DEJVID D. LEVIN ROĐEN JE 1961. U MINEAPOLISU. ODRASTAO JE U MILVOKIJU, A DANAS ŽIVI U PORTLANDU. PROSLAVIO SE KAO PISAC KRATKE PROZE U ŽANRU NAUČNE FANTASTIKE. DOBITNIK JE MNOGIH KNJIŽEVNIH NAGRADA MEĐU KOJIMA JE I HUGO, NAGRADA ZA NAJBOLJU KRATKU PRIČU, 2006. BIO JE NOMINOVAN I ZA PRESTIŽNU NEBULA NAGRADU KOJA SE DODELJUJE ZA KNJIŽEVNA OSTVARENJA NA POLJU NAUČNE FANTASTIKE. JANUARA 2010. LEVIN JE PROVEO DVE NEDELJE U STANICI ZA SIMULACIJU ŽIVOTA NA MARSU, U JUTI. ZAJEDNO SA SUPRUGOM UREĐUJE FANZIN BENTO.
)
STRAH OD
k
ŠIRINA
ad su izašli iz aviona na aerodromu Mičel1, nije bilo nikog da ih sačeka. Tada je zaista postalo jasno.
Morao je da sedne u čekaonicu aerodroma dok ne prestane da jeca. Žena ga je pridržavala, što je bilo nezgodno na tvrdim aerodromskim stolicama; nepoznati prolaznici su izgledali zabrinuto, ali se nisu zaustavljali, gledali su svoja posla. Nakon vrlo kratkog vremena, izduvao je nos i priključio se masi. Već se bio prilično isplakao. Ali mu je srce utonulo u šupljinu grudi kao usamljena seoska kućica na prostranoj preriji. Toliko sam puta sletao na ovaj aerodrom, mislio je dok su hodali ka pokretnoj traci za prtljag, a sada ga jedva prepoznajem. Svaki prethodni put, roditelji su ga dočekivali na izlazu aerodroma. Svaki put su bivali sve manji, sa sve više sedih. Nakon infarkta, tata je smršao (konačno, nakon godina mučenja) ali zbog toga nije izgledao zdravo; naprotiv, izgledao je smežurano, kao da su iz njega isceđeni svi životni sokovi. Mama je samo iz godine u godinu postajala manja i zaobljenija, i sve se sporije kretala. Ali sada ih više nema. Pregazio ih je na pešačkom prelazu neki pijanac prošavši kroz crveno svetlo. Sahrana je sutra.
1 Aerodrom u Milvokiju, prim. prev. 2 Tuna boat - Vrsta automobila, prim. prev.
U kompaniji za iznajmljivanje automobila su hteli da mu daju neku američku tunu2 umesto japanskog kompakta koji je već rezervisao. Kada je to čuo, osetio je u jednom kratkom nestvarnom trenu da stoji na prostranoj ravnici na kojoj fijuče vetar, hladno mu je i sam je - ali je taj osećaj nestao kada je žena počela da negoduje. Dotakao je po ruci da je umiri i rekao agentu: ”Uzimamo.” Tek je kasnije shvatio da je automobil zapravo bio plimut, baš kao onaj koji su njegovi imali kada je bio šesti razred. Raskrsnica na aerodromu je bila u izgradnji. Bombarder Bilija Mičela koji je nekada pobedonosno stajao na ulazu u aerodrom, sada je bio zabijen za postolje kao neki sumoran i nezgrapan leptir, sićušan i jedva vidljiv za ubrzan saobraćaj. Ništa nije prepoznavao. A kada je kolima izašao na autoput, video je hotel gde je nekad išao na srednjoškolski sajam poslova. Potom benzinsku pumpu na kojoj je točio putujući van grada, vraćajući se na koledž nakon uskršnjeg raspusta. Pa bilborde za banku čiji se logo promenio, ali čije je ime u njegovoj glavi prizivalo džingl od pre trideset godina. Tu je bio i horizont. Kako je mogao da zaboravi horizont?
XVII severniBunKeR I 47od100I KO se boji STRAHA jo{?
D
.L D d i ejv
(SAD n i ev