ArhArt broj 6, leto 2012

03

godina I BROJ 3 2011

SRPSKI CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE

Duhovnost prirode Ovčarsko-kablarska klisura 4

FOTO: ISIDORA ĐURIĆ

umesto uvodnika

Čovek po meri boga Negde pred ovogodišnji Božić, Radovan Bigović, protojerej stavrofor, i profesor Teološkog fakulteta, na ovom mestu napisao je uvodnik sa naslovom „Davanje je najveće primanje“. Samo nekoliko meseci kasnije, na žalost svih nas, mi pišemo na istom mestu o njemu. Izgleda da je takav život i da je takva smrt.

Na ispraćaju ka večnom miru, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej, je rekao da Srpska pravoslavna crkva neće moći da nađe zamenu za ovog izuzetnog teologa i pedagoga. I mi, njegovi prijatelji i svi poznanici smo uvereni da se takva jedna izuzetna duhovna gromada dugo neće pojaviti na ovim našim prostorima.

Intiligentancija i široko obrazovanje, mudrost i šarm, jedinstvo duhovne i fizičke lepote, mirnoća i spokojstvo koje je zračilo iz njega činili su ga izuzetno gospodDr Radovan Bigović

stvenim i obezbedili mu mesto među najuglednijim ličnostima našeg naroda i mesto u našem pamćenju. Njegov duhovni prostor bio je nesaglediv i kao takav obogatio je duhovni prostor našeg naroda.

Suze, prolivene za njim nakon tužne vesti, kod onih koji su ga poznavali i onih

U večnoj borbi dobra i zla on je bio na strani dobra celim svojim bićem i duboko je verovao u njegovu pobedu

koji ga lično nisu znali, više su govorile od svega što je o njemu rečeno i što će biti rečeno, više od svih govora tada održanih, više od crkvenih zvona koja su odjekivala sa zemunskih crkava.

Kao sveštenik imao je vremena za svakoga. U manastiru sv. Arhangel u Zemunu, gde je bio starešina manastira, ljudi su u kolonama čekali da dođu do njega. Sa vidljivim olakšanjem, sa nadom koju im je ulivao Radovan i sa velikom zahvalnošću ljudi su odlazili. A sigurno je da je svačiju muku odbolovao i da je bar deo svačijeg bola ostao kod njega. Može biti i da ga je tuđi bol prerano odvojio od nas. Širio je ljubav i dobrotu, a imao je i razumevanje i za one koji su bili drugačiji. U večnoj borbi dobra i zla on je bio na strani dobra celim svojim bićem i duboko je verovao u njegovu pobedu. I ako nekada dobro pobedi nad zlom, a hoće sigurno, na nekom pobedničkom obeležuju Radovanovo ime biće ispisano zlatnim slovima. Živeo je pola veka, a uradio je kao da je živeo tri veka. Na njegovim naučnim i stručnim radovima napajaće se ogromnom duhovnom energijom mnoge generacije teologa, filozofa i svih drugih ljubitelja humane literature.

Poslednji dan njegovog života proveli smo zajedno. Odmah po rastanku on je otišao na jednu stranu, a ja na drugu, on u večnost, a ja ne znam gde.

Jedino što je utešno je to što će on trajati, trajati i trajati.

Milinko Bujišić

leto 2012

5

sad 10

Čovek kome gradovi pričaju

Boris Podreka, arhitekta i mislilac urbanog

21

Analiza pet olimpijskih objekata u londonu Deborah Bass

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost.

Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2. E-mail: redakcija@neimarv.rs. www.arhart.rs Izdavački savet: Radivoj Cvetićanin, predsednik, Miloje Popović-Kavaja, Radomir Vuković, Milinko Bujišić, Tanja Milićević, Nenad Novak Stefanović. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Redakcija: Milovan Ćirovski, Irena Videnov dia, Nevena Đukić, Milica Šajfar, Martina Anđelković, Jovana MiIić dia, Aleksandra Miljković dia, Ana Marinković dia. Direktor projekta: Milan Atanasijević.

Art Direktor: Milan Novičić. Fotografi: Nenad Petrović, Isidora Đurić. Lektor: Sandra Stanković.

ISSN: 2217-4761.

Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno.

29

andrićev grad - kamengrad na drini Reportaža sa lica mesta

ržaj 43

kako umetnost menja grad

Festival Mikser u Savamali

67

81

Beogradska nedelja dizajna

Intervju u pariskom hotelu Ric

sloboda na kvadrat

08. Foto editorijal

50. Svetlarnik tame

16. Vesti iz arhitekture

52. Mediteran je do Beograda

26. Olimpijada je radost

54. Nekontrolisani roboti

varda kralj cveća

92. Značaj svesnog disanja

58. Arheološki film 61. Izvlačenje tema ispod tepiha

94. Rioha je dar planine

64. Iskrenost je važnija od istine

98. Feljton

72. Gedžeti

101. Ljudi i događaji

34. U tvrdim koricama 37. Goja bi bio panker 41. Ugledno ogledanje

74. Grafički dizajn u Republici Srpskoj 78. Zavodnici na četiri točka 46. Odložba je izložena

87. Psihijatrijska radionica

48. Na sedmom nebu

88. Šetnja zabranjenim vrtovima

104. Pogled unazad

foto editorijal

Čudo u Sečnju Pitali su se ljudi šta se to dešavalo ovih dana u Sečnju. Pitali su se da li je to vojna vežba združenih kopnenih snaga Jugoistočne Evrope. Pitali su se ljudi iz ove pogranične opštine sa koje je strane granice Evropska unija, da li sa ove naše ili sa one druge strane. Pitali su se da li su petrogradske bele noći zahvatile i naše nebo pa se više vidi noću nego danju. Išlo se dotle da se pomišljalo da su sve to vanzemaljci posejali i vanzemaljci požnjali. Ništa od svega ovoga, govorili su oni koji su upoznati sa ovim čudom u Sečnju. Istina je prava da je to berba graška na poljima Poljoprivredno-ribarskog gazdinstva SVETI NIKOLA, posejanog na 400 hektara površine ( i slovima: četiristotine hektara), do sada neviđene površine pod ovom mahunastom kulturom. Grašak u ovoj količini zasejan je za poznatog kupca, za FRIKOM. Pravila nalažu da grašak od berbe do hladnjače mora stići za dva sata kako bi zadržao sva svoja kvalitetna svojstva. I tu nije smelo da bude omaške, da bude promašaja, I nije ni bilo. Otuda su ta polja pritisli kombajni, traktori i stotine kamiona, a sve te mašine više liče na čudovišta nego na sebe. Njive su se zbog danonoćne berbe morale osvetliti reflektorima, pa je sve skupa delovalo nestvarno i nije čudo što je kod ljudi izazivalo razna nagađanja.

FOTO: ISIDORA ĐURIĆ

8

leto 2012

foto editorijal

leto 2012

9

intervju broja Boris Podreka - Arhitekta i mislilac urbanog

Čovek kome gradovi pričaju Rođen je u Beogradu pred sam Drugi svetski rat, a onda su ga roditelji, a kasnije život, odneli do Italije i Austrije, pa po svetu. Danas mu je adresa u Beču, atelje mu je srednja Evropa, a inspiracija –svet. Počeo je da studira skulpturu, ali onda su mu dosadile “sve te gole žene i mišići”, pa se opredelio za arhitekturu, a tim “bacilom ga je zarazio August Černogoj, još u Trstu”. Prepoznatljivog arhitektonskog potpisa, jednako je poznat i po postavkama izložbi Razgovarala: Aleksandra Ajdanić

“Kada sam bio dete i živeo u Trstu, kući sam odlazio samo da jedem i spavam, tako da sam zapravo živeo u gradu, disao sa njim. U mojoj ulici igrao sam fudbal satima i danima, i tačno sam znao kada se lopta odbije o neku fasadu ili neko drvo, kako će mi pasti nazad. Gledao sam i slušao sve oko sebe. I danas kad dođem u neki ambijent, bilo poznat bilo nov, volim da ga gledam, da ga posmatram, i onda on meni kaže: ‘Podreka, čoveče, zar ne vidiš da nemam fontanu‘, i ja onda kažem – OK, napraviću ti je! Ja tako radim, ja nikad ne idem ispred rešenja, ja sam uvek taj koji sluša šta je potrebno... Za to je neophodno imati puno iskustva, treba znati i kako slušati i kako odgovoriti jednom ambijentu, prostoru kome puno toga nedostaje.

10

leto 2012

foto: nenad petrović

Boris Podreka je čovek koji ume da sluša. To, izvesno, nije prvi utisak koji očekujemo od renomiranog arhitekte koji je svoj potpis ostavio u brojnim gradovima sveta. Nije ni osobina na koju novinari često nailaze prilikom intervjua. Ali Podreka definitivno poseduje taj dar kojim se malo ljudi može pohvaliti. Zato me nije ni malo začudilo kada mi je rekao da njemu gradovi, kvartovi, ulice „govore“ šta im nedostaje, a on ih i sluša, i udovoljava njihovim molbama i prohtevima. I ta komunikacija ugrađena je u sve što je Poderka napravio – od gradskih četrvti i parkova, do muzeja i hotela.

intervju broja

leto 2012

11

intervju broja

Arhikultura je pojam koji objašnjava moju poetiku

PROSTOR U ARHITEKTURI “Prostor je jako tesko opisati, i ne samo u arhitekturi. U fotografiji, recimo, najlakše je fotografisati objekte, a najteže je fotografisati prostor. Prostor je jedan vakuum, ali taj prostor živi od drugih aduta - od zida ili od senke, od svih onih stvari koje ga ispunjavaju. Svaki arhitekta

Podrekina intervencija na saobraćajnoj infrastrukturi Bolcana

uz pomoć i u ritmu prirode, Podreka naziva arhikulturom – i sa primetnom dozom ponosa kaže da je to reč koju je sam smislio pre 30 godina. Ona danas zaista i definiše njegov rad. Svi će “na prvu” reći da je Podreka začetnik postmodernizma i iz njega kasnije razvijenog dekonstruktivizma. Podreka danas ne želi da bude ukalupljen ni u kakve pravce, forme ili stilove, jer već godinama, pa i decenijama ih kombinuje i ne robuje vokabularima profesije i očekivanjima okoline. Kaže da arhitektura nema godine čoveka i da samim tim arhitekta mora uvek da bude mlad. On ne radi i ne gradi samo za danas, već za budućnost i neke druge ljude koji će doći posle nas.

ARHITEKTURA I UMETNOST

Promenada u Bolcanu

- ako je dobar arhitekta, ima svoju tezu o prostoru. Ali, njega je nemoguće opisati recima – prostor je ono između, onaj vakuum koji se dešava u arhitekturi da bismo mogli bolje živeti međusobno. Taj prostor treba znati lepo modelirati, dati mu jednu priču, on mora da vam nešto govori - mora biti “parlante”, što bi rekli Italijani. Ne sme biti samo indiferentan vakuum. I zato ja ne idem nikad sa unapred smišljenim rešenjima. Morate doći u prostor, biti u njemu, videti ga, čuti ga, doživeti ga”.

To spona s prostorom i njegovo oblikovanje na spontan način, i što više

“Ili je arhitekta glup ili je blefer”, uz poluosmeh i prodoran pogled kaže Podreka, kao da želi da napravi finalni komentar. “Arhitektura nije umetnost.

Arhitektura je skupa stvar, arhitektura se desi, u arhitekturi vi ne odlučujete sami. Umetnost je nešto sasvim drugo - umetnik se zatvori u svoj atelje, uzme platno i može srušiti svet. Umetnik i mora da bude revolucionar - ako je dobar umetnik, jer on mora menjati svet.

Arhitekta to ne radi. Arhitekta mora da vam napravi prostor u kome ćete dobro živeti. Ja kao arhitekta moram da mislim na istoriju i na ono što je bilo, moram da mislim na vas, kome gradim: koliko novca imate i da li ćete biti srećni na kraju, ali moram i da mislim - ali to vama naravno ne kažem – i da li će i kako biti srećni oni koji dolaze posle vas, a mene tada više neće biti. To znači da ja kao arhitekta, dok radim, moram imati tri temporaliteta na koja mislim. Ja nisam dakle umetnik koji ruši. To je velika razlika. Arhitektura se služi umetnošću, to je izvesno, ima tu neke analogije, ali u suštini, arhitektura nije umetnost”.

Neostvarena želja?

“Da napravim fudbalski stadion - onako veliki, kao naduvanu žabu, kao vakuum. Vezan sam za fudbal od detinjstva. Kao mladić sam igrao za gradski klub u Trstu, kasnije za “Vijenu” u Beču...Ali onda sam počeo da se družim sa umetnicima, da pušim, pa su došle cure…”.

12

leto 2012

intervju broja Cvjetni - Stambeno - poslovni kompleks “Na vrhu je uvek najljepše stanovati, u svim gradovima, zar ne? Zašto bismo onda pravili samo mansarde a ne na primer kuće s vrtom? Tako je Cvjetni dobio svojih pet luskuznih pentahusa na vrhu. Svako bi želeo svoj mali vrt ili park pred kućom, pa su u Cvjetnom stanari dobili park na drugom spratu. I jedno i drugo je neka mala anarhija, ali lako je argumentovati – kad neko plaća sedam ili više hiljada evra po kvadratnom metru, ima pravo da bude srećan, da parkira auto tu a ne negde na periferiji…”

Ovaj stambeno-poslovni kompleks otvoren je prošle godine, i čine ga, osim penthouse na vrhu i 56 luskuznih stanova na tri sprata, i tri podzemne etaže sa šoping molom, pedesetak prodavnica, galerija, barova, restorana, i kompleksom garaža sa više od 400 mesta.

Posebna zanimljivot su vertikalni tuneli koji sa nivoa parka odvode prirodno svetlo u dovoljnim količinama do nadubljeg dela.

Pitam ga - šta jeste arhitektura, gledano iz tog stvaralačkog ugla. Kaže da je to jedan “intiligentan kompromis”, jer arhitekta ne odlučuje sam - na gradilištu odlučuju investitori, i tu arhitekta nema mnogo izbora sem da igra na žici.

bilo. To je ta eticna laž. Moram se služiti puno anarhijom”, kaže Podreka, i uz pomoć brojki dočarava kako to izgleda “na terenu” – u arhitekturi je 20 odsto talenat, 40 odsto je rad, a još 40 odsto je znati misionirati – “moram znati kako da vas ubedim da mi date 30 miliona za moju opsesiju”.

ETIČNA LAŽ “Ako investitori kažu na gradilištu da nešto mora biti urađeno na određeni način, ja moram to da interpretiram tako da se ne obrukam, da prikrijem to što možda meni nije pravo, što bi možda moglo biti bolje. Eto, umetnik, recimo, to ne mora da čini. Umetnik je sam autor, može da se sakrije od svih, da završi delo i kaže – evo, to je to, možete uzeti ako vam se sviđa, ili ne. Ja, kao arhitekt to ne mogu. Ja moram da znam da interpretiram ono što investitor kaže, ono što ograničava, tako da na kraju pokušam da ja ispadnem pobednik, a ne on”, kaže Podreka.

Postoji neki put u arhitekturi i etična laž, kaže on.

“Moram vas možda nekada nešto slagati, jer vi ne razumete čitav proces.

Ako bih vam rekao istinu, ne biste mi dali novac. Ali kada je stvar gotova, kada ste srećni i uživate u onome što ste dobili, onda vam kažem kako je zaista

Kao jedan od primera ove teze, navodi “Cvjetni”- izuzetan stambeno-poslovni kompleks u Zagrebu. Slučaj “Cvjetni” dugo se razvlačio, izmamio je čak ljude i na ulice u znak protesta, bilo se na ivici odustajanja, ali je na kraju investicija vredna 108 miliona evra dovršena kako je Podreka osmislio.

CVETNE KONTROVERZE Sama priča oko gradnje ovog kompleksa, duga je i komplikovna: kako je vreme odmicalo sve glasnije se postavljalo pitanje šta će ostati od Podrekinog originalnog projekta…Bilo je trenutaka kada je Podreka bio spreman da digne ruke od svega jer ga je čekanje umaralo.

“Bio je to veliki problem sa investitorom, ali i mreža nerešenih imovinsko-pravnih odnosa i gomila problema zbog toga.

Na taj poduhvat su bili uključeni ljudi preostali iz socijalizma, koji se nisu snašli

u novom vremenu, a koje ta sopstvena nesposobnost nagriza i onda oni traže ventil, a traže ga na ulici, u protestima.

To su ljudi koji nisu putovali, koji nisu ništa videli, ali oni su ti koji odlučuju o gradu. Takvi ljudi su moj problem – pseudominimalisti koji se hvale kako su uradili nešto jeftino a ne nešto lepo. Zato moram da se poslužim anarhijom”.

To što se diplomatskim jezikom naziva kontroverza, čuje se i kada je u pitanju Podrekin Praternstern u Beču – u nekim krugovima se to ocenjuje kao arhitektura u pogrešnom pravcu. “To je bio isti tip problema kao u Zagrebu – problem sa ljudima. Šta god radim, ja uvek imam problema jer sam korak ispred. U Zagrebu sam na kraju pobedio, tu sam napravio šta sam hteo. U Prateru sam ja gubitnik. Grad tamo nije imao novca, nije imao tu viziju koju sam ponudio. Da sam tako nešto radio u Londonu ili Parizu, to bi bila sasvim druga priča”.

MEMORIJA “Jako je bitna u arhitekturi. Krećem se po srednjeevropskom prostoru, i svi ti gradovi imaju fantastičnu priču, ni jedna nije ista. Imam neki senzualan odnos prema tim pričama, gradovima, prostorima, kućama koje su ostale za Plečnikom, Vagnerom, Losom…Oni su za mene živi ljudi. Imam kolekciju leto 2012

13

intervju broja Kratak portfolio Među brojnim zgradama, muzejima, hotelima, 33 javne površine u osam evropskih gradova, pominjenom samo neke - Tartini trg u Piranu, Pjaca Mađo u Kormonsu, Meidlinger glavna ulica u Beču, Muzej moderne umetnosti u Veneciji, Milenijumski toranj u Beču, VBio centar 1 u Beču, Punta skala rizort u Zadru, Stanica San paskvale u Napulju…

Na Novom Beogradu, u blizini Dunava, je počela izgradnja hotela po Podrekinom projektu.

Konkurs Nordbahnhof – bank Austria campus

Losovih stolova, i kad nešto radim za jednim od tih stolova, ja vidim Losa kako sedi za tim stolom. To je ono što je meni potrebno, ta familija, tu so moje majke, očevi…Volim da radim u tom širokom vremenstvu. Pazite, ne govorim o vremenu, već upravo o vremenstvu, kako ga zove Hajdeger. Upravo to je moj adut.”

Taj osećaj nepoznavanja i nepristajanja na vremenske, geografske ili bilo kakve njima slučna okvire, Podreka je poneo iz detinjstva i roditeljske kuće. Rođen je u Beogradu, kratko vreme je proveo u Hercegovini, odrastao u Trstu, studirao u Beču, putovao po svetu…

“Nasa kuća bila je kao barka koja se ljulja, stalno je bilo gostiju, bila je uvek to kao Evropa u kojoj su se istok i zapad 14

leto 2012

sastajali, imali istu vrednost, pretakali se i proizilazili jedno iz drugog. Ja sam lično od istoka neverovatno puno profitirao, u smislu poznanstava, razgovora sa Bogdanom Bogdanovićem u Beču, sa Vladimirom Turinom u Salcburgu, Edom Ravnikarom – đakom Plećnika. Tu je bio i Bogoslav Fuks, Molnar u Budimpešti, Nikola Dobrović u Beogradu. To su bili fantastični ljudi koji su dubinom svojih primedbi jače na mene delovali nego bilo koja škola. Kao kad vam neko uradi odelo po meri, umesto da kupite konfekciju”, kaže Podreka.

(NAD) NACIONALNO Odrastao je u transnacionalnom miljeu, i to smatra jednim od svojih najvećih aduta, i ličnih i profesionalnih. “Ne nosim sa sobom jezik, politiku, konfliktne

Poznat je i po postavkama izložbi u velikim evropskim centrima.

Pročuo se instalacijom izložbe radova arhitekte Karla Skarpe u crkvi Chiesa della Carita na Bijenalu u Veneciji 1984, a reputaciju potvrdio izložbom Villes d’Eaux u Parizu (1985), Biedermeier (Beč, 1987), Bismarck, Prussia, Germany and Europe (Berlin, 1990), izuzetno uspešnom Hiljadu godina Austrije (1996), Mastering The City – 100 godina urbanog planiranja u Evropi u Roterdamu (1999)…

situacije. Samo komunikativnost.

Poštujem ljude koji imaju osećaj nacionalnosti, manje mi se sviđaju oni koji su opsednuti idejom nacionalnog: ti hipernacionalisti uvek imaju neke komplekse, uvek ćete među njima naći ljude kojima u životu nešto bitno nije uspelo pa onda traže krivca u nekom drugom”, razlaže Podreka.

Smatraju ga bečkim arhitektom, ali kako ga i Italijani rado svojataju – jer u Italiji ne samo da je proveo detinjstvo, već mu je sama Italija drugi atelje, često se može čuti i da je austrijsko-italijanski arhitekta.

Samom Podreki odrednica te vrste uopšte nije bitna. Kaže da ga pasoš ne određuje kao arhitektu. Kao ni jezici, a govori ih podosta – od srpsko-hrvatskog (u bukvalnom smislu reči) i slovenačkog, preko italijanskog i nemačkog do

intervju broja Horizont: “Najindividualnija stvar koju imamo.

Nema dva horizonta koja se poklapaju, svako ima svoj, neponovljiv. To je čest motiv kod mene – radi se o subjektivnoj horizontali sa kojom baratam i koju kad radim kao arhitekt mogu da balansiram.”

Punta skala resort Zadar

engleskog i francuskog. Određuju ga, možda, njegovi omiljeni gradovi – inspiracije: Rim, Venecija, Carigrad, Damask, Alepo. “To su moji gradovi.

Još kao student sam u njih odlazio. Za nas je arhitekt Virman Sinan u Carigradu bio kao Mikelanđelo. Ti gradovi nose u sebi to dvojstvo jednog u drugom, neraskidivost istoka i zapada.”

Ali kaže i da živeći u raznim nacijama, gde nije emigrant nego - migrant, ceo svoj zivot – teži nekom centru, kao i svaki čovek. “U mom slučaju taj centar

fantastično kamenje sa pukotinama, prostorom, zatvorenim i otvorenim plohama – svako je mala arhitektura.

Gledam ga, supstanca tog kamena je motiv koji mi pomaže da se približim arhitekturi”, objašnjava Podreka i dodaje, kako bi još više naglasio svoj odnos prema tom prostoru, da kao što se čovek zaljubljuje u drugog čoveka, arhitekta se zaljubljuje u kamen”.

(Prozori na mnogim Podrekinim objektima su upravo imitacija tog slojevitog kamenja – primedba A.A.)

Y BEOGRADA

Ne govorim o vremenu, nego o vremenstvu, kako ga naziva Hajdeger

je - Kras, u Sloveniji, to fantastično kamenje sa četiri santimetara crvene zemlje i visokim drvećem. Gledam to

“U svakom velikom gradu postoji jedan tumor, jedan terenski veliki tumor. Taj tumor smo dobili da radimo u Lincu, na obali Dunava. Bila je to lokacija divljih pakringa, prostitucije, droge. Uvek se sve što je negativno u jednom gradu, nađe upravo tu. Bilo je pitanje šta tu učiniti. Imao sam neke ideje, ali trebalo je biti radikalan, a hteo sam nešto prirodno. Lutajući idejama, a oduvek opsednut problemom hlorofila, došao sam do Amerikanke Ketrin Miler koja je radila neke fauna-teritorije između autoputeva u SAD, pobacali smo ‘bombe-semenki’ po tom terenu i začeta je neka parasitarna tekstura. Bio je to zaista estetsko-anarhičan akt, ali smo

putem tih hlorofilnih farmi koje razvijamo sa jednom švedskom firmom, došli do prirodno farbanog betona, zelenog šljunka i trave, iz kojih će izrasti i stvoriti se nove teksture.

To je analogni proces prirode, kada ona dobija svoju geometriju zahvaljujući tom fenomenu hlorofila - sunca i vode, kada dobije arhitektonsku formu. A onda ta arhitektura narasta i postaje ta arhikultura o kojoj govorim. Zahvaljujući ovakvom pristupu, grad na mestu tog tumora dobija novi park, na neočekivanom mestu, i taj park postaje novi milje za grad – možete, recimo, iznajmiti deo tog parka, kao što iznajmljujete stan. I imati svoj privatni vrt u gradu.

U Beogradu, kao i svakom gradu, sigurno postoji isto takav tumor, ali ne poznajem grad tako dobro da bih mogao reći tačno gde je. Ono što Beograd ima, to je taj fantastičan ‘Y’ koji prave Sava i Dunav. Tu su neverovatni potencijali. Pogledajte danas svi gradovi u svetu grade na vodi – Buenos Ajres, Hamburg…Taj Dunav, to je najveća šansa za Beograd. Tamo ispod Dorćola, tamo se ništa ne radi, to je jedan drek.

Tu bi mogao da nastane fantastičan grad. To bi, po mom mišljenju, bio najlepši projekat.” leto 2012

15

vesti iz arhitekture

Muzej Caixa Forum MADRID

Caika Forum Madrid je novi kulturni centar u istorijskom centru Madrida, u blizini poznatog Prado, Reina Sofia i Thissen-Bornemis muzeja.

Lokacija za novi dom muzeja u Madridu izabrana od strane investitora “La Caika” fondacije. Muzej je dizajniran od strane švajcarskog arhitektonskog tima Herzog & de Meuron, koji su 2001. godine dobili Pritzker nagradu iz arhitekture za projekat muzeja “Tate Modern” u Londonu. Caika Forum je dobar primer rekonstrukcije, prenamene, obnove i proširenja objekta. Jedan je od retkih primera industrijske arhitekture u istorijskom centru Madrida - stara napuštena elektrana “Centralne Electrica del Mediodia” se pretvara u velelepno zdanje kulture.

Tim Herzog & de Meuron koristili su četiri osnovna principa na projektu redizajna zgrade: za obnovu cigle kao završni fasadni sloj koristili su tradicionalne tehnike, oslobodili su bazis od kamena koji je postojao oko elektrane, stvorili novu javnu površinu – plato kvadratnog oblika sa ulazom na Paseo del Prado, formirajući ambijentalnu celinu.

Objekat ima sedam spratova. U njegovoj materijalizaciji korišćeni su su različiti materijali, prvenstveno opeka i liveno gvožđe. Enterijer muzeja je izuzetno rešen, prikazana je prava umešnost stvaranja veličanstvenog prostora, naročito hola, zavojitog stepeništa i izložbenog prostora.

Ko god uđe primeti izuzetan ulaz koji vodi do biblioteke i galerije. Sa leve strane ulaza je informacioni pult, gde je plan aktivnosti dostupan za sve što se dešava u muzeju. U izložbenom prostoru su stalne postavke fondacije (oko 700 umetničkih dela od 1980 do danas), kao i privremeno postavke iz drugih muzeja i fondacija Pored izložbenog prostora, kompletan 36 miliona dolara vredan kulturni centar sadrži knjižaru, restoran, veliku dvoranu za koncerte i konferencije.

Objekat je zaista reprezentativni primer industrijske arhitekture 19. veka - zadržani su zidovi od cigle, ali je ceo objekat podignut na stubove, tako da posetioci mogu da hodaju i ispod objekta. Ovakvim konceptom se postiže lakoća prostora u očima posmatrača sa platoa ispred. Takođe, ne može da se ne primeti 24 metara visok vertikalni vrt koji zauzima jedan ceo zid. Zid sastavljen od 15.000 biljaka od 250 različitih vrsta, projektovao je čuveni francuski botaničar Patrik Blan.

Ovaj čarobni vertikalni vrt simbolizuje most – vezu sa botaničkom baštom koja se nalazi na suprotnoj strani od Paseo del Prado.

Projekat: Caika Forum Tip: Muzej Lokacija: Španija, Madrid Klijent: Fondacija “La Caika”, Barselona Troškovi: 600.000,00 evra Površina: 10.000 m2 Jovana Milić, dia

16

leto 2012

vesti iz arhitekture

ćajnim rešenjem će se povećati i protočnost vozila na jednoj od najprometnijih saobraćajnica u gradu. Planira se izgradnja četiri podzemna pešačka prolaza, čime bi se rešilo dosadašnje ukrštanje pešačkog i drumskog saobraćaja. Prolazi bi bili ispod ulica BEOGRAD Kralja Milana, Bulevara oslobođenja i Beogradske, a razmatra se Novi građevinski poduhvati koji prate naš grad se nastavljaju... mogućnost uvođenja jos jednog prolaza i ispod Makenzijeve ulice.

Posle Tašmajdanskog parka, Bezistana, sanacije Gazele, izgradnje Trolejbusi i tramvaji bi bili izmešteni na ivicu kolovoza, tramvajske veleletnog mosta na Adi, na red je došla i Slavija. Za 2013. godinu šine bi išle po obodu kružnog toka. Na obodu bi se nalazile i staplanirana je rekonstrukcija i sanacija trga na Slaviji. nice i prolazi. U toku je izrada tehničke dokumentacije i projekat Do 1880. godine, oblast današnje Slavije bio je veliki bazen na istočnoj periferiji grada, gde su stanovnici Beograda odlazili u lov na saobraćajnog modela. divlje patke i plovidbu na ribnjaku. Formiranje trga započeto je kada Spomenik Dimitriju Tucoviću će se najverovatnije izmestiti na zelenu površinu u blizini Narodne banke i ova lokacija će biti predmet je poznati škotski biznismen Frensis Makenzi Nazarećanin, kupio konkursa. Konkursnim rešenjem će se predvideti i odgovarajući veliki komad zemlje iznad današnjeg Trga.

Naziv Slavija potekao je od glavnog arhitekte i zadržao se do danas, urbani mobilijar, opreme i možda neke umetničke instalacije, koje bi tu mogle da budu postavljene. Predsednik RS Srbije Boris Tadić po čemu je i ceo Trg dobio ime. predložio je prošle godine da na Slaviji bude izgrađen spomenik Trg je jedno vreme nosio naziv po vođi socijalističkog pokreta u Nikoli Tesli – Teslin toranj, ali to još uvek nije potvrđeno.

Srbiji Dimitriju Tucoviću, čiji je spomenik postavljen u centru trga.

Ovim rešenjem gradska vlada, kao i gradski arhitekta Dejan VasoSlavija je jedan od glavnih gradskih orijentira, značajno saobraćajvić, dia, očekuju da će se u najprometnijem kružnom toku u gradu no čvorište, ali i urbanistički nedovršena celina, kojoj tek predstoji ozbiljno uređivanje. Slavija je i jedan od najzahtevnijih kružnih tokova uštedeti polovina vremena koja se sada gubi u vožnji i pešaci će biti bezbedniji. Trg Slavija već decenijama je neuređen prostor, a na koje ćete naići. najviše glavobolje do sada su imali vozači. Ako se ostvare planovi Danas saobraćaj na Slaviji je jedan od najživljih saobraćajnih vlasti u Beogradu, problem saobraćajnih gužvi mogao bi početi da punktova u Beogradu. To je jedna od retkih saobraćajnica u se rešava u 2013. godini. Gradska vlada razmatra mogućnosti na gradu gde su prisutne sve tri vrste javnog prevoza. Zbog opšte koji način bi mogli da se odvijaju radovi. neadekvatnosti prevoza grada, gužve na Slaviji su neminovne, a posebno je teško kad su vremenske prilike loše. Značaj trga može Procenjena vrednost radova za ovaj ambiciozni projekat je oko 4,8 miliona eura.. se posmatrati kao ćvorište sa osam grana ulica. Zbog brojnih i Da li će Beograđani u skorije vreme prestati da brinu kada se konstantnih promena u arhitektonskom strukturi urbanog tkiva koja okružuje trg, Slavija je postala sinonim za arhitektonski ružno nadju u “špic” saobraćajne gužve na Slaviji, a Slavija postati lepši, moderniji deo grada ili je reč samo o ambicioznoj zamisli i još jedi devlastirano područje i izvor jedne od najpopularnijih urbanih legendi u Beogradu - prokletstvo Mitićeve rupe.Za uređenje samog nom projektu koji će ostati nerealizovan, saznaće se u narednim Trga biće raspisan arhitektonski konkurs u drugoj polovini godine. mesecima.

Novom organizacijom i funkcionalnim arhitektonskim i saobraJovana Milić, dia

Projekat budućeg izgleda Slavije u 2013. godini

leto 2012

17

vesti iz arhitekture Biblioteka SINGAPUR

Javna biblioteka u Singapuru projektovana je kao trospratni objekat sa atrijumom i krovnom terasom.

Kvadratna osnova razigrana je ispustima na uličnoj fasadi koji se smenjuju i po horizontali i vertkali. Isti princip ispusta primenjen je unutrašnjoj fasadi ka atrijumu. Na taj način su formirane poluintimne čitaonice koje su zastakljene staklima različitih nijansi zelene, žute i plave boje koje se takođe smenjuju bez utvrđenog ritma.

Osnovni motiv projektanta pri izradi dizajna objekta bio je prelamanje svetlosti kroz krošnje drveća pa je otud i ta razigranost oblika i boja na fasadi.

Lokacija: Bishan Place, Singapur Arhitektura: Look Architects Konstrukcija: Meinhardt Investitor: National Library Board Površina: 4,322.00 m2

Kolektivno stanovanje ČILE

Objekat kolektivnog stanovanja se nalazi na samom vrhu stena koje se uzdižu nad jednom od najvećih Čileanskih luka u Tihom okeanu.

Obzirom da su u okruženju uglavnom objekti indivitualnog stanovanja, razbijanje ovog objekata na individualne celine čini se kao dobra ideja. Po strukturi sastavljen je od 20 nezavisnih stambenih jedinica različitih struktura, naslaganih jednih pored I na druge, u 6 rastera po horizontali I vertikali.

Niz prati konfiguraciju terene pa je tako denivelisan, horizontalnost je prekinuta a naglašava se vertikalnost. Svaka kuća je različita po koloritu, ali zajedno čine veoma dinamičnu celinu.

Socijalno stanovanje SLOVENIJA

Kompleks,od sva stambena objekat, finansiran je od strane državnog sektora za razvoj stanovanja u cilju rešavanja stambenog pitanja mladih parova. Objekti su pozicionirani na uzvičenju sa pogledom na zaliv Izola.

Ukupno sadrže 30 stambenih jedinica struktura od garsonjera do trosobnih.

Karakteristično je da svaka jedinica ima balkon sa tekstilnim zastorom i perforiranim bočnim zidovima pa je na taj način omogućena prirodna ventilacija. Tekstilna hladovina štiti, obezbeđuje privatnost korisnika, a njena polutransparetnost omogućava uživanje u pogledu na zaliv. Jarke boje zastora u malim sobama daju živost i vizuelno ih čine većim.

18

leto 2012

Lokacija: : Izola, Slovenia Arhitektura: OFIS arhitekti Projektantski tim: Rok Oman, Špela Videčnik Investitor: Državni sektor za razvoj stanovanja, Slovenija Površina: 5,452.00 m2

Lokacija, Valparaiso, Čile Arhitektura: Rearquitectura Projektantski tim: Antonio Menéndez Ferrer , Cristian Barrientos Investitor: Inmobiliaria Rearquitectura Površina: 1,350,00 m2

vesti iz arhitekture

Socijalno stanovanje ŠPANIJA

Stambeni blok je zatvoren, pravougaonog oblika, sastavljen od mnošta stambenih jedinica naređanih jedne na druge u ukupno četri etaže, sa smicanjem i formiranjem praznih i punih polja u prostoru što daje lakoću ovom masivu. U centru bloka je formirano zajedničko dvorište osunčano tokom zimskih dana a zelena oaza u letnjem periodu. Prizemlje je prosečeno pasažima. Strukture stanova su od garsonjera do trosobnih i četvorosobnih stanova. Svaki stan je projektovan kao zasebna jedinica ‘kuća s dvorištem ‘u ošupljenom delu objekta.

Fasada je ventilirajuća, pokrivena griljama u crvenoj, plavoj, žutoj, narandžastoj, crvenoj boji koje formiraju razigranu fasadu bez ponavljanja a obezbeđuju privatnost korisnika.

Lokacija: Madrid, Španija Arhitektura: Amann-Canovas-Maruri Projektantski tim: Atxu Amann, Andrés Cánovas, Nicolás Maruri Investitor: Državni sektor za razvoj stanovanja, Španija Površina: 13,419.81 m2

Kulturno-naučni centar TEXAS, USA

Objekat kulturno naučnog centra, inovativan i likovan, inspirisan je multikulturalnim nasleđem Rio Grande doline.

Izgrađen na zelenom postamentu, čime je još više naglašen. Fasada naglašava vertikale, suprostavljajući se ravnici, preko svih boja spektra, kao mural koji oživljava jednoličan pejzaž. Objekat je pravougaone osnove, sa centralno pozicioniranom multifunkcionalnom salom,sa najsevremenijom audio-vizuelnom tehnologijom,koja može da primi do 1000 posetilaca. Centar prednost daje studentima i njihovim aktivnostima, razvoju kreativnosti i usavršavanju.

Tato je u objektu smeštena naučna laboratorija koja omogućuje studentima da usavršavaju svoje obrazovanje u modernom ambijentu.

Lokacija: Texas, USA Arhitektura: Kell Muñoz Architects Projektant: Ronald J. Biediger Dizajner: John H. Kell, FAIA Površina: 31,000.00 m2

leto 2012

19

vesti iz arhitekture

Izložbeni paviljon KOLUMBIJA

Za potrebe sajma građevinarstva raspisan je konkurs za izložbeni paviljon a uslovi su bili sledeći: svi materijali moraju biti donirani od različitih kompanija u reklamne svrhe, fasada rešena od panela istih dimenija različite strukture, pokretnih, da bi mogli da isprate kretanje Sunca. Raster objekta je 10.00 x 10.00 m i visine 11.00 m Sve četiri fasade su tretirane na isti način - 8 x 5 raster ploča na čeličnoj podkonstrukciji.

Paviljon je mobilan objekat, lako rasklopiv i prenosiv. Pojedina polja su prazna, demontiraju se paneli, i na taj način se omogućuje protok vazduha bez dodatne klimanizacije.

Unutrašnji prostor je fleksibilan i dvonamenski – tokom sajma građevinarstva služi u komercijalne i izožbene svrhe a inače se koristi kao javni centar okupljanja.

Vrtić ŠPANIJA

Projektni zadatak bio je: napraviti objekat koji će biti zabavan korisnicima. Obzirom da su korisnici deca do 3 godine, koja su izuzetno vizuelno osetljiva, logičano rešenje dizajna eksterijera i enterijera vrtića bilo je ubotreba mnogo boja. Svet dece odvojen je od sveta odraslih kroz boje na zidovima do visine 1.30m - visina vizure deteta, a preko ove visine zidovi su ostavljeni neobrađeni. Podovi i zidovi su obrađeni polivinilom, radi lakšeg održavanja. Učionice su različitih boja i to zavisno od uzrasta dece kojoj su namenjene –za decu ispod 1 godine boja je plava (relaksacija, more, svet snova); -za decu izmedju 1 i 2 su obojene u narandžasto (psihomotorna stimulacija, aktivnost); -za decu od 2 do 3 godine starosti izabrana je zelena (kontakt sa prirodom). Zajednički prostorije su obojene u viče boja - to je svet društva. Prozori su takođe u različitim bojama, kružnog oblika u tri različita prečnika (1,80 m, 1,00 m, 0,40 m). Objekat je projektovan kao prizemni, sa atrijumom u kom je formirano intimno dvorište za igru dece.

20

leto 2012

Lokacija: : Izola, Slovenia Arhitektura: OFIS arhitekti Projektantski tim: Rok Oman, Špela Videčnik Investitor: Državni sektor za razvoj stanovanja, Slovenija Površina: 5,452.00 m2

Lokacija: Medellín, Kolumbija Arhitektura: Plan: b Arquitectos Projektantski tim: Felipe Mesa + Federico Mesa Konkurs za izložbeni paviljon Površina: 100.00 m2 Aleksandra Miljković, dia

London 2012

na licu mesta

Osnovni podaci o arhitektonski najzanimljivijim objektima Olimpijskih igara

Posle upotrebe promućkati Saradnica ArhArta Deborah Bass analizirala je objekte koji su izgrađeni za ovogodišnju Olimpijadu. Izdvojila je streljanu, velodrom, plivalište i Olimpijski stadion, a takođe i skulpturu, simbol ovogodišnjeg takmičenja. Osim podataka o izgledu i funkciji za vreme Igara, saradnica iz Londona se bavi upotrebom skupih objekata u posle-olimpijskom vremenu

Velodrom LOKACIJA Severni deo Olimpijskog parka.

je bio da se dizajnerska kreativnost i inženjerska preciznost koje se ulažu u projektovanje i proizvodnju bicikla preslikaju i na sam objekat; ne kao mimikrija bicikla, već kao trodimenzionalni odgovor na funkcionalne zahteve arene.

ELEMENTI ODRŽIVOSTI VELODROMA - Objekat je projektovan kao lagana konstrukcija, efikasna u odslikavanju dizajna bicikla KAPACITET: 6.000 posetilaca - Obilato iskorišćenje dnevne svetlosti kroz strateški pozicionirane krovne prozore umanjuje CENA: 105 miliona funti potrebu za veštačkim osvetljenjem, dok se prirodna ventilacija postiže pomoću otvora u ESTETIKA spoljnim drvenim oblogama na objektu Objekat predstavlja elegantan, u isto vreme sažet - Instalacijom za uštedu vode i sakupljanje kišnice odgovor, tako što su u njega na efikasan način koja se namenjena za ponovnu upotrebu u ugrađeni jednostavni materijali. Biciklizam je inspirisao koncept Velodroma, kojeg je projketovala objektu smanjuje se potrošnja vode - Jedinstven dizajn smanjuje potrošnju energije kuća Hopkins Architects. koja se koristi za grejanje glavne arene Bicikl je zaista genijalan ergonomski predmet - Lagana krovna konstrukcija sačinjena od žičane izrađen tako da nema premca po efikasnosti. Cilj POVRŠINA: 21.700m2

mreže teži 30 kg/m2, u poređenju sa 65 kg/m2 na Velodromu u Pekingu, pomaže u postizanju visoke efikasnosti objekta SADRŽAJ Arena je u potpunosti zastakljena i otvara vidik u i iz objekta. Takođe pomaže u vizuelnom razdvajanju gornje kupole obložene crvenom kedrovinom od stražnjeg dela prizemlja sa smeštajnim kapacitetima koji je u velikoj meri zaklonjen ozelenjenim prostorom.

NAMENA ZA VREME OLIMPIJADE Obezbeđivanje infrastrukture za Olimpijska i Paraolimpijska takmičenja u biciklizmu.

NAMENA POSLE OLIMPIJADE? Nakon Olimpijskih igara, Velodrom će korisiti elitni sportisti i lokalna zajednica, a ponuda će uključivati i kafić, iznajmljivanje bicikla i biciklističke radionice.

leto 2012

21

na licu mesta

London 2012

Vodeni centar LOKACIJA Vodeni centar se nalazi u okviru Master Olimpijskog plana.

Smešten je na jugoistočnom obodu Olimpijskog parka, u neposrednoj blizini Stratforda.

POVRŠINA: Objekat je 45m visok, 16m dugačak i 80 širok.

KAPACITET: 17.500 posetilaca CENA: 269 miliona funti ESTETIKA Arhitektonski koncept Vodenog centra Londona je inspirisan tečnom geometrijom vode u pokretu, stvarajući prostor i okolinu koji odslikavaju rečni pejzaž Olimpijskog parka. Krov se kao talas uzdiže od zemlje – opkoljavajući bazene Centra jedinstvenim pokretom, s druge strane opisujući prostore bazena za plivanje i skokove.

SADRŽAJ Geometrija sa dvostrukim talasima je iskorišćena za stvaranje strukture luka u obliku parabole koja kreira jedinstvene osobine krova. Krov se izvija i stvara razliku između prostora takmičarskog bazena i bazeba za skokove. Projektovan i iza sale sa bazenom, krov zalazi i u spoljna područja i sve do glavnog ulaza na most koji će predtsvljati primarni ulaz u deo Legacy. Strukturno, krov je vezan na tri primarne pozicije sa otvorom između krova i podijuma koji se koristi za postavljanje dodatnoh sedišta za posmatrače u delu Olympic, a zatim je ispunjen staklenom fasadom u delu Legacy.

NAMENA ZA VREME OLIMPIJADE Centar će se koristiti za takmičenja u plivanju, skokovima u vodu i sinhronom plivanju, kao i za takmičenja u plivanju na Paraolimpijskim igrama.

NAMENA POSLE OLIMPIJADE? Očekuje se da će centar ostaviti nasleđe koje će zameniti plivališta u Kristal Palas nacionalnom sportskom centru u južnom Londonu i postati vodeći objekat za vodene sportove u Londonu.

22

leto 2012

London 2012

na licu mesta

Orbita Arcelor Mittal LOKACIJA: Olimpijski park POVRŠINA: Skulptura je 115m visoka, i za 22m je viša od Kipa slobode u Njujorku.

CENA: 19,1 milion funti ESTETIKA „Želeo sam osećaj nestabilnosti, nešto što predstavlja staan pokret. Tornjevi su tradicionalno piramidalne strukture, ali smo mi uradili nešto sasvim drugačije, imamo protok, imamo uvijanje, oblike koji se manjaju kako hodate oko strukture... To je objekat koje se ne može pojmiti kao pojedinačan prikaz, iz jedne perspektive. Potrebno je da putujete oko objekta, i kroz njega. Kao Vavilonskoj kuli, i njemu je potrebno učešće ljudi“ – kaže autor Aniš Kapor.

SADRŽAJ Objekat je montirala čeličana ArcelorMittal u vlasništvu magnata Lakšimi Mite, a skulptura se sastoji od neprekidne mreže omči izvedene od čeličnih cevi.

NAMENA ZA VREME OLIMPIJADE Sopmenik predstavlja obeležje Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, i sa posebnog vidikovca nudi pogled na 250 jutara Olimpijskog parka i nebeskog svoda iznad Londona. Posetioci će biti u mogućnosti da se popnu uz strukturu pomoću velikog lifta, uz mogućnost silaska niz spiralno stepenište.

NAMENA POSLE OLIMPIJADE? „Dugo nakon što se Olimpijada završi, ova zadivljujuća skulptura će biti širom sveta prepoznatljivo obeležje istočnog Londona, što je i bio naš cilj“, rekao je g-din Džonson, gradonačelnik Londona.

leto 2012

23

na licu mesta

London 2012

Olimpijski stadion LOKACIJA Olimpijski stadion u Londonu će tokom letnje Olimpijade i Paraolimpijade 2012. godine biti centralno mesto. Stadion se nalazi u Maršgejt Lejnu u Stratfordu, u Donjoj dolini Li. POVRŠINA Objekat je visok 62,7 metara, visina stadiona je upola manja od Oka Londona i odgovara centralnom delu Tauer bridža.

KAPACITET Za vreme Igara, stadion će moći da primi 80.000 gledalaca.

CENA 486 miliona funti ESTETIKA Izražavajući aktuelnost, Populosov projekat usvaja sveže ideje održivosti kako bi stvorio jedinstven, fleksibilan objekat lagane konstrukcije, inspirisan scenom takmičenja na otvorenom.

Projekat predstavlja odgovor na drugačiji tip zahteva, usklađujući se sa željama

24

leto 2012

Olimpijskog komiteta da se obezbede ‘Zelene igre’, čime se postiže održiviji pristup organizaciji takmičenja.

SADRŽAJ Niža struktura, koja je trajna, ima kapacitet 25.000 sedišta, a njen eliptičan oblik izveden je od betona sa niskim sadržajem ugljen dioksida; on sadrži manje od 40% vezanog ugljenika od klasičnog betona.

Temelj osnovnog nivoa podržava 5.000 šipova ukopanih na 20 metara.

Konstrukciju odatle čini mešavina na mestu izlivenih šipova, svrdlastih šipova i stubova od vibro betona.

Naredna struktura kapaciteta 55.000 sedišta, dugačka je 315 m, široka 256m, i 60m visoka.

Stadion je izgrađen sa gotovo četiri puta manje čelika, oko 10.700 tona, u odnosu na strukturu Olimpijskog stadiona u Pekingu za Olimpijadu 2008. godine.

Osim minimalne potrošnje čelika, što ga čini za 75% lakšim, u stadion su ugrađene cevi širokog profila koje su se koristile i preostale od projekta izgradnje gasovoda u Severnom moru, a napravljene su od recikliranog granita. Sav građevinski materijal dopremljen je vozovima i baržama.

NAMENA ZA VREME OLIMPIJADE Olimpijski stadion u Londonu će biti centralno mesto Olimpijskih i Paraolimpijskih igara 2012. godine, i arena za atletska takmičenja, kao i za ceremonije otvaranja i zatvaranja Igara.

NAMENA POSLE OLIMPIJADE? Uprkos nekoliko rundi održanih pregovora sa potencijalnim zakupcima, LOCOG je odlučio da se pridržava obavezi iz ponude, odnosno da stadion ostavi u nasleđe sportu, uz smenjeni i finansijski održiviji kapacitet of 25.000 mesta.

Međutim, novoizabrani gradonačelnik Londona, Boris Džonson, je izjavio da sve strane treba pažljivo da ispitaju planove nasleđa stadiona, i nije isključio upotrebu istog za potrebe profesionalnih fudbalskih i ragbi ekipa. Imajući to u vidu, ugovor za izgradnju stadiona jasno nalaže da stadion mora zadržati atletsku stazu u svakom trenutku raspoloživu za takmičenja i trening.

Nakon više od 100 pregledanih izraza interesovanja, zvanični tenderski postupak za izbor korisnika posle Olimpijade je otvoren 18. avgusta 2010. godine. Trebalo je da traje do 30. septembra, nakon čega je OPLC trebalo da sačini listu sa užim izborom, i da zakupca izabere do 31. marta.

Ponuđač koji bude izabran je u obavezi da podrži regenraciju prostora, i da zadrži izgled stadiona kao „prepoznatljivog fizičkog obeležja“.

London 2012

Streljana u kasarni Kraljevske artiljerije LOKACIJA Kasarna na obodu Vulvič Komona u jugoistočnom Londonu predstavlja lokaciju opremljenu za streljaštvo, imajući u vidu da je u pitanju vojni objekat još od 1776. godine.

Kulise objekta čini istorijska postavka kasarne Kraljevske artiljerije koju će gledaoci moći da vide prilikom ulaska u objekat.

ESTETIKA Živopisan i savremen objekat inovativnog dizajna koji čini savršen kontrast istorijskoj postavci kasarne Kraljevske artiljerije.

Otvori jarkih boja razbijaju belinu fasade stvarajući tenziju, a pored toga omogućavaju prirodnu ventilaciju i prodor svetlosti.

SADRŽAJ Objekat je izgrađen od 1.200 tona čelika sa membranama od panel ploča i PVC-a – zidovi imaju ‘usisnike’ u obliku hobotnice koji služe kao ventilacioni vodovi, dok na nivou prizemlja predstavljaju ulaz.

Zaštitne obloge su napravljene od ploča postavljenih oko 18.000 kvadratnih metara PVC membrane bez ftalata, koja građevini daje ovako jedinstven izgled.

CENA: 32 miliona funti NAMENA ZA VREME OLIMPIJADE Lokacija za sledeća takmičenja: Streljaštvo (pištolj i puška), streljaštvo i streličarstvo za Paraolimpijadu za tri poligona u sali i na otvorenom za takmičenja u gađanju letećih meta (glinenih diskova i golubova) – poligoni uključuju: - Poligon za finale: Ovaj poligon će se koristiti za finale svih takmičenja za pucanje iz puške i pištolja.

- Poligon od 25m: Ovaj delimično ograničen poligon se koristi za kvalifikacione runde u takmičenjima 25m iz pištolja i 25m iz malokalibarskog pištolja za brzo gađanje.

- Poligon od 10m/50m: Ovaj delimično ograničen poligon se koristi za kvalifikacione runde u takmičenjima 10m iz vazdušne puške, 10m iz vazdušnog pištolja, 50m iz puške i 50m iz pištolja.

na licu mesta

- Poligon za sačmaricu: Sva tri otvorena poligona se koriste za kvalifikacije u pucanju iz sačmarice za gađanje letećih meta (glinenih diskova i golubova, i kombinovano), pri čemu će se centralni poligon koristiti za finalna takmičenja.

Streljaštvo, Paraolimpijsko sreljaštvo i streličarstvo: - Streljaštvo: Gađanje iz pištolja i puške, takmičari gađaju mete sa određene udaljenosti na zatvorenom poligonu. Za takmičenja u gađanju iz sačmarice, sportisti gađaju pokretne, leteće glinene mete na različitim udaljenostima.

- Paraolimpijsko streličarstvo: Ovde je takmičenje podeljeno na gađanje iz stojećeg položaja i iz kolica. Sportisti gađaju metu na 70m udaljenosti na otovrenom poligonu.

NAMENA POSLE OLIMPIJADE? Ovo je privremeno mesto takmičenja, a objekat se može ponovo koristiti za velika sportska takmičenja. Takmičarski poligoni se mogu brzo demontirati, a lokacija vratiti u izvorno stanje, nakon čega će biti vraćena Ministarstvu odbrane kao vlasniku parcele na ponovnu upotrebu.

leto 2012

25

foto: nenad petrović

arhalmanah

Olimpijada je radost za londonsku sirotinju Izložba „50 godina arhitekture Londona“ održana u Galeriji Progres u okviru Beogradske internacionalne nedelje arhitekture uz veliku pomoć British Council-a, samo je mali deo neimarstva britanske prestonice u proteklih pet decenija. Kroz izložbu nas vode arhitekte londonskog gradonačelnika, Piter Bišop i Mark Brerli.

Piše: Milica Šajfar Kako će izgledati jedan grad u velikoj meri zavisi od arhitekata, ali i od gradske vlasti. Udruženi, oni kreiraju ne samo lepši već i bolji prostor za život, a u kojoj meri će im to poći za rukom ne zavisi samo od znanja i umeća već i od raspoloživih sredstava.

Zato je priča o pola veka arhitekture Londona (1960-2010), predstavljena s preko 270 fotografija velikog formata, zapravo priča o evoluciji jedne prestonice.

26

leto 2012

OKRENI GLAVU OD MODERNE Period od 1960. do 1970. godine odlikuje se investiranjem u zgrade javnih preduzeća. Jedna od arhitektonskih ikona ovog vremena je TrellicTower izgrađena po projektu mađarskog arhitekte i dizajnera Goldfingera, koji posle rata živi i stvara u Londonu, kao ključni član Modernog pokreta. Mnoge od građevina nastalih u ovom periodu i danas važe za kontroverzne, prema

rečima arhitekte Pitera Bišopa „neke od zgrada kao da su pod stigmom, jer ih generacijama iznova i iznova unazad demoliraju.“ Ekonomski neuspeh i neisplativost ovih građevina je glavni razlog nezadovoljstva, ali vreme je pokazalo da krivac za to nije arhitektura već upravljanje koje je zatajilo i dozvolilo da se stvore neugledni, siromašni kvartovi u koje je danas jako teško vratiti ljude. Na sreću, u poslednjih nekoliko godina mladi počinju da iznajmljuju

arhalmanah

Oko i kula Pred sam kraj 20-tog veka nastaju dva obeležja modernog Londona, čuveno Oko (the Eye) i milenijumska Kula (the Dome). Oko je od izuzetnog značaja, jer za kratko vreme postaje usvojeno kao obeležje grada, što je veliki uspeh budući da su stanovnici Londona po tom pitanju pomalo konzervativni. Nasuprot njemu, Kula nije ispunila očekivanja svojih tvoraca i u toku su pokušaji da se oživi, pre svega kroz organizovanje raznih izložbi

stanove i u ovim delovima grada, što vraća veru u njihovu revitalizaciju.

BIROKRATE POSTAJU DOBRE KOMŠIJE

strahopoštovanje i nije pod velom misterije. Vrhunac približavanja narodu su krovovi naglašenih zabata, kakvi se mogu videti u komšiluku.

KANADA STIL Tokom 70-ih redizajniraju se starije građevine skromnog izgleda, a pri izgradnji novih velika pažnja se posvećuje fasadi, što nije bio slučaj do tada. U severnom delu Londona, u Hilingdonu, podignuta je zgrada uprave grada, prva javna građevina koja odbacuje arhitektonska pravila toga vremena. Arhitekte Robert, Metju, Džonson-Maršal i partneri koriste tradicionalne materijale, kao što je crvena cigla. Uprava je zgrada sa čak 700 prozora! Postignuto je da sedište činovništva nije sakriveno, toliki prozori čine rad javnim, zgrada ne izaziva

Govoreći o deceniji 80-ih, treba istaći da su arhitekte pre svega inspirisane slobodom. Vetar u leđa im daju investicije iz privatnog sektora, a kruna graditeljstva ovog perioda svakako je poslovni centar Canary Wharf. Brojni poslovni centri podignuti su u tih desetak godina, a uporedo s njima počinje i izgradnja tržnih centara koji su jedna vrsta šoka za evropsku arhitekturu.

Napušta se zaštitni znak Londona: tradicionalna kula vitkog i prefinjenog izgleda – koja mesto ustupa stamenim tornjevima debelih nosećih zidova, koje

u Evropu donose kanadske arhitekte.

Velika pažnja posvećuje se gradnji metroa, a zanimljivo je da svaka od stanica ima specifičan arhitektonski izraz. Na scenu konačno stupa i tzv. „mala arhitektura“ o čijem se značaju sve više govori. Primer za to je zgrada javnog toaleta na čijem je zadnjem delu ostavljen prostor za cvećaru.

UŽIVANJE U GOLOJ KONSTRUKCIJI Početkom 90-ih mnogi projekti se konačno privode kraju, a svakako najznačajnije je otvaranje impresivne Britanske biblioteke – nakon čak 25 godina izgradnje. Treba priznati da je poslednjih nekoliko godina posvećeno redizajniranju i modernizovanju s obzirom na to da je gradnja počela 70-ih i da

Arhitekte iz Londona Piter Bišop i Mark Brerli na izložbi u galeriji Progres u okviru Beogradske internacionalne nedelje arhitekture

leto 2012

27

arhalmanah

Gosti iz Londona upoznali su Beograđane sa arhitekturom Olimpijade 2012.

su se od tada zahtevi i potrebe njenih budućih korisnika u mnogome promenili.

Slavne arhitekte ovog perioda, pre svega Ričard Rodžers, naglašavaju konstrukciju građevina do te mere da se to može nazvati fetišom. Primer za to su kancelarijske zgrade s prenaglašenim konstruktivnim elementima i staklom koje pruža mogućnost da se u toj konstrukciji uživa. Međutim, 90-e nose sa sobom i recesiju i osetan ekonomski pad.

KOCKAJ SE DA BI SE ZIDALO Mark Brerli se godinama bavi urbanističkim projektima i menadžmentom urbanih promena, a trenutno radi u Službi za projekte u Londonu. Brerli primećuje da na savremenu arhitekturu Londona bitno utiču dva faktora. Prvi je Nacionalna lutrija, koja izdvaja 20% svojih sredstava za izgradnju za novi milinijum, što je osetno promenilo klimu i u svetu umetnosti, dizajna i kreativne industrije uopšte. Prema Brerlijevim rečima to je podstrek da se konačno napusti nasleđe i da se slavi kreativnost. Drugi faktor je Vlada Londona koja takođe izdvaja sredstva prikupljena od poreza i pruža sve veću podršku arhitektama u njihovom radu. Brerli ističe da su neki od najvažnijih projekata sprovedeni u samom centru Londona, poput izmeštanja saobraćaja s Trafalgar skvera. Međutim, pred arhitektama je mnogo značajniji zadatak: oživljavanje siromašnijih delova grada, uglavnom industrijskih i močvarnih područja kao 28

leto 2012

Ideja da metropola mora da funkcioniše, ali i da izgleda kao celina sve je prisutnija.

što je Rajnham u kome su podignuti mnogobrojni manji mostovi preko močvarne zemlje i postavljane tzv. edukativne sobe na reci. Ipak, Brerli ističe da je osnovno da ljudi zavole svoj grad, tj. deo grada u kome žive, a na vlastima je da im omoguće da meštani i sami budu u stanju da poboljšaju kvalitet svog života.

Brerli je godinama aktivan i na projektu Londonske zelene mreže koji već uspešno pokazuje kako se lokalnim delovanjem, deo po deo, oživljavaju i koriste zelene površine grada. On kaže da je zakonom jasno određeno na kojim delovima zelenih površina nije dozvoljena gradnja, ali se javlja druga vrsta problema, a to je nedovoljna iskorišćenost ili teška dostupnost tih površina.

RAZIGRAVANJE RADNIČKIH KVARTOVA Piter Bišop, zamenik izvršnog direktora Agencije za razvoj Londona imenovan je za novog predsednika Mreže arhitektonskih centara, a odgovoran je za projekte, uređenje građevinskog zemljišta i programe u oblasti zaštite životne sredine, stanovanja i javnih površina grada. Bio je uključen u velike projekte kao što je gradnja poslovnog centra Canary Wharf i BBC kampusa.

Aktivno učestvuje na projektu Olimpijskih i Paraolimpijskih igara 2012. Prema Bišopovim rečima, London je u ovom svetskom sportskom dešavanju video šansu da ostvari plan oživljavanja

siromašnih delova grada. „Ove igre su odličan katalizator da se ubrza proces oživljavanja Londona, ali tako da ne širimo grad van njegovih postojećih granica.“ Naime, Bišop kaže kako je pred timom arhitekata zadatak da se u narednih 20, 25 godina sačuvaju delovi olimpijskog nasleđa s namerom izgrađeni u siromašnijem delu Londona – industrijskoj četvrti. Oni treba da budu dostupni lokalnom stanovništvu, čime se poboljšava kvalitet njihovih života, otvaraju nova radna mesta.

SIVO U ZELENO Još jedan zadatak je stvaranje zelenih površina u industrijskim četvrtima, uređivanje malih parkova, pretvaranje sivog u zeleno kako bi upravo ovi delovi grada u naredne dve decenije izrasli u prijatno mesto za život. „Veliki korak i ohrabrenje u tom smeru, tvrdi Bišop, predstavlja izgradnja Simensovog istraživačkog centra upravo u industrijskom području.“ Naravno, pored volje kompanija da ekonomski podrže ovakve ideje, ne treba zaboraviti da najznačajnija promena nastaje u samim ljudima. Bišop kaže da je neophodno da dođe do psihološke promene u osećanjima lokalnog stanovništva, do njihovog emotivnog vezivanja i zadovoljstva mestom u kome žive. Kada do toga dođe, London će zaista biti grad koji je ostvario svoj cilj, a nadamo se i primer kako se uz mnogo rada, ali i ljubavi bilo koji grad može pretvoriti u bolje mesto za život.

u poseti Građevinski i kulturni poduhvat na Drini

Andrićev grad

Kamengrad Andrićev Višegrad, mesto spajanja kao i mesto tragičnih razdvajanja naroda i kultura, zablistaće uskoro na svetskoj karti kao kulturni i turistički biser celog regiona.

Razlozi su jedinstveni – više pojedinačnih, specifičnih razloga, spojenih u jedno – u novi grad.

Autor teksa i fotografija: Jovana Milić, dia

Proputovanje kroz Andrićeve knjige i misli kreće od stanice Mokra Gora, koja je svima nama znana kao “Šarganska osmica”, preko planine Tare, sela Kremne, kompleksa Drvengrada, do Višegrada, mosta na Drini i završava se u Andrićevom grada – KAMENGRADU. Kada prilazite Višegradu iza zelenih planina i brda, nailazite na grad ne tako lepe arhitekture, grad pun siromaštva i bede, koji budi dah prošlih ružnih vremena. Dok put vodi ka centru grada, pred vama se pojavljuje Andrićev plakat, koji nagoveštava neku zanimljivu priču, neki bi rekli bajku, nesluteći šta sve ta bajka krije u svojoj biti. Na čudesnom poluostrvu, na ušću Belog Rzava u reku Drinu, nadomak Višegradskog mosta, reči postaju dela: “Sudbina kamena podseća na sudbinu bajki: polako i spontano stvaran milenijumima, temeljno definisan vremenom, ali ujedno pun potencijala kao materijal, čiji završni oblik zavisi od onog ko ga nađe i upotrebi.”

Bisenija Tereščenko, akademski slikar, magistar mozaika

leto 2012

29

u poseti

Kamengrad na Drini u izgradnji

MEDITERAN NA DRINI Kada uđete kroz vrata budućeg grada i prođete ispod Sahat kule, zastane dah od prizora, koji vam se ukazuje. Iza bedema, za sada drvenih, imate osećaj kao da ste u nekom drugom vremenu, u nekom renesansnom mediteranskom gradu. Trenutak kasnije, prolazeći nekoliko desetina metara dalje, vi ste na Balkanu, ili na Orijentu, pitate se, da li ste se možda vratili u Vizantiju … Vraćate se u prošla vremena, bogata različitom arhitekturom, a ujedno se suočavate sa neverovatnom energijom i snagom, kojom odiše ovaj prostor - aktivno gradilište, prepuno inženjera i radnika, pregršt planova, koji se menjaju u hodu,

3D model završnog zdanja

30

leto 2012

kako profesor i tvorac ovog velelpnog kompleksa, Emir Kusturica, zaljubljenik u Andrićevo staralaštvo, želi.

Priča o Kamengradu zvanično počinje postavljanjem kamena temeljca na 2,50 hektara velikoj parceli, za Vidovdan, 28. juna 2011. godine. Odmah zatim, 20. jula, slede i prvi građevinski radovi.

Glavni izvođač radova je istoimeno preduzeče „Andrić grad”, sa 4 glavna podizvodaća iz Višegrada. Tim mladih arhitektata iz više gradova Srbije i Republike Srpske, okupljen oko idejnog tvorca Kamengrada, profesora Emira Kusturice, projektuje i prati iz dana u dan izvođenje ovog čudesnog kompleksa, zajedno sa svojim starijim kolegama građevincima, elekričarima, mašincima.

Na gradištu svakodnevno radi oko 150 stalno zaposlenih ljudi. Neverovatnom snagom, brzinom i entuzijazmom, kojim odiše ovaj projekat, juri se ka 23. junu, kada je planiran završetak oblaganja svih fasada izgrađenih objekata i popločanje glavnog gradskog trga kamenom, čime će svečano biti obeležena godišnjica gradnje Kamengrada.

STUDENTSKI GRAD Sadržaji kompeksa Andrićevog grada – Kamengrada, na 17.500,00 kvadratnih metara, su mnogobrojni, raznovrsni i vrlo impozatni, počev od ulazne kapije, levog i desnog straduna, otomanske i vizantijske kule, restorana i kafe-

u poseti

Andrićeva kuća u Višegradu Kada pređete most na Drini, vode smaragdne boje, sa leve strane, u ulici Ive Andrića, skoro neprimetna je Andrićeva kuća.

Kuća je nekada imala pogled na Drinu. Sada, na žalost, se taj pogled zaustavlja na nedovršenom višespratnom stambenom objektu.

Malo ko od prolaznika će primetiti kuću Nobelovca, nema oznaka, putokaza, jednom rečju ništa ...

bara, knjižare, prodavnica, prekare, poslastičarnice, pozorišta, bioskopa multiplex, hana, šadrvana, srpske kuće, robne kuće, gradske kuće, Andrićevog instituta, Fakulteta lepih umetnosti, luksuznog hotela, crkve, otvorene pijace, teniskih terena, heliodroma. Međutim, planiranih sadržaja nikad dosta, tako da su izgrađena dodatno i dva studenska hostela, sa po 450 kvadratnih metara prostora. Hosteli će biti namenjeni za učenje i smeštaj studenata i brojaće oko 40 soba. Ispod grada je napravljen i jedan nivo sa podzemnom garažom, a iskopano je i 350 kvadrata tunela za prolaz instalacija kompleksa. Planirana je izgradnja i filmskog studija, koji će služiti za potrebe Fakulteta lepih umetnosti.

TORTA EPOHA U Andrićevom gradu, putujući kroz različite epohe, prepoznaje se više

tipova gradnje, kulture i života naroda koji su boravili na našim prostorima.

Otomanskom periodu pripada sahat kula, karavan saraj, tj. deo grada od ulazne kapije do turske kule u desnom stradunu. Pogled na drugu stranu, zaustavlja se na vizantijskoj kuli i kapiji.

Koračajući napred stradunom, u Austrougarskom stilu, dolazite do glavnog gradskog trga na kome su Andrićev institut, gradska kuća, bioskop-multiplex sa 3 dvorane i robna kuća, projektovani u duhu neoklasicizma. Špic poluostrva Kamengrada je u stilu modernizma, sa velikim trgom, otvorenom pijacom, luksuznim hotelom, zamišnjenim po uzoru na francuski hotel „Ric” i Univerzitetom lepih umetnosti i slavistike. Hotel će imati oko 50 luksuznih soba, svoj bazen i marinu za brodove. Na samom špice poluostrva je i heliodrom.

Ipak, na jedva primetnoj tabli od sivog granita, uklesane su sledeće reći: “ U ovoj kući proveo je detinjstvo Ivo Andrić književnik - dobitnik Nobelove nagrade” oktobar 1976. građani Višegrada.

I to je sve što možete pročitati na sada zapuštenoj i oronuloj Andrićevoj kući.

O Nobelovcu Ivi Andriću ne treba mnogo govoriti, govore njegova dela, a iz njih i njegova duša.

leto 2012

31

u poseti Ivo Andrić: Travnik,1892-Beograd,1975 U nekoj vrsti autobiografije, predstavljenoj u pismu francuskom piscu Klodu Avlinu, Andrić piše: Potičem iz zanatlijske porodice koja je sa dolaskom Austro-Ugarske osiromašila i ubrzo izumrla. Prema starim zapisima i usmenim predanjima, Andrićev djed po ocu Antun potiče iz Sarajevskog polja, a po zanimanju je bio zanatlija-pravio je bosanske mlinove za kafu. Oženjen Katarinom Pamuk, imao je 11 djece, koja će , vremenom, poumirati od sušice. Od iste bolesti 1894. umire i otac Ive Andrića, Antun, po zanimanju podvornik kod pravosuđa. Udovica Katarina Andrić, zvana Kata, u svojoj 21 godini bila je bez ikakvih sredstava za život. Stoga se za pomoć obraća rodbini, odnosno sestri umrlog muža. Ana Matkovščik bila je udata za Ivana Matkovščika, porijeklom Poljaka, narednika u AustroUgarskoj vojsci i potom vaktmajstora. Živjeli su u Višegradu, u braku bez djece, te odlučuju preuzeti brigu o odgajanju dvogodišnjeg Ive Andrića, koji ravno 80 godina poslije o tome kazuje: Mene su na rukama odneli u Višegrad.

Težnje da Kamengrad bude što autentičniji

RAŠKA ŠKOLA Crkva, kao jedna od bitnih obeležja grada i biće izgrađena po uzoru na crkvu manastira Visoki Dečani, koja pripada raškoj stilskoj grupi. U izgradnji crkve koristiće se kamen - pećki oniks i dečanska breča i opeka.

Gradnja Andrićevog grada podeljena je na tri faze. Do sada je završena prva faza, u koju su zbog neplanirane brze gradnje, izgrađeni i objekti, planirani za drugu fazu. Inače, prva faza je obuhvatala izgradnju objekata od ulazne kapije do glavnog trga, levi i desni stradun i bioskop. Gradnja Andrićevog instituta i robne kuće, objekata iz druge 32

leto 2012

faze, završena je u decembru prošle godine. Do sada je stavljeno pod krov neverovatnih 12.000 kvadratnih metara.

U toku su radovi na izolaciji, malterisanju i postavljanju kamena na fasade.

Fasada Andrićevog instituta je od mostarskog kamena svetle boje, a postavljena je i stolarija od belog bora lazura. Postavljanje hercegovačkog kamena krečnjaka, iz okoline manastira Tvrdoš na fasadu objekata iz otomanskog perioda, se polako privodi kraju. Popločanje levog i desnog straduna biće od kamena skržut sa Zlatibora. Dok je ArhArt boravio u gradu, vođeni su razgovori oko oblaganja kamenom fasade i enterijera gradske kuće i kafea koji gleda na glavni gradski

trg. Na fasadi pozorišta i bioskopa biće urađen predivan kameni mozaik akademske slikarke i magistra mozaika Bisenije Tereščenko. Gosti i posetioci grada moći će da uživaju i u kafeu pored pozorišta, koji će biti po uzoru pariskog kafea Cinema na Montmartru.

Grad konačnu fizionomiju, opasanu sa 3,50 metara visokim bedemima, treba da dobije do 2015. godine, kada će pod krovom biti 24.000 kvadratnih metara. U njemu će svoju budučnost, zaposlenje i sreću naći preko 200 ljudi. Kamengrad će uskoro postati centar Višegrada, grada koji će se probuditi iz dubokog sna i zasijati kao novi kulturni, turistički i trgovački centar regiona, ali i sveta.

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

predstavljamo u poseti

O MOSTU NA DRINI

“Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaborav. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.” „A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele sudbinu prolaznih stvari ovog sveta.”

Citat iz romana “Na Drini ćuprija”

Most na Drini je građen u periodu od 1571. do 1577. godine, na mestu gde je put povezivao Bosnu sa Carigradom.

Igradnja mosta je poverena turskom graditelju Kodži Mimar Siranu, dvorskom arhitekti i vrhovnom graditelju carstva, jednom od najvećih arhitekata sveta.

Most je zadužbina velikog vezira trojice sultana, Mehmeda - paše Sokolovića.

Izgradnjom ovog mosta, Mehmed - paša Sokolović, ostvario je zavet svog srca.

U svojoj istoriji most je izdržao nekoliko poplava 1396, 1664, 1875, 1911, 19391940 i 1952. godine. Most u Višegradu spada među najstarije očuvane mostove u BiH. 2007. godine u okviru konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine, most Mehmed-paše Sokolovića, upisan je na Listu svetske baštine UNESCO-a. Jedinstven po elegenciji, svojim proporcijama i veličanstvenoj uzvišenosti, most savršeno svedoći o lepoti klasičnog osmanskog stila i ima svoju univerzalnu vrednost.

leto 2012

33

prikaz Đorđe Bobić – Traganje za gradom

U tvrdim koricama Knjiga sabranih radova poznatog arhitekte i izložba u Centru za kulturnu dekontaminaciju

Piše: Radomir Vuković

Arhitektura nije galerijska disciplina. Formalno, ova premisa prihvaćena je osamdesetih godina prošlog veka u institucionalnom okrilju beogradskog Salona arhitekture. Svi su se tada složili da umetnost oblikovanja prostora, jednostavno nije sagledljiva u dvodimenzionalnom izlagačkom ambijentu. Da stvar nije jednostavna vidi se po tome - da upravo tih godina arhitektura postaje osnova za čitav niz izvanrednih prezentacija, medijskih projekata, studijskih izložbi, strukovnih promocija… Najveći broj zagovornika arhitekture kao muzejske apstinencije i onda i sada smatra, da je jedina kvalifikovana poruka o nekom objektu – taj objekat sam po sebi. I da njemu nije potreban nikakav drugi prevod ili medijska transpozicija.

34

leto 2012

prikaz

Radovi Đorđa Bobića

DŽEPNE KUĆE Sve ovo se sagledava drugačije ako se prihvati konstatacija da je fotografija omogućila da se sve kuće i svi gradovi i sve ostalo, u trenutku nađu pred nama. Što znači samo jedno – poruka je suština komunikacije, informacije, znanja i poznavanja… Odavno su arhitekti prihvatili sve ove zakonomernosti. To je civilizacijski standard. Poslati poruku o onome što je urađeno. Internet je isparcelisan u delove koji nude milione novih autorskih slika. Sve ovo je znao i Đorđe Bobić. I postupio je kao i svi sumnjičavi intelektualci, koji neveruju u tera bajte i ostala elektronska čudesa.

On je napravio knjigu u kojoj je prikazao svoje najvažnije radove. Pre toga je angažovao dizajnera i u jednoj rečenici postavio mu projektni zadatak. Rekao je da hoće knjigu malog formata, mekanih korica koja se može čitati u autobusu. U njoj treba da bude predstavljeno njegovo TRAGANJE ZA GRADOM. On radi na tome već 50 godina. U svakom slučaju to je impresivno iskustvo. U raznim okolnostima, radnim organizacijama, samoupravnim relacijama, drugačijim politikama, propuštenim prilikama, osvojenim priznanjima, dalekim krajevima…Odabrao je stotinak

njemu najdražih graditeljskih situacija.

Urbanizam, arhitektura, konkursi, nagradeI knjiga je oštampana. Počelo je gledanje sistematike, čitanje između redova, traganje za faktografskim reperima, potvrda sumnji i neumitnost činjenica. A one to jesu.

Sve je hronološki sređeno, tehnički doterano, pravopisno utegnuto, slike lepo odabrane.

MOSKVA-ZANZIBAR Knjiga u kojoj je predstavljen stvaralački opus arhitekte Đorđa Bobića jeste demonstracija sile. Intelektualne, graditeljske i gospodske. To je kondenzovana poruka koja svojom slojevitošću pokazuje energetski naboj neophodan da se savlada čitav niz operativnih situacija koje zapravo čine uobičajenu radnu atmosferu. Ono što jeste tajna graditeljskog poimanja leto 2012

35

prikaz

Plodan arhitektonski rad

života, to je činjenica da ovaj poziv, jeste zanat kojim se rešava sve. Od makro urbanih dispozicija, preko kompozicija masa, do oblikovanja fasade i rada na graditeljskim detaljima. Na preko 200 stranica ove knjige vidi se sve ovo. Tu su izvedeni objekti: porodični splav na Savi, strelište u Titogradu, Blok 67 u Beogradu, Denkova bašta i GTC objekat u Beogradu, Mostransgaz u Moskvi, Siti pasaž i pijaca Zeleni venac u Beogradu… Tu su i urbanistički konkursi za Osijek, La Vilet u Parizu, Betanija Sarajevo, Vračarski trg i Svetosavski plato u Beogradu, Turistički kompleks za ostrvo Zanzibar, Blok 67 u Beogradu…

ARHITEKTURA KAO POZORIŠTE Njegovo najpopularnije delo je rekonstrukcija fasade Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Ovo je fantastična intelektualna vežba koja scenografijom, kao pozorišnim jezikom oblikuje fasadu, kao kulisu istorijskih proteklih arhitektonskih događaja.

Najveći broj ljudi Đorđa Bobića zna kao – gradskog arhitektu. Na toj funkciji bio je 36

leto 2012

od 2004 do 2008. godine. Bavio se tada političkim, operativnim i promotivnim poslovima. To je zapravo potvrda njegovog stava o potrebi prave saradnje sa institucijama sistema. Naslov intervjua koji je objavljen u listu Politika povodom promocije njegove knjige je, Ne verujem u nezavisnost arhitekte. Ovo potvrđuje njegov uverenje da stvaralac mora da radi u okviru mogućnosti sistema, respektujući sve vrste datosti.

Dizajn je alatka kojom se oblikuje poruka da bi se ostvarila komunikacija. U ravni ove maksime, Đorđe Bobić superiorno šalje podatke o sebi i svom radu. Knjige su ostale kao superiorni prostor u kojem se isčitava sve, pa i formalni podaci o ljudima, stvaraocima, umetnicima.

Za one koji imaju drugačije mišljenje od onog iznetog u prvoj rečenici ovoga teksta, Đorđe Bobić je postavio izložbu svojih arhitektonskih i urbanističkih projekata i realizacija. Bilo je tu pedesetak panoa. To je bilo krajem maja meseca 2012. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

preko crte Španski grafiti u Beogradu

Goja bi bio

panker!

Skupa sa gradovima koji su doživljavali transformaciju prerastajući u medij u kome na sve strane niču bilbordi i nešto se oglašava, stasavala je jedna generacija umetnika koja je taj izmenjeni grad doživela kao svoj atelje, svoj medij za komunikaciju i prezentaciju umetnosti, i pre svega – kao svoju temu. Izložba “Grafika. 30 mladih umetnika Španije” dovela ih je na beogradske zidove piše: aleksandra ajdanić

FOTO: NENAD PETROVIĆ

leto 2012

37

preko crte

Simbol tradicionalne Španije u modernističkom maniru docrtavanja

Uz svu univerzalnost, u izloženim delima španskih umetnika jasno su prepoznatljivi elementi Goje, Pikasa, Miroa…

38

leto 2012

Počeli su s grafitima, oslikavali su ulice i zidove gradova, i kritikovani su zbog toga – i u Španiji, kao i svuda u svetu.

Vremenom je došlo do asimilacije, pretakanja “rušenja gradske estetike” i “ulične pobune” u fenomen prihvaćene urbane umetnosti, u njene višeslojne forme. To je vešto sažeto u pedesetak radova koliko ova izložba obuhvata. U razgovoru sa njenim kustosom, Mariom Martinom Parehom, saznajemo da su grafite - i street art u celini – u Španiji “sasekli” izuzetno strogi zakoni i da je veliki broj umetnika nakon problema sa vlastima odlučio da se ne inati sa

sistemom. Uz to, njihova umetnost je nadrasla “lokalnost” grafita u svakom smislu, i potražila druge forme.

SKIDANJE ETIKETE URBANOG “Grafiti se obično povezuju sa hip-hop umetnošću, a mi ovde i imamo pankere, skejt-bord grupe, umetnike koji rade ilustracije, stripove, grafiku, murale, fotografiju…Neki od njih i dalje rade na ulici ali u za to određenom prostoru; mnogi traže druge vrste materijala i druge forme izražavanja: žele i da promovišu svoju umetnost u

preko crte

Putujuća izložba Centar Contemporanea i Institut Servantes organizovali su izložbu “Grafika. 30 mladih umetnika Španije” u svim gradovima u kojima Institut ima sedište. U Beogradu je postavljena na dve lokacije – u izložbenom prostoru Instituta i u “Mikser Hausu”, autentičnom prostoru Savamale.

Naslednici kulture razmišljanja jednog Servantesa i beskompromisnog zasecanja u tkivo društva Fransiska de Goje, izložili su svoje radove u Beogradu u okviru evropske turneje prezentovanja španskog stritarta.

leto 2012

39

preko crte

Oživljavanje gradskih zidova fantazmagoričnim motivima koji kao da su došli iz košmarnih snova Don Kihota, ali i ništa manje njujorških snova Endi Vorhola.

drugim delovima sveta; neki hoće da nešto od te umetnosti unovče; neki sarađuju sa velikim brendovima kao što je Play Station… Ovom izložbom smo ih okupili na jednom mestu u želji da svetu predstavimo modernu špansku umetnost, da pokažemo da je urbana umetnost jedan multidisciplinarni pokret i da bi joj možda trebalo skinuti etiketu urbanog i svrstati je u savremenu umetnost”, kaže Pareha.

Umetnici koji pripadaju ovoj generaciji rođenih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka prepoznatljivi su na globalnom nivou, jer govore istim jezikom. Njihovo izražavanje je spontano a poruke univerzalne i lako razumljive: osim večitih tema ljubavi i smrti, oni upiru prstom u kapitalizam, komercijalzam, govore o ekologiji, mnogim aktuelnim temama.

Među njima ima prirodnih razlika koje se mogu sažeti u ono što Pareha naziva genetskim kodom, i što ova izložba jasno i pokazuje – uz svu univerzalnost, u izloženim delima španskih umetnika 40

leto 2012

jasno su prepoznatljivi elementi Goje, Pikasa, Miroa…

DNK GRADA “To je nešto zapisano u njihovom kulturnom DNK. Ali kako živimo u vreme globalne umetnosti, mladi ljudi koji posećuju ovu izložbu - bilo u Beogradu, Amanu, Madridu ili Bejrutu - oni žive tu (globalnu) estetiku, njima ništa nije nepoznato, ne doživljavaju kulturni šok u susretu sa simbolima drugih kultura. Ovo je jedan od prvih umetničkih pokreta u svetu koji se globalno dešava u realnom trenutku - zahvaljujući internetu. Ako neko napravi dobru grafiku u Bostonu nju će odmah preko interneta videti ceo svet. Zbog toga ova izložba ma koliko prikaz moderne umetnosti Španije, nije samo umetnost španskih ili hispanskih predstavnika, jer oni u sebi asimiluju deo te svetske kulture. I zato je ova generacija umetnika jako važna, jer ima zajednički doživljaj sveta i umetnosti”.

Kontrola subkulture!?

“Uvek su grafiti doživljavani kao protest, ali rekao bih da su više od toga - oni su umetnička manifestacija određene scene, ili određene subkulture. Ne verujem da su umetnici street arta bili protiv sistema kao sistema, mislim da je više sistem video njih kao buntovnike jer izlaze iz nekih ustaljenih formi, i onda shvatio da ne može da ih kontroliše”, objašnjava Pareha zašto su u Španiji uvedeni strogi zakoni.

susreti

34. Salon Arhitekture

Ugledno ogledanje U ogledalu... Dođi i ogledaj se... slogan je 34. Salona arhitekture koji je održan u Muzeju primenjene umetnosti od 28. marta do 30. aprila 2012 Pišu:Aleksandra Miljković,dia, Ana Marinković,dia

Već više od trideset godina meseci mart i april protiču u znaku Salona arhitekture, koji je prvorazredni arhitektonski i kulturni događaj u našoj sredini i svojevrsno “ogledalo” različitih arhitektonskih dostignuća i traganja. Ova atraktivna i renomirana manifestacija okuplja arhitekte iz zemlje, regije i inostranstva i afirmiše izabranu sliku savremene arhitektonske scene, usmeravajući našu pažnju na ono što je važno i na ono (u arhitekturi) što je dobro urađeno.

Organizatori Salona svake godine u pratećem programu predstavljaju veliki broj gostiju iz zemlje i inostranstva, otvaraju brojne teme bitne za savremenu arhitekturu i društvo, animiraju studentsku i drugu zainteresovanu publiku u okviru eksperimentalnih i edukativnih radionica i daju šansu za razmenu iskustava. leto 2012

41

susreti POZITIVNI PRIMERI Predsednik žirija Đokić, istakao je da je žiri konstatovao da su ovogodišnji radovi išli ‘’generalno u tri pravca - prvo ka kreiranju, stvaranju i konstrukciji prostora, zatim ka intervencijama u dodatnom prostoru i ka preuzimanju postojećeg prostora’’.

Kustos Salona i v.d. direktora Muzeja primenjenih umetnosti Ljiljana Miletić-Abramović je, obraćajući se prisutnima, rekla da je “divna prilika ponovo se naći nakon godinu dana’’ i misleći na slogan ovogodišnjeg Salona istakla da ‘’smo svi ovde da se ogledamo i da se ugledamo’’ i da smatra da ‘’ono što vidimo ove godine na Salonu arhitekture zaista može da posluži kao odgovarajući primer’’. ‘’Takođe treba da pogledamo i u svoju sliku i da malo promislimo šta treba da promenimo i u arhitekturi i u nekim drugim stvarima’’, ocenila je ona.

Miletić-Abramović je istakla da, u okviru glavne izložbe, postoje još dve vrlo značajne postavke, a to su - selekcija italijanske arhitekture od 2000. do 2010. godine, koju je Salon dobio zahvaljujući posredovanju i velikoj upornosti Danka Selinkića koji je i predsednik saveta Salona, kao i izložba koja je posvećena prošlogodišnjem dobitniku Gran prija, arhitekti Branislavu Mitroviću i njegovom timu.

NAGRAĐENI Od 210 radova koji su konkurisali u selekciji za nagrade izabrano je 100 projekata, a odluku je doneo žiri u sastavu Vladan Đokić (predsednik), Marija Helstrom Rajmer, Vladimir Lojanica, Vasa J. Perović i Ajla Selenić: Gran pri salona pripao je autorskom timu koji čine Dejan Miljković, Jovan Mitrović i Branko Pavić za Kulu Nebojša i deo priobalnog bedema Beogradske tvrđave.

Priznanje u kategoriji ‘’Arhitektura’’ pripalo je Branislavu Mitroviću i Jeleni Kuzmanović za porodičnu kuću u ulici Koste Vojinovića u Beogradu. Laureati u istoj kategoriji su i Milenija Marušić i Darko Marušić za vrtić ‘’Plava ptica’’ u Beogradu.

U kategoriji ‘’Arhitektura projekti’’ dobitnici nagrade su Mihailo Timotijević i Miroslava Petrović-Balubdžić za projekat parka industrijskog nasleđa ‘’Senjski rudnik’’ u blizini Despotovca, kao i Mirjana Berkeš i Zorana Marković za projekat rekonstrukcije prevodnice ‘’Šebešfok’’ Bezdan.

Priznanje u kategoriji ‘’Gosti salona - delo u inostranstvu’’ pripalo je timu Ane Džokić i Marka Nilena uz učešće studenata arhitektonskog fakulteta iz Kolumbije za Kulturno-razvojni punkt broj 1 favela Moravia, Medelin u Kolumbiji.

Nagrada u kategoriji ‘’Enterijer’’ pripala je Dragani Stevanović i Oliveru Stankoviću za radni atelje ‘’Studio S’’, Francuska 12, Beograd

foto: isidora đurić

Ovogodišnji laureati u kategoriji ‘’Publikacije’’ su Marija Josifovska i Olivera Stanković za publikaciju ‘’Autorska pozicija arhitekte Mustafe Musića’’.

42

leto 2012

festivali Transformacija Savamale

Kako umetnost menja grad Misija oživljavanja jedne od najlepših beograskih četvrti koju je započeo festival Mikser uključuje i saradnju gostiju iz inostranstva među kojima su arhitekte Glen Vajs i Pit Volard koji su svoje iskustvo i progresivne ideje podelili sa Beograđanima

Piše: Ivana Stepanović

Transformacija Savamale bila je glavna tema ovogodišnjeg Miksera: od zvučnog mapiranja grada američkog umetnika i teoretičara Marka Šeparda preko grafita i drugih umetničkih intervencija, sve do mini uličnih okupljašta koje su napravili studenti Arhitektonskog fakulteta, ovaj kvart je na deset dana doslovce dobio novi izgled, ali pravi posao tek predstoji. Naime, ambicija festivala nije bila samo kratkotrajno animiranje ove četvrti, već inicijacija neke vrste sistematske promene koja bi bila omogućena umrežavanjem svih onih koji žele da na svoj način doprinesu da se od Savamale napravi društveni distrikt. Program pod nazivom „urbane transformacije“ koji je okupio velika imena iz sveta arhitekture i umetnosti bio je svojevrstan brejnstorming iz kog su se rodile nove ideje. Autor ovog programa, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Ivan Kucina podseća: - Njujorkški Soho je sedamdesetih godina bio siromašna, zapuštena četvrt koju su počeli da naseljavaju umetnici i polako ga transformišu. Pošto su od njega napravili dobar proizvod, veliki investitori su se zainteresovali za njega i pretvorili ga u komercijalni kvart. To je prirodan i dugotrajan proces. Slično se dogodilo u Amsterdamu, Berlinu, Beču. Umesto da beskonačno čeka na neki grandiozni urbanistički plan i velike investitore, Savamala treba da krene ovim putem, a Mikser ima ambiciju da bude katalizator ideja za taj proces. Postoji plan da se napravi veb portal otvoren za ideje svih građana zainteresovanih da se u to uključe. Takođe postoji zamisao da se napravi mreža arhitekata iz zemlje i inostranstva koji će biti uključeni u projekat.

leto 2012

43

festivali Umetnost na Tajms Skveru: Moli Dilvort “Cool Water, Hot Island”, 2010.

Beogradu, dakle, ostaje da pronađe sopstvenu čarobnu formulu da rekonstruiše jednu od svojih najlepših četvrti, oslanjajući se na iskustva drugih svetskih gradova. Arhitekta Glen Vajs poznat po tome što je promenio izgled Tajms Skvera kada ga je Times Square Alliance zaposlio kao kustosa, podelio je svoja iskustva sa Beograđanima i ponudio svoje viđenje budućnosti Savamale: - Mislim da umetnici treba da preuzmu četvrt u svoje ruke, jer će oni od siromašne četvrti koja investitorima sada nije interesantna napraviti dobar proizvod. To mogu uspešno da obave jedino ako uspeju da kupe jednu ili dve zgrade. To je je jako teško, pogotovo s obzirom na ekonomsku krizu, ali iz mog iskustva to se pokazuje kao jedino pouzdano rešenje. Time što bi bili vlasnici nekretnina na tom prostoru imali bi daleko veću moć nego kada bi samo iznajmljivali prostor. Time bi bilo sprečeno da kasnije budu oterani visokim cenama rente.

A da umetnost zaista menja grad, dokaz je upravo Tajms skver u Njujorku: - Kada sam bio student sedamdesetih i osamdesetih Tajms skver je bio tužan i pust. Turisti su samo prolazili i nisu zadržavali. Zapravo, tada je Tajms skver bio poznat po prostituciji. Ključna promena se odigrala kada je Rudolf Đulijani postao gradonačelnik. On je imao ambiciju da očisti grad i bio je vrlo rigorozan u tome. Očistio ga je od svega pa i od kriminala i prostirucije.

Tada se ceo Menhetn promenio i ponovo postao mesto gde su i porodice mogle da stanuju. Imam čak i teoriju o evoluciji žena na Tajms skveru koja zvuči ovako: pedesetih godina je tamo je baka išla da pleše sa dečkom, ali je svojoj petnaestogodišnjoj ćerci 44

leto 2012

rekla da tamo ne zalazi jer je to opasno mesto. Kad je ćerka postala mama, ona je svojoj petnaestogodišnjoj ćerki rekla da treba da ide na Tajms skver u šoping. Pitam se šta će sledeća generacija majki govoriti svojim ćerkama jer sam svestan da se gradovi menjaju.

Vajs je najavio da će s obzirom na već postojeće planove Tajms skver u budućnosti postati još primamljiviji ljubiteljima umetnosti: - Dogodiće se neke praktične promene koje će olakšati izlaganje umetnosti.

Najpre, biće izgrađena platforma kako bi se trg izdigao iznad nivoa ulice što predstavlja pogodnost za postavljanje umetničkih radova. Pored toga, biće sprovedena struja kako bi se olakšalo realizovanje radova koji zahtevaju električnu energiju, ali to ima i druge pogodnosti. Zahvaljujući ove dve veoma važne promene očekujem da će Tajms skver postati još važnije mesto za umetnost nego što je to do sada bio, a time će se podići reputacija Njujorka kao jednog od najvažnijih mesta na svetu gde se može videti umetnost. Sa druge strane, za umetnike će predstavljanje radova na Tajms skevru postati prestiž i doprineće njihovoj karijeri. Raznolikost ljudi koji dnevno prođu Tajms skverom reprezentuje populaciju planete, a to predstavlja veliki izazov za umetnike.

Jedan od umetničkih radova izloženih na Tajms skveru koji je privukao najviše pažnje posetilaca je veliko crce napravljeno povodom praznika Sveti Valentin. Iako je to jedan od najkomercijalnijih radova ikada prikazanih na ovom skveru, sama činjenica da se radi o umetničkom radu koji dominira javnim prostorom ukazuje na to da se

“Uvek su grafiti doživljavani kao protest, ali rekao bih da su više od toga - oni su umetnička manifestacija određene scene, ili određene subkulture. Ne verujem da su umetnici street arta bili protiv sistema kao sistema, mislim da je više sistem video njih kao buntovnike jer izlaze iz nekih ustaljenih formi, i onda shvatio da ne može da ih kontroliše”, objašnjava Pareha zašto su u Španiji uvedeni strogi zakoni.

festivali u tom smislu pušta prirodu da sama radi svoj posao. Suština je u tome da je ljudska intervencija u pravljenju vrtova minimalna. Neki projekti Luisa Le Roja tokom šezdesetih i sedamdesetih osmišljeni su kao dugoročni planovi da se određene ulice ili gradske parcele pretvore u vrtove, ali da se oni ni na koji način ne uređuju. Posledica takvog postupka je da se posle izvesnog broja godina parče grada pretvara u prašumu.

Glen Vajs je promenio izgled Tajms Skvera

promenila percepcija Tajms skvera. Od legla prostitucije osamdesetih postao je velika izložba na otvorenom. Sa druge strane, promenila se i percepcija samog umetničkog dela: - Postalo je normalno da na ulici prolazimo pored umetnosti. Jednom mi se dogodilo da sam sreo tipa za koga nikad ne bih rekao da je čuo za reč umetnost, a on je rekao „mrzim umetničke perofrmanse“.

Granice se pomeraju i ono što je pre dvadeset godina bilo provokativno, sad je sasvim uobičajeno. Zanimljivo je da sada moderan umetnički rad poput velikog srca na Tajms skveru uspešno parira jednom klasičnom uličnom ukrasu kao što je božićna jelka ispred Rokfeler centra.

Međutim umetnost ne samo da menja prostor, nego ima moć i da osvesti izvesne društvene probleme. Ona to čini tako što skreće pažnju na njih. Holandski arhitekta Pit Volard objašnjava kako on vidi ulogu umetnosti i arhitekture u rešavanju gorućih svetskih problema: - Mislim da sadašnja ekološka kriza predstavlja mnogo veću pretnju za čovečanstvo od ekonomske, ali toga ljudi nisu dovoljno svesni. Uloga umetnika je u tome da skrene pažnju na ovaj problem. Štaviše, umetnost preispituje podrazumevani pogled na svet i testira drugačije perspektive.

Pošto je obišao beogradski kvart Savamala, holandski arhitekta je primetio kako je taj deo grada veoma kompleksan: - Mislim da je jako teško pronaći konkretno rešenje jer je finansijska situacija jako loša. Ono što se ispostavilo kao dobra formula za neke kvartove holandskih gradova verovatno ne bi moglo da se primeni ovde. Ipak, mislim da je važno da se očuva kompleksnost ovog prostora. Protivnik sam urbanističkih planova jer milim da oni pojednostavljuju prostor grada. Ako bi neki arhitekta došao ovde sa idejom da napravi neki komercijalni projekat, to bi narušilo lepotu Savamale. Smatram da bi trebalo razmišljati o tome kako da ovaj prostor bude što kompleksniji, ne treba ga pojednostavljivati.

“Uvek su grafiti doživljavani kao protest, ali rekao bih da su više od toga - oni su umetnička manifestacija određene scene, ili određene subkulture. Ne verujem da su umetnici street arta bili protiv sistema kao sistema, mislim da je više sistem video njih kao buntovnike jer izlaze iz nekih ustaljenih formi, i onda shvatio da ne može da ih kontroliše”, objašnjava Pareha zašto su u Španiji uvedeni strogi zakoni.

Ono u čemu se slažu svi umetnici, arhitekte, teoretičari, aktivisti i ostali učesnici, pa i posetioci Miksera to je da Savamala ne treba da se transformiše na takav način da izgubi ono što već ima, već joj je jednostavno potrebna nadgradnja.

Kako kaže Ivan Kucina, ona treba da postane „društveni distrikt“, mesto koje će da okuplja ljude, a promene će postupno dolaziti same od sebe kroz razne vrste građanskih inicijativa.

Pit Volard je održao predavanje o projektu “Ekokatedrala” Luisa Leroja u autentičnom ambijentu jednog primera “divljeg

Polazeći od ideja holandskog pejsažnog arhitekte Luisa Le Roja (Louis Le Roy) koji je osmislio koncept divljeg vrtlarstva (wild gardening) i poznat je po svom velikom umetničkom projektu Ecocathedraal, Volard kritikuje tradicionalno urbano planiranje: - Planiranje isključuje funkciju prirode i trebalo bi ga umanjiti. Divlje vrtlarstvo

vrtlarstva”. Uređenost i simetrija su neprijatelji estetike savremenog parka.

Autor fotografije: Piter Vouda/Stiching Tijd

leto 2012

45

noć muzeja Izložena Svečana slika, Miće Popovića

46

leto 2012

noć muzeja

Odložba je izložena Nedolična za nekadašnju državu, slika Miće Popovića je sklonjena iz javnosti. Potom je završila u privatnoj kolekciji. Jedinstvena prilika da ugleda svetlo građanstva ukazala se u Noći muzeja. Izložena je na osam sati. Ko zna kada će ponovo biti dostupna očima javnosti. Do tada će stajati na stranici Arharta.

Piše: Stefan Novaković

Svečana slika je bila na kratko, na bljesak, izložena u Nacionalnoj galeriji, u Dositejevoj ulici. Privukla je pažnju minglera u Noći muzeja; svojom razmerom, svečanim tonom u kojem se ne krije ironija i neki pritajeni sarkazam.

Na pratećem panou ispisan je tekst dr Milice Živadinović, koji počinje programskim određenjem Miće Popovića. Šta je za njega angažovano slikarstvo: „Umetničko delo je prvo moralni čin pre nego što postane estetičkom činjenicom“. Pokreće ciklus „Prizori“; koji cepa idiličan prizor soc-realizma. Tu su siromašni, oni koji odlaze iz zemlje blagostanja, umorni ljudi od lažnih obećanja. Među Prizorima je i Svečana slika. Na njoj je predsednik Tito sa suprugom Jovankom, pored kojih sede kraljica Julijana i suprug joj, princ Bernard. Iza njih stoje princeze Beatriks i Margareta sa supružnicima.

Prizor u kraljevskoj palati u Amsterdamu je autentičan, fotografija je objavljena u beogradskoj štampi i nije izazvala uznemirenje javnosti. Ali, gle, kad je taj isti prizor, dokumentarno prenet na platno – nastao je problem!?

Svečana slika je rađena za izložbu u Kulturnom centru Beograda 1974. godine. To je i godina u kojoj je maršal Tito proglašen za doživotnog predsednika Jugoslavije. Mića Popović ističe atribute kulta ličnosti. Pažljivo je oslikana paradna uniforma i na njoj odlikovanja i lenta. Na objavljenoj fotografiji ova monarhistička obeležja nisu smetala cenzorima. Bilo im je sve

u redu. Jedna od mnogobrojnih Titovih protokol fotografija.I? Kad se isti prizor prebaci u drugi medij, pogled se razbistri!

Ta ista obeležja u drugačijem ključu kao das u sasvim nešto drugo. Time se pokazuje i koliko je umetnički postupak sam po sebi vrednosno određen, nosi autonomiju čak i kada je dokumentaran, kada nastoji da podražava realnost.

A i tada on jeste paralelna stvarnost, umetnički simulakrum koji je u stvari realnost po sebi. Tu paralelnost dve stvarnosti, u kojoj jedna drugu ogledaju u ironičnom ogledalu, prepoznali su dobro cenzori. Školovani ljudi. Titova država je bila operetska u maniru, ali i ozbiljna kada je reč o cenzuri. Imalo je tu kadra za probrati.

Dr Živadinović piše: “Na izložbi u galeriji KCB, 1974. godine, oko Svečane slike su raspoređeni Prizori koji prikazuju nesrećne radnike – gastarbajtere u čekaonicma železničkih stanica, prostitutke, mrtve prirode sa ustajalim hlebom. Kontrast između sjaja suverena i pomračene sudbine radničke klase je očigledan”.

Problem sa Svečanom slikom je stigao do Vlade SFRJ. “Popović odbija svaki kompromis i ne pristaje da sa zidova ukloni soike sa Titovim likom”. Uprava Galerije Kulturnog centra Beograda je prinuđena da izložbu “odloži”. Istog dana kada je trebalo da bude otvorena, izložba je zabranjena. Ovo je je jedini poznati primer potpunog otkazivanja izložbe od stane komunističke vlasti u Jugoslaviji.

Na izložbi u galeriji KCB, 1974. godine, oko Svečane slike su raspoređeni Prizori koji prikazuju nesrećne radnike – gastarbajtere u čekaonicma železničkih stanica, prostitutke, mrtve prirode sa ustajalim hlebom.

Kontrast između sjaja suverena i pomračene sudbine radničke klase je očigledan

Stotine posetilaca su se okupile da bi prisustvovale otvaranju. Stvorila se gužba ispred Galerije. Navučena je zavesa na vrata. Na staklu zalepwen papir:”Izložba je odložena”. Mišel Oben, Francuz koji je radio kao lektor na Univerzitetu u Beogradu I bio izuzetan poznavalac srpskog jezika, napravio je igru reči, kojom je dao tumačewe celog događaja. Uzviknuo je:”Odložba je izložena”. Nesuđene zvanice su se zasmejale.

Svečana slika će biti prvi put izložena tek 1989. godine, i to u Bjeljini, a u Beogradu – auu, tek posle smrti njenog autora. U Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997. Godine. U Noći muzeja Beograđani imaju još jednu priliku da vide originalnu verziju, koja se nalazi u kolekciji firme “Atlas grup”. leto 2012

47

izložba

Mina Glogovac

Na sedmom nebu U galeriji „Beograd“ održana je izložba slika Mine Glogovac, docenta na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, pod nazivom „Sedmo nebo“, tim povodom objavljujemo impresije Mihajla Mitrovića Kako je to lepa slika kad gledamo kako iznad nas lagano i tromo plove veličanstveni diržabli, kako nebom jezde, kako pesnik kaže „ponosni ždrebci, srčani ždrali“, kako se kotrljaju bele lavine oblaka najčudnijih veličina i oblika.

Kako naiđu, neretko i crni oblaci, oni što su se posvađali sa belim, ali i oni prođu pa naiđu oni obojeni čudesnim spektrom boja.

Prođu i očiste nebo vraćajući ga njegovom azuru.

Svi onako različiti, idilični ili dramatični, pripadaju podjednako svima nama. Samo ih na različite načine doživljavamo. Neko im se raduje, neko je požudno u njih zagledan, neko ga pesmom ili slikom inspiriše, a nekome i košmar donose. Neki ih i pored otvorenih očiju ne vide.

Milioni isušenih crnih ljudi sa avetinjski izgladnelom dečicom, s krupnim sjajnim, belim očima, koji su im još jedine ostale od ljudskosti, mesecima gledaju u nebo očekujući oblake koji su za njih pitanje hleba, života i smrti.

Za to vreme na drugom kraju sveta, u vlažnim arealima, druge neke oči strepe od oblaka jer im nemilosrdne kiše odnose useve, krovove i živote.

U svim slučajevima OBLACI dođu i prođu. Kad prođu, pa sunce ponovo zasija u vedrini, zemlja zatrudni, dolaze žetve i berićet.

Oblaci su simboli večitih mena.

Kad god bi se zagledao u oblake, uvek bi mi pred očima bila prelepa slika Rabindranta Tagore. Saslušajte je. „Sećam se jednog dana iz svog detinjstva Kada sam spustio čunić od hartije u jarak da plovi.

Bio je vlažan julski dan; a ja sam bio sam i srećan igrom svojom Pustio sam svoj čunić od hartije u jarak da plovi Odjednom su se počeli gomilati burni oblaci, vetar je duvao na Mahove i kiša je pljuštala.

Potočići prljave vode jurnuše, rečica nabuja i moj čunić potonu.

Gorko sam mislio da je vihor jedino došao da razori moju sreću; Sva njegova pakost ticala se samo mene.“ Više godina kasnije, taj isti dečak, sada odrastao čovek, sedi pored istog jarka i raduje se njegovoj nabujaloj vodi. Ona mu sada donosi sreću i lepu letinu.

Ove slike tumače svu složenost fenomena oblaka, njihovu pikturalnost, asocijativnost ali i njihovu oditologiju, karaulu na putu ka sedmom i svim drugim nebesima.

48

leto 2012

Međunarodno putno osiguranje Zdravstveni problemi, gubitak prtljaga, krađa novca ili ličnih dokumenata mogu pokvariti turistički ili poslovni boravak u inostranstvu. Poznato je da je pružanje zdravstvenih usluga u inostranstvu veoma skupo, a pronalaženje adekvatne medicinske pomoći dodatno komplikuje boravak u inostranstvu.

Zato je korisno imati polisu međunarodnog putnog osiguranja.

Polisom Delta Generali Osiguranja, u zavisnosti od odabranog pokrića obezbeđena je medicinska, putna i pravna pomoć prilikom boravka u inostranstvu. Polisa obezbeđuje lečenje hitnih medicinskih stanja i dobijanje adekvatne medicinske pomoć u inostranstvu, kao što je upućivanje na lekara, davanje lekarskih saveta, plaćanje troškova bolničkog i vanbolničkog lečenja, operacija i drugih

hitnih medicinskih slučajeva. Međunarodno putno osiguranje obezbeđuje pokriće troškova do 35.000 evra. Brzu i kvalitetnu pomoć osiguranicima Delta Generali Osiguranja pruža Europ Assistance, jedan od svetskih lidera u pružanju usluga medicinske i putne pomoći.

Ove godine, ponuda je upotpunjena Delta Generali SIM Travel paketima koji klijentima uz polisu međunarodnog putnog osiguranja obezbeđuju poklon SIM Travel karticu i gsm aparat. SIM Travel kartica omogućava telefonske razgovore bez rominga u 190 zemalja sveta, besplatne dolazne pozive i SMS, niže cene odlaznih telefonskih razgovora i SMS, besplatne pozive asistentske službe.

Kontakt centar: 011 222 0 555 www.deltagenerali.rs

izložbe Šejkini crteži u galeriji Haos

Svetlarnik tame Povodom 80 godina od rođenja osnivača Mediala, intrigantnog umetnika, ezoterika – Leonida Šejke, beogradska galerija “Haos” priredila mu je izložbu koja je na zahtebv publoike produžena. Crteži su pozajmljeni iz 30 privatnih kolekcija i Muzeja savremene umetnosti i Istorijskog muzeja Srbije.

Piše: Stefan Novaković Kustos galerije Haos, Borka Božović, je napomenula da je pred smrt, Dado Đurić zavetovao da napravi izložbu Šejkinih crteža. Dado je Šejku voleo, smatrao ga je velikim umetnikom i dobrim čovekom. Šejka je svoju koru hleba delio sa još siromašnijim umetnicima iz kule u Strahinjića Bana.

Zvali su ga mistični Rus. Studirao je arhitekturu, dolazio je do emigrantskih knjiga Berđajeva, Solovljeva, znao je što skoro niko u Beogradu nije. Upućen u tajne duše. U tajnu istoriju. Ali je slabo stajao sa tehnikom slikarstva. Arhitektura ga nije interesovala, pobegao je sa gradilišta hotela u Čačku. Hteo je da bude slikar. Dado i Ljuba Popović su ga vodili na časove crtanja. Švercovali su ga kao studenta.U galeriji Haos je izloženo 90 radova - od kojih neki prvi put u javnosti podeljenih u pet osnovnih tema kojima se Šejka bavio - “Multiplikacije predmeta”, “Đubrišta”, “Skladišta”, “Enterijeri i Mrtve prirode”.

Poznato je da je Leonid Šejka uništio jedan broj svojih crteža iz ranih faza, a na izložbi su prikazani svi crteži koji se u ovom trenutku mogu pozajmiti, pa čak i neki (iz 1953) koji po prvi put izlaze na svetlost dana. Njegovi crteži su često vežbe duha, studije rasporeda predmeta, skice za sliku, likovne zabeleške, katkad nevešte a nekad izvedene do perfekcije.

“Među crtežima ima i onih koji su dokazi njegovog umeća i svojevrsnog vizuelnog promišljanja.

Pojedina autonomna crtačka ostvarenja predstavljaju čak vrstu dragulja, baštovanstva nad 50

leto 2012

Poslednji zapis “Đubrište je za mene imalo značaj prelaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti, po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan, mislim na slike sa značenjem. Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve.”

izložbe

Grafike Leonida Šejke

deponijama”, piše u najavi iz Galerije “Haos”.

Radoznalac u Šejki razvio je sklonost prema najrazličitijim proučavanjima i podelio ga na više ličnosti sa više imena: Reg Talbot – fotograf i registrator, Leon Leš – geolog i slikar, Leon van Kis – slikar i pesnik koji traži Zamak i teži suštini, centru, “srednjoj tački vrhunskih usmerenja“.

Nigde se na Balkanu - kako zapisuje Dejan Đorić, u dobu koje je Justin Popović odredio kao đavolsko, nije pojavio umetnik takvog dara, koji je za života počeo da zadobija auru genija. Ispočetka priznat u užem krugu prijatelja, Šejka je postao simbol slobodnog čoveka i umetnika, kome se sve više obraćaju generacije mladih stvaralaca i mislilaca. Niz drugih istoričara umetnosti, međutim, Šejku vide pre svega kao jednog od osnivača „Mediale“, odnosno simbola usamljene pobune protiv „modernizma koji nam je došao sa Zapada“. Vasilije Sujić, istoričar umetnosti i likovni kritičar, Šejku smatra pre svega protagonistom novih strujanja. Tu prepoznaje njegov značaj znatno više nego kroz samo umetnikovo likovno delo.

Leonid Šejka spada u značajne likovne stvaraoce srpske umetničke scene druge polovine XX veka. Ostavio je

dela za različita tumačenja, pa je u isto vreme i avangardista i tradicionalista, neonadrealista, lirski metafizičar, modernista i postmodernista i slikar fantastike, jer mu je svaka stilska odrednica bila pretesna za građenje sopsvenog umetničkog izraza.

Tekst za katalog je napisala mlada istoričarka umetnosti mr Dijana Metlić, koja između ostalog kaže: “... Dela kojima je zabeležio postojanje mnoštva objekata u određenim urbanim prostorima mogu se razumeti kao vremenske kapsule koje čine sadržaj umetnikovih misli i strahova. Kolekcija đubreta nastaje kao potreba da se sve sačuva, kako bi se jednog dana dešifrovao duh vremena. Crteži na kojima se predmeti gomilaju, prepliću,ukrštaju i sabijaju do neraspoznavanja, ukazuju na autorov osobeni pogled na okruženje. Đubrište nikada ne prestaje da intrigira, iako ga u poslednjem zapisu Šejka naziva ‘prolaznim iskušenjem moderne umetnosti’...”

Vladimir Veličković, Vida Ognjenović, Đurđija Cvetić, Vladan Radovanović, Irina Subotić, dr Erić, samo su neki od vlasnika koji su za ovu izložbu pozajmili Šejkine crteže.

leto 2012

51

razgovor s povodom

Slikar Savo Peković o pojmu prisutnog odsustva

Mediteran je do Beograda Povod sa razgovor sa prof. Pekovićem bila je njegova izložba Odsustvo prisustva, koja predstavlja deo umetnikovog ciklusa posvećenog Mediteranu. Zanimljiv naziv njegovih najskorijih radova navodi na niz pitanja na koja prof. Peković daje vrlo zanimljive i nesvakidašnje odgovore. Pitanje inspiracije umetnika, njegova samokritičnost i vera u sebe, borba u nama sa prisutnim i neprisutnim, različiti načini izražavanja i doživljaja sveta oko nas koje umetnici prenose na platno.

Razgovarala: Aleksandra Simić

Savo Peković već u prvim trenucima našeg razgovora otriva šta za njega zapravo znači to “odsustvo prisustva”.To je jedna velika priča koja ga, kako kaže, proganja od završetka Akademije. Svi mi kada dođemo na neku izložbu, vidimo samo ono što je krajnji produkt, tačnije samo vidimo umetnikovu sliku. Zaboravljamo ili čak i ne razmišljamo o tome šta se krije iza dela, kako je ono nastalo, šta je sve to proganjalo umetnika i vuklo ga da slikarskim elementima izrazi svoja osećanja, zapažanja ili pak svoje stavove. To je za ovog umetnika upravo to odsustvo prisustva ili prisustvo odsustva.

Medjutim, prema rečima prof. Pekovića, ideja o naslovu izložbe mnogo je starija i kompleksnija od predhodne definicije. “Osamdesetih godina, kada sam boravio u Zapadnoj Evropi i obilazio mnoge muzeje, pa i one posvećene žrtvama logora, shvatio sam da je u ljudima najsnažniji osećaj onaj koji izaziva posmatranje tih slika “strave i užasa”, upravo to prisustvo odsustva onih žrtava koje su prikazane na platnu”.

52

leto 2012

razgovor s povodom

APSTRAKCIJA REALNOG Za slike Save Pekovića, sa izložbe “Odsustvo prisustva”, može se reći da pripadaju apstraktnom slikarstvu, iako profesor ističe da ovaj termin ne voli. “ Na ovim slikama je svesno izbegnuta figurativa ali mi smo ta figura. Mi, zajedno sa slikom koju posmatamo, činimo tu celinu koja se može nazvati i prisustvo odsutnog”.

Večno pitanje koje se umetnicima postavlja je i pitanje inspiracije. Jedna verzija tog pitanja je i da li je inspiracija stvar trenutka ili permanentnog rada.

“Ne verujem mnogo u inspiraciju.

Možda će zvučati pomalo grubo ali sa umetničkim pozivom vam je slična situacija kao sa zanimanjem policajca.

Policajac je uvek policajac, ma šta drugo radio. Tako i umetnik mora biti stalno umetnik i vredno stvarati.”

Nekada ima više uspeha, nekada su ta dela bolja , a nekada umetnik nije zadovoljan krajnjim produktom, nastavlja Peković, iz čijih reči se može zaključiti da je slikarstvo posao kao i svaki drugi, sa dobrim i lošim danima, većim i manjim uspesima, a neretko i porazima, najčešće pred samim sobom.

Prof. mr. Savo Peković,

“Ne znam kada najbolje slikam. Dosta sam samokritičan, što smatram neophodnim za svakog umetnika.

Jedino tako možete napredovati!

Nekada dok stvaram sliku mislim kako je odlična, zadovoljan sam ali na kraju mi se delo uopšte ne svidi i pitam se kako je došlo do toga. Suprotno tome, nekad dok prenosim svoja osećanja i stavove na platno, čini mi se da slika ništa ne valja. Sutradan kada se utisci slegnu i prenoće ja pogledam svoj rad i jako mi se dopadne”.

rođen 1957. godine u

A kako vaša najbliža okolina reaguje na vaše slike? Ko vam je najoštriji kritičar?

Predaje Crtanje i slikanje.

“Ja komuniciram sa ljudima koji me vole i koje ja volim tako da ne mogu da ocenim koliko su oni realni. Oni misle da je sve što radim jako dobro, a ja kao i svaki čovek volim lepu reč i dobru kritiku pa mi prija da verujem u to”.

velikog broja samostalnih

Novom Sadu. Diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 1981. godine. Magistrirao na istom fakultetu.

Danas radi kao vanredni profesor i prodekan za master i doktorske studije na Fakultetu za umetnost i dizajn, univerziteta Megatrend. Član je ULUS-a i autor i učesnik brojnih kolektivnih izložbi.

leto 2012

53

festivali

Mikser

Mikser otvara novi prostor umetnosti

Nekontrolisani roboti Piše: Ivana Stepanović

Ovogodišnji Mikser festival svečano je otvoren u zgradi Beogradske zadruge, oronule ali i dalje ugledne kraljice Savamale, koju je nakratko okupirala armija umetnika iz zemlje i inostranstva kako bi je pomoću svojih site specific radova reanimirali i od ovog velelepnog, ali oronulog, zdanja napravili umetničko

foto: nenad petrović

delo na tri nivoa.

Festival je svečano otvoren u zgradi Beogradske zadruge

Mikser festival je ove godine bacio svetlo na mračnu beogradsku četvrt Savamala. Iza grandiozne organizacije koja uključuje 2.500 učesnika, 120 projekata i 100 autora iz 50 zemalja sveta, stoji jedna plemenita ideja: da se ovaj deo grada oživi i transformiše, možda poput njujorškog Sohoa. Zaista, devet dana, koliko je ova manifestacija trajala, Savamala nije ličila na sebe: žuta, svetla, bučna i puna ljudi. Sveže oslikana grafitima i okićena mini „gradskim okupljalištima“ nije bila samo mesto za koncert, izložbu ili predavanje, nego i otvorena kreativna radionica za svakoga, punkt za reciklažu i sajam cutting edge dizajna, mesto za razmenu ideja, zabavu i druženje i, konačno, mesto na kome se u svako doba dana i noći na svakom ćošku moglo popiti pivo i pojesti hot dog.

54

leto 2012

Mikser

BRISANI PROSTOR GEOZAVODA Broj jedan na žutoj mapi Miksera označava zgradu Geozavoda. Ova beogradska palata, čiju je izgradnju pre više od sto godina finasirao bogati trgovac Luka Ćelović, nije izgubila od svoje veličanstvene lepote iako već decenijama propada. Nezvanično, ona nosi titulu „najlepše zgrade“ u Beogradu, ali onako zapuštena i pusta ostaje samo „brisani prostor“ koji čeka da se pitanje vlasništva reši, što je prvi korak ka njenom vraćanju u život.

U okviru trostruke izložbe, četiri kustosa i preko trideset izlagača svojim kreativnim intervencijama transformisali su enterijer Beogradske zadruge: prostorije i hodnici su očišćeni, masivni stari nameštaj, prašnjave knjige, džakovi geoloških uzoraka, kao i ostaci filmskih scenografija na zidovima korišćeni su kao deo postavke.

- Inspiracija za izložbu je bila sama zgrada - kaže Dušica Dražić, beogradska umetnica i kustoskinja izložbe „Brisani prostor“ u Geozavodu.

- Ideja je bila da prostor kakav je zatečen ponudi neku paralelnu percepciju umetničkih radova, ali i da, sa druge strane, radovi promene pogled na prostor. Izložba je zapravo testiranje ovih pogleda i tako je treba posmatrati. Ona ne nudi fiksirane narative, to jest nekakvo konačno rešenje, nego zahteva interpretaciju posmatrača. Ulogu kustosa obavljala sam iz pozicije umetnika i odabrala učesnike koji se bave ambivalentnim odnosima prostora i aktera koji ispunjavaju taj prostor.

Upravo ova interakcija između prostora i umetničkih radova koji su u njega privremeno useljeni čini samu izložbu jedinstvenim umetničkim delom. Interesantno je da tri različite postavke „Brisani prostor“, „Najlepša zgrada“ i „The Good, the Bad and the Overhead“ deluju veoma složno, kao da je reč o jednoj izložbi. Razlog je upravo to što je zajednička polazna tačka i podležeći koncept zgrada Geozavoda.

Stvarno je prevara Rad Irene Kelečević je neka vrsta obmane.

Autorka je poređala nameštaj onako kako je on mogao stajati u jednoj od kancelarija i tako vratila prostoriji prvobitnu birokratsku funkciju.

Sveže skuvana kafa, kolači i voće na stolovima doprinose iluziji da se zaista radi o kancelariji što je neke posetioce navelo da pomisle kako uopšte i nije reč o umetničkom delu.

Korina Lindinger je predstavila svoj rad “Unrund”

festivali

Rad Gorana Micevskog “Vreme egzila”

“Vodič kroz galerije i muzeje” Ivana Petrovića

Asamblaž Mikaela Johansona pod nazivom “Tetris”

ENERGIJA ODBAČENIH IDEJA Dijalog između zatečenog prostora i umetničke intervencije uspostavljen je na najrazličitije načine. U slučaju rada Britanca Aleksa Bejkera, došlo je do nepredviđenog zaokreta tako što je početna ideja sa kojom je umetnik došao odbačena i zamenjana novom: - Trebalo je da moj rad bude velika crna kocka koja ometa zid, ali kad sam, istražujući prostor pronašao jedan radni sto, odlučio sam da intervenciju izvršim na njemu. Bio sam zaista fasciniran starim nameštajem koji sam zatekao u zgradi – kaže Bejker.

Austrijska umetnica Korina Lindinger udahnula je život u zgradu Geozavoda tako što je u nju unela svoje robote od porcelana. Njen rad se sastoji od osam kugli nepravilnog oblika unutar kojih su motor i teg koji ih pokreću. Ovi roboti su napravljeni na vrlo staromodan način i ne sadrže nikakav softver. Zbog svog nepravilnog oblika i haotičnog, nepredvidivog kretanja, neodoljivo podsećaju na živa bića.

Pošto su lomljivi, može se reći i da su smrtni, a jedan od njih je stradao na otvaranju Beogradske izložbe, uprkos tome što su rad neprekidno čuvali volonteri Miksera. Autorka priznaje da i sama često gleda na njih kao da su živi: - Dešava se da se sudare ili da uporno udaraju u zid kao tvrdoglava deca. Svaki od njih je individua zato što ima jedinstven oblik zahvaljujući kome ima i originalan, nepredvidiv patern kretanja. Ne postoji nikakav način da se predvidi njihova putanja, a ta ćudljivost predstavlja ljudsku osobinu. Zbog toga mi je bilo važno da budu napravljeni od materijala koji se lako može oštetiti. Kako su izrađeni od porcelana, njihovo kretanje proizvodi zvuk koji je odnekud poznat jer podseća na kloparanje sudova u kuhinji. Reakcije ljudi su veoma različite, a deca se prema najčešće njima odnose kao prema živim bićima i često brinu da se ne polome ili žele da ih pomiluju, poigraju se sa njima. leto 2012

55

festivali

Mikser

SLUČAJNO ZATEČENI MATERIJAL

Tepih kao instalacije ljubavne poruke, Ivana Ivković

Izložba na prozorima Geozavoda, rad Dorijana Kolundžije

DISANJE ROBOTA

Jedan od radova koji je privukao najviše pažnje svakako je „Tetris“ Mikaela Johansona koji je zapravo asamblaž napravljen od delova nameštaja i kancelarisjskog materijala nađenog u zgradi. Fioke, police, knjige, sveske, kartoni datoteka Geozavoda i jedan stari televizor pedantno su složeni tako da popunjavaju okvir od ulaznih vrata jedne od prostorija. Švedski umetnik se već godinama bavi pravljenjem ovakvih instalacija od odbačenih predmeta širom sveta i na svakoj novoj lokaciji suočava se sa neizvesnošću kao slikar pred belim platnom ali bez boja i četaka: - Postavka je trajala dva dana i, nakon početnog entuzijazma kada mi se činilo da je predamnom izobilje materijala za rad, došlo je do krize i pomislio sam da neći imati čime da popunim poslednje pukotine. U tom smislu, koncept mojih radova nosi sa sobom dozu neizvesnosti i frustracije jer sam ograničen zadatim prostorom i dostupnim materijalom.

U Švedskoj je bilo prilično lako naći materijal, dok su se u Australiji recimo visoke cene polovne robe isprečile kao neočekivani problem. Jedan od radova nastao je u Tokiju i njime sam jako zadovoljan, iako je tamo takođe bilo veoma zahtevno pronaći odgovarajuće odbačene predmete. U Beogradu sam rešio da se ograničim na materijal iz same zgrade, umesto da obilazim gradske pijace i prodavnice polovne robe. Finalni proizvod mi se dopao najviše zbog toga što stvari imaju patinu, a boje su izbledele.

Johanson se na početku svoje karijere bavio klasičnim slikarstvom, a zatim došao do koncepta korišćenih predmeta koji je postao okvir za njegov likovni izraz: - Veoma mi je važno da dođem do estetske vrednosti u radovima, a koncept je jednostavan i otovoren za različite interpretacije koje unosi posmatrač. Moj rad se može posmatrati kao istraživanje potrošačkog društva, pa čak i kao na vrsta ekonomske studije, ali to nije moj primarni cilj. Ja ne nudim konačno značenje.

Interesantno je da se metod kojim Lindinger vaja svoje robote sastoji u tome što porcelanske polu-lopte vadi iz kalupa pravilnog geometrijskog oblika, a onda ih „kvari“ praveći brazde, ulubljenja i izbočine.

- Nije mi bilo interesantno da napravim predmet pravilnog oblika. Cilj je bio napraviti nešto što nije okruglo, „unrund“, nesavršeno. Svaki komad je ručno pravljeni original. Zvuk koji proizvode podjednako je interesantan zbog nepravilnog oblika kao i zbog izbora materijala.

Bilo je pokušaja da se „Unrund“ koristi kao instrument, međutim muzičarima je bilo jako teško da se nadovežu na zvuk robota jer je potpuno nekontrolisan.

S obzirom na to da zvuk ali i vizuelni efekat koji porcelanski roboti proizvode prilikom kretanja u velikoj meri zavisi od ambijenta i podloge po kojoj se kreću, odabir izložbenog prostora je veoma važan.

- Zgrada Geozavoda mi se veoma dopala. Ona je bila glavni povod mog učešča na izložbi. Stari pohabani drveni parket čini da kugle proizvode topliji zvuk, dok je predhodna izložba na kojoj sam učestvovala sa ovim radom postavljena u zgradi sa mermernim podovima tako da su kugle proizvodile veoma glasan i agresivan zvuk.

56

leto 2012

Mikser House bio je centralna tačka okupljanja celog festivala.

Disanje robota podseća na kloparanje sudova u kuhinji

Mikser

festivali

Festival je ove godine okupio 2.500 učesnika, 120 projekata i 100 autora iz 50 zemalja sveta

Mikser inicira regionalnu kooperaciju na Balkanu

Mikser je ove godine posetilo sto hiljada ljudi

SIMBIOZA PRIRODE I ZVUKA U slučaju rada Arnoa Jakobsa „Minijatura“ koji se nalazi u svečanoj Sali zgrade, reklo bi se da je postignuta neka vrsta simbioze vizuelnog identiteta prostora i zvučne instalacije autora. Iako su zidovi požuteli i potamneli, sa plafona otpada malter, a raskošni mermerni ukrasi i ogromni luster deluju kao scenografija za horor film, ova prostorija još uvek izgleda otmeno i raskošno. Rad koji se sastoji iz minijaturnih zvučnika na jednom postamentu ne ugrožava prostor, baš kao što instalacija ne konkuriše lepoti ambijenta.

Na sličan način fototapet Ivana Petrovića predstavlja nadgradnju prostora, jer funkcioniše kao dekor za zidove.

Prizori gužvi sa otvaranja izložbi neodoljivo podsećaju na barokno oslikavanje zidova tako da njihova savremenost trenutno nestaje pomoću ove asocijacije, a posetilac biva zbunjen.

Umetnica Ivana Ivković, u okviru izložbe „najlepša zgrada“ koja ispituje istoriju i unutrašnjost Beogradske zadruge, podsetila je na lik i delo Luke Ćelovića. Odabrala je elemente njegove biografije koji ukazuju na koji način se obogatio i predstavila ih na originalan način poput ispisivanja šifre za otvaranje kase na zidu jedne od soba. Na taj način je ova autorka, možda simbolično pokrenula pitanje kako otvoriti kasu pomoću koje bi se mogao rešiti problem renoviranja najlepše zgrade u Beogradu.

Zgrada Geozavoda doživela je potpunu transformaciju zahvaljujući umetnicima

Zvuk dominira i neutrališe formalnost svečane sale

leto 2012

57

3D

Međunarodna smotra arheološkog filma u Narodnom muzeju

Skok u vreme Italija je bila počasni gost ovogodišnjeg Festivala arheološkog filma. Alesandro Furlan, guru trodimenzionalnog oživljavanja Antike, predstavio je tri svoja filma, koje njegovi kritičari nazivaju skokom sa stene u antičko vreme. A evo i zašto.

Piše: Stefan Novaković

58

leto 2012

3D

Festival za malobrojne i odabrane, one koji uživaju u rekonstrukciji prošlosti, održan je u auli Narodnog muzeja.

Prikazano je sedam filmova iz Italije, pet iz Nemačke, po dva iz Francuske, Grčke i Španije, te po jedan iz Austrije, Kipra, Irana, Srbije, Makedonije, Crne Gore i Hrvatske.

Jedini domaći film u programu je “Istraživanja u Crnoj Gori 2011”, koji su režirali Milorad Đuknić, Bruno Bratović i Danilo Mijajlović, a iz regiona će biti prikazani i makedonski “Očuvanje svete kulturne baštine Republike Makedonije” Olivera Brankovića, crnogorski “Na morskom dnu - Bigovica” Tatjane Piperović, kao i “Hrvatski dragi kamen” Berbardina Modrića.

Viđeni su i filmovi o robovima sa ostrva Tromelin, ekspediciji Viktora Segalena u srednje carstvo Kine, Kapak Nanu, božićnim jaslama sa planina Erei, Gruziji, Persiji, isposnici svete Febronije, nalazu iz Tel Halafa, iskopavanjima u Salamini na Kipru...

UZETI GLEDAOCA ZA RUKU Međunarodna smotra arheološkog filma u Narodnom muzeju prvi put je, u saradnji sa organizatorima Festivala u Roveretu, časopisom Archeologia Viva i Italijanskim institutom za kulturu u Beogradu, realizovana 1998. godine.

Od samog početka zamišljena je kao revija najnovijih filmskih ostvarenja u produkciji dokumentarnog arheološkog filma.

Beograd je jedan od retkih evropskih gradova čija javnost ima priliku da se upozna s najkvalitetnijim filmskim ostvarenjima o različitim segmentima

jedinstvene i neprocenjive svetske kulturne baštine.

Italijani su nezaobilazni prijatelji Festivala.

Ove godine su i zvanični počasni gosti.

Festival je u umetničkom smislu otvorio italijanski režiser Alesandro Furlan. On je objašnjavao tehnologiju produkcije svoja tri filma.

Kuća Julijusa Polibijusa u Pompeji, Dolina hramova u Agriđentu i Neronova palata u Rimu nisu samo naslovi filmova Alesandra Furlana, pa ni samo slike iz davno minule Antike, ne! Da je tako Furlan ne bi bio guru savremenog arheološkog filma.

Furlan radi nešto mnogo više. On uzima gledaoca za ruku i s njim skače u antičko vreme. Kao u vodu, sa stene našeg doba.

PASOŠ ZA ANTIKU Detaljna analiza istorijskih izvora je prvi korak u pripremi Furlanovog filma.

Građa iz literature i prikupljanje foto dokumentacije su temeljiti. Tim stručnjaka procenjuje verodostojnost ovih fakata.

Analizira se i kvalitet snimaka. U timu su arheolog, arhitekta i paleobotanista.

Oni treba da naprave rekonstrukciju vremena i konkretnog objekta. Cilj je dobiti što realniju sliku, odnosno dobiti virtuelnu sliku koja je to vreme u koje smo skočili. Stimulativni prikaz uvodi gledaoca u antički svet. Odstupanje od realnog, onoga što je zaista bilo takvo kakvo je bilo, je skoro neminovno kada se postupak obavlja sintezom.

Dok se spoje razne discipline i stvori prikaz trodimenzionalnog objekta u dvodimenzionalnom prostu, preko deskriptivne geometrije – uf! Odstupanja su neminovna, ali ne i preterano na štetu istorijske istine.

Biografija Alesandro Furlan je rođen u Trevizu, 1. decembra, 1959. Odrastao je u oblasti Ređo Emilija. Od 1984. radi u Sinema-televiziji i interaktivnom multimedijalnom sektoru. Putovao je svake nedelje između Milana, Rima i Ređo Emilije. U 24-toj godini je uradio svoj prvi video’, koji je kasnije prikazan na glavnim italijanskim festivalima dokumentarnog filma. Režira na RAI, u svojoj 29-toj preselio se u Rim da radi za DIGITALIA, firmu specijalizovanu za proizvodnju program 2 i 3D grafike. Postao je ekspert u virtuelnoj scenografiji. Sarađuje sa reklamnim agencijama, izdavačkim kućama i tv kompanijama. Od 1995. godine je umetnički direktor i menadžer proizvodnje na Altair 4 Multimedia. leto 2012

59

3D Bandži firma Ili firma za skokove u neko davno vreme, zove se Altair4 Multimedija. Osnovali su je 1986. godine Alesandro Furlan, Petar Galifi i Stefano Moreti. To je umetnička radionica, studio za 3D animaciju. Njihova oblast delovanja je kultura. Uglavnom su to arheološke rekonstrukcije, koje koriste muzeji, kulturni programi televizija, internet, iPhone, Android tablet aplikacije. Članovi kreativnog tima Altair4 su iz različitih sredina i iskustva u kompjuterskim animacijama, crtanja, dizajna i emitovanja.

Dijalog između prošlosti i sadašnjosti karakteriše sve Altair4; u taj dijalog su uključene napredne tehnološke alatke i ostaci drevnih kultura.

Virtuelna rekonstrukcija stvarnosti je razumna rekonstrukcija, koja insistira na sličnosti, jer sličnost je presudna da gledalac prihvati virutelni prikaz kao stvarni. Furlan daje pasoš za putovanje u Antiku.

Drugačije tamo nije moguće stići.

POŽAR DOLAZI S PLATNA Kritika je o filmu Neronova palata rekla da je to efikasna sinteza istorije, puna preciznih referenci iz istorije. Film nudi intrigantno čitanje Neronovog perioda, nežan je i jednostavan, istovremeno ima i obrazovni karakter.

Film o Neronovoj palati rekonstruiše i veliki požara u 64 godini naše ere, koji je uništio Rim. Efikasne scene požara uvlače gledaoca u kataklizmu prestonice carstva. Furlan nas vodi kroz trošno ostrvce Subura, na kojem živi sirotinja i potom do raskošne arhitekture Domus Aurea, zatim veštačkog jezera na Koloseumu i kroz mnoge druge znamenite lokacije carskog Rima. Sinteza je zbir fizičkih elemenata: boje, zvuka, pokreta, detalja epohe, prostora koji integriše fizičkomentalne jedinice

Antički Rim (Roma antica) Režija: Alesandro Furlan, Italija 2009.

Trajanje 30’ Niz petominutnih mini-dokumentaraca o najznačajnijim mestima Rima na vrhuncu njegove moći i sjaja - od Panteona do Koloseuma, u vernoj i očaravajućoj rekonstrukciji zahvaljujući sistemu MVR Time Window.

Neron i Domus Auream (Nerone e la Domus Aurea) Režija: Alesandro Furlan, Italija 2011.

Trajanje 30’ Domus Aurea (zlatna kuća) palata koju je između Palatina, Celija i Opijevog brega podigao Neron posle velikog požara u Rimu 64. godine. Palata je ostala nedovršena, a njene arhitekte su bile Sever i Celer. U isto vreme Domus Aurea je bila i raskošna privatna kuća i javni prostor.

VULKAN U BIOSKOPU Kao što Neronova palata uvlači gledaoce u strahovit požar, tako i Kuća Julija Polibiusa dovodi gledaoca u središte erupcije Vezuva.

Utisak je zastrašujući. Julijeva kuća je detaljno rekonstruisana; on je bio stanovnik Pompeje, o tome postoje pisani tragovi. Njegova kuća je u velikoj meri sačuvana i poslužila je kao idealan obrazac za rekonstrukciju. Obnovljene su desetine fresaka, svaki detalj nameštaja, mozaici. Animacija erupcije vulkana je samo na korak od one stvarne.

Ne bi joj ni Spilberg našao manu.

60

leto 2012

Kuća Julijusa Polibijusa u Pompeji (La casa di Iulius Polybius a Pompei) Režija: Alesandro Furlan, Italija 2010.

Trajanje 20’ Film oživljava luksuznu kuću Julijusa Polibijusa u Pompeji i njenu unutrašnjost ukrašenu čudesnim freskama. Gledaoci će imati priliku da virtuelno posete ovu kuću i sa sami osete udarac koji joj je nanet erupcijom.

Kratki metar

festivali

foto: isidora đurić

59. kratki metar

Izvlačenje tema ispod tepiha I ove godine na stotine autora iz celog sveta poslalo je u Beograd neverovatan broj kratkih i dokumentarnih filmova. Za zvanične festivalske nagrade takmičilo se 53 strana i 39 srpskih filmova. U pet festivalskih dana prikazano je 130 ostvarenja.

Piše: Ana Marinković

Ovogodišnji Festival otvoren je filmom SONJA, autorke Dragane Kanjevac. Dokumentarac nas je podsetio na život i delo glumice Sonje Savić, jedne buntovne i sjajne ličnosti koja je živela i stvarala u Beogradu. Ona je bez premca bila vanvremenska.

Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma imao je i fantastičan prateći program među kojima su se izdvojili Poljski i Izraelski dokumentarni filmovi (Fokus: Poljski dokumentarac i Fokus: Izrael.)Četiri dokumentarca koja sačinjavaju program Fokus: Izrael govore o tabu temama izraelskog društva kao što je nasilje u porodici ili homoseksualnost. Izraelski dokumentarrni film je izuzetno složen i slojevit i uz to neverovatno provokativan.

Francuski program nosio je naziv Collectif Jeune Cinema: Pariski eksperiment i njega je činilo osam dokumentarnih filmova.Deo programa ovogodišnjeg festivala bio je posvećen i filmovima iz regiona pod nazivom Komšiluk. Predpostavlja se da je to početak jednog takmičarskog programa u bliskoj budućnosti Festivala.

Holandski film je pokrenuo razgovor o jednom izuzetno izraženom društvenom fenomenu, a to je da i u Srbiji i čitavoj Evropi sve veći broj ljudi nema partnera i decu – a imaju preko 35 godina. Posle toga, hrvatski dokumentarac je otvorio temu studentskih protesta u XXI veku.

Ove godine imali smo priliku da pogledamo neverovatan dokumentarac nominovan za Oskara -The Most Dangerous Man in America o insajderu iz Pentagona.

leto 2012

61

festivali

Kratki metar

Nagrađeni Zvanični žiri 59. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, zasedao je u sastavu: 1. Marc Ripoll (predsednik žirija) 2. Shirly Berkovitz 3. Bojana Maljević 4. Pjer Žalica 5. Mina Đukić ijednoglasno doneo odluku o nagrađenim filmovima, i to:

ONI KAŽU (isečci) Niје svе štо sе dеšаvа u škоli igrа.

GRAND PRIX FESTIVALA i novčani iznos od 3.000 evra za najbolji film u oba takmičarska programa ove godine osvaja film ONI KAŽU u režiji Alaude Ruis de Asue, iz Španije ZLATNA PLAKETA BEOGRAD za najbolji film domaćeg takmičarskog programa i novčani iznos od 2.000 evra pripada filmu SEKUNDARNA SIROVINA – reditelja Stefana Ivančića ZLATNA PLAKETA BEOGRAD za najbolji film međunarodnog takmičarskog programa i novčani iznos od 2.000 evra dobio je film DENI BOJ – reditelja Mareka Skrobeckog, iz Poljske ZLATNE MEDALJE BEOGRAD i novčani iznos od po 1.000 evra za najbolje filmove po kategorijama međunarodnog takmičarskog programa, dobili su: - Za NAJBOLJI DOKUMENTARNI FILM rediteljki filma BAKE – Afarin Eghbal, iz Velike Britanije 62

leto 2012

Alauda Ruiz de Azúa

Kratki metar

festivali

Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma imao je i fantastičan prateći program među kojima su se izdvojili Poljski i Izraelski dokumentarni filmovi

Afarin Eghbal

Duma / Duma, Abeer Zeibak Haddad „Dumа“ (lutkе nа аrаpskоm) је film о putоvаnju zаsnоvаn nа pričаmа sеksuаlnоg zlоstаvlјаnjа žеnа u pаlеstinskоm društvu. Аbir, stvаrаlаc оvе lutkаrskе prеdstаvе kоја sе bаvi sеksuаlnim zlоstаvlјаnjеm dеcе, оdlučuје dа sа svојоm kаmеrоm krеnе nа put оd sеvеrа dо јugа zеmlје, dоkumеntuјući Аrаpkinjе kоје su bilе žrtvе sеksuаlnоg nаsilја, pоštо nikо niје dоšао nа njеnu pоzоrišnu prеdstаvu imајući u vidu tеžinu tеmаtikе. Тоkоm putоvаnjа, оnа upоznаје čеtiri prоtаgоnistkinjе kоје sе usuđuјu dа pričајu о sеksuаlnоm zlоstаvlјаnju prеtrplјеnоm u užеm krugu pоrоdicе i priјаtеlја. Svе оnе pоkušаvајu dа prоnаđu nаčin dа sе izrаzе i dа rаzbiјu tišinu kоја im је nаmеtnutа оd strаnе pоrоdicе i društvа.

Bake U stаnčiću u Buеnоs Ајrеsu, stаricа žеlјnо iščеkuје rоđеnjе svоg unukа i svе rаdоsti kоје sа sоbоm nоsi činjеnicа dа ćе pоstаti bаkа. Меđutim, užаsаvајućе оkоlnоsti primоrаvајu је dа nа оvо čеkа prеkо 30 gоdinа. Film „Bаkе“ istrаžuје trаumаtičnе pоslеdicе vојnе diktаturе gеnеrаlа Vidеlе u Аrgеntini оd 1976. dо 1983. gоdinе, tоkоm kојеg pеriоdа је prеmа prоrаčunu „nеstаlо“ 30.000 muškаrаcа, žеnа i dеcе. Film prеdstаvlја tеstаmеnt nеvеrоvаtnој izdrživоsti оvih žеnа kоје nаstаvlјајu dа sе bоrе zа istinu о njihоvim nеstаlim člаnоvimа pоrоdicе.

Fokus Izrael Kroz ovaj filmski fokus prikazani su filmovi Duma, Free Flow, I Shot My Life, Mostar Round Trip, koji su stvarani proteklih godinu dana. Izraelski dokumentarni film je netradicionalan oblik filma. On postaje deo opšte kulturne važnosti Izraela. Njihovi filmovi traže suptilno gledalište i obrazovno iz svih segmenata kulture i opšte obaveštenosti.

Moderni izraelski stvaraoci ne stvaraju film za profit, pa zato iznad svega poštuju individualni doživljaj i lično tumačenje, i ako su preplitali više stilskih tendencija i filmskih zanata u jednom delu, učinili su da film bude zanimljiv i da je za običnu publiku.

Slobodan tok / Free Flow, Ramy A. Katz Virtuеlnа stvаrnоst svеtа pаrkurа u kојеm је Аvšаlоm supеrhеrој krеćе dа pucа pоd pritiskоm pоvrаtkа njеgоvоg оcа iz zаtvоrа. Nеizbеžni, prеdstојеći sukоb sа čоvеkоm prоtiv kојеg је svеdоčiо diktirаćе sudbinu njеgоvе mајkе. Оčеvо hаpšеnjе prе tri gоdinе šоkirаlо је pоrоdicu Gil. Оtаc је оsuđеn nа tri gоdinе zаtvоrа, а Riki (42) оstаlа је sаmа dа sе brinе о svојој оsmоčlаnој pоrоdici. Sud је zаbrаniо Аvšаlоmоvоm оcu dа viđа svојu dеcu. U dеsеtоm rаzrеdu, Аvšаlоm је nаpustiо škоlu i niје uspеvао dа zаdrži bilо kојi pоsао.

Kаdа sе njеgоvо dеtinjstvо urušilо, Аvšаlоm је pоčео zа sеbе dа stvаrа аltеrnаtivnu stvаrnоst u kојој је оn supеrhеrој. leto 2012

63

preko crte

Balet

Miloš Sofrenović, baletski igrač o arhitekturi pokreta

Iskrenost je važnija od istine Dokumentaristički komad „PLAY 2012/1953“(Monolog o nekad i sad) koji Miloš Sofrenović priprema za Pančevačko bijanale u koprodukciji sa ustanovom kulture Parobrod, zatim projekat Bitef teatra „A E I O U“ ( Yukio Mishima Interrupted) u kojem će učestvovati još četiri koreografa i saradnja sa LP Duom na projektu „Petrushka“, Stravinskog, predstavljaju povratak Sofrenovića u Beograd. Ujedno i podsećanje na beogradske čari života, tako da ovaj tridesetšestogodišnji dendi uživa u čarima Beograda: medovači, Jevremovoj ulici, gde u jednom od kafea razgovaramo, i kampari đusu, ali vec sutra može odleteti u Split ili Beć.

Pokret i mobilnost su njegov alter ego.

Razgovarala: Vesna Vukajlović

Sećam se jedne misli Rudolfa Labana (1879-1958) „I na početku beše pokret“, odmotava svoju životnu filozofiju Miloš Sofrenović.

Laban je povezivao pokret i arhitekturu. On je ono što je Wagner bio u muzici sa svojim konceptom Gesamtwerk, gde sastavni delovi umetničkog dela moraju svrsishodno međusobno da opšte. Jako sam zahvalan tim principima koje sam naučio na samom početku školovanja u Labanovoj akademiji u Londonu. U mojim delima naginjem minimalizmu. U arhitekturi je to neminovno, a u domenu plesnih umetnosti to se često zapostavlja. Od kristalno jasne ideje, preko tačne realizacije do matematički tačne izvedbe ne sme biti prepreka. Zato često svojim studentima na masterklasovima govorim: Nemojte žuriti sa stvaranjem ako ćete kao rezultat urušiti svoje delo zasnovano na nepreciznosti

KAJGO I RADOVANI Kada je u Beogradu, zbog plesne tradicije kojoj pripada (savremeni ples plus nemački tancteatar) prati scenu savremenog plesa. Pohvale upućuje Jeleni Kajgo, direktorki Bitef Dance Company i njenim igračima, sa kojima će uskoro i sarađivati. Iz naših državnih škola baleta, ističe da je izrastao jedan vrstan umetnik Ivan Radovani, koji se posle školovanja u Beogradu uspešno usavršavao u Drezdenu i Amsterdamu.

64

leto 2012

Balet

preko crte

Zaha Hadid Velika umetnica arhitekture iranskog porekla Zaha Hadid je moj uzor. Njene linije idu u nemogućim kombinacijama, ali sve njene građevine, tako etericne na oko, jesu, naravno, u svojoj biti itekako stabilno utemeljene.

U NJUJORKU NEMA SNA Prošle godine si imao prilike da igraš „M. - Solo za tri uma” i „Solo za tri vizije” u Beogradu, Zagrebu i Njujorku. Opiši nam razlike koje umetnik doživljava u energijama tih gradova i koliko to utice na konkretno izvodjenje predstave.

Ne postoji grad koji nije za mene izazov, ali izdvojio bih Njujork. Energija tog grada je toliko impresivna, da sam od uzbuđenja malo spavao. Njujork nikada ne spava. Opet, morao sam voditi računa da ne budem umoran tokom nekoliko večeri koliko sam tamo nastupao. Nikada neću zaboraviti svoj poslednji nastup u Njujorku veče uoci uragana, posle koga su sva pozorišta i sve druge javne ustanove na nekoliko dana bile zatvorene iz bezbednosnih razloga. Ta količina dodatne energije u prirodi je bila ravno osećaju iz snova kada padate iz aviona, a niste sigurni da imate padobran…..do pola prijatan osećaj, a od pola zastrašujuci. Dragoceno iskustvo, srećom sa hepiendom.

Obrazovanje Profesionalno koreografsko i plesno obrazovanje stekao je kao stipendista Laban Centra, plesne akademije u Londonu. Na ovoj Akademiji, koja veoma neguje kompleksan rad sa studentima, i gradi ih kao vrsne intelektualce, profesori su mu bili: Ana

Ko je po tebi danas najznačajniji baletski umetnik, a koja je najznačajnija baletska skola u svetu?

Sanchez Colberg, Gari

Veoma cenim rad nekoliko koreografa koji su istovremeno i igrači. Recimo, Finkinja Virpi Pahkinen je sjajna, inače je dugo saradjivala i sa švedskim rediteljem Ingmarom Bergmanom. Nemica Susana Linke pokazuje da i u 68. godini može da se pleše aktivno. Spomenuo bih i Francuskinju Sylvie Guillem koja je posle svetske karijere u klasičnom baletu uspesno nastavila rad u domenu savremenog plesa.

Veoma, inace, cenim Laban Akademiju u Londonu.

To je jedna od retkih institucija u svetu koja insistira na intelektu isto koliko i na plesnoj tehnici. Tu su još neke plesne akademije, u Roterdamu, Monpeljeu i Briselu.

mnogi drugi.Imao je prilike

Lambertz, Susane Sentler i da se usavršava uz Ko Murobusija majstora buto tehnike, Kristinom Kono dugogodišnjim pedagogom trupe Pine Baus, Susanom Linke jednom od najznacajnijih predstavnica Tanztheater-a.

leto 2012

65

preko crte

Balet

GEOGRAFIJA U NAMA Sticajem okolnosti menjao si mesta življenja, u pitanju su Beograd, Beč, Berlin, London... od svakog si nešto uzeo, ali verujem u svakom se nečega i odrekao.

Kako bi izgledala tvoja verzija Romana o Londonu?

Kao i u tom romanu i mene je dugo opsedala tematika emigracije i života van svoje postojbine.

Naravno, u njegovom romanu to je jedna itekako moralna, ali beskrajno tužna priča. Ja sam zadnjih 12 godina na različitim meridijanima….. pocelo je sa Londonom, nastavilo se sa Berlinom,stiglo se do Beca, a izmedju Singapur, Istanbul, Monpelje, Kopenhagen, New York……

Shvatio sam vec u startu kao dete iz mešovitog braka da moje „određenje” nije lako, ali to je ok.

Kako bi to rekla moja sestra Ana: „geografija je pre svega u nama samima”. Tako da moja verzija romana bi se zvala „ROMAN o malim romanima” Putovanja mi pre svega donose prijateljstva i divan osecaj kada znate da vas na mnogim tačkama u svetu čeka nečiji topli osmeh i neverovatno gostoprimstvo. Mislim da to nema cenu. Takođe, spoznaja da ljudi slično pate i veoma slično se raduju na različitim jezicima i u različitim klimatskim uslovima. Na kraju čovek je svuda čovek pre svega, pa onda sve ostalo.

Iz mešovitog braka Miloš Sofrenović je rođen 1976. godine u Beogradu. Do 23. godine je živeo u svom rodnom gradu sa porodicom. Otac Radoslav je po obrazovanju profesor fizike, dok je majka Sheila, Britanka, profesorka engleskog jezika. Dugo je radila na katedri za anglistiku, kasnije je radila na mestu direktora Britanske biblioteke. Sestra Ana je rođena 1972. u Beogradu i bavi se veoma uspešno glumom na filmu i u pozoristu. Miloš je pohađao Zemunsku gimnaziju, posle je upisao studije Opšte književnosti u Beogradu. Rani počeci i kontakti sa plesom počinju u to vreme. Tokom

KOJI JE TVOJ UMETNIČKI KREDO? Sećam se jednog intervjua sa umetničkim dvojcem Boltanski (Luc & Christian) koji su rekli da zapravo svaki umetnik tokom čitavog života iznova pokušava da odgovori na jedno ili dva osnovna pitanja koja ga opsedaju. Moj kredo je: Istina ne postoji, postoji samo iskrenost, iliti: Iskrenost za početak. Mislim da svaki umetnički kredo mora u sebi nositi bezvremene/ svevremene vrednosti kojima težite. Kao i u životu, nekada sa više, a ponekad sa manje uspeha.

66

leto 2012

BITEF festivala je radio kao prevodilac i vođa trupa. Tri godine je bio član trupe Sonje Vukićević, sa kojom je obišao mnoge festivale i gradove.

spratovi

foto: nenad petrović

Belgrade Design Week: Mapa budućnosti Srbije

Sloboda na kvadrat Beogradska nedelja dizajna i ove godine okuplja kreativne umove, promoviše domaće talente, pokušava da osmisli strategiju za preporod srpskog dizajna i menja kartu glavnog grada Piše: Ivana Stepanović

BDW nije samo smotra dizajna već i ozbiljna internacionalna konferencija u kojoj učestvuju važna imena svetskog dizajna. Oni dolaze da bi svoje ideje podelili sa domaćim umetnicima, arhitektama, biznismenima i investitorima. U tom smislu radi se o manifestaciji koja ima ozbiljnu ambiciju da ponudi edukaciju i to na visokom nivou: Ora Ito, Karim Rashid, Marti Giuxe, Jamie Hayton, Daniel Liberskind, Shin Azumi i Arik Levy samo su neki od superstar predavača koji su zahvaljujući Beogradskoj nedelji dizajna gostovali u Srbiji. Ove godine izbor predavača je naročito impresivan i inspirisao je organizatore da glavna krilatica festivala glasi „sloboda na kvadrat“. Konferencija predstavlja pokušaj da se formira neka vrsta „slobodnog društva“ kreativaca, kroz neometan protok ideja.

Predavači koji dolaze na Beogradsku nedelju dizajna dakle, nisu tu samo da bi podelili svoja dosadašnja iskustva, nego i radi brejnstorminga – na kome se iznose nove i smele zamisli. Neki od njih su ne samo dizajneri već i vizionari, mislioci budućnosti u pravom smislu te reči. leto 2012

67

spratovi

PRILIV MOZGOVA

Izložba „100 izloga za 100 dizajnera“ u beogradskim radnjama, prikazuje dela sto mladih kreativaca.

Učesnici Nedelje dizajna u Beogradu: direktor festivala Jovan Jelovac, dizajnerski trio Troika iz Londona.

Prizori sa beogradskih ulica na otvaranju izložbe “100% Future Serbia”

68

leto 2012

Pored Patricka Schumahera koji je Beograd posetio i prošle godine i koji dolazi ispred čuvene arhitektonske kompanije Zaha Hadid iz Velike Britanije, tu su Mathieu Lehanneur - nova velika zvezda dizajna o kojoj trenutno govori ceo svet i za koga kažu da je 2novi Ora Ito“, zatim najprodavaniji danski dizajner Ole Jensen, švajcarac Jorg Boner koji ima veoma smele i inovativne ideje kada je reč o dizajnu enterijera, trenutno najveća španska zvezda dizajna Hector Serraneo koji živi i radi u Velikoj Britaniji, zatim britanski dizajn studio Trojka, najbolji nemački advertajzeri Jung Fon Mat, industrijski dizajner Martino Gamper i mnogi drugi.

Jedan od predavača i učesnika festivala je i Dušan Reljin, fotografska zvezda koja živi i radi u Njujorku i puni stranice modnih magazina najjačeg kalibra poput američkog Voguea. Time što ovakve superstarove poziva u goste, Beogradska nedelja dizajna pokušava da spreči proces odliva mozgova i pokrene akciju vraćanja talenata u Srbiju. Strategija zaustavljanja braindrain procesa jedan je od načina da se Srbija bori protiv ekonomske krize i zbog toga je veoma važno da se domaće zvezde u inostranstvu animiraju na ovaj način.

spratovi

Ekstravagantni lusteri, Leon Jakimič

U KALENDARU SVETA

Disko soba, Isaia Vajnfeld

Jerg Boner, dizajner

Redizajn dabldekera, Hektor Serano

Zanimljivo je da je Beogradska nedelja dizajna prvi međunarodni festival koji će biti prenošen uživo i to na sajtu magazina Wallpaper – najrelevantnije publikacije za oblast arhitekture i dizajna na svetu. Upravo to je dokaz da je reč o festivalu o kome se govori u inostranstvu i koji ima svoje mesto u svetskom kalendaru najvažnijih događaja u oblasti dizajna.

Hotspot ove godine je Narodna biblioteka Srbije. Upravo to mesto odabrano je kao lokacija za svečano otvaranje, predavanja i radionice i za veliku izložbu Dizajnpark koja objedinjava osam značajnih postavki sa svetskih izložbi dizajna. Jedna od postavki je „Razum i osećaji“ koja dolazi iz Hrvatske i prikazuje savremeni produkt dizajn te zemlje. Tu je i postavka „Silent Revolutions“ iz Slovenije u produkciji Muzeja arhitekture i oblikovanja iz Ljubljane, zatim „Goodnight Moon“ Jorga Bonera iz Švajcarske, koja prikazuje ne samo dizajn nego i daje ideju postavljanja dizajniranih objekata u novi kontekst. Jedna od najinteresantnijih postavki, svakako je i ona pod nazivom „Kreativni prostor Srbije“ Agencije za strana ulaganja SIEPA, koja je na Bogradsku nedelju dizajna došla nakon gostovanja u Milanu. Izložba „Megaphone” iz Italije predstavlja savršen spoj tehnike i mode u vidu asesoara za iPhone. Zahvaljujući savremenoj multimedijalnoj tehnologiji, u Narodnoj biblioteci smeštena je ovom prilikom i postavka Predavači superzvezde 2006 – 2011 koja predstavlja sve goste prethodnih nedelja dizajna.

Nedavno renovirano zdanje Narodne biblioteke zasluženo je na ovaj način dospelo u centar pažnje javnosti, a arhitekta Zoran Radojičić koji je odgovoran za njegov sadašnji reprezentativni izgled takođe je učesnik ovog festivala.

Drvena ležaljka pretvorena u udobnu fotelju, Mati Klenel

leto 2012

69

spratovi

Strategija zaustavljanja braindrain procesa jedan je od načina da se Srbija bori protiv ekonomske krize

Gamperova izložba stolica i lustera

Britanski dizajner Martino Gamper, kuhinjske posude

ADVERTAJZING HOSTEL Jedan od kurioziteta ovogodišnje Beogradske nedelje dizajna takođe je i činjenica da je agencija „NOA Advertajzing“ pretvorila svoje prostorije u hostel koji je ugostio posetioce iz sveta. Na ovaj način Beogradska nedelja dizajna povezuje kreativnost i biznis. Ovo najbolje pokazuje projekat „100% Future Serbia“ koji ima za cilj da promoviše domaću proizvodnju i podigne je na viši nivo. Beogradski izlozi su dakle, zahvaljujući Beogradskoj nedelji dizajna postali izložbeni marketinški prostor za veoma mlade domaće dizajnere. Na ovaj način se skreće pažnja na neotkriveni kreativni i proizvođački potencijal zemlje i promovišu se imena o kojima će se tek govoriti: Jelena Stefanović, Sonja Tonev, Iva Čukić, Fora Goticcelli, Ana Cvejić i drugi. Ovaj projekat predviđa budućnost i zapravo kroji jednu novu trajnu mapu grada koja treba da pokrije domaće proizvođače i stavlja poseban akcenat na kvartove srpskog dizajna kao što su „Čumić“ i „Superkvart“.

Klenel kao dizajner boca u obliku Oskara

70

leto 2012

spratovi

Danski dizajn svakodnevnih predmeta u kuhinji, popularan kod modernih domaćica, Ole Jensen

Kroz čitav niz projekata i aktivnosti Beogradska nedelja dizajna pokušava da kreira strategiju za prosperitet domaćeg dizajna i to čini pre svega tako što spaja biznis i art. Ova manifestacija je jedan od pokušaja da se iniciraju krupne promene u srpskom dizajnu, ali i privredi. U tom smislu Beogradska nedelja dizajna je katalizator ideja koje dolaze iz zemlje i inostranstva i njihov promoter. Ona je neka vrsta virtuelnog prostora koji funkcioniše kao dvostruki magnet i otvara nove mogućnosti, od izvoza domaćeg dizajna, do projekata i investicija iz inostranstva.

Retro dizajn češke dizajnerske grupe “Punkt”

leto 2012

71

gedžeti Priredio: Milan Atanasijević

Naduvaj tobogan Čokolada bicikl Belgijanci su čuveni po čokoladi , a nedavno su izmislili uređaj koji pomaže da se od te iste čokolade ne ugojite. U pitanju je sto sa stolicama, koje su, u stvari, sedišta sobnog bicikla. Svrha svega ovoga je da pošto pojedete jelo ( ili još dok jedete ) okretanjem pedala sagorite deo unetih kalorija. Za sada je ovaj uređaj postavljen u pojedinim šoping centrima u Belgiji, a u najskorije vreme naćiće se i na briselskom aerodromu. Cena za sada nije poznata kao ni to kada će se naći u slobodnoj prodaji.

Ukoliko imate bazen u dvorištu , a uz to ste ljubitelj spuštanja niz tobogan u vodu, evo ideje. Tobogan na naduvavanje!

Gumeni tobogan ima posebne držače za ivicu bazena, da slučajno ne bi otplutao negde, a ima i UV zaštitu da ne bi bilo problema u slučaju da duže ostane na suncu. Cena 500 dolara

Noćni snimak Velika većina foto aparata i kamera po danu slika i snima manje više zadovoljavajuće, ali kada padne noć nastaju problemi… Zato je napravljen Midnight shot NV 1, uređaj koji snima i pravi fotografije i kada je vidljivost nula.

NV1 poseduje dva moda – standardni i noćni, fotografije su rezolucije 5 mega piksela, a u njihova kvalitet i sami se možete uveriti.

Cena 150 dolara

I kompjuter i forma!?

Sedite po ceo dan za kompjuterom, leđa vas bole, u sve slabijoj ste formi, a i kilogrami su počeli da se gomilaju. Rešenje za ovaj problem može da bude Tread Desk, mašina koja vam omogućava da šetate dok radite za kompjuterom. Potrebno je samo da podignete radni sto i da naštelujete odgovarajuću brzinu.

Proizvođač obećava da ćete izgubiti bar 100 kalorija posle sat vremena hodanja. Međutim, održavanje forme na ovaj način nije baš jeftino: cena uredjaja je 840 dolara

72

leto 2012

gedžeti

Golf u kabinetu Ovo ste već viđali u američkim filmovima.

Prebogati biznismen u trenucima dokolice igra mini golf u svom ogromnom kabinetu.

Na slici je unapređena verzija sobnog mini golfa, na kojoj se između ostalog može podešavati nagib i širina rupe. Kako ništa od golf opreme nije jeftino, i ova skalamerija a ima ozbiljnu cenu – 700 dolara.

Motor za uzbrdicu Stiglo je lepo vreme, pa su i ljubitelji bicikla dočekali svojih pet minuta. Izbor dvotočkaša je ogroman, a najnovije u ponudi je bicikl sa pomoćnim elektro-motorom koji služi da pomogne kada se vozi uzbrdo. Motor korisi litijumsku bateriju koja se puni 6 sati uz pomoć odgovarajućeg punjača, koji se, naravno, dobija uz bicikl. Koliko ćete moći da se vozite sa jednim punjenjem zavisi i od uzbrdice i od vaše težine, ali struje bi trebalo da bude bar za 20 kilometara. Prednost ovog bicila je što ga je moguće sklopiti pa zauzima malo mesta u automobilu, a jedina manjkavost mu je cena od 2000 dolara.

Stop p piratima p Krađa ličnih podataka na internetu postala je uobičajena u pojava. Antivirus često programi i fire-wall pružaju zaštitu, ali je ona če esto nedovoljna u borbi protiv internet pirata. Surf Easy USB uređaj služi da onemogući one koji bi da preuzmu vaše podatke u trenucima dok plaćate ate ili poručujete nešto putem neta. Surf easy koristi sistem enkripcije, tj šifrovanja ovanja vaših podataka koji je vrlo sličan sistemu koji koriste poslovne banke e da bi zaštitile svoje korisnike.

Još nema podataka koliko je ovaj sistem pouzdan, zdan, ali mu je poznata cena – 60 funti. leto 2012

73

dizajn

Radomir Vuković

Grafički dizajn u Republici Srpskoj

Muzej savremene umjetnosti, Banja Luka, februar 2012.godine bio je mesto u kojem se odigrala jedna virtuelna slagalica. Reč je o dizajnu. Na tragu dobrih ljudskih i stručnih odnosa, a u okviru proslave 20 godina uspostavljanja Republike Srpske, organizovano je gostovanje izuzetno značajne izložbe grafičkog dizajna, koja je u septembru 2011. godine, pod nazivom 50 GODINA GRAFIČKIH KOMUNIKACIJA U SRBIJI, bila postavljena u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. To je bila prilika da se kao prateća manifestacija, pod nazivom BANJA LOOK 3, prikaže aktuelna dizajnerska produkcija u Republici Srpskoj. Za selektora izložbe postavljen je Radomir Vuković. piše: radomir vuković

NOVA ZNAKOVITA MATRICA Globalna komunikaciona aura odavno je prihvaćena kao univerzalni poligon u kojem se dizajn izborio kao jasni internacionalni model sporazumevanja. Zakonitosti artističkog oblikovanja na visokoj intelektualnoj frekvenciji jesu standardi u kojima se produkciono postavlja nova znakovita matrica. Fundus podataka koji su prisutni u najrazličitijim bazama i medijskim paketima kao da predodređuje kreativne tokove. Podnaslov ove izložbe je Grafički dizajn u Republici Srpskoj. On pokazuje gde je dogovorno postavljena sonda oko koje će se sakupiti, vrednovati i objaviti radovi iz grafičkog registra, i koji su tako po prirodi stvari iznad bilo kakve geografske, političke ili regionalne odrednice. To jeste civilizacijski znak, stavljen ispred (tehnološke zagrade) koji kao zajednička odrednica daje autoritet i pravo da se govori o dizajnerima i njihovim delima.

74

leto 2012

Znak turističke organizacije Rumunije je u osnovi isti kao bugarski ili srpski logo te privredne grane.

Kao obavezni elementi pojavljuje se lišće, drveće, cvetovi…

Radomir Vuković

dizajn

JAVNI KONKURS

01

02

030

4

05

06

07

08

01 FRESCO * salate i sendviči * 2011 * Atlagić Nikica 02 VITAMILK * mliječna industrija * 2011 * Škavić Mladen 03 PAN * umjetnička galerija * 1990 * Mićanović Zdravko 04 GRAFIČAR * štamparske usluge * 1987 * Mićanović Zdravko

Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci, kao organizator ove manifestacije raspisao je javni konkurs u tri kategorije (logotipi, piktogrami i vizuelni sistemi) na koji je stiglo oko 400 radova. Svest o važnosti i sveobuhvatnosti ove izložbe uslovila je da se u selekciju uvrste i radovi autora koji više nisu sa nama. Tako je ova izložba u startu označena kao referentna i autoritativna pojava koja kao da predodređuje buduće izlagačke projekte u ovoj oblasti.

Pre svega po pratećem katalogu koji je formalno vezan za izdavački opseg ZNAKOVITO u Beogradu. To je faktografski dobro prezentirana dokumentacija spakovana u tvrde korice, štampana u jednoj (crnoj) boji sa preglednim autorskim registrom.

Opšta impresija ovakve vizuelizacije pokazuje jedan standardni, opšte prihvaćeni sistem znakova koji je postavljen na aktuelnim komunikacijskim osnovama. To su optički reperi koji pojedinično rešavaju problem grafičkog predstavljanja za čitav niz najrazličitijih organizacionih pozicija. Od ličnih znakova, preko merkatilnih pozicija, preko društvenih sistema do političkih pozicija.

05 MOGIMIL * trgovina * Vasić Saša 06 GALEB * turistička egencija * 1990 * Mićanović Zdravko 07 FARMACEUTSKA KOMORA RS * 2010 * Savić Nikola 08 PRIJEDORČANKA * alko. i bezalkoholna pića * 1998 * Banović Zoran

leto 2012

75

dizajn

Radomir Vuković

DRUŠTVO ZA ZAŠTITU POTROŠAČA UKRAJINE Rocanov Jovan

GLOBAL trgovina Mićanović Zdravko

STEPENIŠTE galerija Grulović Nikola

BiH vizuelni identitet WorldExpo 2000 Janković Goran

ŠĆEPAN BEND one man band Sovilj Zoran

IDENTITET NEDEFINISANE DRŽAVNOSTI Jovan Rocanov za Društvo za zaštitu potrošača Ukrajine odlično kombinuje formu kišobrana kao simbola zaštite, sa proizvodno linijskim karakterom bar koda. Izuzetno težak zadatak – vizuelni identitet državnosti BiH – Goran Janković efektno pojednostavljuje spajajući geografski pojavni oblik sa brojem konstitutivnih nacionalnih segmenata. Nikola Grulović radi znak za galeriju Stepenište kao agresivni grafički prevod lokacijskog specifikuma ukazujući da je to dramatično spuštanje na niži nivo. Zdravko Mićanović ispisuje logo trgovine Global spretno spajajući linijski karakter slova sa površinskim akcentom.

76

leto 2012

Radomir Vuković

ARAGOSTA INVEST arhitektura Ćumić Nebojša

dr Grubor endokrinologija, 2007 Vasić Saša

NIMAKO upravljanje investicijama Miljić Desimir

dizajn

Posleratni dizajn Broj 14 časopisa Kvadart, 2001, bavio se dizajnom u Republici Srpskoj. Bilo je to 2001.

Predstavljeni su ljudi i radovi koji su opstali i do kojih je moglo da se dođe. Uz svekoliku pomoć banjalučke agencije Aquarius, tada su predstavljeni autori širokog dizajnerskog registra. Dve godine kasnije realizovana je nova izložba sa istog regionalnog prostora, ali ovoga puta su prikazani samo radovi iz domena grafičke produkcije.

MUZIKOLOŠKO DRUŠTVO REPUBLIKE SRPSKE Demonjić Novak

ĆIRILIČNI I LATINIČNI NOVAC Nebojša Đumić vešto radi slovnu kombinaciju za građevinarsku firmu Aragosta Invest, gradeći primereni arhitektonični izraz. Desimir Miljić za investicionu grupaciju Nimako, radi monogram u kojem kaže da je novac jednako važan i u ćirilici i u latinici. Vešto spajajući muzički i slovni znak, Novak Demonjić pravi dobro akcentovani simbol Muzikološkog društva. Četrdeset autora je iscrtalo aktuelni grafički trenutak Republike Srpske. On je kroz koridor znakovitosti postao virtuelna slagalica u koju su oni hrabri uneli nešto novo, svojstveno sebi ili prostoru na kojem se prepoznaju.

leto 2012

77

auto-dizajn Najlepši „filmski“ kabrioleti

Zavodnici na četiri točka Mnoga filmska ostvarenja proslavila su automobile koji su u njima voženi, ali nije čudno ni da neki film postane kultni zbog nekog četvorotočkaša. Predstavljamo vam listu najatraktivnijih „filmskih“ kabrioleta od kojih je nekima pošlo za rukom da zasene glavne glumce

Piše: Martina Anđelković

BMW M3 kabriolet 2002 Muškarcima je teško da zaborave seksi scene iz filma „Taksi“ (2004) u kojima zanosna Giselle Bundchen vozi moćni M3. U ulozi razuzdane lepotice Vanesse ona provocira sve muškarce i u moćnom BMW-u izaziva na crtu. U filmu korsite dva M3 kabrioleta za pljačku, ali i izvode vratolomije prenoseći novac iz jednog M3-a u taksi.

Aston Martin DB4 kabriolet 1962 Iako je prva asocijacija na film „Italian job“ iz 1969. godine Mini automobili, reflektori su upereni u Aston Martin DB4. Možda zato što je srceparajuća scena u kojoj se uništava ovaj Aston toliko bolna za automobilske fanatike.

78

leto 2012

auto-dizajn

Chevrolet Chevelle Malibu 1964 U Tarantinovom filmu „Pulp fiction“ jedna od najupečatljivijih scena dešava se u Malibu kabrioletu iz 1964. Godine. Inače, ovaj auto reditelj je kupio nakon što je prodao jedan scenario. U filmu ga vozi Vincet Vega, kog glumi John Travolta, i doživljava sve i svašta pod uticajem psihoaktivnih supstanci.

Auburn 851 Speedster 1935 Jedan od nastavaka serijala o Indiani Jonesu, „Indiana Jones And The Temple Of Doom“ iz 1984, sadrži uzbudljive scene spasavanja u oldtajmeru koji je u svoje vreme bio čudo mehanike.

Honda S2000 2001 Primitivno je potcenjivati automobil na osnovu njegove boje i toga ko je za upravljačem. U filmu „2 fast 2 furios“ iz 2003. godine atraktivna buntovnica Suki vozi S2000 u pink boji.

Ford Thunderbird 1966 U kultnom ostvarenju reditelja Ridleya Scotta iz 1991, „Thelma and Louise“, pojavljuje se zeleni Thunderbird. Na kraju filma ovaj automobil leti u susret sutonu. Tužan završetak za Thunderbird, „srećan“ za Thelmu i Louisea.

Cadillac Fleetwood Eldorado 1974 Tarantinov romantični krimić „True romance“ naučio je sve sa one strane zakona da ukoliko žele da se reše nekog opasnog momka, moraju izabrati manje upečatljivo vozilo. Ljubičasti Cadillac kabriolet sve je samo ne neutralna pojava na putevima.

Mercedes-Benz 280 SE Convertible 1969 Iako je prva asocijacija na film „Italian job“ iz 1969. godine Mini automobili, reflektori su upereni u Aston Martin DB4. Možda zato što je srceparajuća scena u kojoj se uništava ovaj Aston toliko bolna za automobilske fanatike.

leto 2012

79

koncepti

Cadillac Series 62 1959 Ovaj „starkelja“ svojom pojavom zaista oduzima dah u filmu „Sin city“. I to ne samo zato što je jedino vozilo prikazano u boji u ovom ostvarenju. Kiša lije kao iz kabla, a klasični Cadillac probija se kroz mrak. Svako ko je gledao ovaj film, setiće se te scene.

JaguarE-type 1970 Kada se karoseriji ovog oldtajmera doda engleska zastava i Austin Powers, on prestaje da bude Jaguar, već postaje Shaguar. Ovaj automobil pojavljuje se u filmovima o Austinu Powersu, a pre nekoliko godina prodat je na aukciji za 60.000 dolara.

Chevrolet Impala Convertible 1971 Benicio Del Toro i Johnny Depp briljirali su u ulogama advokata i neuravnoteženog novinara koji isprobavaju psihoaktivne supstance na svom putu ka nepoznatom. Na početku filma „Fear and loathing in Las Vegas“ njih dvojica gaze američku pustinju i doživljavaju razne prilike i neprilike u oduzetom stanju svesti.

Buick Roadmaster 76-C 1949 U filmu „Rain man“ Tom Cruise divlja u bež Buicku iz 1949. godine. Sigurni smo da postoji neko ko uredno zapisuje sve modele koje ovaj glumac vozi u raznim filmovima. Ovaj Buick je izuzetan automobil, tako da nije čudo što upravo model Roadmaster, Tom vozi u nekoliko filmskih ostvarenja.

Cadillac Series 62 Convertible 1963 Tony Montana možda je bio najveći narko-bos u Majamiju, ali svakako da nije imao baš puno ukusa. U filmu „Scarface“ vozi Cadillacov popularni kabriolet boje šampanjca sa sedištima i tapacirungom u animal printu. Možda bi takav sklop dezena danas pio vodu, ali za osamdesete to je bila prava avangarda.

Alfa Romeo Spider 1600 Duetto 1966 Verovatno da ne postoji automobil italijanske proizvodnje koji je imao zapaženiju ulogu na filmskom platnu od Alfa Romeo Spidera iz 1966, koji vozi Dustin Hoffman u filmu „The Graduate“ (1967). Naime, prva asocijacija na ovaj film za mnoge automobiliste je seksi Alfica.

80

leto 2012

na licu mesta

Pariski Ric kao cvetna igraonica

Varda kralj cveća

Razgovarala i osmatrala Aleksandra Ajdanić

Poslednjih sedam godina, Đorđe Varda svojom kreativnošću i maštom pretočenom u cvetne aranžmane, ulepšava i oplemenjuje verovatno najpoznatiji hotel sveta – pariski Ric. Dva sezone za redom poneo je titulu najboljeg cvetnog dizajnera Evrope. Najvećom privilegijom smatra apsolutnu slobodu kojom rapolaže u poslu

leto 2012

81

na licu mesta

Pre tri godine, Varda je otvorio i butik svojih aranžmana i u Beogradu, u Čubrinoj 10.

Rođeni Beograđanin, od pre 25 godina Parižanin, po struci pravnik, izvesno vreme sledio je “zov” diplome. A onda je napunio 35 godina, i shvatio da taj posao nije za njega. Kao “propali pravnik”, kako kaže, zaključio je da želi sopstveni biznis, bez tamnih odela i kravate, sa slobodom izbora. Razmišljao je, isprobavao, a onda smislio da će raditi sa cvećem. Svi su mu govorili da je lud – mada nije bilo bolje prijateljske kritike nekome ko pre toga nikada nije radio s cvećem niti se interesovao za hortikulturu. Pa ipak, Đorđe Varda otvorio je 2005. svoju prvu cvećaru u Parizu.

LAKOĆA UŽIVANJA U POSLU “I tako sam raduckao…”, priča sa lakoćom s kojom, očigledno je, uživa i u svom poslu. “Ali čovek u životu mora da ima i malo sreće…”, pravi pauzu i tipično “radmilovićevskom” mimikom najavljuje prevrat u priči i u svom životu.

“Tako sam jednog dana radio cvetne aranžmane za jednu svadbu, a čovek 82

leto 2012

koji je tada bio direktor lokacije gde se svadba održavala, nešto kasnije došao je na rukovodeći položaj u Ricu, i kada je u hotelu bio tender za novog dizajnera za cveće, na njegovu sugestiju pozvali su me da učestvujem. Konkurs je bio krajnje ozbiljan, kandidati vrhunski znalci u aranžiranju, poput Kristijana Tortua i Paskala Mutela. Dva i po meseca smo se smenjivali, svake nedelje aranžirajući celokupan hotelski prostor. Gosti su se pitali šta im se više sviđa. Posle tako iscrpljujuće i skupe „zabave” - odlučeno je da mene izaberu. I bio sam izabran.

Ukratko, posle godinu dana cvećarske prakse, dobio sam posao u Ricu”.

Tu upravo sedimo jednog majskog jutra, neposredno nakon što je Đorđe završio cvetno redizajniranje hotela, kao i uvek - u noći sa srede na četvtrak. U lobiju koga krasi centralni hotelski cvetni aranžman, i u kome se ogleda i sažima prebogata istorija ovog jedinstvenog hotela, ćaskamo opušteno kao da smo

na nekom beogradskom splavu. To je zapravo magija pariskog Rica – da se u njemu osećate kao kod kuće. Zvuči možda prozaično, ali Đorđe potvrđuje da upravo to čini Ric jedinstvenim, da je sve podređeno tom geslu. “Ovo je posebno mesto, i baviti se cvećem ovde je zaista nešto posebno. Ja pokušavam da humanizujem ovaj prostor prepun istorije upravo tim buketićem cveća koji će tvoju sobu pretvoriti u tvoj dom dok si ovde”.

BUĐENJE U PONOĆ Kako izgleda jedan radni dan, bolje reći – radna noć Đorđa Varde, i to baš ta noć posle koje Ric osvane u sasvim novom ruhu boja i mirisa, koje je Đorđe stvorio na licu mesta po kroju trenutne inspiracije.

“Ustajem pola sata posle ponoći, u narednih sat vremena stižem na pijacu cveća koja je oko 20 km udaljena od Pariza, i tu odaberem sve što mi se sviđa i što mi je potrebno. To mi se onda doveze kamionima u hotel. Ja stižem oko tri, možda 3:30. Dvoje iz moje ekipe već od 1 posle ponoći uklanja sve prethodne aranžmane u hotelu, peru vaze i raspoređuju ih za novu turu. Još

na licu mesta

Umetnost hedonizma

dvoje stiže oko 4, i onda se novopristiglo cveće čisti, spaja, priprema za rad…

Tada počinje i moj deo posla. Do 7 ujutru moram da predam ceo hotel”, objašnjava Đorđe.

Kada završi svoj glavni deo posla, pravi ili proverava dizajn za sobe i baštu, na kojima kasnije rade njegovi asistenti.

Oko 8, kad većina Parižana kreće na posao, Đorđe završava svoj u Ricu. Ali to nije kraj njegovog radnog dana – odatle odlazi u svoj butik cveća, nedaleko od Rica, u ulici Montorguj. Prepoznatljiv po kompletno crnom enterijeru, specijalno dizajniranim vazama i jedinstvenim cvetnim aranžmanima, ovaj butik je, čini se, Vardin mali svet. Njegova sloboda, igraonica, intimni kutak.

“Butik je za smrtnike, a Ric za princeze i prinčeve”, osmehuje se.

ŽULJEVI DONETI IZ INDIJE Jednog dana, Đorđu je stigao mejl od jedne agencije iz Nju Delhija, koja je u ime svog klijenta, koji se spremao da ženi sina, pitala Vardu da radi cvetne aranžmane na sedam svadbenih

svečanosti, i koliko bi to koštalo. Đorđe je pokazao mejl supruzi, koja mu je, pre svega zbog dvoje male dece, rekla da smisli nemoguće uslove samo da ga odbiju. I smislio ih je, ali indijski klijent je na sve pristao. I tako se tri nedelje kasnije Đorđe obreo u Indiji – “na drugoj planeti”, kako kaže. Pita on domaćine – koliki je budžet za cveće, oni kažu – nema budžeta! Kako nema? Eto, nema! Stave mu na sto arhitektonski plan za svako od sedam večeri, kažu prvog dana tema je “U ime ruže” a centralni set dug je 220 metara - šta predlaže, pitaju ga. Đorđe im odgovara razigravajući maštu do krajnjih granica, da bi on podigao zid visok 4 metra duž celog seta, i po njemu poređao ružu do ruže. Može, kažu, i pitaju - koliko je ruža potrebno.

“Ja nemam pojma, pa kažem – 10.000.

Oni pitaju – 10.000 cvetova (?) pa kažu - uzmite 10.000 bančova. Ja se mislim – svaki banč imam deset cvetova! To je more ruža! Ali, što da ne? Drugi dan, drugi set, kažem da hoću u centru seta

Hotel Ric je jedan od najprestižnijih hotela sveta, jedan od onih u koje čovek kada uđe u potpunosti razume Hemingvejevu maksimu da u Parizu u Ricu ne odsedaju samo oni koji to sebi ne mogu da priušte. Četvorospratni hotel sa mansardom na krovu, elegantno ušuškan na trgu Vandom, delo je klasične arhitekture sagrađeno samim početkom 18. veka kao privatna rezidencija.

Krajem narednog veka, švajcarski hotelijer Cezar Ric, koji je skupa sa francuskim šefom kuhinje Augustom Eskofijeom proslavio londonski Savoj, nakon osam godina se iz Londona preselio u Pariz i ostvario svoj san – uz pomoć Aleksandra MarnijeaLapostola, poznatog proizvođača voćnih likera, kupio je palatu na trgu Vandom i uz izvesne arhitektonske izmene, 1. juna 1898., otvorio hotel koji je poneo njegovo ime, i do danas sačuvao njegovu maksimu – “gost mora da se oseća kao da je u svom domu”.

Najpoznatija svetska imena boravila su ili živela izvesno vreme u sobama ovog hotela koji je do danas očuvao jedinstven “art de vivre” – od Ernesta Hemingveja, Marsela Prusta, Kralja Edvarda sedmog, Grete Garbo, Rudolfa Valentina, Žan Pol Sartra, Marlene Ditrih, političara sa svih meridijana…i pre svega legendarne Koko Šanel koja je 36 godina u Ricu imala svoj dom. Članovi porodice Cezara Rica (umro 1918) prodali su za 20 miliona dolara hotel 1979. godine egipatskom biznismenu Mohamedu al Fajedu. Britanska princeza Lejdi Di, je nakon večere u apartmanu Mohamedovog sina Dodija, iz Rica krenula na fatalnu vožnju...

Ric 1. avgusta zatvara svoja vrata zbog renoviranja koje će, kako je predviđeno, trajati 27 meseci. leto 2012

83

na licu mesta

umetničkog direktora jer me konsultuju i za druga pitanja enterijera, ali cvetna adaptacija je moj glavni posao.

Jednom nedeljno cveće se menja u čitavom hotelu, u svim javnim prostorijama - u salonima, restoranima, barovima, hodnicima, na recepciji…Što se tiče soba, u hotelu imam atelje, i moja sedmočlana ekipa tu radi svaki dan, od 6 ujutru do 6 uveče, sedam dana nedeljno.”

Cveće se stavlja samo u sobe u kojima ima gostiju.

Nema miljenike među cvetovima, kod odabira se prepušta instinktu Vardin posao je da napravi samo incijalni koncept šta ide u koju od 176 soba, i na osnovu tog dizajna – i cveća raspoloživog u frižideru – njegov tim ljudi raspoređuju cveće.

“Ne ide ista količina cveća u Imperial Suite, recimo, koji košta 14.000 evra za noć, Suite Coco Chanel koji je 8.500, i u sobu od 800 - 900 evra. Osim cene sobe, bitno je i koja tačno soba je u pitanju, jer Ric je karakterističan po tome što je svaka soba specifična – različite su zavese, fotelje, mebl... Ako sobom dominira crvena boja, onda se i cveće tome prilagođava. Bitan je i tzv. karteks – to su sva pravila kojih se svi moramo pridržavati za goste koji su već odsedali u Ricu. U tom karteksu piše tačno šta sve dotični klijent voli – od bademantila do boje cveća”, objašnjava Varda.

Pariski Ric godišnje izdavaja više od million evra za cveće. Nedeljno, oko 10.000 cvetova ukrasi ceo hotel. fontanu visoku četiri metara, na kojoj će bele orhidaje simbolizovati vodu. Opet oni oduševljeni, kažu – može.

Sve može – Indija je potpuna naučna fantastika”, sa mešavinom ushićenja i neverice se priseća Đorđe.

“Uopšte mi nije bio problem da smislim šta i gde, ali mi je problem bio da smislim koliko mi cveća treba. To su bile ogromne količine.”

Na kraju, posle skoro 700.000 evra vrednog svadbenog cveća, svakodnevnog seljenja sa jedne lokacije na drugu i 14 sati dugog radnog dana, 200 Indusa koje je imao kao ispomoć u svakom trenutku, Đorđe se vratio iz Indije sa bolnim žuljevima na stopalima (ako je neko mislio da je ovaj posao samo igra i lepota, vara se!), ali i iskustvom kojeg se i danas seća kao bajke koju je sam proživeo. I uvek će.

MILION EVRA ZA CVEĆE Varda nije službenik Rica, naglašava. “Moja firma pruža usluge Ricu što se tiče cveća. Doduše, neka sam vrsta 84

leto 2012

TAJNA JE U VAZI Ono što je bitno u mom dizajnu, to je moja kolekcija vaza. Ranije su vaze bile samo nužno zlo. I vaza jeste neophodna jer je cveću neophodna voda. Ali ja sam dizajnom spajanja stakla, od tela vaze napravio prostor gde cveće može da dodje do izražaja, gde je ceo vizuelni efekat potpuno drugačiji. Vaza kod mene nije samo sud u koji mora da se stavi voda kako bi cveće živelo, nego i centralni element estetike. Mislim da se to menadžmentu hotela i gostima najviše dopalo, jer to sam ja uradio prvi. Takav način dekoracije cveća je moj estetski potpis. Jedan uzgajivač cveća u Holandiji je moj eksluzivni snabdevač, samo meni daje posebne, nove vrste orhideja, jer ja imam mogućnost da ih prikažem u svojim aranžmanima.

Mali pogled na Vardin rad – www.varda.fr

vinski putopis

PAŠA proizvodno, gradjevinsko zanatska radnja Šišava, Vlasotince

oglas

Izgradnja stambenih i poslovnih objekata OD TEMELJA DO KROVA kontakt tel: 063 89 24 941

leto 2012

85

priča

Milinko Bujišić

Moja mala psihijatrijska radionica tako dobro radi kao da krize nema ni u Americi, a kamoli kod nas. Što je stanje u zemlji gore mojoj radionici je sve bolje. Naročito posle izbora. Kažem radionica a ne ordinacija, jer nemam formalne medicinske kvalifikacije i zvanja, ali to ne smeta da svoj psihajtrijski posao ne obavljam odlično. Uz znanje koristim i snagu i taj spoj se pokazao veoma uspešnim.

Pacijenti su isključivo ljudi koji preko noći izgube vlast, a kad izgube vlast oni se i sami izgube.

To više nisu oni ljudi koje smo znali, to su ljudi koji se ne snalaze ni u vremenu ni u prostoru I teško šta mogu da shvate i razumeju. Oni su žrtve sopstvenih ilizija i frustracija.

U dosadašnjoj praksi još nikog nisam uspeo potpuno da izlečim, jer ta zavisnost od vlasti spada u neizlečivu bolest, ali sam uspeo da ih naučim da koliko-toliko funkcionišu, ili, bolje reći, vegetiraju.

Najpre ih naučim da da izbegavaju kontakte sa užom porodicom koja ih vređa na svakom koraku kao nesposobne i nedorasle sadašnjem trenutku. Optužiuju ih porodica za duševni i materijalni bol koji im nanose odlaskom sa funkcije. Savetujem im da ne ulaze u konflikt ni sa ženom ni sa decom jer mogu da završe na ulici.

Zatim ih učim da normalno hodaju i da malo spuste glavu, da se ne obaziru na dobacivanja i vređanja slučajnih prolaznika. Jednostavno, da sa prave da žure i da se što pre udalje.

Malo veći problem mi predstavlja da ih naučim da sami otvaraju vrata na kolima i da u njih ulaze sa leve strane. Učim ih da polako voze i da ne žure jer ih niko nigde ne čeka.

Vežbam sa njima da sami koriste telefon jer više nemaju sekretaricu i ako ih niko ne zove da zovu sami sebe sa drugog telefona kako bi se postepeno odvikavali od te vrste zavisnosti.

Malo teži problem je odvikavanje od štampe I televizije. Pošto ne mogu da shvate da se

86

leto 2012

priča

nigde ne pominju, a to baca u tešku depresiju, preporučujem im da s vremena na vreme uzmu stare novine u kojima je pisalo o njima i da gledaju stare televizijske snimke kad su bili moćni, a da ništa aktulno ne čitaju niti gledaju.

Straha od hapšenja nikako ne mogu da se oslobode pa ih ponekad zatvaram same u sobu i ostasvljam po ceo dan da leže na nekom ćebetu dajući im samo vodu i pomalo hrane da vide da i to nije toliko strašno i da živ čovek može sve da izdrži. Ako se bune i ako su agresivni pripretim im i nekom vrstom sile.

Deo terapije je i priča da se može živertiu i sa malom platom ili bez ikakve plate što portvrđuje i milion ljudi u ovoj zemllji koji žive bez ičega i ne žale se nikada i nikome. Čak i kad bi imali kome ne bi se žalili.

Savetujem im da novac sumnjivog porekla, a svaki novac je sumnjiv, sklone na sigurno mesto i da ga narednih decenija ne koriste jer će se svaki nihov trošak pratiti od rodbine i prijatelja, pa mogu doći u situaciju da moraju da objašnjavaju odakle im novac, a to je najteže.

Uveravam ih da će doći dan kad će sve da se sruši i da će otići sa vlasti i oni koji su njih oterali. Navodim im za ovu tvrdnju mnogo primera iz istorije i tuđe i naše i to ih najviše ohrabruje. Uglavnom svi pitaju da li će narod tražiti da se oni ponovo vrate na vlast i ja ih lažem da hoće samo da bi lečenje bilo uspešnije.

Molim boga da se što više ovakvih radnji otvori kako bi se pritisak smanjio na moju radionicu i kako bi što veći broj ovakvih pacijenata imao adekvatnu terapiju.

leto 2012

87

noć muzeja Kraljevski kompleks na Dedinju

Šetnja zabranjenim vrtovima Ovogodišnja manifestacija Noć muzeja u svom programu imala je nešto sasvim zanimljivo i novo - posetioci su imali priliku da se prošetaju dvorskim vrtovima na Dedinju. Inače, obilazak vrtnih skupltura nije obuhvaćen redovnim turama tokom kojih se posećuju Kraljevski i Beli dvor.

Piše: Martina Anđelković

88

leto 2012

noć muzeja

Publika očarano sluša violinistu u bronzi

Dvorske skulpture i terase ljubomorno se čuvaju samo za gospodu sa dvora i još koji radoznali pogled zaposlenih u ovom kompleksu. Nije ni čudo, velika kapija i čuvari kriju pravo blago prirode i umetnosti koje se prostira na 135 hektara. Proporcije radi, govorimo o površini koja je kao tri Kalemegdana.

Vaza na ulazu u Kraljevski dvor

Dedinjski kompleks sadrži dva koncepta parka: engleski, gde drveće imitira svoje prirodno stanište i francuski, sa uglađenim alejama. Sam park se smatra nekom vrstom botaničke bašte, jer ima preko 130 vrsta raznog drveća donetog širom sveta: iz Afrike, Azije, Amerike... Tako da su tu sekvoje, crveni kesten, japanska trešnja...

TITOV SPA Posle Drugog svetskog rata, dvorski kompleks je koristio je Josip Broz Tito, pa otud i statua Antuna Augustinčića na samom početku parka. Statua je podignuta u spomen oslobodiocima Beograda. Međutim, ovo delo gleda na malo poražavajuće zdanje, odnosno spa-centar koji nikada nije korišćen. To je jedini objekat koji je napravljen posle Drugog svetskog rata, tačnije šezdesetih godina, za Titove potrebe.

Sadrži prostorije za masažu, relaksaciju, bazene, ali zbog loše konstrukcije nikada nije bio u upotrebi. Čak ni jednom nije punjen vodom. Tako da praktično od izgradnje ta zgrada samo “skuplja prašinu”. leto 2012

89

noć muzeja

Ispred skulpture je bazen koji nije napravljen za plivanje, već kao reflektujuća površina, kao vodeno ogledalo.

Kolonada dvora

KAKO SU UKRALI MEŠTROVIĆA Na manjoj terasi kraljevskog dvora nalaze se uređene aleje koje su deo francuskog parka. Ovaj deo kraljevske prirode krase dve skulpture koje su donete posle Drugog svetskog rata. Prva je rad skulptora Kaline. Statua petla sasvim je uobičajena u parkovima jer simbolizuje rađanje novog jutra, odnosno blagostanje. Na sredini travnjaka nalazi se muški torzo, rad vajara Vanje Kaduše koji je bio Meštrovićev učenik, pa se po stilu jasno prepoznaje uticaj. Pomenuta terasa je glavna terasa kraljevskog dvora; sa nje se pruža božanstven pogled na Avalu, Košutnjak i Novi Beograd.

Skulptura Povijest Hrvata

Donja, spuštena, terasa Kraljevskog dvora je privatna terasa kraljevske porodice koja je na ovogodišnjoj Noći muzeja prvi put otvorena za javnost. Tu je privatni bazen koji koriste prestolonaslednik i princeza. Ovde se nalaze dve veoma vredne Meštrovićeve skulpture. Po želji kralja Aleksandra, Meštrović je napravio skulpturu Sfinge, međutim, 60ih godina kada je otpočeo festival vrtne skulpture u Aranđelovcu, ona je preneta tamo. Međutim, skulptura se nikada nije vratila u Dvor, pa je ispala neka vrsta poklona Aranđelovcu. Danas se nalazi na ulazu u Bukovički park.

Na mestu, na kom je bila u dvorskom vrtu, napravljen je bronzani odliv.

90

leto 2012

noć muzeja

JUTRO S OBILIĆEM Druga vredna skulptura u ovom delu kompleksa je statua Miloša Obilića. Simbolika je jasna; Obilić je napravljen bez ruku i nogu, ali u svom raskoraku veoma oštrog pogleda.

Simboliše svu njegovu snagu. Postavljen je na postamentu od crvenog jablaničkog mermera. Bio je postavljen malo niže, ali je kralj tražio da se napravi veće postolje da se, kada se gleda ka njemu, vide samo Obilić i nebo.

U produžetku je koncertna terasa, pravljena za muzičke događaje. Krasi je vredno delo skulptura Tome Rosandića, koji je inače radio kompoziciju “Konji vrane u igri”, na stepeništu Doma Narodne Skupštine. U Dvorskom parku, Rosandić je postavio violinistu, koji u zanosu muzicira.

Skulptura je namenski rađena, po želji samog kralja.

VRT KRALJA SRBA, HRVATA I SLOVENACA Ipak, pogled najviše mami prelepi vrtni odmorišni paviljon koji svojim položajem ima mogućnost da veže pogled u daljini. Sama svrha izgradnje ovog paviljona bila je da se izloži skulptura Povijest Hrvata, rad Ivana Meštrovića. Pošto je Meštrović bio zvanični vajar kraljevske porodice i veliki prijatelj kralja Aleksandra otud i brojna njegova dela unutar ali i u samom parku dvora. Pošto je kralj bio kralj Hrvata, Srba i Slovenaca, on je hteo da pokaže da su sva tri naroda jednaka za njega pa upravo zato delo Povijest Hrvata dobija mesto ispred Kraljevskog dvora.

U sklopu uobičajenih tura nema prilaženja skulpturi Povijest Hrvata. To je ženska figura u zagorskoj uniformi i smatra se najvećim Meštrovićevim delom. Priča se da je bila izuzetno dobro plaćena, i da je umetnik na konto nje kupio kuću u Splitu.

leto 2012

91

praktikum

Značaj svesnog disanja u svakodnevnici Piše: Marija Marković

Orijentalni narodi su naglašavali značaj tzv . dubokog disanja , ne samo kao veliku pomoć u duhovnom smislu , vec i kao veliki doprinos zdravlju i dugovečnijem životu . Znati dobro disati ujedno znači i znati kontrolisati emocije, strahove, znati zadržati spreman i staložen Um, što je razlog zbog čega su mnoge orijentalne discipline toliku važnost pripisale disanju . Disanjem se postiže međusobni sklad ljudskog tela i Um-a .

92

leto 2012

praktikum

Pravilno disanje je, sem za pevanje, veoma bitno i za zdrav i uravnotežen zivot. nemojte ga koristiti samo onda kada nemate kondiciju trčeći za autobusom i kada vam se disanje produbi ! dišite celim disajnim aparatom i tako ćete ziviti i pevati zdravije i pravilnije.

Na disanje u svakodnevici često zaboravljamo, jer je tempo života ( pogotovo u metropolama ) izuzetno “brz“, te nam kao takav donosi različite vrste stresova, što se automatski odražava na disanje . Ono postaje površno, ubrzano, kratko, plitko ….itd – drugim rečima nepravilno, jer tada uglavnom dišemo koristeći samo gornji deo pluća. Takođe, u ovakvim okolnostima koje čine naš život, mi nemamo nikakvu svest o sopstvenom disanju, kao i o značaju istog .

depresiju, smanjujemo nivo hormona KORTIZOLA- hormon stresa, kao i podatak da pravilnim disanjem utičemo na pravilniji rad imunoloskog sistema.

PROVETRAVANJE PLUĆA • Postoje različita stanovišta o načinima disanja i o tome koja je to vrsta najbolja .

Neki sportisti preporučuju grudno disanje jer kako kažu, ono utiče na manji osećaj umora organizma.

KVALITETNIJA KRV Pravilnim i svakodnevno svesnim disanjem, omogućavamo plućima i stomakuabdomenu, da dobiju kiseonik koji im je neophodan za normalno funkcionisanje. Tim procesom krv postaje kvalitetnija, celo telo dobija energiju koja je neophodna, što se odražava na to da smo srećniji, imamo više elana, više se smejemo, pozitivnijeg smo stava. Kada prilikom disanja koristimo pluća i stomak tj.ceo grudni koš i abdomen, to znači da dišemo KOSTO – ABDOMINALNIM, što je ujedno i disanje koje se uči na časovima pevanja.

Još razloga za usvajanje pravilnog disanja daju nam podaci da njime postižemo smanjenje holesterola u krvi, uklanjamo

• Lekari preporučuju Visoko – Klavikularno disanje jer je “provetravanje“ gornjeg dela pluća veće, a poznato je da pojedine bolesti kao npr. tuberkoloza, započinje na vrhovima pluća. Ovaj tip disanja nazivaju i “kaplarski dah“ ( uvuci stomak i isturi grudi ) Što muškarcima daje mogućnost da izgledaju muževnije i razvijenije, dok uvlačenjem stomaka mogu prikriti i gojaznost, dok ženama, ovaj tip disanja daje mogućnost da istaknu grudi. U svakom slučaju efekti su pozitivni u estetskom smislu, dok je ovakav način disanja veoma loš za dobru pevačku respiraciju.

-RESPIRACIJA je proces disanja koji omogućavaju mišići udisači i izdisači.

• U pevačkoj praksi nedvosmisleno se opredeljujemo za Kosto – Abdominalno disanje Interesantno je to da postoje razlike u disanju kod muškaraca i žena. Muškarci su naviknuti na teži fizički rad, tako da više koriste dijafragmu kao snažni mišić, dok žene dišu više grudima, pogotovo kada su u drugom stanju. Tada im je teško da spuste dijafragmu.

SAVETI I VEŽBE ZA UCENJE PRAVILNOG DISANJA I ZDRAV ŽIVOT, KOJE MOŽETE PRIMENITI U SVAKODNEVICI Izdisaj kao i udisaj mora biti prirodan i spontan, kako ne bi došlo do prekomernog pražnjenja pluća što automatski narušava i sledeći udisaj, koji silom prilika postaje halapljiv i neuravnotežen. Prirodna ravnoteža između udaha i izdaha nesme biti narušena.

Vežbe koje pomažu razvoju, širenju disajnih organa i povećanju kapaciteta pluća su: 1. Zamislite cvet maslačka i pokušajte laganim duvanjem da uklonite sve semene končiće tako da na kraju ostane samo tučak.

U koliko je godišnje doba kada možete ubrati maslačak kome su semeni končići pretvoreni u belu boju te mogu otpadati laganim duvanjem, bilo bi poželjno da uberete desetak cvetova i iznova ponavljate vežbu. Pri vežbanju, prvobitno se koncentrišite na svoj dah kako bi bio ravnomeran i ujednacen, i ne dozvolite da vam pogled odvrati pažnju od prioriteta 2. Napravite vetrenjaču od papira (ili je pronađite u dečijim prodavnicama) čija se elisa laganim vazdušnim pritiskom pokrece. Jednom rukom držite vetrenjaču dok laganim ravomernim duvanjem pokrecete elisu, te istovremeno kontrolišite njeno ravomerno okretanje što je analogno ravnomernom pražnjenju vazduha iz pluća.

Ukoliko dođe do bržeg ili sporijeg okretanja dobijate znak da niste ravnomerno iskoristili izdah.

leto 2012

93

vinski putopis

Sijera Kantabria i padine pored reke Ebro

Rioha je dar planine Piše: Rastko Fajndović, predsednik UO Sersa

94

leto 2012

Stalna i nesvakidašnja briga o „krvi Isusovoj“ vidi se iz Naredbe, kojom je 1635. godine gradonačelnik Logronja zabranio prolaz teško natovarenim zapregama kroz ulice grada, koje se nalaze u neposrednoj blizini vinskih podruma, kako bi sprečio da vibracije tla nepovoljno utiču na odležavanje vina.

vinski putopis Rioha je dobila ime po reci Oha (Rio Oja) pritoke velike reke Ebro, koja na svom putu ka Sredozemnom moru protiče kroz samo srce regije. Reka Ebro teče paralelno sa obroncima planinskog venca Sijera Kantabria, i baš u tom području, dakle između planinskog masiva i reke nalaze se najbolji vinogradi Riohe.

Planinski venac doslovno štiti celu oblast od snažnih i nekada nemilosrdnih oluja koje su veoma tipične za severnu Španiju. Upravo taj prirodni štit, koji kroti i ublažava ćudi prirode, preduslov je stvaranja jedinstvene mikroklime koja od iskona blagorodno utiče na vinovu lozu.

ŠIRENJE POPULARNOSTI NA KOLONIJE

Mimikrija u arhitekturi je sposobnost objekta da se savršeno prilagodi okruženju bez narušavanja sopstvenog identiteta i osobenosti

Ljudi su prepoznali blagoslov prirode i na obalama reke Ebro gaje vinovu lozu i proizvode vino već nekoliko hiljada godina, zapravo prve čokote civilizacije zasadili su Feničani. Skladan odnos između ljudi, vinograda i vina u Riohi prvi put je dokumentovan davne 873. godine kada je javni notar grada San Milan zahvalio na donaciji vina manastiru San Andres de Trepeana, koji je, kao što je to bio čest slučaj u Srednjem veku, bio regionalni epicentar svesnog i organizovanog vinogradarstva. Već 1790. godine odnos ljudi i vinograda postaje institucionalizovan osnivanjem Kraljevskog Privrednog društva vinogradara Riohe, čija je funkcija da na globalnom tržištu, dakle pre svega u španskim kolonijama, uz blagoslov Kralja promoviše komercijalizaciju vina Riohe.

Odmah im je bilo jasno da španske kolonije predstavljaju idealno tržište, pre svega što u prekomorskim zemljama vinogradarstvo još nije uzelo maha.

Povrh toga, nostalgični kolonizatori želeli su da uživaju u vinima iz zemlje svojih predaka i nisu žalili sredstva kako bi došli do najboljih flaša. Međutim, upravo tu je i nastao problem, jer najboljih flaša gotovo da nije ni bilo. Naime, vina Riohe su bila svetlo obojena, laganog tela, blagih voćnih aroma, zapravo nisu imala snage za dugi put preko mora, i do trenutka kada bi se flaše našle u rukama kolonizatora u njihovoj sadržini se više nije moglo uživati.

leto 2012

95

vinski putopis

UČITELJI IZ BORDOA Zbog toga su članovi Kraljevskog društva shvatili da treba učiti od neprikosnovenih vladara globalne trgovine finim vinima – vinara i trgovaca iz Bordoa. Izvesni Luciano Murieta izabran je da provede nekoliko godina kao stažista u Bordou, kako bi po povratku u Riohu doneo neprocenjivo znanje i iskustvo. Po završetku obrazovanja, 1852. godine, Murieta se vraća i sa sobom donosi napredne vinogradarske i vinarske tehnike, koje će umnogome doprineti opštem poboljšanju kvaliteta vina. Najvažnija inovacija, koja od tog trenutka postaje i karakteristika Riohe je odležavanje vina u hrastovim buradima.

Naime, hrastova burad povoljno utiču na stvaranje guste taninske strukture koja je presudna za dugovečnost vina. Zadatak je ispunjen, vina Riohe su smogla snage za osvajanje prekookeanskih kupaca i globalnog tržišta.

UPADLJIVO UTAPANJE Rioha 2012. godina. Na prvi pogled, upadljiva struktura vinarije Isios, delo Santjaga Kalatrave, nametljivo se uzdiže i izdvaja iz okolnog pejzaža. Kada se oko već navikne na zadivljujuće zdanje, a pogled se uzdigne ka jednako impresivnom planinskom vencu Sijera Kantabrija, spontano dolazi do preklapanja i objedinjavanja utisaka. Upravo u tom trenutku dešava se fenomen upadljivog utapanja, kada se dva, na prvi pogled, nespojiva elementa, do te mere savršeno uklapaju, da je njihov odnos u stanju da prevari ljudski um.

Kada se baci pogled na snažno talasasti krov vinarije, ceo prizor deluje isuviše futuristički, isuviše dramatično da bi uopšte mogao da se stopi sa prirodom. Uprkos tome, Kalatrava veruje da struktura objekta treba da bude u skladnom odnosu sa okruženjem i opisuje Isios i kao arhitektonsku osobenost, ali i kao element koji se savršeno stapa sa okruženjem.

96

leto 2012

vinski putopis

Recept

PAPCI OD SVINJE na španski način Za šest osoba potrebno je 4 svinjska papka 500 gr praziluka (samo beli deo) 1 dl pavlake 100 gr pečuraka 3 žumanca 2 jagnjeće maramice (ili svinjske) 3 jaja za pohovanje prezle

Svinjske papke skuvati kao za pihtije i kuvane očistiti od kostiju. Meso koje je skinuto sa kuvanih papaka staviti na aluminijumsku foliju i uviti ih njome, ali čvrsto dajući oblik valjka. Držati u frižideru celu noć.

Vinski predeli i arhitektura u Španiji

Krov koji je presvučen do sjaja uglačanim aluminijumom reflektuje sive vrhove planinskog venca, koji se nalaze neposredno iza vinarije; dok se fasada napravljena od kedrovog drveta zapravo stapa sa zlatno-crvenom bojom zemlje koja je karakteristična u Riohi. Interesantno je šta sam Kalatrava kaže za prirodno okruženje – „Prirodno okruženje nikada nije statično. Nešto se uvek dešava. Čim vetar duva, krošnje drveća se pomeraju. Sunce se pomera. Senke i oblaci se pomeraju... Ja prepoznajem dinamičnu stranu okruženja, koja me nagoni da je izrazim u svojim delima.“

Sutradan iseckati beli deo praziluka na kolutove i izdinstati na ulju, dodati, kad je praziluk mek, pavlaku i čorbu od pečuraka. Masu ukuvati na polovinu. Dodati iseckane pečurke, so i biber.

Posudu skinuti sa vatre i van vatre dodati 3 žumanca uz stalno mešanje. Ostaviti da se sasvim ohladi. Meso odviti iz aluminijumske folije i iseći na kolutove debljine 1 cm. Jagnjeću maramicu iseći na kvadrate. Treba da ima onoliko kvadrata koliko je kolutova mesa. Na svako parče maramice u sredinu staviti kolut mesa i na njega po kašičicu fila. Sve umotati u maramicu da se dobije izgled lopte, umakati u razmućena jaja i prezle i pržiti u dosta ulja.

APSTRAKTNE FORME SU NAJBLIŽE ISTINI O VINU Najzad, iako uvek pokušavam da na drugačiji način predstavim objekte vitikulturne arhitekture, prosto mi se nameću reči koje sam upotrebio u broju 3. ArhArt-a u kome je tema bila vinarija Markez de Riskal, delo Frenka Gerija, a koja se nalazi na samo dvadeset kilometara od vinarije Isios. Tada sam napisao – „Način da se postigne cilj je stvaranje gotovo apstraktnih objekata koji ne samo da treba da izazovu pozitivan vizuelni šok, već moraju da spoje naizgled nespojivo. Jedine osobe koje su dorasle izazovu su proslavljene arhitekte i umetnici – Santjago Kalatrava i Frenk Geri.“ U istom broju ArhArt-a sam i najavio priču o vinariji Isios, a kada sam prionuo na zadatak da napišem najavljenu priču prepoznao sam gotovo isti karakter, istu viziju koja stoji iza dve potpuno drugačije strukture.

Rioha je snažno obeležena svojom dugom istorijom i tradicijom. Kroz vinariju Isios zadato nasleđe se veoma uspešno transformiše u dinamičnu sadašnjost. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je Santjago Kalatrava sasvim sigurno video budućnost. leto 2012

97

feljton Moje adrese (5): Oblakoderi Njujorka - rizik paklenih tornjeva

TEKST I FOTO: MILOJE POPOVIĆ KAVAJA

Lepi monstrumi golicaju nebo Svako veliko arhitektonsko delo mora biti rezultat ne samo projektantskog rada, već i svih profesija koje se dotiču urbanog života i razvoja: politikologa, urbanista, sociologa, psihologa, antiterorističkih eksperata, stručnjaka za populaciju, pravnika, naučnika raznih profila Kada sam prvi put doleteo u Njujork - a to je bilo avionom JAT-a u novembru 1973. godine - nisam ni sanjao da ću, snimajući fotoaparatom panoramu oblakodera na Menhetnu iz vazduha, kroz četrdeset godina pisati svoje uspomene iz ovog najpoznatijeg američkog grada u beogradskom magazinu koji se bavi arhitekturom i filozofijom življenja u urbanim sredinama. Kao ni to da će se moj hobi foto - hroničara velikih gradova, u ovom slučaju Njujorka, nastaviti i narednih decenija. Kroz godine koje su prolazile i od kojih sam mnoge proveo upravo u gradu kojeg okružuju dve velike reke - Istočna i Hadson - mnogo pažnje sam poklanjao visokim zgradama, koje se zovu oblakoderi. Oni čine supstancu i osnovno obeležje ovog američkog grada, kome su - kako bi “omekšali” i “ozelenili” veliki kamen na kome leži pored istočne obale - dali ime “Velika jabuka”. Time su pokušali da romantiziraju surovu stvarnost njegovih temelja i nekontrolisanog uzdizanja prema nebu. Nema grada u svetu koji je, od svog prvog nebodera podignutog 1908 (“Zinger bildinga”, visine 187 metara) toliko sebe posvetio ovom fenomenu, nego što je Njujork. Stotine oblakodera i višespratnica podignuti su u periodu od narednih sto godina. Njujork je morao prostor da traži u visinama neba, a ne u širinama zemaljskog šara, koji je ovde ograničen geologijom i vodama sa svih strana. Tako se Njujork razvijao u višemilionski grad, kome su ti visoki monstrumi davali i danas daju osnovno obeležje.

TRGOVINSKI CENTAR I EMPAJER KAO KRALJEVI OBLAKODERA Kao došljaku, prispelom iz nekih dalekih balkanskih strvoderina i gradova koji su tek stasavali u moderna staništa i male urbane metropole, kao magnet su me privlačil džinovi koji su se uzdizali u ovom gradu preko “velike bare”. Tih sedamdesetih godina kraljevi oblakodera bile su dve kule Svetskog trgovinskog centra i Empajer stejt bilding, ali ništa manje ni Krajsler bilding, Rokfeler centar, oblakoder Siti banke, Palata Ujedinjenih nacija i Trampove zgrade. I još mnoge od njih. Kada su mi dolazili gosti i delegacije iz Jugoslavije, preuzimao bih ulogu srećnog vodiča i dobrog domaćina, koji se ponašao kao da je on autor ili vlasnik njujorških čuda. Najprijatnije mi je bilo da ih, pored Pete avenije, Brodveja i 42. ulice (zaboravimo ovde Metropoliten, Gugenhajm i mnoge muzeje) povedem u razgledanje visokih zgrada na donjem delu Menhetna. Svaki put bih iznova doživljavao panorame Njujorka i nadljudsku tehnologiju Trgovinskog centra, kao da ih prvi put obilazim.

98

leto 2012

feljton

BOŽANSTVA S LIFTOVIMA Bila su to vremena kada je Njujork još odisao mirisom starih vremena i kada se negovao duh bliskih predaka iz devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka. Niko nije tada ozbiljnije naslućivao moguće nevolje koje ovome gradu mogu da donesu ove visoke kuće. Trgovinski centar sa svojih 110 spratova i visinom od 410 metara i Empajer sa svoja 102 sprata i visinom od 381 metra, smatrani su božanstvima koje je ljudska ruka podigla i koje nagoveštavaju večnost - kako njihovu tako i grada u kome se nalaze. Kule je projektovao Minoru Jamasaki, a podignute su 1970. i 1972. Empajer, sagrađen 1931. godine, sa svojim stepenastim vrhom i elegancijom, pružio je mogućnost da se sa dogledima na njegovom vidikovcu vidi 120 kilometara u daljinu - kada je lepo vreme. Empajer je posetilo, od njegovog podizanja do danas, 110 miliona ljudi, po tri do četiri miliona godišnje, pa je dugo vremena bio (a i danas u velikoj meri) ikona Njujorka i njegov simbol. Da bi svoje vrhovništvo ustupio kulama Svetskog trgovinskog centra, sa 99 liftova, od kojih te neki za pedeset osam sekundi prevezu do 400 metara visine. U Kulama je radilo i po 50 hiljada zaposlenih u raznim kompanijama. Ova svetska čuda ljudskog graditeljstva imala su sopstvene agregate. One su dnevno generirale 25 hiljada tona otpadaka.

RANJIVOST URBANIH DŽINOVA Kao znatiželjan čovek, peo sam se i na ostale oblakodere, kao što su Rokfelerova zgrada i Palata Siti banke, uživajući u panoramama kamenih džinova. Bila je to nirvana njujorških dana sedamdesetih, u kojima sam, kao i drugi stanovnici i posetioci, uživao. Sve to sam dopunjavao stanovanjem u jednom oblakoderu od 40 spratova, sa čije terase, sa parkom i bazenom, se pružao pogled na znatan deo grada.

„Peti se na planine Menhetena bilo je zadovoljstvo mojih gostiju“ Prvi događaj koji je prekinuo ovu ushićenost urbanim dinosaurusima, bilo je 28. februara 1993. godine, kada su podmetnute eksplozivne naprave u podzemnoj garaži Svetskog trgovinskog centra, koje su odnele živote jednog broja zaposlenih, a ranjeno oko hiljadu onih koji su bili bliže epicentru diverzije. Eksplozije, koje su podmetnuli teroristi, uzdrmali su temelje ove ogromne strukture, u koju je bilo ugrađeno 200 hiljada tona čelika. Moć ugrađena u ovaj Centar trebao je da bude garancija njegove nepovredivosti i sigurnosti od bilo kakvih izazova. Bio je to, međutim, za pametne ljude signal da su teroristi, sa naumom da povrede i ruše ovakve objekte, bili tu negde, sakriveni u džungli od osam milona ljudi i da je to samo početak njihovog zlog nauma.

I pored velikih mera bezbednosti i svih tehničkih sistema najvišeg ranga, znamo šta se dogodilo 11. septembra 2001. godine, kada su oni našli način da nadmudre sve mere opreza i odbrane. U spektakularnoj akciji sa otetim putničkim avionima srušili su do temelja ove divove i ponos Amerike i Njujorka.

(Sličnu sudbinu mogao ju da doživi i Empajer stejt 28. jula 1945. godine. Dvomotorni vojni avion bombarder B-25 je u deset časova pre podne, dok je zgarada bila puna zaposlenih i osoblja koje je nju održavalo, udario u 79. sprat, kojom prilikom je poginulo svih 26 osoba - članova posade i putnika. Razlog su bili slaba vidljivost i magla, koji su bile neuobičajeni za ovo doba godine. Oni koji su bili u zgradi imali su sreće. Sem požara i dvadsetak povređenih, nije se desilo ništa približno tragediji iz prve godine 21 veka, kada je pod ruševinama kula bliznakinja zatrpano preko 3 000 ljudi i ponosi Njujorka nestali zauvek pod talogom od četrdeset metara šuta i ruševina.)

leto 2012

99

feljton Velika jabuka je grad za mlade i izdržljive, a manje za starije i bolešljive

kaciju, čine svoje. Ljudima više nije potrebno da imaju kancelarije kojima će impresionirati svoje poslovne partnere i posetioce, jer njihovi ofisi sada stanu u laptop!Nije potrebna ni sekretarica. Ona je u džepu i u tašni. Pored ovoga, velike zgrade i gradovi su skupi za održavanje, plaćaju se mnoge komunalne dažbine, a davanje u zakup prostora ispod cene nije u tradiciji Amerikanaca, pa sve to čini sliku još problematičnijom.

IPAK SE GRADI

Autor feljtona u gužvi njujorškog bulevara

VELIKA HAVARIJA Jednog vrućeg avgustovskog dana 1977. godine, (tada sam radio u Informativnom centru Jugoslavije) nestalo je struje. Bilo je 19 časova. Ceo Menhentn je ostao bez struje. (Slično se desilo i 1965. godine, ali u daleko manjem obimu.) Sada je to bio takozvani “lokaut” velikih razmera, koji je paralisao ceo život. Sve je stalo kao da je kraj sveta. Ljudi su bili zarobljeni u liftovima, nestalo je struje u robnim kućama i restoranima, stali su podzemni vozovi. Totalni mrak. Zatekao sam se sa porodicom u električnom vozu za Vestčester, gde smo se tog vikenda uputili u posetu našim prijateljima. Voz je odjednom stao kao ukopan, a vrata nisu mogla da se otvore. Nekoliko časova je prošlo dok nam nije stigla pomoć. Ova velika havarija nikada do kraja nije objašnjena i ona sigurno sadrži u sebi klicu misterije velikih sistema koje je čovek napravio, a kojima u jednom trenutku više nije u stanju da upravlja i da ih kontroliše.

LAPTOP NA LEDJIMA UMESTO KANCELARIJE Nekada čudo tehnike, oblakoderi postaju suvišni!

Poslednjih decenija, naročito sa razvojem novih tehnologija i elektronike, stavlja se pod znak pitanja neophodnost solitera. Nekada skupi i atraktivni prostori u tim višespratnicama (U Rokfeler centru su bili smešteni JAT i Turistički savez Jugoslavije, ali u mnogim oblakoderima su se u tim vremenima nastanila predstavništva naše zemlje, kojih je samo sedamdesetih bilo preko sto). U poslednjih dvadeset godina tražnja za poslovnim prostorom u ovim zgradama počela je da opada. Nije u pitanju samo opisani strah i rizik od terorizma, koji je podmukao i tehnički osposobljen i za najsuptilnije poduhvate, već i činjenica da nove tehnologije - mobilni telefoni, Internet, televizija, i sve druge sprave i aparati za komuni100

leto 2012

Saznanja o svim ovim okolnostima ne sprečavaju da se i danas nastavlja sa gradnjom nebodera, ne samo u Njujorku. U Americi su najviši u Čikagu, ali se takmičarski duh preneo i na Kanadu, posebno na Toronto. Ujedinjeni Arapski Emirati i zemlje Bliskog istoka, koje su se obogatile od nafte, svoj prestiž, baš kao i Kina u Šangaju, vide u gradnji brojnih “nebeskih” zgrada. U Dubaiju se gradi dvadesetak građevinskih monstruma, a rekord nosi “Burž Kalif”, sagrađen 2010, koji je visok 828 metara. U planu je gradnja “Nokhil kule”, koja treba da bude visoka 1000 metara. Iako svesni da su to sve male veličine u poređenju sa beskrajem svemira, u ljudima gori nezajažljiva želja da odu što više i da dosegnu nebeske bogove.

Konačno, Njujork na mesto srušenih Kula bliznakinja gradi Kulu slobode, koja će, kada se završi 2013. godine, biti visoka 541 metar i nadmašiti po visini i po još mnogim karakteristikama svoje tragično stradale prethodnike.

MUDROST I RACIONALNOST UMESTO ŽUDNJI ZA PROFITOM I PRESTIŽOM Možda su me dugo pamćenje, lična saznanja i iskustva učinila mnogo manjim entuzijastom za oblakodere, nego što sam bio onih davnih sedamdesetih. Ono što svaka država i grad treba da imaju u vidu, posebno u ovim vremenima ekspanzije tehnike i raznih opasnosti jeste da svako veliko arhitektonsko delo mora biti rezultat ne samo projektantskog rada, već i svih profesija koje se dotiču urbanog života i razvoja: politikologa, urbanista, sociologa, psihologa, antiterorističkih eksperata, stručnjaka za populaciju, pravnika, naučnika raznih profila. Svih onih koji mogu kompleksno da sagledaju šta znači jedan veliki projektni i građevinski poduhvat, koji se meri milionima i milijardama dolara, a ima ogroman efekat na život ljudi, razvoj gradova i država. Na celo čovečansvo. To je jedini način da ove velike zgrade koje zovemo oblakoderima ne postanu, poput scena iz čuvenog filma iz 1974, pakleni tornjevi. Umesto da unaprede život ljudi i da ih naprave srećnim, ovi tornjevi i kule mogu im zagorčati život. Ako profit i potrebe prestiža preovladaju nad mudrošću i racionalnošću u njihovoj gradnji.

ljudi i događaji

Foto: Nenad Petrović

Arheološki film U saradnji sa Italijanskim kulturnim centrom Narodni muzej u Beogradu je organizovao Međunarodni festival arheološkog filma. Otvaranju su prisustvovale mnogobrojne zvanice.

Oris Oris je manifestacija koja svake godine dovodi u goste neke od najeminentnijih imena svetske arhitekture i urbanizma upisala je i Beograd na mapu svetskih arhitektonskih događaja i postala je neizostavno mesto za sve ljubitelje arhitekture.

Foto: Nenad Petrović

zima leto 2011 2012

101

ljudi i događaji

Noć muzeja Kao i prošle godine i ove je Noć muzeja privukla mnogobrojnu publiku u više gradova Srbije.

Jedno od mesta koje inače nije dostupno građanstvu je deo Belog dvora van turističkih tura.

U noći muzeja posetioci su obišli parkove.

Isover Studenti druge godine master studija Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, KULJANIN TAMARA i KOCIĆ NEMANJA, osvojili su PRVU nagradu na 10. internacionalnom Isover konkursu - Multi-Comfort House Students Contest 2012, u konkurenciji 60 timova iz 21 zemlje, održanom u Bratislavi, Slovačka, od 22. do 25. maja 2012.god. Mentorski tim činili su prof. arh. Mihailo Timotijević i prof. arh. Zoran Lazović.

Tema ovogodišnjeg konkursa - Regeneration and community development in Trent Basin, Nottingham, UK, obuhvatala je razvijanje specificnog oblika stanovanja u industrijskoj zoni Nottingem-a, ali i revitalizaciju postojećih objekata sa ciljem stvaranja jedinstvene sredine, kao pokretača daljeg razvoja te zone grada. Arhitektonsko rešenje trebalo je da zadovolji standarde energetske efikasnosti, sa ciljem što uspešnije upotrebe obnovljivih izvora energije, a kroz poboljšanje uslova i kvaliteta života.

Pobednički rad, po rečima članova žirija (Prof. Eng. Arch. Lubomir Zavodny, Jean-Baptiste Rieunier, Program Manager, Saint Gobain CRIR, Arch. Roland Matzig, RMP Arkitecten.) odlikuje jasan koncept, baziran na ideji očuvanja jedinstvenog duha tog dela grada, a kroz ideju ponovne upotrebe industrijskih elemenata, kao i dominantna arhitektura koja postaje nosilac razvoja i veza izmedju postojećeg i novog.

Foto: Senja Vild

Atlas porodičnih kuća Srbije Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, katedra za arhitektonske konstrukcije, tehnologiju građenja i ekološki inženjering, u saradnji sa nemačkim Institutom za tehničku saradnju GIZ-om (Deutshe Gesellschaft fur Internationale Zusammenarbeit) uskoro treba da izda i prezentuje novu knjigu „ ATLAS PORODIČNIH KUĆA SRBIJE ”. Autori knjige su arhitektonski tim: profesor Milica Jovanović Popović, dia, Dušan Ignjatović, dia, Ana Radivojević, dia, Aleksandar Rajčić, dia, Ljiljana Đukanović, dia, Nataša Čuković Injatović, dia, Miliš Nedić,dia.

Ova jedinstvena publikacija predstavlja studiju o energetskim karakteristikama objekata u šest regiona i na sistematski i pregledan način sagledava stanje kuća porodičnog stanovanja u Srbiji. U knjizi su dati statistučki podaci, rezultati terenskog istraživanja, kao i prethodna stručna i naučna iskustva na ovom polju. Knjiga upućuje na razmišljanje da li je porodično stanovanje u Srbiji dovoljno prilagođeno aktualnim promenama, ekonomičnosti, rentabilnosti i našem podneblju. Formiranje nacionalne tipologije stambenih zgrada je neohodan da bi se postavilo valjano polazište za definisanje odgovarajuće strategije upravljanja građevinskim fondom u svim svojim aspektima: tehničko-tehnološka rešenja sanacije, razvoj modela finansiranja, procena potencijala tržišta i socijalna implementacija na ruštveni standard. Treba naglasiti da je porodično stanovanje izuzetno važno za ukupan razvoj urbaniteta, uštede energije i izgled naselja i gradova Srbije.

Kreatori ove knjige su uzeli obavezu na sebe da edukuju i da sve što je obrađeno u knjizi, a i šire, uvrste u nastavni program u stručnim školama i na fakultetima i da pristupe revalorizovanju i kvalitetnoj reformi obrazovanja arhitekata i urbanista budućnosti.

pogled unazad

Kampanja

Kvote Bili su i prošli izbori, i to na svim nivoima.

Srbija je dobila novi parlament i predsednika, a gradovi nove uprave. Na čelo države došao je Tomislav Nikolić, lider Srpske napredne stranke, a ono što je zanimljivo u vezi sa izborima za predsednika je da su kladionice neposredno pred drugi krug izbora favorizovale dosadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Ponuđena kvota na Tadićevu pobedu bila je 1,15 – dok je na Nikolićevu pobedu kvota bila 4,5! Dakle, onaj ko se kladio na Nikolića dobro je zaradio.

Ukoliko političari ispune bar deseti deo obećanja iz predizborne kampanje građani mogu da očekuju bolje dane. Ova kampanja ostaće upamćena i po tome što su kandidati puno medijskog prostora trosili da bi omalovažili protivnika umesto da bi predstavili sopstveni program. Tokom kampanje političari su koristili brojna poznata lica da im pomognu u pridobijanju glasača, a sigurno najzvučnije ime medju gostima bio je nekadašnji guverner Njujorka Rudi Đulijani, koji je na jedan dan posetio prestonicu Srbije.

EU - za i protiv Kada dođe vreme da Srbija uđe u Evropsku Uniju biće organizovan referendum sa pitanjem da li želimo u Uniju ili ne. Kada bi danas bio organizovan taj referendum, bar u glavnom gradu , više od polovine Beograđana podržalo bi pristupanje EU. Prema istraživanju Agencije za evropske integracije i saradnju i agencije “Ipsos stratedžik marketing”, 54 odsto građana Beograda bi na referendumu glasalo za članstvo Srbije u EU.Rezultati pokazuju i da 84 posto ispitanika podržava sprovođenje reformi nezavisno od pristupanja EU, kako bi se stvorila bolja Srbija.

Kao najznačajnije stvari koje treba uraditi na putu ka Uniji građani vide borbu protiv korupcije (47 posto), borbu protiv kriminala (28 odsto) i reformu pravosuđa (25 odsto).

Prema ovom istraživanju, 62 odsto građana Beograda spremno je i da izmeni dosadašnje radne navike, a 61 odsto je spremno i za dodatno školovanje.

Sport

Milena u Guglu Da imamo kadrove i za Evropu i za svet potvrđuje primer Milene Đuričić koja je posao našla u Guglu. Milena je morala je da prođe 19 intervjua za sedam meseci kako bi se zaposlila u, po mnogim istraživanjima, najboljoj i najpoželjnijoj kompaniji za rad na svetu. Na taj način, Ona je postala prvi zaposleni sa teritorije Srbije u ovoj internet imperiji. Prvi posao joj je bio da napravi analizu tržišta Srbije, posle čega je počela da se bavi i zemljama u okruženju. Bila je i deo tima koji je lansirao google.rs, ali i domene za susede Srbije. Takođe, ona je bila i deo tima za crtež koji je pojavljuje na početnoj strani Gugla. Danas je direktor novog poslovnog razvoja za Rusiju, Tursku, Bliski istok i severnu Afriku. Stacionirana je u Istanbulu, a zadužena je za velike oglašivače na Guglu, kao i na Jutjubu, ali i na mobilnim telefonima.

104

leto 2012

Što se sportskih dešavanja tokom proleća tiče, u Beogradu je održan teniski turnir Serbian open. Obzirom da nije učestvovao prvi teniser sveta N. Đoković interesovanje publike je bilo znatno slabije, kao i poseta.

Fudbalska reprezentacija je početkom maja dobila selektora. Na kormilo nacionalnog tima postavljen je Siniša Mihajlović, jedan od onih koji je Zvezdu pre dve decenije doveo do krova Evrope i sveta , tada naravno kao fudbaler . A kada smo već kod nekadašnjeg svetskog šampiona, Crvena Zvezda je zamalo suspendovana iz evropskih kupova zbog ogromnih dugova prema bivšim fudbalerima. Na sreću, UEFA je imala milosti, pa je nekadasnji evropski šampion prošao samo sa novčanom kaznom, jasno, uz obavezu da reši problem duga. Sredinom maja Evropa je dobila novog klupskog šampiona u fudbalu . Ušati pehar završio je prilično neočekivano kod fudbalera Čelsija, a prebogatom gazdi ovog kluba Romanu Abramoviču konačno su se isplatila ulaganja koja su za 9 godina koliko je vlasnik Čelsija premašila miljardu evra

Metalika Muzički dogadja koji je obeležio proleće u Srbiji je bez sumnje nastup grupe Metalika u Beogradu. Lars Ulrih i ekipa doveli su do transa više od 30 000 fanova, koliko ih se okupilo na Ušću. Odsvirane su pesme sa legendarnog Crnog albuma koji je grupa izdala tačno pre dve decenije. Prikazani su i arhivski snimci sa snimanja tog albuma, a oni koji su te večeri bili na Ušću kažu da su Džejms Hetfild, Lars Ulrih, Kirk Hamat i Robert Truhiljo, uz mnoštvo pirotehnike, prevazišli sami sebe .

pogled unazad

Falsifikat znanje

Antidepresiv roštilj

U kolikoj je krizi srpsko društvo najbolje se vidi iz sledeće vesti. U više od 80 škola u Srbiji nastavnici su falsifikovali rezultate završnog ispita, objavljeno je krajem aprila.

Neki su želeli da njihova škola što bolje prođe na maloj maturi, a drugima su motivi bili drugačiji, kao što su dodavanje bodova rođacima direktora. Jasno je naravno da se zloupotrebe dogadjaju i u drugim državama, ali je apsolutno neshvatljivo da nešto poput ovoga prođe toliko nezapaženo.

Negde gde je državna uprava kud i kamo odgovornija, verovatno bi ministar prosvete momentalno ponudio ostavku , ali ne i u Srbiji. Pa se posle čudimo zašto su deca iz godine u godinu sve neobrazovanija…

Prvog maja širom sveta se organizuju radnički protesti. Sindikati ovaj dan koriste da skrenu pažnju na položaj radnika. U Srbiji se tokom prvog maja roštiljalo na sve strane, negde se i okretalo prase ili jagnje, ali radničkih okupljanja nije bilo! Neko sa strane bi pomislio da su radnici u Srbiji zadovoljni položajem. A realnost je da su plate kod nas najniže u regionu, da više od 55 000 ljudi radi , a ne dobija novac za to, da dinar rapidno gubi vrednost, a da se poslodavci iz godine u godinu ponašaju sve bahatije. Međutim ništa od toga očigledno mnogobrojnim sindikatima u Srbiji nije bio povod za organizaciju protesta .

Paorska strategija Radnici nisu, ali seljaci jesu! Misli se naravno na proteste. Krajem aprila vojvođanski zemljoradnici nezadovoljni novim načinom subvencionisanja proizvodnje blokirali su više putnih pravaca širom Vojvodine. Danima su trajali protesti i blokade da bi na kraju resorni ministar popustio. Na pitanje zašto su blokirali puteve nekoliko dana pred izbore, paori su kazali da je ovo bio pravi način da se pokaže novoj vladi šta je očekuje ako ne bude uvažila zahteve poljoprivrednika.

Sezan u krovu

Porše Ko kaže da Srbija ima loše puteve! Da su drumovi loši ne bi se Hrvatski državljanin Nikola N. (22) usudio da svoj porše provoza auto-putem brzinom od 282 kilometra na sat. Nikola se na ovo odlučio krajem aprila nakon čega je priveden sudiji za prekršaje.

Ovu brzinu konstatovala je radarom saobraćajna policija na oko tri kilometra ispred naplatne rampe Stara Pazova i evidentirala video zapisom. Nikoli N. je u skraćenom postupku izrečena novčana kazna od 100.000 dinara i osam meseci zabrane upravljanja motornim vozilom.

Dvanaestog aprila srpska policija je objavila da je ukradena slika Pola Sezana Dečak u crvenom prsluku, vredna 100 miliona evra, pronađena u Beogradu. Tom prilikom su četiri osobe uhapšene. Slika je ukradena 10. februara 2008. iz muzeja u Cirihu, a osumjičeni su planirali da je prodaju za 3,5 miliona evra. U toj nameri nisu uspeli pošto su uhapšeni prilikom predaje novca za otkup slike, koju je policija našla sakrivenu ispod krova automobila. Zanimljivo je da je ovo jedna od najvrednijih zaplena poslednjih godina . Slika je ubrzo pošto je nadjena vraćena vlasniku.

Replika Terazija Početkom maja na Novom Beogradu otvorena je jedinstvena celina – replika trga Terazije iz tridesetih godina prethodnog stoleća. Centralni deo trga prekriven je kaldrmom i na njemu se nalazi replika fontane, koja je u to vreme stajala na Terazijama.

Ovaj jedinstveni turističko-kulturni kompleks prostire se na 4.500 kvadratnih metara i u njemu se, pored lokala nalazi i prostor namenjen umetnicima koji će ovde stvarati u autentičnom ambijentu od pre osam decenija.

leto 2012

105

Postanite naš fan i svakodnevno ćemo vas obasipati najnovijim vestima iz sveta arhitekture, umetnosti i dizajna! http://www.facebook.com/ArhArtMagazin

NOVO!

PRETPLATA NA MAGAZIN ARHART

+SHMÐRNE TVIXTPEXE SQSKYóEZE ZEQ HE ÷IXMVM TYXE KSHMÐRNI HSFMNIXI ZEÐ SQMPNIRM QEKE^MR RE RE^RE÷IRY EHVIWY 'IRE KSHMÐRNI TVIXTPEXI NI HMREVE WE PTT XVSÐOSZMQE 9OSPOS ÒIPMXI HE WI TVIXTPEXMXI RE %VL%VX TSXVIFRS NI HE TSTYRMXI WPIHIõM SFVE^EG

IME / KOMPANIJA

E-MAIL

ADRESA

(6Ñ%:%

POSTANSKI BROJ I GRAD

BROJ KOPIJA

BROJ TELEFONA

4-& >% 46)(9>)ó%

4STYRMXI TSHEXOI TSÐEPNMXI RE EHVIWY /RIKMRNI >SVOI MPM IPIOXVSRWOSQ TSÐXSQ na redakcija@neimarv.rs WE RE^REOSQ ^E %VL%VX M OSRXEOXMVEóIQS ZEW

ISTRAZIVANJE