiga. I za kraj, pitam se, hoću li ikada moći unajmiti na nekoliko noći ili godina tajanstvenu sobu 800.003, čija je tema poezija?

XX severniBunKeR I 51od108I Hotel Bunker

Hotel snova


XX severniBunKeR I 52od108I Hotel Bunker

Pisac u hotelu

FERIDA DURAKOVIć

Ja sam pisac. Bio sam Izbjeglica iz Bosne, Sad sam izbjeglica iz sebe Što je dobro za književnost Sjedim u sobi hotela u Kopenhagenu I čekam da mi daju nagradu za književnost Za multikulturne napore dijaspore Sutra Dakle, imam cijeli dan Da sjedim u hotelu Lijep je hotel, i soba je lijepa Mogao bih ovdje živjeti Nešto lijepo napisati Kad ne bih bio ja Mogao bih nešto popiti Da skratim vrijeme do sutra Ali bojim se da ću zaspati U lijepom gradu Na nepoznatom jeziku Među sretnim ljudima A probuditi se S krikom U Srebrenici


Književnost je možda najduži i najbogatiji govor koji je ljudski duh uputio samom sebi… robert kanters

NERMIN SARAJLIć

Mora li se pisac ili pjesnik utamničiti u hotelu da bi vjerodostojno progovorio o njemu onako kako Barthes pripovijeda da je činio Maupassant ručajući svakodnevno u Eifellovu tornju, jer ga je toliko mrzio i jedino odatle nije bio prisiljen zuriti u njega? Naravno, pod pretpostavkom da su i književnost i arhitektonsko nemjesto par excellence, hotel, postali mitovi, još gore, sablasti, budući su oba svijeta kao takvi nepovratno izgubili svoju nevinost i mladost, ali opet pod uvjetom da su kao svojevrsni vršnjaci stasavali i urastali, postepeno i kompromiserski, u bezbojnu haotičnost postmodernarijata, te naposljetku i iščezli u njoj. Znači, da bi uopće mogli romansirati, patetizirati ili lamentirati nad tim idiličnim petingom razdoblja i toposa, možda nekad izgubljenim rajem, nerijetko zajedničkim paklenim iskustvom, traumatično strasnim auratičnim brakom tijela i mjesta, valja hotel zamisliti kao rezignacijom posvećeni hram kozmopolitizma, prostor pamćenja, genus loci neizbrisivih susreta, bilo fiktivnih kopiladi bilo njihovih stvarnih očeva, gdje bi prvi bili povjereni na usvajanje recepcijskoj kolebljivosti i hiru, dok bi mu se drugi opet, poput zločinaca mjestu zločina, vraćali kao izvorištu nadahnuća. Pa zar se više, makar odloženo, ne uživa u dogodovštinama Felixa Krulla i kod beznadnih slučajeva koji jedino Venerin brijeg priznaju za čaroban? Bez obzira što je novac odavna lišio svakog šarma svoju bezobrazno bogatu klijentelu koja hara dok terevenči i obratno, p. e., diljem civilizacijskog šara po raspusnim destinacijama, gdje nafta omogućuje i utjelovljuje kipuće obijesno uskrsnuće poslovici: kad Arap ima masla – i guzicu maže. Posvuda vlada huverovska imaginacija, ali za konto medijski posredovana trivijalno-bizarnog uhođenja, neprekidnog performancea socijalnog i intimnog bordeliziranja glava. Jedno je izvjesno: teško će se u te preživjele miteme, književno stvaralaštvo i hotel s njim, kako god izravnoj ili indirektnoj sponi, indiskretnoj klijenteli probisvijeta dati umetnuti penis kroz sićušne otvore, odakle bi im zauzvrat, nalik uslužnim mekim dlanovima Irine Palm, bio obećan pobjednički orgazam. Prije tako proturene pohotljive crve te podozrive sirove arogancije i stupidnosti vreba kljunom krupan horoz kao u maestralnom početku Gyôrgy Pálfieve Taxidermije. No s druge strane, piscima i pjesnicima, čak i u najoronulijim ambijentima, u živahnu društvu žohara ili stjenica, naručeno, bog poput žanr-slikara dovlači kišu na prozorsko staklo ili nijemo bdijući poput batlera dosipa čašu, čisto radi zagonetne atonalnosti celanovskog stiha ili plijeneće

XX severniBunKeR I 53od108I Hotel Bunker

Iz livreje Ghostwritera na vidjelo izašli…


XX severniBunKeR I 54od108I Hotel Bunker

melanholičnosti sintakse kao posljedice cohenovske elegancije osamljeničkog nomadizma, i to u takvu intenzitetu i mjeri, da to tobož opoziva sve kompromitirajuće prigovore i klevete o gorkom razvodu, zloupotrebi i friziranju funkcije i komfora njihovih povremenih ili izbornih obitavališta. Uistinu to stoji, ali za balavi nadobudni rezon i u perspektivi novoregrutiranih suburbanih Bandinija. Ili iz rakursa splasnulog cinizma koji mrmljaju obudovjele proteze dekadencije, u suzama Erosovim. I mada filozof strogo ne precizira koje, i autorske tu nesporno spadaju, kako su „sve askeze rođene na fronti siromaštva“, što je gotovo sudbinski tačno, valja dometnuti kako se one uglavnom, nasuprot onim fanatično vjerskim ili ideološkim, ipak stižu velikodušno odužiti okrepljujućim slapovima zadovoljstva u štivu, te isplatiti čak i onim zalutalim dokoličarima obnoć preobraćenim u poklonike. Oboje, i desublimacija i mistificiranje umjetničkog stvaranja, stoga posjeduju vrlo otrovno naličje, pa tako i habitus kamuflaže koji se umije i može dešifrirati u hibridu bordela i templa, hotelu kao nezaobilaznoj i neizbježnoj hipokrizijskoj areni i brandu surogat-demokracije. U lavirint stvaranja i boravka unosi se krišom delirij, ali i krijumčari iz njega. On liječi od blagodeti i privilegija beskućništva, ali i odvikava od izjedajućeg cirkusa i dosade gnijezda. U to svetište opasne igre povlači se iz savremenog meteža razdraženosti, gdje su nezajažljivim estetiziranim interveniranjem svi ljudi i svi predmeti povampireni u art-objekte i uspinje do trona odbacivanja, sjete i prezira. Tamo gdje zvjezdice rangiraju nevidljivi i bezglasni šok preležaće se beznađe i poroditi kvaziprometejski revolt. Sa ili bez Ginsbergovih erupcija i kanonada saga ala Chelsea Hotel iako diktira, još pulsira, saga je zakržljala, reciklirane, presklone mutiranju i involuirane semantike u famu koja ljepljivo prianja uz komunikaciju. Ako su i postojala, opstala je kudikamo manje vjerojatno, pribježišta i utočišta od razornog i bestijalnog duha vremena, onda, nema sumnje, pretrpjela su, u međuvremenu, robna transfer-fermentiranja i tržišno-interpretativna prostituiranja skupa sa svojim slavnim monadama i njihovim kult-djelima. Predati se, iznajmiti, saživjeti, pokloniti u činu čitanja autorovoj svijesti skoro da znači izokrenuti Descartesov čuveni uvid, jesam dakle, tako što više ne mislim, slijedeći upravo tuđe misaone i čulne spoznajne i doživljajne maršrute i strujanja. U takvom stapanju, koliko god varljivom i diskontinuiranom, samo pod pobožnim obolom pedantnog epigonskog njuškanja presudnu ulogu i izvanredan značaj može imati zajamčeni neutralni, izolacioni ili sterilni teritorij odakle to neobično duhovno razmjenjivanje potječe, pa čak i gdje se ono odigrava. Bi li više ili manje hipnotički bio protrešen Smisao da se trgovački putnik Gregor Samsa „jednog jutra probudio nakon nemirnih snova…kao golemi kukac ležeći… na pancirski tvrdim leđima“ u hotelskom, umjesto svom krevetu? Ili, bi li Kafka bio upečatljiviji da je na apsolutnu metaforu nadirućeg dehumaniziranja nabasao u noćnom baru? Posrijedi je čudovišnost Bachelardovog umanjenog Cogita pri tumačenju stvaralačkog čina nalik snu i podsvijesti, kako veli Georges Poulet, što ne priječi da poneki Linchov pobornik eksperimentalno ne ekranizira indikativnu pripovijest baš u takvom pejzažu ili da redateljskom biopic-herezom odvuče autora Procesa u sumorno predvorje, podrum ili na tavan nekog resorta. Književnost nikad nije njegovala rivalstvo, pogotovo ne oholo, s filmom, teatrom ili pop-kulturom. Pozajmice i potkradanja, koliko vješta toliko rijetka na obostrano zadovoljstvo, nešto su sasma drugo i nisu smjerala nauditi niti jednom izrazu, stilemu, pos-


predstavljalo bi deložirati Cortasarova dvojnika iz hotelskih rupa gdje vjerno i strpljivo čeka svog animatora da ga kao nezamjenjiv vodič halucinantne subverzivnosti ponovno, po ko zna koji put provede pariškim podzemljem. Isto, u jenkijevski izmijenjenim okolnostima, vrijedi i za plesni par Gatsby / Fitzgerald. Jedino fetišistički opsesivna scenografska pasioniranost ne preza da investira i izvlači više sugestivnosti nego što joj pripada. Schnitzler je izmirio sav dug već stvaranjem Else i, badava natezanje i graja, teško da je šta ostalo nepokriveno njegovim i njenim tipski snimljenim fin de siecle boravkom, pa bilo to u kakvu raskošnu secesijskom salonu, snobovskoj vili na jugu Italije, na frojdijanskoj soareji ili alpskomu pitoresknom panasionu. Svejedno je gdje se, na koncu, obavlja donkihotski književni sepuko, gdje se raspara utroba unutarnjeg svijeta da bi se nahranila zanovjetna znatiželja, utješilo srodno razočarenje, uslišila blijeda nada, letargiju odalamilo duhovitošću. Zato protagoniste i ne treba pomjerati tamo-amo, niti ih potucati od nemila do nedraga. Naprotiv, valja ih pustiti da lebde tamo gdje jesu zamišljeni i začeti. U nečemu, zbiljski ili naoko, približnom slučajnosti, i nipošto iz vulgarno vanumjetničkih pobuda prazniti značenje time što mu se odveć profano preporučuje i prizemno poteže hodočašćenje urbanim legendama. Kad god i gdje god sijevne neponovljivo darovitost kao Wendersu kulise vremeplova Havane, eto neodoljiva Buena Vista Social Cluba. U potrazi za slikama reditelj kome se, između ostalog, i nebo nad Berlinom elegično distopijski „smilovalo“, otkriva: „Mjesta kao mirujući suprotni pol digitalnog doba su tu i ostaju tu, ne samo kao predmet, nego i kao darovatelj slika, dizajner, poticatelj, autor. Ona ostaju kao veznik između slika i priča.“ Međutim, oprezno s tim nježnim, sugestivnim emanacijama! I enterijeri i eksterijeri, podjednako, odišu i isijavaju magičnom jedinstvenošću samo rijetkima čiji čulni filteri nisu nepopravljivo oštećeni izobiljem kiča, površnosti i gramzive plitkosti. U suprotnom, našepureni efekti zadirućih poteza fikcionalnog koji se previše pouzdaju i oslanjaju na bogom dani stil žargon, pa tako i onaj koji bi navodno izbijao iz zaklona magnetnih habitata, mogu pomodarski izvedeni i prevedeni neintendirano proći kao gotovo smiješni. Kao, npr. na turski, u bosanskom uličnom alhemičarskom idiomu, sinhronizirani krimić gdje Prljavi Harry postaje Peksin Haris. Bankrotiranoj mašti retrogarde, koja se forsirano grozničavo zadala u potjeru za invencijom i ne oklijeva da se infiltrira u svaki milje da bi tipski uhvatila suštinu preko detalja, spjevao je za dušu Benoît Duteurtre u svom nemilosrdno karikirajućem eseju Rekvijem za avangardu ubitačnim sudom: „Dogmatska avangarda i trgovačka logika pružile su si ruku.“ Analoški zlobnik, riješen da ni po koju cijenu ne bude izgubljen u prijevodu, rezimira to otužno stanje na primjeru odomaćenog keruakovskog patenta. Veli bodljikavo epigramski kako bi Jergović mirne duše, da ne trepne, za finu apanažu lijepo smogao iznova svoje sočno zakavgale Srbina i Muslimana zavrtiti i oko Lincolna ili Forda, a ne Buick Riviere, ako bi stigla lijepa ponuda, a da univerzalnoj poruci time ne padne ni dlaka s glave i da misija uzvišenosti ništa ne kalira. Razularenoj, hiperprodukcijskoj, trendi egzibicionističkoj navadi i praksi pseudokulture ništa nije strano i, kako s pravom šiba Duteurtre, smatraće svaki svoj uzdah i jecaj dostojnim oduševljenja i zanosa. Pa ako se smije ustvrditi kako je, turobno ugojena u međuvremenu, istina da je iz onodobnog Gogoljeva šinjela naovamo na književnoj sceni odista svašta poispadalo, onda i refleksni naslov ove crtice ima pokriće note koja smjera pored razmaženih vinovnika postknjiževnosti, bila ona raskomoćena u bermudama ili gologuza, i na njene razvikane zahvalne pozornice narativnih pripovjednih i ispovjednih dramoleta…

XX severniBunKeR I 55od108I Hotel Bunker

tupku, simbolu, senzibilitetu, strukturi ili jeziku. Također, diletantski jeftino šarlatanstvo


D o m a ć a

p o n u d a


XX severniBunKeR I 58od108I Hotel Bunker

Povest o gospođici B. (Nepotpuna priča)

DAVID ALBAHARI

Samo mi je još trebao taj krvavi Mesec, pomisli gospođica B. dok je lupkala noktima po površini stočića u restoranu „Familija“ na zemunskom keju. Ona je obično uspevala da prikrije nervozu, ali ovog puta se ipak osetila izigranom, toliko izigranom da je njena inače savršena kontrola počela da popušta. Doduše, ona je to brzo pripisala pojavi krupnog, punog, krvavo-crvenog Meseca koji je čučao iznad Beograda kao trudna kvočka, iako su glavni krivci za njenu nervozu bila dva još odsutna pisca sa kojima je trebalo da se nađe te večeri, a oni su kasnili! Obojica! I onaj malo stariji, i onaj malo mlađi! Sigurno su se dogovorili, pomisli gospođica B. i odmah joj se učini da ih vidi za stolom u susednoj kafani, okrenute leđima, kako nazdravljaju svom uspehu, da je učine nervoznom. Koješta, pomisli gospođica B, obrativši se ovog puta – naravno, u sebi – direktno crvenom Mesecu, pa njih dvojica se i ne poznaju! Tada vide kako joj Mesec namiguje. E sad, možda gospođica B, onako mlada i lepa, još ne zna sve u vezi sa ljudskom egzistencijom, ali veoma dobro shvata stvari i uspeva da realizuje ono što zamisli. Tako je bilo bar do sada, a pogotovo u sablasno pustom hotelu u kojem je gospođica B. napokon dobila obećani apartman. „Blede sve senke uspomena kada se oslobodiš suočavanja sa njima. Zmija zmiji grize rep, ali to ipak nije kraj, jer u prirodi nema kraja i sve je samo novi početak. Mogu da stavim tačku na ovu rečenicu, ali je time neću okončati. Ona će nastaviti da se ispisuje još dugo nakon što je izgovorim.“ Eto, takve misli su činile gospođicu B. istovremeno dobro raspoloženom i užasno nesrećnom. Takve misli su je, uostalom, navele na to da pozove dva pisca, jednog starijeg i jednog mlađeg, ali da je samo mogla da pretpostavi da će obojica kasniti, najverovatnije se ne bi odlučila na tako nešto. Naime, nikada, ali u pravom smislu te reči, dakle: nikada nije gospođica B. nekoga čekala – ona je stizala kada je ona htela i nikada se nije desilo da je više niko ne čeka. Prvi put se to desilo danas sa tom dvojicom pisaca. Trebalo je ozbiljnije da shvati rečenicu koju je onaj stariji pisac negde napisao: „Pisci su savršeni lisci.“ Da je to ozbiljnije shvatila ne bi sada sedela ovde kao kakva trudna kvočka i čekala da joj kelner donese već drugu čašu ledene kafe. Ali, ne, nije mogla sebe da nazove trudnom kvočkom, bar ne u ovoj priči, jer je neko već upotrebio sliku trudne kvočke da bi opisao okrvavljeni Mesec koji je baš te večeri lebdeo iznad Beograda. Ne zna se, dakle, ko je to rekao, ali to sigurno nisu bila ona dva pisca koje je gospođica B. tako nervozno čekala. Naime, njih dvojica su se doista nalazili u susednoj kafani, obojica sa tamnim naočarima na očima,


XX severniBunKeR I 59od108I Hotel Bunker uvereni da ih je tako teže prepoznati, mada su ih te naočare, ma kako to paradoksalno zvučalo, zapravo činile lakše prepoznatljivim, jer su skrivale, kod mlađeg pisca, zakrvavljene oči i očne kapke podbule od prevelike količine alkohola, a kod starijeg – zakrvavljene oči i kapke podbule od previše hašiša i marihuane. Pa, oni su idealan par, pomislio je kelner koji im je upravo doneo hladnu kiselu vodu i koji je, uprkos tamnim naočarima, odmah znao o kojim piscima je reč, budući da je i sam bio pisac, što nikome, osim njemu, nije bilo poznato. Naime, taj kelner je još pre pet godina završio studije svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali jedini posao koji je mogao da nađe bio je taj koji je upravo obavljao, odnosno, posao kelnera u jednoj od kafana na keju u Zemunu, onoj koja se nalazila odmah do kafane „Familija“, u kojoj je nesrećna gospođica B. već pomišljala da bi bilo najbolje da doživi nervni slom, mada je odmah morala da odustane od te ideje iz jednog prostog razloga: naime, ona nije sebi mogla da priušti nervni slom (jer nije imala nikakvo zdravstveno osiguranje i celokupan trošak tog divnog nervnog sloma morala bi da plati iz svog džepa, koji je već odavno postao sasvim praznjikav). Osim toga, razmislila je gospođica B., bilo bi glupo da se to odigra u jednoj krajnje nepredvidljivoj i nedefinisanoj priči, poput ove. Možda bi sve trebalo prvo definisati, upitala se šapatom gospođica B., što je čoveka koji je sam sedeo za susednim stolom navelo da se nagne prema njoj i šapatom je upita da li se njemu obraća, zbog čega je gospođica B. ljupko odmahnula glavom, rekavši pritom u sebi: Ma, ko te jebe, majmune jedan! Čovek se ljubazno izvinio, a gospođica B. je pokušala da pronađe logiku u stvarima koje su se odigrale u poslednjih nekoliko dana. Tačnije rečeno, pomisli gospođica B., u poslednja četiri dana. Bio je, dakle, ponedeljak kada je zazvonio njen kućni telefon, ona podigla slušalicu i, lenjo se češkajući između butina, saslušala ono što joj je saopštavao prijatan ženski glas i odmah, bez razmišljanja, rekla da pristaje. A na šta je pristala? Na jednonedeljni boravak u sasvim novom hotelu u blizini Narodne biblioteke. Ni sama ne zna zašto je to prihvatila, jer nikada, nikada ranije nije učestvovala ni u kakvim nagradnim igrama, kao što nije prihvatala bogate poklone spozora, niti kupone koji omogućavaju kupovinu sa ogromnim popustima ili, pak, donose novčane nagrade onima koji ih sve sakupe. Bilo kako bilo, prihvatila je i sada je morala da istrpi konsekvence. Ništa strašno nije se, zapravo, desilo. Ona se uredno spakovala i, u skladu sa uputstvima koja su joj isporučena kurirskom službom, pojavila se u pred-


XX severniBunKeR I 60od108I Hotel Bunker

vorju hotela u utorak pre podne. Došla je taksijem, a taksista koji ju je dovezao iznenađeno je podigao obrve kada je gospođica B. rekla ime hotela i pomenula Narodnu biblioteku. Službenica na recepciji hotela takođe je podigla obrve kada je čula ime i prezime gospođice B., tako da je, sve do trenutka kada je doista u ruke dobila ključ od vrata obećanog apartmana, bila uverena da će se pokazati da je u pitanju neka greška. Sa ključem u rukama, odnosno, ne sa ključem već sa karticom koja je igrala ulogu ključa i pomoću koje se otvarala brava na vratima apartmana, uputila se do lifta. Apartman se, naime, nalazio na šestom spratu hotela, premda, kako je rekla devojka na recepciji, to je zapravo bio treći sprat hotela, jer su prva dva sprata, sa garažom, bila ispod zemlje, onda je sledio nivo na kojem je recepcija i na kojem se sada oni nalaze, što je, u stvari, bio pravi treći sprat zgrade u kojoj se hotel nalazio. Sve joj to govori, nastavila je devojka poverljivim glasom („maznim šapatom“, pomislila je gospođica B.), da se ona – dakle, gospođica B. – ne bi zbunila u liftovima u koje su nesretnom greškom stavljene različite tastature za izbor spratova, tako da u nekim od instalirana četiri lifta mora da pritisne dugme pored broja 6, a negde dugme pored broja 3. A šta treba da pritisne da bi sutra sišla na doručak, pitala je pomalo hrapavim glasom gospođica B, verovatno nulu ili broj 3? Tu nema zabune, rekla je devojka, treba samo da pritisne dugme pored slova R, jer se doručak služi u restoranu pored recepcije. I tada devojka mahnu rukom negde iza svojih leđa, tamo gde je već počinjao mrak. Gospođica B. nije volela mrak, ali dok se kretala praznim hodnicima hotela uvidela je da se svetla pale samo kada senzori osete njeno kretanje, pa je sumanuto zamahala slobodnom, desnom rukom ne bi li ih nagnala da se što pre upale i rasteraju mrak ispred nje. Na mrak iza sebe nije, naravno, smela ni da pomisli, a kamoli da se okrene i da ga pogleda. Njenoj sreći, moglo bi se reći, nije bilo kraja kada je konačno stigla do vrata sa brojem 612. Gurnula je karticu u prorez, otvorila vrata, ušla u apartman, zalupila vrata i popalila svetla, iako je napolju još bio dan. Tada su joj, ako se ne varamo, na pamet pala ona dva pisca, pomenuta negde na početku ove zamršene priče. Jedan je bio njen omiljeni pisac još iz osnovne škole, a o drugom nje znala gotovo ništa, osim činjenice da je bio najmlađi dobitnik ugledne nagrade za najbolju knjigu godine. Nagradu je dobio za zbirku pesama koje je jedan književni kritičar nazvao kočijaškim, jer se u njima, napisao je kritičar, „može čuti više psovki nego na kočijaškim balovima koji su nekada davno organizovani širom Vojvodine“. Međutim, ne bi se gospođica B. setila tih pisaca da nije u apartmanu zatekla njihove knjige. Ležale su na noćnom stočiću pored ogromnog kreveta, najvećeg kreveta koji je gospođica B. videla u životu. Prišla je, uzela knjige i počela da ih čita. Knjiga starijeg pisca nije joj bila poznata, iako je (bar do tada) verovala da je pročitala sve što je napisao. Knjiga mlađeg pisca predstavljala je iznenađenje: odavno, naime, nije gospođica B. uživala u besprekornoj lepoti pesnikovog jezika. Ona je to pripisala specifičnoj formi pesama: bile su to, najtačnije je reći, pesme u prozi, ali tako nadahnute, tako ozračene,tako vedre i istovremeno tako mudre da se gospođica B. uopšte nije iznenadila kada su joj se suze počele da slivaju niz obraze. Odjednom je pomislila da bi dala sve na svetu da se tog dana vidi sa tom dvojicom pisaca, jer je osećala da je u pitanju jedan neponovljiv trenutak u životu koji, ako ga sada propusti, nikada više neće doći pred njena vrata, pogotovo ne pred vrata apartmana sumornog hotela u blizini Narodne biblioteke. Nikada se, sigurni smo u to, neće doznati šta je sve tog popodneva uradila, koga je sve zvala, kome se sve obratila, te koja je prijateljstva učvrstila, a koja rasturila, ali posle svega ona je mogla samozadovoljno da se nasmeši i potapše sebe po ramenu. Naime, u osam uveče trebalo je da s


XX severniBunKeR I 61od108I Hotel Bunker

nađe sa tim autorima na zemunskom keju. Gopođica B. se čak i ne seća šta im je rekla, kako je objasnila svoju situaciju i njihovo učešće u celoj toj nakaradnoj priči. Jedino čega se jasno sećala jeste rečenica iz uputstva za dobitnike nagrade, štampanog na roze papiru, koji je pročitala tek kada se malo odmorila u apartmanu i sela, čvrsto stiskajući šuštave stranice, u fotelju pored prozora. Tu je, dakle, pročitala da dobitnik nagrade takođe može da pozove dva svoja prijatelja na laki doručak. Pomenuti pisci nisu baš bili njeni pravi prijatelji, ali gospođica B. – budimo iskreni – nije imala bog zna koliko prijatelja, te bi se ta dva pisca ipak lako uklopili u predviđene uloge. Pod uslovom, naravno, da dođu u restoran „Familija“ na zemunskom keju, gde je gospođica B. polako počinjala da gubi nerve, strepeći od pomisli da se ta dva pisca lisca neće uopšte pojaviti. A za to vreme, kao što je pažljivom čitaocu već dobro poznato, pomenuti pisci su se gušili pod navalom talasa gotovo dečačkog smeha. Dvadeset i pet minuta pre toga oni su gotovo istovremeno jedan dugog prepoznali dok su stajali pored velike bačve koja je, kako kakva kota za raspoznavanje, obeležavala ulaz u „Familiju“. U stvari, prvo je mlađi pisac prepoznao starijeg, a onda ga je stariji iznenada, vođen neuobičajeno snažnom intuicijom, upitao da možda ne čeka jednu nepoznatu ženu koja pominje doručak u nekakvom sumornom hotelu i koja je rekla da će doći u beloj suknji i cvetnoj bluzi. Da, odgovorio je mlađi pisac, da, o, da. Isto to je i njemu rekla, kazao je. A onda je stariji i, naravno, prepredeniji pisac predložio da se sakriju među gostima susedne kafane, što su uspeli da učine u poslednjem trenutku, jer se ta žena pojavila onog trena kada su njih dvojica uspeli da sednu i okrenu joj leđa. Gospođici B., očajnoj što pisci kasne, u jednom trenu se učinilo da ih je prepoznala, ali nije bila nimalo sigurna u to. Uvek je njoj, pomislila je, nedostajalo samopouzdanja i gotovo je sigurno da bi zaplakala, ali je tada primetila kelnera koji joj se približavao kao da namerava da je kidnapuje, i uspela je da zadrži suze. Ovo je pravo čudo, rekao je kelner, aleluja! Pokazivao je kažiprstom knjige koje su izvirivale iz torbe gospođice B. Prvo sam video moja dva omiljena pisca kako hodaju u svojim obličjima od krvi i mesa, a sada se suočavam sa delima nastalim u potpalublju njihove inspiracije. Gospođica B. je brzo shvatila, izvadila hiljadarku i ugurala je u kelnerovu šaku. Šaka se malo odupirala a onda se predala i usisala novac kao malo dete sutlijaš. Vodi me kod njih, šapnula je hiljadarka i već trenutak kasnije gospođica B., kelner i hiljadarka opkolili su onog starijeg i onog znatno mlađeg pisca, a njima se – kada su shvatili šta se dešava i ko sprema kontraudarac – podigla kosa na glavi. I na tome je ostalo, bar za nas, jer niko ne zna s kim je sve razgovarala gospođica B., koje je mreže aktivirala i koje ličnosti je potražila, ali činjenica je da se osoblje hotela seća njihovog dolaska i da pamte kako je gospođica B. veselo čavrljala dok su pisci samo piljili u vrhove svojih cipela i ćutali kao zaliveni. Niko se, međutim, ne seća kako su i kada otišli. Gospođica B. je, naime, sišla sama na doručak koji je služen u najsumornijoj prostoriji u hotelu, a pisci se nikada nisu pojavili da pojedu svoj deo nagradnog doručka. Tako ova priča ne ostaje samo bez nekih propuštenih delova, već i bez poente. A takva priča možda nije trebalo ni da bude napisana. Međutim, kada je hotel sumoran, čoveku svašta pada na pamet. Tako je i nama pala na pamet ova priča koja je, sasvim sigurno, mogla da bude bolja i veselija, ali nismo mogli da postignemo ništa više od ovoga što ste upravo pročitali, verujte nam na reč. Drugi put nas smestite u neko vedrije okruženje, pa će i rezultat biti vedriji. Gospođica B. će čak nešto otpevati, samo za vas. I za nas takođe.


XX severniBunKeR I 62od108I Hotel Bunker

Show time

DIVNA VUKSANOVIć

Hotelska pravila su nalagala prestanak korišćenja bazena nakon sutona. Poneka skvašena kapa nehajno je lelujala s klupica okrečenih u belinu, nalik beskrajnim zidovima tipičnog turističkog rezervata, lociranog pokraj tunela, na obali Egejskog mora. Istovremeno, bilo je to vreme priprema za redovni zabavni program, uz šoljicu razređenog ruskog čaja, što je zajedno sa vrelom vodom furiozno isticao iz obližnjeg automata. Nakon servirane užine, peciva i suvih kolačića, bašta je bila spremna za večernja događanja. „Mister DJ“ je rutinski proveravao ozvučenje, konobari su trčkarali gore-dole, odnoseći ispražnjene čaše, dizajnirane u plavičastoprozirnom koloritu hotela. Pepeljare su postavljane naopako i po sredini u krug razmeštenih stolova od bambusove trske. Inostrani gosti lagano su pristizali u Space Beach Hotel – uglavnom Rusi, te Azijati iz bivših sovjetskih republika, poneki Čeh ili Holanđanin svetle puti. Animatori su obavljali poslednje dogovore, u koje je delimično bio uključen i „Mister DJ“, odeven u pomodne karirane bermude. Razbacane prospekte i mape grada, usred komešanja gostiju što su se otimali za vruće pecivo, prikupljao je poslovično nasmejani čuvar plaže i nekadašnji policajac u pamučnoj majici. Uz višejezičnu najavu animatora, na ruskom, turskom i engleskom jeziku, priredba je mogla da započne. Zaglušujuća tehno muzika, svetlosni efekti i pokoji nedovoljno uvežbani geg prizvali su prve dobrovoljce za takmičenje u imitacijama. Zapravo, bile su to dve vitke dugokose devojke, čija je pojava asocirala na improvizovane diskoteke i modne piste po udaljenim provincijama Imperije. Jedna od njih neodoljivo je mirisala na slatko od ružinih latica, specijalitet turske obale. Sve je ličilo na audiciju za bulevarski teatar: testirano je umeće pretvaranja u stvari, materijale, vodu, mleko, poznate ličnosti i, naravno, domaće životinje. Uloge su bile podeljene precizno. Prva devojka, kose zabačene preko dekoltea, simulirala je kočoperni hod tanzanijske peradi, dok je druga prihvatila zadatak da paradira „scenom“ kao zimbabveanska kokoš. Na kraju zamišljene putanje, devojke su hodale podrhtavajući „krilima“, pred opuštenom publikom u večernjim toaletama: trebalo je, naposletku, sneti imaginarno jaje i položiti ga u košaricu animatora. Uspešnija devojka, zapažena po veštačkim trepavicama i cirkonima, dobila je javnu pohvalu i popust za odlazak u noćni klub, koji se nalazio nedaleko od hotela Space Beach, na desetak minuta vožnje dolmušom.


XX severniBunKeR I 63od108I Hotel Bunker U sledećem segmentu programa trebalo je da učestvuju muškarci. Dvojica kandidata već su stajala na bini, u scenarijom zadatim okvirima, nasuprot punktu „Mister DJ-a“, oblepljenog posterima kao u pećinsko doba. Igra se sastojala iz sledećih etapa. Najpre, trebalo je utrčati među goste i poljubiti ih u što većem broju, i to u kratkom vremenskom intervalu, što ga je diktirala muzička numera poznatog turskog autora. Alkoholom zagrejana publika, povicima na različitim jezicima, glasno je odobravala nastavak javnog takmičenja. Naredni zadatak bio je, međutim, daleko komplikovaniji. Prema animatorovim instrukcijama, gosti su bili podeljeni u dva tabora – prvi blok činili su odviše bučni Rusi, druga grupacija bili su svi ostali: Jermeni, Belorusi, Ukrajinci, Turci, Poljaci, i poneki Nemac, s povećom kriglom piva u ruci. – Davajte, davajte – uzvikivali su zaposleni, pokušavajući da „podignu atmosferu“ i ubrzaju takmičenje u svrhu raspodele novih uloga i zadataka. Zatim je usledilo kratko objašnjenje. Kapiteni ekipa trebalo je da prikupe majice svojih sunarodnika i donesu ih do pećinskog ulaza „Mister DJ-a“. Ko se u tome pokaže uspešniji, pobediće, zadobivši veliku prednost za svoju ekipu u nastavku igre. Drugi deo zabave je, dakle, mogao da počne. Dovitljivi kapiten ruske ekipe, Ilja – kako su ga zvali – nije se ni potrudio da poskida majice sa tela svojih saigrača: šareni odevni predmeti naprosto su leteli ka njemu. Suparnička ekipa, do tog momenta, nije imala nikakvih izgleda za pobedu – kako zbog malodušnosti „komande“, tako i zbog velikih nesporazuma u međusobnoj komunikaciji. A potom je Ilja stigao do lepuškaste „tanzanijske kokoške“ iz prethodne igre, pokušavši da joj skine majicu. No, ova je pružila neočekivani otpor, batrgajući se pomamno, uz zaglušujuće zvuke bajatih tehno-hitova od pretprošle godine. I dok se publika poprilično zabavljala na račun ove scene, drama s devojkom u ulozi tanzanijske kokoške, i njenim neočekivanim ponašanjem, dobijala je na intenzitetu. Sirotica je zapomagala i pokušavala da umakne progonitelju, ali je ovaj, u svojoj rešenosti da ruska ekipa pobedi, nije ispuštao iz zagrljaja. I nadalje, što se devojka više opirala, to je smeh u publici postajao glasniji (i raskalašniji). Animator je isprva bodrio, a potom i požurivao Ilju, nadajući se da će „tanzanijska kokoška“ posustati i predati bluzu svom kapitenu, iako se naziralo da ispod, zapravo, nije imala ništa. Histerija među prip-


XX severniBunKeR I 64od108I Hotel Bunker

itim gostima uzimala je maha. Neko se iz publike dosetio da snimi „predstavu“ mobilnim telefonom, radi uspomene na nezaboravni provod u turskom letovalištu. Kraj pretposlednje igre stigao je neočekivano – pobedila je ekipa „multinacionalnih“ snaga, makar u ovoj fazi hotelske zabave, što se ogledala u namreškanom bazenu, osvetljenom crveno-žutim podvodnim lampama, koje su bacale neobjašnjivu svetlost na ustajale egzistencije turista. Nakon trijumfa Iljine ekipe, usledila je nova etapa razbibrige: pravila su nalagala da kapiteni, uz podršku svojih ekipa, prikupe što veći broj intimnih delova garderobe, i polože ih na šljašteći punkt „Mister DJ-a“. Donji veš posetilaca zabave bio je naredna meta lidera dvaju protivničkih timova. Prethodno je uvežbana i koreografija grupa za podršku iz publike – uz glasno i otegnuto Oooo! – koja je trebalo da deluje podsticajno na tok zabave, kao i efikasno izvršenje konkretnog zadatka. Za razliku od ponašanja u prethodnoj igri, ovoga puta „tanzanijska kokoška“ je bila spremna za „saradnju“ s kapitenom, samoinicijativno skidajući tange s preplanulih nogu. Za njenim primerom ubrzo su se poveli i ostali iz publike. Jedan za drugim, nizali su se događaji pred kabinom „Mister DJ-a“: improvizovani paravan za rublje bio je prepun nabacanih stvari. Direktor turističke agencije, specijalizovane za obilazak Kapadokije, prvi je, greškom, svučen i uz fizičke pretnje „dopremljen“ do animatora, gde su se konobari, do tog momenta uštogljeni, svom silinom bacili na njega. Potom su pristizali, redom, najrazličitiji delovi veša raspomamljene publike, veoma atraktivnih boja, materijala i dezena. Na prvi pogled, sve je ličilo na nekakav unapred pripremljeni pokušaj masovnog silovanja turista, koji su, očekivano, u svemu tome sa zadovoljstvom učestvovali. Neki su se pribijali uza zidove, priželjkujući da budu uhvaćeni u bekstvu, poneko se obreo u ukrasnom šiblju, braneći intimne delove tela, posute cvetnim laticama. Bazen je odjednom postao pretesan za veliki broj udova što su odande izvirivali poput vršaka suncobrana, a zatim nestajali u senovitim delovima vode. Usred ovog meteža, izazvanog uplivima nasilja nad hotelskim gostima, ali i njihovog sladostrasnog zadovoljstva, stajala je poluobnažena „tanzanijska kokoška“, držeći u rukama nečije kilote. Nije razumela kome, zapravo, treba da se obrati i preda zaplenjeni veš. Ilja je bio razapet između dva konobara, „Mister DJ“ je munjevitom brzinom pogasio rasvetu, saplitanje o razbacane garniture od bambusa bilo je neminovno u ovom haosu od jecaja, urlika, stradalničkih jauka, besomučnog batinanja od strane bivšeg policajca, te kolektivne ekstaze, što je sa civilizacijskim muljem lagano oticala ivicama bazena.


DRAGAN VELIKIć

1. Villa Maria, jedna u nizu kuća pod padinama pulskog Kaštela, poslednji je sloj palimpsesta – prostor u kojem se rađaju junaci. Beskrajni studio nudi polunameštene sobe, mermerni hol sa modrim vitražom na ulazu, komode i lampe, a u dvorištu primerke mediteranske vegetacije. Pod krošnjom kaline odmaraju se lavovi od terakote. Sa krova – ogromne terase posute žućkastim šljunkom – kao sa komandnog mosta, pruža se pogled na zaliv i grad. Na tom brodu oplovio sam svih sedam pulskih bregova, dešifrujući potonule građevine, ulice i trgove. Ali, misteriozni hotel Central izmicao je navigacionim instrumentima i bedekerima. Vremenom je postao opsesivna tačka mojih plovidbi slojevima grada.

2. Postoje mnoge priče o Musolinijevoj poseti Puli septembra 1920. godine. Sve verzije pominju incident koji se dogodio posle njegovog govora u pozorištu. Kada se Benito sa pratnjom pojavio na ulici, iz gomile sveta istrčao je neki mladić i ošamario ga. U tom času najprisebniji je bio pulski advokat Gaspar Bruni. Svojom moćnom figurom sprečio je napadača da još koji put dlanom zatrese mesnate Musolinijeve obraze. Pulski incident trebalo je zaboraviti. O Musolinijevoj poseti Puli pisale su mnoge italijanske novine, ali nemio događaj nigde se ne pominje. Ostao je samo u pamćenju očevidaca. Dve godine kasnije, Musolini je postao il grande Duce. U Pulu više nije dolazio, ali zato hidroavionom posećuje obližnji rudarski gradić Rašu, sagrađen po njegovim kanonima. Benito nije zaboravio svog spasitelja u Puli, i uskoro advokat Bruni biva postavljen za direktora osiguravajućih zavoda Julijske Krajine. Na padini Kaštela, Gaspar Bruni podiže velelepnu jednospratnicu. Dao joj je ime Villa Maria. Šezdesetih godina, pojavila se Maria na vratima našeg stana. Predstavila se mojoj majci kao ćerka bivšeg vlasnika vile. Želela je da obiđe svoje nekadašnje odaje, sada naš deo vile. Zadovoljna očuvanim štukaturama i sjajnim kristalnim staklima četvorokrilnih vrata salona, poklonila je na odlasku mojoj majci bonbonijeru Baci perugine.

3. U jesen 1989. godine objavljena je monografija Pula sa starih razglednica. Na strani 212 nalazim fotografiju vile u kojoj sam odrastao. U kratkoj belešci stoji da je Villa Maria odmah posle rata, u vreme anglo-američke uprave, bila vojni hotel pod imenom Central. Misteriozno zdanje koje sam godinama tražio bilo je moj dom.

XX severniBunKeR I 65od108I Hotel Bunker

Hotel Central


XX severniBunKeR I 66od108I Hotel Bunker

koncept hauskipinga

DRAGANA MLADENOVIć

HOTELSKA FORMULA u zavisnosti od broja soba u svakom hotelu imamo nekoliko domaćica / asistentkinja / sobarica / zvezdica u današnjem hotelijerstvu primenjuje se formula: jedna žena plus osam sati plus devet soba puta dva pomenuta formula koristi se kao parametar za plate za bonuse i mnoge druge stvari

GLAVONJIĆ SOFIJA glavna domaćica glavonjić sofija je najvažnija ali ima više domaćica koje su nadređene sobaricama one koriste isključivo vokativ drugo lice jednine i imperativ naučene su da nikada ne povise ton pred prvim čovekom hauskipinga gospodinom savom negovanom i gostima


XX severniBunKeR I 67od108I Hotel Bunker SOBARICE, ZVEZDICE sobarice su za sobe zvezdice su za velnes i spa

KUĆA-ODRŽAVANJE kada se završi sa gostima prelazi se na objekat odeljenje hauskipinga kojim rukovodi gospodin sava negovan stara se i o bravama barovima restoranima konferencijskim salama kongresnim dvoranama mikrofonima pozdravnim komemorativnim i političkim govorima i wc šoljama sve to pokazuje da se (house) kuća tj. hotel (keeping) održava


XX severniBunKeR I 68od108I Hotel Bunker

RASPODELA ujutro nakon prvog obilaska kuće i sagledavanja situacije glavna domaćica hotela glavonjić sofija počinje primarnu raspodelu posla između sedam i osam ujutro sobarice zatim izlaze na teren raspodela se vrši i u skladu sa određenim specifičnim situacijama i zadacima nekad na primer odeljenje rezervacija može da naloži vatru da se neka soba brzo ili rano osposobi jer ima najavljen brzi ili rani ček-in nekada i sam gost ima posebne zahteve recimo da peče paprike u sobi ili da ga sačekaju pena i žena u jednokrevetnoj kadi (posle raspodele posla i kratkog sastanka sa sobaricama / higijeničarkama / zvezdicama odeljenje hauskipinga kreće na posao)

KOMUNIKACIJA pošto postoji permanentna veza između front ofisa i hauskipinga aktuelne informacije šalju se u oba smera

ODREĐENI KOD posle sređivanja sve sobe prvo mora da proveri domaćica glavonjić sofija i da to prijavi prvom čoveku hauskipinga gospodinu savi negovanu i recepciji


RADNO VREME hauskiping ima različito radno vreme do tri četiri do 22-23 do jutra do mraka naravno svima je jasno šta se radi u prepodnevnoj smeni: spremaju se sobe i čiste javne površine hotel a pre svega toaleti to zahtevaju permanentno jer se frekvencija u hotelu nikada ne završava ponegde postoji i popodnevni rad tj. priprema kreveta za spavanje hauskipig tada gostu još jednom daje do znanja da mu je stalo do njega tako što ostavi čokoladicu toplo mleko ili najmekše ćebe prvi čovek hauskipinga gospodin sava negovan najviše voli noćnu smenu tada nečujno ulazi u sobe i pokriva usnule goste

XX severniBunKeR I 69od108I Hotel Bunker

u zavisnosti od tehničke opremljenosti hotela postoje različiti načini za to: preko telefonske centrale kada glavonjić sofija iz posebne sobe / komore uz pomoć određenog koda javlja recepciji da je soba čista i spremna za sve


XX severniBunKeR I 70od108I Hotel Bunker

Idoli

IVANA MAKSIć

idoli plemena – ukorenjeni su u ljudskoj prirodi, jer su svi ljudi nesavršeni i prema tome skloni greškama. Poznajem bar deset profesora engleskog jezika. Svi patimo od iste bolesti. Mogli bismo to, eufemistično se izražavajući, nazvati selektivnim neznanjem. Kada ovo kažem, priznajem da mislim pre o selektivnom znanju, o nekakvoj ličnoj anamnezi, o nečemu što je možda svojevrsna sistemska greška koja nas je sve, bez izuzetka, pogodila. Ne radi se, dakle, o tome da smo mi, jureći za neuhvatljivom celinom „jezika“, izgubili iz vida njegove „detalje“ ili „delove“, već o tome da svako od nas zna tek „nešto“ i da je to nešto potpuno selektivno, premda ne svojevoljno birano. To je sve. Svi smo mi, bez izuzetka, obični klaunovi, osuđeni da sizifovski iz dana u dan guramo golem kamen sopstvenog privida, neznanja, zabluda i grešaka. Ne, ne preterujem. Pitam se često kako neko uopšte može tvrditi da „zna engleski“, premda, iako se to možda neću usuditi da izgovorim, sama pozicija mog zvanja me gura u tu jamu, ponor bez dna. Predavački posao je, između ostalog, težak upravo zbog tog osećaja ogoljenosti, izloženosti; zato što moramo izigravati samouverene, suverene hodače po žici dok se ispod nas ljulja okean nepoznanica, zbog svakodnevnog suočavanja sa vlastitim manjkavostima, rupama u znanju, poluistinama koje se prikažu tek u neočekivanom trenutku kada ih treba jasno artikulisati, priznati. Čitav period studija bili smo u situaciji da lovimo greške profesora, nekima smo se čak i podsmevali, znali smo da započnemo razgovor o nečemu samo da bismo potvrdili ili opovrgli tezu da oni o tome ne znaju više od nas i da će brzo pokušati da promene temu razgovora, kako bi održali ono malo autoriteta koji je već bio na staklenim nožicama. Sada, kada se izvršila zamena uloga, shvatamo usud tog koprcanja, krhkosti znanja, besmislenosti mnogih stvari koje bi trebalo da budu podrazumevane. Postajemo svesni da smo tek negde na početku, na ništici, profesorskoj „pozitivnoj nuli“, i da čak i ono neprikosnoveno, ono u čiju istinitost smo ubeđeni, samo čeka u bezobličnoj senci privida da se prikaže u svojoj nedokazivoj nekonačnosti. Jasno je da je taj proces spoznaje nedovršiv, ali je ipak tegobno iz dana u dan to „gradivo“ ponavljati i utvrđivati. idoli pećine – to su zablude pojedinca. One nastaju zbog toga što čovek sudi


Neke greške su proizvod umora, ničim izazvan nusprodukt. Razume se, time nikako nisu manje bolne, niti se lakše zaboravljaju, prevazilaze. Reći nekome da načinjena greška nije nikako pokazatelj neznanja već ishod pukog slučaja, slabe koncentracije, ne čini da se osećamo bolje, niti osobi koja je zbog našeg ispada izvukla deblji kraj otklanja neki vid štete, uskraćenosti. Na kraju krajeva, to što ne poznajem dovoljno pećine drugih ljudi trebalo bi da me nagoni da se što više pozabavim osvetljenjem sopstvene. Osećaj urušenog samopouzdanja je veći što je nivo niži: naime, ukoliko radite s početnicima ili petacima, a ne znate, ili u datom trenutku ne možete da se setite kako se na engleskom kaže „griva“, „meduza“ ili „oklagija“, vaš pad će time biti veći, suroviji, nemilosrdniji. Osećaćete stid koji vas prevazilazi: nelagodu koja vas može urušiti. Besmisleno bi bilo navoditi primere kao prilog tezi dokle seže (ne)selektivnost (ne)znanja: ista osoba možda zna da nabroji (na engleskom) sve vrste slepih miševa, iako to isto ne bi znala na maternjem, ali će kao jednu nasumičnu grešku nositi na svojim plećima iskaz da je a. d. isto što i b. c. (before Christ, ili pre nove ere) iako će samo sekundu nakon što je to izgovorila čuti glas koji joj govori aman, gluposti, zemljo otvori se, anno domini, ili da se steak (biftek) čita /sti:k/ a ne /steik/. Svi mi trčimo do najbližeg rečnika tražeći „grive“, „oklagije“ ili „bolovanja“, suočavajući se potom sa neprospavanim noćima i ostalim posledicama udarničkih blamova. Nikada ne potcenjujte svog „protivnika“ zvanog umor ili slaba koncentracija. Nikada ne potcenjujte pećine svojih učenika: čak i kada je sasvim logično da vas isprave, oni to neće učiniti. idoli trga – potiču iz upotrebe jezika, koji ne može uvek tačno da iskaže čovekove misli uobičajenim značenjem reči. One nastaju na ulicama i trgovima gde se reči razmenjuju. Govorimo isključivo na engleskom jeziku, razmećemo se sinonimima i dobrim izgovorom, objašnjavamo do detalja svaku potrebnu reč, a onda odjednom nastaje problem neslućenih razmera kada treba reći njen ekvivalent na srpskom jeziku. Prenaglašenim gestikuliranjem, ređamo (razmenjujemo) reči za koje verujemo da su sinonimne, služimo se opisnim konstrukcijama koje bi trebalo da nadomeste onu jednu „dobitnu“ reč koja nam uporno izmiče. Ista reč opisana do tančina na engleskom jeziku učenicima ili prisutnima budi potpuno različite asocijacije na maternjem jeziku; naime, oni je prevode po nekom autentičnom sistemu i analogiji. Tako se kod svakog ponaosob, budući sasvim siguran da je razumeo iscrpno objašnjenje, rađa reč po svemu drugačija od one koja se istovremeno kao direktna posledica objašnjenja rađa kod ostalih. idoli pozorišta — proizlaze iz činjenice da ljudi žive u određenom društvenom okruženju, u kojem postoje izvesna pravila ponašanja i uloge. Ove predrasude su (prema Bejkonu) najopasnije zbog toga što nastaju iz poštovanja autoriteta. Sve dok budem predavač, nastojaću da se izlažem podrivanju svog autoriteta, uverena da ga jedino tako možda jednog dana mogu steći.

XX severniBunKeR I 71od108I Hotel Bunker

prema sebi, pa misli da kako on nešto doživljava isto tako doživljavaju i drugi, a zaboravlja da svaki čovek ima svoju zasebnu „pećinu“.


XX severniBunKeR I 72od108I Hotel Bunker JELENA LENGOLD

BILO BI TO PRAVO OLAKŠANJE Noću, u hotelima, nikad ne mogu da spavam. Umesto toga uglavnom zbrajam svoje strahove, iščekujući da se neka ruka promoli ispod kreveta i zgrabi me za stopalo. Bilo bi, zapravo, pravo olakšanje da se to jednom napokon desi. Taj telefonski poziv taj čvorić pod prstima ta krv na maramici to pismo koje otkriva sve ta konačna nemoć pred svetom i pred ogledalom i pred nepostojećim bogom koji će se onda iznenada pojaviti i pomilovati me blago, kako to uvek čini na rastanku.

HOTEL PREDGRAĐE Preostalo je još posve malo stvari iza nas. Miris beznađa na frotirima sumnjivog kvaliteta moja bela naušnica udavljena u posteljini obrisi tvojih upornih kolena (pitam se) uzbuđuju li sobaricu koja dolazi za nama? Možda će jednom kakav putnik u noći čuti tvoj dah zaboravljen i sanjaće me golu na balkonu ne znajući ko sam ni šta zapravo traži moja sen u mraku.


JELENA LENGOLD

Šta prvo ispričati? Da li treba početi scenom u kojoj ona stoji kraj prozora hotelske sobe i gleda duboko dole na neki nepoznati grad i skver i spomenik u sredini skvera? Hotel je jedan od onih u kojima sobe imaju čitav zid u staklu i prozori se, naravno, ne otvaraju. Takozvani svež hotelski vazduh dopire iz nekakvih naprava u zidovima, jer uprava hotela je potpuno svesna činjenice da je svet prepun potencijalnih samoubica i da njihov broj raste proporcionalno broju spratova u hotelima. Dakle, ona stoji tu i gleda kako pada veče na grad o kojem ne zna ništa. Onda pomisli da nije bog zna šta znala ni o svemu onome u čemu je do tada živela, pa je ipak nekako prošlo. Umalo da napišem: znanje vam ne garantuje nikakvu sigurnost, ali sam onda pomislila šta bi na to kazalo onih nekoliko profesora koji su verovali u mene. I u znanje. Dobro, ako to ipak napišem, ako, dakle, kažem: znanje vam ne garantuje nikakvu sigurnost, valjda će oni shvatiti da ne govorim o onom znanju, već o nekom drugom. Valjda. A možda i neće shvatiti. Možda će se jednostavno razočarati u mene. Šta se tu može. Znanje vam ne garantuje da se u vas neće razočarati oni do kojih vam je stalo. Eto, barem to mogu da kažem sa sigurnošću. I onda shvatam da ta scena nikako nije dobra za početak priče, jer zbunjuje čitaoca. Odvodi ga direktno pred rasplet, a ako postoji nešto naporno u tom modernom postupku pričanja priče, onda je to onaj večno pomereni vremenski plan, koji na sve liči samo ne na plan, u kojem je sve isprepleteno, u kojem nikad ne znate ko govori, kad govori, da li se to dešava sad, ili se već desilo, ili glavni junak sve to zamišlja, ili opet sanja, ili naprosto pokušava da nagura još nekoliko redova pre nego što pređe na stvar. Tako je i ovde. Možda nikad nećemo saznati redosled. Autor vidljivo odugovlači. A šta bi drugo i mogla da radi jedna žena, sama u hotelu u kojem su prozori zakovani, ne sme da zapali cigaretu, svi TV kanali su na nekom jeziku koji ona ne razume, a muškarac (aha, napokon muškarac u priči!) neće stići barem još dva sata. Šta drugo, osim da odugovlači i da vam sve ovo priča uvijeno i na rezance i tako da ne shvatite koliko je čitava stvar zapravo banalna. Jer, stvar u svojoj suštini jeste banalna. Jedna žena u hotelskoj sobi čeka jednog muškarca. Kad on bude došao, oni će verovatno malo popričati, popiti neko piće, a posle će voditi ljubav. Banalno, zar ne? Varate se. Muškarac uopšte neće doći. On je daleko, u nekoj drugoj zemlji. Ona samo priželjkuje da on dođe. Kad bi on došao, sve bi bilo onako kako smo unapred rekli. A možda i bolje od toga. Ali neće doći, bar ne ovaj put. Doći će neki drugi put, ali do toga tek treba da stignemo. Iskušavanje čitaočevog strpljenja nije poželjno. Iskušavanje bilo čijeg strpljenja, osim mog, uopšte nije poželjno. Drugo sam ja, ja volim kad moje strpljenje muče

XX severniBunKeR I 73od108I Hotel Bunker

Iskušavanje strpljenja, čitaočevog, a i šire


XX severniBunKeR I 74od108I Hotel Bunker

do nerazumnih granica, ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o nečem drugom. O tome kako su mi pre ko zna koliko meseci tražili da napišem neku priču u kojoj se pominje Grčka. A šta ja znam o Grčkoj? Skoro ništa. Jedno jedino letovanje tamo, veoma davno, u detinjstvu, pretvorilo se u maglovito sećanje, pomešano sa tolikim drugim letovanjima. Gledala sam fotografije prijatelja sa peščanih plaža i fotografije belih primorskih kuća sa plavim prozorima. Sudeći po fotografijama, Grčka nema nijedan soliter, nijedan autobus, nijedan trotoar, nijedan lift, niti semafor, niti gradsku vrevu u kojoj se namrgođeni ljudi sudaraju telima na zadimljenim raskrsnicama. A ja ne umem da napišem priču ako nema liftova i raskrsnica. To je taj problem. Fale mi ružna bandera i kiosk i gladni ničiji pas na pločniku. Fali mi huk grada. Plaže su surova mesta na kojima vas okrutno sunce samo podseća na sve što ste izgubili od svoje mladosti, plaže su dobre za priču jedino kada pada kiša i mokre šišarke liče na raskomadane i natrule delove nekog tela koje je more nanelo na obalu, ko zna odakle. Plaže ne mogu nikako da uđu u moju priču, bar ne one osunčane, ma koliko ja maštala o nekom mestu pod palmom i talasima i vetru. I tako šest meseci. Niotkuda da se pojavi ta grčka priča. Umesto priče, pojavio se taj muškarac. Takođe niotkuda. Ona vam neće ispričati kako se pojavio, moraćete da ga ulančate u ovu priču sami, onako kako vam najviše odgovara, ubacite ga u neki fragment, bilo koji, i postanite svesni da on postoji, stavite njegovo delikatno i skladno telo negde, na bilo koju stranicu i nemojte ništa dalje čitati bez svesti o njemu. Jer to bi bilo sasvim nemoguće. Jednom kad se pojavio, svet se promenio. Znam, i ovo je banalna rečenica. Ali je istinita. Svet više nije onakav kakav smo poznavali pre njega. Pre toga, to je bio svet malih, svakodnevnih obmana. Svet koji je poručivao da se može živeti i tako, sa pola ljubavi, sa mrvom sreće, sa tragom zadovoljstva, sa udvojenom samoćom. Od momenta kad se pojavio, svet je postao istinit. Ni moja junakinja to ne bi umela plastičnije da vam objasni. Tek ona ne bi umela. Ona je izgubljena. Ona ga čeka u svim gradovima u koje putuje bez njega, tušira se, namešta kosu, stavlja parfem na sva svoja tajna mesta, ispravlja svoje spavaćice na bokovima, slaže jastuke ispod glave, oblikuje nokte, crta liniju oko usana, pokriva puderom pege na svom licu, onda ponovo gleda kroz te prozore, vidik je uvek drugačiji, ali uvek očekuje da će se on odnekud pojaviti. Jednom je to samo pogled na veliku reku, nema više skvera. I prozor se otvara. Reka teče mirno i moćno. Ona drži telefon u ruci i priča mu kako se sa reke oseća miris koji je sličan mirisu predvečernjeg mora. Nikako da vam kažem u čemu je veza između ove priče i Grčke, ako je to uopšte bitno. Meni zapravo i nije, ali jeste nekome ko čeka ovu priču. Dakle, nije tek literarna laž: taj muškarac, onaj koji ima delikatno i skladno telo, sećate se, taj muškarac je u jednom od tih dana velike čežnje otputovao, ni manje ni više, nego u Grčku. Slikao se na onim plažama, slikao se kraj plavog mora, slikao se na nekakvim brdima i pored znamenitih građevina. Sva istorija koja je već odranije postojala u tom prašnjavom kamenju, i za koju ona nimalo ne haje, odjednom je oživela. On je tu stajao. On je dotakao te ograde sa kojih je mogao sleteti u ambis. On je video te galebove, kreštali su iznad njegove glave i sletali na ogradu broda. On je odande pisao da je ponovo video plaže svog detinjstva. Mesto na kojem je nekad davno njegovu majku ubola pčela. Mesto na kojem je učio da pliva. Mesto na kojem je pravio zamkove od peska. Preračunavaju, oslobođeni tajanstvom telefonskih žica: tu, malo dalje je mesto na kojem je njegova mati šetala te i te godine, noseći njega, tek začetog u sebi, iste one godine kada je ona, već rođena, baš tu letovala sa roditeljima. Da li je videla negde na plaži jednu sitnu, trudnu ženu, koja


XX severniBunKeR I 75od108I Hotel Bunker

u stomaku nosi njega? Ko bi to znao. Možda ju je zasula peskom, trčeći za nekom bubom. Možda i nije. Lepo je maštati o tome, u svakom slučaju. Kasnije, kad se vrati kući, on joj šalje fotografiju malog plavog dečaka u belom džemperu. Koliko je imao godina? Dve ili tri? Ona kaže, imala sam tada dovoljno godina da sam mogla da te podignem i nosim. On se smeje. Glas mu je vedar i dečački. Ona zažmuri i zamisli kako mu se oči skupljaju i kako mu se od tog smeha stvaraju sitne bore na obrazima. Obuhvata ga u mislima i podiže ga, malog plavog dečaka u belom džemperu, i šapuće mu reči koje se ne govore deci. Zbijene činjenice i ispreturani poredak, znam. Nije to jednostavno. Ali ništa nije jednostavno kad se dešavaju velike stvari. U nekom trenutku, pre ili posle toga, ni sama ne znam, oni više nisu samo pisma i telefonski razgovori, oni odjednom sede u restoranu i ručaju. Kako bismo inače drugačije znali da on ima ono delikatno i skladno telo. Koje se trza na dodire i izgovara njeno ime u zanosu. Ali to je bilo posle, to je fragment koji uskače greškom. Oni ručaju i on naručuje grčku salatu i ponovo se smeje. Grčka salata će biti dobra za grčku priču, kaže on. Struktura zagrižene masline, višeznačna i tajnovita skoro kao onaj misteriozni zvuk iz školjke. Spoj tih ukusa, sira, rajskog povrća, hrskavog hleba natopljenog maslinovim uljem, zažmuri, kaže on, i uzima je za ruku, zažmuri i žvaći polagano i udahni miris sa mora. Udaljeni su hiljade kilometara od morske obale, ali ona oseća miris. I čuje talase. Ništa nije jednostavno kad se dešavaju velike stvari, ali je zato sve lako. Ne tražite od mene da objasnim ovu nelogičnu rečenicu. Pre ili kasnije, moramo doći do tog dela. Koji nije više samo san, čekanje kraj hotelskih prozora, uzdisanje u telefonsku slušalicu. Pre ili kasnije, stvarnost krene da se upetljava u naše primisli i podseti nas na zavete koje smo dali tokom tog života, života koji je bio dug i pomalo dosadan, i u kojem smo bili ponajviše sami, iako je izgledalo, po svemu, da živimo najlepše što se može živeti. Porodične fotografije. Brižljivo odabrani ramovi za slike. Boje sobnih lampi uklopljene sa tepisima i peškirima. Svi peškiri iste boje, naravno. Sklad pre svega. Pažljivo obrisana prašina sa knjiga, svake nedelje. Osmesi na svim javnim skupovima. Strpljivo negovani zubi. Izglancane cipele. I gde će sad njih dvoje da smeste sve to? Nisu to stara ljubavna pisma, koja bi mogla da se stave u neku kutiju, pa da onda na tu kutiju stave katanac i odnesu je u podrum. Nije to tako jednostavno. Je li vam sada jasno čemu služi sva ova jezička ekvilibristika, ovaj verbalni kontrapunkt kojim vas pripovedač tera da na trenutak zaboravite jednu melodiju i da odjednom čujete samo onu drugu, koja je skladno prati? Pa naravno, služi da se pobegne od one prve melodije. Čemu drugom bi moglo da služi. Eto nas zato u jednoj sasvim drugačijoj hotelskoj sobi, ponovo u nepoznatom gradu, i oni su u toj sobi zaista zajedno. Neverovatno, ali zajedno su i nema nikog drugog u blizini. Njih dvoje još teže od vas mogu da poveruju da je to istina. Vi ste znali da će se to kad-tad desiti. Ali oni baš i nisu. Strahovali su da su možda sve to umislili. Toliko im se besmislenog i nedovršenog i smušenog i nedovoljnog dešavalo u životu da više i nisu verovali da se nešto može dogoditi baš onako kako oni žele. Morate ih razumeti. Oni su samo obični ljudi koji nikad nisu pritiskali svoju sudbinu u pravcu koji je njima bio najvažniji. Živeli su onako kako se od njih očekivalo, uglavnom. I kako je bilo prigodno. Ispunjavali su volju drugih i izvršavali svoje obaveze na vreme. Tešili se time da se ljudi mogu pouzdati u njih. Takvi su bili. I takvi su se napokon pronašli u toj sobi. Zbunjeni pomalo. Ali nikako nevešti. Jer dok su, svih tih godina, obavljali svoje male i velike životne obaveze, oni su u svojim telima taložili slojeve neke veštine, čuvajući je ni sami ne znajući za šta i za koga.


XX severniBunKeR I 76od108I Hotel Bunker

Skrivali su negde te pokrete i te rečenice. I sada počinju sve to da raspliću. Na početku tiho i obazrivo, ispitujući meru koju onaj drugi može podneti, misleći, beskonačno je samo u meni, ona možda neće razumeti ako počnem da jecam nadnesen nad njenim grlom, pomisliće da sam lud, ili, šta li će on kazati ako zaparam noktima njegovo rame i počnem da ližem krv sa njega, jer odavno želim da osetim ukus njegove krvi. Jedna dlačica sa njegovih grudi zaglavljena između dva njena zuba. On je pažljivo uklanja prstima i stavlja je na čaršav, tu pored njih. Zadihani, udišu poznate mirise koji ispunjavaju sobu i ne uspevaju da prekinu da gledaju jedno u drugo. Četiri ogromna oka koja zure satima. I to je, po svemu sudeći, najvažnije što se u tom trenutku dešava na planeti. Ponekad trepnu, pa nastave da pilje jedno drugome u lice. Svesni da su sa svakim takvim treptajem sve dalje i dalje od života koji su živeli do tada. Možda ipak, negde pred kraj ove priče, uspevamo da uhvatimo njenu fabulu i narativni tok. Jer sad je ponovo onaj trenutak kad oni jedu grčku salatu i razgovaraju. Ona kaže, pričaj mi kako će biti kad ti i ja budemo zajedno. On malo pogleda u stranu i razmišlja. Ona se priseća članka koji je jednom čitala u novinama, kako ono beše, kad ljudi misle o prošlosti gledaju levo, a kad misle o budućnosti gledaju desno? Ili je obrnuto? U svakom slučaju, on okreće glavu na desnu stranu i počinje da priča, kaže, ti ćeš doći pre mene s posla i postavljaćeš ručak, ja ću doći i poljubiću te, onda ćemo ručati zajedno, pa ćemo posle čitati novine, jedno kraj drugog, obavezno jedno kraj drugog, nikad nećemo sedeti u dve različite sobe, držaću te za ruku uvek, i moraćeš da me nateraš da ti pustim ruku kad hoćeš da okreneš stranu u novinama, a u rano proleće, slušaj ovo, ovo ti je važno za tu grčku priču, u rano proleće sešćemo u kola i sjurićemo se dole do Soluna, tamo je divno u proleće, nema još puno turista, i sešćemo na trg i pićemo kafu na suncu i biće nam predivno. A posle ću te voditi u brda iznad Soluna i pokazaću ti neka mala sela gde svi žive do duboke starosti i gde brige ne postoje. Njoj se oči, naravno, sijaju i ništa se ne usuđuje da mu poveruje ili veruje sve, u svakom slučaju, misli ona, za priču je dovoljno, čak i previše, a ako je dovoljno za priču, da li je dovoljno i za život, to ne možemo znati, barem ne u ovom trenutku. Jer rok je takav da priču moramo da predamo sad, dok tako sedimo i maštamo o tom Solunu na prolećnom suncu. Šta je bilo dalje, videćemo i javićemo vam. Poslednje što o tome znamo je trenutak kad njegovo delikatno i skladno telo ustaje od stola, uzima je za ruku i vodi je ka automobilu parkiranom tu negde, u nekom gradu, čije nam ime uopšte nije važno.


Nakon što je popio sve što je njemu našao, Tandem je prešao u konačnu fazu svog odnosa s mini-barom: nadre-alni optimizam. Zejdi Smit, „Sakupljač autograma“

MIćA VUJIČIć

„Koliko god ljudi oko njega bilo, pisac živi u samačkom hotelu“, rekao je i naglo se uozbiljio. Kao u zaleđenom kadru, njegove ruke, dotad razigrane, ostale su nepomične u vazduhu, a pogled je prikovao za kameru. U potpunoj tišini koja je odjednom nastupila, snimatelj je polako zumirao pesnikovo lice. Takav potez stvorio je utisak da deca, smeštena na trosedu kraj njega, polako nestaju. Tek kada je ceo ekran ispunila glava nalik jajetu, sa nekoliko pramenova kose i velikim okruglim naočarima, začula se glasna instrumentalna muzika. Ustali smo u isto vreme. Marta je požurila u kuhinju, jer je bilo vreme za ručak, a ja sam utišao televizor. Nismo propuštali televizijsku emisiju rezervisanu za stare snimke iz arhiva Televizije Beograd. Smetala je jedino glasna i piskava muzička podloga od koje me je podilazila jeza. No, čak i kad je ton nestao, osećao sam strah o kojem sam često govorio kao o rupi u stomaku. Samački hotel. Zašto se plašim tih reči? Marta je nekoliko puta pokušala da me posavetuje kako da rešim problem, oslanjajući se na podvučene rečenice u knjigama iz oblasti psihologije, koje je čuvala na policama svoje kućne biblioteke. U priručnicima za snove, odrastanje, socijalizaciju, intuiciju, slobodu – pokušavala je da pronađe lek za svog podstanara. Bilo mi je neugodno da pitam o usamljeničkom životu, ali mi je već nakon prvih rečenica bilo jasno da joj takav razgovor uopšte nije neprijatan. I kroz te dugačke hodnike šetala je bez straha. Uživala je u tišini i miru koje je prvi put osetila u posleratnom Beogradu, kao studentkinja, kada je otišla na gradsko groblje i osamila se na jednoj klupi, čitajući knjigu sve dok se nije spustio prvi mrak. Zbog toga je Marta bila gospođa koja večera kod Selesta. Svakog petka, ona je bezbrižno podvlačila televizijske emisije koje će tokom vikenda sa pažnjom gledati, poput junakinje Kamijevog Stranca, čudne ženice sa mehaničkim pokretima i sjajnim očima na licu malom kao jabuka. Čekajući predjelo, zagonetna osoba koja će kasnije neverovatno brzo i samopouzdano, bez osvrtanja, da krene sama svojim putem, izvadila je iz torbice plavu olovku i nedeljni časopis koji objavljuje programe radio-emisija. Predano je podvlačila skoro sve emisije. „Kako je časopis imao dvanaestak stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ručka. Ja sam već bio ručao, a ona je i dalje podvlačila s istom marljivošću. Potom se digla, obukla žaket s onim istim pokretima preciznog automata i otišla. Kako nisam imao šta da radim, izišao sam i ja i jedno vreme išao za njom.“ „Marta podvlači televizijske emisije u Radio-TV reviji kao da igra potapanje brodova, nakon čega samoća ostaje zarobljena među satnicama svrstanim u kolone na stranici s programima“ – zapisao sam u rokovniku sa kožnim povezom, uz kratku belešku da me je do ove slike doveo Stranac Albera Kamija. Dodao sam i nekoliko

XX severniBunKeR I 77od108I Hotel Bunker

recepcija (institucija samačkog hotela)


XX severniBunKeR I 78od108I Hotel Bunker

bibliografskih podataka o izdanju u kojem sam podvukao ove redove. Pišući kratku novinsku rubriku o knjigama koje se prodaju na beogradskim pločnicima, stekao sam naviku da uredno ispisujem godine izdanja, imena izdavača i urednika. Redakcija nikada nije puštala u štampu ove nepotrebne podatke, ali sam ih ipak beležio. Na prvoj stranici Stranca pronašao sam pečat, svedočanstvo da je knjiga pripadala nečijoj kućnoj biblioteci. Uspeo sam da dešifrujem ime i prezime, iako je žig već bio izbledeo. Tako sam se opet našao na početku, pred zaleđenim kadrom emisije iz arhive Televizije Beograd. Roman Albera Kamija pripadao je poznatom pesniku čiji smo intervju Marta i ja sa pažnjom gledali. Kako sam za potrebe svoje rubrike sve češće njuškao po pločnicima, događalo se da svake nedelje pronađem poneku knjigu sa istim pečatom. Zatim sam počeo da tragam isključivo za njima. Mada nikada nisam čitao dela tog pisca, koji je slavu stekao svojim pesmama za decu, uporno sam nabavljao knjige koje su mu nekada pripadale, rekonstruišući njegovu kućnu biblioteku na podu svoje studentske sobe. Napravio sam kratku belešku i okrenuo sledeću stranicu, na kojoj je krupnim slovima pisalo: „Samački hotel“. Ispod naslova već sam počeo da ispisujem kratke beleške za članak koji sam namenio jednom lokalnom nedeljniku. Urednik rubrike „Društvo“ pozvao me je da obradim neku aktuelnu temu. Zbog toga sam počeo da lutam po Beogradu i sakupljam podatke, poput gledaoca horora koji ne odustaje od filma, iako neprekidno pokriva oči dlanovima. Pre svega, fotokopirao sam novinski tekst iz kojeg sam doznao da samački hoteli predstavljaju jednu od tekovina nekadašnjeg socijalističkog sistema. Na teritoriji glavnog grada postoji dvadesetak ovakvih objekata. Najčešće su ih podizala građevinska preduzeća, pa su zajedno sa njima otišli na doboš. Gradili su ih tadašnji giganti za potrebe svojih radnika iz unutrašnjosti, ali su nastajali i na inicijativu sindikata i omladine. Članak sam obogatio podacima o broju kreveta, visini kirije i starosnom ograničenju – posle trideset pete godine života nije bilo moguće konkurisati za ovakav tip smeštaja. Pokušao sam da skiciram plan standarne samačke sobe, na osnovu kratkog razgovora sa jednim od stanara, koji je dočaravao kako izgleda život u dvadeset kvadrata, sa zajedničkim kupatilom za ceo sprat. Obaveštenje o protestu stanara nekoliko gradskih samačkih hotela pronašao sam sasvim slučajno: bilo je odštampano u dnevnom listu, kraj moje kolumne o knjigama pronađenim na pločniku. Građani koji su živeli u hotelima već tri decenije optuženi su da ne plaćaju grejanje, struju i vodu. Uplašeni konačnom presudom, koja je trebalo da odredi da li i njihova ustanova pripada novom vlasniku preduzeća, zakazali su protestno okupljanje na ulici. – Gde ćeš? – upitala je Marta kada je čula da otključavam vrata. – Na protest stanara samačkih hotela – odgovorio sam i izašao. Popodne sam proveo pred Agencijom za privatizaciju. Priključio sam se grupi nezadovoljnih ljudi. Da ne bih skretao pažnju na sebe, diktafonom sam snimao rečenice koje su glasno izgovarali, da ih kasnije prepišem u rokovnik. Žalili su se što u sobama nema vode, što gotovo stotinu ljudi koristi jedan WC i isto kupatilo. Šest soba bilo je priključeno na jedan strujni osigurač. Sa plafona kupatila otpao je malter, a niz gole žice kapljala je voda. Bojleri su bili u kvaru, kao i slavine na lavaboima. Upozoravali su na to da novi vlasnici privatizovanih preduzeća žele da ukinu samačke hotele, zaboravljajući da ih je većina sazidana od dobrovoljnih priloga zaposlenih, radi smeštaja radnika iz provincije. Novopečeni bogataši koristili su kao izgovor to što sobe nisu zavedene kao stambene jedinice


XX severniBunKeR I 79od108I Hotel Bunker

i što nemaju svoje strujomere. Na ulici su se zato našli mališani, radnici bez posla, izbeglice i penzionisani oficiri, prekomandovani tokom devedesetih, zajedno sa porodicama. Rečenice su se množile, stvarajući kostur mog budućeg teksta, ali ja sam noćima bezuspešno pokušavao da završim posao. Kada sam shvatio da sam daleko odlutao, morao sam da se uhvatim za poslednju slamku. Bila je već prošla ponoć kada sam ubacio u ranac foto-aparat i baterijsku lampu. Iskrao sam se iz sobe i provukao kroz mračni hodnik, hodajući na prstima. Marta je već bila ugasila televizor. Vetrovku sam obukao tek kada sam zaključao vrata stana i još jednom proverio da li imam u džepu papirić na kojem je bio nacrtan put do napuštenog samačkog hotela. Nadao sam se da ću uhvatiti noćni autobus sa Petlovog brda, kao i da će sve biti lakše kada se dokopam centra grada. Pred zgradu nekadašnjeg hotela stigao sam dva sata posle ponoći. Do ulaza je vodila uska staza kraj košarkaškog igrališta sa dve polomljene konstrukcije za koš. Osvrćući se s vremena na vreme, stigao sam do vrata, čije je staklo bilo razbijeno. Laktom sam srušio nekoliko komadića kako bih se lakše provukao kroz rupu i ušao. Mada spolja hotel još uvek nije ličio na ruševinu, unutrašnjost je bila potpuno uništena. Zapravo, ničega tu više nije bilo, osim smeća i grafita. Izvadio sam baterijsku lampu i odlučio da obiđem sva četiri sprata, fotografišući detalje koji bi mogli da mi budu od koristi. Najviše sam se zadržavao u hodnicima. Činilo mi se da su oni najvažnije mesto u životima samaca. Sve što ne može da stane u sobicu od dvadeset kvadratnih metara ostavlja se pred vratima. To je taj višak koji me guši, pomislio sam, povlačeći u glavi nekakve paralele sa svojim neuspešim literarnim pokušajima. Smucao sam se po zgradi do svanuća, odmarajući se na jedinom gvozdenom krevetu koji lopovi još nisu bili odneli. Sve te fotografije i rečenice zauvek su ostale u rokovniku sa kožnim povezom. Ubrzo sam nazvao urednika rubrike „Društvo“ i saopštio mu da odustajem. Nekoliko reči iskoristio sam za svoju kolumnu o knjigama sa pločnika (Alber Kami: Stranac, prevela sa francuskog Mirjana Lalić, Izdavačko preduzeće „Rad“, Biblioteka „Reč i misao“, Kolo III, knjiga 62, Beograd, 1962), koju sam počeo rečenicom: „Smrt srednje klase nastupa kad porodica završi u samačkom hotelu.“ Ne bih se toga ni setio da mi Marta nije ostavila u amanet svoju kućnu biblioteku. Mesec dana nakon što je sahranjena na seoskom groblju, stigle su mi sve njene knjige, uredno upakovane u velike, bele kutije. Između dela klasika i psiholoških priručnika koji su se bavili pozitivnim razmišljanjem i moćima podsvesti, nalazio se i moj prvi notes. Kada su na ulicama počeli da prodaju knjige iz kućnih biblioteka, izdanja iz Radove edicije „Reč i misao“ dobila su posebno mesto na pločniku. Naslovne strane crvenih korica, nekada dostupne gotovo svakoj porodici, sada poređane na ulici, jedna uz drugu, slivale su se niz pločnik kao nekakva jeziva metafora smrti srednje klase – pisao sam nadahnuto, iako uredništvo nikada nije pustilo članak u štampu. Martine knjige stajale su nekoliko dana neraspakovane na podu stare porodične kuće. Onda sam ih raspakovao i stavio na drvene police. Trudio sam se da poštujem red po kojem su bile složene na Petlovom brdu, rekonstruišući njenu porodičnu biblioteku. Kada sam završio, zaključao sam staru bravu na vratima velike sobe. Dok sam prolazio kroz dugački hodnik, stiskao sam ključ dok nije ostavio bolan, crveni trag na mom dlanu.


XX severniBunKeR I 80od108I Hotel Bunker

real niagara

MILETA PRODANOVIć Otprilike negde nel mezzo del cammin di nostra vita, ili malo posle tog neuhvatljivog trenutka, najednom je počela da me guši akumulacija predmeta u mom staništu. Godine koje su za mnom, meseci i dani, ostavljaju bezbrojne efemerne tragove. Sa protokom vremena povećava se i sentimentalnost prema suštinski nepotrebnim predmetima, tim svojevrsnim izlučevinama naših haotičnih egzistencija. Povećava se broj nepročitanih, a ipak sačuvanih knjiga, uspomena sa putovanja kojih se nećemo setiti, gadžeta koje čuvamo u kući samo da ne bismo povredili njihove darodavce... u skladu sa žilavim običajima odavno minule epohe socijalističke oskudice, naše ostave pune se kesama, bocama, kartonskim kutijama, ambalažom od stiropora, neispravnim peglama i mikserima, po kući se vuku novine i časopisi, flajeri za novootvorene picerije, plaćeni i neplaćeni računi, neodoljive ponude za znatno brži i jeftiniji internet, jelovnici kineskih restorana i posetnice vodoinstalatera, gomilaju se muzički i filmski diskovi koje ćemo u čeljust elektronske naprave gurnuti jednom ili nijednom, naš se prostor postojano smanjuje, implodira i preti da se transformiše u crnu rupu, u područje pomahnitale gravitacije odakle, kako tvrde znajše, nema spasa. Sa mojih stolova (ne, više to nije jedan sto na kojem stoji računar, to je niz stočića i stalaka, to je splet auksilijarnih platformi) napadale su me naslage papira, kevtale iz prikrajka ceduljce sa ispisanim dnevnim obavezama, uglavnom one sa davno isteklim datumima, božićne i novogodišnje čestitke, tupo piljile u mene pozivnice za otvaranja uveliko zatvorenih izložbi, fotografije sa letovanja ili proslava i prospekti koji obećavaju dobar provod na grčkim plažama... Čak ni računar nije pomogao da se smanji količina štampanih stvari u mom radijusu kretanja. Naprotiv, haos je dobio samo još jednu filijalu. Virtuelnu, kako se to kaže iz milošte. Posle još jednog unapred izgubljenog dvoboja sa hartijama, knjigama iz kojih ispadaju raznobojni obeležavajući papirići, kada se sve, po ko zna koji put, poput slapa, prosulo po podu i izmešalo sa hrpama svezaka koje godinama čekaju da im se pronađe trajno mesto na nekoj od polica, doživeo sam prosvetljenje. Munjevitim gordijevskim potezom izvojevati odlučujuću pobedu nad haosom: otići


XX severniBunKeR I 81od108I Hotel Bunker u hotel, ne kao putnik, već kao stanar. Otići zauvek. Mnogi su se velikani u jesen života preselili u raznorazne hotele i pansione: filozof sa sistemom Brana Petronijević i čovek koji je izmislio struju, Nikola Tesla. Posle njih i Vladimir Nabokov, glasoviti lepidopterist i pisac koji bi, samo da je u njegovo vreme uljuđenost u društvu bila na današnjem nivou, život završio u zatvorskoj ćeliji kao prononsirani pedofil, a nipošto u pastoralnoj Švajcarskoj. Zašto se, na kraju krajeva, ne priključiti plejadi onih koji su odlučili da svoj život učine jednostavnijim? Staviš noge pod tuđi sto – i Bog da te vidi! Neko drugi briše prašinu, rasprema postelju, pere posuđe i donosi šampon u kupatilo, pegla košulje i spravlja obede. Naredne dane provedoh u opsesivnom razmišljanju kako bi taj hotel, taj za dugo vremena rezervisani apartman, morao da izgleda: tonući u san, pokušavao sam da konstruišem idealnu građevinu, idealni enterijer. Ničeg previše, ničeg premalo, sve po meri. U međuprostoru dve različite svesti počeli su da defiluju elementi i štimunzi hotelskih soba u kojima sam makar jednom proveo noć, u nepouzdanim obličjima u kojima su sačuvani u mom sećanju. Taj metahotel, barem na nivou koncepta, od samog početka podsećao je na nešto što sam već video, na hotel „Orfeus“ u Regensburgu, koji je u bedekerima naročito preporučivan. Pod njegovim strmim krovovima u više navrata proveo sam po nekoliko dana, naravno i pripadajućih noći, uvek u drugoj sobi. A sve su bile različite i opremljene rasparenim nameštajem prikupljenim u staretinarnicama. Jutra sam dočekivao u odaji nalik na keliju, na mansardi, u odaji gde je krevet zauzimao više od polovine raspoloživog prostora, i u kojoj je bilo opasno uspraviti se, ali i u onoj koja bi se lako mogla pretvoriti u konferencijsku salu. Jednom me je zapao uzani metalni krevet sa heklanim uštirkanim baldahinom, drugi put poširoka postelja iz šezdesetih; ampir sto se družio sa stolicom iz vremena nemačke poratne obnove, sa zidova su me naizmenično gledali ostareli Žan Kokto u iskrzanom ramu i Napoleon ukrašen tamnim podlivom na oku, sa reklamnog postera ruskih postkomunističkih cigareta Balkanija, ukratko, svaka je soba na svoj autentičan način bila opredmećenje one zbrda-zdola estetike nazvane kemp.


XX severniBunKeR I 82od108I Hotel Bunker

I koji to elementi defiluju u mojoj summi hotelorum, u tom nadasve ličnom ugostiteljskom alefu? Tu su nezaobilazni činioci hotelske jugosfere: zdepaste Meblo stone lampe od plastične mase, slične pečurkama, njihove starije sferične sestre na stalcima ili okačene na tavanice, pljosnati Iskrini telefoni pastelnih boja, sa rotacionim brojčanikom i masivnom crnom slušalicom, Simpov mobilijar uništen razularenim tinejdžerskim ekskurzijama, nahtkasne na kojima se, ispod krhkog pokrova furnira, ljuspaju čestice jeftine iverice, ovalna ogledala na kojima oksidirana emulzija tvori mape imaginarnih arhipelaga, okrnjene pepeljare, tapisoni mestimično progoreni cigaretama, prozori koji se samo delimično otvaraju, radio-aparati koji proizvode isključivo šum, ključevi sa kruškolikim privescima od punog mesinganog liva, pri dnu proširene čaše u kupatilu, na kojima, uz vrh, postoji horizontalna recka i natpis „2 dl“, papirna traka raširena preko toaletne šolje sa odštampanim obaveštenjem: „Dezinfikovano radi vaše sigurnosti“, gde u engleskom tekstu postoje najmanje dve slovne i gramatičke greške, krhki sapunčići marke Albus Novi Sad ili Rivijera Kotor, plakari sa rasparenim vešalicama, slavina koja kaplje, a onda smo se otisnuli dalje, najpre u zemlju gde se hotel zove albergo, u zemlju gde su podovi pristupačnijih konačišta obično od teraca, gde iznad kreveta stoji raspelo koje pazi na moralnu dimenziju boravka u hotelskoj sobi. Vodili smo bitke sa komarcima u odlomcima odlomaka nekadašnjih gospodskih soba venecijanske vlastele, gde teške somotske draperije sakrivaju izrovašene zidove odlepljenih tapeta, uživali u pogledima na servisna dvorišta prepuna kontejnera i kesa za otpad. A onda smo još porasli, bili srednje siromašni studenti iz srednje siromašne srednje socijalističke zemlje, verali se uskim stepeništima do jeftinijih soba u golubarnicima pariskih hotela gde bi nas, pored prekrivača sa sitno-cvetnim uzorkom dočekali neki čudni, kompleksni mirisi, mešavina sredstava za dezinfekciju i znojeva prethodnih korisnika, sa zidova bi nas posmatrale kičaste vedute u kojima glavnu ulogu ima bazilika Svetog Srca na Monmartru ili Ajfelova kula u sfumatu, izvedena u dva dobro uvežbana poteza, pa smo potom preplovili okean i susreli se sa američkim hotelskim sobama u kojima su postelje projektovane ili za velike porodice ili za grupni seks, gde sa konzola ili masivnih stalaka sobama predsedavaju mesingane lampe sa valjkastim abažurima i dvostrukim zglobom, uvek iste, sterilnim sobama u kojima stopala miluje tapison za čiji je desen inspiracija pronađena u bojama perja papagaja ara... Ljudska bića su stare lutalice, otkako postoji civilizacija postoje i institucije koje prihvataju umorne putnike. U tim bolje ili lošije opremljenim odajama bilo je moguće barem na trenutak ostvariti prostor privatnosti i zadovoljiti različite telesne potrebe. Najpre onu za snom i hranom. U razvoju hotelske civilizacije brzo se došlo i do toga da je taj neutralni prostor pravo mesto za elementarna telesna zadovoljstva koja, iz ovih ili onih razloga, moraju ostati prikrivena u javnoj sferi – nikada neće biti izračunato koliko je ljudskih bića svoju inicijaciju u svet odraslih ili prvi korak u procesu propasti bračne zajednice doživelo u sobi koja se uzima u najam. Baš zbog te sumnjive reputacije, hoteli su i prostor delovanja različitih dušebrižničkih organizacija. U velikom delu sveta u hotelskim sobama ugledaćete strelicu naslikanu na tavanici. Ona pokazuje pravac Meke i nemo opominje na pet dnevnih obaveza prema kreatoru Vaseljene. U drugom, pak, delu sveta, kada otvorite fioku noćnog ormarića, ugledaćete Bibliju plavih korica, poklon organizacije


Taj vaskoliki hotelski univerzum, mesto gde kroz loše izolovane zidove, protiv vaše volje, dopiru fragmenti sudbinskih svađa vaših suseda, priča koje možete dopuniti u skladu sa raspoloživom imaginacijom, polako silazi sa svetske scene. U eri poodmakle globalizacije, hoteli na raznim stranama sveta nastaju kao deo velikih transkontinentalnih sistema, to su hoteli bez svojstava, u ekonomično upakovane minimalističke boksove ulazite uz pomoć magnetnih kartica, zatičete komprimirana kupatila staklenih zidova i pljosnate ekrane sa kojih dopiru reklame na svim jezicima sveta, pronalazite uredno raspoređene šampone, kape za tuširanje i papuče lakše od pera kanarinca, u dobro skrivenom frižideru mame vas pića i slatkiši uvek istih naziva, istog ukusa: u času buđenja nećete znati da li ste u Abu-Dabiju, Varšavi, Bogoti, Najrobiju, Napulju, Adelaidi, Berlinu, Kijevu, Belohorizonteu, Tetovu, Saragosi, Kladnju, Sekešfehervaru, Astani, Kutaisiju, Detroitu, Suhumiju, Ljubljani ili u Albukerkiju. Na tom razmeđu tamnog i svetlog odsečka obdanice pokušavamo da se setimo kakav je svet, tokom noći, konstruisala naša podsvest. Već sam rekao da izvesno vreme pokušavam da zamislim hotelski ambijent u koji bih mogao da se preselim, sve u nameri da svoj život učinim jednostavnijim. Kroz moje snove defiluju imena, delovi inventara, liftova, recepcija i hodnika različitih hotela. Katkad su slike nepovezane, katkad skoro opipljive. Kao sada: Tumaramo Solunom. Prošla je ponoć. Kamene ploče trotoara postojano otpuštaju vrelinu akumuliranu tokom užarenog dana. Za nama su kilometri jednoličnog puta, hiljade usputnih reklamnih bilborda i sprženi pejsaži. A pre toga sati na trajektu, probijanje kroz saobraćajni haos Atine... Obilazimo najpre one malo bolje hotele sa prostranim ulaznim holovima, onda one skromnije, zatim hanove, svratišta, sve ono što je imalo kakav-takav oglas na fasadi – mesta nema. To lutanje i raspitivanje dovodi nas do oboda luke. Višespratnica koja je izlazila na lungomare tvrdi, žmirkavom svetlećom reklamom, da je hotel. To je nesumnjivo i bila, barem u času kada je, u postpožarnoj rekonstrukciji Salonike, podignuta. Opšte propadanje tog dela grada prenelo se i na ovu ambiciozno zasnovanu građevinu. Ozbiljniji putnici zaobilaze ne samo ovaj hotel već i priobalne, bočne kvartove. Mesto je, najblaže rečeno, promenilo klijentelu, karakter, dužinu iznajmljivanja soba, naravno i izgled. Sumnjivo lice na recepciji saopštilo je cenu i činjenicu da u ponudi ne postoje sobe sa toaletima i kupatilima. Te prostorije su zajedničke, na spratu. Uzmi ili ostavi. Na stepeništu se sudaramo sa glasnim parovima, mornari sa Dalekog istoka i balkanske devojke. Upijam svaki detalj enterijera jer, nikad se ne zna, možda će me neki pozorišni reditelj angažovati da skiciram scenografiju za Ženeov „Balkon“. Ovaj hotel se i ne trudi da prikrije stereotipe one industrije u koju se, nevoljno, uključio. Stara je to i potrošena lepotica, loše našminkana jeftinim preparatima. Razigrane kasnosecesionističke lustere tu i tamo zamenile su sablasne neonke, fotelje su se pretvorile u rashodovane stolice sa sedištima presvučenim veštačkom kožom, kit-

XX severniBunKeR I 83od108I Hotel Bunker

Gideonita, osnovane godine 1899. u Džejnsvilu, Viskonsin, upravo radi prevencije mogućih moralnih posrnuća u hotelskim sobama.


XX severniBunKeR I 84od108I Hotel Bunker

njasti okviri dvokrilnih vrata postali su naročito upadljivi kada su enterijeri (a kako drukčije!) obojeni u ružičasto. Visoke tavanice i gipsana ornamentika znak su starih, boljih vremena, a sve naknadne izmene ništa drugo do trag erozije. Konačno, skupljam hrabrost i krećem prema prostorijama namenjenim za trenutke osame, smeštenim na kraju hodnika. Komora ima pod od teraca, ispucao, više puta menjanu rezu na kapku vrata, relativno novu toaletnu šolju i zidove tek prebojene masnom farbom koja oštrim mirisom nadjačava sve moguće nepreciznosti u procesu korišćenja toaleta. Gore, sasvim uz tavanicu, u spletu kanalizacionih cevi koje otpadne vode sprovode iz slične prostorije na višem spratu, bio je pričvršćen glomazni vodokotlić. Višestruka prefarbavanja nisu umanjila čitljivost reljefnih slova na njegovoj prednjoj strani. Taj sakupljač vode, taj predmet zaobljenih bridova od livenog gusa, stigao je u Saloniku, nema sumnje, na talasu poratne obnove, kao deo amerikanske pomoći samlevenoj Evropi. Ponosno istaknuti naziv proizvoda dat ispupčenim, reljefnim slovima, bio je Real niagara. Povukao sam više puta nastavljani lanac, sa svih strana mog vidnog polja pokuljala je voda, slap se ubrzo pretvorio u vrtlog u kojem su zajedno sa mnom i mojom odlukom da se preselim u hotel kružila membra disiecta hotelske civilizacije, uramljeni cenovnici sa vrata, teški privesci ključeva i plastične kartice, šamponi u minijaturnim bočicama, pribor za ušivanje dugmadi, zdepasti fenovi pričvršćeni za zid kupatila, peškiri sa ispupčeno izvezenim imenom ugostiteljskog objekta, kožne fascikle sa šarenim prospektima, nečujni sobni frižideri, plakari i vešalice, sobni sefovi i stone lampe, umetnička dela lokalnih kičera u pozlaćenim ramovima, tvrdi jastuci i meki prekrivači, prašnjava rezervna ćebad, ponirao je aksesoar tog najmanjeg zajedničkog imenitelja života homo viatora. Sve brže, sve niže.


Za Srđana

MIRKO DEMIć

Kad god dođem u Beograd, a činim to često, sa autobuske stanice najpre prođem kroz onaj znameniti park inspirativnog imena, naspram Ekonomskog fakulteta, znamenitog i po svojoj zapuštenosti, popnem se strmom kaldrmom uz Zeleni venac, a onda se još strmijim stepenicama izbauljam na terazijski plato. Istim putem se i vraćam. Pošto se popnem na terazijsku hrptenicu, ne mogu a da ne pogledam na česmu, a onda i na fasadu hotela Moskva, gde su se u čudnom spoju amalgamisali tragovi ruske secesije sa detaljima iz antičke Grčke, pa sve više, na one njegove dve kule, tornja, stuba, munare – kako ih ko već vidi i doživljava – uvek pomislim na dva tornja naše ili naših književnosti. Na one dve – kako ih ko ceni i smatra – kule, stuba ili munare, Miloša Crnjanskog i Miroslava Krležu. A kad sam već pomenuo penjanje, neću prikriti ni ovo „penjanje“, dok pišem, na web-portal hotela Moskva, bivše Palate Rosija, na kojem su pobrojani mnogi, po ovo zdanje, važni događaji i mnogi znameniti gosti. Ovih drugih ima iz probranih profesija: režisera i glumaca, političara i naučnika, muzičara i pisaca. Kad je reč o ovima poslednjim, izdvaja se Maksim Gorki, dok ni pomena nisu dostojni oni gore navedeni, a na koje, po automatizmu, uvek pomislim kad se pomisli ili pomene ime hotela Moskva. Pri tom mi ne pada na pamet ništa drugo do njihova znamenita tuča, koja se, kako izgleda, zbila sredinom treće decenije dvadesetog veka, nakon Krležinog povratka sa njegovog čuvenog – izleta po Rusiji. Pedesetak godina kasnije, i jedan i drugi pisac pominje tu tuču kao bezazlen incident, iako svakom od nas koji čitamo ta svedočanstva oči bode – upadljivo odsustvo svedoka. Pogotovo ako znamo da je to oduvek prometno mesto, kao i običaj našeg sveta da se jatimice okuplja da kibicuje i najbezazleniju svađu, a kamoli tuču dvojice književnika „u modi“. To odsustvo svedoka nagoni me da poverujem kako su tu tuču izmislili, ili su od vatrene svađe i psovanja domislili ljuti bojak. Uostalom, kako bi veliki pisci učestvovali u maloj tuči? Do današnjeg dana ostalo je nejasno da li se legendarni sraz zbio u bašti ili u restoranu hotela Moskva, tih godina čuvenog okupljališta literata koji su sebe nazivali modernistima. Bilo kako bilo, hotel Moskva je označen kao mesto koje će ostati zanavek u našoj / njihovoj literaturi, jer je to pesničenje, kako stoji u jednom romanu, potvrda prošlih i anticipacija svih budućih tuča između Srba i Hrvata.

XX severniBunKeR I 85od108I Hotel Bunker

Hotel MoSkVA


XX severniBunKeR I 86od108I Hotel Bunker

Dakle, potukli su se Krleža i Crnjanski, dva barda i bivša prijatelja – ukoliko se to gušanje, odgurivanje, psovanje i obaranje stolica može nazvati tučom. Ostaje otvoreno pitanje –može li se nekoliko izgovorenih reči, pa makar one bile i francuske, nazivati tučom? Druga je stvar što istoričari književnosti ne mogu da se slože oko toga ne označava li ta tuča kraj našeg modernizma, barem onog ranog, ili bi ona mogla da bude, čak, stidljiva klica postmoderne. Nastavak te tuče, desetinom godina pregrađen uzajamnim tvrdim prezirom i ignorisanjem, zbio se u novinama, kada su se iznova pokoškali (ili su samo nastavili staru tuču) ova dva kočoperna pevca. Opet su izmenjene teške reči: „marksist“, „linija Gebelsa ili fon Papena“; postavljalo se pitanje ko je rat proveo u pozadini, a ko na frontu; ko je pisao antimilitarističku prozu a ko pisao ditirambe šefu austrijskog generalštaba; Crnjanski je branio oklevetani rat, a Krleža branio pesnika Crnjanskog od Crnjanskog novinara... A onda je, s vremenom, i taj bojak utihnuo. Pomnijem posmatraču naših književnih (ne)prilika nije mogla da promakne činjenica da Krleža nikad više nije svraćao u hotel Moskva. U svojim ekskurzijama po Beogradu radije se odlučivao da odseda u dekadentnijem Mažestiku ili starovremskom Rojalu. Nema te tuče koja u sebi ne sadrži i trunku simboličnih batina. A kad smo već kod simboličnog prtljaga svakog pesničenja, neobičnim nastavkom, a može biti i finalom svih pomenutih i prećutanih srpsko-hrvatskih tuča, može se smatrati onaj „incident“ u Sarajevu, godine 1961, kada se, po svedočenju istog onog kočopernog Krleže, desilo „rasulo Saveza književnika Jugoslavije“. Tada su, kako on tvrdi, „’zdravi elementi’ s lijeva i đakoni slatkog pravoslavlja s desna uspjeli konačno da ga anestetiziraju“. Na tom književničkom kongresu, u nekoj kafani, ili opet – u hotelu, najpre su pale desetine ružnih reči između Gustava Krkleca i Vladana Desnice. Prvi je pominjao kolaboraciju sa Talijanima, četništvo i uskočku prošlost, a drugi ustaškog pukovnika i urednika jednog zemunskog ustaškog lista. Logična posledica ovakvih reči uzrokovala je sevanje Desničine desnice (ili, možda, levice), koja je otvorila ranu na Krklecovoj slepoočnici. I to je, kasnije, uz naknadnu pamet, viđeno kao nagoveštaj budućeg rata. Na kraju životnog puta, kad im se krv umirila, a sujete usahle, i jedan i drugi nisu štedeli komplimente spram bivšeg suparnika. Crnjanski se divio Krležinim Dnevnicima, dok je Krleža smatrao da je Roman o Londonu Crnjanskog bolji od mnogih dela nekih nobelovaca. Tako su zalizivali stare rane. Najčešće tuku pisce. Tek ponekad se dogodi da se pisci međusobno „podžaveljaju“. A sve je počelo u „Moskvi“, zbog Moskve. Pa, neka i završi – Moskvom. Septembar, 2012.


Naš hotel je oaza mira usred uzavrele energije Beograda.

OTO OLTVANJI

Okupacija Ambasadora počinje jedne večeri krajem septembra oko osam, u predvorju, kao da žele da se najave kako dolikuje, prijavljivanjem na pultu. Stojeći za lakiranom gromadom od hrastovine, Mina Marinovski je u elementu: recepcija je njen komandni most. Upravlja zgradom, svih 58 soba, kao jedrenjakom ili svemirskim brodom. Izgleda strogo, jer odgovoran posao ostavlja tragove na licu; zato redovno i uzima protivotrov. Jedne noći recepcionerka, druge građanka lišena stega. Već je zaboravila prethodno burno veče van uniforme, još nije počela da mašta o sledećem. Učesnici sajmova, safari turisti, moderni avanturisti: Mina zbrinjava goste u prolazu, povremene goste, stalne goste, čak i jednog večitog. Tokom smene prima dve rezervacije za sredinu narednog meseca, izdaje tri nove sobe i namiruje potrebe pridošlica za veče. Upao joj je samo jedan par koji je platio noćenje, nije da je njeno da sudi o takvim pojavama: za šeficu smene to su suvišni detalji, kao kad hotel žmuri nad ukradenim sapunčićima i peškirima. Novi gost grize kost, u trenerci i kačketu, silazi i traži da zameni sobu, čuje „iritantno lupkanje“ u ventilaciji. Udovoljava mu, jer su pod kapom nebeskom svi gosti isti. Prema njenom iskustvu, međutim, gost bolje da dobro odvaže koliko mu stvarno smeta razlog za pritužbu, jer uvek može da dobije sobu u kojoj će mu nešto više smetati. Kao što Mina trenerkaša premešta na uličnu stranu. Nije namerno, jedino je tamo slobodno. U predvorju nije živo, ali se gomilaju tela kojima ne smeta helikoptersko zujanje usisivača. Zaljubljeni par sedamdesetogodišnjaka došaptava se na dvosedu. Laptopaši tonu u fotelje, iako sve sobe u ponudi imaju „bežičnu internet konekciju“ – lepše je, izgleda, videti i biti viđen. U rezervatu odvojenom staklom, pušači špartaju kao bezubi lavovi. Rade Veljković, vremešni aktivni nepušač i trezvenjak iz obezbeđenja, ćereta kod liftova sa lepo zaokrugljenom kuvaricom Evom. Kada ćutljivi ćelavi čistač ugasi usisivač koji iz crvenog tepiha uporno nije izvlačio najmanje petnaest godina tabananja, Mina konačno diže glavu od virtuelne knjige gostiju. Na prvom stepeniku predvorja stoji vojnik u nacističkoj uniformi. Na glavi nosi čak i prepoznatljivi šlem, koji Mina još od plakata za onaj domaći film doživljava kao nošu. Nije ga osetila, nije ga čula kako ulazi, nije ga videla na kamerama koje snimaju prilaz hotelu. Pogledavši je uspaničeno, vojnik nespretno svlači pušku sa ramena, repetira, nišani i okida. Od velikog praska u zatvorenom prostoru tresu se stakla na vitrinama i vratima. Predvorje zagušuje miris baruta. Mina čkilji na jedno oko. Reklo bi se da nije ni okrznuta, odoleva želji da se ispipa po uniformi: punđi, prsluku, suknji tik do ispod kolena. Netaknute su i police koje su, umesto ključevima, ispunjene karticama za ulaz u sobe, i brendirano ogledalo iza nje.

XX severniBunKeR I 87od108I Hotel Bunker

naš hotel u nultoj tački grada


XX severniBunKeR I 88od108I Hotel Bunker

Balkanska jeste ovih dana zatvorena, ali zbog temeljnog asfaltiranja, a ne zbog snimanja, šta ja znam, Osvete otpisanih; bilo bi to previše. Uniformisani uljez se okreće na peti, sapliće i ispada kroz vrata na ulicu. Rade Veljković, jednom policajac uvek policajac, savesno hita za njim. Svi vire iz svojih zaklona. Potresao se samo stariji bračni par koji se verovatno seća kako su te uniforme stvarno izgledale; ostali svedoci nisu neki svedoci – ne znaju da li su i šta videli, te stoga ne paniče. Mina uvlači zagađeni vazduh duboko, isprobava koliko je stabilna na nogama i nerado napušta bezbednost komandnog mosta. Ne voli da ostavlja svoju recepciju, znači da nije dovoljno spretna da problem reši na daljinu, ali mora da proveri jesu li svi dobro. Polazi redom, od starijih gostiju do laptop-manijaka, samo što je oni nisu svesni, svi omađijano zure u ulaz iza nje. Okreće se, shvativši da joj srce i dalje tuče kao ludo, tu negde u grlu. Rade, bled, viri na dvokrilna vrata. – Gde je? – pita Mina. – Izgubio sam ga. – Poziva je kažiprstom. – Dođi samo da vidiš ovo. Mina izlazi za Radetom, a na njeno veliko nezadovoljstvo, gosti iz predvorja je slede.

Izađete li na terasu sobe, osećaćete se kao da ste zakoračili u samo srce metropole. Na strmom trotoaru ispred Ambasadora, u zatvorenoj Balkanskoj, Rade pokazuje visoko iznad njih, pravo u nebo. Na simsu poslednjeg, četvrtog sprata, balansira čovek duge kovrdžave kose, go do pojasa, u blistavim kožnim pantalonama. Dok plače, glasno i neutešno, laktovima se pridržava za kamenu ogradu terase. Odavde izgleda kao da su vrata i prozori najbliže sobe zatvoreni, nije najjasnije kako je uopšte izašao. Veći problem je što se Mina ovog gosta ne seća, a drži ih sve u glavi, u posebnim pretincima. Ne može da bude ni zalutali prolaznik, pored sve elektronske opreme i svih njih, živih, zdravih i još neprolupanih. U ovom slučaju Mina zaista ne bi uspela da pomogne sa recepcije, osim možda da ju je čovek, pre nego što se odlučio na ovakav korak, nazvao telefonom; nije još odgovarala samoubice od njihove namere, ali samo to još nije radila. Boli je glava, možda prvi put u životu, a nije tako mlada, ali je sigurna od čega nije: od sinoćnog provoda. Imunitet joj pada samo u slučaju masovne hotelske histerije tokom njene smene. Viši kompjuteraš diže mobilni da uslika akrobatu, ali ga pod njenim prekornim pogledom ipak bez okidanja pokunjeno sklanja u džep. – Nemojte da skačete – otima se glasnim šapatom bakici iz njihove družine. Suprug joj zaljubljeno stiska ruku u podršci. Svi se gledaju kao probuđeni iz transa. Jeste, tako je, matora ima pravo. Viču u glas: – Vrati se! – Imaš što da živiš! – Nije sve tako crno! Čovek na simsu briše suze i zatvara oči. Govori sebi u bradu, ne čuju ga jasno.„Imam i ja dušu...“ „Niko normalan to ne može da izdrži...“ „Za sve je kriv London…“ Na vrhuncu očaja, hvata se punom šakom za međunožje, podvriskuje: „Ma evo mu ga na!“ i zakorači u prazno. Svi urlaju dok se, par sekundi kasnije, ne strmekne među njih – tad urlaju još jače. Minu kao da zapljuskuje voda iz bazena, u nozdrve joj se uvlači metalni miris života i smrti. Kada se konačno osvrnula oko sebe, ispostavlja se da je samo vetar. I ostali na ulici ispred hotela, matori golupčići, kompjuterski golupčići, Rade Veljković i ćelavi čistač, okreću se oko sebe u čudu. Skakača nema. Za sobom je ostavio pukotinu u betonu pod njihovim nogama, za koju je Mina sigurna da je pre nije bilo.

U prisustvu strogog Radeta, Mina mora brzo da donese odluku, nekakvu, bilo kakvu.


Neka i najobičnija vožnja našim polupanoramskim liftom bude doživljaj za sebe. Utrčavaju nazad, ne razmišljajući o tome koliko opasno može da bude po njih i, tražeći izvor krize, spontano se raspoređuju u polukrug. Problem je pravo pred njima. Radetova kuvarica Eva stoji u vratima lifta, naslanja se na dovratak zapravo, ne dozvoljava da se vrata zatvore. Rukama prekriva lice i čas gleda u Mininu svitu, čas u kabinu. Najdalji zid lifta je od providnog stakla. Kroz njega se vide hotelski bar i dvorište sa letnjom baštom. Čini se da je tamo sve u redu. Nešto se mrda u samoj kabini, iako u njoj nema nikoga, u vakuumu lebdi nekakva jedva razaznatljiva čestica prašine. Možda ipak malo veća, veličine graška. Ili raste? Vazduh u skučenom prostoru talasa, kao da pod otpušta vrelinu sveže razgorelog roštilja. Tačkica u centru podseća na treperenje plavičastog svetla u pokvarenom projektoru. Ono što nastaje u vazduhu, iz plavog zrna graška, sada više podseća na pupak. Pupak stvarnosti? Mina stoji u mestu sa ostalima i ne sme ni da pisne, a kamoli uradi nešto. Ne zna šta bi tačno prekinula ako bi nešto preduzela, kao kad ne smeš da probudiš mesečara. Procep se širi, tačkica se izdužuje u živu ranu. Nešto se probija napolje, odonud ovamo, dolazi im u goste. Slučajnoj publici otima se kolektivni uzdah. Predmet koji viri je obao, gladak, vlažan. Nije ni predmet, možda pre živo biće. Oči su mu zatvorene, nos nabran, usne iskrivljene u strogo, obrnuto „u“. – To je… to je… Beba se porađa u vazduhu, na svet dolazi niotkud, migolji se iz nevidljive majke. Probija se glavom napred kao da su tri dimenzije oko nje samo zavesa. Novorođenče drhti, napinje se, svom silinom pokušava da uzme prvi dah i... ne uspeva. Kuvarica Eva počinje da vrišti, ponovo, ovog puta glasnije, kao da silinom glasa želi da rastera ukazanje. Mina se na to odmrzava, zadržava ženu u dovratku lifta još toliko da nesmetano pruži ruku u kabinu – „Šta to radiš? Jesi luda?“, viče Rade – i, uprkos neizdrživoj vrelini koju oseća, pronalazi dugme za poslednji sprat. Tek kad ga je pritisla, povlači nežno kuvaricu za sobom i oslobađa prolaz. Vrata lifta im se zatvaraju pred nosom, odsecaju prizor napetog, sluzavog, ljubičastog lica. Lift se diže i sa sobom odnosi neizdržive zvuke gušenja i grcanja. Gustirajte nacionalna i svetska pića u našem aperitiv baru. Stariji bračni par penje se u sobu da se spakuje i odjavi. Laptopaši ostaju, uprkos nelagodnosti koju osećaju, više od svega zanima ih šta se dešava. Mina im nudi besplatno piće u baru, dok se u sebi moli da se odmah ne sete društvenih mreža. Jedra kuvarica i ćelavi čistač ništa ne razumeju. Pušači trepću iza stakla kao u akvarijumu. Mina mora da zauzda krizu kako zna i ume. Rade po strani govori u svoju nokia-ciglu, a kad je završio razgovor, jedan dug ili više kratkih, prilazi joj i govori: – Roker je izvršio samoubistvo u Ambasadoru pre mog vremena, za to svi znaju. Mnogo pre tvog vremena. – Roker? – kaže Mina postiđeno. – Neka poznata grupa? Rade sažaljivo klima glavom. Mnogo poznata. – E sad. Nemački vojnik je stradao u pokušaju atentata na oficira Gestapoa 1944. godine. Ubio ga je recepcioner starog hotela, ilegalac. Pozvao sam starog komšiju Mileta

XX severniBunKeR I 89od108I Hotel Bunker

– Pošalji nekog gore – govori mu. – Kome ćeš da javiš? – pita je on. Ona čvrsto veruje da ne treba da zove policiju ili, Bože sačuvaj, nekog iz uprave hotela. Može sa ovim da izađe na kraj – čim sazna šta je ovo zapravo. Ne bi, međutim, stigla nikoga da pozove i da želi. Neko vrišti u predvorju.


XX severniBunKeR I 90od108I Hotel Bunker

da mi potvrdi. E sad, pojma nemam šta je beba u liftu, ne znam ni kada se to desilo, ali mogao bi da bude nekakav neplanirani, prevremeni porođaj, zar ne? – Kako? – Od sva tri incidenta, Mina najviše truda ulaže da potisne upravo taj: dok su posmatrali nečastivi dolazak na svet, sve vreme joj je bilo istovremeno drago i žao što još nije rodila. – Ne znam. Nestalo je struje, kabina se zaglavila između spratova. Pomoć nije uspela da dopre do majke sve dok... nije bilo kasno. Majka je preživela, dete, nažalost, nije. Ne znam što se o tome nije pisalo. Ima li savršenije tabloidske vesti? Zamisli samo. – Kako to misliš? – Mina u mislima pokriva uši i ponavlja: nanananana. – Šta mi to govoriš? – Ne shvataš? – Rade je uzbuđen kao da voli ovo što im se dešava. – Imamo duhove. – Kao da govori o buđi, azbestu, žutim mravima. – Ah, to. – Mina je od nekoga kao što je Rade očekivala da stoji malo čvršće na zemlji, ali na ovom prostoru sujeverje nikad nije daleko od ljudi. Ili obrnuto. Zna Mina šta je videla, ali nije spremna da prihvati zdravo za gotovo. Lakše je da ga otpiše kao samo još jednu neprijatnu obavezu. – Zvaću gospodina Marjanovića – kaže Rade. – Nemoj još. – Ona ga u očaju hvata za rukav sakoa. – Mogu da zauzdam. Rade zastaje u pola pokreta, cokće jezikom, gleda u plafon. Vidi se da želi da joj veruje – ko će da dovede sve u red ako neće Mina – ali ne uspeva. Kako ćeš da zauzdaš duhove, majke ti. Mini se od nervoze čini da joj se neko vrzma među nogama, ali ne sme da pogleda; nešto toplo pomilovalo je po listu i nestalo pod stolovima u pravcu kuhinje, kao da se mačka otrla o nju repom. Pre nego što nestane, krajičkom oka vidi da je to nešto izduženo i crno poput guštera. Umorna je, to svi znamo. Rade čisti grlo. – Dobro. – Ne zna zašto je tako prelomio, ali mu je zahvalna na ukazanom poverenju. Rade klima glavom, klanja se i odlazi. U ovoj ustanovi ona još predstavlja nekakav autoritet. Sa životom kakav vodi van hotela, međutim, nikada joj ne bi pošlo za rukom, da nema jednu supermoć: ne zna za mamurluk. Nije sigurna da bi ostala u ovom poslu ili živela ovim tempom da nije tako povlašćena. Možda bi odavno izrodila potomke, otaljavala bezbednu dnevnu smenu u banci. Ovako joj je jedina odgovornost u civilnom životu nedeljni ručak sa majkom i tetkom, što nije teška obaveza, kad nisi mamuran od subote uveče. Svejedno. Nikada joj se još nije desilo da na poslu poželi piće, pa neće ni sad. Mina je spremna, ima ideju. Još u školi – na časovima vanškolskih aktivnosti, doduše – učili su je da je, posle srčke političara za vreme seksa sa tuđom ženom, ukleti hotel najgore što može da zadesi budućeg recepcionera. Imala je desetku iz rešavanja problema, zato su profesori i govorili da nisu imali boljeg učenika u jednoj tako egzaktnoj nauci kao što je hotelijerstvo. Gostima se mora ugoditi. Oni ne smeju da osete breme svakodnevnog života, makar on podrazumevao duhove. A ako šef smene ne ume sam da reši problem, mora da zna nekoga ko ume. Kopajući po mobilnom koji ima masku ofucanog rokovnika, pronalazi telefonski broj novinara iz Astralne projekcije, jedinog stručnjaka za dotičnu oblast koga poznaje. Ovo nije slučaj tipa ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Ovo je: ako im se sam javiš, predupredićeš veću štetu. Iskreno, čudi je kako ozbiljniji mediji već nisu nanjušili nešto. Vaše vozilo biće bezbedno u besplatnoj garaži sa video-nadzorom. Ima priliku. Rade Veljković zna, jer ih je suviše propustio. Ovu zato ne ispušta. Vidiš priliku, ugrabi priliku. Mantra iz službe. Ne može da se žali na dosadašnji staž u hotelu, nije težak niti zahtevan posao; ako se izuzmu dva-tri gostovanja „kontroverznih biznismena“, sve intervencije mogao je da obavi malim prstom. Nema, međutim, prostora za napredovanje. Nema u izgledu udobne penzije. Za sve moraš da se pobrineš sam, inače neće pasti s neba. Čak ni ako


Udovoljite čulima uz kulinarske majstorije u našem internacionalnom restoranu. Ne vadi ruke iz džepova mornarskog kaputa, dok pred hotelom zaobilazi tačku na trotoaru u koju doskače roker sa sprata. Ulazi, provukavši se kraj Nemca koji se okreće, beži i sapliće se, zasut nevidljivim olovom. Gleda porođaj u vakuumu lifta kao da je film. Sve tri predstave, ni kraće ni duže, posle intermeca vrte se ispočetka. Oseća se kao gost. – Gospodine – obraća mu se ćelavi nameštenik hotela u jednodelnom teget kombinezonu. – Naša šefica vas očekuje ovuda. Sprovodi ga kroz bar do restorana. Među praznim stolovima, uniformisana brineta dugih udova i rasplakana pozamašna kuvarica posmatraju gosta koji na kolenima iz sebe izbacuje nešto ružno, smrdljivo i crno. Gost treperi i nestaje. Jedan, dva, tri. Ponovo sedi za stolom i sa guštom zabija viljušku i nož u tanane listiće nečeg sivog i, budimo iskreni, odvratnog. ćelavi radnik čisti grlo. Recepcionerka se okreće i odmerava ga umornim očima, pokušava da proceni koji je tip gosta. Ona mu izgleda kao neko ko bi imao strpljenja da sasluša šta ima da joj kaže. – Eva mi reče da se pre više godina gospodin otrovao gljivama – govori brineta. –

XX severniBunKeR I 91od108I Hotel Bunker

je duh rokera. Sklanja se iz vidokruga firerke sa recepcije i u hodu okreće još jedan broj. Ovo bi mogao da bude loto-tiket koji čeka čitavog života. Jeste, zove Marjanovića iako joj je obećao da će čekati. U gazdinom glasu oseća da ga je uhvatio u nezgodnom trenutku, ali ostatak Radetovog života ne može da čeka. – Moramo da razgovaramo – kaže Rade. – Nema nikakvih problema, ali pogrešni ljudi bi mogli da saznaju. – Šta to? – pita Marjanović. – Za porođaj u liftu. Tišina sa druge strane. Zatim: – Dođi do mene, čekam te. Rade je blefirao i nabo. Pretpostavljao je da je incident zataškan, da je nesrećnicu u hotel smestio ljubavnik, a onda je napustio. Posle tragedije nije znala šta će, a novac koji joj je hotel ponudio u zamenu za ćutanje sigurno joj je dobro došao. Nije još za bacanje. Ima priliku, bio je u pravu. Namirisao ju je, a sad će je i ugrabiti. Mina ga iz daljine poziva da joj pomogne, imaju nove probleme u restoranu, ali joj Rade viče da mora da pogleda nešto u podrumu, izgleda da su se incidenti namnožili. Spušta se u garažu stepeništem, ništa ga neće odvojiti od njegove prilike. U garaži nema mnogo automobila, ali su svi uglavnom nekoliko klasa iznad njegovog pežoa. Dok se probija između dva Nemca, merdže i bendže, oseća neprirodnu toplotu oko sebe. Zastaje, baca pogled preko ramena. Nema nikog. Vadi ključeve iz džepa i produžava do kola. U susret mu ide čovek u crnom odelu i beloj košulji, razmetljivog hoda i nadmenog držanja, uputio se ka jednom od Nemaca, razmetljiv si i nadmen kad imaš Nemca. Mimoilaze se bez pozdrava, čovek priča na mobilnom, ne registruje Radeta. Glas mu je dubok, promukao, neodoljivo podseća na Džonija Rakića, ali nije on sigurno, taj je skončao u sačekuši – beše devedeset pete ili šeste? – i to baš... ovde. Čekaj malo. Trese ga kao struja osećaj već viđenog, a, uprkos tome što zna šta će se dogoditi, Rade se okreće, jer je čovek od krvi i mesa, a čovek je prokleto, radoznalo biće. Zasipa ga plima svetla i vreline. Dok zaleže na stomak, vrisak čoveka s kojim se mimoišao stapa se sa zvukom eksplozije koji je njihova nova realnost, ne postoji ništa na svetu sem eksplozije. Džoni Rakić se rasprskava u osam miliona plavih svitaca, ponovo. Plavo svetlo prlji Radeta po obrazu kao da se očešao o sunce.


XX severniBunKeR I 92od108I Hotel Bunker

Ali nije ona bila kriva, Bože sačuvaj, već dobavljač. – Sleže ramenima, iz saosećanja, ironije ili zato što je presisala od stalnih nadražaja na kakve nije navikla. Kuvarica Eva na to jeca u rukav i beži među šerpe i lonce. – Drago mi je da ste došli. – Uniformisana mu pruža ruku. – Ja sam Mina Marinovski. On je ignoriše, pokazujući na još jednu osobu u prostoriji. Vremešna sirovina pandurske fizionomije, osedelog pramena koji mu pada u oči, sa belegom na obrazu nalik živoj rani. Sedi za stolom u ćošku, zaliva se rakijom, u pepeljari drži dve zapaljene cigarete. – I on je duh? – pita Minu. – Ne, ali je sreo jednog neprijatnog. Ponovo je prisustvovao ubistvu auto-bombom u garaži hotela, koje nije uspeo da spreči 1995. godine. Postalo je nepodnošljivo, pravo da vam kažem, morala sam da zadržim goste u sobama, van sebe su. Recite nam da nećemo morati da rušimo hotel. – Tu se Mina kikoće, otima joj se jedan histerično visok ton, da bi pokazala kako se zapravo šali, od njega očekuje nedvosmisleno negativan odgovor. On, međutim, nije došao da govori ljudima što se od njega očekuje, već istinu – svi njihovi najgori strahovi su opravdani. Zato ga toliki mrze, a tih nekoliko vrednih prijatelja voli još više. – Nije sigurno da bi pomoglo – kaže. – Dozvolite da se predstavim, Vladimir Petrović Levak. – Tek joj tada pruža ruku, levu, a ona ne zna kako da je prihvati, kao što niko nikad ne zna. – Od Da Vinčija do Meta Greninga, tek još jedan levoruki genije. Hotel ima svoju kotlarnicu, zato sobe zimi zadržavaju prijatnu toplotu tokom čitave noći. Nazovinovinar nosi naočare za sunce, iako je napolju odavno pao mrak. Začešljan je i zalizan, lebdi iznad situacije, pun sebe kao da je iskoračio iz televizora. Mina nije sigurna da nije pogrešila što ga je zvala, ali šta je drugo mogla. Duhovi se ponavljaju kao pokvarena ploča, a osim što su izbliza veoma topli, čine se bezopasnim; posle nekog vremena, međutim, gužva koju prave odlazi na živce, kao da neko pravi žurku u vašoj kući bez vašeg odobrenja. Hodnikom odjekuje cika gostiju. Sobe 110, 117, 204 i 310 posebna su potentna žarišta. Još gostiju silazi da se odjavi, neki odlaze bez plaćanja. Na Mini je da rastera žurku sablasti, pospremi za njima, vrati sve na svoje mesto. Da svede nesumnjivu štetu na što je moguće manju meru. Pitanje je može li ovaj cirkusant da joj pomogne u tome. – Recite nam otvoreno. Kakva je procena? Dok odlaze iz restorana u neodređenom pravcu, Mina se uporno u sebi moli da ne sretnu još neko prikazanje. Levak merka zidove iskusnim okom molera ili vodoinstalatera. – Kao što sam se i plašio – kaže nabravši nos. – Izbio vam je osigurač. – Kakav osigurač? – Za duhove. Mina uzdiše i klima glavom. Osigurač za duhove, jasno. – Hotelski duhovi su najtužnija sorta – objašnjava on, osećajući koliki je Mina nevernik. – Uzrok traume, da je tako nazovemo, jeste sama smrt, zato i vrte u nedogled poslednjih nekoliko minuta života. Ali pravi uzrok nemira, ono zbog čega se duše u tranzitu uopšte pojavljuju, nije njihovo gomilanje na jednom mestu, pa još tako prometnom kao što je hotel, već to što su umrle u nepoznatom okruženju, daleko od kuće. Na onoj strani to ne samo da ne predstavlja utehu, već je i izvor večitog nezadovoljstva. Bukvalno. Zvuči logično, ali Mini je dovde sa teorijama. – Kako možete da nam pomognete? Možete li da nam pomognete? – Gde vam je razvodna ploča? – pita on šeretski. Tako već može. Mina odavno nije preduzela ništa konkretno, a ako ne pucaš na gol... i tako dalje. Sišavši u podrum, stižu taman da vide garavog, žilavog radnika koji


Dragim gostima nudimo specijalnu uslugu pranja i hemijskog čišćenja odeće. Obavijaju ih miris štirka, neprobojna bela para i beskrajni redovi obešenih, vlažnih plahti. Dvema ženama u noćnoj smeni Mina pokazuje da je sve u redu, a po stavu koji ove zauzimaju prema Levaku reklo bi se da su ga pomešale sa sanitarnim inspektorom; Levak se ne trudi da ispravi tu nepravdu. Zaviruje u svaki ćošak, dlanom prelazi preko radnih površina, kucka po zidovima. – Pomeraju se? – Prstom pokazuje na red veš-mašina, velikih kao turbine u hidroelektrani. Mina odmerava žene, ona zbunjeno odmahuju glavama. – Moraćemo da ih pomerimo. – Levak navlači rukavice. – Ovu ovde. – Bira onu usred srede, kojom metodom, ko će znati. Jedna od žena odlazi po alat. Posao nije naivan: odvrću zavrtnje, vade zakivke, izvaljuju šipke kojima je mašina pričvršćena za pod i zid ko zna otkad; upinju jedno o drugo, dobrodušne žene iz vešeraja, Mina i Levak, baba za dedu, deda za repu, Levak se nogama odguruje od zida... i pomeraju mašinu taman toliko da se ispod nje ukažu betonski pod prekriven sa tri centimetra skorenog blata i staklena ploča po kojoj se razmazala rđa. Levak levom uzima čekić i razbija staklo, kao što se to radi u slučaju nužde. Zavlači ruku u rupu i izvlači nešto što liči na metalnu kutiju za orhideje. Iz nje vadi oklembešeno telašce, vidi ti to, pravog pravcatog guštera. Iako je crn, posut samo žutim pegama, nazire se da je zagaravljen. I smrdi. Levak ga lizne. – Fuj! – viče Mina. – Ništa. – Levak vrti glavom. – Ne radi. – Šta je to? – U Japanu, baku. U Indiji, bhuta. Kod nas, samo daždevnjak. Stvor koji održava vezu između ovog i onog sveta. Gutač sablasti i demona. Nema boljeg obezbeđenja za neku građevinu, pogotovo ne ovog tipa. Čovek koji je gradio hotel znao je šta radi. – A gušter kojeg sam videla u baru? Levak maše ovim držeći ga za rep kao da je gumena igračka. – Njegov duh. Tako sam znao da je pregoreo. Moraćete da ga zamenite. – Kako se to uopšte radi? – Dozvolite da obavim jedan telefonski razgovor. Imam dobavljača iz podnožja planine Goč. Dogovorićemo se za cenu. Sada samo treba da otkrijemo uzrok izbijanja osigurača. Mmmm. Mmmm. – Levak proučava gomilu ukrasno ispisanih brojki na keramičkim pločicama. – Gde je izbio? – pita Mina nestrpljivo. – Zašto je izbio?

XX severniBunKeR I 93od108I Hotel Bunker

se, dok utovara ugalj u ništavilo, hvata za levu stranu grudi i izvrće na stranu. Na Levakovo insistiranje, Mina otključava svako ogromno krilo metalnih ormara, koji se nižu čitavom dužinom zida. Levak se češka po ćosavoj bradi. – Hm, vaš hotel ima četiri zvezdice, morali biste da ga imate. – Šta hoćete da kažete? – Umorila se od njegove mistifikacije. Umorila se od sopstvenog posla, što joj se još nije desilo. – Oni sa pet zvezdica su bolje zaštićeni – kaže Levak – ali ni ovi vaše klase nisu loši. Možda je osigurač postavljen pre nego što je uvedena struja. Kada ono rekoste da je hotel izgrađen? – Hiljadu osamsto devedeset šeste – spremno ispaljuje Mina. – Hm. Ovo će vam zvučati malo čudno… – Mia ga gleda ispod oka – ...ali, da li je neko možda video nekakvog guštera kako se mota ovuda? Ona guta knedlu. Nije srećna što zna odgovor i na to pitanje. – Jesam. Ja. Pre pola sata. Ubedila sam sebe da mi se učinilo. – Tako sam i mislio. Prevrtljivi gad. Moramo da nađemo dušu hotela. Vodite me u vešernicu!


XX severniBunKeR I 94od108I Hotel Bunker

– Možda od starosti, možda je već bio menjan pa je skončao od nečeg drugog. Samo da vidim. – Prstom stiže do pocrnele, popucale ploče. – Kratak spoj u jednoj od soba. Broj 429. – Četiri-dva-devet? – kaže Mina. – Ta ne postoji. – Kako sad? – Levak diže obrvu iznad rama naočara, kao da ga malo šta u životu iznenađuje, pa neće sad valjda ovo. Mina frkće. – Jednostavno. Nema tog broja. – Hmm. Dobro. A da li imate sobu bez broja? Ona puca prstima. – Jedina soba u koju izričito ne ulazi sobarica. Bar ne svakog dana. – Zašto? – Imamo stalnog gosta, živi ovde u hotelu. General Panajotović. – A gde? – Na poslednjem spratu, u sobi bez broja. – Mina mu namiguje. – Idemo. Nudimo vam apartmane, trokrevetne i standardne jednokrevetne sobe. I jedan predsednički apartman. – Šta ćemo zateći? – pita Mina dok se penju stepenicama, strateški izbegavši lift. – Šta je moglo da izbije osigurač koji je radio sto godina? – Gadi joj se što je usvojila Levakovu terminologiju. – Svima uvek govorim: budite spremni na sve. – E, baš vam hvala. Zastaju pred vratima i gledaju se. Uprkos tome što ju je Levak do sada napola ubedio da zna o čemu govori, izgleda joj kao dete koje nije sasvim sigurno da će priča imati srećan kraj. On zapravo i jeste neodrastao, kao svaki muškarac, detinje ekscese samo je zamenio društveno prihvatljivom ekstravagancijom odraslih – ako uopšte postoji društvo koje spremno prihvata časopise za paranormalno kao nešto normalno. Oživljena vriska po hotelu tera ih da se pokrenu. Mina vadi univerzalnu karticu i pokazuje mu je; on joj klima glavom da je ohrabri. Nisu spremni, ali nikada neće ni biti. On krši ruke, ona ubacuje karticu u prorez. Ništa se ne dešava. Proba ponovo – ništa. Levak vrti glavom i prislanja uvo uz vrata da oslušne, a neotključana vrata se otvaraju ka unutra i soba ih oboje usisava u sebe. Unutra je tiho i na čas su sami... potom su usred vreve, kao da su vozom stigli na naročito prometnu stanicu metroa. – Isključi se – šapće joj Levak. Dok stoje nasred prostranog apartmana, oko njih defiluje Parada nezadovoljnih. Kroz otvorena vrata kupatila vide čoveka koji umorno trepće ka njima u kadi punoj krvi. Na fotelji dvometraš jede, jede i jede. Na krevetu se batrga žena koju neko guši tokom seksa, zatim muškarac kog neko guši tokom seksa. Na telu golog mladića vezanog za stolicu, čije čelo krasi nožem urezana petokraka, niču novi rezovi, ali on uporno ne progovara. Uskoro će ponoć, orgija smrti je u punom jeku. – Ne vidim generala – kaže Mina. Levak se mršti, to mu je izgleda prirodno stanje. Duhovi se šetkaju, prepliću i pretapaju, varniče pri svakom međusobnom dodiru, talasaju plavim obličjima. Mina i Levak, obliveni znojem od nagomilane vreline, u galami jasno razaznaju plač deteta. Beba iz lifta? Ima veze sa sobom? Mina pokušava da odredi odakle tačno dopire zvuk i, prihvativši Levakov savet do kraja, probija se kroz bal ponavljača, ne obazirući se na njih. Usredsređuje se samo na kmečanje. Stiže do udaljenog bolničkog kreveta, ali u njemu ne leži beba već baba, priključena na snopove cevi i kule od aparata. I ne plače, nego stenje, kako je i mogla da pomeša ta dva zvuka. Mina više nije u predsedničkom apartmanu, već u običnoj bolničkoj sobi. Ne pita se kako i zašto, jer se ne bi pitala ni da se obrela u snu. Zna da je u stvarnosti verovatno i dalje u toj prokletoj luksuznoj sobi, ali prihvata da je sada u bolnici, jer je tako lakše.


Naš hotel... Naš hotel... Mina i Levak su sami u sobi 429 i gola su voda. Nema više samoubica, seksualnih i drugih izopačenika, žrtava rata. Ona nije sigurna šta je tačno videla i šta to treba da znači, ali srce će joj iskočiti iz grudi, spremno će se pridružiti dugoj listi žrtava predsedničkog apartmana. Što je najgore, nije jedina. I Levak je zelen u licu, izgleda tek probuđen kao i ona. – Šta je bilo? – pita ga dok briše suze sa obraza, svoje ili one koje je ponela sa sobom iz sna, ali on samo odmahuje glavom. Teško joj je da izbaci iz glave slike koje su do malopre treperile u njoj; da li to znači da je i Levak imao slično iskustvo? – Šta ste videli? – pita ga. Levak odmahuje glavom, ništa, ništa, vidite sa kakvim sranjem moram da se nosim svaki dan. U sobi ipak nisu sami, reklo bi se. Na kružnom bračnom krevetu leži nepomični starac, koga nisu videli kada su ušli u sobu. U pidžami i bademantilu, ruku prekrštenih na grudima, na licu mu spokoj, osmeh takoreći. – General Panajotović – kaže Mina. – Pokoj mu duši. Čuli ste za njega? – Mislim da jesam – uspeva da prozbori Levak. Boja mu se još nije vratila u lice. – Kada se penzionisao, doživeo je prosvetljenje. Okrenuo se pacifizmu, organizovao dobrotvorne akcije, borio se protiv trgovine oružjem. Živeo je kod nas najmanje deset godina, možda i više. Voleo je da živi ovde. Od čega li je otišao? – Mislim da je umro prirodnom smrću – kaže smrknuti Levak i to, na Minin užas, zvuči kao veliki antiklimaks. – Pogledajte ga samo. Osigurač je hteo da ga usisa u sebe, ali on nije želeo da se vrati kao duh. Nije bilo potrebe. Za ovog gosta, hotel jeste bio kuća. – I? Šta je pošlo po zlu? – Pretpostavljam da je pometnja nastala u daždevnjakovom sistemu. Nije još naišao na nekoga ko je skončao u hotelu, a nije želeo da ga pohodi. Pobrkali su mu se lončići. To su spremno iskoristili svi neutešni koji su završili u sobi 429. Bum. Kratak spoj. Čičamiča. Draga Mina, mislim da treba da se pobrinete za ovog nesrećnika. Dole u predvorju, Levakovo se raspoloženje ne popravlja. Kad bi joj samo rekao šta ga muči, sigurno bi mogla da mu pomogne. Pita je da li sme da ostane u hotelu dok ne stigne novi daždevnjak, koji je već na putu, ona mu govori, Bože, naravno, možda neće moći da bude sve vreme sa njim, nagomilale su joj se obaveze, ali neka sedne u bar i ništa ne brine. Iz nekog razloga izgleda kao da mu se nije dopao odgovor, ali poslušno seda u fotelju u predvorju i čeka.

XX severniBunKeR I 95od108I Hotel Bunker

Lice starice joj je poznato i privlači je sebi. Njene stroge crte lica dublje su nego na onom koje poznaje, ali su oči zato blaže. Prizor sopstvenog ostarelog lica Minu istovremeno plaši i umiruje. Svakom bi preporučila terapiju. Žmuri i prepušta se. Kada ponovo otvara oči, ona je ta koja leži u krevetu i svet posmatra kroz prizmu nagomilanog iskustva. Ima šta da vidi: bolnice budućnosti nisu u ništa boljem stanju, naprotiv. Na stočiću pored kreveta nalaze se poluoljuštena narandža i vaza sa svežim cvećem. Osvrće se oko sebe u potrazi za nekakvim alkoholom, makar medicinskim, ali kontrola na spratu je nepobediva, a ona je suviše slaba. Vala ga se i napila za dva života. U lice joj se unosi devojka duge tamne kose, a i ona joj je poznata, iako je vidi prvi put, tako je lepo biti okružen poznatim licima, koja su sva tvoja. I ovo lice je kao njeno, samo mlađe, hiljadu puta lepše nego što je njeno ikad bilo. I definitivno nije mlađa verzija nje. Devojka plače i nije je sramota zbog toga, ljubi je po obrazu, razmazuje suze po njoj kao da će ostarelu Minu to probuditi. I budi je, ali samo načas, mirisi se neumoljivo gase, boje blede, dodiri jenjavaju. Devojka odstupa, govori joj nešto, ona više ne čuje šta. Čvrsto drži ostarelu Minu za ruku, ona to i ne oseća, ali zato nazire pred nadolazećim mrakom, i lakše joj je, stvarno jeste. Iako Mina - starica više ne razaznaje glasove, devojka uporno ponavlja jedno te isto, reč koja strašno liči na: „Mama.“


XX severniBunKeR I 96od108I Hotel Bunker

U narednih sat vremena, Mina jurca okolo i leči traume. Odjavljuje par koji je noćio, izgledaju zaljubljeno i nesvesni dešavanja oko sebe. Laptopaši su, ko bi rekao, praktično jedini koji su ostali do kraja. Dobija pohvale od gospodina Marjanovića, koji je u međuvremenu pristigao, najpre zatraživši da malo popriča sa Radetom: razgovor je bio kratak, Rade je nakon toga zajapureno pronašao sako i izašao iz hotela bez pozdrava. Svaki put kad protutnji predvorjem daleko od svoje omiljene recepcije, Mina vidi Levaka u istoj pozi. Pošto je stigla pošiljka sa Goča, spakovana kao rođendanski poklon, Levak je moli da siđe u kotlarnicu sam, zna šta radi. Mina zna da on zna. Sa šačicom osoblja koja je ostala u hotelu – kuvarica Eva, ćelavi čistač, čak i do kraja neobavešteni Marjanović – narednih pola sata provodi na iglicama. Isprva uopšte ne primećuju da se išta promenilo, toliko su naviknuti na slepe putnike prošlosti, ali posle nekog vremena nastupa mir. Blažena tišina i mir. Nezvani gosti su se odjavili. Levak se umorno penje u predvorje, govori joj da želi kući, moli je da mu pozove taksi. Petnaestak minuta kasnije, Mina ga pronalazi u istoj onoj fotelji u predvorju, stanjio se, smanjio, ufitiljio do kraja. – Nećete mi verovati – govori mu ponizno – ali nijedna služba nema vozilo na raspolaganju. On dlanovima udara po kožnom naslonu za ruke i ustaje. – Nema veze. Ići ću peške. Pred hotelom se rukuju, ovog puta nešto spretnije; Mina će ovladati svakom veštinom, samo joj dajte vremena. – Ne znam kako da vam zahvalim – kaže mu. – Ne znam kako da vam se odužim. Imaćete strašan tekst, je li? – Ah, da. Tekst. Jeste, strašan – govori on. – Onda... odoh ja. Bilo mi je drago, Mina Marinovski. – Maša joj i kreće gore, uz Balkansku. – Nećete moći tamo! – viče Mina za njim. – Gradi se ulica! Levak se lupa po čelu, okreće i spušta kraj nje. Ona ga u prolazu hvata za ruku, privlači sebi i cmokće u obraz. – Hvala ti. – Oduvek je imala viška ljubavi za majstore koji dobro obave posao. – Hvala vama, lepa damo. – Naklon mu je lepršav, starovremenski. Ona gleda za njim dok gizdavim korakom silazi niz ulicu, zvižduće neku tužnu, zaboravljenu temu i polazi preko pešačkog prelaza. Više ga ne vidi od isturenog ćoška Ambasadora, koji liči na kamilju grbu. – To je onda to – Mina skoro govori naglas. Uzdiše, okreće se ulazu i poslu koji je čeka. U pola koraka ukopavaju je tri strašna, strašna zvuka – agresivno trubljenje, škripa kočnica i, sa zadrškom, tup udarac. Bez razmišljanja izuva cipele sa visokom petom, sa zebnjom u grlu bosa leti niz ulicu i za sobom ostavlja naš hotel izgrađen u nultoj tački centra grada.


XX severniBunKeR I 97od108I Hotel Bunker


XX severniBunKeR I 98od108I Hotel Bunker

Hotel lJuBICA: junakinje na nemestu

VLADISLAVA GORDIć PETKOVIć

Hotelska soba je kao semantički prazna reč: izbledela i potrošena, ona ne znači gotovo ništa, bar ne ništa određeno, ali u nju i dalje mnogo toga staje. Njena praznina preti i obećava, garantuje i intimnost i opasnost, pa je otud toliko vole pisci krimića i ljubića. U odnegovanoj bezličnosti hotela stalno niču začudne sitnice i groteskna upozorenja, pa ovaj mizanscen biraju i pisci lepe književnosti, čak i ako nisu korisnici narativne pirotehnike: Haruki Murakami će ne samo produžavati hotelske hodnike do u beskraj drugih svetova, kako to čini u svojim pričama, no se i sama njegova proza može najbolje opisati kao teturanje u polusnu po hotelskoj sobi koju nismo ni osmotrili na dnevnom svetlu. Hotelska soba je jednostavna i bezlična, koliko je i Murakamijevo pripovedanje bezinteresno i objektivno, no sve je to samo privid: i hotelska soba i Murakamijeva naracija vode pravo u zonu polumraka, gde teku tajni životi natprirodnih bića i unezverenih ekscentrika. Zbog čega, ipak, hotelska soba? Hotelska soba je nemesto (franc. non-lieu), tvrdi tvorac ove kovanice, antropolog Mark Ože: baš kao aerodrom, autoput, supermarket i izbeglički logor, ona je suprotnost pripadnosti, suprotnost svakom odredljivom poreklu. Hotelska soba je prostor neprekidnog protoka i potrošnje, odlaženja i prolaženja, prostor izvan istorije, daleko od mreže ljudskih odnosa i oblikovanja identiteta. Usamljenost i izdvojenost nemesta daju pojedincu iluziju pripadanja velikom globalnom sistemu i priliku da nakratko baci pogled ka golemom svetu utopije; nemesto je večita mogućnost da se uvek i nikada ne bude kod kuće. Nemesto u čistom obliku ne postoji. U njemu se pozicije i odnosi stalno iznova prekomponuju. Ože tvrdi da su mesta i nemesta polariteti: ona prva se ne daju nikako izbrisati, ona druga nikad ne bivaju dovršena. Nemesta su kao palimpsesti sa bezbroj slojeva, na kojima se igre odnosa i identiteta uvek iznova upisuju. Zgodnu i nenadanu definiciju nemesta nalazimo u priči „Eva Evita“ Ljubice Arsić: njen junak dolazi u Buenos Ajres na operaciju promene pola, odseda u hotelu čije sobe posprema Soledad, danju dama sa zogerom, a noću strasna plesačica tanga, devojka koja će na kraju priče pokušati, uzaludno i neuspešno, da čoveku od dva pola bude nešto više od nule. I šta vidi glavni junak priče, junak na putu da postane junakinja (dok priča teče samo je čovek-žena), junak koji je slep za lepu i očajnu Soledad jer je ne vidi od svoje fascinacije Evitom Peron, ženom kakva bi hteo da postane, heroinom „beskošuljaša“ koju je balsamovao možda baš otac


XX severniBunKeR I 99od108I Hotel Bunker hirurga čiji će mu zahvat promeniti prvo lice jednine? „Hoteli i muzeji imaju nešto zajedničko, mislio je dok je žurio prema bašti izbockanoj sunčevim mačetama. Oni koji u njima privremeno borave ne ostavljaju nikakav trag. Ljudski miris se tu ne zadržava, jer je vazduh toliko ispunjen prošlošću da u njemu nema mesta za znoj, parfem ili miris tašne od loše štavljene goveđe kože, uobičajen u ovoj zemlji sočnih bifteka.“ I hoteli i muzeji su „pusta, svečana mesta na kojima niko ne stanuje“, ali razlika postoji: dok muzeji naizust pričaju priče o mrtvim stanarima istorije, hotelska soba briše svako prethodno prisustvo živih. Autorka ovih redova čak ni nakon tridesetak poseta budimskom hotelu Mediteran nije mogla u njemu da nađe tragove svojih boravaka. No, zato u hotelu tragova koji su lažni ima na pretek: hotel Mediteran ima samo tri sprata, a lift pravljen za devetospratnicu; dizajniran u vedrim nijansama plave i žute, obložen imitacijom kamena i jeftinim „šoto voće piva klapa“ akvarelima sa mačkama i škurama, on posred Panonije, a ispod prometnog nadvožnjaka na uglu ulica Budaorši i Hegalja dočarava sunce, more i jug. No, kulise nužnog smeštaja u stranom gradu uvek će mnogo moćnije od običnog korisnika dočarati pisac, s umećem oživljavanja papirnatih mačaka i buđenja damara u kamenu od tvrde plastike. Beskraj značenja u praznini hotela znalački otkriva Ljubica Arsić, maštovito i nestašno narativizujući bezlični prostor u koji smešta svoje internacionalne junakinje, pregorele od sunca i patnje, junakinje koje ponekad žive kraj hotela ili rade u njemu, ali ponajčešće putuju od hotela do hotela same, povremeno opremljene zgodnim i prenosivim ljubavnikom, budno motreći sve ono o čemu će posle sanjati. Najnovija Ljubičina zbirka priča All inclusive je zato, ni manje ni više, prozni hotelski omnibus. Razgledanje pansionskog smeštaja u narativnom hotelu „Ljubica“ mora početi od najpovoljnije ponude (jeftinog i vazda budnog beogradskog hotela), pa tek nakon krstarenja na jahtama i špartanja po kontinentima, vratiti nas u istu domaću jeftinoću. Prva priča u knjizi All inclusive, „Plavobradi“, uvodi nas u hroniku sobe hotela Toplice, a u poslednjoj, „Tetkina pudrijera“, pomenuto zdanje posmatramo spolja, okom žene koja je u stanu preko puta hotela odrastala, fantazirajući o iznajmljivanju hotelske sobe u rodnom gradu, ne bi li docnije upravo to nemesto pretvorila u poprište svoje preljube. U prvoj priči, fantazija sobarice Olge o plovidbi po morskim


XX severniBunKeR I 100od108I Hotel Bunker

talasima sa tajanstvenim gostom koji miriše na borove iglice groteskno se ostvaruje kao mala sobna poplava zbog naprslog ventila. U poslednjoj priči, junakinja se seća kako je s prozora tetkinog stana bacala koštice i kornišone, pokušavajući da dobaci do okna hotelske sobe preko puta. Nikad nije pogodila prozor iza kog su se kretale „siluete nepoznatih ljudi, gostiju o kojima neće saznati ništa važno, usamljeni došljaci u prolazu“. Zamišlja da su oni sinovi u potrazi za odbeglim očevima, ili muževi na lažnom službenom putu koji su rešeni da otkriju ženino neverstvo; zamišlja, da bi na kraju uspela da postane i sama stanarka hotela, za šta joj je bila potrebna, a šta drugo nego vanbračna avantura. Dvanaest priča u zbirci All inclusive uključiće, kao što i naslov sugeriše, sve mogućnosti da se potroše vreme, ljubav, energija i sećanje. Sveznajuća i svevideća pripovedačica dominira, operišući prividima: jer, letovanje u Turskoj, Italiji i Egiptu samo je kratka stanka kad mi nismo mi, kad izlazimo iz okvira svog identiteta i okruženja, a baš tu Ljubica Arsić traži preokret tako neophodan kratkoj priči, preokret koji ona izvodi minimalistički vešto, podmuklo koliko i obazrivo. Čitalac se nađe gotovo neprijatno zatečen malim zemljotresima koji se dogode u priči: „Gospa od Škrpjela“ od razglednice pune sunca i lakonoge sentimentalne povesti prerasta u tihi marš nasilja, incesta i osvete; „Pica kaprićoza“ počinje kao limunada, obećanjem opore slatkoće, ali se i završava kao limunada – kiselo, skupljenih usta i želuca: umesto da se dogodi ponovljena ljubav u večnom gradu Rimu, u hotelu đentileski, nazvanom po rimskoj slikarki iz sedamnaestog veka, ponavlja se samo ritual zadavanja bola, ritual koji ženi osigurava nezaborav u srcu muškarca. Francuska i Argentina, Perast i Pariz, Rim i Egipat omeđuju koordinate ženskog života u kojem se ogledaju nasilje i strast. Hotel „Ljubica“ ponekad je mračan i groteskan: u njemu ne može da se spava zbog jastuka gusto napunjenih sunđerom; u njemu mogu da nas uznemire i nateraju da se zamislimo tuba boje za kosu i mrlja krvi na lavabou, „slična žilicama na nosu pijanca“, ili pak slika umiruće Kleopatre, čije telo nalikuje testu koje kipi iz zemljane činije; abažuri od slame i škiljave plafonjere onemogućavaju čitanje, baš kao da upozoravaju da junakinjama, za ono malo nevreme koje na nemestu provedu, nema bekstva u paralelne svetove. Ne, hotelska soba nije samo prazna reč: jer prazna se reč ne ponavlja do u beskraj. Nemestu hotela se uvek vraćamo, čvrstim i čistim rečima.


L o k a l n a p o n u d a XX severniBunKeR I 101od108I Hotel Bunker


XX severniBunKeR I 102od108I Hotel Bunker

netrAŽeno

DUNJA ILIć

Posmatrala se u hotelskom ogledalu dok je nezainteresovano utrljavala kremu na lice, kose nemarno, ali čvrsto zavezane u rep. Ponovo je ravna, konačno, zaključila je ne otkrivši zadovoljstvo, u isto vreme primećujući sitne crvene fleke oko nosa, ispod donje usne i između obrva. Blagi nalet prijatnosti je dopirao duboko iz omekšane kože. Ona je retko stavlja. Pokušala je da se priseti čistog, belog lica, viđenog samo nekoliko minuta ranije. Baš je u tom trenutku pred njom iskrsnuo umanjen odraz zamišljane devojke, koja se mirno i nežno osmehivala. – Idem da se vidim sa Draganom. Pokušavala je da se ne pita, da ne razmišlja. – Gde? – Nalazimo se ispred hotela. Posegnula je za kutijom vate. Umesto komentara, samo je nešto nerazumljivo promrmljala. Nije dodala: kasno je. Lik je nestao sa glatke površine. Preobilno je natopila vatu tonikom za čišćenje i prilepila bezobličnu, otežalu masu na čelo. Iz sobe se nekoliko puta začulo šuškanje, a onda i tihi zvuk otkopčavanja rajsferšlusa. Zamislila je kratke nokte kako žustro, nemarno obavljaju takav posao. Isti odsjaj uskoro joj se ponovo ukazao pred očima. Slika se naglo uvećavala, sve dok lica dveju devojaka nisu postala izjednačena. Osetila je dodir tople ruke na svom ramenu. – Samo što si stavila kremu. U glasu nije bilo ni najmanjeg prekora, niti bilo kakvog negativnog osećanja. Uprkos primedbi, nastavila je grubim i naglim pokretima da trlja kožu vatom. – Molim te, prestani. Šta ti je? Ni tada nije prestala. Devojka pokuša da je uhvati za ruku, ali ona spremno, drsko okrenu leđa. Ova još jednom, već nešto bezvoljnije posegnu za vatom, a kako je pokušaj i sada propao, samo savi ruke u laktovima, usmerivši šake ka leđima pred sobom. Beznadežno istrajna u pomirljivosti, zakorači ka drugoj prostoriji. Produžila je hodnikom apartmana na čijem se drugom kraju nalazio izlaz. Pre nego što će uhvatiti kvaku, na momenat se neodlučno zaustavila. Tada do devojke u kupatilu, iz staklene daljine, dopre nenametljiv pogled: baš onakav kakav je obećala sebi da više neće imati. Iluziju normalnosti poništila je stvarnost. Kada je ostala sama, stropošta se na hladne pločice i obori pogled. Na ivici vidokruga, spazi blatnjave otiske njenih patika. Uski oblik izmrvljene zemlje je podseti na dan kad su se upoznale, nezasluženo, netraženo.


GORAN TOMIćA

Hrapav od morske vode i ošamućen od sunca, popeo sam se do hotelske sobe. Spreman da odem pod tuš, raširio sam krilo garderobera, posežući za peškirom. Jedna upadljiva misao, crvenim markerom ispisana na unutrašnjoj strani krila, učinila je da, naprečac, peškir i tuš smetnem s uma: Uz pobelele vlasi nema ni želje za slavom, Putevi spasa su presečeni, u brdima hvata se mrak. Zagledajući dugo crvenim markerom ispisana slova, imajući, pritom, osećaj da me sunčanica, poput gumene lopte, tuče po čelu, pogledao sam kroz prozor svoje sobe na sedmom spratu hotela Konstantinopolj. Video sam crne grudve mraka kako se zgušnjuju nad brdima, video sam puteve ispresecane tamom. Zapitao sam se o kakvoj li to slavi govori autor sa crvenim markerom, i da li je propao onaj čas u kom je trebalo da se spasem. Pobelelih vlasi nemam, preostaje mi da motrim kroz prozor. I čekam.

XX severniBunKeR I 103od108I Hotel Bunker

Misao na krilu garderobera


XX severniBunKeR I 104od108I Hotel Bunker

PoluŽenA i pola hotela Da umremo! Tako glupo! Mislim da bi bolje bilo da otvorimo hotel!

IVANA PEŠKO

Možda je suviše smelo konstatovati da Strindbergov naturalizam skriva ponešto od klasičnog poimanja hotelijerske sterilnosti (i u higijenskom smislu te reči), koliko je neminovno uočiti da se tragedija njegove Gospođice Julije razvija onom brzinom kojom se vizija hotela u njoj raspada sa razotkrivanjem potisnutog. Hotelsko je kod Strindberga životno, ali u zavisnosti od perspektive iz koje smo sposobni da tumačimo kontinuitet životnosti. Iz pozicije fizičkog postojanja, otvaranje hotela se nudi kao jedina šansa za ekonomski opstanak Julijine i Žanove mezalijanse. Hotel je u Žanovoj percepciji i doživljen kao ideal. Sa njim dolaze nova lica, novi jezici; blizak je utopističkom projektu ravnomernog rada koji oslobađa od briga, prekretnica je i sigurnost, zlatno doba birokratske ambicije. Poistovećujući budućnost sa napretkom, Žan u hotelu vidi otelotvorenje vitalističke energije. Hotel se u njegovoj iluziji poistovećuje sa životom koji se doseže u ambiciji. Lakovernom čitaocu bi se učinilo da Julija deli njegov ideal, iako ga već u samoj reakciji pobija, rečima: „Da, to je život! A ja?“ Reč hotel predstavlja verbalizovan vid Julijinog odeljivanja od ljubavnika. Dresura u podvojenim socijalnim okolnostima omogućila je da se njihovi planovi ne sustignu. Za Žana je hotel uvek otvorena mogućnost, a za Juliju potvrda da više ničega ne može biti. Prirodno se oformljuje zaključak da je ideja hotela, ili sama izgovorena reč, zapravo inicijalni signal za uočavanje saznajnog puta na kom će se Julija odrediti i zaustaviti. Pozvana od Žana da bude „gospodarica firme“, Julija može insitirati (postupak iz očaja) samo na ljubavnom dokazu, pošto bi beg u hotel podrazumevao njeno čisto biće, srž njene prirode. A ta priroda se kosi sa pretpostavljenom ulogom u novom životu. Ukoliko se podsetimo jednog Žanovog nasrtaja na Julijin pojas, uočićemo njeno povlačenje. Kada je muškarac izazove, Julija svoj libido savlađuje. Ona se ne može prepustiti ekstatičnom koitusu baš zato što ne može da umiri svoj super-ego koji je posebnog – vaspitnog tipa. Naturalistička tragedija svakako može posvedočiti o amoralizmu, ali nikako neće o nevaspitanju. Međutim, isuviše je jednostrano svoditi Julijin anagnorisis na epohalnu opasku o genima. Nakon što je Žan omekša pričom iz detinjstva, Julija će opet pronaći ženstveno u sebi, što se pažljivo potvrđuje koketnom opaskom da svi dečaci kradu jabuke. Što više manipuliše gospođicom, što je


XX severniBunKeR I 105od108I Hotel Bunker više navodi na bekstvo ka hotelu, osvežavajući njenu žensku potrebu, Žan Juliju sve dublje upravlja ka njenom imanentnom instinktu. Kao što smo na početku posvedočili o sterilnoj urednosti slike klasičnog hotela (uz napomenu da se obrati pažnja na dekor Strindbergovog sveta), moramo se pozvati i na još jednu stranu motivske raznolikosti. Hoteli su prostori obeleženi posebnom aurom erotičnog, pri čemu se batajevski aludira na prestup. Hotelska soba skriva otpadnike. U hotelu se odvija seksualni čin za koji društvo ne sme da zna, to je mesto ljubavnica, usputnih noćenja, plaćenih uživanja. U hotelu se često dešava ono što se ne bi smelo, a upravo je to i ključ za Julijinu samospoznaju. Vaspitana da bude sadista prema muškarcima, da ih tretira kao pse, otmeno ih prezirući, gospođica ne sme narušiti majčinski princip. Nužnost se upisuje u krvi, ali se sukob produbljuje konkretnim Julijinim porivima. Ona, koja je predodređena da gospodari, zapravo najviše od svega želi da bude potčinjena. U tlačenju je njena požuda, ali istovremeno i prestup prema majčinoj volji. Nakon što izgovori: „Ja vas se grozim kao što se grozim pacova, ali ne mogu da pobegnem od vas“, Julija zapravo misli na znanje ka kom je posredno sproveo Žan, a ne na njega samog. U onom momentu kada shvati užas svog sladostrašća, Julija zna da ne može dalje živeti, jer ničega više izvan prepoznavanja sopstvene pozicije ne može biti. Tu gde je Julijno biće, nastupa Julijina smrt. Za Vaspitanu Gospođicu Juliju je nedostatno da nastavi da živi kao ona sama. Neće biti hotela, jer nakon saznanja ne može biti života: „A trebalo je da budem firma hotela.“ Strah od drugih je imaginaran i on je samo alternacija za strah od ja koje je na sebe pristalo. Niko ne može znati za prevaru, jer do neposrednog čina prevare nije ni došlo, bar ne na sceni. Stoga je i ironičan otklon prema mističkom jedinstvu izjednačavanja bića u Julijinom histeričnom doživljaju Sunca. Ekstaza ovog tipa ne treba Juliju da izjednači sa drugima, već da je oslobodi nje same, što nije stvar od života. Zabranjujući sebi da prestupi na sopstvenu predstavu, gospođica Julija može da hrli u dve mogućnosti: diskontinuitet u kom sebe neće znati kako da podnese zbog shvaćene celine, ili u smrt. Gde god se okrenemo, ipak ništa nećemo čuti jer će Julijin čvrst korak i simbolička zvona prigušiti buku od pada nesazidanog hotela.


XX severniBunKeR I 106od108I Hotel Bunker

PrtlJAG

JELENA MARINKOV

Stavio je još dva komada u aktovku; kopča je škljocnula. Okrenuo se i pomislio kako bi bilo dobro da ponovo proveri kupatilo: pogledao je ispod široke metalne police i zavirio u unutrašnjost ormarića. Potom je postavio kofer na točkove i izašao iz sobe. Hodnik je bio pust, ali možda čovek i nije bio svestan prisustva drugih gostiju. Ambijent je izazivao škriputav zvuk u vilici, usled izveštačene porodične atmosfere koju je odavao: gobleni sa motivima plaže i kupača, suvo cveće u staklenoj vazi sa natpisom ,,Dobrodošli!“ na stočiću u hodniku, prejak miris čistoće izazvan čestim menjanjem posteljine. Čovek je osećao neočekivan pritisak u vidu želje da nestane. Neko vreme, prostrani hodnici ovog usputnog boravišta u njemu su izazivali osećaj ravnoteže, ali odnedavno miris deterdženta sa tragom lavande na iritirajući način dominira njegovim čulom mirisa. Morao je da liši (ili oslobodi) sebe još jednog mesta. Lift je bio zauzet, brojevi su se povećavali: trinaest – četrnaest – petnaest, stoga je odlučio da pođe stepenicama. S teškom mukom se spuštao niza stepenike, vukao je kofer i nosio aktovku jednom rukom, a drugom se pridržavao za naslon ograde. Pokušavao je da ignoriše grč koji mu je paralisao nekoliko mišića ruke kojom je stiskao ogradu, uporno gutajući iznenađujuće navale pjuvačke kiselkastog ukusa, koja je navirala iz ždrela ka usnoj duplji. Stigao je do prizemlja i odjavio se na recepciji. Recepcionerka je navela sumu, on je pružio karticu, ona ju je provukla, on je spustio potpis, dobio karticu nazad, postavio kofer u uspravan položaj, prihvatio se aktovke. Recepcionerka je obavila još jedan deo svog posla i ljubazno se nasmešila gostu koji je u hotelu boravio u periodu od dvadeset devet dana, tokom kojeg je izlazio svakog popodneva, noseći svoju tašnu, a u hotel se vraćao nakon večere, ali uvek u pristojno vreme (mora da je obedovao u nekom od luksuznih restorana na obali, s obzirom na pamučno odelo u bež boji koje je nosio svakog dana, uvek ispeglano i uvek čisto, kao da je kod sebe imao na desetine istovetnih, zatim mrke kožne cipele uredno prebrisane viksom, i aktovku od crne kože u kojoj mora da se nalazilo nešto vredno, jer ju je uvek nosio sa sobom – novac, nakit, hartije od vrednosti možda?). Kako bilo, recepcionerka se nasmešila i starac je bio slobodan da napusti hotel. Izašao je na ulicu poznatu po luksuznim ugostiteljskim objektima i jaka sunčeva svetlost pogodila ga je direktno u čelo, poput zlurado usmerenog laserskog zraka. Nakon što je načinio nekoliko koraka, već je imao taj blesavi osećaj da mu se vrelina zakačila za odelo pa i nju mora da vuče, ili kao da mu


XX severniBunKeR I 107od108I Hotel Bunker je koža prekrivena debelim krznom, te mora da izigrava životinju. Znoj mu je izbijao po nadlakticama dok je aktovku čvrsto držao pri sebi i osećao kloparanje u unutrašnjosti tašne. Bio je bez misli o ičemu drugom sem o toj nesnosnoj vrućini i o neobičnosti kiselkastog ukusa u ustima, koji je i dalje bio prisutan. Rešio je da nekako stigne do obale kako bi seo u neki fini kafić, popio hladan koktel i umirio telo. Nebo je tog eruptivnog podneva ipak bilo blistavo plavo, dok je starac ispijao koktel i borio se sa grčom u ruci, sopstvenim znojem i naletom podivljale žuči. Sunce se nalazilo daleko od mora, ali ga je jedna nevidljiva linija ipak spajala sa površinom vode u tački vreline na horizontu. Galebovi su kružili oko morske glave i pritom neverovatno ličili na odurne lešinare koji se mogu videti još samo u američkim prerijama. Šum vetra pronosio je zvuke urlanja razmažene male dece koju su roditelji silom uvlačili u lepo, plavo more. Dan se činio savršenim za umiranje. * U gužvi koja se ubrzo stvorila oko nepomičnog čoveka u kafiću na obali, jedan beskućnik je uspeo da ugrabi crnu kožnu aktovku, prislonjenu uz obod niskog stočića. Pun ushićenja i strepnje, dok mu je sunčeva svetlost probijala čelo, otrčao je do udaljenog pristaništa, kako bi tamo otvorio tašnu. Seo je na pošljunčan teren i ispitao mehanizam otvaranja, utvrdivši da ne postoji potreba za poznavanjem šifre ili tako nečeg. Kopča je škljocnula i otkrila mnoštvo sapuna – ružičastih, plavih, žutih i belih, umotanih u luksuzna pakovanja sa imenima gradova i nazivima hotela. Razočaran, pobacao je sapune i prihvatio aktovku pod pazuh – negde će uspeti dobro da je proda.


XX severniBunKeR I 108od108I Hotel Bunker

Severni BunKeR Časopis za odbranu i poslednje dane književnosti i kulture Broj: 20 jesen-zima 2012.

Impresum

Izdavač: kulturni centar kikinda Za izdavača: Srđan V. Tešin, direktor Adresa: Trg srpskih dobrovoljaca 23, Kikinda Telefon/fax: 0230/22-544; 26-240 E-mail: severni.bunker@gmail.com Glavni i odgovorni urednik: Srđan v. Tešin Redakcija: Srđan Srdić (zamenik glavnog i odgovornog urednika), Mila Melank (art direktorka) i Tanja Brkljač. Osnivači časopisa: Srđan V. Tešin i Jovan Gvero Lektura i korektura: Aleksandra Rašić Radosavljević Štampa: MiraGraf, Kikinda Tiraž: 300 Časopis se finansira sredstvima Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i Opštine Kikinda. Prilozi u časopisu se objavljuju isključivo po pozivu uredništva.

CIP ISSN 1451-0863



Severni Bunker20