Mitovi legende i praznoverja kod Srba by Prof. Marko Munjiza

Dr Marko Munjiza

Mitovi, legende, obiÄ?aji i praznoverja kod Srba

Beograd, 2016.

Prof. Dr Marko Munjiza Mitovi, legende, običaji i praznoverja kod Srba Prvo izdanje, 2016.

Recenzenti: Doc. dr Srđan Milovanović, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu Prof. dr Branko Ćorić, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu Prof. dr Petar Nastasić, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Lektor: Milanka Lazarova Izdavač: Autor, Beograd www.munjiza.com Tiraž: neograničeno elektronsko izdanje ISBN: 978-86-918617-1-1 Copyright autor, 2016. Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom disrtibuirana ili umnožavana bez odobrenja autora. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržava autor po odredbama Zakona o autorskim pravima.

SADRŽAJ Sadržaj........................................................................................................................................... 5 Zahvalnost autora....................................................................................................................... 16 Predgovor kao uvod.................................................................................................................... 19 Mitologija................................................................................................................................ 19 Terminologija ......................................................................................................................... 19 Mitovi i legende ......................................................................................................................20 Najstariji mitovi...................................................................................................................... 21 Moderni mitovi....................................................................................................................... 21 Magija ..................................................................................................................................... 21 1. MITOVI O MENTALNIM BOLESTIMA................................................................................23 Niste bolesni ...........................................................................................................................24 Jesam li izlečen? .....................................................................................................................24 Vaša veza je krivac..................................................................................................................24 Teško podnosite sve ...............................................................................................................24 Proći će....................................................................................................................................24 Nemate normalan život..........................................................................................................24 Samoubistvo nije veliki problem ...........................................................................................25 Ako tražiš pomoć, slabi si ......................................................................................................25 Oni su samo “ludi”..................................................................................................................25 Samo preboli i pređi preko toga ............................................................................................25 2. DESET MITOVA O DEPRESIJI KOJE MORAMO SRUŠITI...............................................26 Depresija i tuga su jedno isto.................................................................................................26 Depresija je znak mentalne bolesti........................................................................................ 27

Uvek je uzrokovana traumatičnim iskustvom ...................................................................... 27 Depresija nije prava bolest.................................................................................................... 27 Sve je u vašoj glavi.................................................................................................................. 27 Pravi muškarci ne mogu biti depresivni ...............................................................................28 Depresija je nasledna .............................................................................................................28 Sve što vam je potrebno jeste antidepresiv...........................................................................28 Pićete lekove do kraja života..................................................................................................29 Razgovor o depresiji samo pogoršava njeno stanje..............................................................29 3. Sedam mitova o samoubistvu ................................................................................................30 Osoba koja je izvršila samoubistvo je samo bila željna pažnje, da skrene pažnju na sebe 30 Ljudi koji razmišljaju o samoubistvu ne traže pomoć.......................................................... 31 Ako je neko jednom pokazao sklonost ka samoubistvu, zauvek ostaje potencijalni samoubica ............................................................................................................................... 31 Priča o samoubistvu može nekome dati ideju ...................................................................... 31 Na samoubistvo pomišljaju samo osobe sa mentalnim bolestima ili poremećajima ......... 31 Samoubistvo se ne može sprečiti...........................................................................................32 Mladi ljudi nikada ne pomišljaju na samoubistvo................................................................32 1. SRBI.........................................................................................................................................33 Kratka istorija .........................................................................................................................33 Verovanja ................................................................................................................................ 35 Hrana i piće ............................................................................................................................ 35 Odeća ......................................................................................................................................36 Populacija ...............................................................................................................................36 Značajnije urbane populacije ................................................................................................ 37 2. Poreklo Srba i ostalih .............................................................................................................38

3. Manje poznate činjenice o istoriji Srba .................................................................................56 4. Svi srpski mitovi, istine i zablude ..........................................................................................58 Istina o 27. martu i NOB-u ....................................................................................................58 Istorija civilizacije ..................................................................................................................60 Jugoslavija stvorena na mitu ................................................................................................. 61 Stefan Prvovenčani dobio titulu od pape, vrbovan je i car Dušan.......................................62 5. Verovanja i običaji u Srba ......................................................................................................64 Zmaj, Ala i Vetrogonija pripadaju atmosferskim demonima ..............................................66 Među domaće demone svrstavamo Zmiju čuvarkuću i Talasona........................................ 67 6. NARODNA VEROVANJA U SRBA .......................................................................................70 7. Verovanja kod Srba ................................................................................................................ 72 8. DREVNA NARODNA VEROVANJA SRBA ......................................................................... 76 VEROVANJA!.........................................................................................................................83 NE VALJA SE! ........................................................................................................................84 9. PRAZNOVERJE – SUJEVERJE............................................................................................85 Ne postoji bezopasna mržnja.................................................................................................89 Mržnja i ubistvo kao deca iste opsesije ................................................................................. 91 10. Najbizarnija sujeverja srpskog naroda!...............................................................................93 11. Najčudnija sujeverja u Srba ..................................................................................................96 12. Praznoverje ...........................................................................................................................98 Paznoverje kod nas............................................................................................................... 101 13. OBIČAJI I TRADICIJA SRPSKOG NARODA ................................................................... 109 14. Praznoverje kod Srba...........................................................................................................113 15. Stara narodna verovanja, vračanja i druga praznoverja ................................................... 120 Desno i levo........................................................................................................................... 120

Bog i sveci ............................................................................................................................. 120 Grobovi ..................................................................................................................................121 Verovanja u mitska bića........................................................................................................121 Gatanje u pasulj.................................................................................................................... 124 Gatanje u šolju...................................................................................................................... 124 Običaji prinošenja žrtve ....................................................................................................... 124 16. Verovanja, sujeverje i običaji u tradicionalnoj kulturi ..................................................... 126 17. Narodna religija Srba.......................................................................................................... 128 Određivanje narodne religije............................................................................................... 128 Izvori za proučavanje narodne religije ................................................................................ 130 1. Mitovi našeg doba ................................................................................................................. 133 2. Mitovi o psihijatriji............................................................................................................... 138 Mentalne bolesti rezultat su mozga koji ne funkcioniše .................................................... 138 Teži mentalni poremećaji su po pravilu genetski ............................................................... 139 Sve je više obolelih ............................................................................................................... 139 Uspeh lečenja je ravan nuli.................................................................................................. 139 Psihijatrija je znatno napredovala u poslednjih 100 godina.............................................. 140 Lečenje je neophodno zbog sigurnosti društva ...................................................................141 3. Mitovi o duševnim bolestima............................................................................................... 142 Kako vidimo mentalno zdravlje? ......................................................................................... 143 Briga o mentalnom zdravlju ................................................................................................ 143 Religija i zdravlje .................................................................................................................. 145 4. Srbi i mitovi - Ropstvo zabludama ...................................................................................... 149 Mit o nebeskom narodu ....................................................................................................... 153 Mit o najstarijem narodu ..................................................................................................... 153

Mit o zlatnim viljuškama ..................................................................................................... 153 Mit o srpskoj važnosti u svetskim okvirima........................................................................ 154 Mit o svetskoj zaveri protiv nas ........................................................................................... 155 Mit o srpskoj neslozi ............................................................................................................ 155 Mit o srpskom junaštvu ....................................................................................................... 155 Mit o najboljim ljubavnicima .............................................................................................. 156 Mit o večitim neprijateljima i prijateljima .......................................................................... 156 Biće bolje, ali sutra ............................................................................................................... 156 Vladar čvrste ruke ................................................................................................................ 156 5. SRPSKI MITOVI, ISTINE I ZABLUDE .............................................................................. 158 6. MITOVI O MENTALNIM POREMEĆAJIMA I "STIGMA" VEZANA ZA NJIH SU PREPREKA ZA LEČENJE ....................................................................................................... 167 Neznanje ............................................................................................................................... 167 Strah od nasilja..................................................................................................................... 167 7. Mitovi i legende o mozgu ..................................................................................................... 169 Slušanje Mocarta čini nas pametnijim ............................................................................... 169 Kada naučimo nešto novo dobijemo nove linije na mozgu................................................ 170 Sublimirane poruke utiču na nas .........................................................................................171 Mozak ostaje aktivan nekoliko sekunda nakon giljotine ................................................... 172 Ljudski mozak je najveći mozak .......................................................................................... 172 Mozak je sive boje ................................................................................................................ 173 8. Mitovi o životnim namirnicama .......................................................................................... 175 Razotkrijte mitove o pravilnoj ishrani ................................................................................ 178 9. Zašto smo opsednuti mitovima ...........................................................................................180 Mitologija i mitomanija ........................................................................................................181

Srbi - najbolji ljubavnici....................................................................................................... 182 Nacionalna dezorijentacija .................................................................................................. 182 Kosovski mit ......................................................................................................................... 183 Teslino tajno oružje.............................................................................................................. 183 Zašto slavimo poraze............................................................................................................ 183 Svetska zavera protiv Srba ................................................................................................... 184 1.

Zablude ............................................................................................................................. 185 Smrt ne postoji .................................................................................................................... 186 Falsifikati ljubavi i života ....................................................................................................188

2. Deset najvećih zabluda srpske istorije ............................................................................... 190 3. Najveće srpske zablude ........................................................................................................ 192 Srpkinje su najlepše žene na svetu ...................................................................................... 192 Beograd ima najbolji noćni život ......................................................................................... 193 4. Zašto je vlaška magija najmoćnija? .................................................................................... 194 Tajna učenja ......................................................................................................................... 194 Vradžbine sa groblja............................................................................................................. 194 Put u ludilo ili smrt .............................................................................................................. 195 Dogovor sa Bogom i đavolom .............................................................................................. 198 Mitologija natprirodnih bića ............................................................................................... 198 Bića koja određuju sudbinu ................................................................................................. 199 Moći zloslutnih babica ........................................................................................................ 200 Javljanje Velike majke ........................................................................................................ 202 Prizivanje demona............................................................................................................... 203 Zamke Vodenog duha ..........................................................................................................205 Gospodar vatre Zmeu.......................................................................................................... 206

Demoni bolesti – Šumilor (tetke)....................................................................................... 208 Vesele vile i ljute aljilje........................................................................................................ 208 Velikih kola Pakala .............................................................................................................. 209 Ljudi sa vančulnim svojstvima ............................................................................................ 210 Opasna bića iz nekrštenih dana............................................................................................211 Moći vanbračnog deteta....................................................................................................... 212 Čudotvorne bebe .................................................................................................................. 212 Krštenje i vezivanje dece ...................................................................................................... 213 Bića zalutala između dva sveta ............................................................................................ 215 Snaga živih zazidanih ........................................................................................................... 215 Lov na veštice ....................................................................................................................... 216 Rusalke (Po Vujakliji) ......................................................................................................... 216 1. Krsna slava ............................................................................................................................222 Istorijat i tumačenja .............................................................................................................222 Slava u pravoslavnoj religiji Srba ........................................................................................223 Nasleđe..................................................................................................................................224 Svećenje vodice.....................................................................................................................224 Žito ........................................................................................................................................225 Odlazak u crkvu ....................................................................................................................225 Tropari ..................................................................................................................................226 Rezanje kolača u kući ...........................................................................................................226 Proslavljanje .........................................................................................................................226 2. NARODNI OBIČAJI I VEROVANJA O BILJKAMA..........................................................228 Zapisi - sveta stabla u Srbiji .................................................................................................228 Lipa – sveto drvo starih Slovena .........................................................................................229

Bančićima .............................................................................................................................229 Zapis –mesto za molitve i ispovedanje ...............................................................................233 Hrastova šuma......................................................................................................................235 3. Pet narodnih verovanja ........................................................................................................247 4. Urbane legende kod Srba .....................................................................................................248 Pomračenje sunca izaziva slepilo, promaja ubija, Tito nije bio Tito .................................248 5. Perun .....................................................................................................................................250 1. Zadužbinarstvo kod Srba......................................................................................................258 2. Mitovi i upotrebljiva prošlost ..............................................................................................262 Heraldika ..............................................................................................................................262 Najstariji narod ....................................................................................................................264 Rado ide Srbin u vojnike? ....................................................................................................266 3. Teret ušećerene prošlosti .....................................................................................................270 4. Kosovski mit ......................................................................................................................... 273 Srpska pravoslavna ikona Kosovske bitke .......................................................................... 273 Balkanski ratovi....................................................................................................................276 Prvi svetski rat ......................................................................................................................276 Ivan Meštrović, Vidovdanski hram ....................................................................................276 Plakat Dan Kosova, solidarnost sa srpskim saveznicima................................................... 277 1.Lažni mit o uništavanju Jugoslavije izvana..........................................................................279 Zašto je Njemačka bila tako odlučna da prizna Sloveniju i Hrvatsku? ............................ 280 2.Jugoslovenski ratovi i Kosovska bitka .................................................................................285 Uloga srpskih medija u jugoslovenskim ratovima .............................................................285 Slobodan Milošević govori na Gazimestanu 1989. .............................................................286 Kosovska bitka......................................................................................................................287

Kult cara Lazara....................................................................................................................287 Kult Obilića .......................................................................................................................... 288 Obnova Carstva - Dušanovo carstvo ................................................................................. 288 Mitsko Kosovo ......................................................................................................................289 Nebeska Srbija......................................................................................................................289 Razvoj mita .......................................................................................................................... 290 Kosovski boj, pravoslavna ikona ......................................................................................... 291 Kritike ...................................................................................................................................292 Elementi mita .......................................................................................................................293 Prvi svetski rat ......................................................................................................................294 Nastanak kosovskog kulta ...................................................................................................296 Balkanski ratovi....................................................................................................................296 Suvremeni perodi .................................................................................................................297 3.JNA - mitovi, legende i idiotizmi – razgovori na forumu..................................................298 4.Najveće tajne bivše JNA - Podzemni vojni aerodrom Željava ............................................332 5.Legende o Đavoljoj Varoši ....................................................................................................334 Prva legenda .........................................................................................................................334 Druga legenda.......................................................................................................................334 6.Sedam velikih mitova srpske istorije u koje uporno verujemo...........................................335 Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka............................................................................335 Smrt sultana .........................................................................................................................335 Marička bitka........................................................................................................................336 Turci krivi za mit ..................................................................................................................336 Srbija je branila Evropu od islama ......................................................................................336 Jačanje zemlje ...................................................................................................................... 337

Poveo vojsku ......................................................................................................................... 337 Večiti vazal ............................................................................................................................338 Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi .....................................................................338 Zategnuti odnosi...................................................................................................................338 7.Puk majora Gavrilovića žrtvovan......................................................................................... 340 Poprište bitke....................................................................................................................... 340 Bez borbe .............................................................................................................................. 341 8.Boško Buha bio je dete..........................................................................................................342 19.Legende o zakopanom blagu...............................................................................................344 Jerina je opevana u mnogim, manje poznatim pesmama .................................................348 Legende o junaštvu srpskih ratnika žive.............................................................................349 11.Ovo su najpoznatije srpske urbane legende! ......................................................................350 Auto-stoperka ....................................................................................................................... 351 Beli miš ................................................................................................................................. 351 Drekavac ...............................................................................................................................352 Josip Broz Tito......................................................................................................................352 Rajkova pećina, Jedna od najlepših pećina u Srbiji i legenda o srpskom Robinu Hudu .352 Domaće urbane legende o stranim muzičarima .................................................................354 Što bi rekao drugi jedan legendarni Srbin, Bili Piton – “Ajde?!” ...................................... 355 Ostalo je, jasno, legenda ...................................................................................................... 355 Eh, to su bili dani! ................................................................................................................356 Tužnijeg kraja jedne legende ja nikad nisam čuo...............................................................358 12.Mitovi i legende o Nikoli Tesli ............................................................................................359 13. Hrana...................................................................................................................................363 14. Činjenice, mitovi i legende o Sarajevskom atentatu ......................................................... 371

Dobrodošlica......................................................................................................................... 372 Dan loših odluka...................................................................................................................374 Poseta Sarajevu - poklon Sofiji ............................................................................................ 375 Do đavola sa Srbijom! .......................................................................................................... 377 15. Literatura.........................................................................Error! Bookmark not defined.

ZAHVALNOST AUTORA Pisanje ove knjige za mene je bio lak zadatak i pričinjavao mi je veliko zadovoljstvo. Knjiga je pisana u nekoliko faza tokom 2015. godine. U međuvremenu sam pisao tekst za drugo prošireno izdanje Psihopatologije svakodnevnog života koja je štampana u Službenom galsniku iz Beograda i na Uvodu u socijalnu psihijatriju, Teorijske osnove i praktična primena (Psihosocijalna pomoć pshijatrijskom bolesniku) koja je objavljena u ograničnom tiražu, a tekst pomenute knjige je stavljen na Internet kao e- book. Knjiga sadrži brojne mitove, legende i praznoverja kod Srba. Naravno, ovi probleni prisutni su kod mnogih naroda. Problem je star koliko i savremena civilizacija. Kod Srba ovi problemi su usko vezani pored ostalog i za istoriju Srba, brojne biljke i ratove koje su Srbi tokom svoje duge i burne istorije vodili. To su u prvom redu Kosovski boj, zatim brojni junaci iz ovih bitaka, kao što su Kraljević Marko, car Lazar ili u Drugom svetskom ratu narodni heroj Boško Buha i mnogi drugi. To su ujedno i najvažniji mitovi i legende. Praznoverje je prisutno tokom celokupne savremene istorije srpskog naroda i naroda u bližem okruženju. I danas srećemo brojna verovanja koja imaju karakter predrasuda kod mnogih stanovnika Srbije, naročito je izražen kod Vlaha u istočnoj Srbiji. Ovu knjigu neko bi sigurno sastavio drugačije. Svako bi ponešto oduzeo i mnogo toga dodao. Ovde će, pred Vama, kroz tek odškrinuta vrata, promicati neobične ideje, ćaknuta mišljenja, čudne situacije vezane za mitove, legende i predrasude. Tekst u ovoj knjizi je pregled brojnih autora sa Interneta na kome se nalazi veoma mnogo sajtova vezanih za ovu oblast. I ovom prilikom želim da se svima njima najsrdačnije zahvalim za njihove mngobrojne tekstove sa nadom da sam ih korektno interpretirao i citirao. Želim da uvažim pomoć nekolicine ljudi koji su me podučili o vezi psihopatologije

mentalnog

zdravlja

brojim

mitovima,

legendama

praznovericama koji su dali poseban doprinos ovoj knjizi. To su lektor i korektor

teksta u knjizi gosopođa Milanka Lazarova,

magistar med. nauka dr Ivica

Mladenović i dr Goran Lažetić sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Bio bi stvarno dugačak spisak kada bih se svima njima ovom prilikom pojedinačno zahvaljivao. Danas i ovde ipak želim da navedem neke od njih. Takođe se najsrdačnije zahvaljujem kliničkom psihologu Vlajku Panoviću, lektorima i mnogim drugima koji su mi pomogli u pripremi ove knjige. Svojoj supruzi, doktorki Borici Zdravković-Munjiza, čije su srce i misli bile uz mene dok sam pisao sve do poslednje reči u ovoj knjizi upućujem duboko divljenje i zahvalnost. I ovom prilikom se zahvaljujem svojoj porodici na podršci i razumevanju kao i mnogobrojnim bližim i daljnim rođacima koji su uvek srdačni i puni podrške, mojoj sestri i njenoj porodici. Mnogi stavovi i činjenice u ovom tekstu su proistekle od saznanja i učenja svojih uglednih profesora kliničke psihijatrije s kojima sam dugo uspešno sarađivao, na čemu im dugujem posebnu zahvalnost. To su pre svega prof. dr Srboljub Stoiljković, prof. dr Slavka Morić-Petrović, prof. dr Predrag Kaličanin i prof. dr Tomislav Sedmak. Naročitu zahvalnost dugujem prof. Vladeti Jerotiću, prof. Dušanu Petroviću, Hugu Klajnu i drugima što su za sve nas utvrdili temelje i pronašli oruđa sa kojima možemo raditi, a isto tako i mojim pacijentima zato što su sva moja saznanja proistekla iz našeg zajedničkog rada. Veliki podsticaj da napišem ovu knjigu imale su brojne koleginice i kolege na specijalizaciji iz psihijatrije koji su boravili u Dnevnoj bolnici Instituta za mentalno zdravlje za odrasle. Zahvaljujem prof. dr Petru Nastasiću sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i prof. dr Branku Ćoriću sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu i doc. dr Srđanu Milovanoviću sa Medicinskog fakultetau Beogradu, čije su dragocene sugestije kao recezenta ove knjige od nepotrocenjive koristi da knjiga dobije sadašnju – sažetiju, formu.

Kontakt adresa: Prof. dr Marko Munjiza, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, e-mail: marko.munj@sbb.rs; munjizamarko011@gmail.com; www. munjiza.com Beograd, jun 2016. godine

Prof. dr Marko Munjiza

PREDGOVOR KAO UVOD Ovaj tekst predstavlja sveobuhvatni vodič kroz svet mitova i legendi i daje posebne detalje o ulozi koju ove priče igraju u razumevanju sveta koji nas okružuje i Srba posebno. U ovim mitovima postoje mnoge zajedničke teme – stvaranje – jer su ovi motivi neodvojivi deo čovekovog života i sveta uopšte. Postoje, međutim, i takve priče koje se odnose na jedinstvena verovanja, istoriju i lokacije različitog opsega zemalja i kultura kao što su Kosovski boj, Prvi svetski rat i drugo.

Mitologija Mitologija je nauka koja proučava priče fantastičnog sadržaja u kojima su junaci bogovi, polubogovi, heroji i slično, kako bi objasnili prirodu, istoriju i običaje. Kao zbirka takvih priča, mitologija je vitalna karakteristika svake kulture. Mitovi sadrže različitu kulturu, personifikuju istinite prirodne pojave i istorijske događaje i objašnjavaju postojeće rituale. Iako je pojam komplikovan zbog njegove implicitne snishodljivosti, mitologizacija nije samo drevna ili primitivna praksa, što je prikazano u savremenim mitovima, kao što su urbane legende i ekspanzivni fiksni mitovi koji su kreirani u fantastičnim romanima i japanskoj mitologiji. Mitologija pomaže kulturama da prenesu osećaj pripadnosti, religijsko iskustvo, model ponašanja, moralnu i praktičnu vrednost. Ona datira još iz doba antike. Racionalisti u antičkoj Grčkoj i Kini su smislili alegorijsku interpretaciju svojih tradicionalnih priča. U 19. veku, komparativna mitologija reinterpretira mit kao primitivnu priču ili magijski ritual. Neki nedavni pristupi su odbacili sukob između vrednosti mitova i racionalne misli, posmatrajući mitove kao izraz razumevanja psihološke, kulturne i društvene istine.

Terminologija Mitologija obično podrazumeva priče o grupi ljudi ili mitsko proučavanje njihovog života. Na primer, grčka, rimska i helenska mitologija opisuju junake iz tih kultura. Alan Dunde (Alan Dundes) je izdefinisao mit kao svetu prirodu koji

objašnjava kako je svet i čovečanstvo evoluiralo u sadašnji oblik. Mit je priča koja služi da definiše fundamentalni pogled na svet objašnjavajući aspekte prirodnog sveta i razgraničava psihološke i društvene običaje i ideje društva. Bru Linkoln (Bruce Lincoln) je definisao mitove kao ideologiju u narativnom obliku. Mnogi naučnici su koristili termin mit na različite načine; u širokom smislu, reč se može odnositi na bilo koju tradicionalnu priču ili bilo koju zabludu. Mitologija se danas često oštro razlikuje od didaktičke literature, kao što su bajke, a njegov odnos s drugim tradicionalnim pričama, kao što su legende i narodne priče je mnogo više nebulozan. Glavni likovi u mitovima su obično bogovi, polubogovi ili natprirodni ljudi, dok su u legendama obični ljudi glavni likovi. Mitovi često podržavaju vladara i sveštenika i usko su povezani sa religijom i duhovnošću. Poseban prostor je stvoren za narodne bajke.

Mitovi i legende Mitovi su slikovite predaje o prirodi, istoriji, sudbini sveta, bogovima i čoveku. Mnogi teoretičari definišu mitove kao 'istorijske pripovijesti o bogovima', ali svi mitovi ne govore o bogovima. Mitovi su prošireni u svim krajevima sveta i nose karakteristike krajeva u kojima se javljaju. Oni veličaju junaštva i druge karakteristike, ali nose i poruke. Najveći broj mitova govori o postanku sveta, što ih dovodi u vezu s religijskim tumačenjem starih civilizacija. Najpoznatiji su mitovi o Olimpijskim bogovima. Povezani su sa verom starih Grka i Rimljana, koja je nikla iz nemoći i neznanja. Svet pred kojim su stajali bio im je nerazumljiv, pa su, na primer, prirodne sile shvatali kao velike i okrutne nemani. Verovali su u nemani koje su nikle iz haosa i bezdana bez granica. Ti stari bogovi bili su Zemlja i Podzemlje, Nebo, More, Gorje: oni su rodili divove: Titane, Kiklope, Gigante i druge, koji su se međusobno okrutno borili za vlast. Iz njihovih ispričanih života su nastajali mitovi. Mašta starih Grka svojim bogovima daje ljudski lik i tako naseljava prirodu mnogobrojnim mitskim bićima. Ona na različite načine utiču na ljude, njihov život i sudbinu, istih su svojstava kao i ljudi- ali su besmrtni.

Najstariji mitovi Gotovo svaka oblast na svetu ima svoje mitove. Neke mitologije, kao što su rimska i grčka, postale su opšte prihvaćene i popularne. Imena nekih mitoloških likova iz tih mitologija su iskorištena i u astronomiji za imenovanje novootkrivenih planeta ili galaksija. Područje Mesopotamije se smatra područjem prve civilizacije. Prvi stanovnici Mesopotamije bili su Sumerani (svoju zemlju su zvali Sumer). Na ta područja su se naselili 3500. god. pre nove ere. Sumerani su bili prvi pismeni ljudi (klinasto pismo). Sačuvano je hiljade pločica sa zapisima o njihovom životu i verovanju u bogove. Mitove i legende su pisali u stihovima. Sumersku kulturu nasledilo je najpoznatije carstvo Bliskog istoka - Vavilon (Akkadian: Bābili or Babilim; Arabic: ‫ﺑﺎﺑﻞ‬, Bābil). Tada se javljaju mitovi koji veličaju državu i bogove.

Moderni mitovi Televizijske i književne serije kao što su Star Trek ili Tarzan imaju snažne mitološke aspekte koji se nekada razviju u duboke i zapletene filozofske sisteme. Ovi primerci nisu mitologija, ali sadržavaju mitološke teme koje, na neke ljude, imaju psihološki efekat. Odličan primer za to su Silmarilion i Gospodar prstenova koje je napisao Džon Ronald Ruel Tolkin (John Ronald Reuel Tolkien). U modernom smislu fikcija može postići jedan nivo mitologije samo kada neki obožavatelji počnu verovati u ispričane priče, kao na primer u film Blair Witch Project. Mitologija se sastoji iz više poglavlja, u kojima se nalaze brojni mitovi i legede kod Srba.

Magija Magija (magika, vračanje ili čaranje) je mistična veština kojom se pomoću manipulacije svešću i autosugestijom nastoji postići određene rezultate i steći natprirodne moći i sposobnosti, služeći se za tu svrhu uspostavljenim ritualima. Magijska praksa dotiče se i drugih ideoloških sustava poput religije, misticizma,

okultizma i psihologije. Muška osoba koja se bavi magijom naziva se čarobnjak, veštac ili vrač, a ženska veštica, čarobnica ili vračara.

I POGLAVLJE

1. MITOVI O MENTALNIM BOLESTIMA - Možda niste ni svesni da bolujete od neke od njihVi možda toga niste “Saosećam sa drvećem.

svesni, ali verovatno ste već

pod

mentalnih

uticajem bolesti.

Mislim da i ono dugo unapred

sluti promene vremena.”

Kanadi 20 odsto Kanađana se suočilo sa duševnom bolešću,

dok

Vladan Desnica

prema

Udruženju mentalnog zdravlja Kanada, ostali će to na neki način doživeti indirektno. Mnogi ljudi sa depresijom se ne leče i ne traže pomoć, što može dovesti do gorih ishoda - rekao je dr Prakaš Masand, psihijatar i predsednik Globalne medicinske edukacije.

U Udruženju mentalnog zdravlja Kanade ističu da

mentalna bolest nema nijednu definiciju. Neke od tih bolesti su: bipolarni poremećaj, depresija, suicidalnost, šizofrenija i hiperaktivnost, a svaka od njih ima različitu dijagnozu. Uzroci mentalne bolesti variraju od osobe do osobe. Udruženje dodaje da skoro 50 odsto ljudi koji pate od anksioznosti ili depresije nikada ne ide kod lekara. Evo 10 stvari koje većina nas čuje o mentalnim bolestima, a koje su stvarne činjenice o njima.

Niste bolesni Bipolarni poremećaj je samo promena raspoloženja. Ovaj poremećaj često može da ometa nečije svakodnevno funkcionisanje, a ponekad može dovesti do samoubistva, kažu u Globalnoj medicinskoj edukaciji. Jesam li izlečen? Kada se osećate bolje možete prestati da uzimate lekove. Potrebno je pratiti lečenje pacijenata, ne prekidati terapiju odmah nakon što se on oseća bolje. Vaša veza je krivac

Psihijatrijska bolest je posledica loših odnosa. Sva psihijatrijska oboljenja imaju genetsku i ekološku komponentu. Njihov loš odnos je jedan od faktora bolesti. Teško podnosite sve

Uzrok bolesti je slab karakter. Ove bolesti su medicinske bolesti. Samo zato što ne možete lako da se izborite sa ličnim problemima ne znači da ćete biti mentalno bolesni. Proći će Depresija je tuga koja će nestati. Depresija je ozbiljna bolest. Neki ljudi koriste lekove ili idu na terapije, dok neki vežbaju jogu ili meditiraju. Ako je neko često tužan, ne mora da znači da je depresivan. Nemate normalan život Ako patite od depresije ili bipolarnog poremećaja nikada nećete imati normalan život. Neki od najuspešnijih ljudi u različitim oblastima su imali ove bolesti kao što su Isak Njutn, Betoven, Bred Pit i Opra Vinfri. Neko sa mentalnom bolešću može da ide na posao, podiže porodicu ili radi nešto drugo u životu.

Samoubistvo nije veliki problem Samoubistvo nije veliki problem u društvu. Možda ne znate nekoga ko je počinio samoubistvo, ali to ne znači da se ne dešava. 2007. godine samoubistvo je bilo deseti vodeći uzrok smrti u Americi. Ako tražiš pomoć, slabi si Zašto bih tražio pomoć, sam ću prebroditi ovo. Lečenje je neophodno, kao što je i za dijabetes i bolesti srca. Oni su samo “ludi” Svi šizofreničari su opasni. Samo mali procenat pacijenata sa šizofrenijom može biti nasilan. Samo preboli i pređi preko toga Terapija je samo način da kukaš. Na primer kognitivno-bihejvioralna terapija, može biti podjednako efikasna kao lek u lečenju depresije i anksioznih poremećaja.

2. DESET MITOVA O DEPRESIJI KOJE MORAMO SRUŠITI - Pravi muškarci nisu depresivni – Kako bi se ovo ozbiljno oboljenje moglo lečiti, potrebno je da istinu odvojite od zabluda i naučite da prepoznate simptome koji se kod svakog manifestuju različito. Za sve veći broj nedijagnostikovanih, nelečenih i loše tretiranih depresije velikom

slučajeva možemo delu

okriviti

“Svevišnji Bog nije dao nikakvu bolest a da joj nije dao lek – osim starosti.”

mitove u koje verujemo bez ikakvog dokaza. Crna

Muhamed

statistika kaže da dve od tri osobe koje počine samoubistvo prvo pate od depresije, a brojevi su takvi upravo zato što se niko ne posvećuje dovoljno samom korenu problema - depresiji. Verujemo u ono što smo čuli, što je poznato od davnina, a za šta ne postoji niti jedno medicinsko pokriće - piše Hafington post. Vreme je da se to promeni! Evo 10 najčešćih zabluda o depresiji koje su potpuno neosnovane. Upoznajte ih, pa ćete znati šta zaista treba da radite i kada je vreme za posetu lekaru.

Depresija i tuga su jedno isto Iako je poražavajuće to što je tuga često simptom, to nikako ne može biti sinonim za depresiju. Tuga je prolazna i privremena, izazvana uznemirujućim životnim iskustvima i moćnim uspomenama, ali nije konstantna. Sa druge strane, depresija je hronično stanje. Osećaj duboke tuge depresivni ljudi doživljavaju kao nešto što neće izbledeti samo od sebe, a daleko je od samo jedne negativne emocije koju su osetili. Ljudi koji pate od depresije mogu se osećati prazno, apatično, anksiozno i napeto, što njihovu svakodnevicu čini neverovatno bolnom.

Depresija je znak mentalne bolesti Ova velika zabluda je jedan od glavnih razloga zašto ljudi većinom biraju da pate u tišini, umesto da potraže pomoć. Kako god bilo - niko nije svojevoljno izabrao da razvije depresiju! To je kompleksni mentalni poremećaj, koji pogađa biološko, psihološko i socijalno polje života. Koji su najčešći prvi simptomi depresije?

Uvek je uzrokovana traumatičnim iskustvom Iako određene okolnosti često mogu izazvati momente depresije, sami događaji nikako nisu potpuno odgovorni. Gubitak voljene osobe, razvod i slična iskustva ostavljaju svaku emotivnu osobu tužnom, usamljenom, praznom i punom osećaja krivice. Međutim, oni koji su zaista depresivni, imaće simptome duže od dve nedelje, koji će se često javljati. To je inače jedan od ključnih simptoma za lekarsku dijagnozu depresivnog stanja. Depresija nije prava bolest Iako nekad može biti teško prepoznati simptome, depresija je ozbiljan zdravstveni problem. Prema mišljenjima stručnjaka sa klinike Mejo, kod osoba koje pate od depresije razvijaju se promene na mozgu, kao i poremećaj rada hormona i neurotransmitora koji određuje njihovo stanje. Depresija, kao i mnoge bolesti, pogađaju sve, od raspoloženja do fizičkog postojanja. Kategorisanje ovog stanja kao stvar karaktera samo omalovažava ljude sa depresijom i odbija ih od traženja tretmana. Sve je u vašoj glavi Emocionalni simptomi su ono za šta se najčešće vezuje depresija, ali to nije jedini uzrok. Mnogi ljudi oboleli od depresije bore se sa još nekim oboljenjem u telu. U Institutu za mentalno zdravlje kažu da se depresija može manifestovati

kroz umor, nesanicu, promene u apetitu, hronične bolove u mišićima i bol u grudima. Širenjem ideje da je depresija samo u glavi osobe, previđaju se fizički znaci mnogo ozbiljnijeg stanja. Pravi muškarci ne mogu biti depresivni Samo zato što žene imaju dva puta veći rizik da obole od depresije, ne znači da su muškarci zaštićeni! Zapravo, sredovečni muškarci se češće odlučuju na samoubistvo, ta brojka raste svake godine, a većina ovih odluka uzrokovana je depresijom. Muškarci često iskuse drugačiju depresiju u odnosu na žene - manje primetnu u društvu. Strah od toga da će izgledati manje muževno, jako i stabilno u očima drugih, muškarci se retko odlučuju da progovore o depresiji i potraže pomoć. To depresiju čini još opasnijom za muškarce, jer izbegavaju tretman i komplikuju trenutno stanje uzimanjem lekova na svoju ruku. Depresija je nasledna Iako genetske predispozicije mogu povećati šanse da neko razvije depresiju, taj rizik je relativno mali i iznosi od 10 do 15 odsto. Stare studije su ukazivale na nasledni faktor, ali su ga nove dovele u pitanje. Ljudi koji imaju istoriju depresije u porodici svesniji su određenih simptoma, pa se češće obraćaju lekaru. Sve što vam je potrebno jeste antidepresiv Depresija nije bolest za koju možete uzeti pilulu i osećati se bolje, baš zato što se manifestuje kod svakog drugačije. Antidepresivi su najčešći tretman koji prepisuju lekari ukoliko misle da bi to odgovaralo, ali nisu jedina opcija. Mnogi ljudi koji pate od depresije šalju se na psihoterapiju ili kombinaciju metoda, kako bi se otkrio uzrok simptoma. Osim toga, ako se koriste samo lekovi, poboljšanje se neće videti bar narednih 6 nedelja, sve dok se telo ne privikne na njih. Takođe, mnogi ljudi moraju da probaju nekoliko različitih metoda kako bi pronašli onu koja im odgovara.Novo istraživanje: Da li kompjuterske igrice mogu pomoći u lečenju depresije?

Pićete lekove do kraja života Tretman za lečenje depresije prilagođava se svakoj osobi u zavisnosti od simptoma. Kao prvo, lekovi se ne prepisuju nužno. Kod nekih bolje deluju lekovi, kod drugih je efektivnija psihoterapija. Lekari prolaze kroz sve opcije lečenja sa pacijentima, kako bi bili sigurni da im je obezbeđena potrebna nega i da im terapija popravlja stanje. Razgovor o depresiji samo pogoršava njeno stanje Zahvaljujući gore navedenim mitovima, svi se instinktivno osećaju neprijatno kada treba da razgovaraju o depresiji. Međutim, sa takvim stavom ne možete stići daleko, jer ovo oboljenje neće nestati samo. Ali, zanemarivanje zabluda i iskren razgovor sa voljenom osobom ili stručnjakom može veoma da pomogne. Mnogo više od skrivanja, tihe patnje i destruktivnog ponašanja. Počnite od sebe, prestanite da verujete u zablude, raširite ova saznanja dalje i mnogo ljudi će ozbiljan ili fatalni napredak bolesti zameniti ranijim traženjem pomoći i podrške, koja im je preko potrebna.

3. SEDAM MITOVA O SAMOUBISTVU - Da dignu ruku na sebe pomišljaju samo oni sa mentalnim poremećajem – Prema svežim podacima Svetske zdravstve-ne organizacije, svakih 40 sekundi neko u svetu izvrši samoubistvo a svakog dana oko 800 000 ljudi oduzme sebi život. U izveštaju se navodi da, s obzirom na to da je samoubistvo još veliki tabu, ljudi koji razmišljaju da dignu ruku na sebe ne

“Civilizacija izumire samoubistvom, ne ubistvom.”

znaju kome da se obrate za pomoć.

Arnold Tojnbi

Umesto

podsticanja takvih misli razgovor na tu temu bi potencijalnim samoubicama mogao da predoči drugu opciju ili im damo na vremenu da preispitaju svoju odluku. Iako je samoubistvo poznati društveni fenomen, još uvek postoje brojne zablude o ljudima koji se suicidno ponašaju. Osoba koja je izvršila samoubistvo je samo bila željna pažnje, da skrene pažnju na sebe Prema kanadskom Udruženju za mentalno zdravlje, kod nekih osoba, ovakvo ponašanje jeste ozbiljan poziv u pomoć okolini da im pomogne da žive. Ukoliko im pomoć nije dostupna, mogu imati osećaj da je nikada neće ni naći. Stručnjaci kažu da ignorisanje suicidnih misli ili poteza može biti opasno. Pomoći nekom da priča o svojim problemima i samoubilačkim mislima može imati dobrih rezultata u smanjenju suicidnog ponašanja.

Ljudi koji razmišljaju o samoubistvu ne traže pomoć Svetska zdravstvena organizacija ovo objašnjava time da mnogi ljudi koji pomišljaju na to da sebi oduzmu život ili su to pokušali, ne traže pomoć jer im se o tome ne priča, pa je i ne dobijaju. "Prevencija samoubistva nije adekvatna zbog nedostatka svesti o značaju tog problema u javnom zdravlju, a u mnogim zemljama je tabu tema tako da se o tome ne diskutuje otvoreno", stoji u izveštaju SZO. Do danas, svega nekoliko zemalja je uvrstilo prevenciju samoubistva u svoje zdravstvene prioritete, a samo 28 zemalja je prijavilo da ima nacionalnu strategiju za prevenciju samoubistva. Podizanje društvene svesti i rušenje tabua je važno za države kako bi postigle napredak u smanjenju broja samoubistava. Ako je neko jednom pokazao sklonost ka samoubistvu, zauvek ostaje potencijalni samoubica Povećan rizik za samoubistvo često može biti povezan sa trenutnom situacijom koja je specifična. Suicidne misli se mogu vraćati, ali one nisu konstantne i osoba koja je prethodno na to pomišljala može imati veoma dug život, stoji u izveštaju SZO. Priča o samoubistvu može nekome dati ideju Razgovor o samoubistvu niti stvara niti povećava rizik. Najbolji način da se identifikuje nečija namera da sebi oduzme život je direktno pitanje. Otvoren razgovor i iskrena zabrinutost su izvor olakšanja i neki od ključnih elemenata u prevenciji trenutnog rizika za samoubistvo. Na samoubistvo pomišljaju samo osobe sa mentalnim bolestima ili poremećajima Iako

postoji

veza

između

samoubistva

mentalnih

zdravstvenih

poremećaja, mnoga samoubistva se dešavaju imulsivno "u trenutku krize, sloma mogućnosti da se izbore sa stresom, kao što su finansijski problemi, ljubavni raskidi ili hronični bolovi ili bolesti". Suicidno ponašanje ukazuje na duboku

nesreću ali ne obavezno i mentalni poremećaj, navode iz SZO. Mnogi ljudi žive sa mentalnim poremećajima a nemaju suicidne misli, a među onima koji pomišljaju na to da sebi oduzmu život nemaju svi mentalni poremećaj. Samoubistvo se ne može sprečiti Mnoge mere mogu biti preduzete u prevenciji samoubistava i njihovih pokušaja. Kako navode iz SZO, neke od njih su rano otkrivanje, tretiranje i briga o ljudima koji imaju mentalne poremećaje ili zloupotrebljavaju neke supstance, imaju hronične bolove ili trenutne emotivne poremećaje. Takođe, konstantna briga o ljudima koji su pokušali samoubistvo i obezbeđivanje podrške okoline. Jedna od mera je i izveštavanje medija na odgovoran način i kontrola upotrebe alkohola u dozvoljenim granicama. Mladi ljudi nikada ne pomišljaju na samoubistvo Samoubistvo je i dalje drugi vodeći uzrok smrti Kanađana starih između 10 i 24 godine. Na svakog mladog čoveka koji je izvršio samoubistvo dolazi još hiljade onih koji na to nekad pomišljaju ili pokušaju. Takođe, samoubistva među mladim Aboridžinima, kako se procenjuje, dostići će pet puta veću stopu u odnosu na ne – Aboridžine?

II POGLAVLJE 1. SRBI Srbi (srp. Srbi/Срби) su narod iz grupe južnih Slavena nastanjen u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini (većinom u Republici Srpskoj), te delovima Hrvatske i Kosova.

Kratka istorija Srbi pripadaju južnoslovenskoj grupi Indoevropljana. Prema

“Sve smo učinili da buduća pokolenja još dugo pominju ne samo nas, nego i našu familiju. Dosta smo učinili za porobljene narode sveta. Čim nas vide, odmah im je lakše”

njihovoj

Petar Lazić

tradiciji, po kulturi, jeziku, verovanjima i običajima, etnogeneza Srba vodi nas do srpskih predaka Proto-Slovena i Starih Srba koje Herodot u 5. veku pre Hrista opisuje pod Arnold Tojnbi imenima Neuri i Budini, koji su se naseljavali severno od Dunava u području između Dnjepra i Karpata. Prvi put pod srpskim imenom pominje ih Plinius Caecilius Secundus u 1. veku pre Hrista u svojoj 'Historia naturalis' kao ljude naseljene na obali Crnog mora. U 2. veku nakon Hrista Klaudije Ptolomej piše u svojoj 'Geographica' da 'Serboi' žive u zaleđu Crnog mora. Srbi na području bliskom današnjem pominju se prvi put 822. u 'Annales regni Francorum'. Tokom velike migracije u Evropi u 5. i 6. veku, Srbi na Balkan dolaze iz više pravaca i prodiru na područja između Crnog, Egejskog, Jonskog i Jadranskog mora. Ovde im se pripisuje stvaranje Raške. Od druge polovine 12. veka Raška se počinje širiti preko Vizantskog teritorija. Srednjovekovna Srpska država proteže se pod vodstvom Nemanjićeve dinastije (1166

1371). Godine 1217. Srbija postaje

kraljevina, a 1346. carstvo. Srpska pravoslavna crkva stiče svoju nezavisnost 1219. zahvaljujući Svetom Savi Nemanjiću (1175 1235). Srednjoevekovna Srbija svoj

najveći razvoj doživljava tokom vladavine cara Dušana Nemanjića kada kratko postaje najjača balkanska država. Tokom tog vremena izgrađeni su manastiri Sopoćani, Mileševa i Studenica koji su uključeni u Svetsku kulturnu baštinu i pod zaštitom su UNESCO-a. Invazijom Turaka krajem 14. veka prekinut je razvoj srpskih zemalja. Srbi gube bitke s Turcima na reci Marici (1371.) i Kosovu (1389.) Okupacija počinje krajem 15. veka a potraja će narednih nekoliko vekova. Kroz tih nekoliko vekova Srbe čekaju teški dani, najtragičniji u njihovoj istoriji. Turci nabijaju Srbima namet poznat kao 'harač' kako bi se finansirala imperijalna mašinerija. Najgori 'harač' postao im je 'harač u krvi', namet koji su plaćali u mladićima koji su otimani od roditelja da bi ih vaspitavali kao turske vojnike 'janjičare'. Tokom ovog perioda dolazi do drastičnih demografskih promena na područjima gdje su do tada živeli Srbi. Oni napuštaju Kosovo i Sandžak, ali naseljavaju Hrvatsku i Slavonsku Krajinu, zapadne delove današnje Bosne i Hercegovine, kao i teritoriju današnje Vojvodine. Tokom ovog perioda dolazi također do asimilacije pravoslavnih Vlaha u srpski narod. Najveća pojedinačna od tih migracija je bila ona iz 1690, kada Srbi pod vođstvom patrijarha Crnojevića stižu u Panoniju (Austrijsko carstvo). Ponovno oživljavanje srpske države počinje Prvim srpskim ustankom protiv Turaka (1804 -1813) koji je poveo Karađorđe Petrović. Srbija polako jača. Godine 1815. ona postaje kneževina, a 1882. kraljevina pod vodstvom dinastije Obrenovića. Tokom Karađorđeve dinastije (1903-1945.) Srbija se već sastoji od Stare Srbije, Kosova i Makedonije koju preotima Turskoj 1912. Nakon Ferdinandovog ubistva (28. juna 1914.) u Sarajevu austrougarsko carstvo - otkrivši da je atentat organizovan od zapovednika Srbijanske tajne službe - objavljuje rat Kraljevini Srbiji, čime počinje Prvi svetski rat. Godine 1918. dolazi do ujedinjenja Kraljevine Srbije (koja je nekoliko dana ranije anektirala Kraljevinu Crnu Goru) s Državom Slovenaca, Hrvata i Srba. Novonastala država dobiva ime Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koje će 1929. biti promenjeno u Kraljevina Jugoslavija. Ta multietnička i multiregionalna tvorevina predstavljala je ostvarenje srpske državne ideje političkog ujedinjenja srpskoga naroda i zemalja, što je bitni element u ideologiji kako Srba u Srbiji, tako i Srba iz Hrvatske. Početkom 90. godina srpski političari, uz podršku većine

naroda izraženu i na izborima, ne žele prihvatiti osamostaljenje bivših republika i raspad Jugoslavije, što je dovelo do rata u Sloveniji (1991.), rata u Hrvatskoj (1991 - 1995.) i rata u Bosni i Hercegovini (1992. 1995). U eri Slobodana Miloševića dolazi u Srbiji do privrednog propadanja zbog ratova, ekonomskih sankcija i opšteg kriminaliteta u zemlji, a na kraju devedesetih došlo je do bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO-a zbog agresije i gušenja albanske većine na Kosovu. Od 2000. pa sve do današnjih dana Srbija prolazi kroz procese reintegracije u međunarodnu zajednicu i ekonomske tranzicije. 3. juna 2006. dolazi do mirnog razdvajanja Srbije i Crne Gore na dve nezavisne države, čime je broj Srba u okolnim državama izvan matične države dostigao trećinu ukupnog broja.

Verovanja Srbi srednjeg veka poprimili su hrišćanstvo i zadržali ga do danas. Računa se da 95% Srba 1991. godine pripada istočnoj pravoslavnoj crkvi. U narodu su se ipak održala do naših dana stara paganska slavenska verovanja, kao kult predaka i verovanje u život posle smrti. Zadušnice, dani kada se posećuju grobovi i pale sveće dušama pokojnih, i donosi im se hrana i piće, verovanje u urokljive oči, vampire, veštice i nečiste objekte očuvalo se takođe još kod starije populacije. Rođenje, brak i smrt kod Srba su najznačajni događaj je u ljudskom životu. Do nedavnih vremena verovalo se da su rođenje i smrt, prelazak iz jednog sveta u paralelni i nazad. Smrt znači rođenje u drugom i vice versa.

Hrana i piće Glavnina stanovništva Srbije, ona ruralna, sve donedavno provodila je život na mestu rođenja, baveći se poljoprivredom, voćarstvom i stočarstvom. Većina hrane poreklom je od domaće proizvodnje. Hleb se proizvodio sa ili bez kvasca (pogača) za posebne prilike. U starija vremena uobičajen je bio hleb od kukuruznog brašna (proja) a izrađivao se i od ječma, prosa i raži. Jela kao što su,

inače omiljena, sir, kajmak, kuvana jaja ili šunka, poslužuju se kao hors d'oeuvres ("meze"), hladna predjela uz druženje, odnosno onako, kad neko svrati. Uz ovo se obično popije šljivova rakija (šljivovica), što je veoma poznato i omiljeno i u Lici i Slavoniji. Od poljoprivrednih proizvoda uzgajaju grašak, krompir, luk, kupus, šargarepu i papriku. Od poznatijih jela tu su 'sarma', koja se priprema kuvanjem mlevenog mesa umotanog u list kupusa, nadalje poznata im je 'srpska salata' sa mnogo šargarepe, paprike, sira i luka. U području Dunava značajnija je upotreba ribe u ishrani, a ime je stekla i 'alaska čorba' (nastalo od alasi - rečni ribari). Razne vrste pita, slanih i slatkih, takođe se često nađu na stolu, a naročito je na ceni 'gibanica'.

Odeća Do kraja 19. veka žene su same proizvodile materijal i izrađivale odeću za sebe i svoju porodicu. Tek kasnije počela je upotreba industrijske tkanine, prvo po urbanim naseljima pa tek onda po seoskim zajednicama. Obuća se izrađivala od štavljene goveđe kože ('opanci'). Čarape, ili polu-čarape (nazuvice) pletene su od vune. Pantalone čakšire, uz njih muškoj odeći treba pridodati nepromočivi bezrukavni kaputić 'zubun', krznenu kapu 'šubara' ili nacionalnu kapu 'šajkača'.

Populacija Većina Srba živi u matici Srbiji. Velik deo srpske populacije takođe živi i u Bosni i Hercegovini (gdje su konstitutivni narod), tačnije u Republici Srpskoj, jednom od dvaju entiteta u BiH, te u Hrvatskoj. Mnogo manje Srba živi u Makedoniji, Sloveniji, Rumuniji , Albaniji i Mađarskoj. Dosta Srba takođe živi i u iseljeništvu, naročito u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj , SAD-u, Kanadi i Australiji.

Značajnije urbane populacije Najveće urbane populacije Srba u Srbiji i Crnoj Gori su u Beogradu (1 417 187; 2002, Novom Sadu (oko 250 000), Nišu (300 000), Kragujevcu (200 000). Od gradova sa značajnim brojem Srba u Bosni i Hercegovini, valja navesti Sarajevo (200 000) i Banju Luku u Bosni i Hercegovini (200 000). Ostale značajne srpske gradske zajednice u inostranstvu vredne pomena su Chicago i deo Illinoisa gde je najveća srpska vanevropska gradska populacija, zajedno sa Torontom i južnim Ontariom, te nemački gradovi München, Frankfurt i Stuttgart. Poznati Srbi – Nuačnici: Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Mileva Marić (matematičarka i prva žena Alberta Einsteina), pisac Miloš Crnjanski; Sportaši: Aleksandar Đorđević, Dragan Džajić, Predrag Stojaković, Dejan Bodiroga, Vlade Divac Umetnici: Miodrag Petrović-Čkalja, umetnik i istoričar umetnosti Davor Džalto, Rade Šerbedžija, glumac (hrvatski Srbin). Prema listu National Enquirer pisac Ian Fleming je stvorio James Bonda po Dušku Popovu, srpskom tajnom agentu. Jezik - Srbi govore srpskim jezikom.

2. POREKLO SRBA I OSTALIH Genetička istraživanja takozvanih haplogrupa u Evropi nedvosmi-sleno pokazuju da su svi evropski "narodi" samo statističke mešavine nekoliko haplotipova koji su stari više hiljada godina,

mnogo

“ Čovek postoji generacijski, ali njegovo ime traje do kraja vremena.”

stariji od Slavena, Ilira

Jamamoto Tsunemoto

Germana.

Nema ništa u krvi što se, ako odete u Arnold Tojnbi obližnju laboratoriju, može izvaditi iz vene i potom reći "Ovaj čovek je Srbin" ili

"Ovaj čovek je Katalonac" Mada ima nečeg nepristojnog u prebiranju po poreklu bilo koje nacije, već dva veka to je prvorazredno političko pitanje koje ima više nego dramatične efekte na društvo, ali na koje naučnici samo retko sa uspehom odgovaraju. Tako i novija genetička istraživanja prilično jasno oslikavaju poreklo Srba kao većinskog naroda u Republici Srbiji, ali ti odgovori nisu baš oni koji su mogli biti očekivani. Nekada davno, u dalekoj zemlji na severu, živela dva brata. Pošto se nakon očeve smrti nisu mogli dogovoriti oko nasleđa, mlađi uzme nešto provijanta i nešto naroda, te pođe na jug. Posle mnogih avantura, on pređe reku Dunav i nastavi dalje na jug, sve dok ne naiđe na raskošno carstvo. Ovde se Mladi knez ponudi carskoj vlasti da ratuje protiv Avara i zbog te zasluge car, znamo i ime, Iraklije, odobri Napoznatom knezu da se sa svojim narodom nastani u oblasti oko grada Soluna, pa on tako i učini. Ali, kako se Nepoznatom knezu i narodu njegovom tu nije previše dopalo, oni se ponovo pokrenuše sa željom da se vrate u prapostojbinu. No, tokom puta kod Dunava naiđoše na jedan drugi utvrđeni grad, igrom slučaja baš Beograd, pa se iz nekog razloga ponovo predomisliše oko toga gde će se nastaniti. Carski načelnik u Beogradu im stoga, uz carevu saglasnost, odobri da zauzmu nenaseljeno područje na jugu njegove teme, gde ostadoše dugo potom. I ne usrećiše se previše. Moguće da je niste odmah prepoznali, ali ova priča sa tipiziranim, kao u bajci paralelizovanim likovima i ulančenim događajima, predstavlja osnovu legende o doseljavanju Srba na Zzapadni Balkan, koje se

odigralo negde nakon 627. godine nove ere. Potekla iz kultnog spisa "O upravljanju carstvom" Konstantina Porfirogenita, legenda u velikoj meri nalikuje na priče o doseljavanju drugih slovenskih naroda u region jugoistočne Evrope. Da li je to i priča o njihovom poreklu? Ako pak konkretizujemo pitanje na većinsku populaciju u Republici Srbiji, da li su Srbi, svi i svuda, kako ih u Kovčežiću iz 1849. naziva Vuk Karadžić, zaista potekli od bajkolikog Nepoznatog kneza? Naš gen bez ikakvih sumnji u autentičnost vizantijskog izvora, ovakva jedna priča o poreklu Srba, kao što to čine i sve druge, na izvestan način implicira odomaćeno viđenje naroda kao "krvlju povezane" zajednice koja je potekla od nekog patrijarha i njegove manje ili više odvažne grupe srodnika. Da li bi genetika, koja se poslednjih godina, uz druge stvari, intenzivno bavila i poreklom i migracijama ljudi, uopšte mogla da dokaže postojanje zajedničkih predaka za jednu etničku zajednicu? U svakodnevnom životu ljudi će, ni najmanje ne sumnjajući u svoju krvnu vezu sa narodom kome pripadaju, reći da, na primer, imaju "srpski gen" ili da im je neka karakteristika kao što je lenjost ili sklonost ka revoltu zapisana u DNK. Takvo viđenje nema veze ni sa Porfirogenitom, ni sa bilo kojom verzijom doseljenja Južnih Slovena – ono je prosto mnogo šire i dublje rasprostranjeno u kulturi. Dodatnu težinu takvom ubeđenju poslednjih godina daju vesti poput one iz 2009. da je švajcarska kompanija i Genea koja, na osnovu istraživanja prisutnosti genetičkih markera poteklih od drevnih naroda, dešifrovala poreklo stanovnika u različitim delovima Evrope. Prema njihovim podacima koje su mediji naširoko i bez ikakve provere prenosili širom zapadnog Balkana, Srbi su navodno jednom trećinom potekli od Slovena, jednom petinom od Ilira, a drugom od Germana, dok u genima sadrže još i sedminu Kelta, desetinu Feničana, dvadesetinu Helena i pedeseti deo Vikinga. Međutim, u toj priči je izostala činjenica da to ne znači kako je bilo koji od Srba nastao uparivanjem 30 Slovena, 20 Ilira, 20 Germana, 15 Kelta i ostalih pomenutih, sa sve dva Vikinga. Posredi je nešto sasvim drugo. Naučno je gotovo u potpunosti dokazano da savremene etnicitete ne odlikuje praktično nikakva "krvna" veza. Ovo vas možda iznenađuje ili razočarava, ali genetička istraživanja takozvanih haplogrupa u Evropi

nedvosmisleno pokazuju da su svi evropski "narodi" samo statističke mešavine nekoliko haplotipova koji su stari više hiljada godina, mnogo stariji od pomenutih Slovena, Ilira i Germana. Nema ništa u krvi što se, ako odete u obližnju laboratoriju, može izvaditi iz vene i potom reći "Ovaj čovek je Srbin" ili "Ovaj čovek je Katalonac". Nakon što su 2002. godine Noa Rozenberg i saradnici u članku Genetic Structure of Human. Populations u časopisu "Science" objavili analizu gena na Y hromozomu imitohondrijalnom genomu, postalo je jasno da nije moguće napraviti klasifikaciju ljudi na "genetički čiste" narode u okviru malih teritorija. Prema tom istraživanju, svega 7,4 odsto mutacija uočeno je u samo jednom regionu i to sa veoma malim učestalostima. To, međutim, ne znači da narodi istorijski ne postoje ili da je bajka o Nepoznatom knezu sasvim netačna, pa čak ni da genetička istraživanja ne mogu dati preciznu sliku porekla ljudskih zajednica. Problem i jeste u tome što je mapa pomenutih haplogrupa zapravo preterano precizna, a sa novim radovima, postaje sve preciznija i samim tim – sve složenija. Organizacije poput Međunarodnog projekta Hap Map periodično u časopisima kao što je "Nature" objavljuju mape haplotipova ljudskog genoma (trenutno su stigli do 3,1 miliona analiziranih polimorfizama na nukleotidima), a sve je veći zamah i konkretnih lokalnih istraživanja. Kad je reč o Srbima, ovo "poreklo" se može sagledati iz više radova među kojima su posebno relevantni Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe Vinćenca Batalje iz 2008. i rad Marijana Peričića i brojnih saradnika iz celog regiona. Tako, među sto ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, čak 30 ih je poteklo od muškarca koji je na Y hromozomu prvi imao mutaciju označenu sa P37.2, tako da danas pripadaju haplogrupi I2a. Međutim, dvadeset drugih ljudi koji su Srbi potiče od nešto starijeg pretka rođenog u severoistočnoj Africi i oni pripadaju haplogrupi. Petnaest trećih od sto Srba vodi poreklo od starog pretka sa travnatih prostranstava Ukrajine deset od starog patrijarha iz Zapadne Azije. Dok ih sedam potiče od jednog muškarca iz Irana rođenog pre 40000 godina.

Lična karta potomaka: no, šta uopšte znače ovi brojevi i kritične oznake koje više podsećaju na šifre oružja nego na bilo čije drevne pretke? Da bi se to razumelo, nije loše imati u vidu šta su uopšte haplotipovi i haplogrupe, onako kako ih genetičari vide. Svaki čovek u 22 para telesnih hromozoma i dva polna hromozoma, ima ogroman broj gena, više od 99,5 odsto, koji su zajednički svim ostalim ljudima. No, stvar je, kao i obično, u malim razlikama. Na nekom genu, jedan pojedinac može imati samo jedan jedini nukleotid koji se razlikuje od onoga kako taj gen izgleda kod svih ostalih ljudi. Tako na tom mestu može biti A umesto G (parovi nukleotida su uvek A ili G, T ili C), a ta se malena razlika stručno naziva polimorfizam jednog nukleotida. Takva promena je trag mutacije koja se nekom od predaka dogodila u davnoj prošlosti i koja može da posluži kao marker za sve njegove potomke. No, nije dovoljno da se posmatra bilo kakva mutacija. Za praćenje porekla ljudskih zajednica, genetičari obično posmatraju sekvence DNK u nekim regionima muškog Y hromozoma ili na mitohodrijalnoj DNK. Naime, u ovim regijama postoje, nazovimo ih, neaktivni geni koji ničim ne utiču na život i metabolizam organizma. Zbog toga jer ne govore ni o kakvim osobinama, oni ne trpe selekcioni pritisak i kao da ne postoje za biološku evoluciju, pa su savršeni markeri da pokažu poreklo. Najjednostavnije rečeno, nakon što je jedan pojedinac pre 40 000 godina doživeo mutaciju u ovom regionu i to samo na jednom nukleotidu, ona će se nesmetano, bez ikakvog spoljnog efekta, preneti na sve njegove potomke, sve dok ne dođe do neke sledeće mutacije. I stoga se za sve potomke koji je sadrže kaže da imaju isti haplotip, odnosno da pripadaju istoj haplogrupi. Pritom se može lako odrediti tačno vreme kad je mutacija nastala, dakle kad je živeo prvi predak cele grupe, a i šta se u međuvremenu desilo – koje su se podgrupe pojavile i kako se granalo stablo. Tako se u šumi haplotipova dobro zna da je haplogrupa I2 potekla iz jugoistočne Evrope razdvajanjem haplogrupe pre oko 15 000 godina, a da je u njoj par hiljada godina kasnije nastala mutacija P37.2 sa kojom je nastala I2a grupa, kojoj danas pripada oko 30 odsto Srba. Najstariji ili više, da bismo ipak dublje razumeli o čemu je tu zapravo reč, možemo, umesto standardizovanih oznaka, upotrebiti neka konkretna, ali sasvim

arbitrarna imena. Možemo reći da je I2a-P37.2 potekla od nekog zamišljenog Ilije, koji je živeo pre oko 10 700 godina. Taj je Ilija daleki potomak nekog, nazovimo ga Irineja, koji je živeo pre 15 000 godina (haplogrupa I2), a on je potekao od Isaka, pretka većine evropskih naroda rođenog pre oko 20 000 godina (haplogupa I). Genetička istraživanja pokazuju da je svaki treći Srbin potekao od pomenutog Ilije. No, stvar je u tome da su od istog Ilije i mnogi ljudi koji danas spadaju u Hrvate, oko 20 odsto njih, ili Bošnjake (15 podsto), pa čak i neslovenski narod poput Mađara (34 podsto). Dodatnu komplikaciju unosi što petina današnjih Srba nije uopšte potekla od Ilije i njegovih predaka Irineja i Isaka, već od izvesnog Eustahija, koji je rođen pre 18.600 godina u severoistočnoj Africi. Ali, za ovog Eustahija je zanimljivo da su od njega potekla ne samo dvadesetorica od sto nasumično izabranih Srba, već čak 44 podsto Albanaca. Petnaestorica od stotine Srba su potekla do izvesnog Roberta (R1a1-M17), koji je lutao ukrajinskim stepama u osvit metalnog doba, a od njega su potekli i mnogobrojnih današnji Nemci. Deset odsto Srba poteklo je od nekog Rajana iz zapadne Azije, od koga su se razmnožili i brojni Velšani i današnji Irci. Sedam odsto Srba ima vrlo drevno poreklo – oni potiču od patrijarha Konstantina, rođenog na prostoru današnjeg Irana pre 40 000 godina. Ostali Srbi predstavljaju malobrojnije haplogrupe koje su potekle od sasvim trećih patrijarha, a slučaj je hteo da su od jednog od njih potekli i neki Vikinzi. Ta okolnost, kao i činjenica da Rajanovih potomaka ima u Irskoj i Velsu, a da su Robertovi dosta dobro infiltrirani među Germane, nagnala je kompaniju kao što je i Genea, ali i neke druge, da pojednostavljivanjem kaže kako su Srbi potekli i od Vikinga. No, to je samo napravilo zbrku. Šta nam još na kraju govore svi ovi brojevi? Da ne postoji tipična nacionalna mešavina, već da zapravo Srbi, ali i bilo koji narod, sačinjava više raznih haplogrupa. To znači da nemaju jednog nego više patrijarha i da se danas Srbima nazivaju grupe ljudi koje imaju prave "krvne" rođake kako među Slovenima tako i među Albancima i Mađarima. Etnogeneza ako su onda narodi uopšte nastali i zašto se te grupe nisu držale svojih pravih krvnih veza? Pre svega, razlog je što su one mnogo drevnije od pojma

naroda kako je on doživljen u istorijskoj epohi. Drugo, etnogeneza i formiranje nacija nije baš tako jednostavan proces, po kome bi Nepoznati knez došao, naselio se i od njegovih potomaka se razmnožila cela nacija. Ako se pogleda neprekidno mešanje stanovnika Evrope tokom poslednja dva milenijuma, gde jedni dolaze, drugi se sele, treći padaju pod dominaciju četvrtih, može se uočiti da sve nacije nesumnjivo jesu hibridi. I ne samo to, nego da države i teritorije uvek prethode nacijama, a ne obrnuto, kako se obično misli. "Stalna tendencija bila je da su uspešne grupe osnivale teritorijalna kraljevstva, u kojima su politički značajni elementi društva prihvatali identitet svog vođe", kaže američki istoričar Patrik Giri u svojoj briljantnoj knjizi Mit o nacijama, objašnjavajući svu složenost procesa etnogeneze. Ako ne sumnjamo u samu Porfirogenitovu priču, proces nastanka Srba kao etničke grupe na zapadnom Balkanu je mogao teći tako što je onaj Nepoznati knez iz takozvane Bele Srbije došao sa nekom grupom i nakon pada avarske imperije, radeći za interese Vizantije, stekao veliki ugled i dobio neki oblik teritorijalne autonomije kojom je upravljao. Narod koji je tu već živeo ili prolazio je vremenom mogao da prihvati identitet svog vođe kao svoj i tako se bez ikakve krvne veze pridruži Srbima u sam osvit njihovog nastanka. Giri čak smatra da nacije poput Hrvata i Srba svoje nazive duguju titulama koje su istaknuti pojedinci imali unutar avarskog kaganata, pre njegove propasti posle neuspele opsade Carigrada 627. godine. Svakako, sva ta narodna masa, potekla od pomenutih drevnih Ilija, Eustahija, Roberta, Rajana i ostalih, a koja je prihvatila svoj identitet kao srpski, dva veka kasnije prelazi u hrišćanstvo, a vlast nad njom ima dinastija Vlastimirovića, koja navodno direktno potiče od samog Nepoznatog kneza. Ako se stvar tako posmatra, sudeći po svoj tragici potonje srpske istorije, deluje čak zastrašujuće činjenica da su neke grupe svojevoljno izabrale da budu Srbi. Uz sve ovo, postoji i jedno vrlo upečatljivo svedočanstvo o nacijama, u narodu koji je ne tako davno sišao sa istorijske pozornice. To je, zapravo, priča o nastanku i iščeznuću Jugoslovena, koji evidentno nije povezan krvnom vezom, ali mu se etnicitet teško može osporiti i dvadeset godina nakon nestanka "nacionalne" države. Oni se kao nacija rađaju među kulturnom i političkom elitom XIX veka, na uštrb individualnih sloboda iznalaze svoj kolektivni identitet koji u Titovoj

Jugoslaviji vezuju za vođu i državljanstvo, godine 1981. njihov broj čak dostiže 1,2 miliona, da bi ih danas bilo svega 150 000. Koliko bi ih bilo danas da je Jugoslavija potrajala? Ove godine se širom zapadnog Balkana u seriji objavljuju prvi rezultati novih popisa stanovništva, što izaziva nemale političke i društvene potrese, a kako je i u Srbiji nedavno bio popis stanovništva iznova je za svakog građanina otvoreno pitanje pripadanja Srbima ili nekom od preostalih naroda i narodnosti. No, da li će vaše izjašnjavanje biti jednoznačno definisano vašim stvarnim poreklom, zajedničkim biološkim odlikama ili je to ipak samo stvar teritorije? "Istorija naroda Evrope nije gotova – niti će ikada biti. Etnogeneza je proces sadašnjosti i budućnosti, isto koliko i prošlosti", kaže Patrik Giri. A ako nešto učimo iz genetike, to je da nju zapravo ne oblikuje krv, već teritorija. Srpski istoričar Jovan Rajić u "Istoriji Srba" (1794.), iz starih izvora, izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira. Drugi izvori, ime Srba izvode iz Srbata - Sarmata, a takođe i od reke Serbice (između Eufrata i Tigra u Mesopotamiji, današnji Irak). Neki autori ime Srba izvode iz reči sobranie (zbor, sabor) i slično, a neki ga prostorno vezuju za Sibiriju, jednu od naših prapostojbina. Češki istoričar Pavel Šafarik vezuje srpsko ime sa reči Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, što su sve oblici značenja roda, naroda, a što ima isto značenje sa latinskom reči gens i natio, ili indijskom reči Serim, što znači narod iste krvi. Neda Marinović u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indoevropski jezici, među kojima i srpski, označava slobodnog čoveka, junaka, koji se večito bori za sopstveni opstanak. Prema ruskom istoričaru Veltmanu u delu "Atila i Rusi" ime Srbin od starine odnosilo se na vojnički, ratnički stalež u Rusiji, a reč Srb označavala je vojnika, hrabrog čoveka i navodno od Srba su postali Kozaci. I dan danas oko reke Volge reč Serbo označava porodicu, rod, svojtu, a kod Belorusa reč Sabr ili Sjarb znači silu, množinu velikog naroda iste krvi i jezika. Kod Velikorusa reč Serbi označava zdrav, junačan, silan soj ljudi. Kod Lužičkih Srba reč Sorab ima značenje čoveka najrazboritijeg, najlepšeg, najodabranijeg u tom rodu. Kod Ukrajinaca reč Sirbin označava gospodara. U srpskom narodu od davnina postoji pohvala pokojnika, za koga se smatralo da je bio dobar, sa visokim odličjima, koja kaže:"Baš je pravi Srbin bio i

srpski živeo". A u Crnoj Gori hrabrog junaka su hvalili sa:"Srb od Kosova". I u turskom jeziku reči Sirb i Serb imaju značenje naroda jednog kolena, hrabrog, ubojitog i nepokornog. Kod starih Persijanaca reč Sarb znači glava, starešinstvo. Kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja reč Srb označava slobodnog čoveka, junaka, nepokornog. U starom sanskritskom jeziku reč Serbh znači ne dati se nikome, a koren te reči znači seme, koleno i rod. Šafarik i Kolar su citirali, takođe, da reč Srbi označava rođake, svojtu. Nepoznatom čoveku Srbin će reći:"Kako se Ti ono zvaše, Rođače". Za Srbe se ponegde vezuje ime Vlah, što su Turci usvojili od Hrvata. To ime pripadalo je Keltima sa kojima su Srbi došli u dodir 400 godina pre n. e. Kasnije se Vlah zvao ratar ili pastir. Kada su Turci okupirali srpsku državu, Srbi su se povlačili u planinske predele i pretežno se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, pa su im po tom osnovu Turci dali ime Vlasi, mada ta reč označava zanimanje a ne narod. Danas se Vlasima naziva narod koji živi u Rumuniji. Stari istoričari Srbima daju ime Rac, a to potiče od značenja čoveka iz Raške, postojbine Srba po doseljavanju na Balkan. Ime Srb i Sorab vodi takođe poreklo iz samog srpskog jezika, gde ima značenje ogromnosti i sile naroda jedne krvi. Prema tome, veruje se da su Srbi u vreme usvajanja svoga imena posedovali sve ove osobine. U "Istoriji naroda srednje Azije" Joachim je zabeležio reči kineskog pograničnog guvernera Hju Ju-a, 160. godine pre n.e.: "Srbi su nas napadali 30 puta od proleća do jeseni". Takođe, kineski državnik Caj Jun kaže: "Od kako su pobegli Yuni (Huni), osiliše se Srbi i zavladaše zemljama njihovim. Ima ih sto hiljada vojnika i prosvećeni su, plemena su im silnija i mnogobrojnija i mi ne možemo da im se odupremo". Istraživanja su potvrdila da čak i na Tibetu i dan danas postoje nazivi koji su čisto srpski, kao: čedo, jarak, sila, čiča, rudnik, gora, luč, kao i imena: Božan, Milovan, Srbica i druga, Miloš Milojević ih je zapisao 710. Nemac Ekerman tvrdi da ime Srbin označava narod, a Henrih Leo, da to ime dolazi od sanskritskog imena Sarb ili Srp, što označava narod koji se često seli. Istaknuti Slavista, Francuz Siprijan Rober iznosi da ime Srbin obeležava celu jednu rasu naroda i da su to Iliri, najstariji Sloveni. Jakov Grim je u predgovoru "Maloj gramatici Vuka Karadžića" napisao: "da nema slavnijeg imena koje bi se moglo upotrebiti za sve Jugo-Slovene i da ni jedno drugo pleme nema takvu istoriju koja bi se mogla

uporediti sa srpskom". Po Herodotu svi Tračani, Skiti, Vendi, Tribali i Iliri su Srbi. Inače reč Tračani, nastala je u grčkom pogrešno zbog nemogućnosti izgovora suglasnika, što se odnosi na Rašane. Aleksandar Veliki poklonio je srpskim plemenima mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge, nazivajući te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih je velikomoćnim i najčuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan. Na samrti je izrazio želju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog mora žive po zakonima "Slavnih". Tako je kažu, odlučio umirući pobednik u belom gradu Aleksandriji. Dr Deretić navodi da je iza Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovođa, pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva iz Srbije na istok sve do Indije. Bilo je to nešto preko 2000 godina pre Hrista, a taj veliki vojskovođa zvao se Nino Belov, koji se u "Svetom pismu" spominje kao Nebrod. Cilj mu je bio Indija. Krenuli su iz današnjeg Niša, prešli Malu Aziju i stigli do Indije. U starim zapisima zabeleženo je da je to prvi prodor Arijevaca, a ime su dobili po bogu Aronu, čiji su tragovi kulta pronađeni na današnjim predelima Kosmeta. Skorašnja otkrića potvrdila su da su Sloveni (Srbi), kao Arijevci okupirali iranske visoravni i oblasti Inda i Ganga. Njihovi običaji ostali su očuvani u Vedama. Prema tome, Sloveni su se dokazali kao nosioci Arijanizma, dok sami Indusi smatraju da su im Vede podarili bogovi. Nina Belova nazivali su i bogom Bak. On nije bio samo osvajač, već i graditelj, a svoju ljubav prema graditeljstvu preneo je i na svoju ženu Semiramu, koja je bila očarana gradnjom Vavilona i naredila je da se taj grad dovrši po njenim zamislima, kojom prilikom je sagrađen most dug 900 m za ulaz do centralne kule, na čijem vrhu je sagrađena opservatorija. Posle Nina Belova, novi vojskovođa Serbo Makeridov, po uzoru na Nina, izveo je drugi pohod Arijevaca na istok, a on se u Svetom pismu spominje kao Asur i neki ga otuda smatraju osnivačem Asirskog carstva. Prema tome, Aleksandar Veliki je bio treći osvajač dalekih svetova i išao je "utabanim stazama" tek 335. do 332. godine pre Hrista. Aleksandar nalazi Srbe između reka Inda i Dželama, koji su tu ostali od Nina Belova i živeli u dva grada, od kojih se jedan zvao Serbija. Aleksandar taj grad dograđuje i ulepšava i naziva ga Aleksandrija Serbijska.

Grčki istoričar

Herodot govorio je da su Srbi posle Indusa najveći narod na svetu. Herodot je

Srbe svrstavao u Tračane, dok su ih drugi svrstavali u Skite, Sarmate, Gote, Hune, Avare i Vende, a neki su ih nazivali Sklav i Slavin. Češki istoričar Šafarik, koji je bio profesor u Novom Sadu, doslovno kaže:"Ime Srbin je najstarije i duboko ukorenjeno među svim Slovenima". Nemački i ruski istoričari prihvatili su uglavnom Herodotovo tumačenje da su Srbi Tračani. Njihovo tumačenje za to je sledeće: "među Srbima od pamtiveka živelo je veliko pleme nazivano Raščani ili Rasi, a to ime potiče iz Indije od reči Raška, što označava rujnu crvenu boju, koju su Srbi od uvek voleli." Otuda su iskonski Raščani Crveni Srbi. Ti Srbi u vreme Herodota su živeli u Maloj Aziji i na Balkanu u Trakiji. Po njima je i nazvana oblast Stara Raška u Trakiji pored reke Marice i novija Raška, Nemanjina prva Srbija. I danas postoji rečica Raška, koja se uliva u Maricu kao i ruševine grada Ras. Jovan Rajić navodi kako je mađarski istoričar Istvanfi, Despota Đurđa Brankovića nazivao Đorđem Tračaninom, a grčki istoričar Laonik Halkokondil kaže da su Srbi Ilirci, došli iz zemalja iza Dunava i tvrdi da su Srbi najstariji i najveći narod na svetu (podrazumevajući pod tim imenom sve Slovene). U Minhenu se nalazi originalna nemačka hronika, pisana oko 750. godine nove ere, u kojoj doslovno piše: "Srbi predstavljaju tako veliko carstvo da su iz njih proizašli svi slovenski narodi" (Hormayers Archiv, st. 282-283). Hrvatski istoričar Maretić, pišući o rimskom istoričaru Pliniju, koji je živeo u Hristovo doba, navodi da su Srbi živeli oko Dona, a Vendi uz Vislu. U to doba Srbe su uglavnom nazivali Tračanima, Tribalima, Vendima i Antima. Prokopije iz Cezareje, gotski pisac Jornand i Arapin El Bakr' tvrde da su Srbi nastanjivali veliki deo Azije, ceo Balkan i još pre Hrista dopirali do Rima. Dr Rački u svojoj "Povjesti Slovena" navodi: "U početku Sloveni su se nazivali domaćim imenom Srbi, tj. rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali su ih Vendima. Tim imenom zvali su ih i Grci i Rimljani još od sedmog veka pre Hrista". Sve ovo potvrđuje da su Srbi najstariji slovenski narod i da je ime Srbin hiljadama godina starije od imena Sloven. Ime Sloven javlja se prvi put u petom veku (491. g.) nove ere, sa rimskim osvajanjem. Pomerajući se na zapad Evrope, Srbi su se sukobili sa Germanima. U to doba sva srpska plemena međusobno su se razumevala i počeli su se zvati Slovenima, a one koje nisu razumeli nazvali su Nemci, jer su im delovali nemo. Kako su se do tada

svi Sloveni nazivali Srbima i hiljadama godina sačuvali to ime, otuda su svakako oni bili kičma i srž svih slovenskih naroda. Češki istoričar Jan Dobrovolski, u "Jahrbuch 1827" kaže: "Istovetnost imena lužičkih i balkanskih Srba nije slučajna, ona potiče iz prastarih vremena kada su se srpskim imenom nazivali svi Sloveni". A Pavel Šafarik u knjizi "Slovenske starožitnosti" piše: "Ime Srb duboko je ukorenjeno među svim Slovenima i moglo je samo u svojoj pradomovini dobiti svoj pravi značaj". Rus Veltman u svojoj istoriji potvrđuje da je u drevnim vremenima ime Srbin bilo zajedničko svim Slovenima". Takođe, nemački etnolog Zering piše: "Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Srbli, što je značilo ujedinjeni", a mađarski grof Kalaj u svojoj istoriji pisao je: "Po ispitivanjima najboljih naučnika svi slovenski narodi u prastaro doba nazivali su se Srbi". On takođe navodi da se od šestog veka pojavljuje ime Slavi, dok su svi Sloveni živeli zajedno i nazivali se sabraćom. Interesantno je pisanje češkog viteza Dalimila, od pre 850 godina, kada on navodi "Srbove nastaniše na Balkanu, uz more pa se razgranaše sve do Rima". Slovenac Krek tvrdio je da je prvo ime svih Slovena bilo Srbin. Nema, međutim, pisanih dokumenata o cepanju tog jedinstvenog naroda u sadašnje slovenske narode. Tek po neko dodiruje tu temu. Tako, ima tvrdnji da su cepanja nastala na početku nove ere, a i takvih koja pominju da je do toga došlo sedam-osam stotina godina pre toga. Franjo Rački piše "Širenjem svoje vlasti ka severu i istoku Rimljani počeše dobijati tačnije vesti o Srbima, koje su oni kao i Grci nazivali Vendima, iz baltičkih krajeva od kojih su kupovali ćilibar od sedmoga veka stare ere". Rimski istoričar Aleksandar Giljferding pisao je:"Baltički Vendi imali su bogate i velike gradove, prosvetu, državno i versko uređenje i trgovinu koja je zadivila savremenike". Pošto su živeli na ogromnim prostranstvima, a vezivao ih je zajednički jezik, a ne političko jedinstvo, to je cepanje Srba moglo nastupiti par hiljada godina pre Hristova rođenja, usled prenaseljenosti i potrebe za novim prostorima. Prema predanju i nepobitnim podacima Srbi su pre dve hiljade šest stotina godina imali naprednu i prosvećenu državu na Baltičkom moru. A njihovo doseljavanje iz Indije na Baltik usledilo je preko hiljadu godina pre toga. Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3000 godina pre Hrista. On takođe u pećini kod mesta

Mas-d' Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao isklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu. Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista. Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: "Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije". On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa našom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima. Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva. Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven. I "Kineski dvorski dnevnik", koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije. Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije. Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja. Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od šestog veka nove ere nekoliko hiljada godina posle Srba. O tome Šafarik piše:"Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku". Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla. Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački

istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi. Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se "Bela Srbija", a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica. Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi. Po Iliji Živančeviću, Dušanov zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne može odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže:"Sloveni su ostalim narodina dali reč." I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba "mračne praistorije". On nije usamljen u tvrdnji da su grčki i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi prošlovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima. Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male Azije, stigao na Balkan 3000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1800, 1500 i 1400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod Grke ili Jeline. Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili "varvarskim" jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi. Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano

Preusen). Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivši prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije. Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali "Severna Semiramida". Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod:"Carska se ne poriče". Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu "Starožitnosti" piše: "Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti". On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: "Govori srpski da te ceo svet razume". Za srpski jezik Šafarik kaže da je: "Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda". A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu:"Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano". Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su Grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj. Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope. Podunavlje, prva srpska postojbina Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom

Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke. Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indoevropska i u njoj ima najviše elemenata iz indoevropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao "Hristovo Jevanđelje", Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije. Draško Šćekić u svojoj knjizi "Sorabi - istina o srpstvu od iskone" iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508 godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta piše ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3 200 a Egipćani 3 000 godina pre Hrista, Rimljani od 743 godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776 godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara. Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj zakonik na praznik Vaznesenja, 21. maja 6857. godine. Dušanov zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora. Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija - Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani. U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj. U traganjima za srpskim korenima Ognjen

Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena. Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar. To prema sadašnjem stanju odgovara slivu Zapadne i Velike Morave i Dunava. U knjizi "Civilizacija Germana i Vikinga" izdatoj 1976 godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) piše da su 2 000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica. Za mnoge istraživače ostali su "misteriozan" narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti "misteriozni" narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši preci, Srbi. Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji predstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj "Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije" u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1 700 000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka. Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954 godine kada je počeo da objavljuje prevode "Velesove knjige", koja predstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja. Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova podsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski. Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb.

Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja. Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi - srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadašnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa. Prema istraživanjima dr Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije. U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji. Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskih pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje. Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom

Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina "ilirskih i daÄ?kih careva" traje od 248. do 392. godine nove ere.

3. MANJE POZNATE ČINJENICE O ISTORIJI SRBA - Zablude o Srbima i Srbiji često se ponavljaju kao mantra, a nisu tačneSrpsko ime se prvi put pominje u 15. veku pre nove ere. Premda je predmet spora kada se Srbi prvi put

pominju

narod, pominjanje

kao prvo

“S vremena na vreme čovek se spotakne o istinu, ali se u većini slučajeva pribere i produži” A. Bloh

srpskog

imena nije. Ime koje Srbi često koriste da imenuju velikog patriotu “Srbenda” pominje se u najstarijem delu svetske književnosti (tada usmene) “Rg Vedi”, zbirci verskih himni Indo-Arijevaca. U VIII mandali ovog dela, čija se starost (mada za razliku od ostalih mandala otežano) smešta u period između 12. i 15. veka pre nove ere, u 32. himni posvećenoj bogu gromovniku Indri, u drugom stihu, Srbinda je neprijatelj moćnog Indre, koga ovaj zajedno sa Piprom ubija i pušta niz vodu. Pod Turcima smo robovali 345 godina – ne 500 - Ovo je jedna od najčešće ponavljanih neistina o istoriji Srba iako je nju neverovatno lako razvejati – dovoljno je samo znanje matematike iz drugog razreda osnovne škole i istorije iz sedmog. Premda je ta godina bila od velikog značaja, 1389. nismo pali pod Turke. U decenijama nakon Kosovske bitke, Srbija je, premda jedno vreme vazal Osmanlija, bila nezavisni entitet, ništa manje nego što je to danas, i pod Turke je pala 1459. godine, osmanskim zauzimanjem Smedereva. Za sve vreme robovanja Srbi su dizali ustanke, a dali su i najveći doprinos oslobođenju 1718. godine, kada su Austrijanci oslobodili Beograd i današnju Šumadiju i vaspostavili Kraljevinu Srbiju sa habsburškim monarhom kao suverenom (Otomani su ponovo osvojili tu

teritoriju 1739.), ali je onaj koji je de fakto doneo slobodu Moravskoj Srbiji ostao poznat kao “prvi” 1804. godine (sa kratkotrajnim padom između 1812-1815). Prosta matematika: 1804 – 1459 = 345. Kao i obično, Srbi su megalomani i idu u svaku krajnost, čak i kada sebe treba ocrniti, pa tako pod padom vidimo 1389. godinu, a pod oslobođenjem formalno tursko napuštanje tvrđava 1867. Srbija je prva evropska zemlja posle Francuske koja je ukinula feudalizam! Razlog zašto se Prvi srpski ustanak često naziva i “revolucijom” jeste radikalna promena uređenja. Na oslobođenoj teritoriji ukinuti su svi feudalni odnosi, a srpski seljak postao je vlasnik svoje zemlje. Ovakav razvoj nije usamljeni slučaj. Kada je 1835. godine izglasan Sretenjski ustav, toliko liberalan i demokratičan za svoje vreme da je (sada visokodemokratska) Austrija sa ostalim silama zahtevala njegovo hitno ukidanje, ruski ambasador ga je nazvao “francuskim rasadom u balkanskoj šumi”.

4. SVI SRPSKI MITOVI, ISTINE I ZABLUDE Srbi imaju iskrivljenu svest o svojoj istoriji i ne znaju da Vuk Branković nije bio izdajnik, a da kralj

Aleksandar

“Ničega se ljudi toliko ne plaše kao nečije hrabrosti

da bude onakav kakav je”.

Karađorđević nije bio savršen

heroj

Srpska narodna poslovica

vojskovođa. Najveće zablude

potiču

komunističkog tumačenja događaja, pre svih o njihovoj ulozi 27. marta 1941. istina je da je puč organizovala britanska služba. Odavno je poznato da pobednici pišu istoriju. Ali, pobednici u našoj istoriji često su imali višak inspiracije u kreiranju loše slike o poraženima, tako da, uz neizostavnu mitomaniju, koja je tokom vekova turske vladavine prevazišla potrebe očuvanja nacionalnog identiteta u uslovima represije okupatora, danas često imamo iskrivljenu sliku o mnogim značajnim događajima koji su obeležili istoriju našeg naroda i naše države. Počev od teze da su Srbi nebeski narod, koja se vrlo lako „dokazuje" ispred bilo koje seoske kafane u Srbiji. Istorijske činjenice govore da nije sve crno-belo, kako smo navikli da gledamo istoriju, ali čim te „istorijske istine" napuste univerzitetski kabinet nekog profesora istorije, onda dobija upravo takav oblik. A što bi rekli, takav smo narod da se kritičko tumačenje istorije smatra zalaženjem u „sitna crevca", a sigurno da se sa tim tumačenjem ne bismo baš dobro proveli u kafani. Mi imamo veliki problem da se naša istorija piše prostim jezikom koji svako može da razume, a pogotovo deca, i onda se neke iskrivljene slike stvaraju u nacionalnoj svesti.

Istina o 27. martu i NOB-u Komunisti nisu imali veliku zaslugu u sprovođenju puča, a velike partizanske ofanzive u stvarnosti su bile mali napadi koji nisu imali uticaj na ishod Drugog svetskog rata. Iako je moderna srpska istorija nastala na kosovskom mitu, uz

verovanje da je tada knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, istorija kosovskog boja bi ga svrstala tek u jednu bitku iz tog perioda. Jer, srpsko carstvo je propalo mnogo pre toga, a knez Lazar je i pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i na taj način, govoreći jezikom moderne politike, uveliko urušio „državni suverenitet". A srpska država je u manje ili više vazalnom položaju postojala još čitav vek i po. Miodrag Janković ističe da iako je Boj na Kosovu opevan u narodnim pesmama i iako su narodne pesme podeljene po ciklusima u odnosu na boj, mit o Kosovu nije rezultat narodnog predanja. Mit o Kosovu jeste nastao tek posle seoba Srba na sever, kada je počela da se rađa mlada srpska inteligencija koja je sticala obrazovanje na Zapadu i koja je imala potrebu da uspostavi taj nacionalno-istorijski kontinuitet. Presudno za stvaranje kosovskog mita bilo je, međutim, što se razvila potreba da se crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Tada je uspostavljen taj duhovni mit „bolje grob nego rob". Mit je postavljen tako da je srpska srednjovekovna vlastela pokazana tako da nije znala ni za šta drugo do da se među sobom bori za vlast, dok je crkva predvodnik borbe za nacionalni interes - govori Janković. On naglašava da je jedna od najvećih istorijskih zabluda koju je proizveo kosovski mit postavljanje Vuka Brankovića kao izdajnika, iako je istorijski dokazano da to nije tako bilo. Neverovatnom hristijanizacijom celog događaja, sve je po sistemu crno-belo prikazano, tako da bude shvatljivo svakom običnom čoveku, ali je od tada na nacionalnom planu izgubljen osećaj za realnost. I naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir Ćorović o bici na Nikopolju donosi tek nekoliko redova, zajedno sa formulacijom da je Bajazit pošao u boj „praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stefan Lazarević". A najveći svetski autoritet Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije" bici na Nikopolju daje više prostora od svih bitaka tog vremena u Evropi: Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60 000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit, sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar svetog Petra u Rimu. Francuski

vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40 000 kopljanika. Istorija civilizacije Danas većina onih čije se izučavanje istorije završilo u osnovnoj školi veruje da je Karađorđe bio čovek koji je poveo „kuku i motiku" da protera Turke iz Srbije. Ali, Karađorđe uopšte nije bio toliko omiljen među Srbima. On je bio savršen vođa za period koji je prethodio Prvom srpskom ustanku, ali tačno je da nije imao sveobuhvatnu podršku srpskog naroda. Zna se da je na početku ustanka ubio Teodosija iz Orašca, zato što mu je ovaj prigovorio da bi i on mogao isto tako da vlada, samo da je hteo. Već na prvim koracima nove srpske države, Karađorđe je bio primoran da vodi bitku sa vojvodama, koje su htele da budu „kalif umesto kalifa". Istorija je pokazala da je tako prek i agresivan vođa bio neophodan jer je Srbija tada ipak bila daleko od nivoa koji je želela - smatra Janković. Naš sagovornik ističe da je period Prvog srpskog ustanka rodio mit da će nam Rusi pomoći onda kada nam je najteže. Jer, Karađorđe je sve vreme ustanka vodio bitku da dobije podršku Austrije i Rusije za srpsko pitanje. Rusi su tada poslali jedan svoj odred, a u Srbiji je bio i ruski poslanik Rodofinkin, koji je podržavao vojvode, a i sam se nametao kao vođa. Međutim, posle bitke na Čegru 1813, kada su Turci „pritisli", i ruski izaslanik se povukao. Kako kaže Janković, Karađorđe je ostao usamljen, a to što je njegovo ubistvo naručio Miloš Obrenović stvorilo je nov mit o večnom sukobu dve srpske dinastije. Istoričar Srđan Cvetković otkriva za Pressmagazin da najveće zablude u našoj istoriji potiču iz komunističkog tumačenja događaja, što je po pravilu bilo iskrivljeno u interesu partije. Tako danas čak i na period Timočke bune sa kraja 19. veka gledamo pogrešno. Generacije đaka u školama su učile da je to bila narodna buna protiv represivne vlasti. Bunu su vodili tadašnji radikali Nikole Pašića, nadasve popularni u narodu, a nasuprot su bili tadašnji naprednjaci, koji su često u istoriji okarakterisani kao dvorski podrepaši. Čak je i Aleksandar Vučić, pri osnivanju nove SNS, javno poručio da neće biti dvorski podrepaši kao naprednjaci iz 19. veka.

Jugoslavija stvorena na mitu U događajima koji su prethodili Timočkoj buni, komunistička istorija je često potencirala represiju države, jer su i inače u istoriji potencirali bune u kojima je sve predstavljano jednobrazno: da se narod podiže protiv ugnjetavača. Istina je da je tada počinjala da se utemeljuje moderna država u Srbiji, sa modernom vojskom po zapadnim merilima i modernim institucijama. A narod se masovno opirao toj modernizaciji. Nisu dozvolili da se oduzme oružje narodu, što je sasvim normalno, ako želite da imate profesionalnu vojsku, a nisu čak dozvoljavali ni uvođenje obaveznog obrazovanja, te nisu dozvoljavali deci da idu u školu. Narod je navikao da se bori protiv države, u to vreme smatrao je državne činovnike za neprijatelje. Kao da su turski činovnici, a ne domaći. Timočka buna je, dakle, pre svega bila posledica otpora konzervativnog naroda modernizaciji. Taj sukob praktično traje kroz čitav 19. vek. Još je knez Miloš morao da pali kuće jer seljaci nisu želeli da ušore naselja, nego su hteli da žive u zaseocima po brdima - navodi Cvetković. Miodrag Janković kaže da je verovatno najveća istorijska zabluda da su Srbi stvaranjem Jugoslavije ostvarili svoj interes, formulisan „da svi Srbi treba da žive pod istim krovom" I o kralju Aleksandru Karađorđeviću ujedinitelju postoji mnogo zabluda. Takoreći dvostruka zabluda. Od 1945. do devedesetih on je bio karakterisan kao tiranin. A danas, čak i Vuk Jeremić, ministar kome je uzor Koča Popović, za Aleksandra kaže da je bio viteški kralj i veliki vojskovođa. Pre bitke na Kolubari, na kojoj je srpska vojska ostvarila veliku pobedu, tadašnji regent Aleksandar u Kragujevcu je tražio od vojvode Stepe Stepanovića da se povuče sa svoje pozicije, pa je Pašić morao da dođe u Kragujevac da sređuje stvari. Ko zna kako bi se ta bitka završila da se vojvoda Stepa povukao iz vojske. Aleksandar, dakle, nije bio savršen heroj i vojskovođa, kako ga predstavljaju. Iz njegovog života svi su izdvajali samo ono što im godi. I komunisti, a posle i nacionalna reakcija. Ne govori se da je on započeo solunski proces, u kom je eliminisao struju u srpskoj vojsci koja se protivila stvaranju Jugoslavije ili, recimo, da je bio veliki kockar.

Stefan Prvovenčani dobio titulu od pape, vrbovan je i car Dušan Mnogi ne znaju da je nekoliko puta u našoj istoriji malo nedostajalo da Srbi postanu katolici. Kada je Stefan Prvovenčani postao kralj, on je tu titulu dobio od rimskog pape. Sveti Sava je bio grdno razočaran zbog toga, povukao se na Svetu goru i nije se javljao bratu tri godine. Stefan je tada dobio krunu, a za ženu ćerku Enrikea, dužda mlečanskog, koji je urušio Vizantijsko carstvo. Sveti Sava je porodičnom diplomatijom uspeo da ubedi brata, odveo ga je u Žiču, gde ga je ponovo prekrstio - otkriva Miodrag Janković. On ističe da su i sa carom Dušanom vođeni pregovori da preuzme katoličanstvo, a zauzvrat bi od pape dobio titulu komandanta hrišćanskih snaga u borbi sa Osmanlijama. Pregovori su prekinuti njegovom smrću. O učešću Srbije u Prvom svetskom ratu uglavnom se u školama uči „da je mladobosanac Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu, zbog čega je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, a onda su Rusija, Francuska i Engleska ušle u rat na strani Srbije". Istorijska distanca, međutim, pokazuje da je Srbija iskorišćena od strane velikih sila da se taj rat započne, što je skupo platila. A kakva je pomoć bila govori i anegdota da je Francuska poslala topove za pomoć Srbiji, ali municija koja je išla uz topove nije im odgovarala. Municija je zato slata u Kragujevac na dodatnu obradu, što je samo usporilo odbranu zemlje. Srđan Cvetković smatra da je još jedna velika istorijska zabluda antifašistička borba opisana kroz velike partizanske ofanzive, kako su decenijama predstavljane. Međutim, kako otkriva Cvetković, to zapravo uopšte nisu bile velike vojne operacije. Čak nisu imale uticaj na tok Drugog svetskog rata, koliko su srpske ratne pobede 1914. i 1915. imale na tok Prvog svetskog rata. Cvetković, međutim, ističe da je najveća zabluda oko događaja 27. marta. Sećam se da smo mi u osnovnoj školi učili da je to bila akcija komunista, koji su promovisali ideju „bolje rat nego pakt", ali je istorijska činjenica da je to akcija patriotskih organizacija i britanske službe, a da su komunisti tu bili marginalan učesnik - kaže Cvetković. Miodrag Janković navodi da i dalje postoji velika istorijska misterija oko Drugog svetskog rata u Srbiji. Nedostaje nam kritička istorija Drugog svetskog

rata kako bismo mogli da utvrdimo ulogu izbegličkih vlada od Simovićeve do Subašićeve, kao i da bismo mogli da odgovorimo na pitanje koliko su odgovorni za sudbinu jugoslovenske vojske u otadžbini. Prosto, kod komunista je postojao princip: ko drugačije kaže, on kleveće i laže, tako da još nismo izašli na čistinu smatra Janković. Istorijska zabluda, koja se kroz našu istoriju proteže od Kosova do danas, jeste da se Srbija uvek deli na borce za slobodu i izdajnike, od Vuka Brankovića, preko knjaza Miloša, a ta podela postoji i danas, na „mučenike" i „one što isporučuju generale". Mitomanija je stvorila zabludu koja je nadrasla sebe i zbog koje je poslednja dva veka naše društvo podeljeno na dve Srbije. Ma kako god da se one zvale.

5. VEROVANJA I OBIČAJI U SRBA U pokušaju da neki narod upoznamo na najbolji mogući način, prvo čemu se treba okrenuti jesu verovanja i običaji

„Ako mu ne možeš pomoći, nemoj mu odmagati“

istog. Šta zapravo za

Srpska narodna poslovica

jedan narod običaji i verovanja predstavljaju? Postavljeno

pitanje

vodi nas otvaranju velike teme, one na koju je odgovor moguće dati jedino bližim ispitivanjem elemenata koji sačinjavaju veoma složenu mrežu ljudskih shvatanja i događaja na određenom prostoru. Ukoliko govorimo o veri kao posebnom pojmu, njeno sagledavanje sa različitih aspekata je neizostavno. Uopšteno, vera označava ljudsku uverenost u istinitost neke pojave ili tvrdnje. Posmatrano iz psihološkog ugla, to je poverenje koje mi kao pojedinci dajemo nečemu određenom, a čak se smatra i poželjnom. Sa druge strane, logika veru svrstava u tvrdnju, kojoj je u praksi teško dodeliti epitet istinitog ili lažnog suda, ali u kojoj racionalan stav igra najvažniju ulogu. Nasuprot logici, vera u religiji ima mnogo veći značaj, a vernik do stava ne dolazi racionalnim putem, već po unutrašnjoj potrebi i osećaju. Različita shvatanja i predubeđenja uslovila su postojanje različitih religija, no ono što je za sve religije zajedničko jeste da su oko sebe okupile veliki broj ljudi, a ujedno i kroz vekove nametnule karakterističan način ponašanja i razmišljanja. Kako nastaje religija? Pre nego što će religija zadobiti svoj oblik i sistem verovanja, ona se susreće sa mitom. Mit nastaje kao posledica čovekove potrebe da objasni i razume svet oko sebe i on se po pravilu vezuje za božanstva, prirodne pojave i, što je posebno važno, verske obrede. Otuda povezanost mita i religije, koja se kao pojam prvi put javlja u IV veku, kada hrišćanski filozof Laktancije govori o vezi čoveka sa prirodom, drugim bićima i Bogom. Mit vremenom postaje kult, a kult koji se prilagodi nastalim promenama u datom društvu i privuče veći broj ljudi na

putu je da postane religija. I mitologija i religija imale su veliki uticaj na formiranje različitih nacija i njihovih osobenosti, pri čemu se posebna pažnja poklanja običajima i verovanjima koja su se vremenom ustalila, a koja svaki narod ili etnička zajednica imaju u svom folkloru. Kada govorimo o srpskoj mitologiji i verovanju, najpre se moramo osvrnuti na njene korene koji potiču iz mitologije starih Slovena. Sloveni, najbrojnija etnička i lingvistička grupa naroda u Evropi, svoju religiju gradili su kroz tri hiljade godina. Naziv Stari Sloveni odnosi se na grupe naroda u vreme dvoverja – stare slovenske vere pre primanja hrišćanstva. Doba stare vere seže iz III milenijuma pre nove ere i trajalo je sve do pokrštavanja u 13. veku. Iz tog perioda upoznajemo se na nekim od najbitnijih božanstava, koje je moguće klasifikovati na više načina. Ipak najčešća podela starih slovenskih božanstava jeste na tri grupe. Prvoj grupi pripadaju božanstva koja su izvorno slovenska. Ova božanstva se još nazivaju i tradicionalna, jer su imala svoje hramove, sveštenike i poštovaoce. U tu grupu spadaju bogovi Veles, Svetovid, Radgost, Dažbog i dr. Druga grupa obuhvata bogove u čije slovensko poreklo ne možemo biti u potpunosti sigurni, a za čija imena postoji sumnja da su drugi nazivi već postojećih božanstava. Tu spadaju Horz – bog jutranjeg Sunca, Devana – boginja lova za koju se smatra da je po analogiji najsličnija grčkoj Afroditi, kao i druga netradicionalna slovenska božanstva. Treća grupa predstavlja božanstva za koja sa sigurnošću možemo reći da nisu deo slovenskog religijskog sistema. Ona najčešće vode poreklo iz indijskih spisa. Karakteristično je to da u srpskoj mitologiji srećemo skoro identična mitološka bića kakva postoje i kod Starih Slovena. Imena ovih bića variraju zavisno od grupe slovenskog naroda, a neka poput vampira postaju opšteprihvaćena i u svetu. Verovanja naših predaka vezana za njih mogu se podeliti na nekoliko kategorija zavisno od uloge koju imaju. Demonima prirode pripadaju bića poput Šumske majke. Šumska majka je zaštitnica žena i novorođenčadi, a verovalo se da lako donosi i odnosi bolest. Ukoliko bi se javila kao lepa žena nije nanosila zlo, dok kao ružna donosi nesreću. Šumu su nastanjivale i Rusalke, ženski vodeni demoni. One su zamišljane kao lepe

devojke riđe kose koje su iz vode-reka izlazile jednom godišnje i to isključivo u vreme Trojičke – Rusalne nedelje. Te su se nedelje ljudi držali određenih pravila da ih ne bi uvredili, a one bi prolazile da orose polja. O njihovom zanosnom plesu govore i spisi iz 14. veka. Demoni prirode obuhvataju i poljske duhove što lako možemo objasniti činjenicom da su se Sloveni bavili pretežno zemljoradnjom. Pod demonima sudbine podrazumevali su se Suđenice i Usud. Suđenice, ili u istočnoj Srbiji Suđaje, bile su tri žene koje su novorođenom detetu određivale, kao što im i ime kaže, sudbinu. Iz primera Suđenica, ali i drugih bića i pojava zapažamo povezanost običaja u našem narodu sa verovanjima koja postoje. Naime, prilikom njihovog dolaska, spremale su se tri pogače koje su se mazale medom, tri čaše vina i zlatan nakit ne bi li se videlo da je domaćinu stalo do deteta. Ako je dete bilo muško pogače bi pojela tri muškarca, a ukoliko je žensko tri žene. Nakon toga se detetu pod jastuk stavljao bosiljak i kolačić. Za razliku od Suđenica, u zapadnoj Srbiji rašireno je verovanje o Usudu, čoveku koji je svaki svoj dan živeo drugačije. Ukoliko bi se dete rodilo na dan kada je Usud živeo u bogatstvu i dete će ceo život živeti u izobilju. Takođe, ukoliko neko nije imao sreće u životu za njega se govorilo da je rođen u „zao čas“ jer je Usud u tom trenutku živeo loše.

Zmaj, Ala i Vetrogonija pripadaju atmosferskim demonima Ala je karakteristična isključivo za Južne Slovene i to zahvaljujući uticaju turske i grčke kulutre, koji je ovom biću već poznatom u slovenskoj mitologiji dodelio novo ime kakvo mi danas znamo. Njen oblik nije jasno određen, ali je bila omražena među stanovništom, jer je uništavala useve. Protiv nje se borio Zmaj, koji je bio dobar demon, a mogao je nastati od šarana, zmije, ovna ili smuka. Vetrogonije su po osobinama slične i zmajevima i alama. Ovakvo ime rasprostranjeno je u zapadnoj Srbiji dok se naziv Zaduhači sreće u Sandžaku i Hercegovini. Takođe su smatrani zaštitnicima. Demoni bolesti su Babice, Milosnice i Čume. Babice su zli demoni koji donose bolest, a nekada i ubijaju novorođenče i njegovu majku. Njihova meta je bilo novorođeno dete, koje nije bilo

sigurno sve do svog krštenja. U opasnosti je bila i majka četrdeset dana posle porođaja. Babice su uvek napadale noću, a moglo ih je biti i više odjednom, što je nanosilo još veću štetu. S obzirom na to da su imale sposobnost da napadnu i posredno, pomoću nekog predmeta, sve što je dolazilo u kontakt sa detetom ili njegovom majkom nije noću ostavljano napolju. Kao zaštita protiv njih su se ostavljala upaljena svetla ili vatra. Milosnice su bile žene odevene u crnom. Moglo ih je biti i više odjednom, što je povećavalo ozbiljnost bolesti, ponekad dovodeći i do epidemija, ali i sam broj obolelih. Prema verovanju, od njih nije bilo spasa, pošto su mogle da donesu bolest u bilo kojem trenutku. Kada bi narod posumnjao u mogućnost njihovog dolaska, ili je epidemija već otpočela, palile bi se vatre na svim putevima koji vode u selo, kako bi se sprečio ulazak bolesti u selo. Čuma je bilo mitsko biće, obično predstavljeno kao starica ili mlada devojka u belom, koje je donosilo kugu. Bila je nevidljiva, a mogli su je videti samo ljudi rođeni u subotu. Smatra se da je vodila veliku brigu o svojoj higijeni, pa se često umivala i češljala kosu. Kako bi joj udovoljili da ne napadne njihov dom, ljudi su joj pripremali kupku, ali i ostavljali vodu i sapun da se umije. Ukoliko bi se pojavila kuga, ljudi bi odmah sređivali i čistili svoje domove, pošto se verovalo da ne napada uredne kuće. Ljude je morila strelicama koje je nosila sa sobom, a onaj ko je pogođen bi se odmah razboleo od kuge.

Među domaće demone svrstavamo Zmiju čuvarkuću i Talasona Zmija čuvarkuća je obično bila bele boje, u nekim krajevima je bila i crna. Verovalo se da je ona živela ispod kuće i da je predstavljala nekog pretka koji je umro prirodnom smrću i koji se po svojim zaslugama izdvajao od ostalih. Ukoliko bi se porodici desilo nešto loše, upravo ta zmija je bila pozivana na večeru, gde su joj ukućani udovoljavali, pošto se verovalo da ona svojim moćima može uticati na sudbinu. Zmija čuvarkuća se pojavljivala samo u trenucima pred neku nesreću, ali ne kao nešto što dovodi do nje, već kao znak da upozori ostale da će se nešto loše desiti. Nije se pojavljivala u trenucima sreće. Talason je bio duh sa

ulogom zaštitnika građevina od ljudi sa lošim namerama. Mogao je da štiti i kuće, ali se nije vezivao za samu porodicu, već za objekat koji čuva. Bili su nevidljivi, a mogli su ih videti samo ljudi rođeni u utorak i subotu, koji ih opisuju kao senke. Verovalo se da nastaju tako što zidari objekta izmere senku osobe koja prolazi pored gradilišta i uzmu nju za talasona, a osoba bi umrla četrdeset dana kasnije. Zato su ljudi izbegavali da prilaze gradilištima. Posebno mesto u mitologiji Srba zauzimaju čovekoliki demoni. Oni su svakako odraz psihologije našeg naroda i pod njima podrazumevamo Vampire, Veštice, More i Omaje. Vampiri su ljudi koji za 40 dana nisu uspeli da odvoje dušu od tela. To su najčešće bili zli ljudi i protiv njih su preduzimane razne mere kako bi se sprečila šteta koju u nanosili. Vešticama su smatrane isključivo žene. One su to mogle postati za života ili odmah prilikom rođenja. Verovalo se da su najaktivnije u subotu , te da su se plašile belog luka. Mit o vešticama rasprostranjen je u čitavoj Evropi. More su bile devojke, za razliku od veštica neudate i nisu ubijale ljude, već su ih samo posećivale i mučile noću. More su se prema verovanju uvek usmeravale prema onima koji nemaju čistu savest. Znimljivo je da je verovanje o Morama u zapadnoj Srbiji jako rasprostranjeno, dok je u Vojvodini i istočnoj Srbiji gotovo nepoznato. Omaje kako ih zovu u okolini Leskovca, ili Osenje, kako su poznate u istočnoj Srbiji, bile su bića kojih su se ljudi veoma plašili. Kao što i samo ime kaže, imale su sposobnost da omađijaju, te nanesu zlo onom koji na njih naiđe. Pojavljivale su se u raznim oblicima i izbegavale su dan i svetlost. Smatrano je da je u njihovom prisustvu najbolje ne pomerati se i ćutati. Još neki od demona u našoj mitlogiji su i Karakondžule, Todorci, Baba Roge i drugi. Svakog od njih prati priča, nastala delimično kao posledica što ljudskog straha, delimično kao nemogućnost da se objasne situacije i pojave koje su nekoga zadesile. Običaji koji su se razvili na teritoriji Srbije uslovljeni su kako religijskim faktorom, tako i istorijskim događajima koji su se odvijali na ovim prostorima. Oni su se usled osvajanja drugih naroda suočavali sa različitim iskušenjima, ali je težnja da ostanu i u savremenom društvu opstala. Najzastupljeniji su oni koji se odnose na faze životnog ciklusa, gde se naročito izdvajaju praznični običaji. Za njima dolaze i

običaji vezani za venčanja, krštenja, smrt. Koncept običaja varira u nekim delovima zemlje što se može objasniti i kulturnim uticajima sa različitih strana. Običaji su često u uskoj vezi sa verovanjima i njihov značaj proističe iz potrebe za očuvanjem tradicije, jer su upravo običaji ti koji održavaju jedan narod. I mada se sa stanovišta modernog društva neki od njih mogu smatrati primitivnim, oni su samo dokaz ljudskog neprestanog pokušaja da utiče na sled događaja. Verovanja i običaji su ti koji su oblikovali našu naciju onako kakvu je mi danas znamo, ostavljajući nam prostora da neprestano istražujemo i otkrivamo nove stvari, čak i onda kada mislimo da smo već sve videli i saznali. Društvo je to koje treba da prepozna njihovu vrednost i učini sve ne bi li ih sačuvalo od zaborava. Narod koji zanemari i izgubi svoju tradiciju, gubi i svoj nacionalni identitet, i kao takav smatra se i da ne postoji. Bogata istorija verovanja i običaja na ovom prostoru čiji se tragovi nalaze u bajkama i pesmama prenošenim s kolena na koleno od strane naših predaka tu je da nas podseti na život kakav je nekada postojao, a u isto vreme učine ponosim što pripadamo ovom narodu.

6. NARODNA VEROVANJA U SRBA - Evo šta će se dogoditi ako pozajmite pare uveče Srpska tradicija obiluje različitim narodnim verovanjima. Spadamo u red sujevernijih naroda. Za pojedine situacije gotovo da imamo prave rituale kojih se pridržavamo. 1.

Povišicu

treba

tražite u sredu tokom

“Bitku dobija onaj koji je čvrsto odlučio da je dobije”.

dana. Ne pozajmljujte

Zorica Brajović

novac

prijateljima

poznanicima u utorak. Kako

kažu

verovanja,

ujutru treba davati i uzimati zajam, zato što bilo kakve operacije s parama koje obavljate uveče ili noći vode u propast. Trudite se da nikada ne tražite zajam, a da češće dajete novac onome ko ga od vas traži jer ćete tako da ga programirate da vam vrati na drugi način. 2. Plata treba da prenoći: Da bi novac koji ste zaradili voleo vašu kuću, onog dana kada dobijete platu nemojte da potrošite ni jedan dinar. Cela suma trebalo bi, po verovanju, da prenoći u vašem domu. 3. Šta se ne pozajmljuje komšijama: Ne valja pozajmljivati komšinici hleb ili so jer novčana sigurnost može da napusti vaš dom i ode u komšijsku porodicu. 4. Kućna pravila za pun budžet: Novca neće biti ako zviždite u sobi i mrvice sa stola čistite rukom. 5. Kada džepovi donose novac - Džepove odeće koja visi u ormanu napunite sitnim papirnim novcem. Pare ne vole iscepane džepove ili otpalu dugmad.

6. Staro verovanje o metlama - Da bi u kući bilo para, metlu treba da postavite drškom nadole. 7. Napravite trougao od 10 dinara - U najmanjoj pregradi novčanika čuvajte novčanicu od 10 dinara savijenu u trougao. Takođe, u novčaniku treba da postoji i srećna moneta – prvi zarađen novac ili onaj dobijen od dobrog čoveka. Tu novčanicu ne valja potrošiti – ona je talisman finansijske sigurnosti. U suprotnom, pare mogu da se naljute i da ne dolaze do vaše ruke. 8. Čuvajte kovanice - Nikada ne držite novčanik prazan, neka u njemu bude makar pokoji novčić.

7. VEROVANJA KOD SRBA Nađoh ovo pa se setih tako nekih običaja čudom se čudim odakle nam, šta znači onaj motor koji ide pred svatovima na To je

‘’Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promenama’’

štiti od uroka, urokljivih

Stiven Hoking

venčanju, dajte.

očiju i zlih sila. Sve možete izbeći kada vam se rode deca, ali crveni končić oko ruke je obavezan ili će vas se rodbina odreći preko fejsbuka. BEBINE STVARI NE TREBA SUŠITI PO MRAKU - Može se desiti da se mračne sile koje krstare mrakom ušunjaju u bebinu garderobu, odnosno da garderoba upije te mračne sile zla, te da zbog toga beba bude bolešljiva, da se budi noćima i slično. Dakle, bebin veš se mora sušiti samo i isključivo po danu, i po mogućstvu da niko nepoznat to ne gleda. ŽENA KOJA IMA MENSTRUACIJU NE SME DA VIDI BEBU STAROSTI ISPOD 40 DANA - Žena sa menstruacijom se vodi kao prljava (pa i ako je naša sestra, majka, žena…) i dete ne sme da je vidi jer će preneti crven vetar na nju. Crven vetar je izrazito crvenilo koje se bebi pojavljuje po obrazima 24 sata nakon posete žene sa menstruacijom. BEBA NE SME DA TE GLEDA PREKO GLAVE JER MOGU OČI DA JOJ TAKO OSTANU - Iako dobijam neka uveravanja ljudi iz medicine da je ovo moguće i dalje mislim da je glupost nad glupostima. Ako je beba imala dovoljno snage u očnom mišiću da podigne zenice i pogleda vas preko glave, ima isto toliko snage i da vrati zenice u prvobitni položaj. KADA DETE DOBIJE BOGINJE MORA DA OBLAČI I DA SE POKRIVA NEČIM CRVENIM - Crveno će naterati boginje da što pre izađu iz organizma,

jer one negde sede u organizmu i kada vide da je nešto crveno na koži one pomisle da je žurka i krenu da izlaze. Ovo praktikuju sve majke, jer su njih tako učile njihove majke i bake. PROMAJA - Napast koja predstavlja jednog od najvećih neprijatelja Srba svih vremena, i to samo Srba jer drugi narodi tu napast nemaju. Dakle radi se o čistoj antisrpskoj pojavi koja se pojavljuje kada se otvore prozori u kući ili javnom prevozu. Kada god te nešto zaboli, ukočiš se i slično, najverovatnije te je udarila promaja. Promaja takođe ima tu moć da može da nacentrira gde će da te udari, pa se može desiti da te udari u vrat, pršljenove, levi bubreg ili plećku, te zbog toga možeš biti ukočen ili čak zaglaviti i u hitnu. DETETU SE NE SME REĆI DA JE LEPO - Ako ste Srbin (drugim narodima je dozvoljeno jer ne znaju običaje) ne smete ni pod tačkom razno da kažete detetu da je lepo da ga ne bi urekli (iako ima crven končić oko ruke, ovde ne pomaže), već morate da ga zapljunete u lice. Dakle “pupupupu”, što si ružna i odvratna, kao, pupupu, akrepu jedan mali odvratni jedno buđavo” uz obavezno pljuvanje. Ne mora da izleti pljuvačka niti šlajka, dovoljno je samo da odglumite da ste ga ispljuvali što babama i dedama bez zuba može predstavljati problem. MUŠKO DETE NE VALJA DA GLEDA - Dakle, ukoliko jedete čokoladu, keks, pečenje, ovsene pahuljice i slično, a pored vas se nalazi muško dete, obavezno ga morate poslužiti jer ne valja kada muško dete gleda. Ukoliko pored vas tako isto gleda žensko dete nije problem, neka gleda, ko mu mater. DOJILJA NE SME DA IZLAZI NAPOLJE KADA PADNE MRAK - Može se desiti da mračne sile ožedne, a svi znamo da mračne sile najviše vole taze majčino mleko i da ga piju iz original ambalaže, te ukoliko dojilja izađe po mraku napolje ostaće bez mleka ali ako ponese šibicu onda je sve u redu – zašto, pojma nemam ali takvo je verovanje. Pretpostavljam da sa tom šibicom može da zapali i spali mračne sile i uroke, mada nemam pojma kakvog i to efekta može imati pošto mračne sile dolaze iz pakla, gde je vatra po difoltu uključena na maksimalno.

KADA POŽELITE DA NEKO USPE – POŽELITE MU DA POLOMI NOGU - Zašto i kako je došlo do ovoga – pojma nemam, ali znam da komplet svi praktikuju takve želje kada nekome žele da položi ispit, vozački, prođe

razgovor za posao i slično. Takođe uz “Polomi nogu” treba da postoji ritual bacanja vode za tim nekim, da ta voda pogura sreću ka tom nekom. VEŠ NE TREBA PRATI NEDELJOM - Nedelja je crveno slovo i na taj dan se ne treba ništa raditi. Amin. Zna se da 6 dana treba raditi, a sedmi dan treba laditi jaja sve i da ste se usmrdeli za sve pare. SMEĆE NE TREBA IZBACIVATI IZ KUĆE POSLE PONOĆI - Zašto? Jer se na taj način sva sreća izbacuje iz kuće a u kuću unose mračne sile koje mogu uništiti kuću. Otkud sreća u smeću i dalje nisam skontao. KAD SE RODI DETE, OCA TREBA POCEPATI - Treba mu pocepati sve majice, košulje, tregerice i slično što je obukao i uzeti deo te pocepane odeće, tako se uzima pelcer za rađanje lepog deteta onoga ko je pocepao novopečenog tatu ali ja i dalje nisam shvatio gde tačno treba taj pelcer da se ugura ženi da bi rodila dete. KADA IDEŠ NA NEKI TEBI BITAN DOGAĐAJ, NEŠTO OD ODEĆE OBUCI NAOPAKO - Tako se štitiš od uroka (da i ja sam primetio da se mi Srbi sem promaje najviše plašimo uroka), jer odeća okrenuta naopačke od zle magije uroka pravi dobru, belu magiju. TEK ROĐENOM DETETU ISPOD KREVETA TREBA STAVITI HLEB, LUK I NEKO SEČIVO - Ovo je ono što je obavezno, pogotovo kada je prvo dete u pitanju. Hleb, jer je to telo Isusovo koje pomaže kada napadnu mračne sile, luk za slučaj da su mračnim silama u pojačanje došli i vampiri. Neko sečivo da se mračne sile samoubiju jer nemaju šanse dete ima crveni končić na ruci. KADA DETE DOLAZI IZ PORODILIŠTA PRVI PUT U KUĆU - Deda mora da donese pečenu kokošku, luk, sir i vino nije mi baš najjasniji ovaj običaj,

pretpostavljam da ima veze sa paganskim ritualima prinošenja žrtve ali jedno znam pojedem tu kokošku sve u šest. PEČENO PRASE NA RAŽNJU KADA SE UNOSI U KUĆU, MORA SA GLAVOM NAPRED - Nikako dupetom napred, tj. da prvo uđe dupe pa onda glava, jer ako tako uđe najverovatnije vas čeka glad i sve će da ide naopako (baš kao što je bilo i s tim prasetom). DA KUCNEM U DRVO - Kada vam se nešto dobro desi ako ne kucnete u drvo može se desiti da se to dobro nekako anulira i poništi. U drvetu žive dobri duhovi Almštada koji kidaju po zlim duhovima, pa ako pokucate oni će se malo razbuduti i rasterati bagru zlu hoštaplersku. Poneki kada ne mogu da nađu drvo pokucaju u svoju glavu, što je u redu. Uz “da kucnem u drvo” obavezno mora da se posluži i “Da ne čuje zlo” a može i da se pridoda “Pupupupupu” plugin. KADA SE PODIGNE KROV NA TEK SAGRAĐENOJ KUĆI, MORA DA SE ZAKOLJE PEVAC I NAKAČI NA ROG KUĆE NA KROVU - Jer taj zaklani pevac pomaže bogovima da kuća bude vesela i da vas služi 200 godina (ponekad se zapitam kako su Srbi uopšte i većinski pravoslavan narod pored ovoliko paganskih običaja). ZA BOŽIĆ U KUĆU PRVI GOST MORA DA TI BUDE MUŠKO DETE - Jer to muško dete je vesnik zdravlja i sreće. Ako vam kojim slučajem ne daj Bože na vrata greškom dođe žensko dete, to je znak problema tokom cele godine te ga oterajte, ko mu mater baksuznu. NEMOJ DA ZVIŽDIŠ U KUĆI, DOĆI ĆE TI MIŠEVI - Milion puta sam ovo čuo od roditelja kada sam bio klinac, a bogami i sad. Miševi će nakon zviždanja nekako ući u kuću sve i da ste hermetički zatvoreni i da u svakom uglu kuće imate po jednu mačku.

8. DREVNA NARODNA VEROVANJA SRBA - Šta se sve valja, a šta ne i kad se valja, a kad ne! Skoro za svaki praznik u Srbiji vezano je neko narodno verovanje. Čak i kad nije, praznik, za skoro svaki postupak postoji neko verovanje ili ono staro, dobro – „valja

se“.

ukorenjeni

Duboko tradiciju

našeg naroda, verovanja i

„Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina“. Ivo Andrić

običaji predstavljaju bitan faktor u svakodnevnom životu prosečnog Srbina.

Ovo su neka od najčešćih verovanja i običaja: Ako pred kućom čuješ svraku – dobićeš goste. Ako u ponedeljak zajmiš pare – zajmićeš ih cele nedelje. Ako u ponedeljak daješ robu na veresiju – davaćeš je tako cele nedelje. Ako ujutru ustaneš na levu nogu – ništa ti ceo dan neće poći za rukom. Ako te svrbi levi dlan – dobićeš novac; ako te svrbi desni dlan – davaćeš novac. Ako se mačka „umiva” na pragu – u kuću će doći gosti. Ako ti ispadne parče hleba – neko ti je gladan. Ako ti mačka pređe put – pratiće te nesreća. Ako ti neko u kući priča o nesreći, za njim treba izbaciti žišku i reći: Od naše kuće do nesreće kao od zemlje do neba. Ako februar ojuži – onda mart zamrazi. Ne valja se po kući zviždati – skupljaju se miševi. Ne valja se metlom tući decu – neće da rastu. Ne valja se davati vatru s ognjišta, posle zalaska sunca – ugasiće se. Ne valja se gaće stavljati pod jastuk – mnogo se sanja. Ne valja se zmiji pominjati ime – doći će ti pred kuću. Ne valja se žensko dete tući varjačom – teško će se udati. Ne valja se raditi nikakav posao pre umivanja – neće biti uspešan. Ne valja se jesti pod kapom – jer će sva hrana otići đavolu. Ne valja se klatiti na stolici – hramaće stoka. Ne valja se na Tucindan tući ili biti decu – patiće od čireva. Ne valja se u toku slave gasiti slavska sveća – umreće domaćin. Ako se neko prepadne – valja ga povući za uvo da strah nestane. Kad se pomenu

nečija lepota ili zdravlje – valja se tri puta kucnuti u drvo “radi uroka”. Kad se u proleće prvi put čuje kukavica – valja se po travi valjati da ne bole leđa. Valja se na Đurđevdan na reci okupati – biće se zdravo cele godine. Valja se valjati kad u proleće prvi put čuješ grmljavinu – neće te leđa boleti. Valja se na Vidovdan izneti stvari na sunčanje – neće biti moljaca. Valja se, kad se u proleće čuje kukavica, reći: Čujem te, ne vidim te; ne videla ni tvoju seju (zmiju) za godinu dana. Evo šta valja, a šta nikako ne valja raditi na ovaj praznik! U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac s ovim imenom i pre nešto više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik. Stari u nekim delovima Srema veruju da danas nije dobar dan za započinjanje poslova, ali jeste za ono što se radi „iz sevapa“ tj. dobre volje i ljubavi. Đurđevdan je veliki hrišćanski praznik koji, svako prema svom kalendaru, proslavljaju i pravoslavci i katolici. Ipak, kod Srba je ovaj dan poprimio i neke druge, mnogo starije predhrišćanske običaje, Evo šta se danas valja raditi. Pobusani ponedeljak uvek pada u prvi ponedeljak posle Tomine nedelje i prvi posle Vaskrsa. Iako nije najjasnije od kada datira tradicija obeležavanja ovog dana i odakle je ona došla. Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni. Narodni običaji i verovanja za Uskrs: U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle ljubljenja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Za Veliki četvrtak u narodu postoje razna verovanja i običaji. U manastir Tronoša seljaci iz obližnjih sela donose na ovaj dan veliku sveću, tešku više desetina kilograma od čistog voska. Narod kaže, valja se! Ako danas uradite ovu jednostavnu stvar, ispuniće vam se svaka želja! Bogojavljenska noć: Ako ostanete budni do ponoći, dogodiće vam se divna stvar! Cveti su pokretni hrišćanski praznik kojim se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim. Ovo znači da se ovaj praznik proslavlja u zavisnosti od toga kada je Uskrs jer se praznuje nedelju dana ranije. Ustanovljen je u Jerusalimu krajem IV veka, poslednji, carski i svečani ulazak Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, i na poslednju nedelju

njegovog života. Cveti se slave u svim hrišćanskim zemljama, ali sa neznatnom razlikom u običajima. Ta tradicija naročito je razvijena u Srbiji gde se o ovom prazniku odvajkada veoma vodilo računa. U znak sećanja na ljude koji su u Jerusalimu Isusa dočekali palminim grančicama i cvećem, kod nas je običaj da devojke i deca porane i odu da beru cveće (odatle i naziv samog praznika). Potrebno je požuriti jer se veruje da onaj ko prvi stigne i uzbere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje. Nije svako cveće isto! Iako je ono na današnji dan nezaobilazan detalj, nije isto koje cveće berete ili nekom poklanjate. Evo njegove simbolike na praznik Cveti: Margarete – Da budete lepi i krupni. Dren – Da budete jaki i zdravi. Ljubičice – Da budete mirišljavi i privlačni. Vrbove grančice – Da svi budu napredni i uspešni. U nekim krajevima se ubrano cveće ne unosi u kuću već se ostavlja u posudama sa vodom u dvorištu da prenoći. Po gradovima međutim, gde ljudi mahom žive u stanovima, razvio se običaj da se buketi ipak donose u sobe, potapaju u vodu sa zlatnim i srebrnim prstenjem i da se tom vodom deca umivaju. Narod kaže, valja se! U starim danima je u Srbiji bio rasprostranjen običaj da se na Cveti ceo dan šeta okićen cvećem. Momci bi pravili bukete i nosili ih devojkama, a svaki cvet imao je svoje značenje iz koga bi one mogle da razaznaju udvaračeva osećanja. Cveti su dan za radost, okupljanje i druženje sa bližnjima. Zato, poklonite danas nekoj dragoj osobi cveće. Prošetajte parkom, opustite se i družite. Da li znate zašto se novorođenčetu nosi pile sa glavom? Od brojnih srpskih običaja, ljudi se nekih pridržavaju i danas, kako bi se odbranili od zlih sila i demona. Jedna od njih su i ‘Babine’, prva poseta novorođenoj bebi i porodilji, kada se obavezno nose pogača, pita i pile sa glavom. Naziv „Babine” dolazi od darova koji se nose detetu i majci. Ovaj običaj ne traje isto u svim krajevima zemlje, pa negde važe tri, sedam ili do 40 dana, što je redak slučaj. Porodilju za to vreme treba čuvati od zlih duhova koji obitavaju oko kuće. „Babine” označavaju i period koji trudnica treba da provede u krevetu i da se suzdržava od teških poslova. Tih dana porodilja i beba ne bi trebalo da ostanu van kuće kada pada mrak. Čim se beba rodi, oko ruke ili noge vezuje se crven končić, koji bebu štiti od uroka. U posetu bebi i porodilji ne ide se sredom, petkom ili dok traje post, a verovanje kaže da nije dobro ići ni uveče. Kako kažu

stari običaji, u prvu posetu bebi i porodilji treba poneti pitu, pile sa glavom, pogaču preko koje treba staviti crni luk i malo soli, vino i rakiju. Novopečena mama mora obavezno da uzme po parče svega što joj se donese, i da popije gutljaj vina ili rakije. Prvo uzima malo pogače, zatim pite, krilo od kokoške i na kraju gutljaj pića. Obavezno pile sa glavom. U Šumadiji se nosi pile koje obavezno ima i glavu, kako dete ne bi jurcalo kroz život „kao bez glave”. Za vreme posta, alternativa je posna punjena paprika, ali nikako riba. Kako kažu naši stari, riba ne govori, pa se veruje da bi onda i dete ćutalo „k’o riba” i možda ne bi ni progovorilo. Pita da se momci i devojke raspituju za njih. Pita sa sirom se prema starom običaju nosi kako bi se devojke, ako se rodilo muško, raspitivale za njega, i obrnuto – ako se rodila devojčica, da bude popularna među momcima. U vreme posta, na Babine se nosi pita sa jabukama.i okrugla torta. Kod novorođene bebe ne treba ići bez okrugle torte. Oni koji duboko veruju u ove običaje, smatraju da će, ako donesete kockastu tortu umesto okrugle, život deteta biti „na ćošak”. Pogaču lome deca. Pogaču na babine trebalo bi da pripremi neko od bližnjih, majka, sestra, svekrva. Pogača se uglavnom lomi sa decom ili sa nekim ko nije oženjen. Ta ista osoba trebalo bi i da zagrize pogaču, pa ako je dečak zagrizao, druga beba će biti muško, a ako je devojčica, ona će biti žensko. Zagriženi komad ostaje u bebinoj kolevci narednih 40 dana. Što se tiče mama, žena koja priprema „Babine” trebalo bi sa sobom da ponese i mleko. Prema verovanju naših starih, to mleko se sipa porodilji po grudima, kako bi imala mleko za bebu. Novac treba nameniti za nešto. Bebama se u prvu posetu nosi srebrni novac, kapica, košuljica, čarape i maramica. Kako kaže običaj, novac se detetu stavlja na čelu za sreću i zdravlje, ili ispod glave, u kolevku. Pre toga novac treba nameniti, pa se tako kaže „da kupi knjigu kako bi bio učen” ili „olovku da bi bio pisar”. Ovaj običaj održao se do danas, pa mnogi koji dolaze da vide bebu donose pare s tim što kažu da roditelji kupe bebi šta joj treba. Nikako sa zavezanom torbom. Još jedno verovanje kaže da se tog dana u posetu ne ide sa zatvorenom ili zavezanom torbom, već je treba širom otvoriti. Zavezana torba znači da će i dete biti „zapetljano”, tačnije, teško će progovoriti, ali tog dana žene ne bi trebalo ni da pletu, da dete ne bi bilo brbljivo.

Pogledajte koja srpska narodna verovanja je potvrdila moderna nauka! Po starom srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, a zima na Mitrovdan, 8. novembra. Naučna istraživanja su pre nekoliko godina pokazala da se ova dva datuma poklapaju i sa sunčevim kalendarom. Mnogo je primera koje nauka ne može da objasni, a tiču se narodnih verovanja. Međutim, etnolog naglašava da ima i onih proizašlih iz viševekovnog narodnog iskustva, koje je savremena nauka tek poslednjih decenija uspela da objasni poklapaju i sa sunčevim kalendarom kada se menjajaju njegove energije. To je, takođe, potvrdila NASA, jer je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklapaju sa elektromagnetnim promenama Sunca. U narodu se Preobraženje, 19. avgusta, slavi kao prelaz iz letnjeg u zimski period. Vazduh i voda postaju hladniji, lišće počinje da žuti i sve u prirodi što je bujalo polako vene. Od tada se ne preporučuje ni kupanje u rekama i jezerima, jer se “preobraze i kamen u vodi i list u gori”. Dugo je to smatrano čak i praznoverjem, ali je 2009. godine NASA pokazala da je tačno! Posle višedecenijskih svemirskih istraživanja i analiza satelitskih izveštaja, stručnjaci NASA konstatovali su da u ovo doba godine vode menjaju svoj sastav i prelaze iz baznih u kisele“. Naglašava da narodno verovanje ne navodi razloge zbog kojih upozorava da nešto ne valja činiti, ali to nije dovoljno dobar povod da se takva verovanja odbace. Viševekovno je i verovanje da nije dobro zaspati u hladu oraha. Medicina je tek u 20. veku dokazala da stablo, lišće i plodovi oraha obiluju jodom i da dugotrajan ili višegodišnji boravak u njegovoj blizini izaziva poremećaj rada štitaste žlezde. Narodno verovanje je, takođe, da postoje osobe koje imaju „zle oči“ i da oni mogu ureći druge, naročito bebe, neveste i trudnice. A, medicinski časopisi su poslednjih decenija prepuni članaka o onima koji šire „negativnu energiju“ i čije prisustvo i pogled izazivaju napetost grupe ljudi ili pojedinca. Naučnici, odnosno psiholozi i lekari, ove pojave danas nazivaju različitim imenima, ali kada opisuju stanje, ono se u potpunosti poklapa sa narodnim verovanjem. Uvek su postojali daroviti i radoznali pojedinci koji su posmatrali i uspevali da pronađu neku vezu između prirodnih pojava i dešavanja u

svakodnevnom životu. Na osnovu toga su, kaže, izvlačili zaključke, uglavnom ispravne, i saopštavali ih drugima. Saznanja su se širila i prenosila. Evo kako iskoristiti pun Mesec za privlačenje obilja. Nauka je praktično potvrdila i četvrtu Božju zapovest: “Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora, koji je posvećen Gospodu Bogu“, Da li će je posvetiti Bogu to je, danas, stvar ličnog opredeljenja. Ipak, nauka, naročito medicinska, ovu uvreženu narodnu praksu odavno je potvrdila. Odmorom se smanjuje stres i otklanja umor. U srpskoj tradiciji i nagomilanom iskustvu iz vremena kada je Srbija bila većinom poljoprivredna zemlja, godišnjih odmora nije bilo, ali se organizam od stresa krepio tokom nedelja i crkvenih slava. To je ukupno 118 dana! Za odmor, dakle – trećina godine. Verujem da bi nauka to stavila pod blagotvorno dejstvo na organizam. Danas se desilo veliko čudo na svetoj reci Jordan. Prema verovanju, tokom krštenja Isusa na reci Jordan, nad njim se otvorilo nebo i sveti duh je sleteo u vidu goluba. Magija Bogojavljenja: Ovo su drevni običaji srpskog naroda vezani za ovaj zaista čudesan dan. Prilikom osveštanja vode na reci Jordan, desilo se čudo kada je beli golub sleteo na žezlo jerusalimskog patrijarha Teofila. Prema hrišćanskoj tradiciji, Hristos je, kada je napunio 30 godina, došao na reku Jordan kako bi ga krstio Sveti Jovan. Osećajući da je pred njim Mesija, Sveti Jovan dočeka Isusa rečima: “Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni da ja tebe krstim”. Isus mu na to odgovori: „Ostavi sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu“. Posle tih reči Sin Božji uđe u Jordan. Tada se nad njim otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba, što je i razlog zašto se ovakav događaj smatra pravim čudom. U Srbiji se današnji praznik obeležava plivanjem za časni krst. Bojavljenska noć: Ako ostanete budni do ponoći, dogodiće vam se divna stvar! Ako noćas u ponoć otvorite prozor i pogledate u nebo, verovatno ćete primetiti da i bar neko od vaših komšija radi isto. Ovo ne treba da vas čudi, reč je o prastarom srpskom običaju! Krstovdan je veliki hrišćanski praznik i prvi dan posle Božića kada se posti. Nekada je podrazumevao veliki broj rituala i običaja, ali je danas većina njih pomerena na Bogojavljenje. Budite oprezni, ovo su ‘Nekršteni dani’! Ipak, glavna

stvar dešava se noću! Čim Sunce zađe, uoči praznika, hrišćani počinju da se pozdravljaju sa „Bog se javi!“, a odgovaraju sa „Vaistinu se javi!“, a naročito je bitno ostati budan do ponoći! Naime, naši stari veruju da je noć između 18. i 19. januara vreme kada se nebo otvara i „Bog se javlja“. Prema verovanju, Bogojavljenje – javljanje ili objava Boga, dešava se u gluvo doba, uoči Bogojavljenja, kada se na tren otvara nebo, da se ukrštaju vetrovi što duvaju zimi s onima što duvaju leti. U tom trenutku sve vode sveta prestanu da teku, a onaj ko se zatekne na otvorenom i to vidi, može od Boga da zatraži ispunjenje jedne želje. Prema hrišćanskom verovanju, 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo je sa svojom majkom Marijom i njenim mužem Josifom, a tada je pozvao Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obliku goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi. Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. Osim ovog, prema mišljenju mnogih najlepšeg običaja za Bogojavljenje, ovaj praznik karakteriše i veliki broj drugih verovanja preteklih iz davnina.Veruje se da će neudate devojke, ukoliko stave ogledalce pod jastuk 18. januara uveče sanjati muškarca za koga će se udati. Takođe, u pojedinim krajevima mlade devojke mese po četiri loptice od testa. U tri stave papirić sa imenima svojih simpatija, a jedan ostave prazan. Zatim se te loptice ubace u ključalu vodu i koja prva izbije na površinu, ona nosi papirić sa imenom ljubavi te devojke. Naša kultura je prebogata različitim običajima i verovanjima. Otkrivamo neka zanimljiva. Koliko puta vam je „zvonilo“ desno uvo ili vas je zasvrbeo levi dlan? U našem narodu oduvek se verovalo da žiganje u nekom delu tela predskazuje događaje. U naseljima između dve Morave verovalo se da će dete kojem čmičak izađe na desnom oku dok mu je majka trudna, dobiti brata. U suprotnom, reč je o sestri. Pol deteta žitelji mnogih krajeva bili su uvereni da žena nosi muško dete na desnoj strani, a žensko na levoj, ili da je dete koje se u majčinom stomaku pomeri nadesno muško, i obrnuto. Pazilo se i kojom će nogom čovek zakoračiti ujutro.

Tako je nastala izreka „ustati na levu nogu“. Položajnik na Božić u kuću ulazi desnom nogom, isto kao i mlada u svoj novi dom. U pojedinim krajevima i danas imaju težinu: 1. Ako vam teme zaigra, to predskazuje dobitak; 2. Vratni pršljen kad zaigra, nepoznata osoba doneće vam poklon; 3. Grlo kad zaigra, dobićete lošu vest; 4. Čelo između očiju kad zaigra, ići ćete na put; 5. Desno uvo kad zaigra ili zazvoni, čućete dobru vest; 6. Desno oko kad zaigra, šta pomislite u tom trenutku, to će se i ostvariti; 7. Nos kad zaigra, doživećete neočekivano priznanje, a kad vas zasvrbi, naljutićete se na nekoga; 8. Obe usne kad zadrhte, s nekim ćete se ljubiti. Pročitajte najčudnija narodna verovanja: 9. Desni dlan kad zasvrbi, uskoro ćete platiti nešto; 10. Desno koleno kad zaigra, povećaće vam se bogatstvo; 11. Desni taban kad zaigra, to znači žalost; 12. Desna peta kad zaigra, očekujte lepe vesti; 13. Levo uvo kad zaigra i zazvoni, čućete lošu vest; 14. Levo oko kad zaigra, dobićete loše vesti; 15. Pupak kad zaigra, uskoro ćete zaraditi dosta novca; 16. Stomak kad zaigra, dobićete poklon od nekog bogataša; 17. Grudi kad zaigraju, veliki posao ćete završiti; 18. Levi dlan kad zasvrbi, dobićete poklon ili novac; 19. Levo koleno kad zaigra, snaći će vas neka nevolja; 20. Levi taban kad zaigra, znači bogatstvo i zaradu i 21. Leva peta kad zaigra, dobićete kritiku. U nastavku otkrijte još nekoliko narodnih verovanja, koja u pojedinim krajevima i danas imaju težinu: 1. Ako vam teme zaigra, to predskazuje dobitak. Skoro za svaki praznik u Srbiji vezano je neko narodno verovanje. Čak i kad nije, praznik, za skoro svaki postupak postoji neko verovanje ili ono staro, dobro – „valja se“ Duboko ukorenjeni u tradiciju našeg naroda, verovanja i običaji predstavljaju bitan faktor u svakodnevnom životu prosečnog Srbina. Ovo su neka od najčešćih verovanja i običaja:

VEROVANJA! Ako pred kućom čuješ svraku – dobićeš goste. Ako u ponedeljak zajmiš pare – zajmićeš ih cele nedelje. Ako u ponedeljak daješ robu na veresiju – davaćeš je tako cele nedelje. Ako ujutru ustaneš na levu nogu – ništa ti ceo dan neće poći za rukom. Ako te svrbi levi dlan – dobićeš novac; ako te svrbi desni dlan – davaćeš novac.

Ako se mačka „umiva” na pragu – u kuću će doći gosti. Ako ti ispadne parče hleba – neko ti je gladan. Ako ti mačka pređe put – pratiće te nesreća. Ako ti neko u kući priča o nesreći, za njim treba izbaciti žišku i reći: Od naše kuće do nesreće kao od zemlje do neba. Ako februar ojuži – onda mart zamrazi.

NE VALJA SE! Ne valja se po kući zviždati – skupljaju se miševi. Ne valja se metlom tući decu – neće da rastu. Ne valja se davati vatru s ognjišta, posle zalaska sunca – ugasiće se. -- Ne valja se gaće stavljati pod jastuk – mnogo se sanja. Ne valja se zmiji pominjati ime – doći će ti pred kuću. Ne valja se žensko dete tući varjačom – teško će se udati. - Ne valja se raditi nikakav posao pre umivanja – neće biti uspešan. Ne valja se jesti pod kapom – jer će sva hrana otići đavolu. Ne valja se klatiti na stolici – hramaće stoka. Ne valja se na Tucindan tući ili biti decu – patiće od čireva. Ne valja se u toku slave gasiti slavska sveća – umreće domaćin. Ako se neko prepadne – valja ga povući za uvo da strah nestane.. Kad se pomenu nečija lepota ili zdravlje – valja se tri puta kucnuti u drvo “radi uroka”. Kad se u proleće prvi put čuje kukavica – valja se po travi valjati da ne bole leđa. Valja se na Đurđevdan na reci okupati – biće se zdravo cele godine. Valja se valjati kad u proleće prvi put čuješ grmljavinu – neće te leđa boleti. Valja se na Vidovdan izneti stvari na sunčanje – neće biti moljaca - Valja se, kad se u proleće čuje kukavica, reći: Čujem te, ne vidim te; ne videla ni tvoju seju (zmiju) za godinu dana.

9. PRAZNOVERJE – SUJEVERJE Praznoverje, kvazireligiozno narodno verovanje u delovanje magičnih sila, odnosno

verovanje

natpriodnu događaja

uzročnost bez

“Razum je gospodar i kralj svega”

ikakvog

Ciceron

stvarnog solidnog dokaza. Dakle, osnova praznoverja bila bi nepoznavanje prave prirode

stvari

neprikladno objašnjavanje određenih pojmova i situacija na osnovi verovanja da su oni međusobno povezani, odnosno da su pod utijecajem neke natprirodne sile. Takvim verovanjima i praksama pripada astrologija, veštičarstvo i znamenja. Nučnici i u doba prosvetiteljstva odbacili su osnovanost takvih narodnih verovanja, osobito verovanje u magiju, gatanje, čudesa, mitove i mitološka bića, dajući prvenstvo empirijskoj nauci. Svaki narod ili etnička zajednica u svom folkloru ima određene vrste praznoverja, ali neka su preoblikovana u obeležja savremene pop kulture (urbane legende, NLO, petak 13.). Praznoverje je dokaz da na ovome svetu ne postoji osoba koja u nešto ne veruje. Svako živo biće ima u sebi urođeni instikt za verovanje u nešto. Pitanje je samo u šta i kako veruje. Neko veruje u Alaha, neko veruje u novac, neko u zvezde, neko u kuće, neko u žene, neko u nekog fudbalera ili pevača, itd. Pored verovanja, postoje i praznoverje, sujeverje. Ili, kako se u našem narodu kaže, gatanje. Praznoverje je staro koliko i čovečanstvo, jer je svaki narod imao svoje praznoverje. Što je manje vere, više je praznoverja, a što je više vere, manje je praznoverja. U Islamu je praznoverje zabranjeno i čak se smatra širkom. Poslanik je rekao: „Praznoverje je širko, a svakog od nas zadesi praznoverje, ali ga Alah otkloni pouzdanjem u Njega. „Kao što smo čuli iz ovog hadisa”, Muhammed je tri puta rekao da je praznoverje širko. Definicija praznoverja bi bila ta da je to, kako sami naziv kaže, verovanje u prazno. To je verovanje za

koje nema dokaza ni u Kur'anu Časnom, niti u hadisu Muhammeda. To je ono rekla-kazala. Mnoge se osobe, posebno stariji, ne mogu odreći praznoverja. To je zaista jedan veliki problem jer se, nažalost, vrlo često praznoverje stavlja ispred propisa. I što je jako zanimljivo naravno i opasno, da pojedine osobe itekako pamte i u svom životu svakodnevno sprovode praznoverje, za razliku od propisa. Protiv toga se trebamo boriti i ukazivati da je to pogrešan put. U našem narodu ima veliki broj praznoverja koji su se usadili među nama. Ovom prilikom ćemo pomenuti samo neka od njih i čuti kako su neka od njih nastala. Puno puta možemo čuti i videti kada neka osoba nešto priča, pa kaže: „Da kucnem u drvo, da se ne čuje zlo". To praznoverje je došlo od hrišćana, kada su, po njihovom učenju, razapeli Isusa koga oni nazivaju Isus, na krst pa da bi se zaštitili od zla, dodirivali su taj drveni krst i od tada je nastalo ovo praznoverje. Često od pojedinih osoba možemo čuti da je petak 13-ti baksuzan i nesrećan dan. To je biblijsko verovanje jer hrišćani kažu da je u petak 13-og, Eva zavela Adama i da mu je toga dana dala jabuku pa su ih zbog toga isterali iz raja. Tačno je to da je petak vezan za Adama, Muhammed u jednom hadisu kaže:„Najbolji dan u kojem je granulo sunce je petak. U njemu je stvoren Adem, u njemu je uveden i izveden iz dženneta, a Sudnji dan će nastupiti u petak" (Muslim, Ebu Davud, Tirmizi). Englezi i Amerikanci kažu da je petak 13. nesrećan dan jer su se nekada u ovim državama tog dana izvršavale smrtne kazne. Zamislite, draga braćo, kakvo je to praznoverje, i to baš petak. Petak je u Islamu najodabraniji dan jer se petkom klanja džuma-namaz. Šezdeset drugo sure u Kur'anu azimušanu se zove El-Džumu'a-petak. I zar posle ovih podataka možemo reći da petak može biti baksuzan dan? Zar može biti baksuzan dan u kojem je stvoren prvi čovek na ovom svetu? A to što ponekad petak bude datumski 13-ti, nema nikakve veze jer je to podudaranje tog datuma sa tim danom. Imamo praznoverje u kojem se kaže:„Ako ti crna mačka pređe put, čeka te neka nesreća". To praznoverje je nastalo u srednjem veku kada se verovalo da

se crne mačke pretvaraju u veštice. Crna mačka je nekada bila božanstvo u starom Egiptu, i od tada je nastalo ovo praznoverje. Pojedine osobe po livadama traže detelinu sa 4 lista misleći da to donosi sreću. To je praznoverje ostalo od Kelta, jer su oni govorili da detelina sa 4 lista podseća na krst od koga beže zle sile. Kada neko krene na put, ili polaže ispit, ili počinje nešto raditi, često pojedinci imaju običaj reći:"Držimo mu palčeve". To praznoverje je ostalo iz doba Rimljana kada bi gledaoci u areni digli palac uvis u znak da se gladijatoru poklanja život. Ima kod nas jedno praznoverje po pitanju ženidbe ili udaje između dva Bajrama. Mesec ševal je odmah posle meseca Ramazana, znači, vreme između Ramazanskog i Hadžijskog (Kurban) Bajrama. Ako bi verovali u ovo praznoverje, onda se niko nikada ne bi oženio niti udao, jer je vreme uvek između dva bajrama. Jedno od praznoverja je i tvrdnja, posebno pojedinih žena, da se ne valja prati veš utorkom i četvrtkom i da uvečer ne valja seći nokte. Za to nema nikakvih osnova da je zabranjeno. Naprotiv, vera Islam zahteva od nas da se striktno pridržavamo higijene. U nekim našim krajevima još ima praznoverja po pitanju umrle osobe. Tako, npr. u nekim krajevima porodica umrlog stavlja na prozoru kuće čašu punu vode verujući da duša umrlog dolazi da pije tu vodu. To praznoverje traje 40 dana od smrti umrle osobe. Za ovo praznoverje je suvišan svaki komentar. Naravno, u praznoverje se ubraja i gledanje u šolju, verovanje u horoskop, gledanje u zvezde i karte i bacanje graška. To je mešanje u sudbinu i od toga imaju koristi samo oni koji uzimaju novac za takve budalaštine. Takozvana „vidovitost" takođe spada u praznoverje koje je kod nas dosta rasprostranjeno. Pojedine osobe su se proglasile „vidovitim" i narod masovno odlazi kod njih da im „predskažu budućnost". Tu naivnost naroda „vidoviti" itekako dobro koriste za punjenje svojih džepova. Takvi vidovnjaci su sebi dopustili da se mešaju u Božiju sudbinu. Ima pojedinaca koji idu kod efendija da im otvore Kur'an azimušan kako bi im predskazali budućnost. I sam sam imao takvih iskustava. Vidite kako pojedinci ostare kao muslimani, a traže takve stvari. To je nepoznavanje Kur'anske poruke i Kur'anskog teksta. U Kur'anu Časnom nigde

ne piše kakva će biti budućnost i nafaka Muje ili Munire. Zna se šta piše u Kur'anu i o čemu Kur'an govori. U jednom Kur'anskom ajetu se kaže: „Niko osim Allaha, ni na nebu ni na Zemlji, ne zna šta će se dogoditi". A naš Poslanik, je rekao: „Ko ode gataru pitati ga za nešto i poveruje mu ono što kaže, neće mu biti primljen namaz četrdeset dana". Mislim da nam citirani ajet i hadis dovoljno govore o tome da ne nasedamo na razne „vidovnjake" i „proroke". Lečenje Kur'anskim ajetima obolele osobe, posebno od sihra, je u redu, ali verovanje u vidovitost je strogo zabranjeno. A ako neko od tih „vidovitih" nešto i pogodi, znajte da taj „vidoviti" ima ugovor sa zlim džinima. Kod nas je, takođe, ukorenjeno jedno praznoverje, a to je posećivanje turbeta. Islam najstrožije zabranjuje posećivanje turbeta u smislu traženja pomoći, bez obzira ko je ukopan u tom turbetu. U Islamu nema posrednika između Boga i čoveka. Čovek se direktno obraća Bogu. Obraćanje Bogu preko posrednika, predstavlja jednu vrstu širka-idolatrije. A to se, na žalost, često čini obilaskom turbeta i traženje pomoći od onih koji su ukopani u tim turbetima. Muhammed u jednom hadisu kaže: „Ako nešto tražiš, traži to od Allaha, ako tražiš pomoć, traži je od Allaha" (Ahmed, Tirmizi). U redu je ako čovek prođe pored turbeta, pa prouči Fatihu i zamoli Allaha da podari džennet onome ko je ukopan u tom turbetu, pa i ne smeta da ubaci i novac u turbetu kao sadaku, ali nikako ne sme tražiti pomoć i posredovanje od onoga ko je tu ukopan. Sva ova nabrojana praznoverja, a ima ih još puno, ne spadaju čak niti u običaje, a kamoli u propise. Praznoverje, i pored toga što osobu može udaljiti ili čak izvesti iz vere, može čoveku i zagorčati život. Jer, praznoverna osoba sve što čuje i vidi, to smatra da ima neke veze sa njim. Ako praznovernoj osobi ne ide dobro neki posao, npr. trgovina, on vrlo često to poveže sa nekim praznovernim stvarima, što je jako pogrešno. Takva osoba treba prvo da vidi u čemu je problem, da li je njegova roba skupa, nekvalitetna ili neatraktivna, a ne odmah da pomisli kako se sav svet urotio protiv njega. Osoba koja se razboli, najpre treba da ode kod doktora na pregled, a tek onda, po potrebi, treba da traži pomoć od nekog ko će mu učiti Kur'an, ako misli da je obolela od džinskog udara. Gde je i kakav je lek za praznoverje? Lek je u izvršavanju Božijih propisa i u proučavanju Allahove

knjige. Ne možemo i ne smemo dozvoliti da nas praznoverje ili gatke odvrate od Allahovih odredbi jer ćemo u tom slučaju zalutati i predati se praznoverju a od tog puta teško možemo pobeći jer su praznoverja šejtanski posao. Poslanik je rekao: „Koga praznoverje odvrati od izvršenja potrebe, počinio je širk" (Ahmed). Pre nego što nešto prihvatimo da uradimo, dobro razmislimo da li je to praznoverje ili propis. U tom slučaju upotrebimo svoje Islamsko znanje i zdrav razum. Jer, neka praznoverja ne može ni zdrav razum da prihvati. I na kraju, molim Allaha da nam pomogne u prepoznavanju praznoverja i da nas uputi da radimo samo ono sa čim će On biti zadovoljan.

Ne postoji bezopasna mržnja Postoje određena ljudska ponašanja o čijoj zločinačkoj prirodi nema nikakvih dilema. Retki se neće složiti s time da su ubistvo, pljačka ili silovanje gnusne radnje koje zaslužuju oštru reakciju kazneno-pravnog sistema i – što je možda još važnije – bezrezervnu moralnu osudu. Takav odnos prema zločinu zalog je opstanka naše civilizacije. Poslednjih stotinjak godina svetske istorije pokazalo je da u katalogu nakaznih ponašanja nedostaje jedna ideologija, jedna doktrina, jedno stanje uma, jedan svetonazor. U svakom slučaju osuda tog svetonazora još uvek nije dovoljno jasna, dovoljno nedvosmislena i dovoljno kategorična. Još uvek taj svetonazor ne izaziva gnušanje koje zaslužuje, iako je u nebrojenim prilikama dokazao da neminovno vodi do ubistva, patnje, siromaštva i nesloboda. Reč je o svetonazoru po kojem podela ljudi na rasne, verske i etničke grupe ima neizrecivu, gotovo mističnu važnost. U svojoj opčinjenosti tom zabludom, njene pristaše drže da pripadnici različitih rasnih, verskih i etničkih grupa treba da žive odvojeno i to u posebnim državama u kojima će većinska grupa uživati privilegirani status. Oni ne ostaju na tome, nego su uvereni da su u postizanju tog cilja sva sredstva dozvoljena i da kretanje prema tom cilju ukida sve moralne vrednosti jer upravo u tom cilju vide najveću moralnu vrednost. Po pravilu se ni time ne zadovoljavaju, nego drže da pripadnici neke druge rasne, verske ili etničke gupe ne zaslužuju samo

da budu iseljeni te da – osim mržnje i poniženja – zaslužuju smrt. Zavisno o istorijskim okolnostima, razmeri mržnje, ponižavanja i ubijanja su različiti. Ponekad se objavljuju u obliku apokaliptičnog Konačnog rešenja po kojem je jedna čitava etničko-verska grupa trebala nestati s lica zemlje. Ponekad u obliku uvrede skrivene iza anonimnosti internetskog bloga. Ponekad u ubijanju svih odraslih muškaraca u jednom gradiću u istočnoj Bosni. Ponekad kao hladnjača puna leševa. Ponekad kao zapovest ministra na sprovodu osumnjičenika za ratni zločin. Ponekad kao teroristički čin kojim su srušena dva solitera u jednom velegradu. Ponekad kao ubojstvo devedesetak ljudi na jednom nordijskom ostrvu. Ovako ili onako, suština je uvek ista: samozvani predstavnici neke rasne, verske ili etničke grupe osećaju neprijateljstvo prema drugoj rasnoj, verskoj ili etničkoj grupi. S moralnog stanovišta potpuno je svejedno da li im je ta druga rasna, verska ili etnička grupa samo antipatična ili su uvereni da je treba uništiti do poslednjeg pripadnika. Razlika između antipatije i ubistva svodi se na to da se ubistvo kazneno-pravno sankcioniše, dok se antipatija neretko artikulira u legalni politički program, mada i iza antipatije i iza ubistva stoji jedna te ista moralna nakaznost, jedno te isto uverenje da rasni, etnički ili verski Drugi ‘moraju znati gde im je mesto’. Svejedno je vidi li neko to ‘mesto’ u getu, na socijalnoj margini, u koncentracionom logoru, na stratištu ili ‘samo’ s druge strane državne granice. Jedina razlika između Andersa Breivika i malograđanina kojem smetaju ekavica, džamije, homoseksualci, tamnoputi ili Šiptari jest u tome da je Breivik odlučio pucati, dok se malograđanin uspavljuje u iluziji da je njegova mržnja bezopasna. Nije bezopasna. Sve i da nikada niko nije stradao zbog rasne, verske i etničke isključivosti, ta bi isključivost bila nemoralna. I da nije nemoralna, bila bi glupa i suvišna poput kakvog histeričnog kaprica. Potpuno je svejedno hoće li se taj kapric artikulirati kao primitivna predrasuda ili kao ubilački nagon ili će ga neko nazvati nacizmom, fašizmom, nacionalizmom, šovinizmom,

ksenofobijom,

netrpeljivošću,

fundamentalizmom

ili

pak

nedužnim domoljubljem. Njegovi učinci uvek su isti. Čak i kada ne ubija, taj kapric ponižava jer na pravdi Boga deli ljude na proizvoljno i nepotrebno

stigmatizovne grupe, na one koje zaslužuju ili ne zaslužuju ljubav ili one koji zaslužuju mržnju.

Mržnja i ubistvo kao deca iste opsesije Opsednutost rasnim, etničkim i verskim razlikama – a mržnja i ubojstvo su zakonita deca te opsesije – sladostrasno izaziva sopstveno mučeništvo da bi sebe uverila da je opravdana, pravedna i obrambena. Jedan srpski nacionalist je nedavno izjavio da srpstvo nije na Jasenovcu izgradilo onoliko velik kapital koliko je to bilo moguće. On dakle u Jasenovcu ne vidi užas nego opravdanje za nove pokolje. Jednako tako, iza besomučnog, koliko suvišnog, toliko značajnog, ponavljanja teze o obrambenom ratu, hrvatski nacionalisti u sudbini hrvatskih žrtava ne vide ljudsku tragediju nego prikladno sredstvo za opravdanje mržnje i zločina. Nesumnjivo je i Anders Behring Breivik nalazio moralnu inspiraciju za svoj poduhvat u žrtvama terorističkog napada na Svetski trgovački centar u New Yorku. Sve su netrpeljivosti iste, a najopasnije su kada sebe uspeju uveriti da se ‘samo’ brane. Kada bi Norveška, primerice, uvela smrtnu kaznu i zbog Andersa Breivika odustala od svoje demokratije, ubila bi po drugi put svoje žrtve. Dogodilo bi im se isto što se dogodilo žrtvama Jasenovca, koje su perfidnom moralističkom zloupotrebom ubijene drugi put u Vukovaru, u Paulin Dvoru i na ostrvu Ugljanu. Čini se da je norveški premijer Jan Stotenbeg (Jens Stoltenberg) bio svestan toga kada je dalekovidno izjavio da Norveška neće odustati od svojih vrednosti i da će reagovati na zločin s još više demokratije, otvorenosti i ljudskosti. Anders Breivik imaće pošteno suđenje, onakvo koje bi baš on uskratio svima kada bi bio u prilici. Demokratija i prema svojim protivnicima postupa kao s građanima. Nacionalizam i s vlastitim pripadnicima postupa kao s mrtvim brojkama. Anders Breivik se ne oseća krivim, poput većine optuženika Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. Po tome se nacionalisti i rasisti i razlikuju od običnih kriminalaca. Ubojice, silovatelji i pljačkaši znaju da čine nešto što je loše i zabranjeno. Gotovo nikada ne moraliziraju pred sudom i ne pokušavaju opravdati svoja

nedela istorijskim razlozima, nego, u najboljem slučaju, ponavljaju da su imali teško detinjstvo. Oni pak, koji ubijaju i pljačkaju u ime rase, nacije ili vere ne osećaju se kao krivci nego kao pravednici i heroji. Upravo ta moralistička samodopadnost, upravo ta slepa vera u ispravnost sopstvenih motiva čini rasnu, etničku i versku mržnju onako odvratnom, odvratnijom od klasičnog kriminala. Pod anestezijom domoljublja nema ni sumnje ni griže savesti. Isuviše često je ljubav prema Svome poslužila kao zaklon iza kojega se pucalo na Drugoga. Toliko često da je izgubila i moralni kredibilitet i politički legitimitet. Ako ih je ikada i imala. Civilizacija koja osuđuje ubijanje, pljačkanje i silovanje dužna je s jednakim, ako ne i većim gnušanjem, osuditi rasnu, etničku i versku mržnju jer ta mržnja nije ništa drugo nego predumišljaj masovnog ubijanja. Predumišljaj koji čeka svoju priliku, svoje mrtve i svoje razorene gradove koje će osvećivati ‘do istrage vaše ili naše’. Ili će se rasne, etničke i verske razlike svesti na samo još jednu od mnogih osobina po kojima se razlikuju pojedinci ili će – ako im dozvolimo da postanu osnovna temeljna vrednost i najvažnija vrlina – ugroziti moralni i fizički opstanak ljudskog roda. Ako ljudski rod odbije shvatiti koliko je rasna, etnička i verska razlika nevažna i koliko je smrtonosna kada se počne prikazivati važnom, odustat će od sebe samog jer ga upravo svekolike i raznovrsne razlike čine ljudskim. Krajnje je vreme za odustajanje od zablude da će nastupiti idilično blagostanje kada se uklone nepoželjni Drugi. Ta zabluda je, osim toga, vrlo glupa. Kada svi Židovi, svi Arapi, svi Srbi, svi Hrvati, svi homoseksualci ili svi tamnoputi budu poniženi, opljačkani, iseljeni ili ubijeni, doći će i po vas. Lako će se već dosetiti nekog kapricioznog opravdanja. U tome su majstori. U redu, neće vas ubiti, ali će vas svakako opljačkati i poniziti. Vervatno ste primetili da se to već dogodilo.

10. Najbizarnija sujeverja srpskog naroda!

Da li je srpski narod sujeveran? Koje sujeverje

vam

“Velikoj duši i od samog neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi."

izgleda

Dositej Obradović

bezvezno, a koje vam se čini tačnim ili barem

delimično tačnin? Donosimo vam neka od najzanimljivijih verovanja u Srba. Sujeverje je definisano uglavnom kao nerazumno verovanje da su zbivanja u budućnosti

uzrokovana

određenim

radnjama,

bez

logičnog

uzročno-

posledičnog odnosa između činjenja tih radnji i događaja u budućnosti. Svaki narod ili etnička zajednica u svom folkloru imaju određene vrste sujeverja, ali su neka preoblikovana u obeležja savremene pop kulture. Srbi su narod koji poseduje

bogatu,

šarenoliku

blistavu

tradiciju

sujeverja.

Doduše,

tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu celinu, jer neke tekovine delimo s drugim narodima, a opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, važno mesto Svetog Save u religiji) Naša kultura obiluje običajima, verovanjima (koji se ponekad usko prepliću sa sujeverjem), mnogobrojnim ritualima koji su složene simboličke i praktične aktivnosti religije. Običaji dolaze iz tradicije, kao i verovanja, sujeverje. Svaki pojedinac rođen je u njima, prihvata ih poput jezika ili vazduha koji udiše. Običaje i verovanja učimo nesvesno. Oni određuju karakter čoveka pre nego što jedinka postane svesna da je prihvatila običaje sredine prema kojima se konsekventno ponaša. Donosimo vam neka najzanimljivija verovanja: Kad neko krene iz kuće na ispit ili drugi važan posao, za njime se prospe voda.

Kad se sretne odžačar, za koga se inače smatra da donosi sreću, treba na kaputu zavrnuti dugme u krug i po mogućstvu ukrasti mu neku dlaku iz četke. Isto to, samo u obrnutom smeru, važi za popove; ako vidite nekog, uhvatite se za dugme, jer će vas, u suprotnom, pratiti maler. Crna mačka donosi nesreću, pa ako pređe nekom preko puta, treba se vratiti tj. ne presecati svojim kretanjem put kojim je prošla mačka. Mlada treba na sebi da ima i nešto staro i nešto novo. Devojka koja prva uhvati bidermajer koji mlada, okrenuta leđima, baca neudatim devojkama, prva će se udati od prisutnih. Ujutru prilikom ustajanja iz kreveta treba prvo stati na desnu nogu, inače će tog dana sve ići loše. Ova verovanja su donekle podnošljiva, ali ima nekoliko koje ćemo nabrojati koja su na granici zdravog razuma. Ako patite od bolova u stomaku stavite dva noža u krst na stomaku da bi bolest otišla. Ako želite mirne snove stavite nož ispod jastuka, košmari beže od noževa. Ako za stolom sediš na ćošku, nećeš se udati. Nemoj u sumrak prostirati veš napolju – zle vile se okupljaju oko njega. Ne treba na sebi ništa šiti, jer desiće se nešto loše. Tu su i ona svakodnevna sujeverja koja se mogu čuti, a uče se od malih nogu. Ako te svrbi levi dlan – dobićeš pare. Ako te svrbi nos – dobićeš batine.

Ne treba da se zviždi u kući jer se tako prizivaju miševi. Raširene kazaljke na satu– neko misli na tebe.

11. Najčudnija sujeverja u Srba Sujeverje je definisano uglavnom kao nerazumno verovanje da su zbivanja u budućnosti uzrokovana “Pobeda uvek pripadne najupornijima” Napoleon

određenim radnjama, bez logičnog uzročnoposledičnog između

odnosa

činjenja

tih

radnji i događaja u budućnosti. Em crna mačka, em merdevine... Kuku lele, šta li će se sve desiti? Svaki narod ili etnička zajednica u svom folkloru ima određene vrste sujeverja, ali su neka preoblikovana u obeležja savremene pop kulture. Srbi su narod koji poseduje

bogatu,

šarenoliku

blistavu

tradiciju

sujeverja.

Doduše,

tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu celinu, jer neke tekovine delimo s drugim narodima, a opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, važno mesto Svetog Save u religiji). Odžačar Kad se sretne odžačar, za koga se inače smatra da donosi sreću, treba na kaputu zavrnuti dugme u krug i po mogućstvu ukrasti mu neku dlaku iz četke; Isto to, samo u obrnutom smeru, važi za popove; ako vidite nekog, uhvatite se za dugme, jer će vas, u suprotnom, pratiti maler. Tu su i ona svakodnevna sujeverja koja se mogu čuti, a uče se od malih nogu: Ako te svrbi levi dlan - dobićeš pare; Ako te svrbi desni dlan - davaćeš pare; Ako te svrbi nos svađaćeš se; Ne treba da se zviždi u kući jer se tako prizivaju miševi; Poklopljene kazaljke sata - neko misli na tebe. Ima i verovanja uz koja možemo da se zapitamo “šta je s mozgom?“: Ako patite od bolova u stomaku stavite dva noža u krst na stomaku da bi bolest otišla.

Ako želite mirne snove stavite nož ispod jastuka, košmari beže od noževa. Ako za stolom sediš na ćošku, nećeš se udati/oženiti. Nemoj u sumrak prostirati veš napolju - zle vile se okupljaju oko njega.

12. PRAZNOVERJE Praznoverje, magijskih

kvazireligiozno

narodno

verovanje

delovanje

sila,

odnosno verovanje u događaj

“Ako uspemo pobediti svoje strasti, to je više zbog njihove slabosti nego zbog naše snage” .

bez ikakvog stvarnog

Zweig

natprirodan kauzalnog

dokaza.

Dakle,

osnova

praznoverja

bila

nepoznavanje prave prirode stvari i neprikladno objašnjavanje određenih pojmova i situacija na osnovi verovanja da su oni međusobno povezani, odnosno da su pod uticajem neke natprirodne sile. Takvim verovanjima i praksama pripada astrologija, veštičarstvo i znamena. Naučnici u doba prosvetiteljstva odbacili su osnovanost takvih narodnih verovanja, naročito verovanje u magiju, gatanje, čudesa, mitove i mitološka bića, dajući primat empirijskoj znanosti. Svaki narod ili etnička zajednica u svom folkloru imaju određene vrste praznoverja, ali neka su preoblikovana u obeležja suvremene pop kulture (urbane legende, NLO, petak 13.). Praznoverne radnje i događaji Držanje majke božje uz sebe nosi sreću. Kršćenje levom rukom ne vodi molitvu do Boga. Crna mačka donosi nesreću ako prepreći put, jer označava demona koji nastoji čoveka skrenuti s puta prema Bogu. Ko vidi dimnjačara, treba zavrnuti dugme na kaputu u krug za sreću. Nevesta treba na sebi nositi nešto staro i nešto novo.

Neudata devojka koja prva uhvati buket cveća koji baca mlada, okrenuta leđima, prva će se udati od prisutnih. Ujutru prilikom ustajanja iz kreveta treba prvo stati na desnu nogu, inače će tog dana sve ići loše. Ako izjavite nešto dobro, što donosi sreću, potrebno je odmah triput kucnuti o drvo, inaće će zli duhovi sve pokvariti. Razbijeno ogledalo donosi osobi koja ga je razbila sedam godina nesreće. Ako osobu zasvrbi levi dlan, dobit će novac, a ako je zasvrbi desni dlan, imat će trošak. Otvaranje kišobrana u kući donosi nesreću.

Konjska potkovica iznad

ulaznih vrata kuće čuva kuću od zla, a zakačena iznad kreveta čuva od noćnih mora. Ljudi iz najrazličitijih društvenih krugova imaju neke svoje praznoverne rituale. Kad su u neizvesnosti, teskobi ili pod stresom, veruju da će ih to što rade zaštititi od opasnosti ili im pomoći da ostvare svoje ciljeve. Na mnoge vrste praznoverja gleda se kao na simpatične stare običaje ili kao na neku vrstu psihološke pomoći u kojoj nema ničeg lošeg. Praznoverje pokazuje koliko jako želimo da se obistini dobro kojem se nadamo ili da se ne dogodi zlo od kojeg zaziremo. Kad se držimo nekih praznovernih rituala čak i ako nismo potpuno uvereni u njihovu moć, nadamo se da će nam oni pomoći, a ipak nemamo osećaj da robujemo praznoverju. Praznoverje je staro koliko i čovek i održalo se sve do današnjih dana. Zato i danas gotovo svako, bez obzira koliko tvrdio da nije praznoveran, kada ga zasvrbi nos pomisli: "Bit ću ljut!" ili ako ga zasvrbi levi dlan odmah se ponada da će odnekud stići kakva nepredviđena svota novca. Takve i slične, mnogo ozbiljnije, praznoverne pojave, nastale su pre nekoliko vekova, kad su ljudi želeli objasniti neke za njih misteriozne okolnosti. Među praznovernim tvrdnjama koje svako zna i kojih se u određenim situacijama barem seti, iako u njih ne veruje je, primerice, da će se

dogoditi šteta ili nesreća, koja će osobu pratiti čak sedam dugih godina, ako se razbije ogledalo, jer se u ogledalu vidi njegov lik. Danas će se većina na sve to možda samo dobro nasmijati, ali ipak nikome nije baš svejedno kad ispred njega protrči crna mačka. Praznoverni običaji tako već vekovima upućuju da ako si nekog posetio, izađi kroz ista vrata kroz koja si ušao, u suprotnom ćeš doživeti nesreću, ako prođeš ispod merdevina, doživet ćeš nesreću, dimnjačar nosi sreću i treba se uhvatiti za dugme kad ga se ugleda, ako vidiš zvezdu padalicu, doživet ćeš sreću...i slično. Ono što je za ovdašnje područje bitno je činjenica da su uprkos hrišćanstvu koje dominira u ovom kraju, ljudi podložni praznoverju. Oni, u stvari, iako su mahom deklarisani i vernici, brojne praznoverne postupke provode u okviru vere što zapravo nema nikakve veze jedno s drugim. Praznoverje je prisutno i danas i vidimo to po postupcima i izjavama ljudi. Još uvek su prisutni različiti praznoverni običaji među ribarima, pa se tako i danas svi drže toga da se onoga ko ide u ribolov ne sme pitati "di gre". Isto tako, ribar na putu ne sme sresti ženu, jer to je nesreća, a od njega se ne sme niti unapred naručiti ribu. Praznoverje je kada ne verujemo u Boga, kao svog lično, nego u razne sile, koje čovek želi upregnuti da rade u njegovu korist, bilo za nešto dobro ili za zlo, zavisno od toga što je njemu potrebno. Smisao praznoverja odnosno osnova takvog verovanja je da je čovek stvoreno biće koje ne može upravljati svojim životom, nego ima intuiciju da postoje sile koje ga vode, da je sve unapred određeno i da čovekov razum, kreativnost, sloboda nemaju nikakvog smisla. U tom slučaju je Bog nelična sila, a prava vera je nešto lično, dok je praznoverje nekakva mehanika, diktatura, nešto u čemu nema slobode i ljubavi koju pruža vera u Boga. Praznoverna praksa i čini su uglavnom ostaci poganstva, a u čoveku praznoverje raste kako se smanjuje vera u Boga te povećava nekakva nesigurnost i strah. Određeni praznoverni rituali ljudima daju osećaj sigurnosti i samopouzdanja i ne znače svi oni praznoverje, ali, naravno, u prevelikoj meri mogu imati i loš uticaj. Činjenica je da svako od nas traži objašnjenje za razne pojave, da svako ima želju za kontrolom, a tu potrebu za kontrolom povećava

100

svaka kriza i svaki naš loš period u životu. Također, što je manje vere, više je praznoverja, jer većina ljudi više voli verovati i u krivo nego uopšte ne verovati. Praznoverje postoji od kad postoji civilizacija i prisutno je i danas, a sve to iz ljudske potrebe za shvatanjem životnih situacija i pojava. Na ovim stranicama naći ćete opise narodnih verovanja i praznoverja povezanih s određenim pojmovima. Ove stranice su sačinjene u svrhu zabave i nikako nemaju za cilj navođenje ljudi da veruju u navedeno na ovim stranicama. Svaki pokušaj korištenja upustava navedenih na ovim stranicama autor ne preporuča i na vlastitu je odgovornost. Same korene praznoverja možemo pronaći i u jednoj od tvrdnji iz Biblije, gde se spominje ljudska taština i ljudski pokušaji da se shvate božanske stvari koje su izvan ljudske moći shvatanja, pa su zato pogrešno protumačene. Na osnovi toga sv.Toma objašnjava postojanje praznoverja. Prema njegovoj definiciji, praznoverje predstavlja obožavanje sila koje nisu Bog te obožavanje Boga na nepriličan način. On također spominje demone koji su ljudima ponudili objašnjenja te su postali predmeti njihova obožavanja. Na taj način objašnjava širenje praznoverja u paganskom svetu, ali u pokušajima da objasni raširenost praznoverja u krišćanskom svetu ponešto zaostaje.

Paznoverje kod nas Sreća - Ako vam u kuću uđe žaba, ona donosi sreću u kuću u koju uđe. Ako ujutro pre doručka 3 puta kihnete to će biti vaš sretan dan. Ako odete kod frizera i ošišate kosu tokom oluje također ste svoj život učinili još srećnijim. Hodanje po kiši, razbijanje prozirne čaše od neobojenog stakla, ako na vas sleti bubamara, ako vas svrbi glava na vrhu temena također je sreća. Crna mačka - u starom Egiptu božica Bast bila je crna ženka mačka. Hrišćani nastojeći se odreći i obrisati sve tragove starih religija u koje su pre verovali uništavali su crne mačke i žene koje su o njima brinule proglašavajući ih vešticama. Crna mačka koja vam pređe preko puta prema hrišćanskom verovanju zapravo je demon koji na vašem putu stvara zlu prepreku koja vas

101

odvaja od boga i sprečava ulazak na nebo. Svakako ako želite izbeći nesreću nemojte staviti šešir na krevet, rezati nokte u petak, ustati iz kreveta na levu nogu, razbiti ogledalo, pevati pre doručka, otvarati kišobran u kući, na Uskrs obavezno obucite novo odelo itd. Ostala zanimljiva verovanja - Ako pas jede travu znači da će uskoro padati kiša. Grlica koja kruži na nebu znak je smrti. Štakori koji beže sa broda znače potonuće broda. Sedenje ukrštenih nogu dok kartate donosi nesreću. Ako vas svrbi nos sigurno ćete se s nekim posvađati. Dete koje se rodi sa zubima bit će u kasnijem životu jako sebična osoba. Ako je osoba za života bila zla, na grobu će joj rasti korov. Nesreća je ako na sprovod dođe trudna žena. Američko praznoverje - Sanjanje bele mačke znači sreću (videti belu mačku tokom putovanja također nosi sreću). Videti belu mačku tokom noći donosi nesreću. Kada se selite u novi dom, mačku prvi put unesite preko prozora umesto vrata i ona nikada neće otići. Kada vidite jednooku mačku, pljunite na palac, stavite ga na dlan ruke i zaželite želju. Englesko praznoverje - Kada se mačka pere iza ušiju znači da će padati kiša. Ako mačka spava sa sklupčanim šapama ispod tela znači da dolazi hladno vreme. Škotsko praznoverje - Crna mačka na tremu donosi blagostanje. Talijansko praznoverje – Kijanje mačke donosi sreću onima koji ga čuju. Holandsko praznoverje - Mačke nisu bile puštane u sobe gde se vodila rasprava kako ne bi širile tračeve po gradu. Baciti so i zasuti zlo - Dakle, ako vam se dogodi da prospete so, jedan deo toga morate ponovo baciti, ali preko levog ramena. A sve zbog toga što je so kroz istoriju promatrana kao stvar iznimno velike vrednosti. Rimljani su svoje vojnike plaćali solju, a od davnih se vremena u medicini koristi kao sredstvo

102

zaštite. So je, također, bila zastupljena u kojekakvim magijskim ritualima za blagosivljanje i teranje zla. Odatle i njeno bacanje preko levog ramena koje za funkciju ima teranje demona koji odande vrebaju. Magične merdevine - E, to je nešto što se nikako ne sme dogoditi, jer, naravno, donosi nesreću. Osim očigledne opasnosti u koju se možete dovesti provlačenjem kroz nešto što se sklapa i rasklapa, prolazak kroz trougao koji formiraju lestve i zemlja smatra se izuzetno lošim i negativnim zato što svaki trougao sam po sebi predstavlja Sveto Trojstvo, te svaki ulazak u taj sveti prostor donosi nesreću i 'uljeza' izjednačava sa samim sotonom. Ogledalce, ogledalce - Razbijte ga i osigurali ste gotovo celu deceniju nesreće. Tačnije, sedam godina. Naime, ogledalo je refleksija ljudske duše i duhovnog stanja čoveka, tako da bi njegovo razbijanje moglo izazvati stvarno veliku štetu. Iznošenje komadića na otvoreno i njihovo zakopavanje na mesečini može to sprečiti. Jedno od objašnjenja za ovo praznoverje krije se u prilično banalnoj činjenici. Naime, prva su ogledala bila toliko skupa da bi onaj ko ih razbije morao sedam godina besplatno služiti njegovom vlasniku kako bi otplatio štetu. Čukni u drvo! - Ako izjavite nešto dobro, nešto što simbolizuje sreću, blagostanje, zadovoljstvo, brže pronađite neki drveni predmet i kucnite u njega tri puta. Ako to ne učinite, zli će vam duhovi sve pokvariti. Ovo verovanje seže do drevnih paganskih verovanja da duhovi žive skriveni u drveću, pre svega u hrastovima. Kucanjem u drvo odavalo im se priznanje i demonstrirala svesnost da upravo oni mogu pomoći u borbi protiv zla. Također je to bio i način da im se zahvali na sreći i blagostanju. Dobiti novce ili dati novce, kaže dlan - Ako imate sreću da vas zasvrbi levi dlan, možete biti srećni jer je to nagoveštaj da će vam se finansijsko stanje popraviti. S druge strane, ako svrbi desni, morat ćete dan ulepšati nekome drugom. Objašnjenje za ovo praznoverje zapravo nije nađeno. Postoje neke pretpostavke

103

koje se tiču toga da kad dlan zasvrbi, treba ga protrljati o drvo. To je onda u direktnoj vezi s verovanjem da dodirivanje drvenog predmeta ili drveta, kao što je prethodno objašnjeno, donosi sreću. Ukrstite prste - Još jedan oblik obrane od zlih duhova. Naime, ako prstima načinimo hiršćanski simbol krista, osujetili smo svaki pokušaj zlih duhova da svojim negativnim uticajem bace senu na ono dobro što nam se dogodilo, događa ili se treba dogoditi. Također, prsti se ukrštaju i kada neko odluči izgovoriti laž, jer ga to na neki način osigurava i štiti od eventualnih posledica govorenja neistine. Zatvori taj kišobran! - Naime, otvorite li ga prerano, u zatvorenom prostoru, mogle bi vam se na glavu, u vidu kiše, sručiti sve nesreće ovog sveta. Koreni ovog verovanja kriju se u davnim vremenima kada su se kišobrani koristili, pre svega, kao zaštita od sunca. Naime, njihovo otvaranje u zatvorenim prostorima bila je uvreda bogu suncu, a posledice su, naravno, mogle biti stravične. To međutim, ne objašnjava, kako se sunce ne uvredi kada se od njega skrijemo na otvorenom. Postoje razne modifikacije ovog praznoverja, pa tako neki misle da nesreću priziva samo otvaranje kišobrana u zatvorenim prostorima ako prethodno nije bio napolju. Drugim rečima, ako unesete u kuću mokar, otvoren kišobran i ostavite ga otvorenog da se suši, nema razloga za paniku. Nazdravlje - Kao što je već rečeno, ljudi od davnina izjednačuju dah i dušu. Zbog toga se verovalo da i kijanjem čovek izbacuje delove svoje duše što, naravno, otvara prostor zlim duhovima. Danas je u našoj svesti termin 'zao duh' uglavnom zamenjen terminom 'bolest', što se naravno nije moglo očekivati od naraštaja koji nisu poznavali sve bakterije, viruse i ostale uzročnike zaraznih bolesti sa kojima se mi danas svakodnevno družimo. Također, postoji verovanje da svaki put kad kinemo, nakratko zaustavimo rad srca. U tom kontekstu, poželeti nekome da ga bolest preskoči doista nije suvišno.

104

Još - Držite bumbara u kutiji da biste imali dobru sreću i zaštitu. Ko pronađe buvu na ruci, dobit će pismo. Verovatno od ministarstva zdravstva, koje su pozvali vaši susedi potpisavši peticiju protiv nečistoće u vašem stanu te smrada koji se širi iz istoga. Spavate li na posteljini ispunjenoj golubljim perjem, nikada nećete umreti. Da biste oterali goste koji nikako da vas ostave na miru, stavite metlu iza vrata u sobi do one u kojoj gosti sede, ali tako da držak metle bude uperen prema njima. Provereni izvori kažu da će to definitivno ubrzati njihov odlazak. Noga bubmare, kad se stavi pod krevet pojačava strast. Žuč jarebice natrljajte na slepoočnice da poboljšate pamćenje. Ako vam preleti kos preko puta dok nekuda idete, nešto će vam se dogoditi pre nego što dođete do cilja. Nosite kosti ptice konopljarke kao amajliju za dobro zdravlje. Uđe li vam kresnica u kuću, očekujte goste. Još se ne zna da li izlazeći iz kuće treba stati na kućni prag ili ne. Neki to smatraju sretnim znakom, dok drugi tvrde da ispod praga žive zli duhovi koje bismo mogli uznemiriti. Pljune li vam Ciganka na kućni prag, smatrajte se vrlo srećnim. Ako vam neka muva stalno dosađuje leteći oko vas, to je znak da vas neka nepoznata osoba želi upoznati, odnosno razgovarati sa vama. Jednako tako, veruje se da će uskoro biti kiše ako muve stalno dosađuju ljudima. Imati zelenog papagaja u kući loš je znak. Paunovo perje donosi nesreću ,naročito ako se unosi u kuću, jer označava smrt u tome domu. Smatra se da su "oči" na njegovu perju urokljive. Uzmite perje iz petlova repa i utisnite ga tri puta u dlan svoje voljene osobe da je zadržite zauvek (naravno nakon toga morat ćete svojoj voljenoj osobi objasniti zašto ste to napravili). Puževe kućice sastojak su amajlija ljubavi, žudnje i plodnosti te štite od uroka. Ponekad se mrve u prah i sastojak su ljubavnih napitaka. Veruje se da će se puž rastopiti bacite li na njega so. Ako lice svaki dan perete sapunom ono će postati dlakavo. Za potenciju jedite tela ženskih skakavaca pržena na puteru. Nikad ne praznite koš sa smećem nakon što padne mrak, jer ćete tako na sebe navući nesreću. Školjke se koriste kao amajlija protiv zlih duhova i uroka. Nikad ne isprašujte tepih kad padne mrak jer ćete na taj način privući

105

zlo, odnosno oterati dobro-sreću. Kad se useljavate u novu kuću ili stan, donesite u njih novu metlu i svežu štrucu hleba jer će vam to osigurati sreću. Kažu da žena ne sme šiti sama venčanicu, ni da je mladoženja ne sme videti pre venčanja. Ptica u kući predznak je smrti (ako uleti samovoljno). Vekna hleba ne sme se okrenuti nakon što se odreže komad. Nikad ne nosite metlu sa sobom kada se selite. Bacite je i kupite novu. Ako prvi leptir kojeg vidite na proleće bude beo, bit ćete srećni cele godine. Žir na prozoru čuva vas od udara groma. Ako pas zavija tokom noći, neko je u kući bolestan i to je loš znak. Konjska potkovica iznad kreveta čuva vas od noćnih mora. Ako na prvi dan jeseni uhvatite list koji je otpao s drveta, nećete se razboleti preko zime. Ako ogledalo samo od sebe padne i razbije se, neko od ukućana će skoro umreti. Kišobran je inače jako opasna igračkica. Naime, ako vam kišobran padne na pod, to znači da će se u toj kući desiti ubistvo. Pokloniti nekome kišobran donosi nesreću. Ako ti kišobran ispadne iz ruke, nemoj ga sam/a podići. Neka ti ga podigne neko drugi ili ti sledi – nesreća! Ako devojci koja nema dečka kišobran padne iz ruku, nikad se neće udati. Držanje kišobrana na stolu ili krevetu donosi nesreću. U trenutku smrti svi prozori moraju biti otvoreni tako da duša može napustiti kuću. Ako vam prijatelj da nož, vi njemu što pre morate dati novčić inače će vašem prijateljstvu doći kraj. Nikad ne putujte petkom. To je nesreća. Nesreća je zapaliti cigaretu istom šibicom. I Kinezi su praznoverni - Da bi osigurali blagostanje u godini koja dolazi, Kinezi se pokoravaju starim verovanjima i udovoljavaju svojim božanstvima. Čišćenje kuće - Pre prvog dana u Novoj godini, treba očistiti celu kuću. Uoči Nove godine, sve se metle, četke i druga oprema za spremanje stavljaju na stranu. Nikako ne valja mesti ili brisati prašinu na samu Novu godinu da se ne pomete sreća. Sledećeg dana treba pomesti, i to krenuvši od vrata prema sredini dnevne sobe. Potom se prašina i smeće s poda raspoređuje u uglove prostorije i ne sme se izbaciti sve do petog dana. Treba pripaziti da se ne stane u te prljave hrpice jer to će doneti nevolje.

106

Propuštanje nove i izbacivanje stare godine - Poznati kineski vatromet navečer uoči Nove godine ima ulogu izbacivanja stare godine i izražavanja dobrodošlice Novoj. Kad udari ponoć, sva vrata i prozor kuće moraju biti otvoreni, da bi stara godina mogla nesmetano otići. Dugovi - Do sada je trebalo platiti sve dugove. Na Novu godinu se ne sme ništa posuditi, ako se želi izbeći posuđivanje cele godine. U stara vremena, dok se još koristio kremen za palenje drva, čak se ni on nije smeo posuditi na Novu godinu. Govor - Treba se uzdržati od nepravilnog govora i nesrećnih reči. Negativni termini se ne izgovaraju – nikad se ne pominju smrt i umiranje, a stravične priče su tabu. Izbegava se čak i pomen na proteklu godinu jer se sve treba usmeriti prema novom početku. Deca - Postoji verovanje da plač na Novu godinu znači tugu tokom cele godine. Upravo se zato decu na taj dan nikako ne tuče i svašta im se toleriše, a ona su zbog toga dodatno nestašna. Lični izgled - Na Novu godinu se ne pere kosa da se ne bi isprala i sreća rezervisana za nadolazeću godinu. Preferira se crvena odeća jer je reč o radosnoj boji koja osigurava sunčanu i svetlu budućnost. Veruje se da stav i ponašanje tokom Nove godine postavlja scenu za ostatak godine. Petak 13 - Narodna predaja također nudi rešenja od prokletstva petka 13-og. Jedno od njih nalaže kako se pogođena osoba mora popeti na vrh planine ili visoke zgrade, i tamo spaliti sve svoje poderane čarape. Drugo kaže da je potrebno stajati na glavi i grickati – hrskavicu. Sreća i praznoverje - Srećni ljudi sreću savršene partnere, ostvaruju svoje životne ambicije, imaju bogate karijere, žive srećne i ispunjene živote. Svoj uspeh ne duguju napornom radu, izuzetnom talentu ili vrhunskoj inteligenciji – naprotiv, oni jednostavno imaju neku čudnu sposobnost da uvek budu na

107

pravom mestu u pravo vreme. Oni su – srećnici. Profesor Wiseman pokrenuo je 1994. godine projekt kojim je pokušao naučno objasniti zbog čega neki ljudi žive takve savršene živote, i razviti tehnike koje bi i svima ostalima omogućile da ostvare isto. "Projekt sreća" obuhvatio je na stotine kako izuzetno srećnih, tako i izuzetno nesrećnih ljudi. Između ostalih istraživanja, 4000 ljudi učstovalo je u velikom on-line istraživanju, gde su sami ocenjivali smatraju li se srećnima ili nesrećnima, i gde je ispitivan stepen praktikovanja različitih praznovernih aktivnosti. Istraživanje je pokazalo da srećni ljudi obično praktikuju neke praznoverne rituale, koji bi im trebali doneti sreću, poput kucanja o drvo, nošenja amuleta ili držanja palčeva. S druge strane, nesrećni ljudi vjeruju u praznoverje koje nosi nesreću, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina ili – broja 13. To je bilo prvo istraživanje takve vrste, i razlike između 'srećnih' i 'nesrećnih' ljudi su bile značajne: na primer, 49% srećnih ljudi redovno drži palčeve, za razliku od samo 30% nesrećnih. Također, samo 18% srećnih ljudi postaje anksizno kad razbiju ogledalo, za razliku od 40% nesrećnih ljudi. Možda je najznačajniji podatak sledeći: 55% nesrećnih ljudi boji se broja 13, za razliku od samo 22% srećnih. Istraživanje je također otkrilo najčešća praznoverja, i postotak ljudi koji u njima sudeluje: 1. Kucanje o drvo – 86%, 2. Držanje palčeva – 64%, 3. Prolaženje ispod merdevina – 49%, 4. Razbijanje ogledala – 34%, 5. Strah od broja 13 – 25%, 6. Nošenje amajlije ili amuleta – 24%.

To su iznenađujuće velike brojke, koje pokazuju da je

praznoverje i u današnjem svetu vrlo snažno. Čak je 86% ljudi izjavilo da su i sami učestvovali u barem jednom od ovih praznoverja, a na praznoverje nisu imuni čak ni naučnici: 15% ljudi sa naučnim zaleđem priznaje da se boji broja 13.

108

13. OBIČAJI I TRADICIJA SRPSKOG NARODA

Običaj je naziv za

“Dobar glas daleko ide, a loš još dalje” Narodna poslovica

tradicijom utvrđeni oblik ponašanja

delovanja

pojedinca ili kolektiva u određenim

prigodama,

prilikama unutar kakve etničke grupe. Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice. A koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”. U neprestanoj trci za vremenom i profitom čemu veći deo čovečanstva danas robuje, eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujući ih univerzalnim i pomalo bezličnim vrednostima, znamo li šta su pravi narodni običaji? Iako se mnoge kulture prepliću i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadržava značajan deo svoje autentičnosti. Suština duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji način se razume proučavanjem običaja i kulturne tradicije. Običaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj prošlosti. Nastali su da bi zadovoljile najrazličitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i običaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta različitih istorijskih okolnosti, bio suočen sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Zbog toga su mnogi običaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života. Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem,

109

krštenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrću i drugi. Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj u narodu, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja. Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija. Proces uzajamnog prožimanja prehrišćanske i hrišćanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu i drugim običajima. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečeno meso (pečenica) i uloga položajnika ( čoveka koji prvi čestita proslavu Božića u kući domaćina), fenomeni koji korene imaju u dalekoj prošlosti. Po mišeljenu pojedinih istraživača, položajnik, može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu se ukaže poštovanje. Time su u proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Pojedini božićni rituali protumačeni su i kao ostaci “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji po starom, julijanskom kalendaru, pada u vreme zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se da paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi daju snagu Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Mnogi božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji su imali ulogu da na magijski način doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe su u vezi sa klasičnim agrarnim kultom. Najbolji primeri su božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama (česnica), hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili

110

ogrtanje debelim ogrtačem simbolizuju blagostanje i sreću. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hrišćansku odoru, jer je takvih pojava bilo svuda u Evropi. Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, međutim postoji opasnost od pomodarstva, odnosnono izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-tak godina, došlo je do pravog “buma“ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila. Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kada onaj ko mu je bio gost slavi svoju krsnu slavu. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije. Proslavljanje slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže značajna materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu, ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće baš tako lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama

111

opštinskih slava u gradovima. Proslavljanje pojedinačne ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada. Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života. Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.

112

14. PRAZNOVERJE KOD SRBA Mnogi veruju u ta narodna verovanja dok drugi odmahuju rukom i govore da su to sve gluposti

besmislice,

praznoverje. A opet smo se uverili da neke stvari ipak su takve kakve su

“Sve na zemlji ima svoje granice i najmoćniji i najradosniji ruše se u svojoj veličini i radosti i padaju u zaborav. Težimo onome što je večno”. Lav Tolstoj

opisane. Slučajnost? Ne znam.

Ovu

temu

otvaramo da se napišu ta neka narodna verovanja (ali ukratko, bez većih opisivanja). Najčešće što poznajemo. Desni dlan ako zasvrbi, novac odlazi, levi dlan, novac dolazi u kuću. Nos ako svrbi, biće svađe. Crveno nebo navečer, idući dan će biti vetrovito. Što novoga doznamo: Nikada se ne smeju sastaviti odrezani nokti ruku i nogu. Ako se to uradi zajedno, doživeće se neka nezgoda ili žalost u kući. Ne smeju se rezati nokti u tuđoj kući bez dozvole domaćina, ako se to radi, smatraš se neprijateljem kuće i znak da će se ukućani žestoko zavaditi. Ne treba iz kuće nikom ništa davati da iznese, čak ni najboljim prijateljima, sve što želiš da daš iznesi sam iz kuće i daj to dok se pozdravljaš. Zato je bilo normalno videti domaćina da nosi vrećicu dok prati goste i onda im na izlazu to daje. Drugačije urađeno značilo bi da ti taj gost svesno ili nesvesno nosi blagostanje iz tvoje kuće. Ako vam neki od vaših prijatelja kad god krene kući traži nešto da mu date, pa makar to bilo da pije vode, to nije u redu od njega. Svesno ili ne, on vam je zavidan i želi da vidi vašu propast. Ova priča je zasnovana na izjavama onih kojima se ovo dogodilo i obistinilo. Neko će odmah reći, ma to je bez veze. Možda, ali tako je bilo. Ovako ide. Nekada je to bilo normalno proveriti, ko bi mogao biti taj suđeni/a. Većinom su devojke te koje su koristile ovaj trik, koji bi svaki put upalio. Navečer kada se treba ići na spavanje, oguli se cela jabuka, ali tako da se kora nigde ne prekine. Jabuka se pojede, a ona kora (oguljina) se zamota u

113

papir i stavi pod jastuk. Zatim se poželi da se u snu vidi onaj suđeni, onaj za koga će se ta devojka udati. Ovo mogu i momci da urade, isto ide. Kada ujutro ustane ona prvo razmišlja koga je sanjala, jer se san može zaboraviti. Ako se sanja osoba koja se ne zna, nema veze upoznat će se nekad kada bude vreme, ali to je ta osoba. Tu nema greške. Zašto? Svi slučajevi koji su do sada poznati da su ovo probali bili su istiniti i ostvarili su se. Nekoliko devojaka koje su ovo uradile i san im se obistinio, postao je java. Kao i mesto i ono što se dešavalo u snu u kojem su videle svoje suđene muževe, sve je posle bilo java. Jedna devojka je sanjala svog poznanika, i mislila je :"ma nema od toga ništa, to je laž", ali posle nekoliko meseci su počeli da se zabavljaju i venčali su se. Vredi probati, ako ništa, može biti dobra zabava. A kasnije šta će biti, bit će. Danas omladina možda ne gleda šta će kupiti za rođendan ili neku drugu priliku svom momku ili devojci. Nekada se to itekako gledalo. Evo šta momak devojci nije smeo pokloniti: minđuše, ogledalo, sapun, šampon ili nešto drugo od higijene, maramu, nakit od keramike, verenički prsten ako vrati. Dok devojka momku nije poklanjala: sahat, čarape, penu za brijanje i drugo za ličnu higijenu. Ali zašto je to tako? Znači od veze neće biti ništa. Svaka reč ima svoje objašnjenje. Ogledalo znači nesreću, minđuše znače da će izvisit devojka, keramika može da pukne kao i veza, ako se kupi verenički prsten a on bude veći, i odnese se da se smanji i od te veze nema ništa, ako momak dobije obuću ili čarape ode on od devojke, marama znači žalost za momkom, sahat znači da se vreme odbrojava kada će puknuti veza, a ako devojka vrati verenički prsten, onda je ona sebi zatrpala put i neće imati više ponuda. Razmislite ima li ovo smisla. Ne valja da se mrvice prosipaju po kući kao ni da se prospe mleko. Kada se nešto proda iz kuće ili da na pozajmicu, ne daje se onome ko treba da nosi, već neko od ukućana će izneti iz kuće i dalje predati. Ako nekome ispadne zalogaj u jelo, znak je da je neko bližnji, u rodu, gladan. Ne valja da se smilje ostavlja u kući preko noći. Niti se sme bacati na mesta gde se prolazi, da ko ne ograiše (bolest bez razloga). Neposredno kada gost odlazi, ne treba mesti sobu, da gost ne bi imao problema u putu. Ne valja mesti kuću po mraku, po zalasku sunca, da ne bude nesreća u kući. U prvi mrak ne valja se gledati da ne bi ostao nakazan u

114

licu. Kad se što u kući razbije, a da se ne vidi ko je ili što razbio, veruje se da će neko iz kuće umreti. Kada krava sve teli mušku telad, to sluti da će kuća zapasti u dug. Dobro je voditi psa noću sa sobom, jer se onda ne može ništa prikazati. Ko hoće da drži pčele, treba da jedan roj kupi, jedan nađe, a jedan ukrade. Veruje se da neće imati decu onaj ko puno kalemi voćke. Veruje se da oko jezera ima vila. Prestupne godine ne valja kalemiti voćke. Kada je mena, veruje se da će biti promena vremena. Da bi zarađeni novac voleo Vašu kuću, onoga dana kada dobijete platu ne treba trošiti niti jedan dinar. Cela plata mora prenoćiti kod kuće. Neki čarobnjaci životne mudrosti savetuju da treba sačuvati godinu dana krupnu novčanicu, koja će se, tvrde oni, “napuniti” vašom energijom i počet će privlačiti prema sebi novac. Novca neće biti: ako zviždite u sobi i mrvice sa stola čistite rukom. Ne valja posuđivati susedu hleb i sol, sigurnost (u novcu) tada može napustiti vašu kuću i otići u drugu. Da bi u kući bilo novca, metlu treba postaviti ručicom na dole. Povišicu plate najbolje je tražiti u sredu po danu. Ne posuđujte od drugih novac u ponedeljak, nemojte posuđivati drugima u utorak i ne vraćajte dug u petak. Davati i uzimati posuđeno obavezno ujutro, zato što bilo kakve operacije s novcima u večernjim satima vode u propast. I trudite se nikada ne tražiti posudbe, a češće dajte jer vi tada “kao” da programirate novce da vam se vrate. Džepove odeće koja se van sezone ostavlja u ormar, napunite sitnim papirnatim novčanicama. Novac ne voli probušene džepove ili otpalu dugmad. Nikada ne držite novčanik prazan, neka u njemu bude makar sitniš u kovanicama. Sav novac mora biti glavnom stranom okrenut prema gazdi. U najmanjoj pregradi čuvajte najsitniju novčanicu savijenu u trougo. Također u novčaniku treba biti i “srećna novčanica” (prva zarađena ili dobijena od dobrog čoveka ili od nekog uspešnog posla i sl.). Tu novčanicu ne valja potrošiti – ona je amajlija sigurnosti. Inače novac neće dolaziti u vaše ruke. Novac zarađen kockanjem ili igrama na sreću, zarađen nepošteno, nađen, pocepan itd. ne donosi sreću i zato ga ne treba zadržavati u novčaniku. Podelite ga sirotinji ili brzo potrošite. Ja verujem u sledeće stvari i to iz ličnog iskustva: Ne valja seći nokte i bacati u smeće već samo u vodu da narod ne "gaza po tebi”. Nađem sitniš na ulici i uvek se

115

obradujem-sreća. Ne bacam smeće uvečer- u prevodu da se gazda ne izbacuje iz kuće. Uveče ne sečem nokte. Kad mi gore uši neko bezbel trača. Kad vidiš na satu raširene kazaljke neko misli na tebe. Levi dlan kad svrbi pare dolaze, desni troše se. Ja, zaboravila sam reći kad se udariš u lakat to znači neki glas. Meni u zadnje vreme vrlo česta pojava. Ako pas jede travu znači da će uskoro kišiti. Grlica koja kruži na nebu znak je smrti. Štakori koji beže sa broda znače potonuće broda. Sedenje sa prekriženim nogama dok kartate donosi nesreću. Dete koje se rodi sa zubima bit će u kasnijem dobu jako sebična osoba. Ako je osoba za života bila zla, na grobu će joj rasti korov. Nesreća je ako na sprovod dođe trudna žena. Ptica u kući predznak je smrti (ako uleti samovoljno). Vekna hleba ne sme se okrenuti nakon što se odreže komad. Nikad ne nosite metlu sa sobom kada se selite. Bacite je i kupite novu. Ako prvi leptir kojeg vidite na proleće bude beo, bit ćete srećni cele godine. Žir na prozoru čuva vas od udara groma. Ako pas zavija tokom noći, neko je u kući bolestan i to je loš znak. Konjska potkova iznad kreveta čuva vas od noćnih mora. Ako na prvi dan jeseni uhvatite list koji je otpao s drveta, nećete se razboleti preko zime. Ako ogledalo samo od sebe padne i razbije se, neko od ukućana će skoro umreti. Kišobran je inače jako opasna igračka. Naime, ako vam kišobran padne na pod, to znači da će se u toj kući desiti ubistvo. Pokloniti nekome kišobran donosi nesreću. Ako ti kišobran ispadne iz ruke, nemoj ga sam/a podići. Neka ti ga podigne neko drugi ili ti sledi–nesreća! Ako devojci koja nema dečka kišobran padne iz ruku, nikad se neće udati. Držanje kišobrana na stolu ili krevetu donosi nesreću. U trenutku smrti svi prozori moraju biti otvoreni tako da duša može napustiti kuću. Ako vam prijatelj da nož, vi njemu što pre morate dati novčić inače će vašem prijateljstvu doći kraj. Nikad ne putujte petkom. To je nesreća. Nesreća je zapaliti cigaretu istom šibicom. Poljubac u ponoć treba poljubiti one koji su nam najdraži, ne samo da bismo podelili slavlje, već kako bi naša ljubav i povezanost trajala čitavu godinu. Ne poljubite li partnera/partneriku u ponoć, to bi moglo značiti da vas čeka godina zahlađenja odnosa. Opskrbite se: Novu godinu ne smete dočekati prazne čaše jer će vam tako biti kroz čitavu godinu. Napunite čaše, tanjire, u novčanik

116

stavite novac kako bi obezbedili blagostanje. Plaćanje računa. Novu godinu ne biste smeli dočekati s dugovima, stoga pre platite sve račune. Ništa ne sme izaći baš ništa, čak ni smeće, ne sme napustiti dom prvi dan godine. Ako ćete nositi darove na Novu godinu, ostavite ih preko noći u automobilu. Neki veruju da se stvari smeju iznositi ukoliko se nešto drugo unese u kuću. Hrana koja se preporučje za Novu godinu je leća, svinjetina i kupus. Hrana koju bi trebali izbegavati za Novu godinu je piletina ili kačamak, jer će vam onda sreća odleteti. Posao pobrinite se da na prvi dan Nove godine napravite i to uspešno, nešto što ima veze s vašim poslom, iako ne radite. Također nemojte prati veš na Novu godinu, jer će vam u predstojećim mesecima član porodice biti "ispran" (umret će). Nova odeća odenete li nešto novo prvog januara veća je verovatnost da ćete dobiti više nove odeće u novoj godini. Novac na Novu godinu nemojte posuđivati ili vraćati dugove da ne biste celu godinu plaćali. Lomljenje probajte ništa ne slomiti na Novu godinu jer će vas celu godinu pratiti lomljenje. Isto tako nemojte plakati taj dan kako ne biste često plakali sledećih dvanest meseci. Pustite staru godinu van u ponoć neka budu sva vrata kuće otvorena kako bi stara godina nesmetano otišla. Prema starom verovanju stara godina mora izaći kako bi nova ušla. Buka u ponoć bučite što više, ne samo zbog slavlja, već i kako bi oterali zle duhove. Rođeni u januaru bebe rođene prvog januara će imati mnogo sreće. Ne jesti sa noža posvađat ćeš se. I još ne valja ostavljati otvorene makaze biće belaja. Gluposti pas jede travu jer mu je to dobro za stomak. Ja tebe obožavam. Crvendać ova ptica je omiljena u narodu, jer se veruje da štiti od udarca munja i gromova svaku kuću ispod čijeg krova savije gnezdo, te ukućanima osigurava mir i porodičnu slogu i sreću. Nije dobro oterati crvendaća ili mu razrušiti gnezdo, jer se verovalo da će onaj ko to učini oboleti od padavice, drhtanja ruku i doživeti neizvesnu sudbinu. Isto se tako verovalo da su krave koje daju crveno mleko, kazna njihovom gospodaru što je oterao crvendaća ispod krova svoje kuće. Ali, postoje i druga ništa manje zanimljiva verovanja: Videti prvog crvendaća u godini - želja koju zamislite će se ostvariti čak i pre nego što ptica

117

odleti, tj. nestane iz vašeg vidokruga; Videti crvendaće u blizini kuće ili u bašti sreća za ukućane; Ako crvendać napravi gnezdo u drvetu ili u živoj ogradi predznak za promenu vremena, kišu; Ako crvendać peva u crkvi - predznak smrti; Ako crvendać cvrkuće na otvorenom - očekuje se lepo vreme; Ako crvendać uleti kroz otvoren prozor u kuću - u kući će neko umreti; Ako crvendać uleti u kuću u novembru - dobar predznak, sreća; Ako crvendać udari o prozor bolesnikove sobe bolesnik će umreti; Uništiti ili ukrasti crvendaćeva jaja ili uništiti gnezdo je nesreća ili smrt; Ubiti ili ozlediti crvendaća - nije dobro, nesreća; Uhvatiti crvendaća i zatvorit ga u kavez - nesreća. U egipatskoj tradiciji, bršljan su smatrali Ozirisovom biljkom, označavajući je simbolom besmrtnosti. Figurice od bršljana smatrale su se magičnim i osobama koje su ih nosile navodno su jamčile Božju zaštitu. Držati bršljan u kući nije dobro, jer navodno donosi nesreću, razara bračnu slogu ili izaziva smrt nekog od članova porodice. Za bršljan koji je posađen uz kuću i koji raste po spoljnim zidovima, govorilo se da priziva nesreću i smrt. Veruje se da u kući uz koju puže bršljan svakih sedam godina mora umreti neko od ukućana, a ako u kući živi devojka, sigurno je da se nikada neće udati. Treba napomenuti da – nasuprot ovim verovanjima – u nekim krajevima postoje i drugačija, koja tvrde da bršljan koji puže uz zidove kuće donosi kući sreću i blagostanje. Bube-kukci - opnokrilci, postoji bezbroj narodnih verovanja. Evo samo nekih. Kad buba šeta po cipeli – predznak smrti; Kad buba uđe u sobu u kojoj sedi porodica – loša sreća; Ubiti bubu nije dobro – predznak nesreće; Kad mrtva buba pucketa – predznak smrti u porodici. Kad se crna buba odmara u čošku sobe – nesreća; Kad crna buba prelazi preko poda – nesreća; Kad buba prelazi preko osobe koja leži predznak smrti; Koga buba ujede za ruku – nova ljubav; Kad su bube nasrtljive i kad ujedaju više nego što je uobičajeno – uskoro će kiša; Sanjati zlatne bube – u narednom periodu desit će se neki značajan događaj. Kada bi buba-mara sletela na ruku, nagoveštavala je dane sreće. Brojanjem do njenog poletanja, saznavao se broj godina koji ćete doživeti, a devojkama je kazivao za koliko će se meseci udati. Neodlučnim je

118

pokazivala put i nudila najpovoljnija rešenja. Smatra se da nije dobro ubiti ili oterati buba-maru s odeće, jer to nagoveštava nesreću. Buve ovaj kukac nametnik u prošlosti je bio vrlo aktuelan, pa su se stvorila brojna narodna verovanja. Ujed buve u ruku verovalo se da najavljuje neku novost ili prispeće pisma; ako buva ubode u vrat, nagoveštava promenu vremena. Ko želi da bude siguran od buva, potrebno je da na Pokladni utorak za ručak pojede krvavicu ili kiseli kupus ili da na Pepelnicu dozvoli da bude išiban brezovim prutom. Ako buva preskoči novorođenče, ono nikad neće narasti. Sanjati buve – lažne vesti; ubijati ih u snu – briga i neočekivani izdaci; loviti buve – predstoji težak i mukotrpan posao. Buva u trenutku kada se vrag definitivno istera iz ljudskog tela, on navodno dobija obličje bumbara. Uopšteno je uvreženo mišljenje da je bumbar beskorisno stvorenje, parazit koji živi od tuđeg rada. Zbog toga bi ulazak bumbara u kuću, nagoveštavao siromaštvo i nesreću. Ali, postoji verovanje koje tvrdi da bumbar zatočen u kutiju donosi sreću i štiti od zla. Ujed bumbara mogao se izbeći ako bi se zadržao dah. Ako se bumbara ulovljena 23.aprila, na Sv. Jurja, drži u novčaniku, novčanik se nikada neće potpuno isprazniti. Ako se oko vrata nosi vrećica od krtičine kože u kojoj je smešten talisman od bumbarovog voska i detelina s četiri lista, to je navodno donosilo sreću na takmičenjima. Jato bumbara nagoveštava lepo vreme, a za onog ko bi sanjao bumbara govorilo se da će doživeti neku štetu.

119

15. STARA NARODNA VEROVANJA, VRAČANJA I DRUGA PRAZNOVERJA Desno i levo Desna strana ima prvenstvo u svim radnjama. Gata se da treba prvo obuvati desnu nogu. Pre će se opiti ko drži sud u levoj ruci. Sve radnje treba

raditi

desnom

“Moramo se navići da na najvažnijim raskrsnicama ne nalazimo uvek znakove”. Ernest Hemingvej

rukom, s desna u levo kako se pšenica seje. Krsni kolač se okreće s desna na levo. Parastos/koljivo služi se s desna na levo. Pozdravljanje u društvu takođe sa desne na levu stranu. Prvo se seče desna plećka kod pečenice. Izuzetak od desna na levo su običaji vezani za umrle, kada je sve obrnuto. Kod sahrana svi verski obredi počinju se sa leve na desnu stranu. Sveštenici ovo ne tumače verskim zakonima, ali ne žele da se mešaju i ometaju stare običaje.

Bog i sveci Svi vernici smatraju da je od boga sve što je na zemlji stvoreno. Bog sve vidi i sve zna. Ko čini dobra dela na zemlji, kad umre duša mu ide u raj, a ko čini nečasna dela ide u pakao. Takođe se veruje, da je najveći događaj koji će se odigrati jednoga dana na zemlji strašni sud, toga dana nestaće sveta na zemlji. Kada ljudi na zemlji postanu toliko grešni, da im Bog to više ne može oprostiti, doći će strašni sud. Posle toga, opet će iz duša nicati novi bezgrešni ljudi kao gljive. Bog ne kažnjava istog dana, a nekada ni samog počinioca zla, nego kazna može stići čak i praunuke.

I sveci u narodnim verovanjima imaju svoje

120

posebne osobine. Po narodnom verovanju i običajima postoji ustav - sve se zna šta se sme i šta ne, šta valja ili ne valja, i kako se čovek mora vladati i ponašati.

Grobovi Grobovi srodnika i predaka, ali i svaki drugi grob ima kod naroda posebno poštovanje. Ali i sami grobovi nisu pošteđeni nekih praznoverja. Skoro kod svih ljudi postoji strah prolaziti u noćnim satima pored groblja. Veruje se ako se u toku noći vidi neka svetlost na grobu, da je tu sahranjen pravednik. Ako se posle sahrane na humci groba pojavi udubljenje, sleganje zemlje, ne sluti dobro za porodicu, očekuje se smrt sledećeg člana porodice. Ne valja gaziti nogama po grobovima. Tokom II svetskog rata ustaše su uništavale pored srpskih sela i srpska groblja. Ovaj običaj je nastavljen i u ratovima pri raspadu Jugoslavije.

Verovanja u mitska bića Opšta su i vrlo raširena verovanja u razna mitska bića koja se kod nas zovu jednim imenom prikaze. Ona se najčešće pojavljuju noću, oko groblja, u šumama, na raskršćima, pustim kućama. Ako neko naiđe na ta mesta gde se okupljaju prikaze, doživeće velike neprilike, može poludeti, pretrpeti veliki strah, oboleti od teške bolesti. Za takvu osobu kaže se nagazio nagrajiso, a isto se kaže, ako naiđe i na bačene čini. Nagrajisali se leče na razne načine, molitvama, bajanjem, zapisima kod hodža, kod gatara, izlevanjem strava. Gluvo ili nevremeno doba. To su kasni noćni sati, kada se ništa ne čuje, ne pevaju petlovi, ne laje paščinje, ne čuju se ptice. U gluvo doba pojavljuju se sve prikaze, zato nije preporučljivo hodati u to vreme. Ako u gluvo doba zapeva petao, svaka prikaza istog momenta nestaje. Vile su mitska bića koja su obučena u bele košulje, sa dugačkom kosom. Ona su dobronamerna za ljude, mogu doneti sreću, pomoći u ljubavi ili izlečiti od bolesti. Javljaju se u noćnim satima, oko jezera, reka, bunara. Priča se da na mestima uz reke se kupaju ili

121

igraju kolo. Često se može čuti, i to nije dobro, naišao na vilino kolo. Ako je u konja ispletena griva, kažu isplele vile. Ako vile zadoje dete, biće veliki junak. Ako neko izgubi očni vid, vila ga može izlečiti. Ako bi momak uspeo ukrasti odelo od vile prilikom kupanja, vila bi se udala za njega. Vampir je čovek koji ustaje posle smrti i javlja se nekom od rodbine. Najčešće se priča da se muž u snu javi ženi i sa njom obavlja neke razgovore. Povampiriće se onaj koji je za života činio neke teže greške, preorao tuđe međe, govorio loše o devojci pri udaji. Vukodlak - Neki u narodu tumače da je vukodlak isto što i vampir, a neki da je to opet druga prikaza. Vukodlaci su mrtvi ljudi koji ustaju iz groba povukodlače se. Smatra se da se vukodlak nalazi u grobu na kome ima rupa. Javljaju se noću, i mnogi se plaše noćnog susreta. O vukodlacima se ispredaju obično neke strašne priče. Tmora/mora u narodu morom se smatra žensko čeljade, obično devojka koje ne može da se uda, pa se neka pretvori u moru. Mora čoveku siše krv, ili ga gnjavi, tare, pa bude kao satrven. Mora većinom napada decu. Kod dece nateknu sise. Da bi se deca sačuvala od more, treba mu pokraj kolevke - bešike staviti belog luka. U narodu postoji više priča o mori i odbrane od nje. Veštice su zle, stare ružne žene. Jaljaju se u obliku velikog leptira, priča se da piju ljudsku krv, noću u snu pritiskaju ljude i umaraju. Po verovanju lete na metli, držeći se za dršku. Protiv veštica svet se bori sa belim lukom, ne vole krst i beže od njega. Anđeli su dobra, umiljata nebeska lica, oblika ljudi sa krilima. Oni na svakom koraku čuvaju čoveka, odstranjuju ga od zla, i vode u lep život. Naši ljudi u Koprivni pričaju, da u svakog čoveka na desnom ramenu sedi anđeo čuvar. Đavoli - đavo se u narodu zove i šejtan, sotona, budibogsnami. Oni su suprotni anđelima, ružni, naopaki i donose zlo ljudima. Na slikama liče na crnog jarca sa velikim rogovima i bradom. Veruje se da čovek može da udari na đavolsko kolo, pa se đavo uvuče u njega. Čovek tada radi sve ružne stvari po volji đavola. Đavola iz čoveka može isterati/izlečiti molitvama popa, ili zapisima hodže. Kad neko radi loše stvari, kaže se ušo đavo u njega, i u kletvi dabogda te đavo odneo. Ne valja po noći zviždati, a u kući nikada, jer se zviždanjem doziva đavo. Priča se da đavo u čoveka sedi na levom ramenu i nagovara ili vodi u zlo. Aždaja liči na velikog guštera zmijolikog

122

oblika, i čoveku nanosi zlo i neprilike. U narodu kruže priče, da kada zmija navrši sto godina, pretvara se u aždaju. Legenda kaže da aždaja na glavi ima štit oblika peke/sača pa je može ubiti samo sv. Đorđe. Zmaj je čudnovato biće koje liči na velikog guštera sa krilima. On leti ispod nebesa, a iz usta mu suklja vatra. Mogu biti i zli i dobri prema čoveku. Aveti su strašila u ljudskom obliku ispijena, suva, mršava, koji ljudima donose nesreću. Kada je neko toliko bolestan i sav iscrpljen, u Koprivni će za njega reći, kakav, je ko avet. Zrikavac ili drekavac je vrsta životinje, koji ima veoma jaki glas drekanje pa čovek može ostati bez sluha. Javljanje noću izaziva strah kod ljudi. Kaže se da je drekavac ko vratilo i može se pretvarati u razne oblike. Ako se neka osoba naruga drekavcu, oponašajući njegov glas, onda on uzjaši toga čoveka i nosi ga čitavu noć, dok petao ne zapeva. Kuga-Po selima postoje kužna groblja, koja su ostatak iz dalje prošlosti kada je kuga morila. U Bosni pa i po Balkanu, kugu su donosili hodočasnici muslimani sa hadža, zatim trgovci. Naročito su u 14. veku u čitavoj Evropi velikim epidemijama kuge pustošeni gradovi i čitave oblasti. Poslednje epidemije su iz 1817. godine u našim krajevima. Kolera-Počev od 19. veka i u našim krajevima javljaju se epidemije stomačne bolesti zvane kolera. Njihovo poreklo je na Istoku. Kao i kuga i kolera je zamišljana u narodu kao žena u belom ruhu koja je išla od sela do sela i morila sve živo u jednoj kući, čak i miša u duvaru. Bauk - Baucima roditelji plaše neposlušnu decu. Kažu da su to veliki crni insekti/bauke, koje žive u mraku. Po predanju neposlušnu decu nosi od roditelja. Baba roga je ružna, strašna, velika i opasna baba, koja plaši ili otima neposlušnu decu. Ona će doći iz mraka na poziv roditelja. Poslušnu i dobru decu ona ne dira. Gatare i gatari su seoski ljudi i žene, koji mogu da vrše razne osvete pojedinim osobama ili porodicama sa kojima nisu u dobrim odnosima. Oni su kobajagi prirodno nadareni da znaju napraviti i bacati čine, te ostvariti željeni cilj. Tako oni mogu napraviti da neko oboli, da rastave muža i ženu, da zavade ljubavnike, da u kući ide sve naopačke i da nema napretka, da krava nema mleka. Druga grupa gatara je ta, koja ogleda u dlan, karte, pasulj, kavu. One proriču sudbinu, otkrivaju lica koja su pravila i podmetala čine, na kojim mestima, i usput prave lekove i ogovaraju vodu, kojom se treba kupati ili

123

umivati, piti, čitaju neke spasonosne molitve, da bi se na taj način nagraisala osoba ili porodica oslobodila od čina. Bačena sijer - Priča se da Ciganke/gatare mogu da bace sijer, onome kome gataju tako da one ovladaju osobom i on gubi kontrolu i zdrav razum. Na taj način on otkrije sve svoje važne tajne, a u tom stanju daje novaca koliko gatara traži. Da bi se odbranio od sijera, treba se pomoliti Bogu.

Gatanje u pasulj Za gatanje u pasulj uzme se 41 zrno pasulja i podeli u tri gomile približno istog broja zrna. Te gomilice se još nekoliko puta odvajaju određenim načinom dok se na kraju ne dobije određen broj gomilica. Prema broju zrna u gomilicama i rasporedu, čitaju se dobri ili loši znaci onome kome se baca pasulj.

Gatanje u šolju Posle ispijene kafe, šoljice se poklope, tako da se talog kafe razlije po zidovima šolje i stvara razne slike. Svaka slika predstavlja neke znakove, koje gatara čita i kazuje šta koja znači i proriče. Na kraju se usred dna šolje pritisne kažiprstom i malo uvrne, i zaželi se određena želja. Gatara će odgonetnuti da li se želja puni ili ne puni. Ovo je česta pojava kod žena uz pijenje kafe po kućama, Nemušti jezik - To je jezik kojima se sporazumevaju životinje. Ako ga neko nauči, nema moć da drugom prenese tajnu, ali zato može imati koristi, jer mu životinje mogu otkriti sve što drugi ljudi ne mogu doznati.

Običaji prinošenja žrtve Klanje ovce ili ovna na temelju nove kuće, i na krovnoj gredi spada u običaj prinošenja žrtve. Po verovanju i klanje pečenice za Božić, služi za zdravlje i sreću ukućana. Klanje ovaca za zadušnice je za spas duše pokojnika. Vračanje i bajanje se vrši u prilikama, kada se želi da se dozna sudbina, da se

124

otkrije kradljivac, da li će se uspeti u nekom poslu, da li će neko ozdraviti, gde se nalazi i da li je živa neka izgubljena osoba. Tako se leče bolesti kao strah, uroci, kada neko nagraiše putem izlevanja strava, zagašivanjem vode, molitvama, zapisima. Oko vračanja i bajanja ima mnogo priča, koje su istinite, odnosno ispričane od takvih aktera, kojima se može verovati.

125

16. VEROVANJA, SUJEVERJE I OBIČAJI U TRADICIONALNOJ KULTURI Srbi su narod koji poseduje bogatu, šarenoliku i blistavu tradiciju. Doduše, tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu

celinu

jer

neke tekovine delimo s drugim

narodima,

“Vera poziva dušu da pođe dalje nego što može videti” William Clarke

opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, postojanje sv. Save u religiji). Naša kultura obiluje običajima, verovanjima (koji se ponekad usko prepliću sa sujeverjem), mnogobrojnim ritualima koji su složene simboličke i praktične aktivnosti religije. Običaji dolaze iz tradicije, kao i verovanja, sujeverje. Svaki pojedinac rođen je u njima, prihvata ih poput jezika, ili vazduha koji udiše. Običaje i verovanja učimo nesvesno. Oni određuju karakter čoveka pre nego što jedinka postane svesna da je prihvatila običaje sredine prema kojima se konsekventno ponaša. Kaže se: "Duša je u noktima ili u kosi". U našem narodu, običaj je da se nokti i kosa, posebno dece moraju brižljivo čuvati jer se u njima nalazi moguće stanište duše. Poznat je i primer iz poezije da ukoliko vila izgubi samo jednu vlas svoje kose, mora umreti. Pregršt je takvih primera. Tako i Crnogorka, kada joj umre brat, seče kosu i ostavlja je na grob svome bližnjem. Kosa je zamena ili supstitucija ljudske žrtve. U našoj narodnoj književnosti rođaka koja žali za poginulim čini sledeće: "Žute kose trgaše, b'jelo lišce grdijaše. Zlatan prsten smaknula sa desnice ruke svoje." U ritualnom loženju badnjaka, mladog hrastovog drveta, badnjak se posmatra kao zamena Mladoga boga, boga Sunca. I danas se veruje da pojavljivanje zmije u dvorištu domaćina ima proročki karakter i predstavlja zloslutni znak. Ukoliko bi neko ubio zmiju to bi zasigurno značilo da će neko iz kuće umreti. Veruje se da je u zmiji sen umrlog čeljadeta. Isto tako ukorenjeno je verovanje da svaka

126

kuća ima po jednu zmiju koja se naziva čuvarkuća. Niko je nije video i ne zna da je opiše. U zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka. Čovek oduvek ima ambivalentan odnos prema zmiji - boji se zmije i čini sve da predupredi njeno negativno svojstvo, ali čovek istu tu zmiju obožava, prinosi joj žrtve. Veruje se da zmija živi ispod kućnog praga ili ognjišta. Ova mesta su prebivališta čovekove duše. Upravo zato su Srbi svoje mrtve sahranjivali upravo ispod kućnog praga, ognjišta. Otuda izreka: "Ne napuštaj kućni prag i ognjište", kao svojevrstan nacionalni imperativ.

127

17. NARODNA RELIGIJA SRBA Određivanje narodne religije Narodna religija Srba je skup verovanja, predanja, zabrana obuhvaćenih tim pojmom. Ona je dosta proučavana, ali ''svi znaju šta je, a niko neće da je definiše''. Ona je skup raznorodnih fenomena. Prilikom njenog definisanja postavljaju se tri pitanja: u kom smislu je ona

“Tuđe vere nit kude, nit hvale!” Narodna poslovica

narodna, u kom smislu je srpska i u kom smislu je religija? 1. Do odgovora na pitanje u kom smislu

je narodna religija Srba narodna, dolazimo posrednim putem. Polazimo od činjenice da je ona obuhvaćena pojmom narodne kulture. Zato prvo moramo definisati taj pojam, a on se takođe može različito definisati. Postoji tzv. teorija o dve kulture, koju su zastupali različiti autori, npr. Redfild i Piter Berg. Ona pretpostavlja da velike grupe ljudi (npr. narodi) nikada nisu homogeni, ni u socijalnom ni u duhovnom smislu. Tako i naš narod ima mnogo kultura, a ne jednu (npr. po oblastima: vojvođanska i šopska kultura). Tako je i kod drugih naroda, ali je ipak moguće izdvojiti dva modela kulture. Oni se različito nazivaju: velika i mala tradicija; učena i tradicionalna kultura; vodeća i podređena; i elitna i narodna kultura. Elitna kultura je, uslovno rečeno, kultura društvene i kulturne elite; a narodna kultura je, ponovo uslovno rečeno, kultura narodnih masa. Ove dve kulture utiču jedna na drugu. Na isti način možemo razdvojiti i religiju, tj. narodna religija je religija najširih slojeva stanovništva. Veći deo narodnih masa činilo je seosko stanovništvo. Sve do početka 19. veka u gradovima Srba nije ni bilo, tamo su živeli Turci, Grci, Jevreji. Danas, oko 50% stanovništva živi na selu, ali ono je izmenjeno, usled modernizacije. Dakle, narodna religija Srba je nastala u seoskoj sredini i razvijala se u okvirima seoskog društva. To nije religija svih Srba, nego većine.

128

Ovo su bili istorijski i socijalni okviri narodne religije Srba, a ona u fragmentima postoji i danas. Postavlja se pitanje u kojoj meri je primljeno hrišćanstvo? To je tzv. ''narodno pravoslavlje'', odnosno narodna interpretacija hrišćanstva. Došlo je do sukoba hrišćanske i paganske vere, jer su to potpuno različiti pogledi na svet. Proces hristijanizacije Srba traje i danas. Narodna religija Srba je sinkretistička tvorevina koja se sastoji iz hrišćanskog i paganskog aspekta. Miodrag Popović kaže da je početkom 19. veka religija na selu bila suštinski paganska, a formalno hrišćanska. Ovo je jedan okvir narodne religije Srba. 2. Drugo pitanje je u kom smislu je ta religija srpska, tj. da li je specifična i da li se razlikuje od religije seljaka okolnih naroda (Južnih Slovena). Postoje različiti slojevi religioznosti koji su bliži hrišćanstvu i oni koji su bliži paganstvu (uglavnom se odnose na magiju). Istraživači kulturnih areala Jovan Cvijić i Milovan Gavaci na svojim kartama tradicionalnih kultura pokazuju da se etničke i kulturne granice na Balkanu ne poklapaju, kao na primer u dinarskom i planinskom delu: jednoj kulturi pripadaju različiti narodi, i obrnuto - u istom narodu postoji više kultura. U ''višem'' sloju kulture i religije postoje razlike, a u paganskom sloju su razlike sve manje. Dakle, ova religija nije specifično srpska, osim što je to narodna religija Srba. U njoj postoje i specifični kultovi, npr. slava, kosovski i svetosavski mit, ali oni se sreću i kod drugih naroda (izmenjeni, ili u fragmentima). Sa druge strane ima i, na primer, Srba katolika, tako da postoje granice i unutar srpskog etničkog prostora. 3. Treće pitanje je da li je narodna religija Srba logički koherentan religijski sistem. Postoje dva odgovora: katoličanstvo i pravoslavlje, na primer, mogu se posmatrati i kao dve i kao jedna religija sa dve verzije. Isto je i sa narodnom religijom. Milenko Filipović smatra da se ona može podeliti po regionima: npr. vila u Banatu nije isto što i vila u Bosni; ili u istočnim krajevima postoji kult konja, a u zapadnim kult vuka. Ali, bez obzira na to ove religije se odvijaju po istim verovanjima, dogmama (kao i katoličanstvo i pravoslavlje). Vekovni zajednički život na istim prostorima stvorio je zajedničke modele, tj. jedinstven religijski sistem. Narodna religija Srba se može okarakterisati kao narodna, ali ne opštenarodna; kao srpska, ali ne

129

specifično srpska; kao religija, ali ne na empirijskom planu, nego na dubljem, transempirijskom planu (planu značenja, funkcija itd).

Izvori za proučavanje narodne religije Za rekonstrukciju religija primarnu ulogu igraju pisani izvori. Oni se prvenstveno mogu koristiti za rekonstrukciju indoevropskih religija (religije Grka, Rimljana, Gala, Baltičkih Slovena), jer se u njihovim arhivama nalaze brojni pisani izvori. Postoji nekoliko vrlo šturih podataka, koji ne mogu da pomognu pri rekonstrukciji predhrišćanske religije Južnih Slovena. Jedan od tih spisa je i onaj iz 6. veka čiji je autor Prokopije i koji kaže da Sloveni koji su došli na Balkan kao vrhovno božanstvo poštuju boga groma i da mu prinose goveda na žrtvu. Međutim, ovakvi podaci nisu dovoljni za ozbiljniju rekonstrukciju. S tim u vezi reagovali su brojni istoričari poput Brihnera, koji smatraju da se predhrišćanska slovenska religija ne može rekonstruisati. Suprotno njemu, Milenko Filipović smatra da takvi pisani izvori ne bi mogli da imaju veću vrednost zato što su ih pisali hrišćanski misionari koji su razmišljali u hrišćanskom duhu, pa stoga ovu religiju nisu ni mogli da razumeju. Ipak, izgleda da je ovaj autor pomalo preterao jer su analize ovih tekstova u poslednje vreme uznapredovale, pa bi oni bili jako korisni kada bi postojali. Narodna religija na našim prostorima postoji više od 1000 godina kao sinteza hrišćanstva i narodne religije. Brojni izvori datiraju iz vremena srednjeg veka. U tom vremenu niko nije opisivao narodne običaje, ali za rekonstrukciju mogu poslužiti crkveni i zakonski spomenici. U Dušanovom zakoniku postoje odredbe o ubijanju vampira: spaljivanje mrtvaca (način ubijanja vampira) je zabranjeno, a selo u kome se to učini biće kažnjeno plaćanjem globe, dok će sveštenik koji učestvuje u obredu biti raščinjen. U drugim aktima mogu se naći podaci o ognjevitim zmijama, zmajevima, zabrani ritualnih povorki (npr. rusalje), zabrani klanjanja Suncu i Mesecu (postojanje solarnog i lunarnog kulta), kažnjavanju čarobnjaka i vračara, propisi u vezi sa sahranjivanjem itd. U ove podatke iz srednjeg veka mogu se uneti i toponimi poput Samovilski kladenac, Kapištec (mesto na kome se prinose žrtve). U periodu od 16. do 18.

130

veka javljaju se turski izvori u kojima se, pored podataka sličnih prethodnim, mogu naći i novi. Tako, Turci u jednom spisu Vaskrs nazivaju ''praznikom crvenih jaja''. Od 19. veka, dakle od vremena delovanja Vuka Karadžića, pisani izvori se više ne mogu smatrati istorijskim, već etnografskim. Istorijski izvori su još uvek nesređeni i nedovoljno iskorišćeni u etnološkom smislu. Izvršeni su pokušaji sređivanja ove građe, i prvi je to učinio M.Filipović koji je sakupio svu istorijsku građu vezanu za slavu. Jezički izvori - Podaci iz ove vrste izvora mogu se naći u samom jeziku, tj. narodnom govoru. Slobodan Zečević je u ovom domenu izneo jednu problematičnu hipotezu vezanu za izraze ''majka zemlja'' i ''pijan kao zemlja'', gde prvi izraz vezuje za kult zemlje kao praroditeljice, a drugi za orgijastičke rituale vezane za ovaj kult. I ovde se podaci mogu naći naročito u toponimima. Filipović piše o tragovima Perunovog kulta kod nas (jezički izvori su tu mesta, planine, reke - Perunovo brdo, Perun-grad), ali on ide i dalje tražeći tragove kulta i u ličnim imenima. U Crnoj Gori se javljaju imena Perun i Perunika, i interesantno je verovanje da te ljude neće ubiti grom. Tu je još i biljka perunika koja se u nekim krajevima stavljala na krov radi zaštite od groma. I ovi se izvori, kao i pisani, mogu koristiti isključivo kao sekundarni. Folklorni izvori - To je narodno stvaralaštvo, primarno književnost. Kada se početkom 20. veka etnologija konstituisala kao nauka, većina tadašnjih autora se ovim izvorima koristila kao glavnim. Ova činjenica se može smatrati velikom greškom u istraživanjima, jer je najčešći slučaj da ono što je u književnosti nije u verovanjima, i obrnuto. Milenko Filipović je razmatrao iskustva u vezi sa ovim istraživanjima i izneo 4 grupe činilaca koje ograničavaju vrednost folklornih izvora: 1. U ovakvom materijalu se nikada ne zna (tj. najčešće se ne navode gde i kada su zabeležene, jer je to važno zbog prenošenja tih umotvorina. Naime, preneta pesma se u prostornom i vremenskom smislu prilagođava kulturnom miljeu u kome se u jednom trenutku našla, a istraživač ovu pesmu poseduje samo u onom obliku u kome je ona fiksirana zapisivanjem. 2. Folklorne tvorevine su umetnička dela, a u njima je teško odvojiti realno od izmišljenog (''Od nas pesma, od Boga nam zdravlje, on nas laže, mi vas polagujemo''- nikada se ne zna koliko je pesnik govorio

131

istinu). 3. Treba obratiti pažnju na mitološke i obredne pesme. U njima postoje prehrišćanska shvatanja, ali preovlađuju pesme iz crkvene i apokrifne literature, gde se mogu pronaći hrišćanski motivi koji nisu razvijeni u narodu, ali jesu u tim pesmama, te se ne mogu smatrati integralnim delom narodne religije. Stoga se smatra da su ove pesme nastale u gradskoj i prigradskoj sredini, gde je crkvena literatura bila dostupna. Filipović smatra da su ovu vrstu pesama stvarali sami kaluđeri (to je, na neki način, crkvena propagandna literatura), koji su svoje ideje iznosili u desetercu da bi ih narod lakše prihvatio. Andrija Hačet-Mijušić u desetercu veliča prošlost Južnih Slovena, Matija Autun Rejković u desetercu govori o suzbijanju rđavih navika kod naroda. U folklornim izvorima postoje podaci koji pripadaju predhrišćanskoj ideologiji, a za koje se ne zna da li su naši ili ne. U pesmi ''Zidanje Skadra'' dominira motiv ljudske žrtve, što kod nas nije konstatovano, a isti je slučaj i sa lapotom. Uz ove izvore se mogu koristiti i materijalni i likovni, ali isključivo kao sekundarni, tamo gde je osnovna etnografska građa.

132

III POGLAVLJE 1. MITOVI NAŠEG DOBA U periodu između dva svetska rata, čuveni pisci i oksfordski profesori Dž.R.R. Tolkin i Klajv S. Luis raspravljali su sa svojim kolegama, udruženim u neformalnu grupu koja je sebe nazivala Inklings ("Nagoveštaji"), o značaju književne fantastike i vrednosti mitova u oblikovanju i očuvanju moralnih vrednosti čovečanstva XX veka.

Prilikom

jednog

takvog sastanka, Tolkin je sročio pojam mythopoesis ("mitopoetika,

stvaranje

“Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa” Georg Vilhelm Fridrih Hegel

mita") i u istoimenoj pesmi predložio svojim kolegama da stvaraju nove mitove namenjene svom vremenu. Klajv Luis bio je u početku veoma skeptičan prema ideji stvaranja novih mitova, smatrajući ih naprosto "lažima, i stoga bezvrednima”. Kasnije će međutim zapisati da je "istorija o Hristu naprosto istiniti mit: mit koji na nas deluje kao i ostali, ali s tom ogromnom razlikom što se zaista i desio". Tako je pisac klasičnog dela Hrišćanstvo napisao seriju knjiga Letopisi Narnije, sa hrišćanskom porukom o caru lavu koji se žrtvuje da bi zamenio svoje podanike, a potom vaskrsava. Sam Tolkin, s druge strane, stvorio je pagansku epsku fantastiku Gospodar prstenova, čija Srednja zemlja ima svoje sopstvene mitove o stvaranju, poreklu bića i herojima. Nisu samo Tolkin i K.S. Luis stvarali nove mitove za XX vek. Tumači naučne fantastike više su puta istakli da naučna fantastika stvara sopstvenu mitologiju, koristeći mogućnost da stvori nove fantastične svetove čiji se stanovnici upravljaju prema nekim novim vrednostima. Te nove vrednosti Zapada i sveta, pogotovo u filmovima, nisu više hrišćanske, već predstavljaju odraz duhovne transformacije koja se odvija uporedo sa širenjem holivudske dominacije nad umovima ljudi, i sa prodorom

133

TV aparata u sve veći broj domova. Jedna nova duhovnost prodire u sferu filmske naučne fantastike 60-tih, 70-tih i 80-tih godina, a jednu od najrečitijih ilustracija ovog procesa predstavlja serijal Ratovi zvezda. Dok čuvena formula kojom počinju Ratovi zvezda "Nekad davno, u dalekoj galaksiji” podražava stereotipni početak bajki, nagoveštavajući gledaocima fantastični, ali i univerzalni i simbolički mitološki okvir Ratova zvezda, dotle etički sistem na kom se zasnivaju postupci likova polarizovanih oko Darta Vejdera i Luka Skajvokera podrazumeva jednu drugačiju razliku između dobra i zla, koja se najjednostavnije može uporediti sa "razlikom" između bele i crne magije. Dok su likovi tradicionalnih evropskih priča i bajki pozdravljali jedni druge sa "Bog s tobom", "zbogom", "neka te Bog čuva", "pozitivni" junaci zvezdane sage pozdravljaju se sa "Neka je Sila s tobom", baš kao što bi se ljudi u Vrlom novom svetu pozdravljali sa "Neka je Ford s tobom". Hrišćanski pisac Dejvid Majer (David J. Meyer), koji se ranije bavio veštičarenjem, tvrdi da je pozdrav "Neka je Sila sa tobom" karakterističan za pozdravljanje na kraju veštičjih sastanaka. U anglosaksonskim zemljama danas se veštičarenjem bave milioni ljudi smatrajući to za "prirodnu religiju". Ovu prirodnu religiju propoveda intenzivno Džoana K. Roling kroz svoje javno delovanje i seriju romana Hari Poter. Lukasovi pak heroji uvode kao vrhovnu vlast u svemiru bezličnu "Silu" koja nema ime i ne pripada nijednom Panteonu. Razlika "mračne" i "svetle" strane Sile ukazuje na mnoge koncepte Novog doba, te sinteze religija u kojoj dominira istočnjački supstrat lišen personalizovanog boga ("ni bogova ni molitava", rekao bi Andrić). Naprotiv, ovakva duhovnost čoveka naziva "bogom koji je to zaboravio" i poziva ga da sjedinjenjem sa kosmičkim silama povrati svoje božanske karakteristike koje je u njemu potisnulo hrišćanstvo nazivajući ga smrtnikom i grešnikom. Kosmičke sile za kosmički mit. Zvezdani ratovi pripisuju formulu "nekad davno", taj vremenski okvir naučno-fantastičnog mita, svevremenskom galaktičkom prostoru u kom su zlo i dobro mnogo bliži nego na Zemlji i koji, kao i uvek u ovom žanru, oslikavaju duhovne vrednosti na snazi u autorovom vremenu. Za dobrog poznavaoca biblijskog teksta Zvezdani ratovi nameću novo iščitavanje jednog drugog zvezdanog rata

134

zabeleženog u Bibliji – "rata na nebu", koji prethodi svim zemaljskim ratovima: "I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njeni ostaci. I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom." Dodajmo da se anđeoske vojske u Bibliji često nazivaju zvezdama, tako da u otkrivenju nalazimo da "rep njen aždajin, odvuče trećinu zvezda nebeskih, i baci ih na zemlju". Prvi rat u svemiru, rat između Boga i Buntovnika i njihovih vojski, sadrži mnoge paralelne motive sa antičkom Titanomahijom, i daje biblijski model sukoba između dobra i zla u kosmičkim razmerama. Kroz svoje novo iščitavanje starog "svemirskog rata", Džordž Lukas sugeriše gledaocu zamenu uloga negativca i heroja. U Bibliji, arhanđeo Mihailo i anđeli na Božijoj strani (svetla strana, Božije sile) pobeđuju Sotonu i pobunjene demone (mračna strana, sotonska sila). Pogledajmo kako o dobru, zlu i božanskom poučavaju tvorci Ratova zvezda. U prvom nastavku (1977), Obi van Kenobi objašnjava Luku Skajvokeru ("onom koji hoda po nebu") da je "Sila ono što džedaju daje snagu. To je energetsko polje koje stvaraju sva živa bića. Ona nas okružuje i prožima i sjedinjuje čitavu galaksiju". Štaviše, ista "teologija" poteći će iz usta učitelja Jode u drugom delu serije iz 1980. Joda kaže Luku: "Jer moj saveznik je moja Sila, i moćan je to saveznik. Život mu daje da raste. Njena nas energija okružuje i vezuje. Mi smo svetlosna bića, ne samo gruba materija. Moraš da osetiš silu oko sebe, ovde između tebe, mene, drveta, stene, svuda, da i između zemlje i broda." Ovo je samo par u moru sličnih propovedi o "Sili". Novo doba naučava da sva bića nose božansku prirodu, i da sva materija ima dušu, da su sva bića deo Boga, u skladu sa panteizmom. U Zvezdanim ratovima ističe se shvatanje po kom su neka bića božanska već po svom rođenju, a druga pripadaju nižim ljudskim i drugim oblicima. Sledbenici ezoterijskih pravaca današnjice smatraju običnog čoveka (Homo sapiens) za niži oblik čoveka, dok oni ljudi koji se predaju luciferijanskoj "Sili" evoluiraju u Homo noeticus, ili bića višeg umnog stanja. Poređenja radi, različite teorije Novog doba koje govore o onom što treba da se desi u narednom periodu

135

ukazuju na to da čovečanstvo treba da, vođeno nebeskim duhovima, pređe na viši nivo duhovnosti koja je prevazišla klasično biblijsko poimanje razlike dobra i zla kao primitivno. Primera radi, u emisiji "Agape" posvećenoj Nikoli Tesli, Velimir Abramović, sagovornik voditelja Aleksandra Gajšeka, objašnjava značenje čuvene Tesline golubice: "Golubica nije običan simbol, to je simbol koji se kod Tesle materijalizovao to je u demonologiji poznato kao vesnik Agarte, gde obitava Lucifer, onaj koji donosi svetlost. Agarta je jedan od demonskih nivoa koji morate da prođete da bi stigli do božanskog domena to je prevazilaženje nivoa razlike dobra i zla i od tada on [Tesla] postaje duhovno biće." Prema tome, put do "božanskog domena" vodi preko demonskih sfera, tj. na putu do oboženja najpre morate biti kao Lucifer. U Ratovima zvezda, Džedaji su viša bića, klonovi niža. Sve zavisi od toga koliko u krvi imate minijaturnih duhovnih bića zvanih midihlorijanci (midichlorians): "Bez midihlorijanaca ne bi bilo života i mi ne bismo ni znali za Silu. Oni nam stalno govore, prenoseći nam šta je volja Sile. Kad naučite da utišate um, čućete kako vam govore" (Ki-Gon Džin kaže Anakinu Skajvokeru). Midihlorijanci zapravo opisuju komunikaciju čoveka sa sopstvenom s(a)vešću, dok "utišavanje uma" predstavlja poznatu duhovnu disciplinu u meditaciji, kojom ućutkujemo racionalni deo bića kako bi nadvladala podsvest ili neki spoljni duhovni uticaj kom smo izloženi. Anakin, Obi van Kenobi i Joda i posle smrti komuniciraju sa Lukom. Ratovi zvezda naučavaju i život posle smrti, dakle spiritističko shvatanje koje negira biblijsko učenje da je čovek smrtan. Poređenja radi, komuniciranje sa mrtvima Biblija definiše kao kontakt sa demonima, jer "mrtvi ne znaju ništa" pošto smrću čovek gubi svest i prelazi u ono što je Isus Hristos nazvao "snom" koji traje do vaskrsenja. Četiri dana posle smrti Lazara, Hristos za ovog svog prijatelja kaže da "spava" (glagol koimao) u Jovanovom jevanđelju. Biblijski tekst implicira da su bića koja se nekima predstavljaju kao pokojni ljudi – samo i isključivo demoni. Još je zanimljivije da Ratovi zvezda sve što je savršeno ili apsolutno stigmatišu kao negativno, kao kad Obi Van Kenobi izjavljuje: "Samo Siti govore o apsolutnom." Drugim rečima, time se daje do znanja da je težnja ka apsolutnom sama po sebi prelazak na mračnu

136

stranu sile, i da je dobro mešavina dobra i zla. Iz ove tačke posmatranja, biblijski Bog, koji se opisuje kao savršeno dobar, kao apsolut, postaje – zao. Takođe ovakvo gledište stigmatiše kao mračnjaka i negativca i svaku osobu koja teži savršenstvu i propoveda takvog boga. Ovakvo shvatanje savršeno replicira relativističku odbojnost prema svakom apsolutu, tj. prema Bogu i njegovom autoritetu koji je time iznad čoveka. Religija Ratova zvezda stvara "bogove po obličju čoveka", dakle obrće naglavačke biblijski koncept stvaranja. Biblijski Bog kaže ljudima: "Budite sveti jer sam ja svet", ali čovek bogovima koje je stvorio "po obličju svojemu" kaže: "Budite kao i ja, jer ja nisam svet".

137

2. MITOVI O PSIHIJATRIJI - Sve je više bolesnih, a lekovi su nužni Od sve većeg povećanja broja obolelih i povezanosti farmaceutske industrije, otkrijte koji su šokantni mitovi o modernoj psihijatriji. Psihijatrija je kao grana medicine

službeno

priznata u zapadnom svetu tek krajem 19. veka, a isticanjem

kako

“Nemojte izgubiti hrabrost u razmatranju sopstvene nesavršenosti. Nemojte želeti da budete ništa drugo od onoga što jeste i pokušajte da to bude savršeno”.

mentalne bolesti "bolesti

Saint Francis de Sales

kao i sve druge", psihijatri teže za istim statusom kojeg dobijaju njihove kolege hirurzi, onkolozi i drugi specijalisti. Ipak, mnogi osporavaju status psihijatrije kao neistražene nauke, koja leči posledice bez da ima uvid u uzrok bolesti, s vrlo nepredvidljivim putem oporavka.

Mentalne bolesti rezultat su mozga koji ne funkcioniše Većina psihijatara veruje kako je glavni uzrok mentalnih bolesti defekt mozga. Često se govori kako ljudi s dijagnozom shizofrenije (audio i vizualne halucinacije, paranoje, napetost i drugo) imaju deformacije mozga koje se mogu uočiti na magnetskim snimkama. Ali, najnovija istraživanja pokazuju da antipsihotici koji se daju u terapiji za lečenje shizofrenije mogu izazvati oštećenja mozga koja su direktno povezana s količinom lekova koje je pacijent uzimao - što je terapija bila veća i dugotrajnija, to su i posledice na mozgu očiglednije. Studije na makaki majmunima su otkrile da antipsihotici mogu izazvati i smanjenje mozga do 20 posto. Također, ne menja se struktura mozga samo zbog psihičke bolesti - dokazano je kako se zlostavljanoj deci ili onima koji su pretrpeli traume menja izgled mozga.

138

Teži mentalni poremećaji su po pravilu genetski Shizofrenija se, kao jedan od najtežih mentalnih poremećaja, najčešće vezuje za genetiku, a to se zasniva studijama na blizancima prema kojima ako jedan od braće ima shizofreniju, velike su šanse da i ovaj drugi oboli. Poznati načnik Franz Kallman pre 70 godina tvrdio je kako su šanse obolevanja kod blizanaca veće od 86 posto. Danas su takve tvrdnje nešto umerenije, ali još se uvek smatra kako je shizofrenija isključivo genetska bolest – uprkos tome što decenijama istraživanja nisu pronašla genetski marker koji donosi veći rizik od bolesti. Važan faktor je i samo okruženje u kojem dete odrasta, pa je očigledno da će deca koja su odrasla uz psihičku bolesnu majku imati veće šanse za nastanak depresije i drugih mentalnih poremećaja, iz same činjenice da su odrastali u takvoj okolini. Također, na primer, seksualno zlostavljanje i druge traume povećavaju rizik od nastanka psihičkih bolesti za čak 15 puta, što je znatno veća brojka od genetskih predispozicija.

Sve je više obolelih Jedan od popularnih mitova je kako su moderni ljudi u užurbanom tempu života s puno stresa psihički labilniji, a samim time i skloni mentalnim bolestima. Tako je jedna nedavna studija objavila kako će oko polovine Amerikanaca u nekom periodu svog života psihički bolovati. Brojni nučnici osporavaju ove tvrdnje za koje navode da su dirigovane od strane farmaceutske industrije, koja u poslednjih dva veka proizvodi i do 20 puta više lekova za mentalne poremećaje. Jednako tako, sve je više i dijagnoza - što doprinosi širenju struke i sve većoj zaradi.

Uspeh lečenja je ravan nuli Za brojne se psihičke poremećaje navodi kako su hronični - odnosno neizlečivi. Kao jedinu mogućnost se navodi držanje bolesti pod kontrolom

139

psihofarmacima. U stvarnosti, situacija je potpuno drugačija te studije pokazuju da oko 80 posto pacijenata tokom svoje bolesti doživi značajno poboljšanje. Kao zanimljivost se svakako ističe velika studija Svetske zdravstvene organizacije prema kojoj znatno veće šanse za izlečenje, pa čak i od težih mentalnih bolesti, imaju pacijenti u nerazvijenim zemljama sveta, koji ređe uzimaju antipsihotike. Oporavak od mentalnih bolesti na žalost ne znači i eliminaciju svih simptoma, ali obuhvata normalno radno i društveno funkcionisanje pacijenta.

Psihijatrija je znatno napredovala u poslednjih 100 godina Brojne medicinske grane u proteklih su 100 godina doživele neverovatan napredak, a zdravstvena nega svakodnevno spašava i produžuje život milionima ljudi - od operacija do vakcine i antibiotika, ali pitanje koje se nameće je što je društvo dobilo od veka psihijatrije kao medicinske nauke? Studije pokazuju da "napredak" u toj oblasti, odnosno povećanje broja dijagnoza i lekova, ne doprinosi povećanju stope izlečenja, kao niti razumevanju same bolesti u smislu uzroka i posledica. Najveća promena se dogodila 1980-ih, kad je Američko udruženje psihijatara kao najuglednije telo u struci objavilo Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje s kategorizacijom

mentalnih

poremećaja

kriterijiuma

postavljanje

dijagnoze. Ljudi na Zapadu su stvorili ideal blagostanja kao normalnog prirodnog stanja u životu. Život nije samo blagostanje i sreća, a danas se često kao depresija leči ono što je zapravo normalno životno iskustvo, poput tuge izjavio je dr Robert Torre, psihijatar u KBC-u Sestre milosrdnice iz Zagreba u svojoj knjizi "Prava istina o psihijatriji".

140

Lečenje je neophodno zbog sigurnosti društva Često se promoviše mit kako je javna sigurnost ugrožena zbog psihoubica, odnosno mentalno bolesnih ljudi koji ne bi počinili zločine da su lečeni. Iako postoje slučajevi u kojima su zločinci psihički bolesni ljudi, njih je izuzetno malo, pokazuje statistika. Nedavna je holandska studija otkrila da se tek 0.007 posto zločina može povezati s mentalnim poremećajima. Isto tako, britanska studija otkriva kako tek oko pet posto samoubista izvrše ljudi s psihičkim poremećajima, dok je znatno češće reč o zavisnicima - bilo o alkoholu, drogama, kocki. Time se ne osporava potreba za lečenjem pojedinaca sa psihozama, kao i onih koji ugrožavaju svoj ili tuđi život.

141

3. MITOVI O DUŠEVNIM BOLESTIMA - Možda niste ni svesni da bolujete od neke bolesti Vi možda toga niste svesni, ali verovatno ste već pod uticajem mentalnih bolesti. U Kanadi 20 odsto Kanađana se suočilo sa duševnom bolešću, dok prema

Udruženju

mentalnog

zdravlja

Kanada, ostali će to na neki

način

indirektno.

doživeti Evo

“Čovečanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu detinjstva. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni”.

kako

Karl Gustav Jung

izgleda kada se strejt mačo

muškarci

međusobno ljube. Evo idealnog načina da začinite svoj seksualni život, Mnogi ljudi sa depresijom se ne leče i ne traže pomoć što može dovesti do gorih ishoda. U Udruženju mentalnog zdravlja Kanade ističu da mentalna bolest nema nijednu definiciju. Neke od tih bolesti su: bipolarni poremećaj, depresija, suicidalnost, šizofrenija i hiperaktivnost, a svaka od njih ima različitu dijagnozu. Uzroci mentalne boesti variraju od osobe do osobe. Udruženje dodaje da skoro 50 odsto ljudi koji pate od anksioznosti ili depresije nikada ne ide kod lekara. Evo jedanaest stvari koje većina nas čuje o mentalnim bolestima, a koje su stvarne činjenice o njima. Bipolarni poremećaj je samo promena raspoloženja. Ovaj poremećaj često može da ometa nečije svakodnevno funkcionisanje, a ponekad može dovesti do samoubistva kažu u Globalnoj medicinskoj edukaciji. Kada se osećate bolje možete prestati da uzimate lekove. Potrebno je pratiti lečenje pacijenata, ne prekidati terapiju odmah nakon što se on oseća bolje. Psihijatrijska bolest je posledica loših odnosa. Sva psihijatrijska oboljenja imaju genetsku i ekološku komponentu. Njihov loš odnos je jedan od faktora bolesti. Uzrok bolesti je slab karakter. Ove bolesti su medicinske bolesti. Samo zato što ne možete lako da se izborite sa

142

ličnim problemima ne znači da ćete biti mentalno bolesni. Depresija je tuga koja će nestati. Depresija je ozbiljna bolest. Neki ljudi koriste lekove ili idu na terapije, dok neki vežbaju jogu ili meditiraju. Ako je neko često tužan, ne mora da znači da je derpesivan. Ako patite od depresije ili bipolarnog poremećaja nikada nećete imati normalan život. Neki od najuspešnijih ljudi u različitim oblastima su imali ove bolesti kao što su Isak Njutn, Betoven, Bred Pit i Opra Vinfri. Neko sa mentalnom bolešću može da ide na posao, podiže porodicu ili radi nešto drugo u životu. Samoubistvo nije veliki problem u društvu. Možda ne znate nekoga ko je počinio samoubistvo, ali to ne znači da se ne dešava. 2007. godine samoubistvo je bilo deseti vodeći uzrok smrti u Americi. Zašto bi tražio pomoć, sam ću prebroditi ovo. Činjenica: Lečenje je neophodno, kao što je i za dijabetes i bolesti srca. Svi šizofreničari su opasni. Samo mali procenat pacijenata sa šizofrenijom može biti nasilan. Terapija je samo način da kukaš Činjenica: Na primer kognitivno bihejvioralna terapija, može biti podjednako efikasna kao lek u lečenju depresije i anksioznih poremećaja. Kako vidimo mentalno zdravlje? Mentalno zdravlje je stanje blagostanja u kome osoba ostvaruje ili koristi svoje sposobnosti i potencijale, može da se nosi sa stresovima svakodnevnog života, radi produktivno i ostvaruje doprinos društvu. Put kojim smo krenuli je dobar, ali potrebno je načiniti još koraka ka razumevanju mentalnog zdravlja, njegove uloge, značaja, posledica. Briga o mentalnom zdravlju Briga o mentalnom zdravlju je važan deo brige o sebi, o svom ukupnom zdravlju, o kvalitetu sopstvenog života! Briga o mentalnom zdravlju podrazumeva zainteresovanost za sopstveni rast i razvoj, za unapređenje svog psihičkog

funkcionisanja,

emocionalno

opismenjavanje,

ostvarivanje

kvalitetnih partnerskih i međuljudskih odnosa, razvijanje svoje autentičnosti, spontanosti i kreativnosti jer mi smo kao ljudi sposobni da brinemo o svom

143

životu i ponašanju, da budemo svesni svojih senzacija, misli, osećanja. Sposobni smo da samosvesno biramo i budemo odgovorni za svoje izbore i imamo potencijal da živimo efikasno i zadovoljno. Pored ovog mentalnohigijenskog aspekta, koji namerno stavljam na prvo mesto, postoji i drugi aspekt, a to je lečenje psihičkih smetnji i bolesti (preživljene traume, depresija, produžena anksioznost, fobije, poremećaji ishrane i sl). I osobe koje se bave prvim aspektom, a ne trpe psihičke smetnje, dovoljno su stigmatizovani i uglavnom od sredine okarakterisani kao „čudni”. Kada je reč o osobama koje leče neko svoje psihičko stanje, smetnju, zastoj, bolest, onda je stigmatizacija još mnogo veća i dostiže razmere koje ometaju uspešan tok lečenja. Iako su psihičke tegobe i oboljenja vrlo česta stvar i pogađaju svakog od nas tokom života (neke ljude manje neke više), naše prijatelje, porodice, kolege, društvo u celini, iako mnogo ljudi pati od depresije, i raste broj ljudi koji se samopovređuju i samoubijaju, ipak jaka društvena stigma koja se odnosi na psihička oboljenja dovodi do toga da ljudi koji pate doživljavaju diskriminaciju na raznim poljima života i to ne samo od strane društva, već i porodice, prijatelja, poslodavaca. Predrasude koje postoje u odnosu na ljude sa psihičkim tegobama boje sliku koju njihova okolina ima prema njima. Veruje se da su oni nasilni, opasni, a istina je zapravo da postoji mnogo više šanse da ove osobe povrede sebe nego nekog drugog. Istini za volju, da su ovi, emocionalno osetljivi ljudi, imali drugi način da se izbore sa svetom oko sebe, mnogi od njih se ne bi ni razboleli. Nastupaju zastoji, otpori, rigidnost, kontrola, anksioznost. Tada je, umesto povlačenja pred prekim pogledima sredine, plodonosnije potražiti pomoć stručnjaka (psihologa, psihijatra, psihoterapeuta) i istražiti sopstveni udeo u kreiranju situacije u kojoj se čovek našao. Ljudi često ne znaju da se stručnjaci za mentalno zdravlje koji im stoje na raspolaganju nalaze već u dispanzerima za mentalno zdravlje pri domovima zdravlja (na koje bi trebalo da upućuju lekari opšte prakse), u specijalizovanim ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem (na primer Institut za mentalno zdravlje u Beogradu), kao i u brojnim privatnim psihološkim savetovalištima. Na taj način bivamo

144

odgovorni prema sebi i imamo šansu da pronađemo nove, kreativnije načine suočavanja sa izazovima koji stoje pred nama.

Religija i zdravlje Stari Jung verovatno je imao pravo, svi (pacijenti) nakon 35. godine po njegovom mišljenju, a što se smatra godinama za dostizanje ukupne zrelosti, imaju zdravstvenih problema jer su se na neki način odvojili od religioznog iskustva. Odvajanje od religije stvara osećaj beznađa i gubljenje celokupnog smisla života, jer religije na kraju imaju neminovni psihoterapeutski sadržaj, pa svojem delovanjem daju osećaj pojedincu uravnoteženosti. Ali ima slučajeva kad već neuravnotežena duša samom religijom postaje još neuravnoteženija, jer joj i inače nedostaje celovitosti bića. Takvi sami potenciraju verom svoju bolest, uz nemogućnost da svoja mentalna iskustva iskoriste trajno niti pozitivno, u svrhu spajanja u jedan celoviti okvir. Što više, ta rascepkanost između unutrašnjeg i spoljnog sveta prenaglašena religioznost dovodi do ivice ponira u religiozni fanatizam. Zato fanatizam bilo koje vrste uredno koketira s mentalnim poremećajem. Mentalno neuravnotežen čovek, svoj nesklad duha prenaša na svoje telo. Zato se kaže u zdravom telu zdrav duh. Ali smtra Jung da se religiozno iskustvo mora steči samo iznutra, sopstvenim naporom i putem spoznaje svoje duše i njenog božanskog značaja, a ne nekim spoljnjim ponavljanjem, bez dodira tih božanskih načela. Zanimljiv je čovekov i telesni i mentalni razvoj, ničeg previše ničeg premalo, zakon ravnoteže. To je zakon koji vredi i u samoj prirodi koja nas okružuje, a koju čovek svojim ne-delom uništava. Ravnoteža je nešto što se s mukom uspostavlja i jednostavno narušava. Baš kao i zdravlje. Što mislite koliko je bio Jung u pravu kada je ocenio da je religozno iskustvo preduslov zdravlja? Je li vera u sebe isto što i religija? Zbog posledica greha mi se već rađamo manje-više bolesni. Odvajanje od religije stvara osećaj beznađa i gubljenje celokupnog smisla života, jer religije na kraju ima psihoterapeutski sadržaj, pa svom delovanju daju osećaj pojedincu uravnoteženosti. Samo Hristova religija može dati mir duši i zdravlja

145

telu. Ali ima slučajeva kad već neuravnotežena duša samom religijom postaje još neuravnoteženija, jer joj i inače nedostaje celovitosti bića. Takvi sami potenciraju verom svoju bolest, uz nemogućnost da svoja mentalna iskustva iskoriste trajno niti pozitivno, u svrhu spajanja u jedan celoviti okvir. Što više, ta rascepkanost između unutranjeg i spoljeg sveta prenaglašena religioznost dovodi do ruba ponira u religozi fanatizam. Zato fanatizam bilo koje vrste uredno koketira s mentalnim poremećajem. Tačno, samo ti verovatno imaš sopstvena merila za bolesti a ona nisu objektivana. Mentalno neuravnotežen čovek, svoj nesklad duha prenosi na svoje telo. Zato se kaže u zdravom telu zdrav duh. Da. Ali i dodaje Jung da se religiozno iskustvo mora steči samo iznutra, sopstvenim naporom i putem spoznaje svoje duše i njenog božanskog značaja, a ne nekim sopljnim ponavljanjem, bez dodira tih božanskih načela. Ne može samo sopstvenim naporom, potrebna je viša sila. Zato se kaže u zdravom telu zdrav duh. Zapravo, ličnog duhovnog iskustva, ne religioznog u cilju na koji se misli na religiju.. Rekao je, što ste dalji od organizirane religije bliži ste svojoj duši, a time i Bogu. Da, i brojka tridet i pet nije danas toliko relevantna, vremena su se promenila. Niko se ne rađa grešan, ali ima onih koji se rađaju fizički i mentalno bolesni. Prvo je rezultat laži a onda i intelektualne devijacije s ciljem i razlogom, a drugo je gorka činjenica. Svako ali baš svako religiozno i duhovno iskustvo ima psihoterapeutsko značenje. Niko nema pravo na ekskluzivnost već samo nastoji to steči nametanjem "prava" na tumačenje. Dok se kod fizičke bolesti može jednostavno dati njeno tumačenje šta je zapravo fizička bolest a šta njeno odsustvo, koplja su se lomila da se definira šta je to mentalno zdravlje i gdje se ulazi u područje mentalne bolesti. S obzirom da mentalne bolesti ulaze u područje emotivno-voljne reakcije, teško je oceniti granice zdravlja i bolesti. Po WHO: "Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, mentalnog, socijalnog i duhovnog blagostanja, a ne tek odsustvo bolesti i iznemoglosti". Neki naglašavaju da je mentalno zdravlje mogućnost davanja i primanja ljubavi, a bolest odsustvo istog. Duhovne devijacije i poremećaji rascepkavaju ličnost, ali sam intelekt ne mora se nužno dovoditi u pitanje. To je jedan od najvećih problema za utvrđivanje linije mentalnog

146

zdravlja i bolesti. Intelekt može biti sačuvan, ali emocije su poremećene bilo da se stvaraju u sebi ili da se primaju, a da ne govorimo o nemogućnosti prerade emocija. Religija i duhovnost zahteva celovitog čoveka jer on traga za svojim najvišim smislom, a kada je čovek fragmentiran u mentalnim okvirima onda stvarnost deluje i više nego haotično na psihu, a njena reakcije na sve to je neujednačena, nestabilna. Jedan od načina po kome se vide skriveni poremećaji je kad se ljudi nalaze silom prilika na duže vreme pod pritiskom bilo fizičkom ili psihičkom. Mentalno neuravnotežen čovek će puknuti brzo, dok će zdrav kod sebe stvoriti jedan obrambeni zid, ako se pritisak nastavi puknuće i zdrav samo što će njegova psiha duže zadržavati sklop koji će ga štititi od sloma. Višu silu možeš tumačiti kao definicija nama nečeg spoljneg na što ne možemo uticati a što utiče ječe na nas. A ako ne možemo uticati, kako ćemo je spoznati ako ne upotrebimo svoj sopstveni napor. Viša sila u tebe može značiti i verska institucija, zapravo teologija jer ona određuje religiozne okvire. Religija je skup izvana nametnutih pravila, koje pojedinac što silom što milom a što kompromisno u duhu zajedništva prihvata. Religije se stalno moraju dokazivati unutar istih psiholoških dinamika-vernika, ali one i kontrolišu iste. Božansko ne možemo odvajati od sebe, niti je neophodno da na tom svom putu zadržavamo posrednika. Bez obzira što se toliko razlikujemo u mišljenju, nadam se da će tvoje shvatanje religije imati psihoterapeutski značaj i sačuvati fizičko i mentalno zdravlje, pogotovo s toga što se u ovom drugom u tebe mogu nadzirati skretanje ka fanatizmu. Po WHO "Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, mentalnog, socijalnog, i duhovnog blagostanja, a ne tek odsustvo bolesti i iznemoglosti". Religija i duhovnost zahteva celovitog čoveka jer on traga za svojim najvišim smislom. Ova definicija WHO je takva da isključuje praktički svakog čoveka sa ovoj planeti iz "zdravlja" ili kako kaže jedna šala: Dijagnostika je toliko napredovala da više niko nije zdrav. Mislim da je to jako opasna definicija jer kada se traži previše (nemoguće) ne dobije se ništa. Naime postoje milijarde ljudi koji su jako, jako daleko od "fizičkog, mentalnog, socijalnog i duhovnog blagostanja", a što idemo dalje u ovom nizu dijagnoza je sve teže i teža, da ne kažem nemoguća. Zato smtram da bi se dobra definicija

147

zdravlja trebala zadržati na "fizičkom blagostanju". Ovo drugo je, bojim se, prodavanje magle. Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, zato su oni koji se bave tim problemom i pokušali zaokružiti što bi bilo zdravlje ako se uzme međudelovanje svih faktora u čoveku (fizičko, mentalno, duhovno i socijalno). Koliko god da je ta definicija falična toliko je i istinita da smo svi jedinstveni i neponovljivi skupovi sačinjeni od zavisnih faktora koji utiču jedan na drugoga i u zdravlju i u bolesti. Pesimisti bi rekli da je "čovek u stvari bolesna životinja", da nema zdravih, a oni nešto realniji mogli bi reći da se faktor zdravlja skriva u normalnom funkcioniranju na fizičkom i mentalnom planu. Da neko sa strane gleda mogao bi zaključiti da su Zemljini stanovnici bolesna bića ogledno po njihovim postupcima, krhkih tela, još lomljivijih duša u potrazi za svojim odgovorima, okrutni i bezobzirni u međusobnom odnosima prema drugim živim bićima i prema sebi. A to nije baš bogatstvo nekih zdravih elemanata. Kako onda pronaći tačnu definiciju zdravlja? Organizirane religije? Preferiram samostalniji i teži put. Niko se ne rađa grešan, ali ima onih koji se rađaju fizički i mentalno bolesni. Nisam ni rekao da se rađa grešan, ali se rađa sa nasljeđenim sklonostima ka zlu, a ovo drugo je tačno. Pretopstavljao sam da tako misliš. Vidiš, ja mislim da ti si ti u još gorem stanju. Ali, možda i za tebe ima nade. Čovek je čoveku vuk, a humanost obesi mačku o rep. Možda. Ali s nasleđenim sklonostima se rađaju samo oni koji imaju hromosomski poremećaj, njih nazivaju urođeni zločincima a takvi su retki. Niko nema apriori predispoziciju za greh jer svi smo latentni grešnici gde latentnost prelazi u manifestaciju pod uticajem prilika, morala, svesti i savesti, uostalom i viktimologija ima problem kako objasniti motive raznih zločina. Nade ima. Ali se za nju ne treba kačiti, treba raditi na sebi.

148

4. SRBI I MITOVI - ROPSTVO ZABLUDAMA Srbi nikako da kažu zbogom mitovima i zabludama, pa i dandanas mnogi veruju da smo u Kosovskom boju zaradili nebesko carstvo, pa samo

još

uzletimo.

Najveći srpski heroj Marko Kraljević zapravo je bio

“U glavi pijanog čoveka vrti se tek posle dve ili tri čašice, a u glavi sujetnog vrti se već posle prvog laskanja”.

turski vazal i poginuo u

Mahatma Gandi

Bici na Rovinama 1395, boreći se na strani Turaka protiv

vlaškog

vojvode

Mirče. Najveći srpski izdajnik Vuk Branković se do smrti borio protiv osmanlija i život okončao u turskoj tamnici, a kneginja Milica je odbila da se bori protiv Turaka. Mit o zlatnim viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru citiraju mnoge patriote koji doživljavaju taj podatak kao lični uspeh. U Srbiji se i danas veruje u moć čvrste državničke ruke, u junaštvo koje savremeni svet malo ili nimalo ceni, a uz sve to naši muškarci su najbolji u krevetu, a žene su nam najlepše. Sve ovo je dovoljno za rast nacionalnog ega, kad smo već bez radnih mesta, razvedeni ili bez novog kaputa. NAJČEŠĆI MITOVI SRBA: 1. Mit o Srbima kao nebeskom narodu. 2. Mit o Srbima kao najstarijem narodu. 3. Mit o zlatnim viljuškama. 4. Kosovski mit. 5. Mit o srpskoj važnosti u svetskim okvirima. 6. Mit o svetskoj zaveri protiv nas.

149

7. Mit o srpskoj neslozi. 8. Mit o srpskom junaštvu. 9. Mit o Srbima kao velikim ljubavnicima. 10. Mit o večitim neprijateljima i večitim prijateljima Srba. Ratko Božović, sociolog kulture, kaže da nije problem što verujemo u zablude, već to što su naše zablude lude. Vekovima unazad ne umemo da se suočimo s istinom o sebi, da to konačno uradimo, manje bi bilo i zabluda i luda koje odlučuju o našim životima. Komunisti su nas zaludeli govorima o svetloj budućnosti, pa smo tada bolovali od sindroma optimizma. Oči su nam sijale od te nade, utemeljene u zabludama koje su nam servirane. E sad imamo krizu, uočili smo da smo silno propali, pa onda više ne možemo da gajimo sopstveni narcizam. Obuzeo nas je ekstremni pesimizam. A to je dobar izgovor da ne radimo ništa. Samo sedimo i kukamo. Ne grdim ja nas, ja plačem nad nama kaže Božović. Mitovi su sastavni deo kulture svih svetskih naroda, međutim, problem nastaje kad se u mitove veruje bez ikakve sumnje. Kad je reč o mitu o najstarijem narodu, istoričar Radivoje Radić kaže da većina istraživanja pokazuje da su Sloveni na Balkan došli negde krajem šestog i početkom sedmog veka. U to vreme na Balkanu su živeli Iliri, Grci, Tračani i druga plemena. Svih tih naroda, izuzimajući Grke, danas više nema. Pošto je mala verovatnoća da jedan narod drugi prima u goste, to znači da smo tada morali da ratujemo. Iako sebe smatramo miroljubivim narodom koji nije osvajački, već se od osvajača brani. Eto razbijanja još jednog mita - objašnjava ovaj istoričar. NAJČEŠĆI MITOVI HRVATA: 1. Hrvati su bili predvorje hrišćanstva. 2. Hrvatska je sportska velesila. 4. Hrvati imaju jednu od najvećih dijaspora.

150

5. Hrvati su jedan od najkatoličkijih naroda. 6. Hrvati su uvek propadali zbog nesloge. 7. Marko Polo je poreklom s Korčule. 8. Hrvatska je obala netaknuta. 9. Stranci su pokupovali hrvatsku obalu. 10. Hrvatska ima istorijske prijatelje i neprijatelje. Srbi su izgleda toliko uporni u svojoj mitomaniji, da su pobudili interesovanje i mnogih svetskih istoričara. Tako Tomas Emert, američki profesor srednjovekovne istorije i stručnjak za Kosovski mit, Srbe naziva zatočenicima istorije. On smatra da su Srbi zatvoreni u svoje mitove, što nije dobro za narodnu budućnost. Svaki narod ima verovanja i mitove koje čuva kao deo tradicije, ali je vrlo teško razumeti Kosovski mit. Vrlo je nesrećna okolnost za Srbiju i celi region bila činjenica da se obeležavanje 600 godina od Kosovske bitke poklopilo s raspadom Jugoslavije. Taj koren Kosovskog mita usađen je negde u svesti srpskog društva, političari su ga zalivali i on je proklijao. Srbi nisu prvi ljudi u svetu koji slave poraz, ali ovo je nešto specifično, naročito što je mit naslonjen na tvrdnju da su Srbi nebeski narod i da je Kosovo srpski Jerusalim. Pravoslavni monasi su u srednjovekovnoj Srbiji bili jedini intelektualci i tada je sve filtrirano kroz crkvu i zato je taj mit dobio specifičan karakter - kaže Emert. Sve u šta veruješ treba da proveriš. Tako etnolog Radomir Rakić tvrdi da proslava srpske Nove godine nije deo srpske tradicije i kulture. Nova godina počela je da se slavi između dva rata i to samo u gradovima, u slavu evropeizacije Srbije! Na selu ljudi nisu znali da uopšte postoji kao praznik. Crkvena nova godina je 14. septembra. Proslava srpske Nove godine ustoličila se tek 70-ih godina i to u socijalizmu. Slave je i delovi Švajcarske i Škotske, u znak protesta protiv gregorijanskog kalendara! Kulturolog Divna Vuksanović smatra da se današnjem vremenu kao posebna mirtotvoračka mašinerija pojavljuju mediji. Mediji ne samo da oblikuju, nego i

151

proizvode mitove i zablude. Oni su najpogodnije sredstvo tzv. stordžtelling, to jest pričanja priča u službi marketinga, spinovanja javnog mnenja i akumulacije kapitala. Ovo se posebno odnosi na medijsku industruju zabave koja je idolatriju pretvorila u osnovnu strategiju svog delovanja, a nasuprot istini, ma kako ona bila definisana. NAJČEŠĆI MITOVI CRNOGORACA: 1. Mit o sopstvenom značaju. 2. Mit o časti i poštenju. 3. Mit o crnogorskoj nezavisnosti od Otomanskog carstva. 4. Mit o neustrašivim ratnicima. 5. Novi Njegoš se neće roditi. 6. Crna Gora je pupak sveta, preteča svih civilizacija. 7. U Crnoj Gori nema prosjaka. 8. Crnogorci ne psuju za razliku od Srba. 9. Crnogorac ima čist obraz. 10. Crnogorac ne spava sa tuđom ženom. Jači i moćniji uvek koriste mitove i zablude za svoje ciljeve. Oni postaju kratka objašnjenja ili opravdanja političke volje. Tako je 5. oktobra izronio mit o Vojislavu Koštunici, a iznebuha se pojavio nepoznat deo proročanstva Tarabića po kojem se predviđa da će se pojaviti čovek koji u svom prezimenu nosi ime sela odakle je. Oni će povesti Srbiju u raj! U raj još nismo stigli ni mi, ni Koštunica, ali se pokazalo da sve može lako da se proglasi srpskom tradicijom, jer se ona prenosi samo od uha do uha. Mitovi su kao zli duhovi mnoge prevarili. Dok se srpstvo danas kreće između busanja u grudi i vikanja "Srbin sam, dakle postojim" ili se potpuno odustaje od nacionalnog, stručnjaci

152

nas podsećaju da u političkoj antropologiji postoji oblik argumentacije koji se naziva bongo-bongizam, prema kojem je, navodno, u nekom plemenu sve drugačije, pa se na njega ne mogu primenjivati poznata pravila. Svi mitovi o nekakvoj posebnosti koja nas izdvaja u svetskoj zajednici naroda služe kao opravdanja i pojašnjenja u svakoj prilici, a tako se uglavnom pegla svoj lični neuspeh. Njima se najbolje okoristila politika jer su idealni za masovne manipulacije. Ratko Božović tvrdi da je vera u mit da smo najbolja i posebna nacija na svetu i da nam nema ravnih, u stvari, na nivou gluposti jer se tako sprdamo sa samima sobom u očima sveta.

Mit o nebeskom narodu Onaj ko smatra da je najbolji i izabran u božjim očima, taj nema razloga ni da se menja i učini se boljim. On je već dostigao nebeske visine, pa ne mora da se bavi zemaljskim stvarima kao što su posao, plata, poskupljenja, standard, ekonomija. Mit idealan za svaku vrstu manipualcije.

Mit o najstarijem narodu Grupa paranaučnika čije su strasti posebno procvetale nesrećnih 90-ih raspreda o srpskoj civilizaciji koja se "htenjem velikih i mračnih sila" stalno krije od nas. Pri tom su Srbi u stvari antički narod Sarmata koji je živeo oko Kavkaza. Naučni argument za ovu tezu je: "Pošto su tada Grci pisali glavne istorijske

dokumente

oni

naše

pišu

kao

toga

sledi

Sarmati=Sarbati=Serbati=Serbi, a pošto je Serbi stari naziv za Srbe, to znači da su Sarmati u stvari Srbi". Tako su Srbi najstariji, ali su dobili pogrešno ime zbog jezičkih nesporazuma.

Mit o zlatnim viljuškama U srednjem veku su svi ostali narodi, pre svega latinski svet zapadne Evrope, jeli prstima, dok su naši preci koristili viljuške i ostali pribor za jelo, mit je zbog kojeg se mnogi busaju u grudi. Istoričar Čedomir Antić u razgovoru za "Vesti" objašnjava i kaže da je "događaj vezan za priču o zlatnim viljuškama i

153

kašikama odnosi na značajan istorijski susret između cara Svetog rimskog carstva, Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu u XII veku (1189). Tada se car predvodeći Treći krstaški rat na putu ka Carigradu sastao sa srpskim vladarem, što predstavlja i prvi veliki izlazak srednjovekovne Srbije na pozornicu međunarodne politike. O pojedinostima sastanka u Nišu danas znamo malo, da je bio raskošan, ne treba sumnjati, ali ne u meri u kojoj bismo danas mogli da zamislimo. Još u vreme unuka Stefana Nemanje, Uroša I, vizantijski posetioci pamtili su skromnost, jednostavnost i čak primitivnost srpskog dvora, nedostatak ceremonije i zgražavali se nad činjenicom da su članice vladarske porodice prele. On objašnjava da je priča o našoj uzvišenosti i kulturi verovatno nastala tokom 20. veka, a legenda kaže da je Stefan Nemanja prilikom zajedničke večere jeo zlatnim escajgom, dok je nemački car, navodno, halapljivo jeo rukama. Ipak, istina je da je viljuška kakvu danas poznajemo stigla u Evropu u 16. Veku. Posle osmanskog osvajanja, srpski narod je živeo uglavnom na selu, do 19. veka jeo je rukama ili kašikom.

Mit o srpskoj važnosti u svetskim okvirima Stalno se potura mit da smo svetu važni u svakom smislu-geografskom, političkom, antropološkom, gastronomskom. Psihijatar Jovan Marić smatra da ovakvom naglom skoku samopouzdanja kumuje vreme Josipa Broza Tita. Prva i najveća zabluda jeste da smo narod koji ima neke veće vrednosti od drugih naroda. To zovem srpski nerealni narcizam. To vuče korene još iz vremena Josipa Broza Tita, pa smo svi mi postali mali titići. Slika na televiziji gde se on superiorno rukuje sa državnicima, kraljevima i kraljicama, a naš ego dok to gledamo raste napravila je od nas egomanijake. Kao, mi smo neki jako važan narod. Kao ambasador morao sam da kupim mapu Srbije i da ljudima koji su bili prilično obrazovani pokazujem gde nam je država - objašnjava Marić. Kosovski mit Biblija svih srpskih mitova i legendi. Ima vrlo malo zapisa o Kosovskom boju, uglavnom se držimo epske deseteračke tradicije i nismo se potrudili da makar saznamo koje ličnosti su istorijske, a koje nisu. Kosovski mit je na snazi dobio tek u 19. veku, kad je u ime stvaranja nove srpske države

154

politička vlast posegnula za legendama. Polemika o ishodu bitke, koja se često smatra nerešenom, jer su poginula oba vladara, i knez Lazar i sultan Murat, o junaštvu Miloša Obilića, za koga ne postoje istorijski dokazi da je postojao, vodi se i dan-danas a da se pri tom retko ko mašio neke istorijske knjige. U pesmama se govori da je u Kosovskom boju učestvovao ceo srpski narod, a pitanje je da li su u tom boju učestvovali i svi Lazarovi zetovi - kaže Aleksandra Jerkov, poslanik i profesor srpskog jezika.

Mit o svetskoj zaveri protiv nas Kao i svaki mali narod iznedrio je velike političare, koji su uvek skloni da stereotipe i fraze češće koriste od ekonomskih programa u izbornim kampanjama. Tako se istorija svakodnevno brka s legendom, a mit s mitomanijom.

Mit o srpskoj neslozi Najveća srpska zabluda jeste da će sve biti u redu samo kad se Srbi slože. U politici je ovo fraza i najčešće je govore oni koji u stvari rade na rascepu - objašnjava Jankovićeva.

Mit o srpskom junaštvu Osim u epskim pesmama, srpsko junaštvo posebno smo voleli da istaknemo i tokom Drugog svetskog rata. Sve ratne priče tokom godina se pretvaraju u fikciju, koja je u doba komunizma prepričavana punih 50 godina. Svaki društveni sistem svoje opravdanje traži u mitovima. Heroj Kraljevine Srbije je Kraljević Marko, a jugoslovenski - Boško Buha. Što se bolje živi, manje je heroja.

155

Mit o najboljim ljubavnicima Jedna od naših najslađih zabluda koja se potencira u rasponu od muških lovačkih priča iz kafana, pa do teza (para)naučnih autoriteta jeste mit o Srbima kao najboljim ljubavnicima. Međutim, nekoliko ozbiljnih istraživanja ruši iz osnova taj mit. U jednoj skorijoj studiji u kojoj je čak 15.000 žena iz 20 zemalja ocenjivalo ljubavne kvalitete muškaraca, nas nema među prvih 10 najboljih ljubavnika, gde su prva tri mesta rezervisali Španci, Brazilci i Italijani. Ako je za utehu, nema nas ni među 10 najgorih.

Mit o večitim neprijateljima i prijateljima Svaka država se rukovodi svojim političkim interesima, a budalaština je da u tome učestvuje nekakvo istorijsko prijateljstvo ili neprijateljstvo. Sigurno da nijedna vlast neće ići protiv svojih interesa kako bi učinila prijateljski gest komšiji koji isto piše ćirilicom. Ratove ne vode narodi nego političari, koje je doduše izabrao narod, ali je izvan domašaja njegove kontrole.

Biće bolje, ali sutra Srpske podele na "one dobre i one loše" pisac Isidora Bjelica smatra dosadnim. Mi smo mitomani, Srbi bukvalno žive od mitova. Mene to užasava, a povrh svega užasno je dosadno. Jedan od mitova je i "biće nam bolje", pa onda neki heroj današnjice daje rok, na primer, od sledeće godine. Mi smo guslarska nacija, pa tako umemo da od heroja napravimo izdajnika. Kod nas su sve mitovi, od istorijskih ličnosti do folk pevača. Onda postanemo zavisnici od takvog modela i to je razlog zašto decenijama, a možda i vekovima živimo u zabludama - objašnjava Bjelica.

Vladar čvrste ruke Psiholog Aleksandra Janković kaže da se u našem narodu veruje da ćemo živeti bolje ako na čelu države imamo državnika čvrste ruke ili da nam je spas Evropska unija. Zabluda je i da Evropa nema alternativu. To je trijumf nade nad iskustvom. Mišljenje da nam je potrebno samo da uđemo u EU i da će

156

onda sve biti u redu je zabluda. Iluzija je i 훾vrsta ruka. Od svih tih 훾vrstih ruku koje su vladale Srbijom nijedna nije donela dobro narodu. Ali, ne vredi, mi i dalje pri탑eljkujemo nekakvu 훾vrstu ruku.

157

5. SRPSKI MITOVI, ISTINE I ZABLUDE Većina Srba ima iskrivljenu svest o svojoj istoriji i ne znaju da su do danas

održani

pogrešni

Naprimer

mitovi

neistiniti. je

Vuk

“Naricanjem i plakanjem um ne biva ništa mirniji, već se patnja samo uvećava”

Branković bio izdajnik, a Kralj

Aleksandar

Karađorđević savršen

heroj

Gotama Buda

I. i

vojskovođa.

Najveće istorijske zablude potiču iz komunističkog vremena tumačenjem događaja, pre svega o njihovoj ulozi 27. marta 1941. – mada je prava istina je da je taj puč organizovala britanska obaveštajna služba. Odavno je poznato da pobednici pišu istoriju. Ali, pobednici u našoj istoriji često su imali višak inspiracije u kreiranju loše slike o poraženima, tako da, uz neizostavnu mitomaniju, koja je tokom vekova turske vladavine prevazišla potrebe očuvanja nacionalnog identiteta u uslovima represije okupatora, pa danas često imamo iskrivljenu sliku o mnogim značajnim događajima koji su obeležili istoriju našeg naroda i naše države. Počev od teze da su Srbi nebeski narod, koja se vrlo lako „dokazuje" ispred bilo koje seoske kafane u Srbiji. Istorijske činjenice govore da ipak nije sve crno-belo, kako smo navikli da gledamo istoriju, ali čim te „istorijske istine" napuste univerzitetski kabinet nekog profesora istorije, onda se dobija upravo takav oblik. A što bi rekli, takav smo narod da se kritičko tumačenje istorije smatra zalaženjem u „sitna crevca", a sigurno da se sa tim tumačenjem ne bismo baš dobro proveli u kafani. Mi imamo veliki problem da se naša istorija piše prostim jezikom koji svako može da razume, a pogotovo deca i onda se neke iskrivljene slike stvaraju u nacionalnoj svesti - kaže istoričar Miodrag Janković. Istina o 27. martu je dokazana, iako je posle rata učešće komunista u Puču i raskidanju Trojnog pakta uzdizano do mita. Velike parizanske ofanzive u stvarnosti su bile ograničeni napadi koji nisu imali veliki

158

uticaj na slamanje nemačke okupacione sile u jugoslavaji a pogotovo na ishod Drugog svetskog rata. A naša istorija počinje ovako : mnogi ne znaju da je nekoliko puta u našoj istoriji zaista samo malo nedostajalo da Srbi postanu katolici. Činjenica je da je Stefan Prvovenčani dobio titulu od rimskog Pape, a da je i car Dušan nagovaran da se potčini Vatikanu. Sveti Sava je bio grdno razočaran zbog toga, povukao se na Svetu goru i nije se javljao bratu tri godine. Stefan je tada dobio krunu, a za ženu ćerku dužda mlečanskog Enrieka, koji je najviše doprineo da se uruši Vizantijsko carstvo. Sveti Sava je porodičnom diplomatijom uspeo da ubedi brata, odveo ga je u Žiču, gde ga je ponovo prekrstio u pravoslavlje - otkriva Miodrag Janković. On ističe da su i sa carom Dušanom vođeni pregovori da preuzme katoličanstvo, a zauzvrat bi od Pape dobio titulu komandanta svih hrišćanskih snaga u borbi sa Osmanlijama. Pregovori su prekinuti njegovom iznenadnom smrću . Pošto postoje dokumenti da je bio otrovan. Vrlo je verovatno da je njegov stav bio suprotan predlozima iz Rima. Iako je moderna srpska istorija nastala na takozvanom Kosovskom mitu, uz verovanje da je tada knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, autentična i tačna istorija Kosovskog boja bi ga svrstala samo u jednu veću bitku Srba i Hrišćana i Turaka iz tog perioda. Jer, srpsko carstvo je propalo mnogo pre toga, a knez Lazar je i pre kosovske bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i na taj način, govoreći jezikom moderne politike, uveliko urušio „državni suverenitet" srpske Kneževine. A srpska država je u manje ili više vazalnom položaju, opstala i postojala još čitav vek i po. Miodrag Janković ističe da iako je „Boj na Kosovu“ opevan u narodnim pesmama i iako su narodne pesme podeljene čak po ciklusima u odnosu na boj, mit o Kosovu nije rezultat narodnog predanja. Mit o Kosovu je nastao tek posle seoba Srba pod Čarnojevićem na sever Srbije i Ugarsku, kada je počela da se rađa mlada srpska inteligencija koja je sticala obrazovanje na tadašnjem Zapadu i koja je imala potrebu da uspostavi neki nacionalno-istorijski kontinuitet. Presudno za stvaranje kosovskog mita bilo je, međutim, što se razvila potreba da se srpska pravoslavna crkva definiše kao zaštitnik Srba u Austriji i Madjarskoj . Još tada je uspostavljen duhovni mit i slogan „bolje grob

159

nego rob". Mit je postavljen tako da je srpska srednjovekovna vlastela prikazana tako, kao da nije znala ni za šta drugo do da se među sobom bori za vlast, dok je crkva bila uvek predvodnik borbe za nacionalni interes - govori Janković. On naglašava da je jedna od najvećih istorijskih zabluda, koji je proizveo Kosovski mit predstavljanje Vuka Brankovića kao izdajnika, iako je istorijski dokazano, da to u stvarnosti nije tako bilo. Neverovatnom hristijanizacijom celog događaja, sve je prikazano po sistemu crno-belo, tako da bude shvatljivo svakom običnom čoveku, ali je od tada na nacionalnom planu potpuno izgubljen osećaj za realnost - kaže Janković. On otkriva da naša istoriografija ima veliki problem poznavanja perioda turskog prisustva na Balkanu, što je više od pet vekova stvarne okupacijei dogadjanja tokom iste. Postoje dokumenti da Srbija u tom vremenu ne bi bila politički i vojno usamljena i ostavljena od drugih evropskih država da je Car Dušan kome je , kao i Knezu Lazaru pred boj na Kosovu nudjeno da prime katoličanstvo. Takodje je istorijska istina, da u Kosovskom boju Vuk Branković nije bio izdajnik, kako je prikazano u pesmama i predanjima, naprotiv. Danas se jako malo zna kako je okončana država despota Đurđa Brankovića, ali pre svega o ulozi despota Stefana Lazarevića, koji je suštinski uveo Islam u Evropu - kaže Janković. I naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir Ćorović o istorijskoj bici na Nikopolju piše tek nekoliko redova, zajedno sve sa kostatacijom da je Bajazit pošao u ovu bitku „ praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i srpski despot Stefan Lazarević". A najveći svetski autoritet Englez Vil Djurant u monumentalnom delu:„Istorija civilizacije" - bici na Nikopolju, daje više prostora od svih bitaka tog vremena u Evropi: Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60 000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit, sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar svetog Petra u Rimu. Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40000 kopljanika. Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 srpskih hrišćana protiv

160

hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja 1396, dakle sedam godina kasnije posle Kosovskog boja. Od tog dana Srbija je kao i Bugarska sve do Berlinskog Kongresa 1878. bila provincija Otomanskog carstva. Tokom toga perioda Srbija je uvek imala neku ograničenu autonomiju i srpskog vlastelina koji je bio sultanov predstavnik vladajući u njegovo ime. Danas većina Srba veruje da je Karađorđe bio čovek koji je digao i poveo „kuku i motiku" da protera Turke iz Srbije. Ali, Karađorđe niti je to učinio niti je bio omiljen među Srbima toga vremena . On je bio odličan vođa za period ograničenih sukoba sa Turcima koji je prethodio Prvom srpskom ustanku, ali je prava istina da nije imao sveobuhvatnu podršku srpskog naroda. Za izbor srpskoga Vožda je bilo više kandidata mnogo učenijih i obrazovanijih od Karadjordja koji su shvatali situaciju i ozbiljnost takvoga čina kao što je sveobuhvatna borba protiv Turaka i njihove sile u Srbiji. Medjutim, oni se nisu prihvatili toga zadatka procenjujući da za takav čin Srbija nije spremna, jer nema niti organizaciju niti jasnu podršku neke od velikih sila. To se na kraju sa propašću Prvog srpskog ustanka pokazalo tačnim. Za Karadjordja se zna da je prilično nasilan i da je na početku ustanka ubio izvesnog Teodosija iz Orašca, samo zato što mu je ovaj prigovorio da bi i on mogao isto tako da vlada Srbima , samo da je hteo. Već na prvim koracima za uspostavljanje srpske države, Karađorđe je bio primoran da vodi bitku sa vojvodama, koje su htele da budu „kalif umesto kalifa". Istorija je pokazala, da je tako prek i agresivan vođa bio neophodan u tom trenutku, jer je Srbija tada ipak bila u svemu daleko od potrebnih uslova, smatra Janković. Pred period Prvog srpskog ustanka rodio mit da će Rusija pomoći Srbiji onda kada bude najteže i Karađorđe je sve vreme ustanka vodio bitku da dobije podršku Austrije i Rusije za srpsko pitanje. Medjutim, Rusi su tada poslali jedan svoj odred, dok je u Srbiji bio ruski poslanik Rodofinkin, koji je podržavao vojvode protiv Karadjordja, a i sam se nametao kao arbitar u srpskim sporovima. Međutim, posle bitke na Čegru 1813, kada su Turci opasno potisnuli Srbe na svim frontovima, ovaj ruski izaslanik se povukao. Kako kaže Janković, Karađorđe je ostao usamljen, i ubistvo koje je naručio Miloš Obrenović stvorilo je docnije nov mit o večnom

161

sukobu dve srpske dinastije. Istoričar Srđan Cvetković tvrdi da najveće zablude u našoj istoriji potiču iz komunističkog tumačenja događaja, što je po pravilu bilo iskrivljeno u interesu partije. Tako danas čak i na period Timočke bune sa kraja 19. veka gledamo sasvim pogrešno. Generacije đaka u školama su učile da je to bila narodna buna protiv represivne vlasti. Bunu su vodili tadašnji radikali Nikole Pašića, nadasve popularni u narodu, a nasuprot su bili tadašnji naprednjaci, koji su često u istoriji okarakterisani kao dvorski podrepaši. Čak je i Aleksandar Vučić, pri osnivanju nove SNS, javno poručio da neće biti dvorski podrepaši kao naprednjaci iz 19. veka. Miodrag Janković, istoričar kaže dalje: “U događajima koji su prethodili Timočkoj buni, posleratna komunistička istorija je često potencirala represiju države, jer su i inače u istoriji potencirali bune u kojima je sve predstavljano jednoobrazno: da se narod podiže protiv ugnjetavača - monarha i buržoazije”. Prava je istina da je tada počinjala da se utemeljuje moderna država u Srbiji, sa modernom vojskom po zapadnim merilima i modernim institucijama, dok se narod masovno opirao toj modernizaciji. Narod nije dozvolio da mu se oduzme oružje , što je sa strane države bilo sasvim normalno, ako se želi profesionalna vojska. Narod je čak negodovao protiv uvođenje obaveznog obrazovanja, te nisu dozvoljavali deci da idu u školu. Narod je kroz istoriju navikao da se bori protiv (turske) države, pa je u to vreme smatrao sve državne činovnike za neprijatelje, kao da su i dalje to činovnici turske vlasti, a ne domaće-srpske. Timočka buna je, dakle, pre svega bila posledica otpora konzervativnog naroda modernizaciji. Taj sukob praktično traje kroz čitav 19. vek. Još je Knez Miloš morao da pali neke kuće, jer seljaci nisu želeli da ušore naselja, nego su hteli da žive u zaseocima po brdima - navodi Cvetković. Miodrag Janković kaže da je verovatno najveća istorijska zabluda da su Srbi stvaranjem Jugoslavije ostvarili svoj interes, formulisan „da svi Srbi treba da žive pod istim krovom". Tako je stvorena Kraljevina Jugoslavija takođe na velikom mitu. Na silu je jednoj utopijskoj ideji ujedinjenja slovenskih naroda udahnut na silu život, što se kasnije pokazalo mitom koji je jako mnogo koštao Srpski narod. Zabluda je da su Srbi samo u bilo kakvoj Jugoslaviji mogli da ostvare svoj nacionalni interes da žive u jednoj

162

državi. Sa 1,5 miliona žrtava u dva Balkanska rata i Prvom svetskom ratu, odnosno 28% aktivnog stanovništva, mi smo platili svoju slobodu, a onda smo sve to tako lako dali za ideju Jugoslavije koja je trajala samo dvadesetak godina kao Kraljevina da bi se posle četrdesetak godina pokazala kao neodrživa i nemoguća - objašnjava Janković. I o Kralju Aleksandru Karađorđeviću I. takozvanom „Ujedinitelju“ postoji mnogo zabluda. Od 1945. do devedesetih, on je bio karakterisan kao tiranin. A danas, čak i Vuk Jeremić ministar spoljnih poslova, koji je izjavio da mu je bio uzor Koča Popović, za Aleksandra I. kaže da je bio viteški kralj i veliki vojskovođa. Medjutim pre bitke na Kolubari, na kojoj je srpska vojska ostvarila veliku pobedu, tadašnji regent Aleksandar u Kragujevcu je tražio od Vojvode Stepe Stepanovića da se povuče sa svog položaja glavnokomandujućeg, pa je Pašić morao da dođe u Kragujevac da sređuje stvari. Ko zna kako bi se Kolubarska bitka završila da se Vojvoda Stepa povukao sa položaja. Ne samo zbog ovoga Aleksandar I. dakle nije bio savršen vojskovođa a posebno heroj, kako ga predstavljaju. Iz njegovog života svi su izdvajali samo ono što je ili godilo narodu ili onima koji su pisali istoriju, kao n aprimer komunisti. Ne govori se javno i jasno da lično Aleksandar I. započeo tkzv. „Solunski proces“, u kome je eliminisao snažnu struju otpora u srpskoj vojsci, koja se protivila planovima o stvaranju Jugoslavije ili, recimo, činjenicu da je u privatnom životu voleo da „švrlja“ i da ima najmanje jedno vanbračno dete ( Kneginja Jelena) i nekoliko zataškanih afera. Osim toga je bio i veliki kockar i trošio ogromne sume u poznatim mondenskim mestima gde je putovao inkognito, kao na primer u Bijaricu, Monte Karlu itd. - otkriva Janković. O učešću Srbije u Prvom svetskom ratu uglavnom se u školama uči „da je mladobosanac Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu, zbog čega je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, a onda su Rusija, Francuska i Engleska ušle u rat na strani Srbije". Istorijska distanca, međutim, pokazuje da je Srbija iskorišćena od strane velikih sila da se taj rat započne, što je skupo platila. A kakva je pomoć bila govori i tužna anegdota da je Francuska poslala topove za

163

pomoć Srbiji, ali municija koja je išla uz topove nije bila istog kalibra. Municija je zato slata u Kragujevac na dodatnu obradu, što je samo usporilo odbranu zemlje. Srđan Cvetković smatra da je još jedna velika istorijska zabluda antifašistička borba opisana kroz velike partizanske ofanzive, kako su decenijama predstavljane. Međutim, kako otkriva Cvetković, to zapravo uopšte nisu bile velike vojne operacije. Čak nisu imale uticaj na tok Drugog svetskog rata, ni približno koliko su to bile srpske ratne pobede 1914. i 1915. imale na tok i ishod Prvog svetskog rata. Cvetković, međutim, ističe da je najveća zabluda oko događaja 27. marta. Sećam se da smo mi u osnovnoj školi učili da je to bila akcija komunista, koji su promovisali parolu: „bolje rat nego pakt", ali je istorijska činjenica da je to akcija britanske i američke tajne službe, a da su komunisti tu bili potpuno marginalani - kaže Cvetković. Miodrag Janković navodi da i dalje postoji velika istorijska misterija oko toka i dogadjaja Drugog svetskog rata na teritoriji u Srbiji. Nedostaje nam kritička istorija Drugog svetskog rata kako bismo mogli da utvrdimo ulogu izbegličkih vlada od Simovićeve do Šubašićeve, da bismo mogli da odgovorimo na pitanje koliko su one , Kralj Petar II. ili neko drugi odgovorni za sudbinu jugoslovenske vojske u otadžbini - smatra Janković. Trajna istorijska zabluda, koja se kroz našu istoriju proteže do danas, jeste da se Srbija uvek deli na borce za slobodu i izdajnike, od Vuka Brankovića, preko knjaza Miloša, a ta podela postoji i danas, na „mučenike" i „one što isporučuju generale". Mitomanija je stvorila zabludu koja je nadrasla sebe i zbog koje je poslednja dva veka naše društvo podeljeno na dve Srbije. Ma kako god da se one zvale. Možda bi se za pravilno shvatanje največih naših dilema i podela pomoglo rasvetljavanje deset najvećih mitova – zabluda srpske istorije, na primer: 1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389. Srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast Ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po.

164

2. Vuk Branković je izdao Lazara i zato je izgubljena bitka na Kosovu istorijski je dokazano da to nije tačno jer je Vuk Branković učestvovao u boju na Kosovu, ali je suprotno verovanje ostalo u narodu ; posledica da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (ili na dve Srbije) 3. Srbija je bila branik Hrišćanstva u Evropi od Turaka Veliki Despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju je zadao odlučujući udarac velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu na strani Turaka i tako suštinski otvorio put Islamu u Evropu 4. Rusija je prijatelj, koji će uvek pomoći Srbima zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju diplomatski i vojno. A u poslednja dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim, nego u dobrim odnosima 5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države uz mešanje političkih partija. 6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom istorija je pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu, pod rukom Petra I. i Aleksandra I. Karadjordjevića lako prodala za utopijsku ideju ujedinjenja sa # bratskim narodima. 7. Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) i Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje) iz njegove biografije i dela svako je koristio ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo državnićkih mana i istorijskih grešaka koje su ostavile trajne posledice na

165

srpski narod. U privatnom životu ne može ga se pohvaliti moralom i dostojanstvom. 8. Pristupanjem Trojnom paktu Knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27- martovskim pučem Srbi su odbranili svoj nacionalni ponos od Jugoslavije je Nemačka tražila neutralnost, i garantovala nenapadanje i suverenitet, da bi na kraju vodeći Srbi, potplaćeni od strane britanske tajne službe, učešće u sramnom ratu koji je trajao 17 dana, platili kroz četiri godine okupacije sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma i totalitarizma. 9. Puč 27. marta organizovali su komunisti lažna tvrdnja koja je važila kao istina gotovo 50 godina. Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik. Izaslanik Predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju dobro platili .“ 10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile su herojski podvizi NOR-a koji su uništavale nemačku oružanu silu u stvarnosti to su bile male gerilske vojne operacije, koje nisu imale neki značajniji uticaj na tok rata, ali su dovodile do velikih odmazdi prema srpskom narodu, jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 Srba za jednog ubijenog Nemca. Jedina ozbiljna operacija na pravom frontu u Jugoslaviji pred kraj Drugog Svetkog rata je bila (nepotrebno) otvaranje Sremskog fronta, koji su opet najviše Srbi platili životima desetina hiljada golobradih mladića, samo da bi Tito pokazao Staljinu , kako su partizani sposobni da vode operacije velikih razmera na frontu.

166

6. MITOVI O MENTALNIM POREMEĆAJIMA I "STIGMA" VEZANA ZA NJIH SU PREPREKA ZA LEČENJE Devedesete godine prošlog veka su bile proglašene "dece-nijom mozga" zbog toga što je tih godina bio postignut veliki napredak u istraživanju mozga i moždanih funkcija. Uprkos ovoj činjenici, i dalje postoji mnogo praznoverica, straha

neznanja

vezanih za shizofreniju i druge

mentalne

poremećaje.

Reč

"stigma"

koja

Seneka

upotrebaljava kontekstu

“Čoveka dobrog raspoložena i dobre volje bolesti izbegavaju”

shizofrenije

znači kaljanje nečije reputacije, defekt, sramotu i nešto od čega se treba stideti. Ljudi sa shizofrenijom i njihove porodice često pate od "stigme". Shizofrenija je medicinsko oboljenje, ona nije ničija greška niti iko treba da se oseća krivim zbog nje. Zašto onda takva "stigma" postoji?

Neznanje Neki ljudi se plaše od shizofrenije zato što ne shvataju šta se dešava kada je mozak pogođen ovakvom bolešću. Može ih takođe biti strah od ponašanja koje primećuju ili o kome čuju. Nepoznato je šta prouzrokuje strah i odbijanje.

Strah od nasilja Neki ljudi misle da su ljudi sa shizofrenijom nasilni. Istina je da su oni obično stidljivi, da se plaše drugih, i da su prilično povredljivi. Velika i teška samoća je osećanje koje je najčešće prisutno kod ljudi sa shizofrenijom.

167

168

7. Mitovi i legende o mozgu Donosimo vam nekoliko mitova i legendi o mozgu koje znanost opovrgava. Mozak je jedan

najupečatljivijih organa

“Velika laž se najlakše proturi kroz mali ekran“ Milorad Marjanović Marona

ljudskom

telu. On kontroliše naš središnji sistem,

živčani omogućuje

nam hodanje, razgovor, disanje i razmišljanje. Mozak je također neverovatno kompleksan, obuhvata oko 100 milijardi neurona. Toliko je toga povezano s mozgom da postoji nekoliko različitih područja medicine i znanosti posvećenih njegovu liječenju i proučavanju, uključujući i neurologiju koja proučava fizičke poremećaje mozga, psihologiju koja uključuje proučavanje ponašanja i mentalnih procesa, te psihijatriju koja se bavi mentalnim bolestima i poremećajima. Ove discipline postoje u nekom obliku još od davnina, pa bi se moglo reći da danas o mozgu znamo gotovo sve. No, to je daleko od istine. Nakon tisuća godina proučavanja i liječenja još uvijek postoje mnogi aspekti mozga koji su još nerazjašnjeni. S obzirom da je mozak toliko složen, imamo tendenciju da se pojednostave informacije o tome kako on funkcionira da bismo ga učinili što shvatljivijim. Sva ta proučavanja i nastojanja znanstvenika da funkcioniranje tako složenog organa približe drugim ljudima rezultirala su mnogim mitovima o mozgu.

Slušanje Mocarta čini nas pametnijim Osećate li se kulturno uzdignuti kada slušate klasičnu glazbu ili pogledate operu od strane velikog skladatelja poput Mozarta? Baby Einstein, tvrtka koja proizvodi DVD-e i druge proizvode za bebe i malu djecu koji uključuje klasičnu umjetnost, glazbu i poeziju, je franšiza od milijun dolara.

169

Roditelji kupuju proizvode jer vjeruju da izloženost velikoj umjetnosti (kao što je baby Mozart DVD i CD) može biti dobar za kognitivni razvoj djeteta. Postoje čak i CD-i klasične glazbe dizajnirani kako bi se slušali u vrijeme razvoja fetusa. Ideja da slušanje klasične glazbe može povećati snagu mozga postala je toliko popularna da je dobila naziv “Mozart efekt”. Pa kako je ovaj mit počeo? 1950ih, liječnik za uho, grlo i nos po imenu Albert Tomatis započeo je trend, tvrdeći da je koristeći Mozartovu glazbu pomogao osobama s problemom u govoru i slušnim poremećajima. 1990-ih, 36 učenika u jednoj studiji na Sveučilištu California slušalo je 10 minuta Mozartovu sonatu prije uzimanja IQ test. Prema riječima psihologa zaduženog za istraživanje, studentski IQ porastao je za oko 8 bodova. “Mozart efekt” je rođen. Međutim, to sveučilište u Kaliforniji je sporno u znanstvenoj zajednici. Dr. Frances Rauscher, istraživač koji je sudjelovao u istraživanju, izjavio je da nikada nije dokazano da je zapravo glazba napravila nekog pametnijim, ona samo povećava učinkovitost u određenim prostorno-vremenskim zadacima. Drugi znanstvenici su bili u mogućnosti ponoviti izvorne rezultate, a trenutno ne postoji znanstveno dokazana informacija da nas slušanje Mozarta ili bilo koje druge klasične glazbe čini pametnijima. Rauscher je čak rekao da je potrošeni novac mogao biti bolje iskorišten na glazbenim programima – postoje neki dokazi koji pokazuju da učenje instrumenta poboljšava koncentraciju, samopouzdanje i koordinaciju. Mozart nam sigurno ne može nauditi, možemo samo uživati u njegovoj glazbi, ali nećemo postati pametniji.

Kada naučimo nešto novo dobijemo nove linije na mozgu Kada razmišljamo o tome kako naš mozak izgleda, vjerojatno zamislimo okruglu masu od dva dijela prekrivenu “borama”. Kako su ljudi evoluirali kao vrsta, naši mozgovi su rasli i poprimali sve više funkcija koje nas razlikuju od drugih životinja. No, kako bi mozak stao u lubanju i bio proporcionalan našem tijelu, mozak se preklapao kao što je i rastao. Mi ne započinjemo s naboranim

170

mozgom, fetus još u svojem razvoju ima vrlo glatki mali mozak. Kako fetus raste, njegovi neuroni također rastu i migriraju na različitim područjima mozga stvarajući kanale i zavoje. Do trenutka kada dostigne 40 nedelja, njegov mozak je naboran kao naš (doduše manji). Dakle, mi ne razvijamo nove bore kad smo nešto naučili. S njima smo rođeni i imamo ih čitav život, pod pretpostavkom da je naš mozak zdrav. Naš mozak ipak se mijenja kada učimo, ali ne u obliku novih zavoja i kanala. Ovaj fenomen je poznat kao plastičnost mozga. Proučavajući promene u mozgu životinja, poput pacova koji su naučili zadatke, znanstvenici su otkrili da sinapse (veze između neurona) i krvne ćelije koje podržavaju neurone rastu i povećava se njihov broj. Neki veruju da ćemo dobiti nove neurone kada napravimo nova sećanja, ali to još nije dokazano u mozgu sisavaca kao što je naš.

Sublimirane poruke utiču na nas Koncept sublimirne poruke hrani naše sumnje o tome što nam Vlada, velike korporacije i mediji stvarno pokušavaju reći. Subliminalna poruka ugrađena je u sliku i zvuk kako bi prodrla u našu podsvijest i utjecala na naše ponašanje. Prva osoba koja je spomenula taj izraz bio je James Vicary, istraživač tržišta. Godine 1957. Vicary je izjavio da je umetnuo poruke u prikazivanje filma u New Jerseyju. Poruka je blesunla 1/3000 od sekunde, potstčući na pijenje Coca-Cole i jedenje kokica. Prema Vicaryju, prodaja CocaCole u pozorišima je porasla za više od 18 %, a prodaja kokica za više od 57%, dokazujući da su njegove sublimirane poruke efikasne. Knjige koje su objavljene u kasnim 1950-ima i ranih 1970-ih naglašavaju kako oglašivači mogu koristiti tehnike kao što su Vicaryove i uveriti potrošače da kupuju njihove proizvode. Neke radio i TV u reklame uključile su sublimirne poruke, ali mnoge mreže i udruženja su ih zabranila. No, deluje li poruka stvarno? Ispada da je Vicary zapravo lagao o rezultatima njegova studija. Naknadne studije, uključujući i onu u kojoj je blesnula poruka “Nazovite” tokom emisije na kanadskoj TV stanici, nisu imale učinak na gledaoce Dakle, slušanje onih

171

self-help traka dok spavate vjerojatno vas ne može povrediti, ali nije ni verojatno da će vam nekim čudom pomoći prestati pušiti.

Mozak ostaje aktivan nekoliko sekunda nakon giljotine U jednom trenutku u istoriji, smaknuće je bilo jedna od željenih metoda izvršenja kazne, delimično zahvaljujući giljotini. Do giljotine je došlo zbog želje za brzom, relativno humanom smrti. No, koliko je ona brza? Ako vam je glava odsečena, biste li i dalje bili u mogućnosti videti ili nešto pomaknuti barem na sekundu? 17. jula 1793, žena po imenu Charlotte Corday pogubljena je giljotinom zbog atentata na Jean-Paula Marata, radikalnog novinara, političara i revolucionara. Svojim idejama dopao se ljudima i narod je čekao da vidi jkako Corday plaća svoju kaznu na giljotini. Nakon što je oštrica pala, pala je i Cordayina glava, a jedan od krvnika pomoćnika je hteo pokupiti glavu i dobio je šamar. Prema rečima svedoka, Cordayine oči okrenule su pogled na čoveka, a lice joj je promenilo izraz u gnev. Nakon ovog incidenta, tokom revolucije su ljudi ubijeni nakon giljotine bili zatraženi da trepnu, a svedoci tvrde da je do treptanja došlo najkasnije do 30 sekundi. Te priče su pobudile sumnju da svest postoji čak i na samo nekoliko sekundi nakon što je odrubljena glava. Međutim, većina modernih lekara veruje da su opisane reakcije u stvari refleksivna trzanja mišića, nesvesno i nenamerno pokretanje. Odsječen od srca (i stoga, od kisonika), mozak odmah ide u komu i počinje umirati. Prema riječima dr. Harolda Hillmana, svest je “ izgubljena u roku 2-3 sekunde zbog naglog pada intrakranijalnog nakupljanja krvi”.

Ljudski mozak je najveći mozak Mnoge životinje mogu koristiti svoj mozak kako bi napravile neke stvari koje i ljudi mogu učiniti, kao što su pronalaženje kreativnih načina za rešavanje problema, izlažu samosvest, pokazujući empatiju prema drugima i uče kako

172

koristiti alate. No, iako se naučnici ne mogu dogovoriti o jednoj definiciji onoga što čini osobu inteligentnom, oni se uglavnom slažu da su ljudi najinteligentnija bića na Zemlji. U našem “veće je bolje” društvu to bi mogao biti razlog zašto se razvila misao da bi ljudi trebali imati najveći mozak od svih životinja, jer smo najpametniji. To nije tačno. Prosečni ljudski mozak odrasle osobe težak je oko 1,4 kg. Delfin, vrlo inteligentna životinja, također ima mozak koji teži oko 1,4 kg u proseku. No, kit, koji se uopšteno ne smatra inteligentnim kao delfin, ima mozak koji teži oko 7,7 kg. Na malom kraju lestvice, beaglov mozak je težak oko 72 grama, a orangutanov je oko 370 grama. I psi i orangutani su prilično pametne životinje, ali imaju male mozgove. Ptica poput vrapca ima mozak koji teži manje od 1 gram. Možda ćete primietiti nešto važno u svim tim upoređenjima. Prosečnom delfinu telo teži oko 158 kg, dok kit može težiti i do 13 tona. Uopšteno, što je veća životinja, veća je lubanja, te stoga i – veći mozak. Beagleovi su prilično mali psi, imaju oko 11,3 kg maksimalno, tako da su i njihovi mozgovi manji. Odnos između veličine mozga i inteligencije zapravo nije u stvarnoj masi mozga, nego u odnosu mase mozga na cijelu telesnu težinu. Za ljude, taj odnos je oko 1 na 50. Za većinu drugih sisavaca je 1 na 180, a za ptice je 1 na 220. Mozak zauzima više težine u čoveka nego što to čini kod drugih životinja.

Mozak je sive boje Jeste li ikada pomislili kakve boje je vaš mozak? Možda i ne, ako ne radite u oblasti medicine. U našem telu imamo sve dugine boje u obliku krvi, tkiva, kosti i drugih tekčnosti. No, možda ste vidjeli očuvani mozak u staklenoj posudi u učionici ili na TV-u. Većinu vremena ti mozgovi su beli, sivi ili čak žućkasti. U stvarnosti, međutim, mozak koji trenutno se nalazi u lubanji nije samo dosadno sivi, već je beli, crni i crveni. Poput mnogih mitova o mozgu, ovaj ima zrno istine jer je velik deo mozga siv. Ona je crna zbog neuromelanina, specijalne vrste istog pigmenta koji daje boju kože i kose, i deo je bazalnih ganglija. Konačno, imamo crvenu boju i to zahvaljujući brojnim krvnim

173

sudovima u mozgu. Pa zašto je očuvani mozak u staklenoj posudi siv i dosadan, a ne šaren? To je zbog fiksativa kao što su formaldehid, koji drži mozak očuvanim.

174

8. MITOVI O ŽIVOTNIM NAMIRNICAMA - šta je istina, a šta legenda? “Kafa izaziva rak", "Kafa škodi živcima", "Piti puno kafe nije dobra za metabolizam" - ukratko: Kafa je nezdrava. To uvjerenje

dugo

vladalo. Je li kava dobra

“Jedini način da očuvate zdravlje je da jedete što ne želite, pijete što ne volite i činite stvari koje radije ne biste” Mark Twain

ili loša? Je li margarin zdraviji od putera? Ono što danas slovi kao vrlo

zdravo, već sutra može biti vrlo štetno - i obrnuto. Mi smo neke od "mitova o živežnim namirnicama" stavili pod povećalom. Je li vam se još jedu kolačići od cimeta? Cimet je nezdrav! Jedan od njegovih sastojaka, kumarin, u visokim koncentracijama može izazvati oštećenja jetre i bubrega. Ako malo polje pogledate oko sebe, pronaći ćete brojne namirnice koje je - prema aktuelim nučnim shsatanjima - bolje izbegavati. Ali one se mogu vrlo brzo promeniti. Crni otrov ili čarobni napitak? "Kafa izaziva rak", "Kafa škodi živcima", "Piti puno kafe nije dobra za metabolizam" - ukratko: Kafa je nezdrava. To uverenje je dugo vladalo. Danas znamo da je kafa puno bolja nego glas koji je prati. Veruje se da čak može spriječiti neke vrste raka. Čašica zdravlja? Alkohl je definitivno nezdrav, ali crno vino sadržava mnoge čudotvorne molekule koje važe kao vrlo zdrave. Na primer, resveratrol, prirodni antioksidans kojemu se pripisuje pozitivno delovanje na rad krvožilnog sustava, jačanje imunološkog sistema pa čak i usporavanje procesa starenja. Što sada? Je li bolje piti vino ili ga izbegavati? Epidemiološke studije u kojima je nad dobrovoljcima u dužem periodu provođeno ispitivanje preporučuju sedeće: jedna čaša crnog vina dnevno je, čini se, korisna ili barem ne štetna. Ali samo jedna! Dakle, to ne može biti

175

opavdanje za opijanje. Puter ili margarin? Već pre pun godina su nam medicinski stručnjaci počeli preporučivati da umesto putera koristimo margarin jer on sadrži mnogo manje zasićenih masti nego puter. Drugi pak upozoravaju da je margarin nezdrav jer je neprirodan proizvod pun hemije, "bućkuriš" nastao u laboratorijama prehrambene industrije. I u jednom i u drugom ima istine. Prirodni neprijatelj? Ako netko umre od infarkta, zna se ko je bio glavni krivac - holesterol. Konačno, on je taj koji začepljuje krvne sudove. Kao velike "holesterolske bombe" slove jaja, sir i crveno meso. Ali ljudsko telo treba holestorol i štoviše, sam ga prizvodi. Postoji, osim toga, "dobar" i "loš" holesterol. Danas je taj nekadašnji "zlikovac" već prilično rehabilitran. Otrov iz supe u kesici? Glutamat - Bože sačuvaj! Taj pojačivač ukusa važi kao opasan i to ne samo zato što prehrambena industrija uz pomoć njega želi "ušminkati" niskokvalitetne proizvode i saktiti činjenicu da su proizvedeni bez kvalitetnih sastojaka, već i zato što navodno može izazvati "sindrom kineskog restorana". Radi se navodno o oboljenju koje se manifestuje sa simtomima kao što su znojenje, drhtanje i osećaj oduzetosti. Čudno je, međutim, da niti jedna kontrolirana znanstvena studija nije nikada uspela dokazati postojanje takvog sindroma. Mit iz zamrzivača? Mnogo ljudi i danas iybegava zamrznutog povrća. Zato jer se govori da ono ima manje vitamina nego sveže povrće. Ali upravo je obrnuto. Zamrznuto povrće je puno bogatije hranjivim i zdravim supstancama - ako se odmah nakon što je ubrano adekvatno zamrzne i ne leži danima u kutijama. Ali kada se neka glasina proširi, teško ju je uništiti. U ribi je spas? Još donedavno se verovalo da omega-3-masne kiseline mogu ljude zaštititi od gotovo svih bolesti: raka, obolenja srca i cirkulatonog sitema, čak i od poremećaja koncentracije i depresija. Medicinski stručnjaci su nam savetovali da svaki dan gutamo po jednu kapsulu s tim čudesnim eliksirom. U međuvremenu znamo da su ove zasićene masne kiseline važne za neke funkcije matabolzma pojedinih, ali da nisu nikakva čudotvorna sredstva.

176

Previše dobrog može biti loše? Vitamini su nam nužni za život. Pre svega nam je potreban vitamin C koji nas brani od prehlada i viroza. Ko, dakle, želi biti zdraviji, mora svakoga dana popiti po jednu vitaminsku tabletu. Sveže voće i povrće je svakako zdravo, ali kod vitaminskih pilula to studije nisu uspele dokazati. Štoviše, u međuvremu se veruje da vitamske tablete mogu naškoditi organizmu. Tako se barem danas misli. Što više piješ, to ćeš biti zdraviji? Majka priroda je smislila jednu super stvar: kada naše telo treba tečnost, osetimo žeđ. Ali onda se neko dosetio teoriji da bi trebalo piti i pre toga. Najmanje tri litre tečnosti dnevno. Ona možda vuče korene iz shvatanja da mnogi ljudi u starosti izgube osećaj žeđi. Ali kod većine ljudi on još uvek jako dobro funkcioniše. "Bio" znači uvijek bolje? Kada ono što jedemo sadrži previše hemije, onda nam se čini kako su bio-proizvodi prava alternativa - bez pesticida i štetnih hemijskih materija. Ili barem s manje njih nego u konvencionalnim proizvodima. Ali studije pokazuju da bio-namirnice nisu nužno bogatije zdravim sastojcima ili bolje za naše zdravlje. Samo jedno je sigurno - skuplje su. Kada je u našoj hrani previše hemikalija, onda su organski uzgajani proizvodi prava alternativa, jer ne sadrže pesticide i veštačke dodatke. Ili ih, makar, ima manje. Ali studije pokazuju da organske ili ekološki uzgajane namirnice ne moraju da budu bogatije zdravim sastojcima ili bolje za naše zdravlje. Sigurno je samo da su skuplje Recept za zdravlje – umerenost. Uprkos mnogim mitovima koji nas prate kroz život - i mnogima neutemeljenim predrasudama, zdrava ishrana i zdrav život su važni za zdravlje. Statistike jasno pokazuju da su pušenje, alkohol, gojaznos i slabo kretanje najveći neprijatelji zdravlja. Sigurno nije dobro svaki se dan hraniti prženim krumpirićima iz fast-food restorana. Ali članke koji demoniziraju određene namirnice a druge pak dižu u nebesa treba uvek posmatrati kritički i uzimati s rezervom. I ne preterivati - ni u čemu.

177

Razotkrijte mitove o pravilnoj ishrani Bez hrane i vode život nije moguć. Hrana predstavlja izvor energije potreban za obavljanje svih životnih funkcija, ali je i izvor gradivnih materija. Iz toga proizlazi da sve ono što unesemo u organizam postaje deo nas. Drugim rečima, postajemo ono što jedemo. Zato je važno jesti kvalitetno. Da bismo ishranu nazvali (ne)kvalitetnom, ne možemo uzimati u obzir pojedine obroke (ili sasatv hrane), već se osvrnuti na mnogo širu sliku i duže vremenski period. Često se pravilna ishrana pogrešno naziva ‘zdravom ishranom’. No, ako malo bolje pogledamo – pravilna ishrana je zdrava ishrana, ali popularne pričice o zdravoj ishrani često nisu pravilne. Pravilna ishrana predstavlja kvalitetnu ishranu koja zadovoljava sve naše energetske i nutritivne potrebe. Ona nije neukusna, ne ‘zabranjuje’ i ne ‘dozvoljava’ pojedine namirnice, nije isključiva i ne podrazumeva unos namirnica koje su skuplje i teže dostupne. Slikoviti prikaz i vodič pravilne ishrane je piramida pravilne ishrane (‘tanjir pravilne ishrana’). Namirnice su podeljene u pet grupa: žitarice i proizvodi od žita, zatim meso, riba, jaja, mahunarke i orašasti plodovi, sledi voće, povrće te mleko i mlečni proizvodi. Za svaku grupu namirnica postoji broj preporučenih serviranja dnevno. I hamburger može biti deo pravilne ishrane, kao i jogurt, kelj ili cvekla. Kako? Sada dolazimo do njenih osnovnih načela. To su raznolikost, umerenost i uravnoteženost. Raznolikost podrazumeva unos različitih namirnica unutar iste gupe – jesti i piletinu i teletinu i ribu i svinjetinu i jaja, kako koji obrok i kako koji dan. Isto je i sa povrćem, voćem ili mlečnim proizvodima. Ukoliko se trudimo da zaista jedemo različito, onaj hamburger ‘doći će na red’ možda svakih mesec dana – u tom slučaju on nema nikakvog uticaja

na kvalitetu ishrane, iako sam po sebi nije obrok velike

nutritivne vrednosti. Umerenost – ne preterivati ni u čemu – ni u grickalicma, ni u čokoladi. Ukoliko smo zdravi, ništa ne trebamo zabranjivati – tada se isto treba setiti umerenosti i pojesti čokoladicu koja nam se tako jela. Ali pojesti jednu, ne pet. Ono na što struka prvenstveno upozorava jest umerenost u namirnicama koje mogu imati zaista negativan efekat na zdravlje ako se

178

nekontrolisano unose. Te namirnice su sol, alkohol, trans-masne kiseline i holesterol. I na kraju – uravnoteženost – ona govori o odnosu unete i potrošene energije. U slučaju pozitivne energetske ravnoteže, vrlo veroatno ćemo dobiti koji kilogram, i obratno. Primtićmo da pravilna ishrana ne zahteva od nas da celi dan jedete isključivo voće, da potpuno izbacite iz ishrane slatkiše ili da ne solite hranu. Možete jesti apsolutno sve, ali s merom.

179

9. Zašto smo opsednuti mitovima Biće da su Srbi zaista nebeski narod, s obzirom na to da su se ovde na zemlji proteklih vekova odrekli mnogih teritorija. Da li smo najbolji ljubavnici: Svaki treći muškarac u Srbiji ima problema sa impotencijom Možda je

Ne vredi se menjati zbog drugih. Onaj ko te bude volio volet će te takvu kakva stavrano jesi”

to i zato što smo se

Amila Alić

rasprostrli na sve krajeve planete,

iskrcali

Ameriku pre Kolumba, osnovali Sorbonu (Serbona bi je trebalo zvati), a još ako se ispostavi da su Putinovi poreklom iz Putinaca, nama kraja neće biti. Osim, ako sami ne poradimo na njemu. A s obzirom na to da smo u svemu najbolji, onda ćemo jedino mi biti u stanju da izađemo na kraj sa nama samima i za sad nam odlično ide. Šala kraju, svi narodi imaju mitove, ali, izgleda, da ih samo mi živimo i vrtimo se u onim starim, istovremeno promovišući neke nove, sve dok nam se fikcija u kojoj gradimo najlepšu sliku o sebi na svim frontovima (kao nebeskom i najstarijem narodu, div-junacima i najboljim ljubavnicima...) ne razbije u paramparčad u sudaru sa realnošću. A hod po tim krhotinama nije nimalo prijatan. Najčešći mitovi Mit o Srbima kao nebeskom narodu Mit o Srbima kao najstarijem narodu Mit o Srbiji kao Pijemontu Mit o zlatnim kašikama Kosovski mit

180

Mit o srpskoj važnosti u svetskim okvirima Mit o svetskoj zaveri protiv nas Mit o velikoj Srbiji Mit o srpskom junaštvu Mito o Srbima kao velikim ljubavnicima Mit o večitim neprijateljima i večitim prijateljima Srba

Mitologija i mitomanija Mitovi kao deo narodne tradicije ne moraju niti su, sami po sebi, negativni, ali problem nastaje kad se mit iz kulturološke ravni prenese na teren realnog života ili, još gore, u sferu politike gde, po pravilu, dolazi do njegove zloupotrebe i on postaje oruđe i sredstvo za manipulaciju. Svedoci tog izopačavanja mita i pretvaranja mitologije u mitomaniju bili smo devedestih godina prošlog veka kad su mnogi mitovi, a naročito onaj Kosovski, dezavuisani u funkciji opskurnih političkih projekata. Treba praviti razliku između onoga što je mit u kulturološkom i antropološkom značenju te reči i onoga što se kolokvijalno smatra mitom. Mit ima jednu značajno dublju socijalnu i psihološku funkciju koja ga razdvaja od drugih vrsta fantastičkih priča kao što su bajke i legende. Zato je Kosovski mit prvenstveno značajan za srpsku kulturu i tradiciju, jer je u vreme ropstva imao funkciju i značaj za egzistencijalni identitet naroda koji je verovao u tu priču. Nažalost, taj mit je politički zloupotrebljavan i jednostrano tumačen, tako da se njegova suština negde zaboravila i izgubila, a suština je u duhovnom principu izbora kao osnove etičkog stava i delovanju u ravni samožrtvovanja. To je suština tog mita, a ne pasivan odnos prema životu i očekivanje nekakvog nebeskog carstva kao nagrade za takav odnos - kaže etnolog dr Bojan Jovanović.

181

Srbi - najbolji ljubavnici Jedna od naših najslađih zabluda koja se potencira u rasponu od muških lovačkih priča iz kafana, pa do teza (para)naučnih autoriteta jeste mit o Srbima kao najboljim ljubavnicima. Međutim, nekoliko ozbiljnih istraživanja ruši iz osnova taj mit. U jednoj skorijoj studiji u kojoj je čak 15 000 žena iz 20 zemalja ocenjivalo ljubavne kvalitete muškaraca, nas nema među prvih 10 naj ljubavnika, gde su prva tri mesta rezervisali Španci, Brazilci i Italijani. Ako je za utehu, nema nas ni među 10 najgorih, ali zabrinjavaju podaci naših domaćih istraživača koji su na uzorku od 1000 ispitanika došli do zaključka da je u dobi od 35 do 65 godina svaki treći muškarac u Srbiji imao problema sa impotencijom.

Nacionalna dezorijentacija A dr Radivoj Radić, vizantolog i jedan od naših najboljih savremenih istoričara, koji se - ulazeći u klinč sa pseudoistoričarima i mitomanima opšte prakse-upustio u težak i opasan posao razbijanja naše mitomanije-napominje da se mitovi mogu podgrevati i instrumentalizovati u različite svrhe dnevne politike. Tobožnjom brigom za neke od nacionalnih interesa, koji se spretno podržaju mitove, može se pravdati ne samo neuspešna nego i sasvim pogrešna politika. Devedesetih godina prošlog veka, u vreme potpune nacionalne dezorijentacije i ratova, cvetali su pseudoistoričari, proroci, razni dušebrižnici za srpske nacionalne interese. Svakodnevno zapljuskivati narod pričama o tome da su Srbi najstariji, a uz to još i „nebeski narod“, i da im zato svi ostali zavide i, štaviše, mrze ih, išlo je u prilog pojedinim političkim nomenklaturama - tvrdi dr Radić.

182

Kosovski mit Što se konkretno tiče kosovskog mita, koji je kao stožerna tačka našeg nacionalnog uporišta i identiteta provučen kroz blato dnevne politike, dr Radić se poziva na engleskog vizantologa Donalda Nikola koji Kosovsku i Maričku bitku navodi kao primer kako su Srbi, za razliku od Vizantinaca i Bugara, junački i tragično pokušali da spreče ono što je bilo neminovno. Upoređujući kako su invaziju Osmanlija dočekali Srbi, Bugari i Vizantinci, prof. Nikol je zapisao: „Spoljašnjim delovima vizantijskog sveta kao što je bila Srbija, sudbina je bila naklonjena i propali su u plamenu slave, na Marici i Kosovu, u bitkama koje su ušle u legendu. Vizantinci su bili osuđeni na polaganu smrt koja nije stvorila herojska dela. Pa ipak, Vizantinci u svom ropstvu nisu pevali herojske balade (kao Srbi), već tužbalice nad izgubljenim gradom i svetom.“ Naravno, moguće je da mi preterujemo sa proslavljanjem Kosovske bitke, ali to je bitka donekle uporediva sa bitkom u Termopilima. Tamo je spartanski poraz bio veći i veličanstveniji od persijske pobede. Ipak, jedna od zamerki koja nam se može uputiti jeste da više mislimo o prošlosti, a manje o budućnosti, dok bi trebalo da bude obrnuto - kaže dr Radić.

Teslino tajno oružje Nakon prebacivanja Teslinih spisa iz Amerike u Beograd, počela je da se širi fama o takozvanom Teslinom tajnom oružju, to jest nekoj vrsti idealnog defanzivnog kišobrana. Dobro upućeni tvrde da su ti dokumenti, uz obilatu pomoć CIA, ponovo vraćeni u Ameriku i taj mit je sa opštom pacifizacijom srpskog društva polako iščezao.

Zašto slavimo poraze Na tom tragu je bio i dr Tomas A. Emert, američki profesor srednjovekovne istorije i stručnjak za srpski kosovski mit, koji nas naziva

183

„zatvorenicima istorije“ i zaključuje da su Srbi bili zatvoreni u mitove, što „nije dobro za njihovu budućnost!“. „Svaki narod ima neke mitove, ali je teško razumeti gde leži kosovski mit. Vrlo je nesrećna okolnost za Srbiju i celi region bila činjenica da se obeležavanje 600 godina od Kosovske bitke poklopilo sa raspadom Jugoslavije. Taj koren kosovskog mita usađen je negde u svesti srpskog društva, političari su ga zalivali i on je proklijao. Srbi nisu prvi ljudi u svetu koji slave poraz, ali ovo je nešto specifično, naročito što je mit naslonjen na tvrdnju da su Srbi nebeski narod i da je Kosovo srpski Jerusalim. Pravoslavni monasi su u srednjovekovnoj Srbiji bili jedini intelektualci i tada je sve filtrirano kroz crkvu i zato je taj mit dobio specifičan karakter!”, piše dr Emert.

Svetska zavera protiv Srba Osim kosovskog, ovde se pothranjuju i mitovi, tačnije mitomanske priče i surogati mita o Srbima kao narodu najstarijem, Srbima kao nebeskom narodu, mit o našoj važnosti u svetskim.

184

IV POGLAVLJE

ZABLUDE

Zablude su svuda oko nas i često je teško razgraničiti šta je to što znamo,

kad

smo

zabludi. Kakva je razlika između snova i stvarnosti i da li uopšte postoji neka bitna

linija

razdvajanja

“Ono što je istina za jedno vrijeme u drugom je zabluda.” Charles-Louis de Secondat Montesquieu

među njima? Ono što im je sigurno zajedničko jeste proživljavanje i doživljavanje tvorevina snova i tvorevina stvarnosti. Naša duša je konstanta i u jednom i drugom slučaju. To je ono što se u biti ne menja iako duša dolazi u različita stanja i oblikuje se u razne forme. Najveća zabluda koja kao kakva epidemija hara svetom je zabludni stav da duša ne postoji. Mnogi naučnici kažu da je duša epifenomen, nešto kao nusprodukt telesnih funkcija, nešto što u stvari ne postoji. Po njima postoji samo materija i energija kao proizvod materijalnih procesa. Najveća teškoća u prepoznavanju realnosti predstavlja princip–«oko samo sebe ne vidi». Duša koja je jedina realnost, Ja kao suptilno telo, ne može da razdvoji sebe od svojih produkata pa joj se čini kao da i ne postoji. Japanski zen učitelji slikovito objašnjavaju tu zabludu pričom o jednoj devojci koja se zvala Enjadata. Ona je sanjala da nema glavu i sva uspaničena se probudila histerično vičući da nema glavu. Izbezumljeno je istrčala na ulicu tražeći pomoć, jer je ostala bez glave. Morali su da je vežu za stub da bi obuzdali njenu histeriju i da se ne bi povredila. A ona je samo zapomogala da nema glavu. Jedan mudar čovek je prišao i snažno je udario po glavi. Enjadata je zajaukala od bola. Na pitanje zašto jauče, rekla je da je boli glava. „Eto, vidiš da imaš glavu“. Enjadata je zadivljeno i sa olakšanjem uskliknula: „Ljudi, pa ja imam glavu!“ I odjurila je niz ulicu u radosnoj histeriji

185

saopštavajući svima da ima glavu. Zablude su najveće prepreke čovekovom razvoju i ljudskoj sreći, od kada je sveta i veka. U nekim periodima sumraka ljudske civilizacije, ljudi su verovali da je zemlja ravna ploča koju pridržavaju razni živi i neživi stubovi. Dugo je vladalo ubeđenje da planeta Zemlja visi statično u prostoru, a da se Sunce okreće oko nje. Pametni Kopernik je platio glavom suprotstavljajući se geocentrizmu. Istorija obiluje zabludama i fanatičnim borcima za njihovo očuvanje. Oni su više cenili zablude nego ljudski život i živote čitavih naroda. Najveće zablude koje upravljaju ljudskim ponašanjem se nazivaju ideologije. One su najopštiji mentalni okviri

koji

usmeravaju i određuju mišljenja, osećanja i ponašanja ljudi. Sve ideologije su neminovne zablude, zato što pokušavaju da bezgraničnu stvarnost strpaju i ograniče u svoje preuske okvire. Mnogi od nas su se opekli zabludama socijalizma, što ne znači da se nećemo opeći i zabludama modernog kapitalizma. Zaista ima ljudi koji ne mogu da žive bez propisane ideologije. Ima i onih koji imaju svoje interne, tajne i lične ideologije koje upravljaju njihovim životima. Sve u svemu, ono što nas dovodi do razočarenja, neuspeha, bolesti, nesreća i propasti nije sudbina već zablude. One su skriveni pokretači upravljači

ponašanja. Ljudi koji uspeju da se oslobode okova zabluda ili

predrasuda o sebi i svetu, više i nisu ljudi, već pomalo nadljudi i sveci. Verovanje u neminovnost sudbine ili usuda je takođe zabluda.

Smrt ne postoji Život postoji, to je očigledno, ali postoji i smrt. Živimo u hroničnoj zapitanosti

ima li života posle ovog života. I niko nam ne može tačno

odgovoriti na to najvažnije pitanje našeg postojanja. Da li pripadate većini koja je ubeđena da je život samo jedna prilika, posle koje nastupa večna tama i ništavilo? Ljudi sa takvom životnom orijentacijom, žive nemirni, u grčevitoj žurbi za dostizanjem svojih ciljeva. I sa ukusom rezignacije na usnama. Može li vas utešiti analogija čovekovog života i lišća na drvetu kada jesen dođe? Mi smo kao lišće na ogromnom drvetu u jesen. Odlazimo sa prvim ili poslednjim

186

jesenjim vetrom, ali odlazimo. Definitivno. Ali, ipak zapitajmo se zar lišće nije sastavni deo drveta? Zar lišće nema identitet drveta? List jeste i nije drvo. Meni je ime prolaznost, a prezime besmrtnost. Odnos je isti kao sa vašim konkretnim imenom i prezimenom. Jeste da mu je ime Željko, ali ako ga neko pozove po prezimenu Petrović, on će se odazvati. Razumevanje odnosa

opšteg i

pojedinačnog je put oslobađanja od zablude da je život samo jednom. Ljudi koji to ne razumeju, žive bez ljubavi, grozničavo, nespokojno ili apatično, a samo ih tinjajuća nada drži vezane za ovaj život. Agresivan, nemilosrdan i ravnodušan stav prema ljudskim i drugim bićima osnovne su note života. Brižno gradimo prostor bezbednosti oko sebe, bacajući poglede u prostore gde raste obilje ukusne hrane, pomodne odeće, dobrog seksa, moći i novca. U životu, samo jednom, čarobna formula je „usenaseipodase“. Ali, ono za čim žudimo, ono nas najviše vodi u propast i bolesti. Hrana, seks, novac i moć kada postanu objekti našeg obožavanja, jedine vrednosti života, neminovno stvaraju bolesti. Svet se pretvorio u jednu ogromnu medicinsku polikliniku. Bolest je postala najaktuelnija tema i polje preokupacije većine ljudi. To se dešava iz tragične predrasude da su bolesti nepravedni udarci sudbine koji nemaju nikakve veze sa našom odgovornošću prema sebi i svetu. Kad je ikad Vilhen fon Humbolt (Vilhem Von Humboldt proročanski govorio da će doći dan kada će se ljudi stideti svojih bolesti, jer će se na njima kao na današnjim

neukusnim

bilbordima kao na dlanu videti sva obnaženost ljudske duše. Ali to nije razlog da nastavimo samo da opisujemo bolesti, male i velike, koje nas zadese. Vreme je da proniknemo u prave uzroke i prekinemo te beskrajne krugove patnje. To se nikad neće desiti ako uvek polazimo od zablude da je neko drugi kriv za naše razbolevanje. Bolesti su instrumenti Tvorca kojim on čisti naše duše, zaprljane raznim ljudskim vrednostima za koje se naše duše zaludno kače. Kad su Isusa pitali koji je to najviši princip koga se čovek treba pridržavati da bi dostigao carstvo nebesko, stanje svesti koje se odlikuje nepomućenom radošću življenja on je rekao: „Ljubi Gospoda Boga svoga, svom dušom svojom i svim srcem svojim“. Drugim rečima, vrednost iznad svih drugih ljudskih vrednosti

ljubav prema Životu. Ko ne voli Život, ne može voleti ni njegove sadržaje, jer

187

Život je iznad svih prolaznih vrednosti Života. Ko to ne ume da ragraniči razboli se jer to je jedini način da doživi

ograničenost svojih uzaludnih

stremljenja.

Falsifikati ljubavi i života Šta tek reći za fenomen ljubavi. Pored pojma Boga, pojam ljubavi je toliko izraubovan izraz da je izgubio svoj stvaralački potencijal. Kad osetimo da nam u srcu nedostaje žar ljubavi, nas obuzmu nemiri i mi krećemo u neodložnu potragu za nekim spoljnim izvorom ljubavi. Avanturistički duh i odlasci na letovanja i zimovanja, ljubavni filmovi, kafići, pozorišta i slična mesta su prostori gde mi pokušavamo da utolimo svoju glad za ljubavlju. Ali to je zabluda. Ljubav nije uzimanje. Ljubav je davanje. Kada dajemo, kroz isto „optičko vlakno“ ljubavi teče i proces uzimanja, ali spontano, bez nasilja i osiromašenja onog drugog. Ljubav koja uzima je vid nasilja nad objektom svoje ljubavi. Zato se sve ovozemaljske ljubavi pretvaraju u razočaranja i bol, jer agresivnost uslovne ljubavi neminovno se pretvara u samopovređivanje. Prava je istina da je Život u svojoj suštini sačinjen od «materijala» ljubavi, ali ako njega nema u tvorevinama našeg duha, to znači da gradimo odnose bola, straha i besa. Kada stupamo u odnose sa drugim ljudskim bićima umesto da dođe do prelivanja ljubavi iz naših srca, mi prelivamo more bola, straha i besa. Jedan zaista mudar čovek reče „Ljudi su zli zato što su dobri“. Šta to znači? Paradoksalno da ne može biti paradoksalnije. Kada činimo sa bolom strahom i besom, znamo u dubini svoje dobre duše da to nije dobro i osećamo se još gore nakon toga, sa još više bola. Prepuni bola iz osećanja krivice prema sebi, svetu i Bogu,

prelivamo bujicu svoje agresivnosti na

okolinu, nemoćni da je

zaustavimo. A sve se to dešava iz zablude da se ljubav uzima, otima ili krade. Ne možemo živeti bez ljubavi. Zato i umiremo. Tek kad se razbolimo, kad razbijemo okove bola, u nama ponovo potekne ljubav. Verovatno će vas najviše zaprepastiti tvrdnja nekih mudrih ljudi da je najveća bolest ono u šta se najviše zaklinjemo, a to je um. Zamislite: um je bolest. Nemojte odbaciti ovaj tekst, pre

188

nego što se zamislite nad ovom izjavom. Zašto je um bolest. Zato što je sastavljen od materijala prošlosti, od krhotina našeg iskustva koje se kao kakvo trunje nakupilo na ogledalu naše duše. Umesto da jasnim, duhovnim okom gledamo, slušamo, dodirujemo i kušamo darove života

mi ih, oprezno

kontaktiramo kroz prizmu našeg uma. Tako se stvara i odvija život iz druge ruke. Um je talog prošlosti koji daje svoju boj, ton i ukus životu, a život postoji samo sada. Nema juče, nema danas, nema sutra, što bi rekao srednjevekovni kineski patrijarh Sosan. Postoji samo Sada. Budistički učitelji kažu da je Buda, nakon ostvarenja stanja bezgranične svesti sve pojave Univerzuma saznavao golom percepcijom svoje duše, duhovnim okom, a ne umovanjem i zaključivanjima. Um nije naša suština. On je jedno od čula ili organa kojim se služi naša duša. Kao što, u suštini, ne gledamo okom, niti slušamo uhom, nego nam oko i uho služe samo kao prenosioci informacija do njihovog odredišta, do duše, tako ne saznajemo umom, nego dušom. Um je jedno od šest čula, pored čula vida, sluha, dodira, ukusa i mirisa. Um je čulo suptilnog dodira. Sadržaji uma, ideje, osećanja i oseti su začetnici svake bolesti. Zato se kaže da su uzročnici bolesti

greške uma. Greške uma su seme bolesti. Kada se

poistovetimo sa umom, svoju dušu smo pretvorili u arenu pakla. Što reče jedan moj prijatelj, kad god kažeš životu Da, ti si u raju, ali kad god kažeš Ne ti si u paklu. Zablude su naš pakao. Kad se oslobodimo zabluda izaći ćemo iz pakla. Ali ne sutra i ne tako što ćemo kopati po prošlosti. Životu treba reći da, sada.

189

2. DESET NAJVEĆIH ZABLUDA SRPSKE ISTORIJE 1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389. - srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke

priznao

vlast

ugarskog

Srpska

država

vrhovnu kralja. je

“Ako zatvorite vrata svim manama, i istina će ostati vani.” Tagore

vazalnom odnosu postojala još vek i po. 2. Vuk Branković je izdao Lazara - istorijski je dokazano da to nije tačno, ali je to verovanje ostalo u narodu; posledica da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (ili na dve Srbije). 3. Srbija je bila branik hrišćanstva u Evropi - despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju zadao je odlučujući udar velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu i tako suštinski uveo islam u Evropu. 4. Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima - zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima. 5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana - to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države.

190

6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom - istorija pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu lako prodala za utopijsku ideju. 7. Kralj Aleksandar Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) - kralj Aleksandar Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje) - iz njegove ličnosti svako je uzimao ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo mana i grešaka. 8. Pristupanjem Trojnom paktu knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27-martovskim pučem Srbi odbranili nacionalni ponos - od Jugoslavije je tražena praktična neutralnost, da bi na kraju Srbi, potplaćeni od strane britanske službe, učešće u ratu od 17 dana platili sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma. 9. Puč 27. marta organizovali komunisti - tvrdnja koja je važila kao istina gotovo 50 godina. Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik, jer su tada bili u savezu s Hitlerom. Izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili". 10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile herojski podvizi NOB-a u stvarnosti to su bile male vojne operacije koje nisu imale značajniji uticaj na tok rata, a dovodile su do velikih odmazdi jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 za jednog.

191

3. Najveće srpske zablude Devedesete i sankcije su svakako učinile svoje. Malo je onih koji su imali sreće i putovali po svetu. Stvari su se promenile,

"Onaj je lud koji se uzda u pitomost vuka,

nadam se, malo nabolje,

zdravlje konja, momačku ljubav i zakletvu

ali i dalje nam se plasira

bludnice."

ono što pojedincima tj. određenim odgovara.

grupama Brojne

Šekspir

informacije koje uzimamo zdravo za gotovo bez razmišljanja da li su tačne ili pak delimično tačne. Plasiraju nam se priče tj. zablude kako smo mi najbolji, kako se samo kod nas “ovako” dobro živi i kako građani drugih zemalja žive groznim životom.

Srpkinje su najlepše žene na svetu Kao prvo lepota je subjektivna stvar, ali i ako to ostavimo po strani ovo je i dalje čist mit. Je l’ neko skoro bio u Švedskoj? Španiji? Turskoj? Nemojte da poredite naše ribe sa žurki sa stranim ribama iz prevoza. Izađite u fensi klub u Parizu ili u lokalne kul barove gde god se nalazite i moći ćete da vidite bezbroj lepih devojaka. Na zapadu se ribe manje šminkaju, normalno se oblače i svoje velike grudi ne drže do grla. Seksipilnost izražavaju na drugi način, pa nije ni čudo da kada se jednom susretnete sa tim, naše ribe vam posle izgledaju skroz plastično i šuplje. Nije iznenađujuće što većina stranaca, kada ih pitate šta misle o našim ribama, kroz osmeh prvo pomisle na seks jer izgledaju kao plastične lutke. Mislim da bi bilo najfer da sve ribe poredimo kakve su kada se probude, a ne kada stave pet kila šminke na sebe.

192

Beograd ima najbolji noćni život Beograd ima gomilu klubova, to je tačno, ali malo njih se razlikuje. U klubovima je postao trend živih svirki koje su postale predosadne, pogotovo što postoji 100 bendova koji imaju isti repertoar. Gomila samoproklamovanih didžejeva koji puštaju muziku sa CDa, ja ih lično ne smatram di-džejevima već prevarantima i manekenima koji stoje tu da bi klub bio više kul, jer puštanje muzike preko kompa ili CD-a je za “seljake“. Svakako strancima je interesantan Beograd jer dođu na tri do pet dana. Pa meni je i selo u Francuskoj zanimljivo tri dana. Da li mislite da Beograd zbog nekoliko splavova može da se uporedi sa klubovima Londona, sa četvrtima Hamburga koji su namenjeni za noćni život ili Njujorkom, gradom koji nikada ne spava. I da i drugi gradovi imaju splavove, samo oni ne rade celu noć, jer zbog vode zvuk se prenosi dalje pa samim tim ljudi ne mogu da spavaju.

193

4. ZAŠTO JE VLAŠKA MAGIJA NAJMOĆNIJA? “Rituali bele vlaške magije mogu da spasu čoveka od svakog zla i da mu otvore puteve prosperiteta. Poznati koji

homoljski

ljudima

mag,

predviđa

budućnost, skida nabačena prokletstva

“Oni

koji

umeju

govoriti,

govore

kratko”.

F. M. Dostojevski

magiju,

ritualima vraća sreću i berićet. Iako se tim poslom uglavnom

bave

žene,

poznatije kao rusaljke, mnogi srariji muškarci su rekli da ima ogroman ezoterijski potencijal i da su sposobani da na taj način pomažu drugima”.

Tajna učenja Vlaška magija jedna je od najjačih na svetu i samo odabrani mogu da prodru u njene tajne. ”Rituali i bajalice koje se izgovaraju na vlaškom jeziku prenose se usmenim putem, s kolena na koleno, jer se vodi računa o tome da znanje ostane u krugu porodice. Obredi se uglavnom izvode u gluvo doba noći, na potocima i raskrsnicama kao najmoćnijim magijskim mestima, a vračari je za tu priliku potrebna slika osobe ili neki beleg (končić sa odeće). U nekim ritualima čak se žrtvuju životinje, uzima se kosa, koristi med za ‘vezivanje’ muškaraca.

Vradžbine sa groblja Najopasnija je magija koja se pravi pomoću zemlje sa svežih humki. ”Vračare uzimaju zemlju sa tri različita groba (muškog, ženskog i dečjeg), mešaju je izvodeći rituale, pa je zamotaju u tamnu tkaninu i unesu u kuću ili

194

dvorište žrtve (stavlja se kod ulaznih vrata ili u saksiju sa cvećem). Ta zemlja treba da prizove nesreću i patnju ukućana, neretko i smrt. Inače, Vlasi veruju da je prostor ispred vrata kultno mesto jer tu borave duše predaka. Kada kažu da je neko popio živu, to znači da su toj osobi vradžbine nabačene preko napitaka poput kafe, soka ili vode. Tokom nekih rituala, vračare prizivaju bića sa onog sveta da bi im pomogla da ostvare svoje namere.”

Put u ludilo ili smrt Rituali crne magije uništavaju svaku sreću, a mogu, da budu i fatalni po čoveka. ”Često se pitaju zašto je baš njima to urađeno kada su se uvek trudili da pomognu drugima”. Odgovor je vrlo jasan: uspeh i sreća smetaju zlim ljudima koji će učiniti sve da ih pokvare. Važno je na vreme prepoznati simptome – nervozu, grčenje lica, paniku, lupanje srca, glavobolju, mučninu, nesvesticu, nagle promene raspoloženja, depresiju. Lekari obično nisu u stanju da dijagnostikuju bolest izazvanu magijom, koja dovodi i do rasturanja porodice, alkoholizma, narkomanije, neretko i do ludila. Vradžbine mogu da naprave pakao od života, ali sa takvim stvarima nije se igrati, jer kada se magija skida, vraća se poput bumeranga onome ko ju je naručio”. Važno je dokučiti u čemu je problem. Majstor vlaške magije upozorava da je velika sreća kada osoba na vreme primeti da je pod uticajem vradžbina koje se u tom slučaju lakše skidaju. ”Ako je magija zastarela, potrebno je mnogo više vremena da se skinu nabačene vradžbine. Ponekad to traje dva dana, a u nekim slučajevima i dve nedelje. Nakon što se crna magija skine, pravi se zaštita za pojedinca i njegov dom u vidu amajlije ili napitka. Vazda izopšteno, skriveno i nevidljivo za uticaj drugih kultura, prepušteno sopstvenim razvojnim potencijalima, područje istočne Srbije predstavljalo idealnu sredinu za očuvanje paganskih običaja. Iako je hrišćanstvo zvanično prihvaćeno, okultno, bajkovito i mitsko integrisano u religiju, i kao takvo predstavlja specifičnost verovanja Vlaha sa karakterom magijskog. Otelotvorenje dobrog i lošeg, Bog i Đavo predsatvljaju izvor moći,

195

koji se može iskoristiti kako za loša, tako i za dobra dela i nisu jasno razdvojeni. Ponekad će čak i „bela“ vračara morati da probudi đavole da bi otklonila bačenu magiju. Istina je, među vlaškim vračarama postoje one vračare koje poruke primaju od Boga, svetaca, andjela i pak one koje razgovaraju sa demonima. Vlaška magija flertuje sa crkvom, za razliku od crkve koja vračanje smatra grehom, vlaške vračare se često u tretmanu određenog problema potpomažu crkvom. Osobe koje se magijom bave uglavnom su „primorane“ da koriste svoj dar, jer dar koji im je dat a neiskorišćen zna da bude praćen fizičkim tegobama. Onaj ko je rešio da se posveti Vlaškoj magiji, morao je da otvori sva svoja čula, i dopusti da mu um slobodno luta, da ga vode osećaji, da čita signale prirode, i da se prepusti razgovoru sa nevidljivim silama. Neraskidiva veza sa prirodom i duhovima prirode takođe je karakteristična za ovo verovanje. Prva stvar koju će svaka Vračara želeti da zna jeste to da li je određena situacija od Boga data, odnosno da li je u pitanju prokletstvo ili je „bačena“ magija. Ukoliko je u pitanju,“ bačena“ magija, pristupiće skidanju čini, bajalicama i specifičnim ritualima u zavisnosti od potrebe. Retko koja vračara ili vrač će priznati da rade „bacanje“ magije koja ima za cilj da napakosti drugom, ipak veliki broj onih na koje tvrde da je crna magija bačena dokazuje suprotno. Moć upravljanja energijom, prizivanja određenih događaja, uticaj na sudbinski tok postižu se na različite načine. U prvom redu to su bajalice, različiti rituali, u različito doba dana, ponekad i na specifičnim mestima, kao što su raskrsnice, vodenice i mesta koja sadrže i zrače posebnu energiju. Bajalice su prenošene sa kolena na koleno i mnoge od njih su vekovima stare, prilikom njihovog izgovaranja energija reči tka se i prenosi u/na neki predmet, u kome se i zadržava. Nerazumljivost jezika posmatraču dodatno mistifikuje proces bacanja ili skidanja čini. Predmeti imaju moć, jer zadržavaju energiju osobe koja ih je posedovala, pa tako predmeti poput češlja, odeće, obuće ili slike mogu poslužiti za bacanje čini. Važi pravilo da se stvari ne pozajmljuju drugim osobama. A čim nekome nestane neki predmet posumlja se da je ukraden ne bi li bile bačene čini. Kada nečija odeća bude zakopana na grobu uz bajalice znači da se neće nikad

196

oženiti/udati. Te čini se teško skidaju, kao i one uz pomoć obajane slike osobe bačene u reku. Vlasi veruju da se energija može prenositi sa ljudi na predmete i da je preko nekog predmeta moguće preneti na drugog. Tako su raskrsnice česta mesta gde se neko može “ratosiljati” loše sreće, a prvi koji potom prođe će je pokupiti. Isto važi i ako neko uzme „trag“ osobe -malo zemlje gde je osoba zgazila, može mu napakostiti, ali se ta osoba može zaštititi ako prethodno sama uzme svoj „trag“ i nosi ga sa sobom, tada mu niko ne može napakosti na taj način, ali na raspolaganju im je sijaset drugih. Mnogo je rituala i simbolike vezano za Vlašku magiju, i gotovo da svaki predmet ili stvar može da ima neko značenje. Jedno od verovanja jeste priča o tri suđaje koje dolaze u kući kada se dete rodi da mu proreknu sudbinu, roditelji tada nastoje da ih umilostive ostavljajući im kolače i mleko. Kako tada bude određena sudbina, takav će biti čitav život deteta. Najstarija i najružnija uvek predlaže najgore, a najmlađa i najlepša sreću i blagostanje. Treća daje konačan sud praveći kompromis između ova dva predloga, iz tog razloga je život mešavina lepih i ružnih trenutaka. Magija je bitan pojam u vlaškom životu i običajima te joj stoga posvećujem posebnu pažnju. Sve ono u šta Vlasi veruju ima, na neki način, magijski karakter. Bajanje je sastavni deo čaranja. Kao što se čini ne mogu izvesti bez bajanja, tako isto se ni bajanje ne izvodi bez čini. Bajati znači govoriti, ćaskati, fabulari, u cilju čaranja. Reč bajanje potekla je od korena bha, što snači govoriti, fabulari, u cilju čaranja. Od korena bha razvile su se kasnije i reči: bajka, bajukati. Obajati - znači omađijati nešto, tj. dati nečemu neku višu životodavnu cilu ili moć. Otuda bajanje prelazi u čaranje, jer putem bajanja čarobnica "baca čini", čara, tj. čini ono što drugi bez njenih moći nije u stanju. Bajanja se mogu razvrstati na ona koja se sprovode radi zdravlja, uspeha, ljubavi, skidanja čini i uroka. Gatati znači domišljati se kod nečeg nepoznatog, o tome što može biti.

197

Dogovor sa Bogom i đavolom U vlaškom predanju ni đavo nije tako crn kao što ga predstavlja hrišćanska religija. Odnosi čoveka, sveca i đavola u današnjoj vlaškoj magiji ostaci su paganske mitologije, u kojima dominira dualistički princip. Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti. Kolika je moć magije Vlaha može se ilustrovati i starim narodnim predanjem koje je u knjizi "Naš narodni život" zabeležio Tihomir Đorđević. Ona kaže da je Bog posle stvaranja čoveka od zemlje poslao anđela u voćnjak da pronađe Adama i izvadi mu rebro kako bi od njega stvorio ženu. Srete ga đavo i uze rebro da vidi kako je načinjeno. Anđeo se, međutim, strašno preplaši božje srdžbe, brzo iščupa đavolu rep i odnese ga Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri šta je dobio već reče "Neka bude!" i tako od đavoljeg repa stvori ženu. Po vlaškoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenković, đavo se ne javlja kao neprijatelj ljudi.

Mitologija natprirodnih bića Mitologija Vlaha zanimljiva je koliko i starogrčka, a bogatija je, jer je mit stvaran i od životinja, biljaka, prirodnih pojava pa i od ljudi. Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas beleže pojave novih kreacija. Kad se u kući rodi dete, kaže vlaško verovanje, odmah stižu i Suđenice, tri demona koje u prve tri večeri po rođenju bebe određuju sudbinu za ceo njen život. Starija sestra Suđenica, po verovanju Vlaha, prelja je, koja od srebrnkastih niti prede vlakna dugog ili kratkog života. Zato je i narod zamišlja kako sedi sa preslicom u rukama i prebira konce života i smrti ljudi. Ali time je posao određivanja sudbine tek započeo. Pređu treba sakupiti u sukalo, koje se kao čigra neprestano vrti. Zato srednja sestra pomaže da se pređa slaže kako je zamišljeno i time tačno predodređuje kako će ko u životu proći. I tek kada se niti spuste, najmlađa sestra ih preseče makazama i odredi kada će ko i kako umreti. Suđenice su milosrdne kad čovek u njih veruje, prizove ih i smatra da njihove odluke treba neprikosnoveno prihvatiti kao i tok života. Domaćinstva u istočnoj Srbiji to i

198

danas pokazuju držeći u prva tri dana novorođenčetovog života, upaljena svetla, a na stolu kolače i vino. Danas se u vlaškim krajevima ponude za sve tri suđenice daju u jednoj posudi. Pa kada ujutru zateknu nagriznut kolačić (a svi se ukućani kunu da se nisu šegačili sa svojim najbližima) oni i ne znaju koja se poslužila. Ali imaju znak da su Ursitoare, kako Suđenice zovu na vlaškom, bile zadovoljne dok su određivale kob novorođenčeta. Po zapisima etnologa dr Slobodana Zečevića njima su nekad ostavljane po tri pogače premazane medom, čaše vina, kocke šećera i jedan dukat. Svejedno jesu li se Suđenice poslužile ili ne, obred se završavao tako što bi pogače, ukoliko je novorođenče muško, pojeli muškarci iz kuće, a ako je devojčica, odrasle žene. Zlato bi uvek ostajalo detetu i služilo bi po potrebi kao amajlija, a kasnije u životu kao beleg sa kojim radi vračara.

Bića koja određuju sudbinu Sve tri Suđenice, tvrde Vlasi, liče jedna na drugu. Obučene su jednodelno, u duge bele haljine, koje mogu da simbolizuju i jedinstvo tela, duše i duha. Zli demoni, takođe bez deobe, odeveni su u crne odore. A čovek nasuprot tim dobrim i zlim silama, kao nesavršen, morao bi nositi odeću iz delova. Za malu decu preporučljivo je da to bude u znaku broja tri. Zato se za bebe, nejedinstvena ljudska bića sprema oprema koja sadrži samo kapicu, benkicu i čarapice. Sa zaštićenom glavom, telom i nogama novorođenče se izvodi pred ono što ni jedno ljudsko stvorenje ne može zaobići. Prisluškivanje odluke Suđenica, dok određuje životni tok deteta, strogo je zabranjeno. Baš kao što je slučaj i kod rimskog sudbonosnog trojstva Parke ili helenskih mojri. I Čajkanović je zabeležio da je kazna za pronicanje u tajne htonskog sveta, smrt. Ali ako čovek slučajno čuje šta je dosuđeno detetu, proći će bez posledica čak i ukoliko tajnu otkrije detetovim roditeljima. Jer moć Suđenica je ogromna i ljudi ne mogu ni pod kojim uslovima da suspregnu njihove prvobitne odluke. Snagu njihovih predskazanja pokazuje i priča koja se često pominje u narodu. Ona govori o čoveku koji se zatekao u domu svojih prijatelja kada im se rodio

199

sin. Čuo je odluku Suđenica da mladić na dan svoje svadbe padne u dvorišni bunar i umre. Nakon više od dve decenije, čovek je ponovo došao u kuću svojih prijatelja i zakovao poklopac na bunaru. Mladić je međutim za vreme svog svadbenog veselja osetio iznenadnu bol, dogegao se do bunara i pao mrtav preko poklopca. Zato kod Vlaha i danas kada nekoga snađe neka nesreća ili neočekivana sreća, kažu: "Aša je ursat", što znači tako je suđeno. Imaju i moć da novorođenče zaštite od Babica, zlih demona i ne ustežu se da ih spreče da naškode majci i detetu. I tokom trudnoće i u prvih 40 dana po porođaju. Za razliku od Suđenica, Babice su, kako ih zamišljaju Vlasi, odevene u crno. Crnih dugih raspletenih kosa, šunjaju se po mraku. Koriste tamu da otmu nešto od bebinog rublja kako bi preko njega preuzeli svu vitalnu životnu energiju novorođenčeta. Pri tom su vrlo lakomne, jer je snaga te energije revitalizujuća i kod svih demona na visokoj ceni.

Moći zloslutnih babica Valjda se zato recept za zaštitu deteta od Babica očuvao i do danas. I to pravilo se bez izuzetaka strogo poštuje. Tako i najškolovanije majke u istočnoj Srbiji, (koje se inače glasno suprostavljaju sujeverju) bebin veš suše isključivo danju ili to čine uveče u zatvorenim lođama. Samo je razum modernog čoveka ovom verovanju našao drugi izgovor. Po njemu se razne bubice kojih u vazduhu ima leti, noću sjate na svetlu belu boju. Ali zašto se bebin veš krije i tokom dugih zimskih noći kada insekti spavaju, pitanje je na koje nema odgovora. Oni nešto iskreniji i bez predrasuda pred dubokim iskustvom tradicionalne svesti, poštuju običaje i tvrde da se Babicama teško staje na put. Ukoliko se u pomoć nisu pozvale Suđenice, koje su mogle da ih spreče na početku, radnje ovih demona teško se poništavaju. Preventiva kod Vlaha oduvek su bili: crveni končić, koji se bebi vezivao oko ruke, svetlo i glas. U sobi porodilje i bebe, uvek je gorela sveća ili slaba sijalica, a po potrebi dežurali su i drugi ukućani koji bi polušapatom davali na znanje da su prisebni i spremni na otpor zlu. Jedan od najrasprostranjenijih načina zaštite je ograđivanje konopljom. Ova biljka

200

opasana oko kreveta na kome boravi majka sa bebeom, dovoljna je zaštita od Babica. Zle čini u tom slučaju rasteruje oporost konoplja. Sa druge strane Vlaške vračare za efikasnu zaštitu smatraju nešto nežniju varijantu, koja podrazumeva da se prvih šest nedelja oko dečije kolevke formira zaštitni magijski krug. Svake večeri uokolo se posipaju brašno i kapljice mleka i dok se ritual izvodi tri puta izgovara se: "Čim se dete hrani time se i brani." Veliku moć u ovim prilikama, kažu Vlahinje, imaju i razne amajlije. Novorođenčetu se štrika poseban povoj od crvenog, belog i crnog konca. Crvenom bojom stvara se zaštitni štit, bela simbolizuje čistoću deteta i njegovu nevinost, a crna utvrđuje granicu između onog što je vračara probajala dok je štrikala ili svetila povoj i mogućnosti da se nešto u njenim ritualima promeni. Rasprostranjena je i verzija sa vencem, koji se pravi od crvenog konca, na kome je nanizan beli luk. Okačen u sobu gde borave, on tera Babice i pored bebe štiti majku čija je čistota duha nakon veličanstvenog čina rađanja, takođe vrlo primamljiva za demone. Još uvek je na snazi i ritual kupanja. Po verziji koju je zabeležio etnolog Vlahović veruje se da dete do 40 dana treba kupati po dva puta dnevno. U vodu u kojoj se dete kupa treba dodati neku kap "molitvice", to jest vodice kojom je dete škropljeno u crkvi za vreme krštenja, srebrnjak i travke selena i bosiljka. Vračare nad vodom u koritu razmućuju živo jaje, uz bajalicu koja se, kažu, ne "čita" samo radi lepote dečije kože već i zbog snage duha koju jaje kao simbol začetog života prenosi na ljude. Metal je inače uz crvenu boju, beli luk i katran, vrlo jak zaštitnik od urokljivih zlih sila. U to, sem Vlaha, veruju još mnogi narodi naše civilizacije. Najdrastičnije mere u borbi protiv zla kod Vlaha su ipak bile metode skrivanja. Po tom nepisanom ali strogo poštovanom pravilu ni dete ni majka 40 dana nisu napuštale kuću. Taj broj kako je objasnila vračara Desanka Perić označava period kada je duša na putu. I ima ista svojstva bilo da se radi o umiranju ili rađanju. Zaboravljeni su, međutim, običaji simboličnog skrivanja, koje je zapisao dr Radenković. Ono podrazumeva provlačenje deteta ispod drške kotla ili kroz krug napravljen od veriga. Time je stvarana lažna slika da je dete otišlo na drugi svet. Ovo varanje demona, međutim, može, po kazivanju Vlaha, da ima kobne posledice, jer među višim silama može da se

201

shvati i kao ritual sa stvarnom namerom. Zbog toga se čak i najveštije vlaške vračare suzdržavaju da ga izvode. Jedini koji se do danas nije očuvao u pozitivnom svetlu, ( kako su ga tumačili stari ) jeste ritual sa kravajčićima. U današnje vreme vračare preporučuju svakoj porodilji, koja im se obrati za pomoć, da zaborave na jedan star i, kako se smatralo, vrlo lep običaj primanja hlepčića, koji se u nekim krajevima naziva i kravaj. Jer kroz njega je, kažu one, moguće da zlo učini čak i jedna priučena vračka. Dovoljno je pri unošenja hlepčića u kuću novorođenčeta, ako se koja mrva istruni, da se to kasnije odrazi na detetovom telu. Ukoliko se pri mešanju kravaja doda malo kukuruznog brašna pridružiće se dete nekoj lošoj grupi ljudi. A najgore je kada se hlepčić ponese pa se vrati, jer to znači da se dete odvaja od srećnog braka ili poroda.

Javljanje Velike majke Među demonima, u čije postojanje Vlasi veruju, čini se, postoji i određena hijerarhija. I u njoj (kako to već i priliči jednoj od retkih tradicija koja se zadržala na matrijahatu) vlada demon Muma Paduri-Velika majka. Muma Paduri pominje se jedino kod Vlaha. Oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno. Muma Paduri obožava žene, štiti ih po svaku cenu, a često je spremna da napakosti muškarcu koji na bilo koj način kinji njen voljeni pol. Muma Paduri je i sama čisto oličenje ženstvenosti. Po onome što o njenom liku, karakteru i ponašanju u svetu magije govori Desanka Perić, ovaj demon podseća na Lilit, Crni Mesec, koja savremena astrologija pre svega vezuje za psihoanalizu. Priče postoje o njih dve i slične su, iako se vekovima raspredaju u potpuno različitim kulturama. Lilit boravi u dubokim vodama, na dnu mora. Samo ponekad izroni na površinu, ometajući put brodovima, ili zaiskri na nebu, zračeći iz vasione energiju, kojoj ne može odoleti ni jedno biće na Zemlji. Lilit tada unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog delovanja, promene u građanskom moralu, emocionalnim stanjima i u načinu razmišljanja. Ona je, kaže legenda, prva Adamova žena, načinjena, kao i on, od zemlje, ali je braneći prava svog pola, koji jedini ima snagu da nastavi potomstvo, posle žučnih borbi

202

sa mužem, napustila raj i odmetnula se u demone. Mit kaže da ona u svakoj prilici staje na stranu žena. Jedino joj smeta Eva. Ne zato što je u božjem i Adamovom srcu zauzela njeno mesto, već što je sebi dozvolila da postane oličenje podređene i ugnjetavane. Lilit je dobila ime po hebrejki Lilah (noć) i njene osobine su, kao simbol svega što ne ulazi u šablon društvenih normi, pripisane iznenadnom astronomskom otkriću Crnog Meseca, koji je 21. septembra 1618. godine registrovao Pićol. U svojim radovima o mitskim bićima istočne Srbije, dr Slobodan Zečević govori o sličnosti Muma Paduri sa helenskom boginjom šuma Artemidom, sestrom Apolonovom i kćeri Zevs i Lete. Nekadašnje posebne pomane Muma Paduri još uvek se više puta godišnje zakazuju pored rečica u Timočkoj krajini. Na njima se okupljaju isključivo žene, kako bi joj prinele jelo, piće i u njenu čast palile sveće. Sa sobom obavezno povedu devojčice i mlade devojke, govoreći im što su one o Muma Paduri na istim mestima nekada davno čule od svojih majki i baka. "Muma Paduri je kraljica noći. Ima dugu kosu i nokte. I velike grudi. Hoda naga naokolo i opseda uglavnom mlade loše momke.Ljuta je i opasna, ali će tebe, ako je prizoveš, uvek štititi. I kad budeš trudna i kada se porodiš čuvaće i tebe i tvoju bebu. Ona uvek pomaže ženama." Vlahinje u to zaista duboko veruju. Vrlo često, dok putuju i sede u autobusu, može da se čuje kako nešto nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Onaj ko sedi na sedištu do njih u mnoštvu reči razazna da često pominju "Muma Paduri".

Prizivanje demona Ceo sistem ženstvenosti, koji je kod devojaka u vlaškoj tradiciji još uvek na visokoj ceni, zasniva se na prizivanju Muma Paduri. Ona pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji. Zato žensko dete, kako je zapisao etnolog Petar Vlahović, svoju prvu menstruaciju mora da prijavi odrasloj ženskoj osobi. Kasnije se automatski Muma Paduri stara i da ženska obličja budu skladna i dovoljno privlačna za muškarca. Brine se da se održi trudnoća, da porođaj bude lak i da ženu, koja je nekada skoro obavezno

203

prelazila u muževljevu porodicu, tamo sačeka dužno poštovanje od svekra i svekrve. Muma Paduri brine i o plodnosti. Žena koja ne može da zatrudni, po vlaškoj tradiciji, treba da pojede drugi cvet od jabuke ili bagrema, ili da 40 noći uzastopno otključava crkvena vrata. Ali se kroz verovanje ipak najviše provlači vera u dejstvo čaja od trave "jarba Muma Paduri". "Čista" žena (koja je pre toga izbegavala seksualne odnose) treba da, hodajući pored šumskog potoka nađe i sama ubere ovu travu. Dok je u potrazi za biljem koje, kažu, pomaže i kod nervnih bolesti, žena ne sme da izgovori ni jednu reč. Tek kada je nađe, uz određenu basmu i pomoć vračare, pravi napitak. Pa i kada ne želi da rađa, žena se ponovo obraća svojoj zaštitnici. Dok izgovara tradicionalnu formulu u posteljicu od poslednje trudnoće ona stavlja žar pa sve to ugasi pored groba nepoznate osobe. A etnolog Savetija Grbić zabeležila je i obred u kome se u posteljici ugasi samo onoliko užarka koliko godina žena poželi da napravi pauzu između dva porođaja. Devojka koja jednom uspostavi dobar kontakt sa Muma Paduri teško da će ikad biti ostavljena na cedilu, tvrde Vlahinje. I mada ovaj demon, koji se javlja isključivo u vlaškoj tradiciji, ne mari za muškarce, svojoj štićenici će pomoći i ukoliko ova rodi muško dete. Da bi se ostvario kontakt sa Muma Paduri, dovoljno je, priča se, da devojka u vreme punog meseca izađe napolje noseći u pojasu malo ogledalo. Bez svedoka, okrenuta ka svetlu, treba da se duboko zagleda u svoj lik sve do trenutka kada on počinje da nestaje pred njenim očima. Tako ona ulazi u svet duhova i prizivajući Muma Paduri izgovara ime određenog muškarca i želju u vezi s njim. U isto vreme pokušava da dočara njegov lik da bi se eventualno izbegla pogrešna identifikacija. Po iskustvu današnje mlađarije u Timočkoj krajini, ovaj metod mora da upali, a potpuna garancija u uspeh je priviđenje, kada se nakon dubokog prodora u nesvesno, u ogledalu umesto lika devojke pojavi lik željenog muškarca. Preporučuje se i obred sa prstenom skinut sa ruke preminule osobe. Kažu da je dovoljno kroz njega samo jednom pogledati odabranog muškarca pa da magična formula ("pomozi Muma Paduri da bude samo moj") vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim devojka pati. Kada imaju ozbiljan problem, bez obzira na sopstvene, Vlahinje, u pomoć prizivaju i vračare. Ona se transformiše

204

u nit koja vezuje Muma Paduri i devojku. Velika, Šumska majka, Muma Paduri živi, kako joj i ime kaže, u šumi. Na svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini i raspletene kose, da bi čula pozive vračara ili devojaka. Ali je njena moć transformacije često njenu božansku lepotu srozavala na izgled oronule babuskere. Najbliži saradnik Muma Paduri je Vodeni duh. Posebno leti, njih dvoje zajedno igraju i pevaju, a kada se opiju vrelim letnjim noćima, među smrtnicima čak biraju sebi ljubavnike i grupno orgijaju.

Zamke Vodenog duha Vodeni duh je kepec, visine do jednog metra. U potpunosti podseća na viziju Snežaninih patuljaka, jer ga krase naduveni obrazi, duga brada do pojasa i crveni okrugao nos. Da ipak nije izašao iz sveta animiranog filma vidi se po njegovim ušima i nogama koje su kao kod koza, i po rogu na vrhu čela. Vodenih duhova ima tačno sto. Predvodi ih Tartor. Vlasi ga nazivaju starcem ili - al batrn. Ostali 99 su njegovi pomoćnici - aj miš. Tartor nosi bič, kojim kažnjava sebi potčinjene i hvata davljenike, odvlačeći ih na dno. Ali uz sebe uvek ima i bubanj kojim objavljuje novosti i priziva ih na njihovu godišnju slavu, koju narod naziva i Đavolji dan. Ljudi su ga se očigledno od vajkada bojali, pa kako je za Vlahe karakteristično da nikad ne izgovaraju ime onoga čega se plaše, naziv Tartor je do danas skoro zaboravljen. Sada ga radije zovu drak, što znači đavo. Ime, međutim, nije promenilo verovanje. Još se priča da Tartor u svim vodama ima podzemni stakleni hram i da je svaki utopljenik njegova žrtva. Kažu da Tartor ukoliko svoju žrtvu i ne uzme odmah, pozove je tri puta tokom noći i ubrzo je za tri dana ponovo primami. Oni koji se pozivu ne odazovu izbegnu instrukcije gde i kada treba doći. A ima i drugih, doduše retkih, koji svojim mislima ili činovima uspeju da ga umilostive i ostanu živi. Takvi međutim, tvrde vlaške vračare, padaju pod njegovu vlast i još mu dugo služe. Njih često prati sreća koja se nekada prekida iznenadom tragedijom ili velikom štetom u kući. Vodeni duh, kao i Muma Paduri, može da menja oblik. Narod tvrdi da se on pojavljuje i kao dete koje plače. U tom obliku zovu ga Drak.

205

Slučajni prolaznik koji ga sretne, želi da mu pomogne, ide za njim sve do prve vode i tamo se udavi. Vodeni duh je najaktivniji u julu. Stari Vlasi plašili su se i ogledanja u potok ili dužeg boravka na obali. Bezbednost od vode kod Vlaha osećaju samo oni koji su rođeni u subotu, jer se veruje da je to dan kada Tartor odmara i ljudi ga baš i ne zanimaju.

Gospodar vatre Zmeu I dok je gospodarica zemlje Velika majka, Muma Paduri, a vode Tartor, vatrom vlada Zmaj ili Zmeu. On je pola životinja a pola čovek, koji leteći para vazduh i oko sebe baca varnice. On je magijska ptica, spava u planinama i šupljim bukvama. Zmaj je nastao od ribe ili zmije stare 40 godina, koju do tada nije ugledalo nijedno ljudsko oko. U zavisnosti da li je postao od mužjaka ili ženke, Zmaj i kao demon zadržava isti pol. U toku noći obilazi naselja i među ljudima traži partnera. Kada nađe ono što želi, momka ili devojku, ulazi u kuću i u momentu se transformiše u prelepu osobu suprotnog pola. Sa odabranim ljudskim bićem provodi strasnu ljubavnu noć. Pre odlaska ponovo postaje zmijolika ptica i kroz odžak ili prozor nestane u mraku, dok oko njega na sve strane lete iskrice. Mladi koji su sa Zmeuom u ljubavnom činu odmah se poznaju. Bledi su, iznureni i skoro da nikada ne opšte sa osobom suprotnog pola. Svoju tajnu međutim ne odaju nikome. Što iz straha da budu kažnjeni ili izrugani a ponešto i zbog samih čari i lepota ljubavnih doživljaja. I danas se po zaseocima priča kako je neki mladi Vlah opštio sa Zmeuom. Zmaj bi uskakao kroz odžak, i u trenutku dok se spuštao u svoje tajno ljubavno gnezdo uzimao bi oblik mlade vitke devojke. Duga plava kosa sijala je natprirodnim sjajem, bledo usko lice zračilo je nežnošću a zelene oči caklile su staršću. Mladić je bio lep i stasit. Sviđao se mnogim devojkama u okolini. Ali iako je osećao da ta žena koja se ni od kuda stvori može biti ljudsko biće, zaljubio se. Mislio je samo na nju i bio je srećan isključivo u trenucima dok su bili zajedno. Veza je trajala godinama i kako je vreme prolazilo on se samo na nju usredsredio. Svaki sekund bez Zmeua predstavljalo je za njega kobne beskrajne sate. Patio je a ista

206

osećanja, videlo se to, gajilo je i to natprirodno biće. Jedne noći tek što se u sobi svoje žrtve transformisao u lepu vilu, Zmeu je stavljen pred veliko iskušenje. Priznao je svom ljubavniku ko je, odakle dolazi i upoznao ga sa nekim tajnama tog potpuno drugačijeg a ljudima opet tako bliskog sveta. Nakon strasnih zagrljaja ponovo je morao da "obuče" svoju iskričavu kožu i ode. Kada je ostao sam mladić je shvatio: njegova želja da uz voljenu ženu svako veče zaspi i da se svako jutro probudi nikad neće moći da se ispuni. Bolu nije bilo leka pa je to primetila i mladićeva majka. Posumnjala je da njen sin pati zbog natprirodne ljubavne avanture. Već je godinama od bake slušala o mogućnosti da se u svaku odaju gde borave ljudi krišom uvuče Zmeu. Odlučila je da proveri i da preduzme ono o čemu se pričalo da jedino može prekinuti slične muke. Sačekala je sledeću noć i čim je kroz ključaonicu u zagrljaju svoga sina videla nagu devojku, koja se tren pre toga izvukla iz zmajske odore, upala je u sobu i ukrala košulju. Zmajski oklop ubacila je u vatru i spalila. Dok je na ognjištu koža lagano tinjala devojka je još uvek u naručju svog voljenog izdahnula, a potom i zauvek iščezla. Mladić svojoj majci nikada nije oprostio ovaj čin. Ubrzo je i sam umro od patnje i jakih duševnih bolova. A nakon toga celo je selo zadesilo veliko zlo. Prvo su kiše potopile tek niklu pšenicu, potom im je grad "obrao" kukuruz. A kada je došla zima, led je okovao sva stakla njihovih kuća i u selo doveo veliku bolest. Teška epidemija pokosila je pola žitelja. Među retkim koji su sve nedaće preživeli bila je mladićeva majka. Ostala je sama u kući. Molila se Bogu da je uzme ali joj želja još dugo nakon toga nije uslišena. U dugim večerima sedela je sama i tek se tokom njih prisetila da je prilikom odluke da spali Zmajevu kožu zaboravila na drugi deo priče koju joj je ispričala njena baka. Bila je to poruka da Zmeu još živi i ostavlja svoje potomke, jer sem neprirodne ljubavi od ljudi ne traži ništa. Čak šta više štiti ceo kraj u kojem obitava, i od zemljotresa i od poplava i od jakog vetra. Božanstva vazduha, vode i zemlje njegovi su prijatelji i nikada njemu - vatri ne bi naneli zlo.

207

Demoni bolesti – Šumilor (tetke) Vazduh je predstavljen u liku Šumirol. Šumirol ili Tetke, kako ih nazivaju na srpskom, je demon koji u liku tri starije žene u crnini nasrće na čoveka čitavog života. Čini to pre svega kroz razne bolesti, otimajući mu snagu, i tako jača poput gripa, boginja, kolere. Za sve vreme (pretpostavlja se da se radi o više stotina godina) Vlasi ove demone zovu jednostavno Šumirol, a Srbi u istočnoj Srbiji, (koji su takođe poverovali u njihovo posojanje i delovanje), jednostavno Tetke. Tačna imena ta tri demona nisu poznata. Neki etnolozi pominju Majku Duka kao prvu, najstariju i najmoćniju od njih. Ali se taj podatak ipak uzima sa rezervom, jer kako je već rečeno narod je od pamtiveka prezao da bi bilo kada izgovora imena onih koji čine zlo. Znači ukoliko se neko i seća imena tri Šumirol, to ipak nikada neće glasno izgovoriti. Priča se samo da je neka žena odavno, u sred noći, srela tri Tetke u crnini. Uspaničena, sakrila se pod most. A one su se, gle slučaja, baš na njemu zadržale i nešto tračale. Prestravljena Vlahinja morala je da ih prisluškuje i tako je otkrila veliku tajnu. Čula je kako se Šumirol žale da je sudbina umanjila njihovu moć, jer je i protiv najopakijih bolesti koje one mogu izazvati ipak dala lek. To su biljke avramasja i krstanjasa. Trave koje inače prepoznaju samo najobdarenije vračare.

Vesele vile i ljute aljilje Vile su veoma vitke i visoke, obučene su u duge bele, ponekad, zelene haljine. Okićene su cvetnim vencem, kreću se u grupi i svakoga ko ih vidi omađijaju igrom i pesmom. Žive uglavnom u pećinama pa kad zatreba dovoljno je da im se pred ulaz u špilju donese votiv, pa da one skinu svaku bolest ili čini. Zato mnogi u istočnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj beleg pred ulazom u Rajkovu pećinu kod Majdanpeka, bacaju novčić u Zlotskoj pećini kraj Bora, ili proveravaju priču koju su mnogi zapisali da - Vile kad su ljute vode međusobnu borbu na Crnom vrhu, planini kod Bora. Energija koja se tada izdvoji zapara vazduh. Blagi letnji povetarac prerasta u oluju, začas dotrče oblaci, sevaju

208

munje i pucaju gromovi. I teško onom ko se u tim trenucima nađe među razbesnelim lepoticama. To čine samo najhrabiji, muškarci omađijani njihovim šarmom i žene koje bi da preuzmu malo od njihovih moći. U pričama Timočke krajine ne pominje se mnogo slučajeva da Vlve ljudima donose tragične sudbine. Kažu žitelji Timočke krajine da Vlve ne diraju ljude. Čak im i pomažu. Posebnu ulogu u životu čoveka igrao je i vazduh i njegova najočitija pojava vetar. Za Vlahe vetar je imao snagu čišćenja ali i kretanja. Zato su se mnogi magijski obredi razvijali na tom principu. Vetrovi i vihori su u prvo vreme smatrani samo prebivalištem zlih duhova. Njihova jačina bila je dovoljna da rasturi seno, odnese krov s kuće, zaplaši konja i druge životinje. Fijukanje je uvek povezivano sa stravičnim jecajem unesrećenih mrtvih duša, koje nisu našle svoj novi svet ni konačište u njemu. Zato su se određenih dana u godini, u predhrišćanskom periodu, davali pomeni ovim stihijskim snagama. A sa uključenjem žitelja ovog kraja u hrišćanstvo, za te prilike slavili su se sveti Vartolomej i sveti Jelisej. U arhaično doba u vihor se zabadao nož, koji bi kasnije postajao krvav. A kad bi nastao kovitlac trebalo se skloniti i leći na zemlju jer je to bio znak da se u tom vetrovitom krugu bore đavoli i Ale, što bi za čoveka koji se umeša moglo biti pogubno. U istočnoj Srbiji smatra se da kovitlac drema na Crnom vrhu, planini kod Bora. Kada zaduva, kažu ovdašnji žitelji, probudila ga je borba Vlva i Ala. Šuštanje hrastovih šuma i visoke trave, koja se lomi pod vetrom, prikriva zvukove borbe a bela prašina štiti ovu divovsku bitku od ljudskih očiju. Kada im dosadi ta igrarija Vlve i Ale izlaze iz kovitlaca, pretvaraju se u svatove i tako mame slučajne prolaznike. Ko se prevari i pridruži im se, postane opsednut i zauvek je u njihovoj moći. Loš je znak i kada vetar ili kovitlac sa Crnog vrha, nekome odnese kapu. Predskazuje, kažu vračare, skoru smrt.

Velikih kola Pakala Vlaška kosmogonija pominje samo jedno verovanje o nastanku sveta koje kaže da je Bog stvorio Zemlju, ravnu, bez brda i dolina. Sunce i Mesec su

209

slobodno mogli drugovati kao brat i sestra. Ali jednog dana Sunce predloži Luni (Mesecu) da se njih dvoje venčaju. Kako je stalno navaljivao, Luna na kraju reče Suncu da ide i pita Boga šta on o tome misli. Nakon dugog većanja među božjim skupštinarima nastala je velika svađa i netrpeljivost, i haos pripreti do tada urednom svetu. Bog se naljuti pa uze Sunce i baci ga prema istoku a Lunu prema zapadu uz kletvu: "Istim putem nikad da ne idete, nikad zajedno da ne budete, da se nikad više ne vidite i nikada da ne razgovarate." Zatim na Zemlji napravi brda i doline, stvori šume i planine, a među njima reke i jezera. Pored poznavanja sazvežđa i glavnih zvezda, Vlasi imaju i jednu astrološku figuru Pakalu. Kočijaša Velikih kola, gospodara najčuvenijeg nebeskog sazvežđa. Ta kola, koja mora da vuku volovi, iskrivila su se, jer je upregnute životinje uplašio vuk. Pakala se međutim samo smeškao usled ove tragedije i od tada su i Vlasi naučili da se prema nedaćama odnose sa strpljivim podsmehom. U njihovoj tradiciji mnogo je priča čiji je glavni junak Pakala. Vedar, optimista, moćan da se veseljem izbori protiv svake nedaće. Zato se simbolično sve šaljivdžije nazivaju njegovim imenom. Pakala ima glavnu ulogu i u pričama koje se graniče sa vulgarnošću. On je simbol neverovatnih seksualnih potencijala. Iako se može pretvoriti u bilo koje drugo biće ili se transformisati u ženu, Pakala uglavnom kada siđe na zemlju postaje snažan muškarac, koji između nogu ima "tri budže povezane crvenim, žutim i plavim koncem". Dok ima strasne i nezaboravne ljubavne odnose sa ženama, Pakala u zavisnosti kojom budžom deluje, može osemeniti cara - crvenim koncem, kralja – žutim, a oficira plavim.

Ljudi sa vančulnim svojstvima Etnolozi koji su dugi niz godina proučavali verovanje Vlaha jugoistočne Srbije tvrde da je njihova mitologija raznovrsnija od mnogih koje su svojom zanimljivošću preuzele primat, poput helenske, rimske ili egipatske. A opet, ona se ne može jednostavno svesti na i danas uvreženu podelu na vile i veštice, u kojima se oličavaju dobro i zlo. Vlaški mit barata demonima i božanstvima i

210

smrtnim ljudima, koja su svoja natprirodna svojstva stekli za života ili posle smrti. Prvi, Velika majka - Muma Paduri, Vodeni duh - Tartor i Zmaj -Zmeu su, sudeći po izjavama danas aktuelnih vračara, bića nastala iz arhaičnih verovanja u svemoć same prirode. Oni su potpuno prehrišćanskog karaktera. Njima uz rame stoje Suđenice - Ursiatore, gospodarice života i smrti, Šume Tetke, demoni koji utiču na bolest i zdravlje ili tok života, i Vile - Vlve i Ale Aljilji, koji mogu ali se baš i ne trude da se mešaju u život čoveka. Sa druge strane, ljudi sa natprirodnim svojstvima su bića čiji se broj stalno uvećava tokom vremena. To su vampiri, talason, čudotvorne bebe, vanbračno dete i bića vezana za verovanje o krštenim i nekrštenim danima.

Opasna bića iz nekrštenih dana Mit kaže da nekršteni dani padaju u vreme od Božića do Bogojavljenja. Tih 12 dana zemlja je posebno "otvorena" za duše mrtvih, koje izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u ovome. Prodiru iz duboke tmine i obično se nastane na kućnom pragu ili dovratku živih, a ponekad i na samom krovu njihovih kuća ili u dvorišnim bunarima. Zato je i dobro, tvrdi narod, da se pre izlaska iz doma, polaska na putovanje, pre umivanja ili pijenja vode, svako jutro u ovom periodu očita molitva ili da se nekom bajalicom odvrate zle sile. U suprotnom ljudi padaju pod uticaj raznih bića. Dejstvuju pre prvih petlova pa u vreme nekrštenih dana nije preporučljivo putovati noću. Nekršteni dani nisu pogodni ni za rađanje niti za umiranje. Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljenja mogu postati živi vampiri a rođeni za nekrštenih dana bolesni su i slabašni. Misli se da se svi takvi ljudi ubrzo i povampire. Posebno je opasno ako u ovom periodu umre nekršteno dete, koje za života obredom krštenja nije steklo svoje mesto u ljudskoj zajednici. Kako nisu ni ovde ni tamo, nekršteni lutaju između, nevidljivi su i uglavnom se samo čuju. I to kako ječe, plaču, dreče. Među Vlasima vlada mistična bojazan da bi se ovakva deca mogla osvetiti zbog ovog propusta odraslih pa da u vreme nekrštenih dana nanose pakost malim

211

bebama, koje su imale više sreće i pažnje zajednice i roditelja, nego oni. Odbrana od mrtvorođene dece u vreme nekrštenih dana kod Vlaha je prvenstveno obred njihovog sahranjivanja. Pri iznošenju iz kuće za pokojnikom treba izbaciti svu vodu. A opreznost se mora pokazati i dok povorka prolazi pored potoka ili bunara, kako se duša preminulog ne bi negde usput sakrila. Nekrštena deca ne smeju biti ukopana na postojećim "regularnim" grobljima. Ona dobijaju svoj posmrtni ritual na sahrani, baš kao i drugi koji su preminuli neprirodnom smrću i samoubice. Ali ne i mesto na groblju, inače rezervisano samo za članove određene krštene zajednice. Jer bio bi to veliki rizik da se nečiste sile dovedu na ovaj svet.

Moći vanbračnog deteta Vlasi očigledno misle da deca uopšte imaju velike moći. Među svim demonima koji nastaju od ljudi Vlasi za najjače smatraju dete rođeno van braka. Za razliku od drugih sredina gde se mališanu, kojem se ne zna otac, odmah pridoda oznaka "kopile", kod Vlaha su vanbračna deca nešto vrlo blisko polubožanstvu. Deca rođena u braku, misle Vlasi, dužnost su i obaveza. A vanbračno dete je usud. Uglavnom začeto u žarkoj ljubavi i strasti. Zato i danas Vlahinje obdarene da leče i proriču preporučuju da se noktić ili pramen kose vanbračnog deteta uvek nosi sa sobom kao amajlija, a da se njegovo ime priziva u nevolji, naročito protiv opsena od bezobličnih stvorova kakvi su Vodeni duh ili Zmaj. Još jedno zanimljivo verovanje Vlaha je i mogućnost rođenja čudotvornih beba. Za njihovu sudbinu odgovorne su Ursiatore i Babice - dobro i zlo iz sveta natprirodnih bića.

Čudotvorne bebe Tradicija u istočnoj Srbiji kaže da je dete sve dok se nalazi u majčinoj utrobi, anđeo. Ljudski lik dobija tek po rođenju. Ali ako na svet izađe obavijeno košuljicom koja ga je hranila u stomaku, to je znak da je novorođenče sa sobom

212

na ovaj svet ponelo i neka natprirodna svojstva. Dete koje se rodi u crvenoj košuljici donosi sreću sebi i okolini, ili ima urokljive oči iz kojih izbija unutrašnja moć. U suprotnom dete je povuklo svojstva veštice i mogućnost da menja oblike i u druga zla bića. Ali nezavisno od boje, deca rođena sa posteljicom, tvrde Vlasi, po pravilu su vidovita i ni jedna viša sila ne može da im naudi. Pupčana vrpca dobro štiti i ušivena u dečju odeću ili stavljena u medaljon, od kog se nikako ne valja odvajati. Čak i kad odrastu pupčana vrpca čuva ljude od svih malera i nesreća, veruju Vlasi. Ovako jaka vera u pupčanu vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi-jedna od majke, druga od oca i treća od samog novorođenčeta. Kada se one sasuše sa sobom ponesu svu moć ova tri života. Zato treba strogo paziti da se vrpca ne izgubi, jer će se tako izgubiti i čovekova dobra sreća. A tada će on nesrećan lutati, ne znajući šta će sa svojim životom. Menjaće poslove, žene, loše će se slagati sa svojim najbližima i biće usamljen. Nemir ga neće napustiti čak ni na drugom svetu. Jer spokojstvo preminulog se, po našim običajima, i na kraju overava tako što se on sahranjuje zajedno sa pupčanom vrpcom, s kojom je došao na ovaj svet. Verovanja, po kojima čak ni Suđenice ne mogu da utiču na sve okolnosti, niti da ih predvide, vezuju se za stav o usudu. A on kaže da za rođenje postoje srećni i nesrećni dani i da sudbina čoveka zavisi i od toga. Najbolje prolaze oni koji su rođeni u subotu i nedelju, jer imaju moć da upoznaju natprirodne sile i ovladaju njima.

Krštenje i vezivanje dece Krštenje deteta kod Vlaha je događaj u životu čoveka koji je samo nešto malo manje bitan od rođenja i prvih 40 dana života. Krštenje se kod Vlaha izvodi nezavisno od hrišćanskog krštenja u crkvi, na koje pripadnici ovog naroda idu obavezno. Ali posle obreda kod sveštenika, koji garantuje da detetova duša neće nakon smrti lutati sa nekrštenima, te da mu se ime neće zatreti, jer je registrovano i pred ljudima i pred Bogom, izvodi se i tradicionalan obred. U njemu obavezno učestvuje i kum, koji detetu određuje ime i zadužen

213

je da prati važan ritual prvog šišanja. Šuplji kolač koji on donosi stavlja se detetu na vrh glave. Kroz rupu oblog kolača provlači se po jedan pramen sa temena i čela deteta, iznad desnog pa potom i levog uha. Prilikom odsecanja pramenova javno se saopštava ime deteta koje su do tada znali samo kum i sveštenik. Po saznanjima Vlahovića ovaj kolač sa kosom se stavlja na jabuku i simbolično nastavlja tradiciju prinošenja žrtve precima, kojima se u kulturi vlaškog etnosa pridaje velika čast. Samo se kolač koristi kao zavet umrlima, dok detetova kosa služi za drugi deo rituala. Ona se lepi voskom od seće, zajedno sa crvenim končićem (kojim su premerena visina deteta i raširene ručice) i stavlja se zatim u flašu sa vodom. Nakon bajanja grančicom od bosiljka i gašenjem užarkom uglja, ta vodica daje se majci da njome sledeća tri dana prska dete, sebe i prostoriju u kojoj beba boravi. Kada se vodica istroši, pramen se vadi i detetu zavetuje kao amajlija, dok se flaša sa bosiljkom nosi na reku. I to treba da učini majka, jer kraj ovog višednevnog rituala je važan za otklanjanje mogućnosti da detetova duhovna energija tokom života bude "vezana" nečastivim silama ili moćima neke druge vračare. Majka treba da opkorači potok u suprotnom smeru od njegovog toka. Kada tri puta izgovori formulu kojom odvezuje svoje dete, baca flašu sebi iza leđa da zajedno sa vodom oteče i ono što je bilo zatvoreno u staklu. U nekim selima pramen kose koristi se i na drugačije načine. Kada se baci u polje želi se da dete bude rodno. Kad je ostavljeno pod drvetom sa crvenim plodovima treba da donese radost. Mnogi kosicu neopaženo pospu i u seoskom kolu, tokom neke svetkovine. Time se detetu u budućnosti obezbeđuje veselje. A ukoliko se kosa ostavi u školi ili nekoj visokoj ustanovi, po priči vračara, dete će tu raditi kada odraste. Kosa se prvi put šiša obavezno tokom neparnih godina života, u prvoj, trećoj ili petoj. Nakon toga se sa par dlačica izvrši neki od navedenih rituala, a drugi deo se sačuva u vosku ili se uvalja oko dukata. Tako upakovana kosa obično se ostavi na najvišu gredu kuće. Verovanje kaže da se time dete kada odraste zadržava u domaćinstvu. Obezbeđuje mu se dugotrajnost i stabilnost kao što je i sama kuća. U svakom slučaju, dok dete ne odraste (dok muškarac ne stasa za vojsku a devojka za udaju) kosa pod gredom obezbeđuje sreću i spokojstvo.

214

Bića zalutala između dva sveta Muronj je vampir, čovek koji posle smrti nije našao mir zbog zla koje je činio, i zato oseća neodoljivu potrebu da deluje u materijalnom svetu. To uznemirava njegove bližnje, pa su vlaški običaji prepuni rituala kojima im se ukazuje pomoć da se oslobode greha, što su ga počinili za života, da vrate svoje dugove i umire svoju nemirnu dušu. Ali postoji i drugi mnogo češći i opasniji činovi vampirisanja. To su ljudi koji su umrli iznenada bez sveće, a njihovi najbliži im nisu posebnim pomanama i ritualima pomogi da na drugom svetu nađu pravi put. Vampir postaje i onaj kojeg je, dok je mrtav ležao na odru, preskočila neka životinja (obično mačka) ili čovek. Opasnost postoji čak i ukoliko je preko pokojnika nešto preneto. Duša ovako preminulih ne odvaja se od tela. Ne odlazi na onaj svet već prvih 40 dana luta uzimajući čas svoj stari oblik, čas se transformiše u pticu ili neku drugu životinju. Noću dok svi spavaju ona pokušava da sazna šta joj se dešava. Besomučno juri ulicama, sedi na obližnjim raskršćima i niko ne može da dokuči iz kog pravca je došla i kojim bi putem trebalo da pođe. Preminuli zariju svoje glave u prozračne, već omlitavele ruke i dugo, šćućureni pored nekog šipražja razmišljaju. Obuzima ih prvo tuga, potom očaj a onda bes. Sudbina ih je srtašno kaznila. Neki se nikada ne snađu a oni koji se dosete gde im je stari dom, vraćaju se u njega. Lupaju po prozorima, ulaze na tavane i sve škripuće i pucketa dok oni "hodaju".

Snaga živih zazidanih Vlasi veruju u još jednu vrstu vampira, zvanog Talason. To je jedini vampir koga iskreno žele u svojoj blizini. Oni se, nažalost, zbog načina na koji je ovo natprirodno biće nastajalo, više ne umnožavaju. Postoje još samo oni zaostali iz prošlih vekova. Talasoni su demoni nastali od ljudi koji su živi zazidani u neku građevinu. Po priči Vlaha, ranije je to bila dobrotvorna žrtva. Stari ljudi, kada bi videli da smrt neumitno dolazi po njih, sami su terali svoje potomke da grade kuće u koje bi ih žive zazidali. Ubrzo posle toga čovek umire

215

a njegova duša ne odlazi na onaj svet u klasičnom smislu, već ostaje večno bdijući nad građevinom i štiti nju i sve koji u njoj žive, od zla. Mit kaže da su takva zdanja zauvek zaštićena od bilo koje vrste nevolja kao i od drugih demona i natprirodnih stvorenja. Vlasi očigledno pate za Talasonom. Ali prilagođeni civilizaciji u kojoj žive ipak se odriču ove egzibicije. Umesto toga pribegavaju ritual sa senkama. Dok se udara temelj kuće najstariji ukućanin ostaje sve vreme na gradilištu. Menja svoj položaj prateći putanju sunca. I senka njegovog tela uvek je cela u vlažnom, tek izlivenom, betonu. Misli se da i to pomaže, posebno kada onaj koji je žrtvovao svoju senku umre.

Lov na veštice Jedino verovanje za koje se, sem sporadičnih slučajeva, može reći da je iščezlo iz vlaške tradicije, jeste ono o nastajanju veštica. Narod kaže da je veštica žena koja se, služeći đavolu, naoružavala moćima i činila zlo gde god je stigla. U ponoć ona bi postajala nevidljiva i na metli letela okolo, dovodeći ljude u veliku nevolju, čineći štetu stoci i na imanjima. Zapis sačuvan u Timočkoj krajini iz 1811. godine kaže da je Karađorđe u Gurgusovac (današnji Knjaževac) poslao vojvodu Antonija Pljakića. Pljakić je u svom izveštaju napisao da je pohvatao sve tražene odmetnike. Ali se pohvalio i da je usred Gurgusovca ispekao jednu živu babu, jer je narod optužio da je veštica. Ovo je poslednji zapis koji svedoči o spaljivanju žena ovog kraja.

Rusalke (Po Vujakliji) U Dubokoj i Ševici u Zviždu svake godine o Duhovima padaju u zanos, u stanje zamiranja, u trans iz koga se dižu putem rituala jedne prastare religije. To su rusalke (rusalje). Isto biva i na zavetini u Brnjici (blizu Golupca) u četvrtak i u Neresnici u nedelju posle Duhova. To su takozvane male rusalke ("Rusale miš"). Rusaljke znače praznik Duhova ali i samu padavicu (padanje u zanos, trans), koja je po tvrdom uverenju svih seljaka ovog kraja posledica

216

useljenja duhova, vila, koje na dan Duhova naiđu na žensku osobu i prouzrukuju njen pad, propraćen čudnim jaukanjem. Uz strašni vrisak ("neljudski krik") i lelek ženska osoba odjednom kao sveća padne na zemlju, biva potpuno besvesna za događaje kulta koji se oko nje odigravaju a organizam je ukočen, kao mrtav, jer ni najmanje ne reaguje na zabadanje lekarske igle ispod noktiju. Stanje je zaista čudno i u najvećoj meri zagonetno. Ne samo naši lekari, već i neki strani naučnici, kao doktor G. A. Kipers-Sonenberg iz Berlina, koji su ovde dolazili, nisu mogli ništa pozitivno da utvrde zbog čega dolazi do ovog padanja. Rusalke (koje se u našim spomenicama pominju još u XIII veku) svakako su u dubokoj genetičkoj vezi sa prastarim verovanjem u zagrobni život. Naziv Rusalka došao je izgleda od latinske reči rosa (ruža), jer se padanja dešavaju u doba kada je najcvetnije i najtravnije kada se i padalice ("Rusajke") polažu na zelenu travu najmanje na tri mesta uz vršenje kulta i zatim podižu "iz mrtvih". Vera Dubočana i Ševičana u zagrobni život zaista je velika što se vidi pri samom davanju "pomana" koje i jesu uvod kultu padanja u trans. Pomane (daće) počinju u 2 sata a padanje u zanos oko 5 sati po podne. Na crkvenom imanju, gde crkve nema a gde je prvi put podignuta zvonara stoje poređani stolovi sa raznim jelima, koje se daje za dušu umrlima. Tu su: kvasan hleb, ukrašen mnogobožačkim znakom krsta i "zmijama"; pogača "azima" (od grčke reči, što znači presan hleb), proja, so, vino, rakija, pečenje, ofarbana jaja, koljivo i voštana sveća, savijena na kolut, koja stalno gori. Tu su neminovno i strukovi belog luka ("usturoj") koji rastura zle duhove. Čini se pomen mrtvim dušama i razgovori sa mrtvim dušama su veoma ozbiljni kao pred svetim pričešćem. Pojedine porodice dolaze na mesto zavetine i već unapred znaju da će neko njihovo dete pasti u zanos i žele da se to dogodi na svetom zemljištu, gde se kult padanja u zanos i vrši uz naročite magične radnje iz prastarih vremena. "Vlasi" (u samoj stvari među starosedeocima ima mnogo "Kosovaca", što svedoči njihova gornja haljina, "doramče", ukrašena kolutima) su narod, koji provodi težak život, koji nam izgleda glup, ali koji je u stvari daleko bliži životu, istinskom životu, punom tajni, draži i zanosa. Kroz silnu veru iako dosta primitivnu, oni dokazuju da je njihov život osmišljen i da sa verom u zagrobni

217

život čini jednu nerazlučnu i organsku celinu. Duboka je usled Zvižda. Ona je na domaku zlatonosnog Peka i pećine sa kojom je u vezi i legenda o kraljicama, puna čarobne mistike. Još je živo predanje o dvema kraljicama koje su se tu, pred pećinom pobile na dan Duhova, te je jedna pri smrtnom padu proklela Dubočane i rekla: "Da Bog da, kako ja ovde pala tako i svaki iz ovog mesta o ovom danu da pada!" Ispod pećine izvire Dubočka reka u kojoj se kao na Jordanu vrši lečenje i zapajanje rusalki. Sa svoda pada po koja kap vode, ali na Biljni petak ("Vinjera bujedzor") sa jednog mesta kaplje kap po kap samo tog dana. Polja u Zviždu su puna klasja. Čim je rusalka strašno jauknula i pala, kao sveća, na zemlju, odmah je uhvate za ruke i čvrsto drže da se za vreme napada ne bi gruvala i ubijala, jer je u stanju da čuda učini svojom iznenada velikom fizičkom snagom, koju je pod uticajem duhova dobila. Oči su joj zatvorene kao u mrtvaca a ruke grčevito stegnute u pesnice. Ponekad i pljuje na prisutne. Narod viče: "A luvato rasalji!" - što znači: "Uzeli su je duhovi! Uđoše duhovi u nju!" Narod veruje da ih odvode "vlve" tj. vile. Njen pad se mahom naslućuje od njenih ukućana, koji je prate da joj pri padu budu od pomoći i nađu "kraljeve", "kraljice" i karabaša (gajdaša), koji će je povratiti u život, jer je ona već kao pravi mrtvac i u stanju anestezije, ni najmanje ne oseća ubode igle, koji joj se čine ispod noktiju na ruci. Kao da je 99% mrtva i samo 1% u životu. Posle pada rusalke nađu se odmah tri muškarca. To su "tri kralja" ("trej krejičari"). Isto tako se nađu i "tri kraljice" ("trej krejice"). To su tri mlade, lepo obučene devojke. Njih šest se uhvate u kolo i u igri obilaze rusalku, a karabaš, duvajući u mehove stalno svira čuvenu, prastaru i žalosnu melodiju rusala ("k'nćiku d' kraj"), starajući se da je čarobnom moći muzike razbudi. Izmešani "kraljevi" i "kraljice" stalno cupkaju oko pale i time joj "bolest odigravaju". Prvi "kralj" ("al m'j mare krejičar") drži u rukama nož (nekada verovatno jatagan) sa belim lukom, pelinom i belom radom ("romanjica"). Nož je ovde svakako trag žrtvenog noža sa crnim koricama koji se pominje u starim spomenicama. Beli luk se uzima u nameri da se rasteraju zli duhovi. Prvi "kralj" je ovde najvažnije lice. On izvodi ceo ritual. Od njegove umešnosti zavisi i trajanje nesvesnog stanja, koje traje obično jedan sat. Oko rusalke se obično vodi mističko kolo na

218

tri, pet ili devet mesta, dok ne ustane. Njoj "kraljevi" i "kraljice" pevaju i izgovaraju mistčne reči, kojima je cilj da je podignu sa zemlje, ali čiji je skriveni smisao prilično izgubljen u toku vekova. Tim rečima se svakako želi da se rusalka probudi iz besvesnog stanja i da još u stanju transa saopšti neku istinu s one strane groba. Tada je prvi "kralj" plaši nožem, zamahuje na nju strukom belog luka, pelina i bele rade i poziva je: "Ajde!". U stanju transa rusalka kao da oseća stalni jecaj karabaševe čudne muzike, jer pokatkad kao da razvlači usne u osmeh. Kad se posle odigravanja na trećem mestu (ili na najdaljem devetom) već počinje po malo svest vraćati, onda prvi "kralj" sa mešavinom prežvakanog pelina i belog luka u ustima poprska po licu, ustima i očima, ona se usled jakog mirisa tog bilja još više osvesti.Tada je nose niz poljanu Dubočkoj reci, koja se probija kroz selo kao zmija i koja je od crkvenog polja udaljena 60 - 70 koraka. Tu je opet obigravaju "umivaju" i zapajaju vodom koju prvi "kralj" zahvati iz reke i spušta niz korice noža (jatagana), i koju drugi "kralj" uzima u šake i njom tri puta poprska rusalku. I za divno čudo, ona posle toga umorno otvara oči i oživljuje. Ali se ničega ne seća šta je s njom bilo ("amnezija"). Dubočka reka je kao Jordan. Ona zaista ima magijsko dejstvo. Pomoću njene vode se zaista povraćaju ponovo u svest padalice. Veliku misterioznu moć narod pripisuje i muzici karabaševoj. Jecaji karaba ("svirila") zaista imaju čarobnu moć. Ona tako obuzima dušu čovečiju da njena melodija dugo i dugo ostaje u njegovoj memoriji. Možda svečani i žalosni jecaji karaba izgledaju rusalci u transu, ne kao neki prazni zvuci, već kao zvuci koji dolaze iz neke više sfere. Kao izlivi večite harmonije, kao glas Duhova. Stanje transa (zanosa) rusalki kao da je zaista neposredno opštenje s Bogom. Narod veruje da melodija rusaljka: "K'nćiku d' kraj", svojom božanskom moći budi i u svest vraća: "Karabe razgovaraju sa duhovima!". I frula je čarobna a kamoli karabe. Dubočke rusalke su toliko stare, koliko i kolač sa mnogobožanskim znacima i svakako su u vezi sa prastarim kultom žrečeva iz Indije i Haldeje, kada je narod pomoću njene mudrosti (kastinske tajne) održavan u veri u zagrobni život. Za vreme transa i dubočke rusaljke su kao mrtve. Ni one ni najmanje ne reaguju na ubod igle. Naši lekari su ovu tajanstvenu pojavu, koja je neposredno metapsihičkog

219

karaktera potpuno zanemarili. Dr Milorad Dragić je nešto dublje zašao u istraživanje. On smatra ovu pojavu, kao "pojavu kolektivne, etnički funkcionalne nervoze na religioznoj osnovi". I zaista, ovde je trans, van svakog protivljenja, na religioznoj osnovi. Naše rusaljke, slično somnambulama, svojim duhovnim očima (jer su telesne mrtvački zatvorene) kao da vide ono što mi obični ne vidimo. Čuvene rusalke dolaze u transu i do čudnog dara proricanja. One su obično više puta padale u zanos te su i odabrane za buduće vračare i čarobnice, jer su u stanju da u transu vide i govore sa mrtvima. Na taj način, rusalke su u vezi sa nekromanijom, koju dosad naši ispitivači nisu uočili. U dubočkom kultu postoje realni tragovi prastare nekromanije. Padanjem u zanos dubočke rusaljke su na ivici ovog i onog sveta i one nad ponorom svog života plaču i pominju mrtve rođake i poznanike i zapevaju za umrlom decom. Svojim govorom i ponašanjem one predstavljaju posrednike između živih ljudi i duša umrlih. Ova veza između padalica i umrlih predstavlja veliki interes za rodbinu i narod. Jer tada se oko padalice sakupi porodica umrlih predajući joj u ruke razne ponude (kolače i slično), koje ona u kontaktu sa dušama umrlih simbolično predaje umrlima. Okupljeni narod na zavetini ih rado i pažljivo sluša, jer tako saznaje mnoge stvari o njihovim pokojnicima na onom svetu. Duhovno uznemirenje kod njih počinje još od Spasovdana a naročito od četvrtka pred Duhove i one unapred znaju da će pasti u neispitani, misteriozni zanos. Šta više i roditelji slute, koje će im žensko dete iz kuće pasti. Mnoge padalice i danas odlaze u manastir Gornjak i Tumane i tu traže lek. Vredi spomenuti da padanja više ima kada je toplo vreme. Jedna rusalka je u zanosu na onome svetu videla mnoge neobučene i osuđuje njihove žive pretke jer za pomene ništa ne udeliše. Za vreme samog transa neke rusalke strašno i bolno jauču; neke pevaju i samo neke, koje su dugo godina padale u zanos proriču. Pojava rusalki u Dubokoj je jedna veoma čudna i komplikovana duhovna pojava, na koju su tokom vekova delovali mnogi uticaji. Ona je čitav kult, na kome se još vide tragovi neke prastare religije. Možda je i strah od umrlih dejstvovao na stvaranje ovog kulta. Ona je u vezi sa sugestijom i autosugestijom, koju potencira i vera da se zbog ubijene kraljice greh mora

220

iskajati. Padanje u zanos liči na epilepsiju. Liči i na histeriju, ali je ovde ukočenost i mrtvilo daleko veće. Zanos je orgijastičkog tipa, ima ekstaze. Pojava skrivene moći vidovitosti, proricanja i nekromanije dokazuju da je ovde u pitanju stvar metapsihičke prirode. Na osnovu neodoljive religije čini se u Dubokoj pomen mrtvima na čisto kultnoj osnovi; rusalke zatim padaju u trans da bi se ponovo vratile u ovaj svet, koji sa onim transcendentnim čini jednu nerazlučnu celinu.

221

VI POGLAVLJE 1. KRSNA SLAVA Slava - krsno ime, krsna slava, sveti (etimologija ove reči najverovatnije vodi do sanskrita i reči „šrava“ koja, nešto izmenjena u izvedenim slovenskim jezicima, tako i srpskom, poprima današnji oblik) je prastari narodni običaj proslave

domaćeg

zaštitnika i davaoca kod

“Sa slavom vam je kao i s jelom: nikada ne treba gledati kako se priprema” Goswin-Joseph baron de Stassart

paganskog čoveka. Među Slovenima, najbolje se održala kod Srba. Srbi su slavu kontinuirano i najduže zadržali. Tragove ovog običaja imaju ili su doskora imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani: Tračani, stari Grci, Dačani, (sa ostacima u Maloj Vlaškoj), Iliri (sa ostacima kod Cincara i severnih Albanaca), Rimljani i dr. Slični običaji se sreću i u Makedoniji[, delovima Bugarske u vrlo malom obimu u obe države, u Bugarskoj samo oko Timoka. Slava se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, gradu Baru sa okolinom, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, nekih Muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata na Kosovu. Istorijat i tumačenja Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i

222

danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu. Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine. Postoje i autori koji veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika. Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja. Postoji teorija da krsno ime - slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.). Poziva se na upotrebu koljiva o krsnom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih. Međutim koljivo je grčkog porekla i uneto je preko crkve u naše gradske običaje, izuzetno ponegde i po selima u okolini većih gradova i manastira. Da je koljivo crkveni elemenat, potvrđuje ne samo grčki naziv nego i spremanje dva krsnika (kolača): jedan je narodni, koji se lomi u kući a drugi, izlišni, nosi se sa koljivom u crkvu. U prilog ovog demantija, da je slava kult mrtvih, je činjenica da u kultu mrtvih nema radosnih raspoloženja, a u slavi ona nastaju pre proslave, za vreme gošćenja, i traju do završetka proslave. Prema tome, krsna slava svuda u Srba obuhvata redovno samo žive, a tek izuzetno i mrtve. Slava u pravoslavnoj religiji Srba Stari Sloveni su svoje bogove smatrali svojim precima i tako su se prema njima i odnosili. I religija paganskih Srba bila je autentična i snažno utkana u čoveku. Zato je ovaj značajni narodni običaj kod Srba imao veliku važnost i zato se i održao hiljadama godina. Posle primanja hrišćanstva crkve su revnosno pristupile iskorenjavanju ovog paganskog, mnogobožačkog običaja. Kako je paganski narodni običaj bilo nemoguće iskoreniti i kod ranih hristijanizovanih Srba, mudri srpski arhiepiskop Sava je u 13. veku kanonizovao stare narodne

223

običaje i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone, nego da im daju hrišćansko obeležje. Slično su postupile i druge crkve i jednobožačke religije. Tako slava stiže u hrišćansko-pravoslavne običaje. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Od brojnih imena koje je imao ovaj obred, a ima ih i danas, ostali su samo:Slava, Krsna Slava i Svečari. Tradicionalna i primerena duhovnom karakteru srpskog naroda, kanonizovana i zaštićena pravoslavnim crkvenim pravilima, slava je kontinuirano produžila svoje postojanje posebno u Pravoslavnom Hrišćanstvu i srpskom narodu. Kako god da je menjala i modifikovala ovaj običaj, Srpska pravoslavna crkva je bila i ostala značajna u njegovom čuvanju. Nasleđe Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. (Naravno, ima dosta preklapanja.) Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice - obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu. Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice); drugo slavlje se naziva „mala slava“, preslava ili poslužica. Neke porodice proslavljaju još jednog sveca, ali u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava dotične porodice ne bi izgubila). Svećenje vodice U mnogim mestima je običaj da pre slave sveštenik dođe u kuću da sveti vodicu (osvešta vodu), od koje će kasnije da bude umešen slavski kolač. Domaćica priprema činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kandilo, tamjan, te pali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osvešta vodu kojom će biti umešen slavski kolač. Za tu priliku je potrebno pripremiti: kadionicu, vatru ili briket specijalnog uglja, tamjan, sveću, svećnjak (čirak), bosiljak i posudu čiste vode.

224

Sve to bi inače trebalo da se nalazi na stolu, okrenuto prema ikoni slave, koja bi prema crkvenim pravilima trebala biti okrenuta prema istoku. Osvećena vodica se tretira kao svetinja i njome se pažljivo rukuje. Kada se uoči samog dana slave završe sve pripreme za sutrašnji dan, tom vodom i brašnom, kao i ostalim dodacima (kvasac, so) mesi slavski kolač. U nekim mestima slava počinje već uoči dana, večerom, jer je to liturgijski gledano već novi dan, zato što je u crkvi služena večernja služba (večernje). Ipak, to je retka pojava, jer se u većini slučajeva kolač reže (seče) na sam dan slave. Žito Pred slavu u kući se kuva žito (koljivo). Žito može da se kuva na više načina. Kuvano žito ili koljivo je u crkvenoj upotrebi još od najstarijih vremena. Kao crkveni simbol ono podseća na biljne žrtve iz starog zaveta. Smatra se da ono predstavlja ilustrovanu vezu ovozemaljskog i zagrobnog života. Prema crkvenim izvorima, potpuno je pogrešno ne spremati žito za Aranđelovdan i Ilindan pod izgovorom da su oni „živi svetitelji“ iz sledećih razloga: 1. Žito se ne prinosi za pokoj duše svetitelja, već za pokoj duša predaka koji slaviše slavu pre nas. 2. Pravoslavni hrišćani smatraju da nema živih i mrtvih svetitelja, već da su svi živi i posreduju pred Bogom za nas. Što, dakle, znači da se ne molimo mi za njih već oni za nas. Odlazak u crkvu

Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše. Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove: tamjan, ulje, vino, a u novije vreme je to i novac, koji crkva troši shodno svojim potrebama.

225

Tropari Tropari su kratke pesme od nekoliko strofa, koje su posvećene glavnoj temi slave (prazniku ili svecu). Osnova crkvenog pojanja, tropari se pojavljuju kao samostalne pesme, ali u najvažnijem složenom obliku crkvenog pesništva, kanonima. Nekada su tropari bili nezaobilazan deo slave, dok su danas nešto ređa pojava. Danas se tropari pevaju skoro samo prilikom rezanja kolača u kući. Rezanje kolača u kući Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova, da se kolač reže u kući, treba postupiti na sledeći način. Još uveče, ili rano ujutru stavi se na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku. Na stolu treba da su :slavski kolač, žito (koljivo), čaša crnog vina, sveća, spisak živih i preminulih članova porodice radi molitvenog pomena, kadionica sa briketom i šibicom ili upaljačem. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče, i gorelo je u toku noći. Kad sveštenik dođe u kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajnog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga sveštenik, čita molitvu Oče naš, i tropara slave, i na kraju molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovog obreda, okade se: ikona, slavski kolač, žito (koljivo), vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposledno posle obreda, ne prekidajući tok, sveštenik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari. Proslavljanje Slava okuplja celu porodicu i obično se priprema gozba, uključujući tradicionalna jela: slavski kolač i koljivo. Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najčešće sadrži orahe,

226

oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Hristovog. U zavisnosti od toga da li slava pada za vreme posta, ostatak gozbe ili sadrži životinjske proizvode (mrsna slava) ili ne (posna slava). Najčešće slave su Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan), Arhanđel Mihajlo, 21. novembar (Aranđelovdan), Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan), Sveti Dimitrije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan) i Sveti Sava, 27. januar (Savindan). Razne srpske zajednice (sela, gradovi, organizacije, političke stranke, institucije, kompanije itd.) takođe proslavljaju svog sveca zaštitnika: na primer, Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta) i naziva se masla, litije ili zavetine.

227

2. NARODNI OBIČAJI I VEROVANJA O BILJKAMA Zapisi - sveta stabla u Srbiji Zapisi su srpska sveta stabla, dugovečna, uglavnom krošnjasta. To su stabla hrasta, lipe, oraha, kruške i bukve. Veruje se da u njihovim krošnjama žive vile zaštitnice. U našem narodu postoji verovanje da se sa zаpisa ne sme skinuti nijedna grаnčica, plod, kora, ništa. Pogotovu se

Niko se nije vratio živeti u prošlost zato ne misli

ne sme odseći i uništiti

na prošlost već gledaj u budućnostost

zapis, već on mora, sam Narodna izreka

od sebe, izumreti kao i čovek. Ko to uradi ne može

izbeći

svevišnjeg.

kaznu To

odražava i na celu porodicu počinioca, a može se desiti i da se, zbog tog čina, zatru i cele porodice. Kada su litje, obletine, zavetine i druge seoske i crkvene slave, kod zapisa se okuplja narod, urezuje se krst na njemu, a onda se čita molitva za dobar rod u polju i da se selo zaštiti od gromova i neprilika. Imati takvo drvo u dvorištu u Srbiji je bila čast. Ako ga je neko imao - imao ga je samo dobar domaćin i uzoran čovek u selu. Tu čast dodeljivalo mu je selo. Božja služba obavljala se od zapisa do zapisa, od kuće do kuće, do njive i svih delova sela. Nju su pratile krstonoše barjaktari koji su pevali duhovne pesme i njih je narod darivao. Posle toga bi se na zapisu urezao krst, prelio vinom, što su, kaže predanje, Sloveni doneli na Balkan iz prapostojbine, a što je kasnije prihvatilo i hrišćanstvo. Posle Drugog svetskog rata zapisi su, shodno tada vladajućoj ideologiji, masovno sečeni, a krstonoše su zabranjivane jer, kako je naređeno, "tamo gde nema Boga nema ni zapisa". Ipak, narod je sačuvao svoje zapise i krišom je poštovao te relikvije prirode. U selu Ranilović kod Aranđelovca 1989. godine, uprkos svemu, krenule su, nanovo, prve krstonoše i - obnova zapisa. I

228

tako su zapisi sačuvani od zaborava. Koliko nam je poznato, za sada je najviše zapisa u selu Ranilović kod Aranđelovca. U tom selu ima pet zapisa koji su stari od 300 do 500O godina. Zato je Srbija i danas zemlja očuvane prirode i duhovnog nasleđa. Lipa – sveto drvo starih Slovena Prema

staroslovenskoj

legendi-zaštitnica

doma.

Mirisna,

senovita,

medonosna, lekovita. Lipa je sveto drvo starih Slovena; koristili su je za obnavljanje vatre i kao lek za mnoge bolesti. Veliki broj topografskih imena vezanih za ovo drvo (Lipovica, Lipolist, Liplje) pokazuje da je nekada na našim prostorima lipe bilo mnogo više i da je poštovanje prema njoj bilo veoma izraženo. Cvetanje lipe počinje krajem prve dekade maja i traje sve do početka jula. Prvi cvetaju hibridi iz kompleksa Tilia intermedia, a početkom jula cveta japanska crna lipa. Ovako dug period cvetanja nema nijedan rod šumskog drveća, što je od velikog značaja, obzirom da je cvet svih vrsta lipe medonosan i lekovit. U blizini manastira Studenica, nalazi se - drvo ljubav. Manastir je krajem 12. veka sagradio Stefan Nemanja . Glavna crkva, građena od belog mermera, posvećena je Uspenju Bogorodice, koje se slavi 15. avgusta. Kada krenete putem od motela ka Studenici, na šestom kilometru (800 metara posle ribnjaka), sa desne strane pored samog puta naići ćete na neobičan prirodni fenomen. Dva drveta sa zajedničkom granom - Drvo ljubavi je Sveto drvo. Bančićima "Hrast, ispod koga se po predanju odmarao sveti Sava, večito je zelen", tvrdi naš sagovornik. Žarko Pecelj kraj hrasta svetog Save, Hercegovac Žarko Pecelj, kao šesnaestogodišnjak se preselio u Novi Sad, a svoju koru hleba već više od tri decenije zarađuje u Hamburgu. Pa ipak, uvek je ostao veran svom zavičaju i retko da prođe koja godina, a da ne poseti rodnu Kapavicu, kod Ljubinja. Sreli smo ga ovih dana u srpskom manastiru u Himelstiru. Gotovo je milovao gusle guslara Spasoja Kovača, a pričama o srpskim običajima i svetinjama nikada

229

kraja. Žarko kaže da mu je rodni kraj - sveta zemlja - po kojoj je "davnih, vremena" hodao i sveti Sava, a da bi ove tvrdnje bile uverljivije, pokazivao je svoju fotografiju pored hrasta, za koji kaže da je sveto drvo i da je uvek zelen. Njegovo rodno selo je pet kilometara istočno od Ljubinja, a selo Bančići (gde se nalazi hrast svetog Save) desetak kilometara zapadno od ove pitome istočnohercegovačke varošice. Žarko je za vreme odmora u Kapavici obukao stričevu hercegovačko-crnogorsku ili, kako on kaže, srpsku nošnju iz ovih krajeva i "odenuo" se "kao pravi junak" dok pohodi hercegovački kamenjar i odlazi da odmori pod hrastom pod kojim je sedeo i Rastko Nemanjić. Sveti Sava je idući iz Trebinjske Lastve, umoran od velike žege, prilegao u hlad ovog hrasta i zaspao. Kada se u suton probudio, bio je poletan i čio. I sam začuđen tom novom snagom, ustajući, okrenu se hrastu i reče:"E, kad si me svojim hladom tako odmorio i razgalio, dabogda vazda tako zelen bio”, pripovedao nam je Pecelj u manastiru Presvete Bogorodice. Prema narodnom predanju, hrast je od tada večito zelen, a nikome ne pada na pamet čak ni list s njega da ubere, a kamo li da ga poseče. U narodu se veruje da bi onoga ko ovaj hrast ošteti snašlo veliko zlo, pa se pravila "gledaj i divi se, ali ne diraj" već stolećima svi pridržavaju, kaže naš sagovornik i završava time da je on, poštujući ovo pravilo, nakon dva sata odmaranja, ustao, prekrstio se i otišao u Ljubinje. Žarko veruje da je odmor pod "svetim drvetom" i njemu dao snagu, pa je na Gospojinu u Himelstiru bio veoma raspoložen za slavlje. Nema dvojnika - Hrast dragulj, vekovima se ne razmnožava i nema dvojnika, a zelen je i leti i zimi, pa su njegove karakteristike i nauci ostale nejasne. Tako su o hrastu ispletene mnoge legende i verovanja, a narod ovog kraja i putnici namernici i danas ga poštuju kao svetinju, objašnjava Pecelj. Misterija na nebu, misterija u travi, a još jedna od ovih rtanjskih je i u selu Rujište ispod Rtnja. Na brežuljkastom terenu, dole na sredini sela, između mahala – ravna uvala. Kroz nju krivuda potok, rečica, a uz njegovu obalu bašte. Od pola ara do ara. Baš tu, na levoj obali, rujištanski mladići su u jesen 1985. godine odlučili da naprave igralište. Na mesto bašti i religioznih zapisa – drveta i

230

kamenih spomenika. Stariji ljudi, pobožni i nepobožni, pobunili su se. “Kazali smo im, nije da nismo, da to ne čine”, prišao nam je 85 – godišnji Božidar Jasenković. “Na žalost, niko nas stare nije hteo da sluša. Posle smo ih i molili: Nemojte, deco, to da činite, nemojte prokletstvo na sebe da navlačite. Naveli smo im i da je pre Drugog svetskog rata poginuo Ciganin Omer, čovek koji je hteo da osušeni zapis iskoristi za ogrev. Drznuo se na svetinju. Zapisi u rujištanskoj uvali bili su s početka 19. veka. Kuga je tada počela da zatire selo. Umirali su ljudi, žene, deca, pa su meštani odlučili da se na svoj način Bogu pomole. Svetoj trojici u slavu, oni su na ovom mestu, pored rečice, podigli prvi spomenik – zapis 1832. godine. Posle toga, kuga je prestala. Nekoliko godina kasnije stoka je počela da im lipsava. Nevoljni ljudi su jedno drvo u zapis osvetili i tako se rešili nesreće. Sve je posle u selu dobro bilo, a o verskim praznicima je oko zapisa igrano kolo. Momci i devojke su se veselili, stariji su ih umilno gledali”, pričao nam je starina Janković. Bilo je tako sve do 1985. godine kada su rujištanski mladići sa krampovima i traktorima došli na seosko svetilište. Najpre su posekli drvo – zapis, a potom navalili i na kamene spomenike. Počupali su ih ih iz zemlje traktorima i potom bacili u obližnju rečicu. Poravnali su zatim teren i napravili igralište za fudbal. Taman kada su obavili posao, pao je sneg, igralište se zabelelo, a mladići su po kućama, uz vruću rakiju i karte, prekraćivali duge zimske noći do proleća. O onome što je usledilo slušamo od meštanina Predraga Stamenkovića, čoveka poznatog u boljevačkom kraju i po tome što se tri puta ženio, a posle razvoda, s prve dve žene ostao u izuzetnim drugarskim odnosima. “Šta da ti o tim zapisima kažem”, počinje uz uzdah, “kada je sve na mermeru zapisano. Uostalom, možemo zajedno do obližnjeg groblja.” Prihvatili smo i najpre se zaustavili pred mermernom pločom pod kojom počiva 25 – godišnji Slobodan Živković. On je bio u grupi najaktivnijih koji su spomenike – zapise poručili. Prvi je i poginuo – 1. maja 1986. godine. U zemlju je neoženjen otišao jedinac oca Novice i majke Ljubinke. “Slobodan je”, kaže nam Predrag, “poginuo na motociklu. Zla sudbina ili kletva zbog onih zapisa, više i nije važno. Tek, taj dobri i čestiti mladić više nije među nama.” Umesto svadbene, iz dvorišta Živkovićevih je krenula pogrebna povorka. Zatim, ne prođe mnogo vremena, a

231

na njivi se prevrnuo traktor, pod kojim je smrt našao 63-godišnji Vitomir Božinović. U vreme rušenja onih svetinja Vitomir je, kao predsednik boračke organizacije, mladima najviše pomagao da iz seoske doline maknu zapise. Godinu kasnije, odnosno 1987, Nebojša Dinić, 24 – godišnji momak, jedinac razvedenih roditelja, vozio je motocikl iz smera Rtnja ka Rujištu. S motocikla je pao i poginuo. Bio je, kažu, zlato od mladića, ali je i on učestvovao u rušenju zapisa. Zatim su dve godine protekle mirno. A onda je jedinac u roditelja, 33 – godišnji momak Miodrag Marjanović 1989. godine sa jednim drugom otišao da ore njivu. Premorio se i malo prilegao na travu. I tu ga je slučajno njegov drug pregazio traktorom. Na mestu je ostao mrtav. Strah se uselio u mnoge domove u Rujištu. Čak i u one čiji članovi nisu učestvovali u rušenju svetinja. Zato je selo odlučilo da spomenike–zapise vrati na mesto gde su bili. Na dnu rečice pronašli su dva od tri bačena kamena spomenika. Treći nisu Godine 1990. pod točkovima traktora je ostala 62 – godišnja Božica Blagojević. Ona nije rušila zapise, ali jeste njen unuk Dragan. On, inače, smatra da smrt njegove bake nema veze sa rušenjem zapisa. Meštanin Slavoljub Mišić vrti glavom: “Opasna je to rabota. Ja sam svojevremeno na svom imanju posekao zavetovano drvo. Posle sam od njega napravio daske za mrtvačke kovčege. Za dedu koji je umro na prečac i za majku koju mi je ubio grom.” Ne privlači Rtanj samo vanzemaljce. Vuče i gromove. Često tuku po njemu i po okolini. Usmrćuju munje i ljude, ali ima i izuzetaka. Sevdiji Stefanović, domaćici iz podrtanjske varošice Boljevca, gromovi ništa nisu mogli. Preživela ih je čak tri. Da tih nesreća nije bilo mogla bi da kaže da je veoma srećna žena, udata za prilično nesrećnog čoveka. Njena prethodnica, prva žena njenog muža Stamenka, poginula je od – groma. Sveti zapisi – Na području Rtnja

mnogo

sakralnih

objekata,

svetilišta,

ostataka

paganskog

mnogobožaćkog perioda. Sveto drvo –zapis, među njima ima posebno mesto. Dugovečni kult zapisa prihvatila je i crkva, tako da se i danas, o seoskim slavama, nose litije, čitaju molitve i pevaju krstonoške pesme. Svako selo ima po nekoliko zapisa, a pored mnogih od njih, postavljeni su i kameni, zavetni krstovi. Zapisi su, prema verovanju, zaštitnici polja od vremenskih nepogoda, naročito od grada, ali su i čuvari stoke i ljudi, njihovog zdravlja. Za zapise su birana stabla

232

dugovečnog drveća, najčešće su to hrast i brest. Tokom litija, sveštenik osvešćuje drvo i na njemu zarezuje krst, ostavlja na krstu parče voska i preliva ga vinom. Zapis –mesto za molitve i ispovedanje U periodu širenja hrišćanstva, verovanje u svetost drveća ostalo je nepromenjeno. Tada je dobilo svojstvo svetilišta, posvećenog pojedinim svecima. Obožavanje drveta u periodu primanja hrišćanstva, koje se kod Srba zadržalo do danas, može se objasniti, s jedne strane, popustljivošću crkve prema nekim paganskim običajima koji su bili bliski narodu, ali preko kojih je bilo moguće prenositi hrišćansku poruku. S druge strane, pošto nije bilo jednostavno podizati crkve na svakom mestu, sveto drvo je dobilo ulogu hrama. Tu su se ljudi okupljali i obavljali relegioznu ceremoniju. Okupljanje pored drveta podseća na Hristova vremena, kada je on sa svojim apostolima, posle zabrane okupljanja po kućama, bio primoran da se krije po šumama. Prihvatanje drveća kao svetih mesta od strane pravoslavne crkve još u srednjovekovnoj Srbiji, uticalo je na pojavu velikog broja takvih svetilišta. Srpski svetitelj Sava je, po pisanju hroničara Domentijana, u želji da što više raširi hrišćanstvo među Srbima, podizao crkve, a tamo gde to nije mogao nalagao je da se grade krstovi, ili urezuju krstovi u kori drveća. Gotovo da nema srpskog sela u kome nije postojalo jedno drvo –svetilište. Takvo drvo se zvalo zapis, zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo-zapis koje se nalazilo u centru sela bilo je glavno kultno mesto, ali se izvan sela nalazilo i drugo drveće za koje se verovalo da ima moć zapisa. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave –zavetine, kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi. Zavetina ili proslava u čast sveca- zaštitnika sela za zajednicu je imala veliki značaj. Ime joj potiče iz vremena kada se selo zavetovalo da će proslavljati ime sveca koji im je pomogao da se spasu od velikih nevolja. Slavlje počinje okupljanjem kod "zapisa", gde sveštenik zajedno sa seljanima čita molitvu. Tom prilikom se najpre ponovo urezuje krst na mestu gde je od davnina stajao, zatim se tri puta obilazi oko krsta, koji se potom poliva vinom. Urezani krst je stajao na zapadnoj strani zapisa, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može

233

da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi. Kada se obavi darivanje zapisa cvećem i plodovima, kreće litija oko sela i isti ritual se ponavlja i kod drugog drveća koje je proglašeno svetim. U toku litija među molitvama za zaštitu sela od bolesti i nesreće, ljudi su se molili za pomoć da padne kiša ili da se zaustavi grad i druge nepogode koje su u tom trenutku pogađale selo. Nakon litija seljani su se vraćali u selo, gde se slavlje nastavljalo gozbom i veseljem. Često su se pored zapisa nalazili tzv. trpezari napravljeni od nekog većeg kamena ili drveta gde su se ostavljali darovi. Ponekad je prostor oko drveta ograđen drvenom ogradom ili samo postavljanjem kamena. Taj prostor u Šumadiji se zove porta. Pored trpezara podizane su i jednostavne građevine, "sobrašice", naročito karakteristične za istočnu Srbiju. One su stajale pored drveta -zapisa, nisu imale zidove, već samo mali krov, koji se nalazio iznad klupa i stola gde se vršilo obedovanje u vreme slave. Posle Drugog svetskog rata proslavljanje seoske slave pored zapisa u nekim selima je bilo zabranjeno, tako da se ceo ritual premestio u dvorište crkve. Međutim, verovanje, da će svako ko oskrnavi zapis biti kažnjen i da ga čeka veliko zlo, i dalje je veoma prisutno u Srbiji. Istraživanja etnologa na terenu su pokazala, da stanovnici sela i danas znaju koje je drvo zapis i gotovo svi se pridržavaju pravila da ono ne sme da se narušava na bilo koji način. Koliko je prisutno poštovanje svetog drveta pokazuju i istraživanja u istočnoj Srbiji, gde se pored zapisa ne dira čak ni otpala kora sa drveta. U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj, da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je zapis. Seljani iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali. Ako se proslava zavetine pored zapisa više ne uobičajava, proučavanja tog lepog običaja pokazuju koliko je zajedništvo među ljudima nekada bilo važno. Zapis je imao značajnu ulogu kako u religijskom životu ljudi, tako i na socijalnom planu. Pored zapisa su se održavali zborovi meštana, na kojima se odlučivalo o važnim stvarima.Tu su nekada vršena i suđenja, jer na svetom mestu čovek nije smeo da laže i imao je priliku da se ispovedi. Verovalo se, da je i Drugi srpski ustanak 1815. godine, podignut pored hrasta - zapisa, koji je poznat pod imenom "takovski grm". Kamena gora je, bar za sada pošteđena masovnog turizma i komercijalizacije tako da zaista predstavlja oazu i idealno

234

mesto za aktivan odmor. Kamena gora leži na velikom prostoru na različitim nadmorskim visinama od 800 do 1496 metara. Naročita znamenitost ovog kraja je najstarije drvo bora u Srbiji, čuvenijeg pod imenom „Sveti bor“. Zašto su ga Kamenogorci prozvali svetim može se zaključiti iz činjenice da je star preko četiri veka, da ga ne skrnave ni ljudi ni više sile – gromovi iako se nalazi potpuno usamljen na vrhu brda (idealni uslovi za udar groma). Gotovo je neverovatna činjenica da mu iz jedne grane raste drugo drvo, smrča. Kako je i na koji način seme ove smrče uspelo da pusti korene u Svetom boru nikome nije baš najjasnije. Postoji i legenda da se negde, duboko u stablu Svetog bora, čuva tri veka stara poruka, koju su ostavili preci današnjih Kamenogoraca. Ova misterija interesuje mnoge ljude ali nikome ne pada na pamet da oskrnavi moćnog starca. Hrastova šuma U kulturi Starih Slovena hrast je najsvetije drvo koje je bilo posvećeno bogu gromovniku Perunu. Prema predanju, u svetim hrastovim šumama ložene su večne vatre za zaštitu od zlih ljudi. Za vreme hrišćanstva hrast je dobijao magijsko značenje. Hrastove grane smatrane su svetim, a lišće se prinosilo bolesnicima da bi što pre ozdravili. Poštovanje hrasta postoji i danas u mnogim krajevima sveta. U botaničkom smislu, hrast pripada rodu Quercus, koji je na našim prostorima zastupljen sa oko 10 vrsta, od kojih su neke najvažniji šumski edifikatori. Hrast spada među naše najvažnije drvenaste vrste, izgrađujući prostrane komplekse čistih ili mešovitih hrastovih šuma u brdskom pojasu naše zemlje. Hrast cveta od aprila do maja. Plod je žir (orašica) koji sazreva u septembru ili oktobru. List opada u jesen. Hrast lužnjak (Quercus robur L.), listopadno drvo visoko 30–40 metara, s prečnikom stabla preko 2,5 metara, dostiže starost i do 2000 godina. Rasprostranjen je u skoro čitavoj Evropi, sem Španije i srednje Portugalije, kao i severnih evropskih oblasti; na Kavkazu, u Maloj Aziji. U Srbiji je široko rasprostranjena vrsta, posebno u Vojvodini, Mačvi, Pomoravlju, u nizijama i dolinama većih reka – kaže dr nuka Marko Lj. Nestorović, kustos u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Hrast kitnjak (Quercus petraea L.), listopadno drvo visoko 35–40 metara, s prečnikom stabla od jedan

235

do tri metra, dostiže starost 600–700 godina. Kitnjak raste u nizijama, izvan vodoplavnih terena i na toplim južnim padinama brdskih područja Evrope do 1300 metara nadmorske visine. Kitnjak je u Srbiji široko rasprostranjen. Čovek je još u neolitu žir koristio kao hranu. U antičko doba, pre naše ere, žir je bio veoma cenjena hrana. Plinije piše da je žir najslađi kada se ispeče u pepelu. Žir kao jestivu hranu pominjali su i pisci starog Rima. Do početka XX veka kod nas je žir služio i kao lek i kao hrana u godinama gladi i oskudice. Hrastovo drvo se upotrebljavalo za ogrev, građu, nameštaj, itd. Plodovi su se koristili i za ishranu svinja, pri čemu je hrastov žir u prošlosti imao veoma veliki značaj za naše svinjarstvo. U narodnoj medicini prženi, oljušteni i samleveni žir koristio se za lečenje proliva, zapaljenja kože i sluznice, kao dijetetsko sredstvo i za posipanje nogu umesto talka. Hleb od žirovog brašna ima dugu istoriju, još u XIX veku spremao se u Švedskoj i Norveškoj. U Makedoniji sve do Prvog svetskog rata spremao se hleb od žira tzv. želadov hleb, a u Bosni, Hercegovini i na Kosovu pila se žirova kafa. Na primer, i danas, u Italiji i Ukrajini, pravi se ukusan hleb od smeše žirovog brašna i brašna žitarica. Na Sardiniji seljaci pripremaju lepinje od žira, a u Španiji i Alžiru jedu se ispečeni kao kestenje. U Nemačkoj prženi žir koristi se kao zamena za kafu tzv. žirova kafa (Eichelkaffee). U narodnoj medicini koristi se i žir i šišarka. Šišarka je patološka izraslina koja nastaje ubodom ose šišarice na listovima, lisnim drškama ili mlađim grančicama nekih hrastova. Najpoznatije su turske šišarke maloazijskog hrasta, sadrže visok procenat tanina (40–75 odsto), koriste se u kožarskoj industriji, za štavljenje kože, ali i u farmaceutskoj industriji za proizvodnju lekova. – dodaje dr sc. Marko Lj. Nestorović, kustos u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Kora kitnjaka i lužnjaka sadrži od sedam do dvadeset odsto tanina, elagnu i galnu kiselinu, limunsku kiselinu, taninsko crvenilo, fosfate, gume, masti, smole, šećere, gorke materije i drugo. Žir sadrži od šest do osam odsto tanina, 30 odsto skroba, šećera, masti, limunske kiseline, fosfata... Kora hrasta služi kao sredstvo za stezanje tkiva i suženje krvnih sudova, za zaustavljanje krvarenja i za dezinfekciju, kao protivotrov (antidot) kod nekih trovanja. Hrastova kora je sastojak čaja za ispiranje, kupki i obloga protiv reumatizma. U kožarskoj industriji kora je važna

236

štavna sirovina. Prašak je lek koji se najlakše spravlja, treba samleti osušenu hrastovu koru, žir ili šišarku kao mlevenu kafu. Ovako pripremljen prašak veoma efikasno deluje na zaustavljanje krvarenja iz nosa, na posekotine, rane i slično.

237

3. SRPSKO NARODNO VEROVANJE O BILJKAMA - Tuja se sadi daleko od kuće jer je otrovna

Danas, i u danima koji dolaze, podsećamo se na verovanje (predanja) naših predaka o biljkama, da bismo

sačuvali

biljni

svet, a i sami sebe, kada su

svih

“Treba pojesti zajedno mnogo merica soli da bi se ispunio zadatak prijateljstva”.

strana

ugroženi izvori života i lepota

ovog

Narodna poslovica

sveta

Religija drveća i biljaka kod starih Srba bila je veoma razvijena. Srbi nisu bili izuzetak u odnosu na druge narode, ali je od značaja to da se mnogo toga sačuvalo do današnjih dana kroz pravoslavno hrišćanstvo, pre svega Badnjak i Zapis. Ovaj tekst je deo priče o narodnom verovanju i praksi kroz vekove. Bagrem - Bagrem nije dobro drvo i zato ne treba da bude blizu kuće. Srbi su bagrem zvali nerod (bez roda).Kalemljenje bagrema je skrnavljenje. Beli luk - U narodnoj medicini, i u verovanjima kod Srba, beli luk između ostalih biljaka ima počasno mesto.Na beli luk ne sme nikakva nečista sila, pa je korišćen u ishrani i nošen kao amajlija. Jedini uslov za beli luk je da se ne ljušti noktima.Od mirisa belog luka beže zmije. Božikovina - Božikovina je zimzeleni lišćar i može se ponegde naći u bukovim šumama.Zbog dekorativnog izgleda se koristi po gradovima, ali je Srbi nisu sadili na okućnicama jer je otrovna biljka, a pogotovu plodovi – crvene bobice, koji mogu u proleće da prevare decu.Ovo drvo je u narodu poznato pod imenom

238

„zelenika” i veoma je dugovečno.U Srbiji je najpoznatija zelenika na istočnom ulazu u manastir Studenicu. Bor - Bor je izrazito senovito drvo ako je sam iznikao na grobu ili u blizini.Ako je bor namerno posađen na nekom znamenitom mestu, ili ga je posadila neka važna ličnost (kralj), onda postaje značajan i tu se okuplja narod. Božur - Po jednoj srpskoj priči, božur je prvo imao cvet bele boje, ali je na Kosovu od krvi srpskih junaka dobio crvenu boju i raširio se po Srbiji. Bosiljak - Bosiljak prati svakog Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu od rođenja do smrti. Bosiljak je Božji cvet i prvo se u bašti posadi on, pa tek drugo cveće. Na Bogojavljenje, u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, stavi se bosiljak, pa se istom svi ukućani zapoje. Osveštanom vodom sveštenik kropi vernike i blagosilja uz pomoć bosioka. U vodi u koju je potopljen bosiljak kupa se porodilja posle porođaja, kao i novorođenče do 40 dana.O Božiću se izvor sa kojeg se pije voda kiti bosiljkom.Stari Srbi i Srpkinje kad idu u crkvu nose struk bosiljka i stavljaju ga pored ikone.Dva dana u godini su posvećeni bosiljku: Sveti Makivej i jesenji Krstovdan. Tada se bosiljak osvećuje u crkvi i čuva za religijske potrebe i za lek.„Duša mu na bosiljak miriše” kaže se za dobrog i verujućeg čoveka. Breza - Srbi su od grana breze pravili metle. Breza je prokleto drvo jer su Spasitelja šibali brezovim granama. Od suve kore breze se prave baklje koje se pale na Ivanjdan ili Petrovdan.Iz debljeg drveta breze se u rano proleće toči sok koji se pije umesto vode. Brekinja - Srbi veruju da je Isus Hrist razapet na krstu od brekinjinog drveta. Brekinjino drvo se smatra prokletim pa se plodovi ne jedu sveži, a samo drvo se ne seče, niti na vatru stavlja. Ko bi odsekao brekinju razboleo bi se, ili ukočio, ili naprasno umro. Ako se neka grana sama odlomi, od tog drveta se prave jarmovi, ili čunovi za razboj.

239

Bršljan - Bršljan je drvo ljubavi do smrti, jer se obavija oko drugog drveta koje se na kraju osuši. Grančice bršljena se stavljaju u venčiće koje prave devojke.Na Božić se bršljanom kiti kuća, jer tada ima plodove i lišće.Bršljan se koristi u narodnoj medicini. Vinova loza - Samonikla vinova loza je senovito drvo i može nići iz groba. Poznata je loza svetog Simeona na Hilandaru.Kalemljena vinova loza je sveto drvo i od plodova (grožđa) se dobija vino koje je lek i hrana. Osvećenjem, vino je krv Hristova kojom se pričešćuje narod.Zaštitnik vinove loze i vinogradara je sveti Trifun.Na lozi se spaljuju sveci.Kad su spaljivane mošti svetog Save na beogradskom Vračaru, nijedna vatra nije bila dovoljna da se spale mošti Svetitelja, dok nisu donete gidže i čokoti iz vinograda. Vrba - Vrba u srpskim verovanjima i religiji ima značajno mesto.Vrbovim grančicama se udaraju (šibaju) deca i odrasli na Mladence, Lazarevu subotu i Cveti i pri tome govore uz smeh: „Rasti kao vrba”.Praznik vrbe je Lazareva subota – Vrbica, kada se osvećuje u crkvi.Kora bele vrbe je lekovita kod nazeba i temperature.Vrba iva sa svojim pupoljcima je vesnik proleća.Čim vrba ozeleni (vrbopuc), narod veruje da kod žena poraste polna želja. Glog - Srbi su verovali da je glogov štap (kolac) najmoćnije sredstvo protiv vampira i zlih duhova – demona. Cvet i plod gloga se u narodnoj medicini upotrebljavaju za lečenje srca. Grab – Olistalim grančicama graba momci i devojke kite kuće i kapije o Đurđevdanu da bi lakše našli bračnog druga. Detelina - Srbi, a i još neki narodi, verovali su da detelina sa četiri lista donosi sreću onome ko je nađe. Detelina sa dva lista takođe ima magičnu moć i pomaže da se nađe zakopano blago.Srbi su smatrali da je detelina jedina biljka koja nije lek ni od čega.Detelinu ne treba sejati, ni kositi, o mladom mesecu.

240

Dren - Dren je drvo koje prvo cveta u proleće, a poslednje daje zrele plodove u jesen.Dren se povezuje sa zdravljem i njime se kiti o Đurđevdanu.O Bogojavljenju se daje deci da pojedu drenov cvet da bi bili otporni i zdravi. Dud - Crni dud potiče iz Turske, a beli iz Kine. Obe sorte duda imaju lekovita i hranljiva svojstva.Nije dobro za kuću i ukućane ako se žile duda podvuku pod kuću, cela kuća će izumreti i opusteti. Ivanjsko cveće - Vrlo omiljeno livadsko cveće u srpskom narodu. Prema hrišćanskoj mitologiji ono je posvećeno svetom Jovanu letnjem i Bogorodici. Od ivanjskog cveća i drugog livadskog cveća se na Ivanjdan (7. jul) pletu venčići i stavljaju na ulazna vrata od kuće ili pod jastuk za miran san. Jabuka - „Bosiljak se od mirisa daje, jabuka se od milosti daje”.Jabuka je simbol prijateljstva i ljubavi prema bližnjem i Srbi su je rado jedni drugima nosili na dar. Pre Petrovdana (12. jul) se nisu jele jabuke.Jabučicu u grlu imaju muškarci, a žene nemaju.Sadnja i kalemljenje raznih sorti jabuka (slatke, mirišljave ili kisele), kod Srba je značilo obavezu i čast. Ko nije kalemio voćke, nije smeo ni da ih seče.Jabuka je sastavni deo svadbenih i verskih ceremonija. Javor i klen - Šumski javor je drvo lepo za drvodeljstvo i od njega su se pravile gusle koje su kao zvučni instrument bile sastavni deo života i tradicije kod Srba.Livadski javor ili klen je zaštitno drvo za okućnicu. Ako iznikne na međi, udutu, to je dobar znak za domaćina da će domaćinstvo napredovati.Iz debljeg drveta javora i klena narod je u proleće točio sok – buzu. Zova - Kod Srba, a i kod nekih drugih naroda, zova je demonsko drvo.Kora, list, cvet i plod imaju primenu u narodnoj medicini.Na osušenom drvetu zove zimi raste lekovita pečurka poznata pod imenom Judino uvo.Tamo gde u nekom redu niče zovino drvo, nalazi se plitak podzemni vodeni tok.

241

Jasen - Srbi su imali veliko poštovanje prema ovom drvetu zbog velike sopstvene snage. Od jasenovog drveta su pravljeni razni upotrebni predmeti, a u staro vreme lukovi.Kad pod jasenom voda izvire, to je sreća za taj kraj. Karanfil - Karanfil je cvet ljubavi. Na Božić se ujutru karanfilom okiti izvor ili bunar sa kojeg se pije voda. Kopriva - Srbi se o Đurđevdanu žare koprivom radi zdravlja, a deca se peckaju koprivom uz smeh i sa nadom da se neće razboljevati.Kopriva je samonikla biljka i korisna je kako za ljude, tako i za stoku.Kopriva se u jelu okusi prvo na Čisti ponedeljak ili Mladence (22. mart) i koristi u ishrani na razne načine sve do svetih Konstantina i Jelene (3. jun).Da bi kopriva nikla i dogodine na nekom mestu, pri košenju se ostavlja neki struk da sazri i pusti seme.Kopriva može da zameni konoplju u izradi tekstilnih vlakana. Krin - Krin je držao u ruci Arhangel Gavrilo kad je javio Devi Mariji da će začeti Isusa, pa se zato zove Bogorodičin cvet.Krin se sadi po baštama na Cveti.Koren od krina je lekovit. Leska - Leska čuva od groma, jer je od Isusa blagoslovena.Na Đurđevdan se od leskovih grančica prave krstići kojima se štite kuće i imanja od zlih i opasnih sila. Jedna grana se rascepi nožem, pa se kroz nju protne druga i tako se napravi krstić.Pod leskom se ponegde može naći okamenjena munja u obliku kamene loptice do veličine jajeta, crne ili sive boje, sa mirisom na barut. Ko je nađe smatra se da je našao sreću i treba da je čuva. Lipa - Lipa je kod Slovena bila sveto drvo, pa samim tim i kod Srba. Lipa se sadi daleko od kuće (bar 100 m) i ona svojim mirisnim cvetovima osvežava okolinu i daje pčelama dobru pašu, a one lipov med koji je bio osnovna sirovina za pravljenje medovine.Lipov ugalj prečišćava vodu, a lipovim ugljem u prahu se odlično čiste zubi i desni.

242

Ljubičica - Ljubičica u svom imenu nosi sav njen značaj za lepa osećanja. Cvetove ljubičice su žene poklanjale muževima, a devojke momcima, da bi se uvek ljubili (voleli). Neven - Kultna biljka koja se često pominje u narodnim ženskim ljubavnim pesmama.List nevena se može koristiti za salatu.Cvet i list se koriste za spravljanje raznih lekovitih melema. Orah - Kad na Svetog Iliju (2. avgust) zagrmi, pocrvljaće orasi. Orasi su sastavni deo postavke na stolu za Badnji dan i Božić.Od ploda sitno samlevenog oraha Srbi su cedili ulje za jelo (10 kg oraha = 1 litar ulja).Orahovo drvo nije dobro u blizini kuće, kako zbog žila, tako i zbog senke koja pada na kuću. Nije dobro sedeti u hladovini orahovog drveta. Perunika - Perunika ili Bogiša, kako su je Srbi zvali, povezana je sa gromovnikom Perunom.Perunika raste na planinama kao samonikla, a inače je omiljen cvet koji se gaji na okućnicama.U narodnoj medicini se koristi koren perunike.„Devojka je divlja perunika” – lepa je i nepristupačna. Pšenica - Pšenica je potisnula ječam i proso koji su bili glavna hrana kod Srba do XVII veka.Pšenica je, pre svega, osnovna i neizostavna žrtva u mrtvačkom kultu predaka (panaija). Pšenica je sastavni deo krsne slave – kolač i koljivo (beskrvna žrtva). Na slavski kolač koji se ukrašava raznim simbolima stavlja se otisak Slova kao izraz hristoljublja. Pšenični hleb, osveštan i isečen na komade, daje se vernicima posle svete Liturgije kao telo Hristovo. Venčići od pšeničnog klasja se stavljaju pod ikonu: „Pogaču lomili, Bogu se molili”. Pšenična zrna podstiču ožiljavanje grančica ruže, ruzmarina, tise i sl., ako se stave u zemlju i na to mesto zabode grančica uz zalivanje. Ruža - Mirisna ruža je cvet ljubavi i rado se sadi na okućnici.Ruža se sadi i po

243

grobovima, a naročito na grobovima devojaka i žena.U raju ima najviše bosiljka i ruža.Na Đurđevdan i druge letnje slave se u spremljeno koljivo (kuvana pšenica),koje se nosi u crkvu, stavi ruža na mesto sveće, a zamenjuje svećom pre obreda sečenja kolača. Ruzmarin - Ruzmarin je svadbeno cveće i zato kuća koja ima momka ili devojku za udaju, treba da ima drvo ruzmarina. Uoči dana venčanja, devojke prave cvetove kojima će biti svaki svat zakićen. Smilje - Smilje je devojačko cveće i one se njime kite.Smilje se često upotrebljavalo za lično ime, a spominje se u narodnim pesmama. Tisa - Tisovo drvo uživa posebno poštovanje kod Srba kao zaštitno drvo.Tisa je dugovečni četinar i ima plodove u obliku crvenih bobica veličine trešnje. Svaki deo drveta tise je otrovan u sirovom stanju, pa i plodovi.Drvo tise se ne seče. Od grane drveta tise koja može da ima i 100 godina, prave se zaštitne amajlije u obliku krsta, ili nekog drugog oblika, i nose se radi zaštite od zlih duhova i raznih opasnosti.Najbolje drvene kašike za jelo su od suvog drveta tise. Tuja - Tuja se, kao ukrasno i zimzeleno drveće, sadi po grobljima i daleko od kuće, jer je otrovna. Kada se nalazi na okućnici, utiče loše na decu i ona često poboljevaju, a da ni sami ne znaju od čega. Hajdučka trava - Kod Srba, hajdučka trava ima važno mesto kao lekovita biljka za lečenje rana. Smatra se da su je otkrili hajduci. Hrast - Srpski narod je prema hrastu imao veliko poštovanje. Ispod hrasta se okupljao narod radi molitve, kao i pri donošenju važnih odluka od zajedničkog interesa. Danas su to gorostasni hrastovi „Zapisi” sa urezanim krstom gde su se u vreme seoskih i gradskih litija održavali molitveni skupovi za zdravlje stanovništva, za zaštitu useva od nepogoda, kao i za zaštitu stoke.Ko poseče

244

Zapis, snaći će ga nesreća, pa i smrt.Kora i plod hrasta (žir) se koriste za lek i za ishranu. Cer - Pored hrasta, i cer ima izvanredan značaj kod Srba. Često se bira za Zapis, a isključivo se uzima za Badnjak i prinosi kući na Badnji dan. Sa cerovom grančicom se džara vatra, te kada se pojave iskre, blagosiljaju se ukućani kao znak radosti Hristovom rođenju. Čuvarkuća - Ova biljka raste na stenama u planinama Srbije. Kad se posadi u neku posudu i stavi na kuću, ona je prava čuvarkuća, jer čuva kuću od groma i, uopšte, od svake nesreće. Šimšir - Šimšir je zbog svoje sile otpornosti veoma cenjen kod Srba. Šimšir se ne sadi na okućnici jer je otrovna biljka. U zapadnom svetu, a i po gradovima, koristi se za dekoraciju parkova, jer je zimzelen, a krošnja se može oblikovati. Šljiva - Gde šljiva napreduje, tu je dobro za gradnju nove kuće.Kad se novorođenče okupa, prospe se voda na rodnu šljivu. Za bolji rod, na šljivu se stavlja Božićna slama. Kad na Božić pada kiša, rodiće šljiva. Razno bilje - Bojenje jaja za Vaskrs je prava radost, pa se u tu svrhu koriste ljuske crnog luka koje daju prirodnu crvenu boju. Jaja se, takođe, oblažu listovima raznih biljaka, pa se posle bojenja dobija lepa šara.Bilje razno se upotrebljava za pletenje venčića za Đurđevdan i pri litijama za obetine i namenjuje se za zdravlje i čuva do sledeće godine. Senovito drvo - Po verovanju Srba, drvo (na groblju), ili biljka iznikla na bojnom polju (kosovski božur), pripadaju kakvoj Duši ili kakvom zlom ili dobrom demonu (brest, zova, bor, jasen, bagrem, šipurak i sl.), pa se pri seči takvog drveta posebno vodi račun da ne dođe do povreda.Pri seči Badnjaka

245

obavezno se prinosi žrtva bacanjem žita i donošenjem hlepčića koji se ostavlja na panju.Drvo izniklo uz postojeće, smatra se senovitim. Kućne biljke - Srbi nisu gajili biljke u kući i prostorijama za stanovanje, jer su smatrali da to nije zdravo za ukućane.Kult rastinja kod Srba ima važnu ulogu od rođenja pa do smrti, u mnogim poslovima, u radne i praznične dane, u veselju i žalosti, u ljubavi i prijateljstvu, u očuvanju zdravlja, u odbrani od zlih sila i demona i u sticanju svake sreće.Ova pripovest je svedočanstvo o mudrosti naših predaka da se vodi računa o biljkama i da se biljni svet čuva, a sa njima i voda, vazduh, zemlja, životinje i sam čovek. Danas, i u danima koji dolaze, podsećamo se na verovanje (predanja) naših slavnih predaka o biljkama, da bismo sačuvali biljni svet, a i sami sebe, kada su sa svih strana ugroženi izvori života i lepota ovog sveta. Ovo je uputstvo naših predaka kako treba živeti sa prirodom.Ko prekrši ta uputstva iskazana kroz verovanje, susrešće se se nedaćama, razboleće se, pa i umreti u mukama, ili iznenada. Ko ne poštuje poruke predaka, ugasiće mu se kuća, neće imati muških glava, pokriće mu korov imanje i neće naći put za spasenje svoje i svoje dece. Današnja nauka trebalo bi da se bavi istraživanjem i dokazivanjem ovih verovanja i shvati njihovo životno značenje za današnje vreme. Danas, kada su mnogi zaveti prekršeni, posledice su pogubne sada, a pogotovo u bliskoj budućnosti.„Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi,a drvo je blagorodno, pa će da nagradi.”

246

4. PET NARODNIH VEROVANJA – kako da se zaštitimo od uroka

Uricanje je najopasnije kad je zao pogled propraćen rečima divljenja i čuđenja. Tada, veruje se, pomažu molitva i reči. Pročitajte šta nas, po narodnom verovanju, štiti od uroka. Zle oči - Verovalo se da je svesno uricanje retko i tako nešto mogli su da učine samo izuzetno loši, zli ljudi. Urokljivac najčešće nije ni bio svestan zla koje nanosi. Zle oči mogao je dobiti samim rođenjem, ali i kasnije, sticajem nesrećnih okolnosti. Da te bog čuva - Moć uricanja pripisivala se fizički ili psihičkim defektnim ljudima koji, po prirodi stvari, zavide normalnima i zdravima. Na takvo shvatanje ukazuje i narodna izreka: Da te bog čuva ćosava čoveka i brkate žene. Čarape različite boje - U nekim krajevima Srbije običaj je da se maloj deci obuvaju čarape različite boje ili su im roditelji jednu čarapu obuvali kako treba, a drugu naopako. Pretpostavljalo se da će prvi pogled zlih pasti upravo na njih, pa će dete tako biti pošteđeno tog prvog, najopasnijeg udara. Pu, pu, pu - Zaštita se sastojala u sprečavanju uroka. Uobičajeno je bilo pljunuti na moguću žrtvu, ali često nije bilo potrebno. Neko od prisutnih mogao je pljunuti tri puta ili pak pljunuti preko ramena i na taj način sprečiti moguću nesreću. Mašala - Kada bez razmišljanja i zle namere izazove opasnost od uroka, mogući urokljivac izgovara reči "da nije uroka" i "ne budi uroka". U Bosni i Hercegovini i muslimani i pravoslavci protiv uroka koriste reč mašala.

247

VI POGLAVLJE 1. URBANE LEGENDE KOD SRBA Pomračenje sunca izaziva slepilo, promaja ubija, Tito nije bio Tito

operemo

“Bitku dobija onaj koji je čvrsto odlučio da je

kosu i izađemo napolje,

dobije” .

Ako

dobićemo upalu mozga.

Šekspir

Pomračenje sunca dovodi do slepila. Josip Broz Tito je ukrao identitet. Ovo su

samo neke od priča koje možete čuti u Srbiji, a naročito ako se zadesite na nekoj proslavi pa se malo i popije. No, krenimo redom. Nemoguće je da se zadesite na nekoj proslavi posle 21 časa, naročito u istočnoj Srbiji, a da jedna od priča ne bude priča o Rtnju. Neko će vam reći da tamo postoji posebna energija, neko da tamo rastu odlični čajevi baš zbog posebnog zračenja, treći će se kleti da se ispod površine nalazi piramida i da su na vrhu viđali marsovce. Bilo kako bilo, ovo je jedna od najčešćih urbanih legend ovog kraja. A sećate se pomračenja sunca? Kada su najavili da će biti pomračenje sunca, širom zemlje nastala je opšta panika. Toga dana na ulici je bilo manje ljudi nego tokom bombardovanja. Da je dosta reči u stranim jezicima našeg porekla, možete čuti na sve strane, a kao najočigledniji primer navodi se reč vampir. A ako uzmemo u obzir da živimo u zemlji koja se graniči sa domovinom najpoznatijeg vampira na svetu, tu je i jak argument. Najpoznatiji sin naših naroda i narodnosti je po nekim teorijama vanbračni Čercilov sin ili makar operativac neke inostrane obovaštajne agencije. Pominje se i teorija da je Josip Broz umro u Velikom ratu, a na njegovo mesto CIA, Vatikan i illuminati doveli dvojnika da uništi srpski narod. Ispisani su tomovi knjiga o čoveku iz Kumrovca, o ujedinitelju svih zemalja Balkana, ali se

248

prava istina još uvek ne zna, a mnogi se još uvek kunu u Tita. Postoji priča da je na čuvenom albumu Nirvane iz 1991”Nevermind” stajao tekst "Zabranjeno za pse i Srbe", jer je basista bio Hrvat. Mnogi se kunu das u iz Amerike dobili album na kome to zaista piše, ali mi nismo našli na potvrdu ove tvrdnje. Nije redak slučaj i da se čuju priče da Eminem mrzi Srbe ili da Pamela Anderson obožava Srbe, pa da Tom Hanks brani Kosovo, a da Dzordz Kluni predvodi proteste holivudskih glumaca za odbranu Kosova u Srbiji. Da je Ajnštajn pokrao sve ideje od svoje žene srpkinje je jedna od takođe veoma čestih priča. On navodno nije znao ni da računa. Istina je, kažu drugi izvori, da je on sam govorio da je bio loš iz matematike, ali daleko od toga da nije znao da računa. O tome da Srbi imaju najveći penis, da smo najpametniji narod i da možemo najviše popiti.

249

2. PERUN Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova

funkcija

nije

identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog

vaseljene

Kad stari Sloveni osmotre crne oblake, isprecane crvenim munjama

bog

duhovnog, nematerijalnog

i naoružane silnim gromovima, oni u strahu

neba u kome borave mrtvi.

izgovaraju reč: Perun.

Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun odnosno,

vlada Svarog

nižim,

VLADIKA NIKOLAJ, Beseda pred gorom o velikom imenu

vlada

vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Teorija o triglavu kao konceptu, a ne kao božanstvu verovatno je novijeg datuma, međutim, mi ćemo je uzeti u obzir pri analizi Peruna. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat. Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno. U hrišćanskim zabeleškama iz ranog srednjeg veka Perun se najčešće pominje, a često i satanizuje. Ovo ukazuje na to koliko je čvrsto bio ukorenjen Perunov kult kod Slovena. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina

250

Pirin u Bugarskoj cvet perunika itd.). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći Do Paroma, gde Parom upravo predstavlja Peruna. Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd. Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode. Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme: Te izvadi tri jabuke zlatne i baci ih nebu u visine, Tri munje od neba pukoše. Jedna gađa dva djevera mlada, Druga gađa pašu na dorinu, Treća gađa svata šest stotina, Ne uteče oka za svjedoka, Ni da kaže, kako pogiboše. Neke legende govore o Perunovom sukobu sa Velesom. Navodno, Veles je ukrao Perunu žene, ljude i stoku. Veles je pokušavao da se sakrije, ali Perun ga je, razbivši kamen iza kog se ovaj krio, pronašao i pobedio. Ova beloruska priča dalje govori da je Veles nakon toga morao da ostane na zemlji. Jedna druga legenda govori i o tome da je na Perunovoj svadbi sa Dodolom, boginjom kiša, Veles izdvojio Dodolu i izjavio joj ljubav. Nakon toga, u sukobu sa Perunom bio je poražen i proteran na zemlju da bi na kraju našao svoje mesto u donjem svetu. Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu. (Sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste). Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on

251

imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo. Pevane su pesme: Da zarosi sitna rosa, oj dudula mili Bože! Oj Ilija daj Bože daj! Oj Ilija moj Perune! Daj Bože daj, daj Ilija daj! (Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana). Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima, trebištima i ispod hrastova. Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi. O tome govori Novgorodska hronika: Gоd. 6497. (989) pоkrsti sе Vlаdimir. Vlаdikа Аćim dоđе u Nоvgоrоd, i rаzоri svе žrtvеnikе (trеbištа), оbоri Pеrunа, i nаrеdi dа sе bаci u Vоlhоvu; i vukоšе gа pо blаtu tukući gа bičеm i štаpоvimа; јеdаn zао duh uđе u Pеrunа, i pоčnе kukаti: 'Оh mеnе nеsrеćnоgа! Ја sаm pао u nеmilоstivе rukе'. I оn prеđе prеkо vеlikоg mоstа, bаci svојu bаtinu nа mоst, tе sе јоš i dаnаs ludаci udаrајu tоm bаtinоm, dа učinе zаdоvоljstvо zlim dusimа. Zаtim nаrеdi, dа gа (Pеrunа) nikо nе primi, i јеdаn stаnоvnik sа Pidbе оdе uјutru nа оbаlu rеkе u čаsu, kаd Pеrun prispе dо оbаlе, оdgurnu gа јеdnоm pritkоm: ,Dоstа si dоvdе јео i piо, mаli mој Pеrunе, prоduži i dаljе plоviti'! I sаtаnski prеdmеt iščеze. Uprkos pokušajima da se Perun potpuno uništi, njegovo ime je ostalo. Štaviše, Perun je jedan od najpoznatijih i najviše pominjanih slovenskih bogova. Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova funkcija nije identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog

252

vaseljene i bog duhovnog, nematerijalnog neba u kome borave mrtvi. Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun vlada nižim, odnosno, Svarog vlada vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Teorija o triglavu kao konceptu, a ne kao božanstvu verovatno je novijeg datuma, međutim, mi ćemo je uzeti u obzir pri analizi Peruna. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat. Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno. U hrišćanskim zabeleškama iz ranog srednjeg veka Perun se najčešće pominje, a često i satanizuje. Ovo ukazuje na to koliko je čvrsto bio ukorenjen Perunov kult kod Slovena. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj cvet perunika itd.). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći Do Paroma, gde Parom upravo predstavlja Peruna. Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd. Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode. Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave

253

Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme: Te izvadi tri jabuke i baci ih nebu u visine. Tri munje od neba pukoše. Jedna gađa dva djevera mlada, druga gađa pašu na dorinu, treća gađa svata šest stotina. Ne uteče oka za svedoka. Ni da kaže, kako pogiboše. Neke legende govore o Perunovom sukobu sa Velesom. Navodno, Veles je ukrao Perunu žene, ljude i stoku. Veles je pokušavao da se sakrije, ali Perun ga je, razbivši kamen iza kog se ovaj krio, pronašao i pobedio. Ova beloruska priča dalje govori da je Veles nakon toga morao da ostane na zemlji. Jedna druga legenda govori i o tome da je na Perunovoj svadbi sa Dodolom, boginjim kiša, Veles izdvojio Dodolu i izjavio joj ljubav. Nakon toga, u sukobu sa Perunom bio je poražen i proteran na zemlju da bi na kraju našao svoje mesto u donjem svetu. Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu. (sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste). Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo. Pevane su pesme Da zarosi sitna rosa, oj dudula mili Bože! Oj Ilija daj Bože daj! Oj Ilija moj Perune! Daj Bože daj, daj Ilija daj! (Refren dodolske pesme iz okolineGnjilana). Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima,

254

trebištima i ispod hrastova. Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi. O tome govori Novgorodska hronika: Gоd. 6497 (989) pоkrsti sе Vlаdimir. Vlаdikа Аćim dоđе u Nоvgоrоd, i rаzоri svе žrtvеnikе (trеbištа), оbоri Pеrunа, i nаrеdi dа sе bаci u Vоlhоvu; i vukоšе gа pо blаtu tukući gа bičеm i štаpоvimа; јеdаn zао duh uđе u Pеrunа, i pоčnе kukаti: 'Оh mеnе nеsrеćnоgа! Ја sаm pао u nеmilоstivе rukе'. I оn prеđе prеkо vеlikоg mоstа, bаci svојu bаtinu nа mоst, tе sе јоš i dаnаs ludаci udаrајu tоm bаtinоm, dа učinе zаdоvоljstvо zlim dusimа. Zаtim nаrеdi, dа gа (Pеrunа) nikо nе primi, i јеdаn stаnоvnik sа Pidbе оdе uјutru nа оbаlu rеkе u čаsu, kаd Pеrun prispе dо оbаlе, оdgurnu gа јеdnоm pritkоm: ,Dоstа si dоvdе јео i piо, mаli mој Pеrunе, prоduži i dаljе plоviti'! I sаtаnski prеdmеt iščеze. Uprkos pokušajima da se Perun potpuno uništi, njegovo ime je ostalo. Štaviše, Perun je jedan od najpoznatijih i najviše pominjanih slovenskih bogova. Vesna je kod Slovena bila boginja proleća, a povezivana je i sa mladošću. Vesna je boginja koja je kod naroda bila jako omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno Morene. Morena je vladala zimom, a taj period su Sloveni (pogotovo severni) povezivali sa smrću. Zima je u to vreme bila obeležena nedostatkom hrane, raznim bolestima koje prouzrokuje hladnoća, a time i sa mnogo smrti. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u prirodi Vesna donosi radost u domove Slovena. Proleće su Sloveni slavili upravo iz razloga što pobeđuje zimu i predstavlja najavu za letnje doba. Kako je proleće u narodu simbolizovalo pocetak lepog doba, kad priroda cveta, budi se, ponovo rađa i život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti. Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih božanstava i zato je bila među narodom omiljena. O toj činjenici svedoči i to da je naročito kod Srba često žensko ime Vesna. Ljudi su davali ćerkama to ime verujući da će njihove ćerke biti radosne i vesele poput boginje Vesne, odnosno,

255

poput proleća. Da je Vesna svetlo božanstvo govori i to da na staroindijskom reč vas znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. Ova činjenica govori takodje o tome da je Vesna bila božanstvo još dok su sloveni bili u Indiji, i pre nego sto su se doselili u Evropu. Naime, Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna, oko sebe je širila opojne mirise. Pored lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće. Vesna nikad nije bila usamljena. Nju su pratili Gerovit, koji je bdio nad njom, i Stribog, bog vetra i vazduha. Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu, i donosi svoju vladavinu u prirodu. Ovu pobedu je narod obeležavao u svojim običajima. Prema legendi, Stribog je Vesnu donosio svakog proleća na krilima lakog i prijatnog povetarca. U obračunu između Morene i Vesne, Sloveni su se uvek opredeljivali za Vesnu. U običajima su Sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morene bila topljena u reci ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Morenom. Naravno, nikad Vesnina pobeda nije konačna, već se ciklično sve ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morene pokazuje da Vesna ima osobine koja su česte među smrtnicima, netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomoru i težnju ka moći. Trag o savezuVesne i naroda može se naći i u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morena nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Naime, verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađuje prirodu da bude harmonična, a time krepi i um i srce ljudi. Ovime je Vesna donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčićima. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan četrdeset mučenika, 23. mart, i danas poznat kao Mladenci. Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime, a ime mu je Vrbica. Jaja su se farbala u proleće, obično u

256

crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće. Kukavicu su Sloveni smatrali zlom srećom na proleće, a pogotovu kad zakuka, dok je lastavica bila srećna ptica, čak poistovećivana sa Vesnom, jer su lastavice jedini opipljivi vesnik proleća. Lastavice nikad nisu lovljene, čak su porodice smatrale srećom kad bi lastavice svile gnezdo ispod njihovog krova. Obrede posvećene Vesni krasile su i Dodole, mlade devojke koje su pevale pesme posvećene Vesni, a bile su ukrašene lišćem i cvetnim vencima. Dodole su bile deo rituala dozivanja kiše, koji nije priređivan samo u čast Vesne, već i mnogih drugih bogova. Vesnu su Sloveni doživljavali kao lepu, nasmejanu mladu devojku okićenu vencima i u beloj haljini. Kosa joj je bila ukrašena cvetnim zvonima. Imala je krupne oči. U donjem delu struka imala je veliki cvetni venac. Bića posvećena Vesni su bila laste, kukavice i rode. Praznici koja su u bili posvećeni Vesni su u hrišćansvu zadržani, a to su Vrbica, Cveti i Mladenci.

257

3. ZADUŽBINARSTVO KOD SRBA Ovo poglavlje predstavlja kraću sinteze zadužbinarstvu

i da ukaže na

najznačajnije srpske zadužbine, koje na posebno upečatljiv način predstavljaju i objašnjavaju zadužbinarstvo kao bitnu, a, možda, i naj značajniju karakteristiku srpskog

nacionalnog

bića. broj

“Shvatio je da razumem istrošenost ovih života u

zadužbinara koji su mnogi

kome je svaki put improvizacija i većina nečijeg

građani Srbije zaveštali svoju

hoda posmatranje sopstvenih stopala.” .

Impresivan

imovinu i osnovali zadužbine.

Vilijam Gulding

Ali, na žalost, još nije urađen njihov

kompletan

jedinstven popis. Ipak, na osnovu raspoloživih podataka sa sigurnošću se može tvrditi da je njihov broj nekoliko stotina. Samo u Arhivu Srbije čuva se građa o više od 400 zadužbina. Veliki je broj zadužbina koje su u prošlosti osnivali mnogi ktitori, i ne samo pojedinci. Ali, o nemalom broju njih gotovo da i nema značajnijih podataka. O tom zadužbinarstvu govore, uglavnom, legende i narodna predanja. Ima pojedinaca, zadužbinara – ktitora, koji su osnivali i gradili i po nekoliko zadužbina, neki čak i po više desetina. Mnoge za¬dužbine su, nažalost, s vremenom uništene, ugasile se i nisu obnovile svoj rad, iako su u nekom proteklom vremenu imale značajnu ulogu u razvoju Srbije i srpskog društva.

Knjiga

koncipirana

tako

celokupna

problematika

zadužbinarstva kod Srba, koliko je god to bilo moguće, izloži što celovitije i preglednije kroz više posebnih poglavlja i celina: Zadužbinarstvo u prošlosti; Fruška gora – „Srpski Atos”; Darivali su svome rodu; Zadužbine u današnje vreme; Zadužbine u zagraničju i susednim zemljama i Zadužbine u dijaspori. Zahvaljujem svima koji su mi savetima, podrškom, dostavljenim podacima i foto-materijalom pomogli da pripremim ovu knjigu. Najveća zadužbina jeste načiniti namastir, ili crkvu, kao što su srpski carevi i kraljevi gradili; potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakvoj vodi, ili preko bare; kaldrmu po rđavom putu; vodu dovesti i načiniti blizu puta (i to se kaže graditi i načiniti – sebi –

258

zadužbinu); usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog naraniti, žednog napojiti, golog odjesti (no ovo se kaže činiti i učiniti zadužbinu) itd. Turci i današnji dan grade i čine sve te zadužbine. Mnogi begovi Bosanski nadgledaju i opravljaju česme i ćuprije po Srbiji, koje su njiovi stari prije stotine godina gradili, kao na primer Rustambegović iz Zvornika Dugu česmu u Tršićkom polju, i drugi. Jadransku ćupriju između Lješnice i Lipnice. Takve zadužbine drugi ne smeju nipošto opravljati, nego onaj čije su od starine. „Da vi znate naše manastire. Slavni naši gradili su zadužbine. Da vidite divnu Studenicu nedaleko od Novog Pazara, Zadužbinu cara Simeuna. Krasnu slavnu sebi zadužbinu.” Počeci zadužbinarstva u Srba sežu duboko u srednji vek. Dinastija Nemanjića, visoka vlastela, kao i crkveni velikodostojnici, od XII do XV veka darivali su srpskom narodu neprevaziđene i neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, građevinarstva, arhitekture, likovne umetnosti. Kroz zadužbinarstvo može se sagledati ekonomska snaga, kulturna, prosvetna i sveukupna duhovna moć srpskog naroda, koji je bio sposoban da stvori tako velika i vredna dela. Naklonost i ljubav prema gradnji manastira karakteristična je za sve zadužbinare srednjovekovne Srbije. Njihove zadužbine nose notu ličnog obeležja ktitora, ali i pečat njegove individualne prepoznatljivosti. Oni koji su podigli manastir ili crkvu ili koji su ih obnovili, sticali su pravo da se nazivaju ktitorima. Kod velikog broja manastira i crkava, međutim, nema podataka o njima. Manastiri, građeni kao zadužbine, bili su ne samo molitvena i verska središta, već istovremeno i mesta okupljanja, u kojima je narod, predvođen sveštenstvom, donosio važne odluke koje su neposredno uticale na njegovu sudbinu. Zadužbinarstvo, nastalo u novom veku, ogleda se u trajnom darivanju privatne imovine za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva. U tom smislu, između zadužbinara i društva uspostavlja se uzajamni odnos. Naime, zadužbinar daje svoju imovinu za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva, dok društvo ima moralnu i pravnu osnovu da omogući ostvarivanje ciljeva kojima je zadužbinar bio motivisan u vreme osnivanja zadužbine. Polazeći od rečenog, Slavko Vejinović se latio odgovornog i složenog zadatka da sačini rad koji nas upoznaje

259

sa najznačajnijim zadužbinama i zadužbinarima u srpskoj istoriji. Kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada na izvornim dokumentima i bogatoj literaturi, sačinio je tekst koji se sastoji iz nekoliko celina, tematski i sadržajno povezanih. Najveću celinu čine sakralne zadužbine, nastale u srednjem veku, ali i u kasnijim vremenima. Prezentaciji manastira Vejinović je pristupio selektivno. Predstavio je najznačajnije, koji se nalaze u Srbiji, kao i u Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Upoznao nas je i sa manastirima iz prekomorskih zemalja, SAD i Australije, nastalim u XIX i XX veku. Zadužbine koje su pojedinci i ustanove darovali „na polzu naroda svog” autor je predstavio u dve celine, kako u prošlosti, tako i u današnjem vremenu, u domovini i rasejanju. Govoreći o zadužbinarima, kao specifičnom soju ljudi, Vejinović zaključuje: „Raditi mukotrpno čitavog života i sticati bogatstvo i sve to odjednom i velikodušno ostaviti svome rodu, a ne svojim naslednicima – mogli su da urade samo ljudi dubokih patriotskih osećanja, svesni nacionalnih interesa, ciljeva, stremljenja i, nadasve, interesa i potreba svog naroda”. Kada je reč o ustanovama, autor je posebnu pažnju posvetio Karlovačkoj bogosloviji, Karlovačkoj gimnaziji, Srpskoj učiteljskoj školi u Somboru, Novosadskoj gimnaziji, Matici srpskoj i mnogim drugima. Zadužbine iz novijeg vremena, koje nam Vejinović predstavlja, prevashodno su posvećene velikanima naše prošlosti, kao što su: Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Petar Petrović Njegoš, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Desanka Maksimović. Kao zadužbinari, pominju se: Ilija Milosavljević Kolarac, Sima Andrejević Igumanov, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković i drugi. Autor je obuhvatio i zadužbine u dijaspori, prevashodno u Budimpešti – Tekelijanum, Zadužbina Jakova Ignjatovića, Zadužbina Nauma i Jelene Bozda, Angelineum. Predstavio je i zadužbine u Temišvaru – Makrin dom, Skarlatin dom, kao i Tekelijinu crkvu u Aradu. Ovome treba dodati zadužbine Srba u daljoj dijaspori, na čijem čelu stoji zadužbina Mihaila Pupina. Rukopis Slavka Vejinovića, koji je dosadašnjim publicističkim radom dao značajan doprinos izučavanju zadužbinarstva u Srba kroz vekove, zasnovan na validnim izvorima, izložen je na sintetičan način. Tako smo, na jednom mestu, dobili delo o zadužbinarstvu koje krasi srpsku istoriju kroz više od osam vekova.

260

Ono podstiče da ovu tradiciju treba nastaviti, obogaćivati i prilagođavati savremenim uslovima; tim pre što afirmiše visoku nacionalnu svest i kulturu srpskog naroda na planu zadužbinarstva, kroz različite oblike i sadržaje.

261

4. MITOVI I UPOTREBLJIVA PROŠLOST Heraldika Prilikom nedavnog „bliskog susreta“ sa saobraćajnim policajcem na vetrovitoj pogled

Autokomandi

zadržao

nehotice

“Budućnost pripada onima koji se

njegovom

najdalje i najduže sećaju prošlosti”

bedžu na kome je, ispod punog naziva ministarstva, bila

ugravirana

Fridrih Niče

1804.

godina. I dok je promrzli saobraćajac

strpljivo

prebirao po mojim dokumentima, ja sam se u sebi preslišavao: da, te godine je izbio Prvi srpski ustanak protiv Turaka, mada je prvo ministarstvo unutrašnjih dela, da ne kažem „popečiteljstvo“, osnovano tek 1811. Dakle, ova druga godina bi bila logičniji izbor, jer ističe kontinuitet ove institucije. Sa druge strane, novoustrojeni Dan policije i Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je shodno duhu „nove religioznosti“ trebalo naštimovati prema crkvenom kalendaru, obeležava sukob srpskih žandarma sa turskim vojnicima kod Čukur-česme koji se odigrao u vreme pravoslavnog praznika Svete Trojice 1862. Izvesno je da 1804. godina ima veliku simboličku snagu, jer označava revolucionarni početak jednog oslobodilačkog procesa koji je rezultirao sticanjem prvih atributa srpske državnosti. Ipak, kakve veze imaju oružani ustanak, opsade gradova, hajdučija, ubijanje subaša i paljenje hanova (što su bile glavne ustaničke aktivnosti tokom 1804) sa ministarstvom koje po definiciji suzbija ili bar ne podstiče buntovništvo i slična raspoloženja u društvu? Miloševićev režim je time očito podgrevao ratnički duh, ali je nejasno kome je danas takva simbolička poruka upućena i kakvo osećanje broj “1804” treba da izazove kod samog policajca, a koje kod njegovog „klijenta“? Strahopoštovanje, nacionalni ponos, kolektivnu hrabrost, strah od (naoružanog) autoriteta, turkofobiju ili nešto šesto? Za razliku od ove

262

neobične heraldičke tekovine 1990-ih i ustavne simulacije kontinuiteta na koju sam ukazao jednim od svojih prethodnih tekstova, mnogi simboli nemaju svoju vizuelnu ekspresiju niti fizičke konture, već su više ideje ili, kako ih engleski antropolog Anthony Cohen naziva, “mentalni konstrukti”. Centralni mit o nacionalnom buđenju u kome dominira vera u drevnost nacija jedan je od moćnijih

simbola.

Ironično

nazivajući

naciju

“bogomdanim

načinom

klasifikovanja ljudi”, jedan drugi britanski antropolog (Ernest Gellner) tvrdi da je ona zapravo plod modernizacije, a ne prirodna i večita kategorija. Simboli prošlosti dobijaju na važnosti tokom perioda intenzivnih društvenih promena, kada zajednice “bacaju svoja kulturna sidra” radi (refleksnog?) odupiranja korenitom preobražaju. Postoji uverenje da revizionističke tendencije u savremenom srpskom društvu, uz pomoć iskrivljenih interpretacija prošlosti teže formiranju ”novog srpskog čoveka”, regrutovanog iz redova omladine. Čini se da je ova teza ipak preterana, iako su nova politika sećanja i prekrajanje istorije bili karakteristika gotovo svih postjugoslovenskih država. Socijalni psiholog Jovan Byford je još pre više od deset godina primetio da visoki talas nacionalnopravoslavnih organizacija u Srbiji poput Dveri ili Obraza signalizira porast popularnosti pokreta koji propagiraju “duhovnu vertikalu srpske istorije i srpskog naroda”, koristeći se nacionalističkom ikonografijom i agresivnom frazeologijom radi predstavljanja svojih konzervativnih sadržaja. U poslednja dva veka prevladao je osećaj potrebe okupljanja Srba unutar sopstvene države, što je smatrano prioritetom „nacionalne misije“. Postojanje srpske nacionalne države pre jugoslovenskog ujedinjenja može se tumačiti tako da su Srbi zadržali snažan osećaj nacionalnog partikularizma u Jugoslaviji, te da je njihova konfuzna percepcija nove države bila posledica krajnje pozitivne identifikacije i sa srpskom i sa potonjom jugoslovenskom državom. Svejedno, epska poezija je sačuvala idealizovana sećanja na srpsko srednjovekovno kraljevstvo ohrabrujući etnocentričnu fiksaciju „srpstva“. Istovremeno, možemo se složiti sa bugarskim politikologom Ivelinom Sardamovim da je srpska epika očuvala istrajnost i vitalnost srpskog „konfliktnog“ etosa, uronjenog u daleku istoriju, tj. da srpska književnost zaista nije bila ništa drugo sem “poezija kolektivne inspiracije”, kako

263

priznaje i kontroverzni „neoromantičar“ Jovan Deretić. U pokušaju stvaranja nacionalne političke kulture, trebalo je neutralisati sve disonantne aspekte istorijskog iskustva iz nacionalnog narativa. Štaviše, Ivan Čolović kaže da su amblematični događaji, istorijske ličnosti i datumi oživljavani kako bi se potcrtala nadmoć srpskog identiteta nad drugima. Najstariji narod Koncept “upotrebljive prošlosti” se obično pripisuje autoritarnim režimima u tranziciji i opisuje potragu za istorijskim iskustvima koja mogu biti izobličena radi legalizacije i stabilizacije novog režima. U nekim slučajevima, ova praksa se može prepoznati i na nižim nivoima, npr. kod pokušaja legalizacije novih političkih programa ili partija. Kada je 2008. osnovana Srpska napredna stranka, nazvana po partiji iz “zlatnog doba” srpske demokratije (što je takođe jedan od uvreženih mitova), namera je bila da se članstvo distancira i amnestira od ratne politike koju je sprovodila njihova matična Srpska radikalna stranka. Sudeći po trenutnoj situaciji u Srbiji, eksperiment je uspeo. Najzvučnija mitološka fraza o Srbima kao “najstarijoj naciji” zaživela je kasnih 80-ih godina na talasu hiperpokucije paraknjiževnih i kvazinaučnih dela. “Srbi-narod najstariji” je knjiga Olge Luković-Pjanović, profesorke klasične filologije, koja se pojavila u “pravo vreme” (1990), kako bi ohrabrila trend istoriografske manipulacije u nastajanju i poduprla Miloševićevu ratnu politiku. Čak i nakon 2000. godine udžbenici istorije u Srbiji su nastavili da instrumentalizuju prošlost prikazujući sopstvenu naciju kao žrtvu istorijskih nepravdi. Istoričarka Dubravka Stojanović primećuje da se takvim, autoviktimološkim tonovima, hrani nacionalni misticizam i sputava kritički pogled na društvo, dok se sa druge strane formiraju ličnosti koje će „uvek biti sklonije ratu nego miru”. Stvaranjem nove tradicije, vladajuća elita sebi obezbeđuje “podobne pretke” kako bi se mogla pozivati na svoje „vekovne ideale“. Osim toga, državi je potreban “homogeni kulturni žig za njeno stado“, kako slikovito sugeriše pomenuti Gellner. Za razliku od savremenih tendencija, motivi za (zlo)upotrebu istorijskih stereotipa tokom 1990-ih bili su više nego jasni. Dugotrajna medijska propaganda je učinila da i

264

danas 41% ispitanika u Srbiji veruje da je u Jasenovcu stradalo najmanje pola miliona ljudi, mada je prema istraživanjima i procenama Muzeja žrtava genocida, zasnovanim na Popisu žrtava Drugog svetskog rata (1964), u pitanju broj koji će teško premašiti 130 000 ljudi koji se mogu imenom i prezimenom identifikovati. Jasenovački mit je potegao i bivši šef srpske diplomatije Vuk Jeremić kada je povodom tužbe Hrvatske za genocid naglasio kako bi ponovo trebalo „osvežiti“ sećanje na Jasenovac. Istorijski osvrt na ovaj logor bio je dodatak kontratužbe za genocid koju je Jeremić najavljivao u decembru 2009. godine. Olako falsiﬁkovanje prošlosti, ali i realnosti preko školskih udžbenika, novih praznika, naziva ulica ili državnih simbola, odaje utisak države koja je „ispala iz istorije”, žrtvujući sopstveni razvoj “nacionalnoj fantazmi”, kako kaže Dubravka Stojanović. Njena istraživanja pokazuju da se prošlost Srbije osnovcima prikazuje kao „ratna hronika“, jugoslovensko iskustvo se svodi na istoriju konflikta, a geografski prostor se prikazuje kao fatalan, jer na njemu počinju ali se i završavaju svi veliki svetski lomovi. Takvi stereotipi vode precenjivanju sopstvene veličine i bahatom odnosu prema svetskoj zajednici, a ideja o istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije je važan element u ideologizaciji nacionalne i istorijske svesti. U udžbenicima za najmlađe učenike se “ispravnost” i “bezgrešnost” Srba prikazuju gotovo kao rasne vrline, dok se stradanja ilustruju krajnje surovim fotografijama. Ratovi iz 1990-ih se srednjoškolcima tumače kao prirodan i logičan nastavak Drugog svetskog rata, dok se Jugoslavija i dalje metaforično opisuje kao “tamnica srpskog naroda”. Na pitanje da li smatraju da država objektivno prezentuje prošlost u udžbenicima istorije, svega 7,4% ispitanika je ubeđeno da ona to čini u potpunosti ispravno. Učenici i studenti su mišljenja da je prezentacija nacionalne istorije uglavnom korektna, a kada se radi o oblasti na koju bi udžbenici istorije trebalo da se skoncentrišu, vladaju takođe podeljena mišljenja. Uz očekivanu regionalnu neravnomernost po pitanju potrebe učenja istorije svih etničkih grupa, upada u oči izrazito mali procenat studenata i đaka koji se sa tim slažu. Centralna Srbija je tradicionalno etnocentrična, okrenuta izučavanju nacionalne istorije Srba i Srbije dok je u Beogradu i Vojvodini svest o potrebi boljeg razumevanja svetske istorije

265

zastupljena

kod

gotovo

četvrtine

ispitanika.

Takođe,

evidentna

nezainteresovanost ruralnih delova zemlje za upoznavanje istorije drugih zemalja i naroda. Rado ide Srbin u vojnike? Izuzetno žilava nacionalna mitologija svakako je jedna od glavnih prepreka demokratizaciji moderne Srbije, dok je kosovski mit, kao centralni segment srpskog nacionalnog identiteta, opstao u obe sfere – racionalnoj i iracionalnoj. Ovu drugu su izdašno hranili istoričari i pesnici iz okrilja SANU koji su predlagali „kulturnu ofanzivu“ u kojoj bi polja kulture bila pripremna faza rata i njegov rezervni položaj, kako slikovito ukazuje Ivan Čolović. Nacionalistički pesnik Matija Bećković je još marta 1989. izjavio kako je na Kosovu “toliko srpske krvi i srpskih svetinja, da će ono biti srpsko i kad tamo ne ostane ni jedan Srbin“. Pišući o ulozi književnika u posttotalitarnim sistemima i neokrnjenom poverenju koje u njih ima narod, Zoran Đinđić kaže da je irelevantno da li su u “misterijama” učestvovali u generalskoj uniformi, kao pisci novinskih pamfleta ili partijski činovnici, jer ih je sama vezanost za mit (koji svojom strukturom poništava realnost) učinila nekompetentnim za realno bavljenje politikom. Pored srednjovekovnih manastira na Kosovu, kao prvorazrednog sakralnog prostora koji određuje “sudbinu srpstva”, jedan od centralnih simbola je mit o “kosovskom zavetu” i “nebeskom narodu”. Simbolika nebeskog naroda se vezuje za kneza Lazara koji je radije odabrao “carstvo nebesko i večnu slavu” (čitaj: smrt), nego sramotan ovozemaljski život. Nadahnut novozavetnom hrišćanskom simbolikom, ovaj mit predstavlja Srbe kao sinonim starozavetnog izabranog naroda koji prolazi kroz iskušenja i strada kako bi promovisao srpstvo kao uzornu duhovno-istorijsku misiju kojom se narodi približavaju izvornom hrišćanstvu. Etnolog Ivica Todorović, čije sam osnovne ideje parafrazirao u prethodnih par rečenica, smatra da se na takav način etički imperativ neminovno transformiše u vrhovni nacionalni ideal. Inače, mit o Kosovskoj bici je proizvod nacionalne istoriografije 19. veka i deo mitološkog arsenala korišćenog za proterivanje Turaka, pravljenje srpske države i njenu teritorijalnu ekspanziju, tj.

266

“rekonkvistu” srpskih srednjovekovnih prostora. Prema mišljenju uticajnog politikologa i dobrog poznavaoca balkanskih prilika Floriana Biebera, kosovski mit je do 1989. služio da naglasi srpsku patnju na Kosovu i obezbedi (pseudo)istorijski kontekst za iseljavanje Srba iz pokrajine. Proslave tokom 1989. su obeležile kratak momenat potpunog nacionalnog jedinstva i mit je trebalo da podupre srpski trijumfalizam, da bi u prvoj polovini 1990-ih mit bio od posrednog značaja za politički program nacionalista. Birajući Kosovo polje za objavljivanje svojih budućih planova, Milošević je napravio paralelu sa jugoslovenskim ustavom iz 1974. kojim su nastale dve autonomne pokrajine unutar Srbije. Njegov govor na Kosovo polju, pet vekova nakon Kosovske bitke, kao i zloupotreba drugih nacionalnih simbola radi ponovnog uspostavljanja moći Srbije u jugoslovenskoj federaciji, bili su sredstva rigidne nacionalne mobilizacije čiji su krajnji ishod bili ekonomsko i društveno razaranje Srbije, izopštene iz međunarodne zajednice. Ipak, čini se da je problem bio daleko širi, jer su čak i najliberalniji srpski političari naglašavali svoju patriotsku posvećenost uspostavi srpske vlasti na Kosovu. Štaviše, krajem 80-ih deo srpske intelektualne elite (među kojima i budući lideri opozicionih partija) na gotovo epski način je formulisao “kosovsku traumu” na nivou mita i time (nesvesno?) ponudio intelektualni okvir Miloševićevoj politici. Kako je početkom 90-ih pažnja preusmeravana na Hrvatsku i Bosnu, to je mit o srpskim stradanjima pod ustašama u NDH postao „upotrebljivija prošlost” u javnom diskursu. Florian Bieber primećuje da kosovski mit ponovo dobija na važnosti nakon srpskoalbanskih sukoba 1998, a posle faktičkog gubitka kontrole nad pokrajinom u junu 1999, poslužio je kao “kompenzacija za slabost etno-političkih i pravnih argumenata za srpsku kontrolu nad Kosovom”. Proterivanje Srba i rušenje njihovih sakralnih simbola učinili su da kosovski mit o stradalništvu Srba ponovo postane dominantan. Nakon petooktobarskih promena kosovski mit je zahvaljujući nerešenom statusu Kosova i predaji Miloševića Hagu na Vidovdan 2001. ponovo zaživeo kao “metanarativ o progonu Srba”, tvrdi Bieber. Poslednje godine Miloševićeve vladavine Kosovo je među beogradskom studentskom populacijom, koja bi po definiciji trebalo da bude najliberalniji deo stanovništva,

267

doživljavano kao “svetinja”, uz puno mitske retorike. Istraživanja etnologa Saše Nedeljkovića su pokazala da je njihov odnos prema Kosovu bio više emocionalan nego intelektualan i obično je bio praćen snažnim ali nesvesnim etnocentričnim instinktom. Deceniju kasnije, oko dve trećine punoletnih ispitanika je potvrdilo da Kosovo i dalje doživljava kao „srpsku svetinju“, šta god to značilo. Struktura odgovora na ostala pitanja koja smo im zadali u anketi pokazuje da je Centralna Srbija i dalje konzervativna, odana tradicionalnoj predstavi o junaštvu i Srbinu koji “rado ide u vojnike”, što je očigledno kada se radi o vrednovanju politike Srbije u doba Miloševića, čak i u slučaju kažnjavanja “izdajnika” koji su odbijali da učestvuju u ratovima. Na neki način, ovaj deo Srbije pokazuje veći stepen lojalnosti i razumevanja za Miloševićev režim, što se vidi i iz postotka onih koji su skloni relativizaciji tadašnjih zločina(ca). Na sličan način ruralni deo Srbije je naklonjeniji ličnostima i mitovima koji personifikuju srpsku stranu rata. Inače, mit o srpskom heroizmu i bespogovornoj naklonjenosti vojsci u potpunosti je obesmišljen tokom Miloševićeve vladavine. U vreme prvog mobilizacijskog talasa odziv rezervista u Srbiji bio je 50% a u Beogradu svega 15%, kako je saopšteno na zatvorenoj sednici Narodne skupštine septembra 1991. Ljudi su masovno odbijali da idu u Hrvatsku ne mogavši da se identifikuju sa ciljevima rata (u kome Srbija zvanično nije učestvovala, kako su ponavljale vlasti), što je dovelo do mobilizacijske krize. U narednim godinama, odziv će bivati sve manji, pa čak i u vreme bombardovanja Srbije tokom koga je 34.000 obveznika koji su izbegavali mobilizaciju osuđeno u odsustvu, da bi po donošenju Zakona o amnestiji (2001) bili oslobođeni. Pošto posedujem sopstveni primerak takve “oproštajnice”, moram zlurado da primetim kako je dužnost da pomiluje sve koji su izbegavali mobilizaciju zapala baš Vojislavu Koštunici čiji (nevoljni?) potpis dominira donjom polovinom dokumenta. Osim navedenih primera posezanja za istorijskim mitovima i prerađenom tradicijom, treba pomenuti i jedan veoma aktuelan pokušaj revizije prošlosti. Nakon što su četnici predstavljeni u javnosti kao antifašisti a njihov pokret zakonski izjednačen sa partizanskim, Srbija je postala i poprište rivalskih projekata u onome što društvene i humanističke nauke nazivaju izgradnjom nacije (u slučaju Srbije ja bih se pre opredelio za

268

termine rekonstrukcija, preoblikovanje isl). Odmah nakon pada Miloševića novi gradonačelnik Beograda, inače istoričar, izjavio je kako aktuelni Dan oslobođenja grada zapravo slavi “okupaciju” te da ga više nikada ne bi trebalo svečano obeležavati. Pet godina kasnije vlada Srbije je odlučila da na proslavu 60godišnjice oslobađanja Aušvica i skup u Moskvi ne pošalje delegaciju na najvišem nivou. Nakon svega nekoliko dana, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković je otišao na Ravnu goru, “novooktroisano ustaničko mesto sećanja”, kako bi proslavio početak četničkog ustanka iz maja 1941. Ono što je posebno zanimljivo, u finansiranje manifestacije se po prvi put uključila i sama država, kako podseća sociolog Todor Kuljić. Krajem 2011. građani Srbije su bili krajnje podeljeni po tom pitanju, premda je naklonjenost četničkoj tradiciji prestala biti “privilegija” seoskih sredina. Aktuelni eksperiment državne televizije je, prema autoru serijala Ravna gora, inicirao generalni direktor Javnog servisa još 2009. s namerom da taj projekat “uspostavi istorijsku ravnotežu”. S obzirom da su se na jugoslovenskim prostorima šund i nacionalizam pokazali veoma kompatibilnim, ne iznenađuje što je izbor za scenaristu i reditelja pao upravo na Radoša Bajića koji pritom čitav poduhvat pretenciozno najavljuje kao “civilizacijski iskorak srpskog društva”. U svojim javnim nastupima on priznaje da je “dramska trilogija” bazirana na svedočenjima četničke emigracije te da zato nije imao potrebu da nešto posebno istražuje po arhivima ili uspostavlja kritički odnos prema istoriografiji. Štaviše, njegova dvosmislena izjava (“Verujem da ćemo serijom Ravna gora mi kao narod definitivno pustiti duha iz boce”) na živopisan način potkrepljuje stavove i hipoteze o “upotrebljivoj prošlosti” izložene u prvom delu ovog teksta.

269

5. TERET UŠEĆERENE PROŠLOSTI Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na Jugoslaviju prostori

u na

malom, kojima

„Najvažnija ljudska težnja je težnja za

pripadnici različitih naroda, vera

kultura

još

žive

zajedno Velike ideje teško umiru čak i onda kada se njihovo

otelotvorenje

moralnošću u našem delovanju. Naša unutrašnja eavnoteža, čak i naša egzistencija zavisi od toga. Jedino moralnost u našem delovanju može dati lepotu i dostojanstvu našem životu“.

pretvori u krvavu tragediju.

Albert Anštajn

Naravno, malo ko danas veruje da će nam se jednoga

dana dogoditi „četvrta Jugoslavija”,ali dobili smo moćni jugoslovenski mit. Iako je mitološka ponuda izuzetno obilna, on u nekim delovima pokojne države ima značajan uticaj na sagledavanje uzroka brojnih frustracija i odluke nezadovoljnih građana. Moderni politički mitovi mogu biti zaslepljujući koliko i romantične legende koje su odavno postale deo naše kolektivne svesti. Verovanje u zavodljivi jugoslovenski mit se, naime, ne zasniva samo na ušećerenoj viziji zajedničke prošlosti već podrazumeva ignorisanje otrežnjujuće stvarnosti. Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na „Jugoslaviju u malom”, prostori na kojima pripadnici različitih naroda, vera i kultura još žive zajedno. Najprosperitetnije su Slovenija i Hrvatska, bivše republike koje su najmanje jugoslovenske. Najmnogoljudnija manjina u Sloveniji ne čini ni dva odsto stanovništva, a Srba u Hrvatskoj ima oko 4 odstoi njihov broj je u stalnom opadanju. O veličini izazova s kojima se suočava nekada „konstitutivni narod” govori i to da jedan od retkih Srba čiji lik redovno ulazi u hrvatske domove sebe smešta u rubrike „anacionalan” i „mi Hrvati”. Nije rečo nedostatku lične hrabrosti. Muževni voditelj je samo u kontaktu s realnošću u najmlađoj državi članici Evropske unije. Izbori danas ne liče na popis stanovništva jedino u jednonacionalnim sredinama. Tek kada je u Hrvatskoj cementirano nacionalno

270

jedinstvo bez višenacionalnog bratstva, srbofobična nacionalistička politika je prestala da bude jedina hrvatska politika. Ali i dalje svaki pokušaj da prisustvo „pravoslavaca” postane vidljivo biva dočekano pozivima da front ponovo postane hrvatski horizont. Malo istočnije, naziv „Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine” prikriva činjenicu da je rečo jednoj od bošnjačkih stranaka. Integracija koja se pominje u nazivu „Demokratske unije za integraciju” ne odnosi se na Makedoniju, državu u čijem parlamentu sedi 15 poslanika ove stranke, već na susednu Albaniju. Više ne govorimo isti jezik. Ono što se u Beogradu naziva građanski rat u Sarajevu se kaže agresija. General koji je u Zagrebu heroj u Beogradu je ratni zločinac. Velika srpska tragedija je najveći hrvatski praznik. Podjednako su porazna i shvatanja koja ujedinjuju bivše Jugoslovene. Svuda su najveći, a neretko i jedini „pravi” neprijatelji pripadnici naroda s kojima se nekada živelo u zlosrećnoj zemlji. Stvarni i osporeni masovni zločini i genocidi predstavljaju temelje na kojima su građene današnje države naroda - žrtava. Nikada neću zaboraviti kada nam je jedan bošnjački političar na pitanje zašto je desetogodišnju ćerku vodio na iskopavanje masovne grobnice odgovorio da mu je cilj bio da obezbedi da devojčica nikada ne ponovi njegovu grešku i poveruje Srbima. U zemljama u kojima su u jamama, masovnim grobnicama i logorima nalaze ključne lekcije odrastanja svako nacionalno „nikada više” podrazumeva i nikada više Jugoslavije. Nije lako s oboda masovne grobnice pogledati u budućnost. Mnogo je lakše prevideti koliko su duboko zločini iz prošlosti urezani u svest mladih. Previše je ovde ljudi koji sebe vide kao genetski nevine ostatke naroda koji su preživeli seriju genocida. Uz jugonostalgičnu slabovidost ide i antinacionalistički zaborav. U Jugoslaviji nije bilo moguće pobeći od nacionalnog. Neuspešni pokušaji Partije da stvori „dobar” jugoslovenski nacionalizam bili su praćeni stalnim insistiranjem na nacionalnom izjašnjavanju. „Republički ključ” i stvaranje često sasvim apsurdnih ili lažnih nacionalnih simetrija obezbedili su da prvi demokratski izbori označe ne samo smrt komunizma već i nestanak prave Jugoslavije. Ipak, mnogi ne kriju da žal za Jugoslavijom za njih predstavlja lament nad dobroćudnom diktaturom. Ali, čak i oni koji danas priželjkuju naslednika, autoritet koji bi mogao da zameni druga

271

Tita, kandidata uglavnom prepoznaju u Istanbulu, Briselu ili Beču, daleko od Jugoslavije. Deo jugoslovenskog mita je i shvatanje da niko nije želeo da ostane u Miloševićevoj Jugoslaviji – „ko god je mogao pobegao je iz nje”. Ali nije reč samo o tome da su svi „beg” počeli da planiraju mnogo pre Miloševića, već da „grobar Titove Jugoslavije” nije čedo srpskog nacionalizma. „Mali Lenjin”, kako su ga zvali dok je bio na čelu beogradskih komunista, bio je tipičan proizvod titoističkog sistema i brojnih komiteta. I Ovčar i Kablar su izašli iz mode mnogo pre Miloševića. Kada ružni stereotipi i podozrivost nisu bili nacionalni oslanjali su se na geografiju – na bogatijem severu važilo je shvatanje „što južnije to ružnije”. Još su u habzburškim delovima samoupravne Jugoslavije od Srba jedino bili gori osmanski „Srbijanci”. Danas ovakvo viđenje „civilizacijskih” razlika obično uključuje stav da ako Jugoslavija već ne može da bude velika, onda Srbija treba da bude što manja. Kako je nedavno sugerisao jedan od ovih neobičnih jugonostalgičara, evropska „Vojvodina je odocnela” i propustila poslednji brzi voz iz siromašnog, azijskog Balkana. Pitka, mitska slika Jugoslavije opstaje uporedo s pokušajima da se njeni višenacionalni ostaci još više izdele i udalje. Ne znam koliko dugo će se održati. Važno je samo da ponovo ne postane državotvorna. Neke velike ideje jednostavno ne treba da postanu stvarnost.

272

6. KOSOVSKI MIT Srpska pravoslavna ikona Kosovske bitke Kosovski mit predstavlja pojednostavljenu i netačnu sliku o kosovskom boju i povezanim događajima. Osnovu mita čini kosovski ciklus epskih pesama. Kosovski mit se smatra jednim od ključnih srpskih političkih mitova, koji čini osnovu srpskog nacionalnog identiteta i jezgro srpskog

''Moramo se navići da na najvažnijim

nacionalizma. Kosovski kult

raskrsnicama ne nalazimo uvek znakove”

se temelji na mitologizaciji

Ernest Hemingvej

kosovske

bitke

1389.

godine. Iako je Moravska Srbija

u to

vreme bila

kneževina, jedno od temeljnih verovanja kosovskog kulta glasi da je "srpsko carstvo" propalo na Kosovu polju. Knez Lazar Hrebeljanović, nazvan "sveti car Lazar", je navodno svesno žrtvovao svoje "zemaljsko carstvo" da bi zadobio carstvo nebesko. Miloš Obilić je uzet kao uzor svetog ratnika koji daje život u borbi za pravoslavnu veru protiv muslimanskih nevernika, postajući tako stanovnik "nebeske Srbije". Nebeska Srbija je predstavljena kao nacionalno nebesko carstvo u koje nakon smrti odlaze pobožni Srbi koji daju život za veru i za Kosovo, poput Lazara i Obilića. Tokom istorije, kosovski mit je postao simbol krvave osvete svim "Turcima", odnosno Muslimanima uopšte, koji su uzrok srpskog "pada". Vremenom se sadržaj ovog kulta menjao, pa su nakon sloma Otomanskog carstva dotadašnju ulogu Turaka preuzeli Albanci, koji su označeni kao uzurpatori Kosova, srpske "svete zemlje". Tokom rata u Bosni i Hercegovini, tradicionalna negativna uloga je namenjena Bošnjacima, koje je tadašnja propaganda proglasila "Turcima". Politička manipulacija strahom od ponovne dominacije "Turaka" je postala ideološka osnova koja je dovela do tragedije u Bosni i Hercegovini 1990-ih. Uloga kosovskog mita u politici se smatra fatalnom jer neguje iracionalne pojmove o rasnoj specifičnosti, promoviše mirenje sa

273

sudbinom i fatalizam, zagovara nužnost žrtvovanja obećavajući "carstvo nebesko" i favorizovuje smrt nad životom. Kosovski mit predstavlja jednu od glavnih prepreka prijateljskim odnosima Srba i Albanaca i ugrađen je u same temelje srpsko-albanskog sukoba. Savremena srpska istoričarka Olivera Milosavljević podseća da kosovski mit nije stvorio narod nego elita, da bi njime manipulisala. Još je Ilarion Ruvarac u 19. veku pokazao da dobar deo pesama kosovskog ciklusa uopšte nisu narodne pesme. One su nastale u Crkvi i deo su crkvenih propovedi koje su pevači kasnije na svoj način uobličavali. Srpski patrijarh Danilo III (1390-1396) je neposredno nakon kosovske bitke svojim pisanjem postavio temelje kulta kneza Lazara i kosovskog mita. U narednim vekovima kosovski kult je razvijan kroz pesme kosovskog ciklusa, koje uopšte nisu "narodne" već su nastale u Crkvi. Savremeni kosovski kult nastaje u 19. veku na temelju kosovske epike koja opevava kosovski boj između Srba i Turaka iz 1389. godine. Na nastanak mita o Kosovu više su uticali folklor i književnost nego istorijske činjenice. U vreme nacionalnog romantizma kosovska legenda postaje važan element srpskih nacionalnih osećanja, nešto što ujedinjenuje Srbe i razlikuje ih od drugih naroda. U procesu nastajanja nove srpske države kosovska legenda deluje kao faktor političke i kulturne homogenizacije. Crnogorski episkop i vladar Petar II Petrović Njegoš svojim delom Gorski venac (1847) na osnovu elemenata kosovske legende formuliše razrađen sistem. Prema Njegoševom obrascu, srpski srednjovekovni lideri su počinili smrtni greh razdora i nelojalnosti. Bog ih je kaznio preko poraza na Kosovu, nakon čega su Srbi pali pod tursku vlast, što predstavlja nacionalnu paralelu biblijskoj priči o padu, po kojoj je ljudski pad kazna za prvobitni Adamov greh neposlušnosti Bogu. Da bi se Srbi iskupili pred Bogom, oni moraju biti jedinstveni. Glavna pretnja srpskom jedinstvu nije osvajačka turska vojska, već otrov u samom srpskom narodu, tzv. “poturice”, odnosno domaći muslimani, koji su prihvatili neprijateljsku veru. Njegoš stvara kult Obilića, svetog ratnika koji daje život u borbi za veru. Kao što se čovečanstvo može spasti sledeći Isusa, tako i Srbi mogu sledeći Obilića. U Njegoševom sistemu glavni neprijatelji više

274

nisu Turci, već domaći Muslimani, koji postaju ljudska žrtva kojom se iskupljuje prvorodni greh nacionalnog nejedinstva. Smatra se da je Njegoš, pravoslavni episkop i vladar, podsticao kult Obilića kao „žertve blagorodne“ vođen svojim državničkim rezonom. U Srbiji je do polovine 19. veka Vidovdan je bio gotovo nepoznat praznik i nije postojao u zvaničnom crkvenom kalendaru. Lazarev kult se slavio jedino u manastiru Ravanica, njegovoj zadužbini, jer manastiri neguju kult svojih osnivača. Tokom 19. veka započinje nacionalno-verska proslava Vidovdana i potencira se kult "svetog cara Lazara". Krajem 19. veka Srpska pravoslavna crkva uzima za svoj praznik 28. jun, dan Svetog Vida, koji postaje jedan od glavnih elemenata srpske nacionalne mitologije. Od 19. veka nadalje, kosovski mit igrao bitnu ulogu u srpskoj politici i stvaranju moderne srpske države. Za njega vezivana je ideja "osvete Kosova" i on postaje temelj čitave nacionalne strategije koja se oslanjala na kosovsku mitologiju. U drugoj polovini 19. veka, kada je Srbija postala međunarodno priznata kneževina, formulisani su politički ciljevi "oslobođenja zemlje predaka": Novopazarskog Sandžaka, Kosova i Makedonije, od otomanske vladavine. Nakon 1860-ih kosovski kult postaje centralna tema srpskog nacionalizma i opravdavajuće sredstvo za srpske zahteve prema Kosovu. Česta su pozivanja na obnovu "Dušanovog carstva". Pošto je veliki deo ovog prostora bio naseljen nesrpskim stanovništvom, Kosovski boj je reinterpretiran

kao

isključivo

osmanlijsko-srpski

sukob,

Albanci

poistovećeni sa Turcima i predstavljeni kao uzurpatori srpske istorijske teritorije. Albanci su predstavljani kao "narod bez istorije": varvarska plemena genetski nesposobna za kulturni i politički razvoj. Kneževina Srbija i Kneževina Crna Gora, krajem 19. veka, po zvaničnoj politici koju su vodile, bile su dve srpske pravoslavne države zasnovane na kosovskom zavetu. U vreme kada je kosovski mit postao "sržni nacionalni mit", uz njega će ići i borbena krilatica "Za krst časni i slobodu zlatnu!" Krajem devetnaestog veka, kosovski mit je značio poziv na oružje. Tadašnji crnogorski vladar Nikola I Petrović Njegoš je 1867. godine napisao pesmu Onamo, 'namo u kojoj govori o oružanom zauzimanju Prizrena i proterivanja "vraga" odnosno "kuge".

275

Balkanski ratovi Kosovski kult je naročito cvetao za vreme Balkanskih ratova, kada je Kosovo pripojeno srpskoj državi, a Metohija crnogorskoj. Srbija i Crna Gora, države čije su nacionalne ideologije, kao plod dinastičkih aspiracija, bile zasnovane na kosovskom zavetu, jedva su dočekale rat kao priliku da ispune svoju želju za osvetom Kosova. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine, srpska i crnogorska vojska su zauzele Kosovo i Metohiju protivno volji većinskog stanovništva, što je srpska politika tumačila kao oslobađanje Kosova i osvetu Turcima za srpski vojni poraz iz 1389. godine. Javnosti je objavljeno da je zavet predaka ispunjen, i osveta na koju se čekalo pet vekova. Sloganom iz Prvog balkanskog rata "Za Kosovo - Kumanovo", tadašnja pobeda nad Turskom vojskom je tumačena kao "izjednačenje u utakmici" koja traje vekovima. Posle Kumanovske bitke 1912, koja je proglašena za "osvetu Kosova", Vidovdan se našao upisan crvenim slovima u kalendaru Kraljevine Srbije kao jedan od devet zvaničnih državnih praznika. Kosovski mit je tako iz konteksta narodnih pjevača postao deo zvanične državne ideološke konstrukcije. Prvi svetski rat Iako je mit o Kosovu najpre povezani sa srpskim narodom, do kraja 1914. je počeo da se tretira kao zajedničko kulturno nasleđe Srba, Hrvata i Slovenaca i kao dokaz da su oni zajedničkog porekla, kulture i tradicije. Kosovski mit se u to vreme širi i među drugim Jugoslovenima. Ivan Meštrović, Vidovdanski hram Na otvaranju svoje izložbe u Londonu 24. juna 1915. Ivan Meštrović je istakao da svi Jugosloveni imaju svoja Kosova - Hrvatsko Kosovo je mesto gde su hrvatskog kralja Petra Svačića ubili vojnici mađarskog kralja Kolomana, dok je bosanski Kosovo mesto gde Turci su ubili kralja Stefana Tvrtka Kotromanića i osvojili Bosnu. Drugim rečima, Meštrović smatra Kosovo kao simbol svih poraza

276

u kojima su jugoslovenski narodi izgubili svoje srednjovekovne države i kao "sveto mesto" koje ih ujedinjuje. Ovaj hrvatski umetnik je dao najveći doprinos upotrebi kosovskog mita tokom rata. Još od 1907 Meštrović je započeo svoj Vidovdanski hram, zamišljen kao "hram posvećen religiji krajnjeg žrtvovanja", čiji temelj su žrtve, stubovi svi oni koji pate, a toranj pročišćene duše. Vidovdanske hram je imao cilj da ovaploti "večni ideal junaštva, odanosti i žrtvovanja, iz kojih naš rod crpi veru i moralnu snagu" Ova velika crkva je prvi put izložena u Beču (1910), zatim u Rimu (1911), Beogradu (1912), potom u paviljonu Srbije na Bijenalu u Veneciji (1914), a zatim u Londonu (1915 i 1917), Glazgovu (1915), Bradfordu (1918) i Parizu (1919). Meštrović je izradio monumentalne skulpture kosovskih junaka (Kraljević Marko, Miloš Obilić, Srđa Zlopogleđa, itd.), koje su postala osnov za stvaranje nacionalnog stila. Jovan Dučić je verovao da se kosovski heroji mogu porediti samo sa antičkim, a Meštrovića je poredio sa Vagnerom i njegovom predstavom Nibelunškog mita. Krajem 1915, kada se srpska vojska opkoljena na Kosovu povlačila prema Albaniji, među mnogima je vladalo uverenje da je suđeno da srpska država doživi slom upravo na Kosovu. Takođe je motiv izdaje ponovo aktuelizovan, ovoga puta usmeren ka onima koji su se vratili kućama nakon propasti srpske države, ne želeći da nastavljaju povlačenje preko Albanije. Tokom austro-ugarske okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu, kosovski mit je stalno bio prisutan u propagandi, književnosti i umetnosti u emigraciji. Mit je dobio svoj novi život i novu upotrebu. Verovalo se da će srpska država poput Feniksa ponovo vaskrsnuti. Plakat Dan Kosova, solidarnost sa srpskim saveznicima Na desetine publikacija sa kosovskim temama je objavljeno među srpskim iseljenicima u SAD. U Južnoj Americi je ogranak Jugoslovenske narodne odbrane u Antofagasti, koji su vodili hrvatski iseljenici, nazvan "Kosovka devojka". Narodne epske pesme kosovskog ciklusa su objavljene nekoliko puta u Francuskoj tokom rata. U jačanju kosovskog mita videla se "energija za osvetu". U javnom mnenju Kosovo je bilo najviše prisutno u Velikoj Britaniji, gde je 28.

277

jun proglašen za Kosovo dan. To je bio povod manifestacijama u korist Srba organizovanih širom zemlje. Uoči Vidovdana 1915. u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu je otvorena izložba skulptura Ivana Meštrovića iz njegovog kosovskog ciklusa, koja je imala izuzetan propagandni efekat. Sledeće godine je skoro cela Britanija učestvovala u proslavi Kosovo dana. Tekst Seton-Votsona "Srbija juče, danas i sutra" je čitan u 12 000 škola i 23 000 crkava. Istog dana, Kosovski odbor, kojim je predsedavao Elsi Inglis, je organizovao službu u katedrali Svetog Pavla u Londonu, gde su govorili arhiepiskop Kenterberija i srpski episkop Nikolaj Velimirović. Podeljeno je preko 200.000 pamfleta, i oko 1 000 bioskopa je prikazalo srpske filmove. Milutin Bojić je u Solunu 1917 objavio Pesme bola i ponosa, Dragoljub Filipović Kosovske božure (Krf 1917.), a zatim mladi Rastko Petrović Kosovske Sonete (Zabavnik, Krf 1917.). Milan B. Nedić je objavio Kosovske noći (Bizerta 1918). Kosovo se pominje u gotovo svemu što je objavio. Ova ratna poezija je inspirisana potrebom da se ponovo piše o herojskim vremenima, često u epskoj formi. Pesme pažljivo prate obrazac kosovskog mita, sa jedinom razlikom da nisu odredile izdajnika. Kosovski ciklus narodnih pesama je štampan i u Francuskoj. Leo D'Orfer je nagrađen od strane Francuske akademije za prevođenje (Les Chants de guerre de la Serbie). Na jugoslovenskoj izložbi u Grafton Galeriji u Londonu krajem 1917, Mirko Rački je izlagao svoje slike majke Jugovića, devet braće Jugovića, Kosovke devojke i Miloša Obilića, a Jozo Kljaković svoju sliku Boška Jugovića (oba slikara su bili Hrvati). U to vreme, Vasa Eškićević slika Poslednji pozdrav kosovskom osvetniku, a Uroš Predić čitav serijal slika inspirisanih kosovskim mitom.

278

LAŽNI MIT O UNIŠTAVANJU JUGOSLAVIJE IZVANA Dubrovnik je granatiran, Vukovar pretvoren u prah i pepeo. Rat u Sloveniji se završio, u BiH se spremao. YU je u decembru 1991. postojala samo na papiru. Kako je onda Njemačka, priznanjem, mogla razoriti Jugoslaviju? priznanju Hrvatske

Mitizirana slavna ratna prošlost duboko prožima

'Odluka

Slovenije

idejne tvorevine i kolektivnu svest Balkana, a

naročito Srbije

dovela

razvoja situacije, koji je odavno

bio

Todor Kuljić

nepovratan.

Iako hronologija raspada Jugoslavije potvrđuje ovu Genšerovu tezu, nastala je nevjerovatno ukorijenjena legenda ili mit, koji je našao svoje mesto i u naučnoj literaturi. Po toj legendi Njemačka je, insistirajući na preuranjenom priznanju Slovenije i Hrvatske, razorila Jugoslaviju. 'Činjenica je međutim da je proces raspada Jugoslavije počeo puno ranije i da eksterni akteri ne snose krivicu za krvavi rat', smatra Marie Janine Calic, profesorica istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu Ludwig-Maximilian u Minhenu. 'Interesi odgovornih u bivšim jugoslovenskim republikama postali su nepomirljivi. Srbija je prvobitno želela očuvanje Jugoslavije, jer je trećina Srba živela prije svega u B i H i Hrvatskoj. Slovenija i Hrvatska opet nisu želele živeti u nefunkcionalnoj i reformski-nesposobnoj državu. Kada se počeo nazirati raspad Jugoslavije, Milošević se odlučio za plan B, što je značilo Veliku Srbiju odnosno rat. Odlučujuća je, smatra Caliceva, bila odluka Generalštaba JNA da brani Srbe u Hrvatskoj i stekne potpunu kontrolu nad BiH', smatra Ćalićeva. Koliko je još sredinom 1991. bio dubok jaz, pokazuju memoari nedavno preminulog Kire Gligorova. Tadašnji predsednik Makedonije je zajedno sa predsednikom BiH Alijom Izetbegovićem podnio koncept organizacije zemlje kao saveza suverenih jugoslovenskih država. Malo pre toga, krajem maja 1991. je bivši predsednik

279

Komisije tadašnje Evropske zajednice Delors zajedno sa luksemburškim premijerom Santerom (koji je tada predsedavao Evropskom zajednicom) u Beogradu predložio da Jugoslavija odmah i bez poštovanja uobičajenih pravila postane pridružena članica tadašnje Evropske zajednice. Zemlji je ponuđeno 5,5 milijardi dolara pomoći ali samo pod uslovom da se kriza reši mirnim putem. Ali, kako nastavlja Gligorov u svojim memoarima, na ovaj predlog naprije se za reč javio Tuđman. 'Znate, ovo je za Hrvatsku istorijski trenutak. Nakon hiljadu godina dobićemo ponovo hrvatsku državu. Nisam spreman, čak ni za milijarde dolara, da uđem u pregovore". Nakon Tuđmana Milošević je ustao i rekao: 'Gospodo, ja sam ili za modernu i jaku saveznu državu ili ništa'. Zašto je Njemačka bila tako odlučna da prizna Sloveniju i Hrvatsku? Poslednji njemački ambasador u Jugoslaviji Hans Joerg Eiff (1988-1992) također smatra da teza, po kojoj je Nemačka razorila Jugoslaviju, spada u domen legende. 'Pola godine ranije krenule su borbe, najprije u Sloveniji, potom u Hrvatskoj.' Eiff međutim smatra da je priznanje Slovenije i Hrvatske bitno uticalo na razvoj situacije u BiH. I nekadašnji specijalni izaslanik američke vlade za BiH Ričard Holbruh (Richard Holebrook), koji je preminuo u decembru 2010., smatra da je odluka Nemačke ubrzala rat. 'Kada je postalo jasno da neće biti vojne intervencije Zapada, izbijanje rata bilo je samo pitanje vremena', smatra Holebrook. Zašto se Nemačka tako odlučno založila za priznanje Slovenije i Hrvatske? Jedan od razloga je, kako ističe bivši šef odjela za štampu Ministarstva vanjskih poslova Nemačke a od 1991. i politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Juergen Chrobog pisanje uticajnog lista Frankfurter Allgemeine Zeitung. On tvrdi da su upravo tekstovi bivšeg izdavača lista Frankfurter Allgemeine Zeitung Johanna Georga Reißmüllera bili presudni za tadašnjeg njemačkog kancelara Helmuta Kohla. Reißmüller je, kako tvrdi Chrobog, bio snažan pobornik priznanja i vršio je veliki pritisak svojim člancima, koji su gotovo svakodnevno objavljivani u FAZ-u. Reißmüller nije morao otvarati geografsku kartu da bi vidio gdje se nalazi Osijek, Bihać ili Brčko. Nije se morao čuditi zbog čega na Drini ćuprija nalazi upravo u Višegradu i koliko je Slavonija

280

udaljena od Slovenije. Gledajući ih sa vremenske distance, njegovi tekstovi, iako je bio odličan poznavalac situacije, sadržavali su i zablude, i to kada je reč o Tuđmanovoj ulozi u ratu, s obzirom da se više ne može osporiti da su Tuđman i Milošević zajedno delili BiH. Još se mora roditi novinar koji nema zabluda i koji je savršen. Ali u poređenju sa zabludama onih, koji su moralno izjednačavali napadača i žrtvu i koji su govorili o stranama u sukobima kada se tačno znalo ko napada a ko je napadnut, Reißmüllerova nemilosrdna kritika zakazivanja Zapada ni dan danas nije izgubila na svom značaju. Svoj vrhunac ona je našla u komentarima i tekstovima o zakazivanju međunarodne zajednice tokom rata u BiH. 'Reißmüllerovi komentari su Helmuta Kohla dovodili do ludila', primetio je njamački diplomata Chrobog. Jednoga dana je samo rekao: 'Žao mi je, ali sada ćemo obaviti priznanje'. Kraj turske vlasti u Srbiji Devetnaestog aprila 1867. godine, ferman turskog sultana o predaji tvrđava u pašaluku, javno je objavljen na poljani kod današnjeg glavnog ulaza na Kalemegdan. U Beograd su se slili Srbi iz svih krajeva zemlje, ali i iz Zemuna, Pančeva, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Like i svih krajeva u kojima živi srpski narod. Nikada do tada grad nije više blistao od sreće i osmeha, u svečanu narodnu odeću odevenih žena, devojaka, mladića i ljudi. Na savskom pristaništu pristigle brodom, čekali su hleb i so u rukama mladih Beograđana. Na prilazu Carigradskim drumom, slika je bila idilična. Sve beogradske kuće bile su otvorene za goste, čak i ako se gosti i domaćin do tada nikada nisu videli. Beograd je otvorio vrata svom narodu na dan najznačajniji u proteklih nekoliko vekova. Od ranog jutra reke ljudi slivale su se ka svečanoj tribini, prekrivenoj srpskim ćilimima i prostirkama, ukrašenoj cvećem i crveno-plavo-belim trobojkama sa ocilima. Dan je bio lep, pravi prolećni. Srpski vojni orkestar postrojio se sa leve strane tribina, a sa druge nizami i njihova muzika. Kada je Ali Riza paša krenuo iz tvrđave, knez Mihailo je na belom konju pojahao iz dvora, odeven poput starog srpskog viteza iz Dušanovih vremena. Za Knezom, u nekoliko kočija pristigla je porodica Obrenović: strina Tomanija supruga

281

Jevrema Obrenovića, sestra Ana Konstantinović i kći Katarina, sestra Perka, strina Ana Jovana Obrenovića, sestre Ermila Ćupićka i Savka Rajić. Tačno u 11 časova, knez Mihailo je izvršio smotru čete narodne vojske: "Zdravo junaci"!, "Od boga ti zdravlje, gospodaru!". Knez je salutirao i turskom bataljonu postrojenom nasuprot srpskim vojnicima: "Padišah jok čaša" - "Živeo sultan!", bio je vojnički otpozdrav Turaka. Dubokim naklonom, muhafiz beogradske tvrđave Ali Riza paša, pozdravio je srpskog kneza. Potom su Ali Riza paša i Ašir paša, zaseli na centralnom delu tribina, okruženi predstavnicima sila garanata Rusom Šiškinom, Italijanom Skovasom, Englezom Longsvortom, Prusom Meronijem, Francuzom Botmilom, Rumunom Kantakuzenom i Austrijancem Lenkom od Volsberga. Na srpskoj strani tribine, sedeli su Knez, mitropolit Mihailo, predsednici Vlade Ilija Garašanin, Državnog saveta Jovan Marinović, Narodne skupštine Živko Karabiberović, ministri Rajko Liješanin, Kosta Cukić, Milivoje Blaznavac i Nikola Hristić, zatim poslanik u Carigradu Jovan Ristić, dok je posebno mesto imao ostareli i oboleli ustanik Jevrem Nenadović, kojeg su Mihailovi konjanici na ramenima preneli do tribina. Srpski orkestar intonirao je himnu "Drino, vodo hladna". Nastala je apsolutna tišina. Potom se začuo na turskom jeziku tekst sultanove naredbe o poveravanju na upravu knezu Mihailu tvrđava u Beogradu, Smederevu, Šapcu i Kladovu. Ferman je pročitan i na srpskom jeziku, a potom je odjeknuo 21 plotun topova sa beogradskih bedema. Ali Riza paša, sa crvenim kadifenim jastučetom na kojem su blještali simbolični gradski ključevi tvrđave Beograd, pristupio je i pružio ih knezu Mihailu. Mihailove reči zaglušila je topovska kanonada sa bedema, na kojem se, na jarbolu pred vezirovim konakom, polako uzdizala srpska zastava. Radosni usklik naroda zaglušio je i topove, dok su zvona sa Saborne crkve brujala lepše nego ikada. Na zapovest komandanta Svetozara Garašanina, prvi srpski vojnik uspeo se na bedem prema varoši, prekrstio se i ponosito, u stavu mirno počeo da stražari. Ljudi su zaplakali, padali jedni drugima oko vrata, nastalo je neopisivo radovanje i veseljenje. Duboko potreseni Knez je podigao gradske ključeve da ih svi vide. Orkestar je zasvirao "Prag je ovo milog srca", a Knez uzjahao konja i krenuo u obilazak tvrđave. Ali Riza paša, koji je donekle bio prijatelj Srba, ispred

282

svog konaka je predao Knezu zlatan ključ u znak gospodarstva srpskog. Mihailo je znao da je ispunio Karađorđeve, Miloševe i sve petovekovne srpske snove o slobodnoj Srbiji. Specijalno naručen orkestar, taktovima pesme "Večernji nizamski rastanak" ispratio je Turke dva dana kasnije. Sedmog maja, sa savskog pristaništa zaplovio je "Deligrad", sa čije palube je setni Ali Riza paša posmatrao grad u koji turska noga više nikada neće da zakorači. Početak raspada 1990. Godina počinje sa poslednjim, XIV kongresom SKJ koju će 22. januara 1990. nakon prepirke napustiti članovi iz SK Slovenije i SK Hrvatske koji su tražili reformu, čemu se protivila Savez komunista Srbija

koja je zahtevala

jačanje centralne vlasti (čemu se također protive SR Bosna i Hercegovina i SR Makedonija) i traži princip jedan čovek jedan glas na budućim jugoslovenskim izborima. Istovremeno s partijskom krizom jugoslovenski premijer Ante Marković počinje svoju veliku ekonomsku reform koja zajedno s političkom krizom dovodi do pada industrijske proizvodnje od 18.2 % u 1990. godini i 100 procente devalvacije do 13. aprila 1991. godine. Zapadne vlade su bile "zadovoljne" ekonomskom krizom smatrajući da će ona zaustaviti svađu među jugoslovenskim narodima. Na prvim slobodnim izborima u Sloveniji (8. aprila 1990.) i Hrvatskoj (22. aprila 1990.) komunistička partija je bila poražena tako da u Sloveniji vlast preuzima DEMOS, a u Hrvatskoj HDZ. Predizborna kampanja u Hrvatskoj dovodi do nezadovoljstva Srba koji pored ostalih akcija imaju miting na Petrovoj Gori gde se okuplja 50,000 ljudi "protiv Franje Tuđmana i Ustaša, a za teritorijalni integritet Jugoslavije". U skladu s takvim porastom nacionalnih tenzija Srpsko rukovodstvo 26. marta 1990. godine donosi odluku da se rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ne može izbeći nakon čega se situacija u Hrvatskoj mijenja po automatizmu tako da između 26. aprila 1990. i 27. juna

1990. JNA prvo razoružava teritorijalnu obranu (U Sloveniji

neuspešno), a potom počinje povećavati svoje garnizone u Zagrebu, Kninu, Banja Luci i Hercegovini. S druge strane hrvatski sabor izglasava Franju Tuđmana za predsednika, a Stipu Mesića za premijera nakon čega Srpska demokratska

283

stranka napušta sabor (30. maja

1990.) i osniva zajednicu opština severne

Dalmacije i Like s glavnim gradom u Kninu (27. juna 1990.) dok četnički vojvoda Vojislav Šešelj izjavljuje "Granica Srbije nije Drina. Drina je srpska reka koja teče kroz središte Srbije". Nakon što novi hrvatski parlament 25. jula 1990. donosi odluku o brisanju svih komunističkih simbola iz ustava Republike Hrvatske, Srpska demokratska stranka proglašava nezavisnost Srba u Hrvatskoj, za svog prvog predsednika bira Milana Babića i donosi odluku o referendumu Srba za nezavisnost koji će Hrvatska odbiti zbog nepostojanja mogućnosti za takav referendum u hrvatskom ustavu (starom ili novom) nakon čega 17. augusta 1990. Srbi u Hrvatskoj se bune zbog diskriminacije i počinju takozvanu balvan revoluciju. U doba nacionalističkih nemira u Hrvatskoj i prvih srpskih straža u okolini Zadra, iznenađenje za sve učesnike jugoslovenske krize postaju izbori parlamenta Kosova kojim je ono proglašeno republikom potpuno jednakom ostalim republikama. Kao odgovor na tu odluku Srbija raspušta parlament i deli otkaze direktorima albanskih medija na Kosovu. Ostatak godine će proći u oružanom primirju s višestranačkim izborima u svim jugoslovenskim republikama. U Bosni i Hercegovini pobednik izbora je koalicija nacionalnih stranaka - muslimanske SDA, srpske SDS i hrvatske HDZ B i H. U Makedoniji nacionalistička stranka VMRO–DPMNE je osvojila najveći broj mesta, ali je vlast ipak preuzela koalicija reformiranih komunista i pro-Markovićevskih liberala. U Srbiji i Crnoj Gori, pobedu ostvaruje pro-Miloševićevska Socijalistička partija Srbije i Demokratska partija socijalista Crne Gore. Pokušaji Slovenije i Hrvatske da Jugoslavija postane konfederacija

su odbijeni od Srbije kao

i njeni o

stvaranju centralističke federacije. Krajem godine Slovenija na referendumu, koji se održava točno dva meseca nakon što je Srbija uvela carinu na proizvode iz Slovenije, 23. decemba 1990. tamošnje stanovništvo glasa za nezavisnost koja će tek kasnije biti proglašena. Hrvatski sabor kojem prisustvuju predsednik Slovenije Milan Kučan i predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović dan ranije donosi novi ustav u kojemu se više ne nalaze Srbi tako da Hrvatska postaje država Hrvata i drugih narodnosti koji tamo žive (ranije je bilo Hrvata, Srba i

284

drugih narodnosti), dok Srbija 26. decembra 1990. uzima, otuđuje 1.8 milijarde američkih dolara od centralne banke Jugoslavije za sopstvene potrebe.

JUGOSLOVENSKI RATOVI I KOSOVSKA BITKA Uloga srpskih medija u jugoslovenskim ratovima Kosovski mit je ponovo iskorišćen

formulisanje

“Ne postavlja se pitanje ko je u pravu a ko ne, već

srpske politike prema Kosovu

ko ima bolje generale i bolju vojsku”.

1980-tih, kada je realnost na

Čarls Bukovski

samom Kosovu bila već odavno promenjena Srbi, koji su bili manjina na Kosovo, osetili su se ugroženi

tamošnjeg

većinskog albanskog stanovništva. Krajem 1980-tih godina, u Srbiji dolazi do ponovnog oživljavanja kosovskog mita, koji često ide zajedno sa pričom o „genocidu“ nad Srbima od strane Albanaca u autonomnoj pokrajini Kosovo. Svaki tamošnji incident u koji su bili uključeni pripadnici obje nacionalnosti se uskoro počeo prikazivati kao međunacionalni i kao pokušaj Albanaca da izbace Srbe s vjekovne srpske zemlje. Strah od nestanka srpske države postaje vodeća tema među srpskim intelektualcima 1980-ih i neka vrsta "psihološke mobilizacije za rat". U tamošnje poremećene međunacionalne odnose se ubrzo ubacila srpska pravoslavna crkva koja izjednačava srpske probleme na Kosovu i jevrejske u Palestini. Tako se mitska istorija Srba počinje izjednačavati s istorijom Jevreja. Tu tezu ubrzo usvajaju i neki političari, poput Vuka Draškovića koji 1985. godine izjavljuje: "Srbi su izgubljeno i najnesretnije pleme Israela." Kosovo, u skladu sa tom paralelom, počinje da se naziva svetom zemljom.

285

Slobodan Milošević govori na Gazimestanu 1989. Prilikom obeležavanja 600. godišnjice bitke na Kosovu, Slobodan Milošević je u govoru na Gazimestanu iskoristio simboličku moć kosovskog mita radi okupljanja masa oko svoje politike. U svom govoru, on je Kosovo nazvao srcem Srbije, što je kasnije postalo široko prihvaćena nacionalistička parola. Ova proslava, na poprištu srednjovekovne bitke iz 1389, uz prisustvo svih crkvenih zvaničnika, je privremeno uspostavila jedinstvo crkve, države i različitih nacionalističkih tradicija u Srbiji. Miloševićev govor na Kosovu je označio kraj zajedničke jugoslovenske ideje, a on je postao nacionalni srpski lider. Srpska pravoslavna crkva je aktivno podsticala oživljavanje kosovskog mita smatrajući da se s Miloševićem ukazala mogućnost "osvete Kosova".

Pridružujući se

Miloševićevoj političkoj mobilizaciji, SPC je 1989. godine obavila "duhovnu mobilizaciju srpstva" nošenjem zemnih ostataka kneza Lazara po "svim srpskim zemljama". Crkva je prenosila mošti srpskog srednjevekovnog kneza Lazara Hrebeljanovića širom Srbije i Bosne i Hercegovine, uz veliki medijski publicitet. Pored toga, započelo je masovno otkopavanje masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata, čime je manipulisano ljudskom traumom. Srbi počinju da se prikazuju kao balkanski Jevreji (večite žrtve), a propaganda se uskoro okreće ka Hrvatima koji postaju genocidno nastrojene ustaše (kao nacisti za Židove) i muslimanima koji postaju Turci. Pokušaji izjednačavanja Bošnjaka s Turcima i prizivanje vremena turske vladavine su prošli prilično hladno u samoj Srbiji, ali s određenim uspjehom među bosanskim Srbima. Tvrdilo se da bi stvaranje nezavisne

bosanske

države

rezultiralo

podvrgavanjem

tamošnjih

Srba

fundamentalističkom islamskom režimu. Usled političke manipulacije, "srpski strah od nestajanja" i ponovna dominacija "Turaka" postajaju izvor agresivnosti i ideološke osnove koji dovode do tragedije u Bosni i Hercegovini 1990-ih. Neke od lokacija kojima su prolazile Lazareve mošti su postale poprišta najkrvavijih etničkih obračuna u jugoslovenskim ratovima 1991-1999. Tokom rata u Bosni i Hercegovini Srpska pravoslavna crkva je veličala ratno rukovodstvo bosanskih Srba, naglašavajući da vođe Srba idu svetolazarskim putem. Amfilohije Radović

286

je Biljanu Plavšić nazivao kosovkom devojkom, a majku Radovana Karadžića majkom Jugovića. Kosovski mit i dalje igra važnu ulogu u srpskoj politici i srpsko-albanskom sukobu oko teritorije Kosova. Srpski političari se i dalje služe kosovskim mitom u govorima o Kosovu, a mnogi od njih koriste pitanje Kosova da osiguraju sopstvenu političku budućnost. Tokom kosovske krize, kosovski mit je služio za obračun sa „unutrašnjim neprijateljima“ odnosno sa liberalnim delom Srbije. Kosovska bitka Kosovski kult nastaje u 19. veku na temelju srpske narodne epike koja opevava kosovski boj između Srba i Turaka iz 1389. godine. Nakon kosovske bitke moć srednjevekovne Srbije je naglo počela da opada i ona je uskoro, zajedno sa ostatkom Balkana, potpala pod tursku vlast. Kroz hronike, zapise i usmenu tradiciju legenda o Kosovu je postepeno evoluirala, i vremenom u velikoj meri premašila značaj bitke i njene posledice. Tokom vekova Kosovo je postalo sinonim za propast srpske države. Kult cara Lazara Kosovski mit predstavlja srednjovekovnog srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića kao mučenika za veru. Prema ovom mitu, poraz na Kosovu polju 1389. godine nije bio poraz, jer ima dublji duhovni uzrok: „Car Lazar“ se svesno opredelio za „nebesko“ umesto „zemaljskog“ carstva. Knez Lazar Hrebeljanović je u kosovskom boju svesno žrtvovao svoje "zemaljsko carstvo" da bi zadobio carstvo nebesko. Knez Lazar je time postao ovaploćenje svih onih koji su se borili za odbranu hrišćanstva i postao svetac, čiji primer treba slediti. Njegov izbor je Srbe učinio „nebeskim narodom“, narodom izabranim od Boga. U narodnoj pesmi Kneževa večera vrši se povezivanje kneza Lazara sa Isusom Hristom. Proučavaoci mita smatraju da nema razumnih razloga za sumnju u namere kneza Lazara da na Vidovdan 1389. porazi Turke, učvrsti vlast, osigura naslednike i, dokle god i koliko god može, obezbedi sebi dug život i u njemu sva

287

smrtniku dostupna zadovoljstva. Sociolog religije Mirko Đorđević kosovki mit analizira na sledeću način:„Knez Lazar je izgubio bitku, ali vekovima se neguje vrlo jednostavan obrazac: on nije izgubio zato što nije znao da vodi politiku ili što je bio vojnički slabiji, nego zato što je izabrao Carstvo nebesko“. Naučnici podsećaju da uprošćena srpska verzija Kosovske bitke naglašava samo herojstvo i mučeništvo kneza Lazara, brišući iz istorijskog sećanja činjenicu da su se protiv turske vojske na Kosovu polju zajedno sa srpskim borili i albanski i bosanski vlastelini. Mitska prerada kosovskog boja takođe ignoriše činjenicu da su se na turskoj strani borili sultanovi hrišćanski vazali, među kojima i etnički Srbi. Kult Obilića Miloš Obilić je legendarni junak koji je ubio turskog sultana Murata I u Kosovskoj bici. Kult Obilića je zasnovao Njegoš u Gorskom vijencu Miloš Obilić tako postaje uzor svetog ratnika koji je dao svoj život u borbi za veru. Smatra se da je Njegoš, pravoslavni episkop i vladar, podsticao kult Obilića kao „žertve blagorodne“ vođen svojim državničkim rezonom. U Njegoševom delu Obilić izrasta u neku vrstu "srpskog Supermena".Miloš Obilić i Lazar Hrebeljanović u kosovskom kultu postaju oličenje srpskih vitezova koji su dali život za Kosovo u borbi protiv nevernika i tako postali stanovnici nebeske Srbije. Obnova Carstva - Dušanovo carstvo Kosovski mit je razvijen u 19. vijeku i njegov suštinski element je insistiranje na obnovi srpskog carstva, koje nije ni postojalo u vreme kosovske bitke. Prema kosovskom mitu, Srbi su bili originalni posednici ovog dela Balkana i njihovo veliko carstvo je ugašeno na Kosovu polju. Činjenica je, međutim, da je kratkotrajno Dušanovo carstvo imalo izrazito multietnički karakter i da je propalo nekoliko decenija ranije. Srbija je u doba kosovske bitke bila kneževina, koja čak nije ni obuhvatala kosovsku oblast.

288

Mitsko Kosovo Kosovo je glavni predmet obožavanja kosovskog kulta. U srpskoj političkoj mitologiji, Kosovo se redovno naziva svetom zemljom. Srpski nacionalistički autori prikazuju Kosovo kao obećanu zemlju Srba, poput Jerusalima za Jevreje. Kosovo se takođe prikazuje kao državni centar u hiljadugodišnjoj istoriji srpskog naroda. Međutim, mnogi autori to osporavaju, navodeći da je Kosovo u sastavu Srbije bilo mnogo kraće i da nikada nije bilo državni centar - centar srednjovekovne Srbije je bila Raška, a novovekovne Šumadija. Srpski nacionalisti Kosovo nazivaju srcem Srbije. Srpska pravoslavna crkva mitsko Kosovo poistovećuje sa Lazarevom glavom. Sociolog religije Mirko Đorđević smatra da Kosovo o kojem oni govore ne postoji u stvarnosti već je ono imaginarna, odnosno fiktivna teritorija. Nebeska Srbija Nebeska Srbija, pravoslavna ikona. U donjem desnom uglu Draža Mihailović kao Hristov vojnik. Nebeska Srbija je jedan od ključnih pojmova srpske nacionalne mitologije. Nebeska Srbija predstavlja neku vrstu nebeskog carstva u koje nakon smrti odlaze pobožni Srbi koji daju život za veru i za Kosovo, poput Miloša Obilića i cara Lazara. Mit o "nebeskoj Srbiji" je nastao radi objašnjenja srpskog vojnog poraza u bitci na Kosovu, tako što su Srbi navodno izabrali duhovno spasenje umesto vojne pobede. Naglašavajući posvećenost nebeskom carstvu i obećavajući obnovu srpskog carstva, ovaj mit je pomogao Srbima da podnesu vekovnu dominacije stranih sila. Nakon što su konačno zbacili tursku vlast i povratili državnost u 19. veku, Srbi zadržavaju ovaj mit u vidu osećanja superiornosti nad svojim susedima ("Srbi kao nebeski narod") i sudbinske predodređenosti da postanu dominantna sila u Balkanu. Ovaj mit je podstican od strane srpskih političkih i verskih vođa, pisaca i umetnika, te je široko prihvaćen u Srbji. Nebeska Srbija, pravoslavna ikona. U donjem desnom uglu Draža Mihailović kao Hristov vojnik. Nebeska Srbija je jedan od ključnih mitova srpske nacionalne mitologije Nebeska Srbija predstavlja neku vrstu

289

nebeskog carstva u koje nakon smrti odlaze pobožni Srbi. Povezana je sa verovanjima kosovkog kulta, da svako ko da život za veru i za Kosovo, poput Obilića i Lazara, postaje stanovnik nebeske Srbije. Termin je nastao u krugovima Srpske pravoslavne crkve, varijacijom biblijskog pojma Carstvo nebesko. Vremenom je ovaj pojam prešao u političku upotrebu, te se često koristi u kritici srpskog nacionalizma. Za pojam nebeske Srbije se vezuje i sintagma o Srbima kao nebeskom narodu, koja je tokom 1990-ih korišćna u svrhe ratne propagande. Razvoj mita Mit o "nebeskoj Srbiji" se razvio iz kosovskog mita, koji je objašnjavao srpski vojni poraz u bitci na Kosovu 1389. i gubitak srpske državnosti, time što su Srbi navodno izabrali duhovno spasenje umesto vojne pobede. Naglašavajući posvećenost nebeskom carstvu i obećavajući eventualnu obnovu srpskog carstva, kosovski mit je pomogao Srbima da podnesu vekovnu dominaciju stranih sila. Nakon što su zbacili tursku vlast i povratili državnost u 19. veku, Srbi zadržavaju ovaj mit u vidu osećanja sudbinske predodređenosti da postanu dominantna sila u Balkanu. Kosovski mit je podstican od strane srpskih političkih i verskih vođa, istoričara, pisaca i umetnika, te je široko prihvaćen u Srbji Opredjeljenje za “carstvo nebesko” naročito je aktuelizirano početkom 1941. godine povodom pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Uzdizanje nacionalnog dostojanstva i patriotizma posebno je podgravala Srpska pravoslavna crkva. Patrijarh Gavrilo je blagoslovio Vojni puč od 27. marta 1941. kao opredeljenje za "carstvo nebesko". „Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode. Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših“ (patrijarh Gavrilo). On je ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu.

290

Kosovski boj, pravoslavna ikona

„Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.“ (patrijarh Gavrilo). Sam termin "Nebeska Srbija" se javlja u kod episkopa Nikolaja Velimirovića, ideologa svetosavskog nacionalizma u njegovom delu "Srpski narod kao Teodul". Pojam nebeske Srbije je dalje razradio još jedan teoretičar svetosavlja, Velimirovićev učenik Justin Popović. On također rabi standardnu naraciju o Lazarevom navodnom opredeljenju za carstvo nebesko umesto vojne pobede: „Sveti Knez opredelio se, u ime celog naroda, za Carstvo Nebesko, jer je zemaljsko carstvo za malena – za kratko vreme, a Nebesko je vavek i do veka “ Justin Popović. Justin nacionalizuje hrišćanski diskurs, pa tako govori o Nebeskoj Srbiji, "srpskom Vaskrsu" i "najvećem i najsvetijem Srbinu" Svetom Savi na nebesima: „A danas, danas na nebu je srpski Vaskrs. Danas sva nebesa, sveti apostoli, sveti proroci, mučenici, ispovednici slave Svetoga Savu.Danas sam Gospod grli Svetoga Savu, najvećeg i najsvetijeg Srbina. A on kleči i plače. Plače nad nesrećnim srpskim rodom, plače nad zemaljskom Srbijom. Sva Nebeska Srbija slavi Svetitelja Savu, a vi nesrećni Srbi sve ste njegovo zaboravili na zemlji.“ (Justin Popović, beseda na Svetoga Savu 1966. u manastiru Ćelije) Svoj doprinos srpskoj političkoj mitologiji, također je dao sinovac episkopa Nikolaja Velimirovića, episkop Jovan Velimirović, tvrdnjom da nakon genocida u drugom svetskom ratu nebeska Srbija postaje najveća nebeska država, a Jasenovac najveći srpski grad pod zemljom „Od kneza Lazara i Kosova Srbi prvenstveno stvaraju nebesku Srbiju, koja je do danas sigurno narasla u najveću nebesku državu. Ako samo uzmemo nevine žrtve ovog poslednjeg rata, milione i milione Srba i Srpkinja, dece i nejači, pobijenih ili mučenih u najstrašnijim mukama ili bacanih u jame i pećine od ustaških zločinaca, onda možemo pojmiti koliko je danas srpsko carstvo na nebesima" Episkop Jovan Velimirović povodom proslave 600. godišnjice Kosovske bitke. Psihijatar Jovan Rašković, vođa srpske zajednice u Hrvatskoj uoči rata u Hrvatskoj, smislio je sintagmu o "Srbima kao nebeskom narodu" da

291

pokaže kako postoje samo dva stradalnička naroda, Jevreji i Srbi. Ova sintagma je tokom jugoslavenskih ratova obilato korištena. Poslednjih godina se prizori "nebeske Srbije" počinju javljati u ikonografiji Srpske pravoslavne crkve. Na tim ikonama se obično nalaze oni koje Crkva smatra velikim Srbima, najčešće: srpski sveci, državnici, vojskovođe, ponekad u društvu Isusa Hrista. Među likovima Nebeske Srbije je često prikazan i vođa četnika Draža Mihailović, jer se borio "protiv nemačke okupacije", "protiv bezbožničke komunističke revolucije" i zato što je "on u suštini mučenik". Kritike Kulturni antropolog Branimir Anzulović smatra da postoji direktna veza između ekspanzionističkih impulsa Srbije i srpske nacionalne mitologije, odnosno njenog dominantnog kosovskog mita, koji se povezuje sa "Nebeskom Srbijom." Mitologija nebeske Srbije je tokom rata u Hrvatskoj bila usko vezana za velikosrpsku ideologiju. Srpski nacionalistički autori su pravdali srpski "hrišćanski rat" dovodeći ga u vezu sa eshatološkom borbom za Nebesku Srbiju. Još početkom 90-ih godina srbijanski akademik i dramski pisac Ljubomir Simović govorio: „Treba reći 'iš' svima onima koji nam danas, na kraju XX veka, nude militarizovano srpstvo, državotvorno jedinstvo bajoneta i vojnički šlem umesto glave, koji zanosom fanatika nude 'nebesku' Srbiju u kojoj nema ničeg materijalnog. Treba napustiti 'carstvo nebesko' kao politički projekt zato što je ono najkraći put do čiste patnje, samo drugo ime za zamisli i ideje kojima se diče tvorci nebuloza, zvanični propagandisti i pisci nekrologa.“ Ljubomir Simović. Antropolog Ivan Čolović kaže:„U nebeskom carstvu koje zamišljaju hrišćani ljudi se ne dele po nacijama. Na onome svetu nema nacionalnih podela. Naprotiv, kad se ta ideja, kad se taj scenario iz ključa hrišćanske religije prebaci u nacionalizam kao političku religiju i u politički mit, onda se isključivo misli na nacionalno carstvo - na srpsko carstvo na onome svetu“ Ivan Čolović. Sociolog religije Mirko Đorđević sintagmu o "Srbima kao nebeskom narodu" ocenjuje kao besmislicu, mitologemu operacionalizovanu u politici i u ratu. U proglašavanju Srba „nebeskim narodom“ neki vide koren rasizma. Svetlana Slapšak, antropolog,

292

smatra da je "nebeska Srbija" izmišljotina 1990-ih: „Što se tiče nebeske Srbije, ja mislim da je to zaista izmišljotina devedestih godina kao rezultat ponovnog čitanja veoma konzervativnih hrišćanskih autora prve polovine 20. veka i izmišljanja jednoga rečnika koji treba da zaslepi mase. Taj jezik kojeg karakteriše totalno preterivanje, po mom dubokom uverenju, ima dva izvora: jedan je uistinu hrišćanski diskurs, recimo Nikolaja Velimirovića, a drugi je fenomen socijalističke priredbe, odnosno preteranog, patetičnog odnosa prema prošlosti, pesnici koji su se služili tim jezikom bili su jako voljeni u socijalističkoj u Jugoslaviji.“ (Svetlana Slapšak) Nakon promena 2000. godine, nove vlasti u Srbiji su pokušale da se distanciraju od diskursa nebeske Srbije: „Mi znamo šta nam je plan i misija. Nije nama cilj nebeska Srbija, već život na zemlji i to je bila osnovna ideja Zorana Đinđića“ Boris Tadić, potpredsednik DS posle ubistva premijera Zorana Đinđića 17. mart 2003. Oslikavanje Draže Mihailovića na freskama SPC izaziva brojne negativne reakcije u građanskim krugovima u Srbiji, a neki crkveni analitičari tvrde i da je to suprotno kanonima. Elementi mita Odmazdu, odnosno "osvetu za Kosovo", što podrazumeva obnovu srpske države na teritorijama gde je nekada postojala i proterivanje "nevernika", odnosno Turaka i muslimana. Mučeništvo i žrtvovanje za veru i slobodu, što podrazumeva potpunu žrtvu, sve do smrti, a zauzvrat nudi obećanje "nebeskog carstva", večnu slavu i sećanje. Podstiče se smrt na bojnom polju, nasuprot životu sa neprijateljima. Motiv izdaje, koji služi kao opravdanje za poraz, jer sugeriše da neprijatelj nije bolji ni hrabriji, već je uzrok poraza izdaja. Za izdajnika je proglašen Vuk Branković, što nema nikakvo istorijsko utemeljenje. Ovaj motiv je upozorenje savremenicima da treba pripadati većini, u suprotnom sledi anatema i trajno isključenje iz zajednice.

293

Slavu i večno pamćenje, kao obećanje svima koji slede legendarne primere: junacima koji prihvataju žrtvu i heroizam (poput kneza Lazara i Miloša Obilića), majkama koje podižu sinove za rat (kao majka braće Jugovića), devojkama i sestrama

koje

leče

junačke

rane

(kao

Kosovka

devojka),

itd.

Aleksandar Ćirić smatra da su za političku upotrebu kosovskog mita ključna tri elementa. Opredeljenje za mučeništvo ("carstvo nebesko"); Amoubilački podvig (Miloš Obilić on ubija Murata). Izdajstvo (uprkos stvarnoj istorijskoj ulozi Vuka Brankovića). Prvi svetski rat U kosovskoj mitologiji, rat se povezuje sa spasenjem Srbije. U cilju obnove srpske države, kosovski mit je naglašavao razliku između pravoslavnih i nevernika, odnosno potlačenih hrišćana i muslimanskih okupatora. Kosovski mit se ispoljavao kao mešavina patriotizma i mržnje prema onima koji su uzrok "pada": Turci, Muslimani i srpski „izdajnici“ U srpskoj političkoj mitologiji, u kontekstu srpskoalbanskog sukoba, Albanci su vremenom zamenjeni za Turke, koji su krivi za propast srpske države 1389. Kosovski mit je postao simbol sveopšte krvave odmazde protiv svih "Turaka", odnosno muslimana uopšte, a sukob je iz oblasti politike, ekonomije i istorije prebačen u bezvremenu oblast mita. Kosovsku mitologiju karakteriše kružno shvatanje vremena, što podrazumeva neprestano ponavljanje srednjovekovne bitke u savremenosti. Kosovska mitologija operiše "srpskim strahom od nestajanja", duboko ukorenjenim u narodu kojim su vladale strane civilizacije gotovo pet vekova. Ova trauma se najviše ispoljava kao "strah od ponovne dominacije drugog", a posebno kao strah od ponovne dominacije "Turaka" (Albanaca, Bošnjaka, muslimana, itd.). Milutin Bojić je objavio u Solunu 1917. Pesme bola i ponosa, pesnik Milosav Jelić je napisao Srbijanski venac (Solun 1917.), Dragoljub Filipović Kosovske božure (Krf 1917.), a zatim mladi Rastko Petrović Kosovske sonete (Zabavnik, Krf 1917.). Posebno su popularne Filipoviće pesme, pune patriotizma. Milan B. Nedić je objavio Kosovske noći (Bizerta 1918.). Kosovo se spominje u gotovo svemu što je objavio. Ova

294

ratna poezija je uglavnom nadahnuta potrebom za ponovnim pisanjem o tim junačkim vremenima, često u epskoj formi. Oni pažljivo prate obrazac kosovskog mita, s jedinom razlikom da nisu odredili izdajnika. Međutim, ova poezija je uglavnom arhaična i daleko ispod književnih dostignuća predratne srpske modern. Kosovski ciklus u narodnim pesmama je štampan za srpske studente i izbeglice u Francuskoj. Leo D'Orfer je nagrađen od strane Francuske akademije za prevođenje (Les Chants de guerre de la Serbie). Iako je mit o Kosovu najpre povezan sa srpskim narodom, do kraja 1914. se počeo tretirati kao zajedničko kulturno nasleđe Srba, Hrvata i Slovenaca i kao dokaz da su oni zajedničkog porekla, iste tradicije i iste kulture. Na otvaranju svoje izložbe u Londonu 24. juna 1915. Ivan Meštrović je istakao da svi Jugosloveni imaju svoja „Kosova“ - hrvatsko Kosovo je mesto gde su hrvatskog kralja Petra Svačića ubili vojnici ugarskog kralja Kolomana, dok je bosansko Kosovo mesto gde su Turci ubili kralja Stjepana Tomaševića te osvojili Bosnu. Drugim rečima, on smatra Kosovo kao simbol svih poraza u kojima su jugoslovenski narodi izgubili svoje srednjovekovne države i kao "sveto mesto" koje ih ujedinjuje. Ovaj umetnik je dao najveći doprinos upotrebi kosovskog mita tokom rata. Još od 1907. Meštrović je započeo svoj Vidovdanski hram, zamišljen kao "hram posvećen religiji krajnjeg žrtvovanja", čiji temelj su žrtve, stupovi svi oni koji pate, a toranj pročišćene duše. Vidovdanske hram je imao cilj da obnoviti "večni ideal junaštva, odanosti i žrtvovanja, iz kojih naš rod crpi veru i moralnu snagu". Ova velika crkva je prvi put izložena u Beču (1910.), zatim u Rimu (1911.), Beogradu (1912.), potom u paviljonu Srbije na Bijenalu u Veneciji (1914.), a zatim u Londonu (1915. i 1917.), Glasgowu (1915.), Bradfordu (1918.) i Parizu (1919.). Meštrović je izradio monumentalne skulpture kosovskih junaka (Kraljević Marko, Miloš Obilić, Srđa Zlopogleđa, itd.), koje su postala osnova za stvaranje nacionalnog stila. Jovan Dučić je verovao da se kosovski heroji mogu porediti samo s antičkim, a Meštrovića je usporedio sa Wagnerom i njegovom predstavom Nibelunškog mita. Radovi drugih umetnika tokom rata su također njegovali taj obrazac. Na jugoslovenskoj izložbi u galeriji Grafton u Londonu krajem 1917. Mirko Rački je izlagao svoje slike majke Jugovića, devet braće Jugovića, Kosovke devojke i Miloša Obilića, a Jozo Kljaković svoju sliku Boška Jugovića (oba slikara su bili Hrvati). U to vreme, Vasa Eškićević

295

slika Posljednji pozdrav kosovskom osvetniku, a Uroš Predić čitav serijal slika nadahnutih kosovskim mitom. Nastanak kosovskog kulta Od 19. veka naovamo, kosovski mit je igrao bitnu ulogu u srpskoj politici i stvaranju moderne srpske države. U drugoj polovini 19.veka , kada je Srbija postala međunarodno priznata kneževina, definisni su politički ciljevi "oslobođenja zemlje predaka":Novopazarskog sandžaka, Kosova i Makedonije, od osmanske vladavine. Nakon 1860-ih kosovski kult postaje središnja tema srpskog nacionalizma i opravdavajuće sredstvo za srpske zahteve prema Kosovu. Česta su pozivanja na obnovu "nekadašnjeg carstva" ili Budući da je veliki deo ovog prostora bio naseljen nesrpskim stanovništvom, Kosovski boj je reinterpretiran kao isključivo osmanlijskosrpski sukob, a Albanci su predstavljeni kao uzurpatori srpske istorijske teritorije. Albanci su predstavljani kao "narod bez istorije": varvarska plemena genetski nesposobna za kulturni i politički razvoj. Prema njima Kneževina Srbija i Kneževina Crna Gora su bile dve srpske pravoslavne države zasnovane na kosovskom zavetu. Njegoš u "Gorskom vijencu" stvara Obilićev svetlosni kult. U vreme kada je kosovski mit postao "sržni nacionalni mit", uz njega će ići i borbena krilatica "Za krst časni i slobodu zlatnu!" Krajem devetnaestog veka, kosovski mit je značio poziv na oružje. Tadašnji crnogorski vladar Nikola I. Petrović Njegoš je 1867. godine napisao pjesmu „Onamo, 'namo!“ u kojoj govori o oružanom zauzimanju Prizrena i proterivanja "vraga" odnosno "kuge" odatle. Balkanski ratovi Kosovski kult je naročito cvjetao za vrijeme Balkanskih ratova, kada je Kosovo pripojeno srpskoj državi. Srbija i Crna Gora, države čije su nacionalne ideologije zasnovane na Kosovskom zavjetu, jedva su dočekale rat kao priliku za ispunjenje svoje vjekovnu želje za osvetom Kosova. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine, srpska i crnogorska vojska su zauzele Kosovo i Metohiju protivno volji većinskog stanovništva (Albanaca), što je srpska politika tumačila kao oslobađanje Kosova i

296

osvetu Turcima za srpski vojni poraz iz 1389. godine. Javnosti je objavljeno da je zavjet predaka ispunjen, i osveta na koju se čekalo pet stoljeća. Sloganom iz Prvog balkanskog rata "Za Kosovo - Kumanovo", tadašnja pobjeda nad Turskom vojskom je tumačena kao "izjednačenje u utakmici" koja traje stoljećima. Suvremeni perodi Politički utjecaj kosovskog kulta je znatno umanjen u doba SFRJ. Kosovski mit je ponovo iskorišćen za formuliranje srpske politike prema Kosovu 1980-tih, kada je stvarnost na samom Kosovu bila već odavno promijenjena. Krajem 1980-tih godina, u Srbiji dolazi do ponovnog oživljavanja kosovskog mita, koji često ide zajedno s pričom o „genocidu“ nad Srbima od strane Albanaca u AP Kosovo. Strah od nestanka srpske države postaje istaknuta tema među srpskim intelektualcima 1980ih i neka vrsta "psihološke mobilizacije za rat".

297

JNA - MITOVI, LEGENDE I IDIOTIZMI – RAZGOVORI NA FORUMU Sa

ove

vremenske

distance, posebno uzimajući u

“Znanje ima granice, dok ih neznanje nema.”

obzir da sam imao prilike da služim godina),

JNA a

Nušić

(nekoliko

kasnije

sam

sticajem okolnosti bio i u stranim vojskama, mogu reči da smo bili u velikoj zabludi i da je većina toga u JNA bilo smešno, pomalo paranoidno, a pomalo šizoidno. Ja sam u JNA otišo 1986. Prva nelogičnost sa ove tačke gledišta mi je svečani ispraćaj u vojsku, a nema svečanog dočeka iz vojske. Valjda je veća radost za svakoga i za ukućane kada se mlad čovek živ i zdrav vrati kući. Ali nije bilo tako. Druga nelogičnost je milion zabrana kojih je bilo, a ničemu ne služe osim golom iživljavanju. Primera radi, zabrana gledanja televizora, zabrana slušanja muzike (tada su bili vokmeni), iživljavanje sa redarstvima. Redukcija i ograničenje hrane, redukcija goriva za prevoz. Redukcija i ograničenje opreme, izlazaka i poseta. Lažno merenje fizičke spremnosti starešina, tolerisanje alkoholizma među starešinama. Ružna i papreno skupa kantina. Podela kantine na deo za vojnike i deo za starešine. Razlika u smeštaju za vojnike i starešine i još mnogo toga. Šta smatrate dobrim, a šta smatrate lošim: 1. Brom u čaju, 2. Postaješ čovek posle odsluženja vojske, 3. Vakcina koja omogućava da jedeš uranijumsku pogaču, ali moraš posle vojske da primiš "anti-otrov", 4. Idiotska zaduženja (jedna grupa skuplja sneg na gomile, sledeća ga raštrka da se brže otopi) itd. i mit o tome kako smo radili nešto mnogo pametno i ozbiljno. "Ispod šlema mozga nema". Uža/šira porodica dobija potvrdu da si mentalno i fizički zdrav kada odeš u vojsku. Zadovoljenje ega. Kada ne bi bilo idiotskih zaduženja, završio bi "obuku" za mesec dana. Praktično sve u JNA je bilo totalno besmisleno, nešto

298

od toga ste pomenuli a može još puno toga da se nabroji. Dosta ljudi se iz JNA vratilo sa ozbiljnim a totalno nepotrebnim posledicama, a o izgubljenom vremenu, propalim školovanjima i sličnom, da i ne govorim. Ali ne zaboravimo da su sve te posledice i besmisao koje je JNA donela običnim ljudima realno zanemarljive u odnosu na bezumni rat koji je ubrzo nastao i koji je narodima na ovim prostorima naneo ogroman bol i patnju. Mlađe generacije nisu svesne koliko su imale sreće što ih ništa od toga nije direktno zahvatilo. Šta misliš koliko je tome što se kasnije dogodilo doprineo sam starešinski kadar, organizacija same armije, a posebno zabluda o snazi i moći i jedinstvu koje vlada u vojsci. Ja mislim da ima veliki doprinos. Naravno da ima, zatucanost, primitivizam i dogmatizam tadašnjeg starešinskog kadra je drugi ključni faktor koji je doveo do rata. Ali ne zaboravimo da su osnovnu ulogu ipak imali političari, u svakom smislu kratkovidi i potpuno nedorasli funkcijama na kojima su se našli, za koje je narod bio obična moneta za potkusurivanje. Ali to je opet druga tema. Kakva god da je bila JNA, ona je u datom trenutku mnogima značila nešto veliko, jedino i najbolje. Analizirati sa ove vremenske distance je nemoguće, ako se želi neki realan rezultat, a da je bilo idiotizma bilo je kao i u svim armijama sveta, ali i to jednom broju ljudi odgovara, kao jedina opcija životnog izbora. Gde nema armije, postoje druge društvene formacije većeg formata, gde su mitovi, legende i idiotizmi isto tako izraženi, ali u drugačijem obliku! To je, valjda, neka prirodna potreba, jer u protivnom, sve bi se armije postepeno samo ugasile, shvatajući besmislenost. Lako se uočava nedostatak vaspitanja (kakvo god bilo) u jednoj vojnoj formaciji (čitaj mnogoljudnoj, različitog intelektualnog i socijalnog profila). Nije mi jasno kako je 2012. proveo "nekoliko godina" u JNA. Kasarna u kojoj sam ja služio je važila za jednu od onih gde se mnogo radi, ali te zato ne maltretiraju nešto puno i pored toga što završimo posao. Retko kad su nam dozvoljavali da spavamo posele podne jer su nam tad uvaljivali da kopamo meki pojas (svaka 2-3 dana, još se ni zemlja nije osušila od prethodnog), da tršimo neko šiblje izvan kasarne, a verujte mi, jednom smo prenosili neko kamenje sa gomile na drugo mesto, da bi nam posle nekoliko dana rekli da ga vratimo nazad na gomilu, ovo

299

sam lično doživo, znači nije mit. Uz to, svakog je hvatalo 2-3 požarstva noću nedeljno, nekog i više, tako da su nas svesno zombirali ja sam nakon završetka obuke prvo stavljen da obučavam mladu vojsku, i tada sam doživeo da u 11 dana spavam samo 4-5h na svakih 48h. Prvo sam bio u Školi rezervnih oficira, posle sam malo gluvario, pa se aktivirao u čin potporučnika, a onda je došao rat i sve je otišlo kako ne treba. Kad se raspala država, ja sam napustio vojsku i tada sam postao rezervni starešina, ja sam zakletvu dao u JNA i služio sam kao Jugosloven, u nacionalnoj vojsci nisam želeo da ostajem. Tako sam proveo nekoliko godina u JNA i naslušao se i nagledao se mnogo laži. Najtragičnije, ja sam slepo verovao u te laži. Mogu ti naširoko objašnjavati šta smo mi loše radili u JNA i kako je to rešeno u Američkoj vojsci ili u nekim drugim vojskama sa kojima sam se sretao na mirovnim misijama. Nije JNA bila ni siromašna niti je Jugoslavija tada bila u lošoj ekonomskoj situaciji, da deo toga nije bio moguće primeniti i kod nas, samo je način razmišljanja drugačiji. Tragično je da i dan danas vlada isti nazadan način razmišljanja. Na primer, Škola rezervnih oficira je jedna od najvećih gluposti iz bivše JNA. Ne bih se složio, glupost su srednje vojne škole. To ne postoji u Zapadnim armijama. Ne možeš da porediš srednju vojnu školu gde su ljudi bili na obuci 4 godine i Školu rezervnih oficira gde se vršila obuka 6 meseci, a kao proizvod nismo imali ni oficira ni vojnika. Bilo je nelogičnosti, ali nije baš bilo besmisleno. Besmisleno prema pojedincu, možda, ali ne i prema zajednici. Posmatrati JNA sa ove vremenske distance, na nekakav intimno-sociološki način, uvaljani u samoživost liberal-kapitalizma, je prilično neobično. Pogotovo kada se zna, da je takva kakva je (bila), neprijatna po specifičnog pojedinca, imala određen međunarodni respekt. Dotične "besmislene" aktivnosti su u stvari bile jako smislene, i služile su da okupiraju, angažuju pojedinca na elementarnim poslovima. Nepotrebnim u smislu posla, ali potrebnim u smislu aktivnosti. I to se oprobano radilo, iz psiholoških razloga, najviše sa mladom vojskom, dok su vojnici uhodani u sistem, takve aktivnosti radili po kazni. I to nema veze sa "obukama" vojnog tipa, već sa odnosom prema ličnosti vojnika. Metoda je služila za zamajavanje i način prevazilaženja određenog stresa. Sada se koristi "brzo hodanje" za te aktivnosti,

300

ili jako "smišljeno" i logično "trčanje" u prirodi. Iz srednje vojne škole izlazili su vodnici, koliko vremena po tebi treba jednom završenom srednjoškolcu da se osposobi za komandira odeljenja uz normalnu obuku gde će se učiti "vojničkom zanatu", a ne da čisti sneg i sakuplja lišće pola vojnog roka. Koliko vremena bi po tebi trebalo da jednog završenog elektro-tehničara ili mašinskog tehničara osposobiš za komandira tenka? Ja mislim manje od četiri godine. Što bi plaćao četiri godine smeštaj, hranu, uniforme i sve ostalo da bi neko dete učio matematiku, srpsko-hrvatski, istoriju i slično. To će finansirati njegovi roditelji i dođe ti sa 18-19 godina omladinac kojeg osposobiš samo za komandira odeljenja. Kod Škola rezervnih oficira je greška bila što se išlo suviše rano. Evo drugi primer za oficire. Koliko vremena bi po tebi trebalo da jednog elektroinženjera ili mašinskog inženjera osposobiš za komandira voda (rang potporučnika), za specifične rodove nema aktiviranja iz rezervnog sastava. Ili za ABHO, koliko bi vremena trebalo da jednog inženjera hemije ili nekog srodnog fakulteta osposobiš za komandira voda. Možda nešto od toga može da se skrati, ali svaka godina plus u učenju/obuci tog vašeg zanata vredi višestruko. Pazi na studijama post-diplomske traju 2+ godine. Moje skromno mišljenje, osnovno za dostizanje psiho-fizičke kondicije i da se čovek nauči da se ne upuca u nogu ili ne raznese bombom ili bacanjem - minimum 6 meseci, ako se radi 'by book' (a retko se radilo). Još 3 meseca specijalizacije po rodu vojske kojoj vojak pripada, minimum 3 meseca služenja kroz vežbe i terene, pa tek onda na kraju da ga pitaju da li bi da nastavi karijeru kao 'starešina' što bi uključilo koju godinicu u školi. Nisam služio JNA služio sam kasnije kada SFRJ više nije postojala u Vojci Srbije. Moje iskustvo je pozitivno. Nikada nisam radio besmislene poslove kao što ovde neki pričaju. Sve što je rađeno i način na koji je rađeno je svakako imalo smisla. Ono što mogu da primetim je da iskustvo u mnogome zavisi kako se vojnik postavi i ponaša u određenim situacijama. Zbog toga su iskustva različita. Recimo neko je u prethodnim postovima pominjao manjak sna. Bilo je ambicioznih koji su želeli da steknu činove desetara po svaku cenu pa su da bi se dokazali radili dežurstva. To ide sve jedno sa drugim. Za mene je to bilo zanimljivo iskustvo. Nije ništa strašno,

301

kao što mnogi misle. U svakom slučaju mislim da bi svaki muškarac to trebao da prođe. Ne zbog toga što treba da ide da negde ratuje nego zbog samog čina inicijalizacije iz dečaka u muškarca. I to je ono što se kod nas u stvari slavi na ispraćajima. Meni lično je samo to što je postojalo "moranje" da se ide u vojsku bilo besmisleno i tada ali i danas. Zato sam se i javio sam, dosadilo mi je izbegavanje a na regrutaciji nisam uspeo (a trudio sam se, mnogo) da budem proglašen nesposobnim za vojnu obavezu - pa kad je tako, znači moram jednog dana da idem, onda što pre. Bio sam u regrutnom centru od oko 5 000 vojnika gde smo "gostovali" jer naš smeštaj nije bio izgradjen tako da smo bili u kasarni jedini plavci. Što je podrazumevalo svakog dana nakon doručka 4,5 kilometara prema Savi do raketnog položaja (Neva sistem) i tamo do ručka a onda nazad u kasarnu na ručak. Nismo imali neku disciplinu, tolerisali su mnogo, ja sam svirao ceo vojni rok ali besmislica nenormalno puno. Prvo i osnovno - potpuno nepotrebno da se bude toliko dugo. Sve u svemu, najviše tri meseca i kući. Sve ostalo je uzalud utrošeno životno vreme. Najviše su morali da se obrazuju, nauče, oni koji su bili u bateriji za navođenje raketa jer je postojao taj kompjuter, izračunavanje parametara, automatsko praćenje aviona i kao najteže ručno praćenje aviona - ima kamera, ekran, tri mala okrugla "točka" (nešto oko tri puta veličina 'ventila' za vodu ispod sudopere), jedan za pravac, jedan za elevaciju i srednji za brzinu. Sa tim se prati cilj, komanduje raketnom rampom sa četiri rakete to su radili ceo vojni rok. Nisu ni jednu raketu ispalili jer se išlo na gađanje svake četvrte godine (u Rusiju, tamo su gađali avione, "teledirigovane") ali samo starešine. Vojnici nikada u životu. Ali su svima nama prikazivali filmove (kinoprojektor, platno) sa gađanja i to je bila jedina "satisfakcija" od svog tog "rada". I nakon gledanja filma je starešina koji je bio na tom gađanju (i videlo se na filmu a on se šepurio pred nama) je prepričavao doživljaje i samo gađanje. Mislim, lepo je to ali šta vojnik ima od toga. Kao da gleda neki, bilo koji film a glumac mu onda priča. Raketaši (Raketna baterija) su u stvari najgore prolazili. Ceo vojni rok su se brinuli o raketama i vežbali postavljanje istih na rampe i sa rampe na vozilo. A ruska tehnika. Kad se sa vozila postavlja na rampu fizički napor je veliki, vrti se nekoliko točkova, sve

302

mehanički, ništa na dugme sa rampe na vozilo još teže fizčki svi raketaši su bili jaki i sa mnogo kondicije. Znači, sve su savladali za mesec dana i odstatak od 14 meseci su to što su savladali ponavljali. Drugo ništa. Mi iz LPA baterije smo naučili sve isto tako za mesec dana. I ostalo vreme vežbali praćenje ciljeva - žica po kojoj se namotava maketa aviona a imao je i "teledirigovani cilj" koji je imao jedan neušpesan let jer se samo što je poleteo raspao na dva dela posle svega desetak sekundi leta, i nikada više ni da se proba da li radi! Ali smo imali dve svetle tačke u odnosu na ostale. Gađanje ciljeva na zemlji i najbolje od svega 10 dana gađanje ciljeva u vazduhu, Rt Kamenjar kod Pule. Tamo su bili i Strele i ostala protivavionska oruđa - tehnika i svi su gađali ciljeve! Mi smo vežbali danima prateći Galebove i svaki drugi dan Orlove a kao "kruna svega" je bilo gađanje baterije, cilj je vukao Galeb oko stotinak metara iza sebe na sajli. Meta je imala senzore i na osnovu očitavanja se dobijala ocena baterije. Dva gađanja tih meta, prvo u "paradnom prolasku" što znači dolazi sa desne strane i kreće se pravolinijski, sa malim otklonom po elevaciji (na gore), ispred baterije a zaboravio sam daljinu. I drugo, teže, dosta teže, bez najave odakle dolazi Orao što podrazumeva veliku brzinu i u brišućem leti prelazi bateriju. Naravno, mora da se puca i završi pucanje pre nego što avion koji vuče metu dođe do baterije. I svaka čast pilotima koji su leteli na tim Orlovima! Pucamo bojevom municijom a greške komandira topa pri nameštanju nišanskog sklopa su vrlo zeznute. Ali, eto ipak neka satisfakcija za 15 meseci čišćenja PA topa. Radaristi su najbolje prošli. Leti ohlađena a zimi grejana kabina radara sedi se ispred ekrana sa slušalicama i mikrofonom, prate se ciljevi/avioni u preletu i izveštava Plansetisti - oni koji stoje ispred providne "karirane" ploče i pišu/crtaju putanje aviona "odpozadi" tako da starešine koji sede ispred vide kako treba viđa se to u filmovima i tako ceo vojni rok. Pozadina, veza - šta reči o njima. Koliko je potrebno da jedan vojnik nauči da koristi motalicu? Ili da spakuje prljav veš i odnese na pranje. Znači - 'ajde da se bude nerazmumno "velikodušan" - najviše tri meseca i kući. Sve ostalo - glupost neviđena. Da ne dužim i samo sam opisao jedno viđenje besmislenosti služenja u JNA. A da se piše o ostalim besmislicama, pa može danima. Znalo se zašta služiš. Zašta? Ja

303

ne znam, a imadoh nešto oko 190 dana straže u Titovoj Mitrovici? Aj mi objasni molim te zašto sam ja godinu dana tamo lebac jeo kako i zašta? Pa bili smo slobodna i nezavisna zemlja! Posle rata 1948 moj deda je služio preko 2 čini mi se čak 3 godine, a mornarica je bila čini mi se najmanje 4 godine. A moj otac 60-tih je služio 18 meseci, a moj ujak je dočekao skraćenje 75-te i tako je i ostalo sledećih 30 godina kako zašta? Ovo ti objašnjenje k'o u onom vicu; Ide narkoman ulicom i prska prskalicom. Prilazi mu čovek i pita: – Što prskaš, sinko? Prskam protiv krokodila. Ali ovde nema krokodila. Pa nema kad prskam. Aha, ti misliš da bi usred hladnog rata izboksovali neutralnost služeći civilno 3 nedelje u jaslicama. A kaži mi, realno, kada je ta i takva vojska trebala? Sve do Titove smrti. Pa i kasnije, opet realno - kad je bio raspad šta je uradila ta vojska? U redu, nesposobni, korumpirani, idioti, kreteni. Od starešina, generalštab pomahnitao od gluposti sve je to jasno i prežvakano. Ali jedini put kad je imalo zakonskog osnova da se ta vojska stvarno upotrebi, za sređivanje unutrašnjeg stanja zemlje nije to urađeno. Pa sad, na stranu da li je trebalo, kada, kako - sve do tada, osim troškova, šta je bilo to što je bila potreba da se ima tolika vojska? A izboksovana je zbog straha od naše JNA?! Ja sam služio ukupno negde oko 6-7 meseci i to je sasvim dovoljno. Ono što je bitno u celoj priči da je tada u vreme JNA bila respektovana sila zbog toga što je broj vojnika imao nekog efekta. Danas više tehnologija preuzima primat ratovanju. Ali ratovanje nije poenta priče. Vojska najbrže može da se organizuje i da organizuje civile u slučaju nepredviđenih situacija kao što je to bilo za vreme poplava. Mislim da bi trebala da postoji neka vrsta spoja sa vojskom danas koji bi mogli da koordinišu i organizuju sposobne za vojnu službu da u takvim situacijama brzo i efikasno saniraju situacije. Ne znam za druge VES-ove, ali ja sam u Bitolju '82 imao obuku od 12 meseci (služio 14 meseci). 41. izviđačka, radio-prisluškivač. Najpre osnovna pešadijska, pa obuka iz veze, telefonista, pa telegrafija. Posle toga obuka na radio-goniometru, pa na radio-prislušnoj kabini. U međuvremenu, obuka na Prespanskom jezeru u preživljavanju u letnjim uslovima. Pa obuka za izviđača, a posle diverzantska obuka. Nakon svega toga, obuka za preživljavanje u zimskim uslovima, na Popovoj šapki.

304

Posle toga, dođe nam popravljeno jedno vozilo iz remontnog centra u Pančevu, sa radioprislušnim UHF uređajem, pa obuka na tom uređaju. Za svo vreme ove vrlo intenzivne obuke jedini problemi u četi su bili što su par Bosanaca bežali preko žice do neke kurave što su je našli u gradu, neke baba-Mirke ili Milke, i što kreveti nisu bili namešteni "pod konac". U svakom slučaju mislim da bi svaki muškarac to trebao da prođe. Ne zbog toga što treba da ide da negde ratuje nego zbog samog čina inicijalizacije iz dečaka u muškarca. I to je ono što se kod nas u stvari slavi na ispraćajima. Kakva uvrežena glupost među narodom. Kako u državama gde vojske nije bilo dečaci postaju muškarci? Šta si ti korisno naučio u vojsci a da nisi mogao naučiti u običnom životu? U vreme JNA Rusi nisu smeli ni da prismrde. Staljin je samo mogao da mašta. Josip Broz je vozio na Zapad. Danas Putin odlučuje da li će Srbija postati normalna ili će ostati kakva jeste. Dakle, JNA je bila potrebna i spasila je Srbiju od Rusije. Od kad je nestalo JNA Srbija je postala kolonija. I ne samo Srbija! Ja sam naučio da sa veoma velikom tačnošću određujem pravac leta, visinu i udaljenost do aviona koji vizuelno posmatram. Veoma tačno i precizno, to smo vežbali tako što stojimo kod radarske kabine i glasno "licitiramo" za uočeni avion pa slušamo kad radarista daje podatke plansetisti za upisivanje na Plansetu. A naučio sam i vrste oblaka i gde se uglavnom nalaze, formiraju, strujanja mnogo toga. Da li je to koristilo nakon vojske. Ne. Ali je bilo zanimljivo, imati to znanje. Izbledi vremenom po nešto ostaje, kao što je uslovni refleks posmatranja razvoja oblaka i u kom pravcu idu, pokušavanje da se dokuči brzina aviona. JNA je bila tako koncipirana da - ko god s koje god strane da napadne - pola JNA će da bude protiv, a pola za napadača. Koncept nesvrstanosti je bio tako dobro izveden da je gornje pravilo važilo ne samo za jednog nego i za bilo koji drugi broj napadača. Da, Srbija je nažalost postala kolonija. Tako sam radikalan Jugosloven nostalgičar da je bolje da i ne pomenem Rusiju i Ameriku. 78 - sam godište, ali su me moji vaspitali tako da su mi sad stavovi čvršći nego ideje koje su mi usadili u glavu. Kako u državama gde vojske nije bilo dečaci postaju muškarci? E, da je to jedina glupost koja se tamo dala videti?! Nikada neću zaboraviti vežbe sa oružjem. Podelili ćorke a

305

onda se napaljeni debili oficiri uhvatili da rokaju i igraju Mirka i Slavka. Posle toga, čišćenje gareži iz oružja ceo dan. Bože, kad se setim kakve sam tamo likove sretao?! Služio sam JNA davne 78. u Ljubljani u tehničkoj službi. Šiptar sa diplomom elektroinženjera sa Prištinskog univerziteta nije znao Omov zakon. Bilo je puno Šiptara tada u mojoj generaciji. I bio sam u šoku koja je to količina zatucanosti bila?! Nisam mogao da verujem očima koliko je i polupismenih bilo. Eto, JNA im je bila prvi prozor u svet i to je bilo za pohvalu. Bio je jedan Bosanac, jadnik iz siromašne porodice sa nezavršenom osnovnom školom. Trudio se iz petnih žila da iskoristi služenje vojnog roka i edukuje se. Što je najbitnije, uspeo je. Bio je vredan a i prilično inteligentan. Kao, kad atomska bomba padne sa tvoje leve strane, ti se baciš na desnu, da bi imao veće šanse da prežviš!? Dalje: 1) u to vreme atomska oružja su dolazila u raznim veličinama, od taktičkih još manjih od hirošimske, i 2) mogle su da budu podešene za eksploziju pri tlu gde se udarni talas pri zemlji mnogo brže rasipa sa rastojanjem. Tačno je da ima dosta debilizma u vojsci i to me je izluđivalo dok sam služio više psihički maltretman nego fizički. Što se tiče neke civilne koristi posle vojske sve je individualno, možda sam uznapredovao po pitanju neke snalažljivosti a može i muški posle da se izdrži nespavanje danima i da, nekad se slatko setim i smejem gluposti i doživljajima odande pa mi to sve nekako ostane u lepom sećanju. Činjenica je da je JNA odigrala svoju ulogu. Već u korenima svog nastajanja JNA je proširila granice Jugoslavije o kojima predsednik i premijer Vučić zajedno sa Šešeljem mogu samo da maštaju sa svojim promašenim projektima iz 90-tih "Karlovac, Virovitica, Karlobag". Osnovna uloga JNA u vojnom smislu bilo je odvraćanje neprijatelja. U političkom smislu JNA je bila spona nacija koje su sačinjavale bivšu Jugoslaviju. A i da jeste, vojska ne služi tebi, već državi da ostvari svoje ciljeve, tako da na kraju krajeva ratovaćeš za nekog drugog, kao i uvek, ide preko leđa vojnika. A da ne pominjem služenje vojske u JNA. To je tek komedija. Ispiranje mozga klincima od 18-19 godina, ubeđivajući ih u "više ciljeve". Hoćeš da nam kažeš šta si ti to neverovatno naučio u vojsci. Da li si ti služio vojsku? Par meseci. Ja tri meseca u Šentvidu a onda ostatak u komandi IX armije, kasarna

306

blizu željezničke stanice do pivnice u kojoj se točilo Laško pivo! Eto, i to je jedna od koristi JNA. 15 meseci sam živeo u Ljubljani i "upoznao" gomilu Slovenki. Tu život protiče po određenim pravilima, a pravila su tu da bi ti zaštitila život. Nema tu vremena da se objašnjava zbog čega se šta radi jer određeni procenat to i nemože da shvati. Nisam preterano ni oduševljen ni razočaran. Vojsku pamtim je po užasu i zlu, ne ponovilo se. Ali stoji i ovo drugo, ko nije bio u vojsci, ostaje nedovršen i nekompletan muškarac, gledano globalno i naravno da može da ima izuzetaka. Iz mog iskustva, vojska je ljudima koje znam ostala u sećanju da su bezveze izgubili deo života. A ceo taj sistem korisnih "pravila" pominješ mogu se naučiti za mesec dana, osnovno baratanje oružjem, zaštita, itd. Za nekog ko živi u civilizaciji kurs prve pomoći je korisniji od cele godine u vojsci. Iskustva nam se očigledno razlikuju, sećanja takođe. Tako da ne možemo diskutovati. Niti ti možeš promeniti moja sećanja niti ja tvoja. Mesec dana je zaista malo. Mislim da je šest meseci optimalno. Ja i ne želim da ti promenim mišljenje, samo te pitam da navedeš koje su to korisne stvari što si naučio u vojsci. Koje su to stvari što naprave muškarca od dečaka, o kakvom se iskustvu radi, i slično. Moj dobar drugar je početkom 2000-ih služio vojsku u nekoj kasarni izdvojenoj od civilizacije gde su se grejali na lož-ulje. Pošto je on po zanimanju monter centralnog grejanja, a tada je imao već nekih 4-5 god. iskustva, dobio je zaduženje da se brine o grejanju u kasarni. Jedan od zadataka mu je bio i da prati i beleži potrošnju goriva. Da ne bi sebe doveo u problem da bude manjak na kraju, pisao je svakog dana da je potrošeno malo više, pa tako celu grejnu sezonu. Kada su na kraju sezone uradili završni obračun ispostavilo se da ima 1200 L nafte viška! Kaže on to svom nadređenom, uglavnom taj kome je rekao "sredio je situaciju" i do ujutru nije bilo više viška, sve je bilo u redu! Služio sam civilnu vojsku u jednoj komunalnoj firmi u Pančevu koja je u to doba bila pod upravom kadrova Nove Srbije. Firma je, kako oni kažu "eto, izašla u susret vojnicima" pa pored one civilno-vojničke plate od 200-300 din. davala i platu od njih koja je bila nekih 6-7 000 dinara, što je u ono vreme za mene kao studenta bila odlična para. A o čemu se zapravo radilo? Pare smo svakog meseca dobijali u koverti, potpisivali

307

smo samo papir da smo dobili platu. Na kraju godine, dali su nam da potpišemo neki "papir", opet kao neki godišnji obračun ili nešto slično. Većina nas je potpisala ni ne gledajući šta potpisuje, a jedan kolega pošto je bio tada student ekonomije malo analizirao šta su nam dali na potpis i ispostavilo se da se cifre razlikuju od onih koje su nam isplaćene i da kada se sabere razlika na nas 15-ak vojnika koliko nas je bilo, ostaje otprilike 100 000 din. mesečno razlike koju neko uzme za sebe! U toj firmi se nekih 3-4 god. služila civilna vojska x 100 000 din. mesečno, pa računajte sami koliko je neko "izašao u susret vojnicima". Civilno služenje vojske? Koja budalaština da li si civil ili si vojnik. Po količini besmislica, JNA ne zaostaje i za, navodno, prvom armijom sveta! Armija i služi tome da vas nauči da prestanete da mislite nego da izvršavate! Ceo vojni rok sam bio u toj kasarni u Šentvidu. Ako si bio tamo i u to vreme onda se sećaš plavaca. Tamo je bila i bioskopska sala sa binom na kojoj smo svirali prvi put Kaži da si bio tamo! A i svirao sam relativno često u Domu JNA kod stanice. I očigledno si bio u Ljubljani ceo vojni rok, kao i ja, čim znaš o netrpeljivosti Slovenaca a prijemčivosti ženskog slovenačkog sveta. U komandi, držao sam razglasnu stanicu, direktno sam polagao račune kapetanu prve klase, Slobodanu Kovačeviću a bio sam dobar, čak išao kući kod kapetana Španovića. Tu je bio i general Svetozar Oro. E da, u Šentvidu je u sobi bio i Aki iz Parnog valjka. Ja sam bio neki dalji rođak (po majci) generalu Radoviću koji je bio komandant 9. armijske oblasti, pa kad se to slučajno saznalo dobijem poziv od mog komandanta diviziona majora Janus Steve na raport. Ugostio me sa kafom a pušili smo moj Malboro pričajući o tome da mu sredim nešto za stan kod mog 'ujaka'. Što se tiče JNA, imao sam sreće da upadnem kod dobrih oficira, u novu zgradu, sa malim spavaonama i video/tv uređajem, moderno opremljenim učionicama. U pitanju je pirotska kasarna. Kasnije u NATO bombardovanju su te zgrade srušene. Ostalo je standardno, vežbe ujutru, lična higijena, postrojavanje, obuka. Nismo čistili krug nikad. Imali smo požarstva, straže na izdvojenim objektima (Barije-Čiflik je bio fenomenalno sređen

308

izdvojeni objekat, sa odličnim spavaonama i inventarom). Uglavnom, 90% mitova je bilo razbijeno odmah. Nema tupavih vakcina, broma, iživljavanja, besomučnih straža, čišćenja lišća, ribanja wc-a četkicom za zube i slično. Kad se setim najsumornija stvar je bila istresanje dušeka i posteljine, kao i požarstva u krugu kasarne. Jedno dosadno smaranje je bilo i uvežbavanje strojevog koraka zbog "zakletve". Pošto je bilo ratno stanje, imali smo intenzivnu obuku i bila je naporna, ali sa dobrim oficirima stvarno nije bilo "ostava" i slično ali smo do detalja radili dosta stvari. Međutim, imali smo razna dopuštenja, vokmene smo mogli da nosimo, lančiće i slično, meni je odobreno da nosim minđušu. Krajem 1991. smo poslati na ratište, ja sam kao desetar i kasnije mlađi vodnik, bio komandir odeljenja. Na ratištu je već bila drugačija situacija, i za to treba poduže pisanije. Prizrenski korpus u koji smo upali je bio stroge obuke i strogih oficira i disciplina je bila velika, ali je i organizacija bila odlična - svaki obrok na vreme i u uslovima dejstava a kvalitet je bio mnogo bolji nego u kasarni i nikad nismo dobili hladan obrok. Na ratištu sam dobio odobrenje da nosim moju vijetnamku sa činom zakačenim za džep. Spavalo se i dežuralo u zemunicama za vreme dejstva, po kamionima na položaju i slično, preživeo sam direktno dejstvo po nama za vreme izviđanja i snimanja ciljeva. Kasnije smo prekomandovani u graničnu službu bili smo u vikendici jednoj kod Šida na granici, gde sam bio zamenik komandira karaule i održavao kontakte sa ruskim kontigentom UNPROFOR-a. Posle povratka sam prvo bio u S. Mitrovici i dobio zaduženja da prevezemo neku tehniku iz Valjeva i slično nazad vozom, i da ostavimo neko naoružanje po okolnim selima (Morović), ali praktično samo nas nekoliko, mogli smo da idemo gde hoćemo i da se vratimo samo na dogovoreni dan i to sve pod punim naoružanjem. Takođe me je iznenadila efikasna komanda na ratištu, zaštita trupa i odlična taktika. Svejedno, bilo - ne ponovilo se vojska ne služi samo da pobedi neprijatelja već i da ga odvrati! E da, u Šentvidu je u sobi bio i Aki iz Parnog valjka. Tad smo se upoznali na svirci kod vas na toj bini a godinama posle vojske se nismo videli. Mada smo sada dobri prijatelji vrlo retko se u razgovoru dotaknemo teme Šentvida, kao da mu je neprijatno što je oslobođen posle

309

samo mesec dana služenja. Sve, sve ali vojska te očvrsne i nauči mnogim stvarima. To nije slabo iskustvo, i vrlo često iskristališe karakter. Kojim to stvarima te nauči vojska? Očvrsne te u fizičkom smislu ali i to ako hoćeš možeš i civilno/privatno da to uradiš. Samo što si u vojsci prisiljen da imaš kondiciju. Vojska je koncipirana da nema demokratije i sličnih marifetluka. Zna se ko, šta, kada, kako, koliko i tačka. Nema razmišljanja i nema glasanja. I tako i treba. Zna se ko razmišlja i o čemu se razmišlja. Zato ja i nisam podnosio vojsku i vojnički život. Pljušti kiša k'o da je neko odvrnuo slavinu. Skoro neprozirna zavesa, vodena. A mi po dnevnoj zapovesti moramo da idemo na položaj da čistimo topove! Iz hangara se donesu radni stolovi i alati i udri po rasklapanju, čišćenju i sklapanju. Besmisleno jer su cevi zaštićene prvo nekim mazivom pa onda nepropušnom ciradom. I sve to se eliminiše da bi se na kiši čistilo! Pa nema dalje od gluposti. Ja dežurni, znači moj posao je da 24 časa budem "starešina baterije" po svim pitanjima. Odvedem bateriju na položaj, uđemo u hangar, namestimo pozicije i jedan po jedan top dovučemo i čistimo. Ali to i nije bitno. Bitno je besmisao čišćenja oruđa po pljusku. Da bismo se vratili na temu pokušaću da navedem za početak desetak apsurdnosti iz JNA. Počeću od najnižih, pa ćemo tokom diskusije valjda stići do sofisticiranijih gluposti. Ishrana JNA nije bila siromašna, a nije bila ni Jugoslavija, da bi bilo ograničenja u vezi hrane. Od 1986. do 1990. u većini kasarni su postojali žetoni u raznim bojama da vojnik slučajno ne bi pojeo dve porcije hrane. To u ostalim vojskama koje sam sreo i po NATO standardu ne postoji. Hrana se sprema, postavlja se po principu švedskog stola i svako može jesti koliko želi i šta želi od ponuđenog. U JNA nije bilo tako. Ista hrana i ista količina je dostupna svima i vojniku i komandantu baze i meni kao strancu koji sam tamo po ugovoru. Nema razlike, valjda je to ravnopravnost. Smeštaj, na terenima komandir čete spava u krevetu u vreći za spavanje, vojska na zemlji, nema vreće za spavanje, spava na slami. Toga u Zapadnim armijama nema. Jedini koji možda mogu dobiti bolji smeštaj su generali sa dve-tri zvezdice, svi drugi spavaju zajedno u istim uslovima i vojnik i pukovnik. Ja sam kao stranac imao bolji smeštaj od US pukovnika. Kupanje. Ima li nešto apsurdnije od jednog kupanja nedeljno

310

zimi i samo dva kupanja leti. Nije filozofija zagrejati vodu i nije neki veliki trošak, to je po meni čisto iživljavanje. Izlazak u grad u uniformi. Posle je ukinuto. Zašto je moralo da se izlazi u grad 'obeležen", šta se time dobijalo, čemu je to služilo? Upravljanje motornim vozilom za vreme služenja vojnog roka. Bilo je zabranjeno, čemu to? Šta se time postizalo, ništa, čisto iživljavanje. Obuka za vozača. Nije bio nikakav trošak da se zaposle nekoliko građanskih lica u svakoj kasarini i da se svako ko je došao sa vozačkom osposobi za C kategoriju i time poveća kvalitet jedinice. Po čemu je samo par pojedinaca iz auto-čete bilo sposobno i ovlašćeno da upravlja motornim vozilima. Koliko vremena treba u civilstvu da neko ko ima B kategoriju položi za C kategoriju? Fizička kondicija. Za ceo vojni rok nema nijedno kontrolno merenje fizičke spremnosti. Provere koje su imale starešine, bile su lažne i netačne. Da su bile tačne ne bi bilo debelih oficira, ne bi Života Panić mogao da dogura do generala. Američki generali imaju kontrolna merenja svakih šest meseci. Na temi o pušenju naveo sam minimum potrebnih rezultata i to su za moje godište 43-46 godina, za mlađe su stroža. Obuka. Za ceo vojni rok vojnik se ne obuči da rukuje i koristi pištolj, a onda ode u civilstvo i zatraži dozvolu za pištolj, a u MUP-u ga pitaju da li je služio vojsku kao uslov za dozvolu. Pranje veša. Kada vojnik zaduži uniformu, za vreme vojnog roka (zimi) ne može oprati uniformu ni jednom. Ne može ni kupiti neko parče uniforme ako mu treba ili ima želju da ima neko dodatno parče. Za starešine postoji prodavnica gde starešine mogu kupiti šta im treba, a vojnik ne može kupiti ništa osim onog što mu je dodeljeno. Izuzetak su bile čarape. Izlazak u grad. Nikad nisam razumeo zašto ima ograničenja za izlazak. Ja sam imao i delio "bele dozvole" koliko sam maksimalno mogao. Današnji lezilebovići i mazice i ne znaju za šta su sposobni ili pak nisu jer nisu imali prilike da 12 meseci provedu na "farmi". Ja sam imao tu okolnost da budem u posebnoj jedinici u kojoj je i sve bilo "posebno" oficirski kadar se školovao i u Rusiji i u USA. Ta svoja iskustva su uspešno prenosili kombinujući dobre stvari i jednih i drugih. Gledano sa ove distance negde je neko, verovatno imao ideju da bi nekad naša vojska trebalo tako da izgleda, na žalost sve je palo u vodu zbog poznatih događaja. Ja imam jedan

311

komentar, ljudi koji su služili tu JNA su imali prilike da pokažu šta znaju i umeju i znamo šta se desilo. Da ponovim, plavac bukvalno gostujemo u SMB kasarni i ne odgovaramo apsolutno nikome pa čak ni komandantu kasarne, imamo zasebno svoju komandnu zgradu, na prijavnici nas niko ništa ne pita (niti sme da nas pita!), disciplina jako labava jer smo borbena jedinica koja dežura svake četvrte nedelje i kontroliše nebo nad tim delom SFRJ (rakete na rampama, radari rade, 70% starešina spava/živi na položaju sve 24 časa dnevno sedam dana pa onda drugi divizion, petkom je smena, svirao ceo vojni rok, stalna dozvola za izlazak, ujak (rođeni) vojno lice u Ljubljani (ne u mojoj kasarni, znači izađem u grad pa kod ujaka na kafu i da se presvučem, kod njega farmerke), daljni rođak komandant 9. armijske oblasti. Znači, vojsku sam prošao fenomenalno koliko je to moguće sa nekih tih strana! A zaštićen po raznim pitanjima k'o beli medved. Ali besmisao samog služenja roka je besmisao, po meni i za mene. To što sam ja vojsku prihvatio na neki meni logičan način i sve podredio što lakšem bivstvovanju. Kamo sreće da je i ostalima na taj moj način, odnosno na takav moj način bilo dobro u vojsci. I hranu (mi nismo imali nikakve bonove, markice to je valjda uvedeno kasnije), i ostalo. Hrana u vojsci? Pa ja nemam loše iskustvo. Možda zato što smo spadali u prvu kategoriju koja je podrazumevala isti doručak kao i svi ali ručak i večera obavezno izbor između dva jela i nikakav problem za "repete". A sama hrana niti je bila neukusna niti količinski oskudna. Osim hleba! To je isto svojevrsna besmislica. Možeš da dobiješ dva parčeta hleba i da se na glavu nasadiš nema više ni na koju foru! Ne znam za SMB-jce ali su imali malo lošiju hranu kako god ni oni nisu imali malo ili nekvalitetno. Dosta toga se bacalo. Smeštaj. Raketni divizioni su bili izgrađeni po svim pitanjima a izgledali su kao na filmu. Komandni divizion naročito. Ja sam imao priliku da budem u toj komandi u tom divizionu sedam dana jer smo snimali neku emisiju za slovenačku televiziju pa je naš orkestar učestvovao a mi smo spavali tamo jer je bliže setu za snimanje. Bukvalno je vojska imala male paviljone samo za sebe, a starešine poseban paviljon za sebe. Svaka baterija svoj paviljon. Svaka spavaona (soba, ličilo je na sobu a ne spavaonu) je imala po četiri kreveta sve sa natkasnama i

312

jednim ormanom, bukvalno. Nije bilo kaseta kod kreveta kao kod nas i kod SMB-jaca i uopšte u vojsci. Svaki paviljon je imao kuhinju, mala kao "čajna" ali sa pravim šporetom od dve ringle i frižider, trpezarijski sto za desetak ili nešto više sedenja. Donošena je hrana, isto uvek dva jela, vojnici su sami sebe "posluživali". I svaki paviljon je imao dnevni boravak sa televizorom i radioaparatom, zvučnici, gramofon. Svaki paviljon je imao svoju "kupaonu" sa, koliko se sećam, šest tuševa i niko nije branio kupanje kad god ko hoće. Pravo uživanje i promena za nas jer smo u kasarni imali kupanje kao i ostali. "Menza" je postojala u okviru diviziona ali je izgledala bukvalno kao neki restoran u Ljubljani.

konobarima

vojnicima

belim

konobarsko/kuvarskim

uniformama. Dođeš, sedneš, dođe konobar, poručiš, donese ti jelo u pravim tanjirima, piće u pravim staklenim čašama (od pića sokovi i pivo a za starešine i neki alkohol je bio), dobiješ račun pisan rukom, platiš kao u bilo kom restoranu. A sama komandna prostorija koja je bila jedan sprat ispod zemlje u "Komandnom centru" - tek to kad sam video, bio sam zapanjen. Ogromna prostorija sa prigušenim svetlom. Velika Planseta na jednom kraju, jedino to je veoma dobro osvetljeno što je i logično jer su tu prikzani i podaci za sve avione koji preleću taj kontrolisani vazdušni proctor. Ispred Plansete celom dužinom jedan do drugog stolovi za kojima sede redom starešine sa gomilom papira ispred sebe i sa nekoliko "zelenih" malih ekrana i tako dva reda. Svi, i starešine i vojnici kojih je manje nego starešina, su u košuljama bez kape i sa kravatama, varijanta odevanja za grad, niko nema čizme. Sve tiho, niko ne govori glasno osim ako neko ne zatraži glasno očitavanje nekog kvadrata sa Plansete. Ali kao da sam se našao na snimanju nekog američkog ratnog filma. Nikada to nisam zaboravio. Uveo me jedan major da vidim, proveo sam tamo manje od pola sata ali zapamtio za ceo život. Kasnije tokom godina, susreo sam se sa nekoliko klasića koji su bili u raznim gradovima a služili u raketnim divizionima kao ja i samo jednog koji je služio u tom komandnom ljubljanskom divizionu. Iz priče samo zaključili da je nešto slično postojalo još u Zagrebu i nigde više. "Komandni centar" u Beogradu, gde se šalju sve informacije iz svih raketnih diviziona SFRJ je po pričanju isto tako izgledao, što je bilo logično, ali nikoga

313

ne znam da je bio tamo. Kupanje i ostalo - pa to je i kod nas bilo tako, slično i tome nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. Mislim, u sred leta dva puta nedeljno kupanje i to u prostoriji u koju stane oko pedesetak vojnika a vremenski ograničeno jer mnogo vojske čeka na red. Taman dovoljno da se nekako razmažeš i delimično spereš. Pa vidi, što se tiče te "opterećenosti". Ta "opterećenost" ti je omogućavala da konkurišeš i dobiješ posao bilo gde "od Triglava do Đevđelije", mogao si da se krećeš bilo gde u bivšoj SFRJ sa ličnom kartom. Mogao si da doručkuješ u Ljubljani, ručaš u Zagrebu, užinaš u Beogradu i da stigneš u Skoplje na večeru ili obratno. Mogao si po podne da na stadionu u Splitu gledaš Hajduk-Crvena zvezda a uveče u Beogradu da gledaš snimak golova na Sportskom pregledu. E sad si se "rasteretio" ali sve to možeš da gledaš samo na RTS-u i da ti oni pričaju kako se živi "tamo". Može da se gleda i preko satelita, direktno iz svakog studija pojedinačno, ali ništa od toga nije tačno. Svi lažu kako kod njih "cvetaju ruže". Između ostalog i zbog JNA, jer ti borci su bili prekaljeni učesnici rata. Ja imam jedan komentar, ljudi koji su služili tu JNA su imali prilike da pokažu šta znaju i umeju i znamo šta se desilo. A seka perse po zapadu, ni vojsku nisu služili. Kao Klinton, on je žena, nije ni vojsku služio i nema srce. Klintona je zbog toga zabušavala sopstvena vojska, a voleli su Đorđa Buša (Džordža Busha) jer je bio ratni veteran i triput rušen iznad Pacifika? Naša država nije propala zbog JNA, naprotiv dok je JNA postojala bili smo slobodni, nezavisni i neki faktor. Ako malo bolje analiziraš istoriju balkanskih krda videćeš da mi nikad nismo ni bili sposobni za šta više? Pre smo bili roblje i kmetovi, a sad smo opet to. Ja inače mrzim komunizam ali volim Jugoslaviju jer eto 35 godina smo živeli normalno i nikad pre i nikad više! Jugosloven i jeste bio bolji, ali tebi se to ne može objasniti kao uostalom ni mnogo toga. U čemu smo mi bili bolji osim u vicevima. Tehnološki? Vojno? U znanju? Pođi od sebe, živiš u Italiji, ako nisi negde na građevini ili "ne teraš kamion po Evropi", pogledaj malo oko sebe pa nam reci u čemu smo mi bili bolji? Pogledaj za početak automobilsku industriju Italije, pogledaj SFRJ. Pogledaj arhitekturu. Pogledaj obrazovanje. Bili smo bolji od Bugara, Rumuna i ostalih Istočnih država. Još nismo sposobni da smislimo nešto slično Puntu.

314

Ne, nego hvalisanje je bilo "četvrta Evropa". To što vi pričate za JNA možete reći i za Francusku. Četvrta sila sveta po nuklearnom naoružanju a pre neki dan dozvolili su teroristički napad na novinare. U stvari, kad tražite kako porediti JNA ne trebate ići daleko. Uzmite slavnu srbijansku vojsku i pogledajte oko sebe: ruglo od ruševina po Beogradu posle batina koje je "slavna vojska" dobila od NATO pakta. Prazne i zapuštene kasarne. Strane trupe krstare Srbijom, prvo Rusi jure na Kosovo a zatim Amerikanci najure Ruse i instaliraju svoje kasarne. Batajnica je pustinja zarasla u šiblje i korov a u vreme JNA je sve "šljaštilo" i vrvelo od plavaca. Vojska Srbije nema dovoljno regruta za popunjavanje, a u vreme JNA dečaci su se otimali ko će proći testove da bi postao vojni pitomac itd. Eto šta treba da poredite. Jugosloven je najbolji. Pa nakon svih ovih "događanja naroda" prelazak sa Jugosloven na Srbin se može smatrati za neku vrstu srozavanja. Sve je to tačno što kažeš, bila je JNA za primer i služila je da nas zaštiti od potencijalnih okupatora itd. Ali nije uspela da nas odbrani od nas samih. Za veoma kratko vreme uspeli su da sruše sve što je valjalo i što se gradilo poslednjih 40 godina. Jedan jedini pravi ispit koji su trebali da polože posle tih relativno mirnih 40. god pali su i to žešće, a ispit je bio da pohapse nacionalističku bagru, nabiju na gole otoke izvrše državni udar i posle par godina predaju vlast civilnim strukturama, i to je moglo bez da se upali i jedan jedini tenk ili raspali jedna granata. Ali ne, suviše su debeli generali bili ušuškani u svojim beneficijama, platicama i penzijama da bi mogli tako nešto da urade. Takoreći uhvatio ih je neprijatelj na spavanju. Izdajnici se slobodno šetaju, a i šta bi drugo. Izdajnici su ljudi koji čine loše svom narodu, svojoj zajednici. Izdajnici su ljudi koji su slepi kod očiju i ne vide ko im radi o glavi i šta im se realno dešava, već žive u filmu kako su najbolji. Nisu izdajnici oni koji realno percipiraju svet oko sebe. Isto tako izdajnici oni koji se bore protiv umišljaja, zabluda, gluposti i paranoje. Sada ti nama objasni ko je izdajnik, a ko patriota. Izdajnici su ljudi koje čine loše svom narodu, svojoj zajednici. Postavljaš pitanje a ujedno daješ odgovor. Sve ostalo je suvišno. Da, taj Kadijević i vrh vojske koji je imao ustavno pravo da u SIV zatvori svu gospodu iz svih republika. Ovako se samo mešetarilo sa magacinima i delilo

315

oružije. Major Milan Tepić nije uspeo da nas odbrani od nas samih. To ni jedna vojska ne može osim u vojnim diktaturama. Pa sad, koliko je bilo mirno tih 40 godina? Bez pretenzija da sve nabrojim pomenuću samo neke: napad Rusije na Mađarsku, napad Rusije na Čehoslovačku, ratove u Koreji, Vijetnamu, Kubanska kriza, itd. Dakle, vrilo je na sve strane. Sve to vreme JNA je bila stabilna i garant mira u FNRJ//SFRJ. JNA na čelu sa vrhunskim strategom Maršalom Josipom Brozom je naguzila Staljina a zatim odvratila Ruse da upadnu u tadašnju Jugoslaviju. Rusi su pripremali napad preko Mađarske, Rumunije i Bugarske odmah nakon porobljavanja Mađarske 1956. Zato se u JNA duboko ukorenio onaj čuveni "atomski s desna na levo". NATO pakt nikad nije bio pretnja Josipu Brozu i Jugoslaviji, samo su Rusi bili pretnja. Da je JNA bila daleko sposobnija od svih vojski Srbije nastalih 90-tih vidi se i po tome što su 2000-te po Srbiji prvo krstarili Rusi a zatim NATO pakt sve do danas i kraj se ne vidi. To sebi JNA nije dozvolila ni pod tačkom "razno". Baš naprotiv, JNA je proširila granice bivše Jugoslavije. Imitatori generala i vojskovođa samoproklamovanih nakon raspada SFRJ i JNA su ponizili Srbiju, dozvolili da strane vojske krstare Srbijom uzduž i popreko, ponizili predsednika, premijera, i druge "glavešine" Srbije koji moraju da peru noge i traže dozvolu da bi mogli da obiđu Srbe (ne znam zašto samo Srbe valjda sve svoje građane) na Kosovu. I da ne nabrajam više. Poređenje JNA i vojske Srbije je kao i poređenje orla i miša. Hoćeš li nam već jednom reći koliko imaš godina? To ni jedna vojska ne može osim u vojnim diktaturama. Aj ne lupetaj. Hoćeš da kažeš da vojska nema nikakvu ulogu u sprečavanju građanskog rata? To je bilo njeno pravo i obaveza, ali nemam živaca da se natežem sa tobom oko toga. Za sve ostalo napisano u zadnjem postu se uglavnom slažem čisto da ne bude zabune. Hoćeš da kažeš da vojska nema nikakvu ulogu u sprečavanju građanskog rata? Evo na primer u Argentini vojska je sprečila. Šteta, tema je lepo krenula, javljali se ljudi sa opisima svoje vojske a onda neko poče da navodi temu na stranputicu, nespotrebno jer je to čemu sada tema naginje prežvakano, najmanje "milion" puta zašto neko vuče na tu stranu? Verovatno zato što nema svoja iskustva sećanja iz JNA a voli da kucka na tastaturi. Opet kažem. Nisu mogli u jednoj

316

simultanoj akciji u trajanju od par dana da pohapse bagru, oduzmu oružje i spreče krvoproliće koje smo gledali. JNA je bila faktor stabilnosti i mira. U unutrašnjim trvenjima vojska se cepa. Uzmi dobro poznat primer USA i građanski rat - plavi protiv belih, severnjaci protiv južnjaka. Koliko god JNA imala besmislenih pravila, meni je ostala u sećanju zbog mogućnosti da sretnem, upoznam i živim jedno kraće vreme sa ljudima drugačijeg mentalnog sklopa i vaspitanja sa kojima se nikada ne bih sreo u mom okruženju. Eto, to me je naučilo u tim godinama da ukapiram da od lošeg postoji i gore a od dobrog i bolje. JNA na čelu sa vrhunskim strategom Maršalom Josipom Brozom je “naguzila” Staljina a zatim odvratila Ruse da upadnu u tadašnju Jugoslaviju. U unutrašnjim trvenjima vojska se cepa, a reč je o "mitu, legendi i idiotizmu". Da, stara Juga je bila jaka i tehnološki i vojno i po znanju. Imala je svoje sitne devijacije, ali od toga su patili i mnogo jači državni sistemi, pa se može podvesti pod tekuću problematiku. Onog trenutka, kada se zbog sitnih društveno političkih vajdica, rasitnila velika država, došlo je do zajedničkog potonuća i svođenja država na "osrednje gradove" po broju stanovnika i po društvenim prihodima. I naravno, svi zajedno su tehnološki skrajnuti, i prebačeni u "uslužne delatnosti". Pa kritike na SFRJ idu otprilike u tom smeru da joj se zamera što nije proizvodila LCD televizore i pridikuje se JNA što nije koristila. Jedan stariji kolega na fakultetu mi pričao, bio je u vojsci baš kada su počeli nemiri '91 u kasarni negde na primorju, uglavnom, to leto pola njegove kasarne i skoro svi oficiri dezertirali, pridružili se zboru narodne garde ili kako se već zvaše i onda su napali tu kasarnu u kojoj su do juče služili i vojnike koji su u njoj još uvek ostali. On je jedva uspeo da završi služenje i da nađe nekog da mu potpiše papir, jer kao što pomenuh, svi oficiri dezertirali. Prvom prilikom raspad po svim šavovima. To nije moja JNA. Niti je bilo koja JNA "moja". To o čemu ti govoriš dogodilo se u vreme kad se SFRJ raspala. I ti bi napadao strane trupe u tvojoj domovini i ne bi dozvolio da krstare uzduž i popreko ko Rusi i NATO. Zašto učestvuješ u temi koja nema veze sa tobom ni po kom osnovu, kako sam kažeš? To o čemu ti govoriš dogodilo se u vreme kad se SFRJ raspala. Prvi napad na JNA se odigrao u Sloveniji, gde su u svim

317

kasarnama u komandnom kadru Srbi bili u 'velikoj' manjini. Mada ni to nije bitno jer JNA je bila jedna i jedina vojska na tlu SFRJ - ma kakav da je komandni kadar bio. Ovo je nerazumljivo. Hoćeš da kažeš da su kasarne JNA na teritoriji SFRJ bile strane trupe koje su logično napadane od meštana? Ti sam tvrdiš da JNA nije tvoja. Em tvrdiš da je JNA na teritoriji SFRJ bila okupaciona sila. Doduše, Hrvati i dalje to isto pričaju, i dan danas. Pa sad, logika govori da ili si Hrvat ili njihov simpatizer. Ni jedno ni drugo meni ne smeta ali mi "iritantno smeta" ta i takva propaganda! Idi na neki hrvatski sajtforum pa se slatko pridruži podršci tog devijantno - patološkog mišljenja. Kaže se srpske vojske. Sve pogrešno. Tada se SFRJ nije raspala, tek su počele prve čarke, a vojska koja je navodno garant nekog mira se ponašala tako kako se ponašala, ostalo ti je objasnio Šešelj. Vojska (JNA) je poštovala tadašnji Ustav SFRJ. Tamo gde sam ja bio (mislim na ratište), sve je funkcionisalo kako treba, što se tiče vojne taktike, tehnike, logistike, komande i dejstava. Toliko je dobra komanda i taktika bila, da je prilikom odbrane pravaca napada na vojne objekte JNA napredovala bezmalo 9-10 km dnevno bez problema. Naravno, politički vrh je "ukapiro" situaciju i sve je stalo. U ovakvo stanje naravno ne računam TO, paravojne formacije i slično koje su haos pravile (pa i toj JNA). Paravojne formacije, policija, TO i ostali su jedini koji su vršili zločine, odmazde, napade na civile i slično. JNA nikad to nije radila na području gde sam ja bio, samo su rađena dejstva i protivmere prilikom odbrane objekata, ljudstva i tehnike. Uvek su jedinice vraćane na početne pozicije nakon završenih akcija. U politiku ne želim da ulazim. Da, u pravu si. Bila je to srpska vojska. Mada sam ja na umu imao da je dvoglava aždaha bila u Beogradu. U stvari, možda je to jedina srpska vojska pored one u Kosovskom boju. Tema je JNA. Prvi napad na JNA se odigrao u Sloveniji. Ne, obratno. Ono što ti nazivaš JNA vršila je nedozvoljene manevre u tada već nezavisnoj državi Sloveniji. Takvi nedozvoljeni manevri stranih plaćeničkih trupa su mogući samo po kvazidržavama. Nakon toga slovenački šumar Janez Janša je “najurio” sve zajedno nazad odakle su došli. Hoćeš da kažeš da su kasarne JNA na teritoriji SFRJ bile strane trupe koje su logično napadane od meštana? Od onog

318

momenta kad su postale pretnja po lokalno stanovništvo logično je da se strane trupe “naguze” i oteraju. To je radio i Josip Broz. Em tvrdiš da je JNA na teritoriji SFRJ bila okupaciona sila. Samo me podseti gde sam ja to napisao! Doduše, Hrvati i dalje to isto pričaju, i dan danas. Tada se SFRJ nije raspala. U vreme srbijanske okupacije Dubrovnika Slovenija i Hrvatska su već proglasile nezavisnost. Samim tim SFRJ nije postojala pa nije postojala ni JNA. Tačnije, JNA se pocepala već u vreme "afere" Špegelj. Tada je bilo jasno da se JNA podelila na nacionalne strukture. Zašto? Zato što je postojao navodni šverc oružja. Međutim, po pitanju tog navodnog šverca moralo je da reaguje ili UDBA ili JNA ili već neko. Niko nije reagovao, osim Mire koja je montirala snimke planiranja šverca na tadašnjoj TV Beograd. Miloševiću su ruke bile vezane i zato se držao po strani podrivajući institucije radi instalisanja svojih piona. Sve to znači ili šverca nije bilo, ili su sve te institucije bile u rasulu. Kako je Špegelj u stvari zaista nabavio oružje za potrebe Hrvatske odbrane jasno je da ni JNA nije postojala već tada. Tačnije, nije funkcionisao KOS a bez KOS-a nema JNA. U redu oni su na odmoru i dobro je nemešanje koje se oseća kao pozitivna stvar i niko od administracije ne vređa članove i sve je to za pohvalu! Ali bi administracija morala da reaguje na ove i ovakve tekstove jer spadaju u govor mržnje kao i raspirivanje nekih stvari koje su odavno raščićene. Apelujem administraciji da se nešto preduzme povodom ovakvih istupa. Situacija sa komandom je jedno, a odluke politčkog vrha su drugo. JNA je bila sposobna za sve, a pošto je politika komandovala bilo je sve drugačije. Uostalom bio sam na licu mesta 5 meseci i znam kako je radila JNA kad pustiš komandu da radi ono zašta je obučavana i školovana. Prvo, u to vreme niko nije imao informacije šta se dešava i čemu se stremi. Čak je i JNA dobila "zeleno svetlo" da reši sukobe u određenom roku uz minimum žrtava, ali je bilo previše spornih pitanja, i odustalo se od te opcije. Secesije su rađene haotično, u formi građanskog rata, svako je grabio i improvizovao kompletan haos. Razne propagandne mašinerije su ostavile jakog traga na "razumevanje" zbivanja. Očekujući da izazove nacionalne i ostale izlive na konto svojih reči pa da se uđe u "vrzino kolo" koje se čak i međunarodna zajednica svim silama

319

trudi da suzbije? Pljuvati po Srbima i Srbiji na ovom forumu je dozvoljeno u ime slobode govora i čudnih pravila na ovom forumu? Ali će zarad ruskog cionizma morati da nabijaju glavu sve dublje u pesak. A Putin će ih povremeno “šutnuti u dupe” kao što se i magare šutira da krene. Starice pogrbljene od godina idu po kafićima i prose od dece za hleb. Mi pokušavamo da govorimo o pojavama u JNA dok je postojala. Ne postoji Srpska vojska posle 1918-te. Postoji posle JNA, Vojska Srbije i Vojska Republike Srpske. Uništena je politički, kako je bilo i najefikasnije, a zatim i država, da bi se zapečatio raspad. I nije tema čin raspada, nego dešavanja dok su i vojska i država bile u punom "zdravlju”. I tako svi vi koji pljujete po našoj vojsci samo da vas razočaram da je tako i u zapadnim armijama! O kojoj zapadnoj armiji konkretno misliš? Šta je tako i u zapadnim armijama? Vojska je obično gubljenje vremena. Šta si ti korisno naučio u vojsci a da nisi mogao naučiti u običnom životu? Pošto sam bio pionir u vojsci i prijavio sam se dobrovoljno da služim a nisam ni morao niti su me zvali. Tražio sam baš taj rod. Naučio sam da pucam iz kalašnjikova, da bacam bombe, da postavljam mine i eksplozive, da iste deaktiviram, da pomoću eksploziva rušim objekte, da vozim amfibiju. Ovo sam napisao kao gluposti iz JNA, šta misliš šta je od ovoga prisutno u zapadnim armijama? Kada sam otvarao ovu diskusiju mislio sam da dam analizu onog dela života u JNA koji mi je dobrim delom i tada bio nejasan, a kasnije je vremenom postao totalno neshvatljiv i apsurdan. Ja ne ulazim u diskusiju o značaju vojske ili društveno-političkim odnosima, takođe su mi posebno interesantni diskutanti koji nisu služili vojsku, a ne razumem ni ove druge koji su služili u nekim drugim vojskama, a koje nisu JNA. Da bismo se vratili na temu pokušaću da navedem za početak desetak apsurdnosti iz JNA. Neko je pomenuo izjavu američkog generala o psiho-fizičkoj spremnosti njegovih vojnika, ja mislim da je to loše prevedeno. Možda su psihički loši, ali fizički su odlično spremni. Imaju kontrolna merenja svakih šest meseci. Stara domaća serija "Vojnici" sa Gutovićem, tema je baš JNA. Koliko je po vama verodostojna ako je neko gledao? I laiku je jasno da je unutrašnja politika veoma jak faktor u razaranju i vojske i države s tim što se Rusija poprilično povratila, i sada je još nejasnije

320

kako se uopšte i raspala. Bitnija struktura države nego prosta snaga vojske. Lako je Rusima da se oporave, čak i tako krnji su najveća zemlja na svetu, zadržali su preko tri četvrtine teritorije posle raspada, prirodna bogatstva i ostalo. S druge strane Srbija je jedva trećina od bivše SFRJ. To i jeste čudo, lako su se oporavili, 10 godina je za državu i istoriju kratak rok, ja samo mogu da zaključim da im je političko rukovodstvo tzv establišment bio nesposoban ili retardiran. Sećam se Mađarske iz 90-ih, pod uticajem SSSR-a to je bio gulag. Sada kada vidim Kazahstane i ostale nekada zabite države, kako napreduju praktično mi ništa nije jasno gde se gubila državna uprava šta je to bilo u glavama, gde su se pare trošile kada se sada države razvijaju, ali ni vojska im nije zaostala čak je jača, opasnija i efikasnija nego ikada. Tako i sa SFRJ. Kako su radile tadašnje fabrike, a sada su "nesposobne". Da li je moguće, da korumpiranjem nekoliko desetina ljudi, za koje je "rezervisan" boravak u državnoj upravi, da se toliko unazadi i upropasti cela država. Mađarska je bila gulag a sad je kupleraj. Mnogo bolje je sada što se tiče slobode, ali dosta stvari ne ide baš dobro. Nezaposlenost je ogromna, a država te samo potapše po ramenu i kaže: sad je sloboda, snađi se. A ona sama “otima” porez i hrani gomilu odabranih koji bi takođe “crkli” van države. Ma njihov problem, mada me muči što i mi sve više ličimo na takvo uređenje ali smo za sada ispod njih bar po standardu. Takvima i ne treba vojska, eventualno policija da spreči uličnu "pravdu" i zaštiti povlašćenu "vlastelu", političke makroe i konkubine! Mislim da JNA nije bila "filmska" vojska, i da je podrazumevala i nekakvu ratnu osposobljenost. Bavio sam se muzikom pre vojske. Imao svoju grupu, bio roker po svim pitanjima (kožne jakne, farmerke, nitne, čizme i leti i zimi, kosa preko ramena), ošišao se par dana pre vojske do glave na jedinicu. Ma koliko se ja ne slagao sa tim pojmom i ma koliko se ja ne slagao sa nebrojeno besmislica u toj istoj Vojsci - moja dužnost i obaveza je bila zakonom određena i morao sam da provedem tadašnjih godinu i po dana ili bih snosio zakonske posledice a to mi je daleko manje bilo prihvatljivo nego da odem u Vojsku i "odradim" tu obavezu. A već sam nešto o tome i pisao i rekao da sam ja lično u vojsci prošao fenomenalno u odnosu na bar 90% ostalih. Posle samo 18 dana provedenih u

321

vojsci a pre davanja zakletve smo svi iz orkestra dobili pet dana odsustva da odemo kući i donesemo instrument! Pešadijsku obuku nismo imali. Već prve nedelje, kad smo svi bili u uniformi otišli na položaj gde smo obavešteni da ćemo čim položimo zakletvu dobiti lično naoružanje i obišli ceo položaj i informisani smo o tome šta je šta, šta se gde nalazi, kuda smemo da se krećemo uvek, kuda smemo a kuda ne smemo kad smo kao divizion u borbenom dežurstvu a kuda nikada ne smemo da se krećemo i podeljeni su nam dozimetri koje smo imali ceo vojni rok, a pregledani su i menjani jednom mesečno (zbog radara i još nekih delova položaja gde je bilo zračenje). Već sutradan smo počeli obuku, svako na svom "radnom mestu" a samo i isključivo što se tiče raketnog diviziona i protiv vazdušne odbrane (radaristi sve o radarima, raketaši sve o raketama, mi sve o PV topovima - LPA - a svi zajdno sve što je vezano a stručno i praktično za PVO). Sva ta obuka je bila veoma interesantna jer nije ličila ni na šta što rade ostali SMB-jci bilo gde a "predavanja" su bila više drugarska jer su se starešine baš trudile da nas nauče što više i bolje. Sam odnos starešina - vojnik je bio isto tako potpuno različit od vojnog stereotipa. Na primer, starešina se pozdravljao samo ako/kad ga vidiš prvi put ujutru i to u kasarni, vojničkim pozdravom rukom ako si bez oružja a na položaju ni to nego klasično civilno izgovoreno "dobro jutro". U krugu kasarne smo mogli da budemo bez kape a leti čak i bez bluze i u papučama. U spavaonama je bilo dozvoljeno da kreveti budu posle ručka "na crno" a nikada oficiri nikoga nisu kažnjavali čak ni budili ako neko spava popodne a nije na nekoj dužnosti. Mislim, mogao bih da pričam "do sutra" o razlikama u odnosu na ostale redovne vojnike bilo gde - ništa od discipline i teškoća bilo koje vrste koje su bivale uobičajene u vojsci mi nismo osetili - osim kupanja koje smo imali zajdno sa ostalim u kasarni. Ali zato smo leti imali na položaju "letnje kupatilo", zvanično, a bilo je u vidu nekoliko "bojlera" (ogromnih buradi premazanih crnom bojom) sa tuševima, uredno i lepo ograđeno mesto, malo izdvojeno i osunčano i niko nije ni branio niti obraćao pažnju kad neko ode da se istušira. I starešine su to koristile redovno. Za razliku od ostale vojske (uglavnom) mi smo jedva čekali da idemo na stražu jer smo je davali samo na

322

položaju (nismo davali kasarnsku stražu) što je značilo da onaj ko je trenutno na stražarskom mestu to i radi, stražari tih dva sata a za ostale važi od roštilja do izležavanja sve što ti padne na pamet i niko, ali bukvalno niko te ne dira niti nadzire a starešina inače nema od pre ručka do sutra ujutru. Kad je divizion u borbenom dežurstvu tih sedam dana kad je većina starešina stalno na položaju opet stražu niko ne dira ali kao da ne postoje ti ljudi. Mi iz orkestra smo imali najmanje straže (zbog svirki) ali sam ja opet skupio 57 dana straže i bilo mi krivo što nisam imao više! Pa sad. Ali da se vratim i odgovorim na "Umesto da određuješ brzinu aviona" - pa šta da ti kažem, meni je bilo bolje da naučim o avionima i radarima i raketama i ostalom i da se zanimam time jer je bilo jako, jako interesantno nego da sam SMB-jac i da prašinarim ceo vojni rok. Na gađanju iz ličnog naoružanja sam imao najbolji rezultat od mlade vojske, pogodio sam 48 krugova od mogućih 50, dobio sedam dana nagradno i bio određen da budem nišandžija na PA topu! Što podrazumeva da se iz trka bacim na sedište i rukovodim topom koji ima motor, što znači ja samo moram što pre da sednem, kad sednem ja postavim levu nogu na okidač, ruke na "volan" i ne radim ništa dok se top priprema za praćenje što podrazumeva da jedan iz odeljenja pali motor, komandir zadaje parametre na nišanskoj spravi, punioci stavljaju doboše sa municijom na cevi i kad sve to bude gotovo komandir vikne "spreman za dejstvo" ja viknem "razumem, dejstvujem" i onda "vozim" top pomoću "džojstika" u vidu poluge sa 'točkom' na vrhu koji kad okrećem kao volan onda se cevi pomeraju po pravcu a kad celu polugu zajedno sa 'točkom' pomeram "na sebe i od sebe" onda se cevi pomeraju po elevaciji, gledam kroz nišansku spravu i trudim se da "neprijateljski avion ili tenk" dovedem na "krst koncica"

(važan pokazatelj na ekranu) i uništenjem zaštitim divizion od

"napada neprijatelja". Pa ako je to teško svi relativno klinci i igramo se rata. BTW, moja LPA baterija je imala četiri odeljenja, što podrazumeva četiri PA topa. Drugo, jako važno - kad sam pisao o tome da sam svirao ceo vojni rok to je bilo baš tako. Znači prvih par meseci je bilo uglavnom samo za vojsku uključujući i Dom JNA a onda sve više i za civile, u početku u Ljubljani (od diskoteka do privatnih zabava za firme) a kasnije i širom Slovenije. Imali smo

323

skoro svaki vikend svirku, subotom u Domu JNA, a neretko i tokom nedelje jer su nas zvali često a kapetan koji nas je vodio je tako dobijao poene a i čin kad smo osvojili prvo mesto na takmičenju "U pesmi i veštini" gde su učestvovali i orkestri iz cele 9. armijske oblasti - mi smo prvo bili diskvalifikovani jer su mislili da smo civili preobučeni u uniforme pa bio mali skandal i kad se rešilo proglase nas kao pobednika i dodele prvo mesto a to kapetan u naše ime odbije da da nagradnih deset dana, a da nas nije pitao, i dobije čin majora! Novu godinu smo svirali na Bledu, Hotel "Svoboda". Napisao sam i onaj deo privatnog životnog okruženja, koja su ostala iza pojedinca - vojnika, u vreme boravka u JNA. Tek je tamo bilo mitova, legendi i idiotizama, koje će taj vojnik saznavati još u vreme boravka u JNA, a detaljnije - kada se vrati u civilno stanje. Otkriće se mnoga lažna prijateljstva, (ne)vernosti i zablude svakog nivoa - od porodice, rođaka, prijatelja, radne organizacije, kolega i drugo. U svakom slučaju, shvatamo, da je u životu potreban jedan reset, a subjektivno gledano i ta i takva JNA je mnogima promenila živote - nekom blaže, nekom žešće. JNA, generacija jesen 1966. godine, U "pratećim papirima" piše: zvanje - Nastavnik muzike. Nakon nedelju dana boravka, dobijam zadatak da oformim orkestar, što je u Trsatu, gde je bilo 6.000 vojnika - za tri popodnevne audicije i urađeno. Nikada, kasnije u životu i profesionalnom radu, nisam imao bolji orkestar. Školovan bubnjar iz Pule, jazz gitarista iz Zagreba, gitarista za narodnjake iz Zrenjanina, harmonikaš (školova) iz Paraćina, saksofonista (Mađar) iz Subotice, bas gitarista (mađarski Cigan) sa apsolutnim sluhom! Ja sam svirao klavir i trubu. Pevači: Mirko Cetinski - Pula, Dragoslav Mihajlović - Kanarinac, Čeda B. bariton, član novosadske opere. Popodnevne obaveze, dežurstva i "kućni poslovi" više ne postoje, samo probe orkestra. Posle prvih uspeha na zonskim takmičenjima, dobijamo status orkestra pri Domu JNA, sa radnim vremenom, kao i profesionalni oficiri-muzičari naravno sa ishranom, pićem za domskim šankom i dodatak orkestru: dve mlade pevačice iz talijanske gimnazije i Žarko Dančuo sa svojom Daliborkom Stojšić. Na glavnom takmičenju u Riječkom Narodnom pozorištu, najzapaženiji nastup: solo pevač Čeda B. uz pratnju klavira sa arijom Sanča iz Masne-a iz opere "Don Kihot". Na

324

tom takmičenju osvajamo I nagradu, pobeđujemo orkestar Ljubiše Pavkovića (već zapaženi član velikog narodnog orkestra RTB, kasnije vođa tog orkestra) iz druge kasarne. Poručnik za MPV dobija čin kapetana, a major-komandant naše jedinice deli nagradna odsustva! I tako vojni rok orkestra i cele umetničke grupe je prošao u koncertima, igrankama po Domovima JNA i turnejama po selima i gradićima cele Istre, čak i prema Zagrebu, koji pripada Zagrebačkoj vojnoj oblasti. Od ponedeljka do petka u 12 h, mogao je svako ići svojoj kući. O saradnji, poznanstvima sa poznatim muzičarima, dirigentima, muzičkim urednicima radio i TV stanica, koja će kasnije bitno uticati na razvoj i uspeh lične profesije u civilu. Pored svih mitova, legendi i idiotizama, JNA je širom bivše Jugoslavije odigrala svoju bitnu i značajnu ulogu. Kako za starešine, tako i za individualce, regrutovane po sili zakona. U JNA je svako imao podjednako šansu da se izrazi, da (po)kaže, napreduje, bude nagrađivan i da proveri sebe kao ličnost, a te rezultate provere će saznati tek mnogo kasnije. Mereći dobit, praštamo sve idiotizme u JNA. Jedan životni test socijalizacije, samostalnosti i snalaženja na "otvorenom terenu" bez pomoći prijatelja, koje bi trebalo da steknemo sopstvenim kvalitetima, i to objektivno, kod apsolutno nepoznatih ljudi, a ne kod tetaka ili stričeva. To što su postojale "nebuloze" i "nepotrebni" poslovi to je stvar postavljanja pojedinca u neobične situacije, i njegovo snalaženje. Kako drugačije videti od kakvog je "materijala" neko, ako živi pod staklenim zvonom, udobno i bezbrižno. I to su pozitivni detalji, iako u malom broju, koje je JNA imala. Kod mene je bilo sasvim drugačije. Zadužili uniforme i nakon par dana prilazi vojnik, meni nepoznatog lika i pita me da li znam ko je pričao da zna da svira gitaru. Kažem da znam "a što?" Pa, kaže, jedan oficir je maločas rekao da se organizujemo i saznamo da li ima neko da svira neki instrument i da takvi dođu u razglas na razgovor. Ja mu kažem da ću sad da nađem tog što svira gitaru ako ga prepoznam pa ćemo zajedno da dođemo jer i ja znam da sviram. Od celog diviziona samo 5 ljudi je došlo "u razglas". Taj koji me pitao je bio iz grupe Neoplanta i svirao gitaru (Ceh Zoltan, dobar gitarista), ovaj za koga je čuo da priča da zna da svira gitaru je po malo sviruckao akustičnu gitaru onako jedva a dovoljno da se prati dok peva Dilanove pesme i

325

bio je iz Beograda (Miroslav Aleksić - ubuduće Aleksa) jedan koji nije svirao ni jedan instrument ali je bio zainteresovan da radi u "razglasu" jer je kod kuće imao CB "a to je isto"!, i jedan koji je izjavio, bukvalno -"ja ne sviram ništa al' sam rad da naučim". Tako da konstatujemo da nemamo orkestar nego samo dvojicu gitarista i bubnjara. Međutim, prekretnica je bila rezignirano sleganje ramenima tog starešine i reči "šteta, bar da ima neko ko peva pa da se nešto uvežba za priredbu sledeće nedelje". Ja i Zoltan se pogledamo i skoro u glas "pa nači ćemo pevača, nisu svi ni čuli i uz ozareno lice starešine budemo oslobođeni svega daljeg tog dana osim da pronađemo pevača. Nađemo ga posle ručka, čovek se ne bavi pevanjem ali je pevao u školskom horu i amaterskom neobaveznom horu u mesnoj zajednici, Bračić Drago iz Maribora. SMB-jaca su imali dva orkestra i starešina je sredio da dobijemo po tri sata svaki dan na njihovim instrumentima da uvežbamo dve pesme za priredbu. Tu nekako nagovorimo Aleksu da svira bas. Mislim, čovek jedva prebira po gitari, zna samo akorde nekih pesama ali ne i koji su akordi nego onako, skoro napamet postavlja prste i nekako mi uvežbamo dve pesme. Jedna je bila "O, Ana" od Srebrnih krila (tada najpopularnija pesma i grupa u zemlji!) a druga pesma je lukavo odabrana vojnička "Hej, vojnici, vazduhoplovci". Prva pesma je na priredbi prihvaćena sa velikim aplauzom a druga pesma je izazvala ovacije i cela sala je pevala refrene! Svirali smo samo 'zabavnu muziku' jer nismo voleli narodnjake. Za Novu godinu svirali smo na Bledu kada smo bili oslobođeni svega, ceo decembar a tamo su bila dva orkestra. Mi plavci i SMB-jci koji su imali harmonikaša i pevača iz Bosne. Jedan od njih, neki Željko Dobrijević, momčić od 18 godina došao iz malog sela sa pedesetak žitelja koje je na Velebitu. On nije imao više hrane u životu do tada, ni tako čisto mesto za spavanje. A dobar, iskren, naivan i jak kao bik! Sa druge strane je bio jedan Šiptar (dobro, Albanac) kod mene u odeljenju koji je bio profesor u gimnaziji negde na Kosovu. Ja sam voleo onaj sir iz okrugle male konzerve bez oznaka, deo "suve 'hrane". Bio je i kod nas u Bitolju, u mom vodu jedan mali Albanac sa Kosova, ne sećam mu se imena. Došao je sa neke planine, nije pre vojske video televizor, telefon, pertle nije umeo da veže. Srpski je jedva natucao, bio je

326

onako prostodušan, velikih očiju, dobar u duši. Ali i pored toga bio nam je vrlo koristan. Kad je trebalo poneti RUP-20 na vrh brda, niko ga nije mogao stići! Taj se pod najvećim teretom kretao po kamenitim uzbrdicama kao koza. Mi smo se kao klinci napajali i vaspitavali rodoljubljem. Da voliš, čuvaš svoju zemlju, ne želiš da ti se stranci preterano mešaju. U okviru toga odlazak u JNA je, mada ne baš prijatna stvar, shvatan kao nešto potpuno normalno. Sa druge strane narod je imao poverenje u svoje rukovodstvo koje se brinulo o njemu. Kako se danas vaspitavaju mladi? Patriotizam je nepotreban, istorija ne postoji, stranci nam žele bolje nego mi sami, prodajmo sve što imamo jer neko drugi će to bolje iskoristiti, ukinimo vojsku jer to je relikt prošlošti logično idoli su krimalci i pevaljke itd. Meni je pri postavljanju teme glavni motiv bio da prodiskutujemo o apsurdnostima koje su se dešavale, za koje realno nije bilo potrebe. Nemam ni sada a sa ove vremenske distance ništa protiv toga. Smatram da je to vredno i logično. Pa sad to sa strancima je bilo logičan sled nakon Drugog svetskog rata. Problem je to što se sa tim preteralo. U smislu da je taj pojam "stranaca" anatemisan i nije se dopuštalo ni dobrim stvarima da dopru do nas, što je opet svojevrstan idiotizam. Da ne ulazim u budalaštinu koja je bila uobičajena - nije sve strano isto ali je loše sve što je sa Zapada. A to da je narod imao poverenje u svoje rukovodstvo koje se brinulo o njemu - pa drugačije nije moglo nego tako. Sva ratna žarišta su bila daleko i nisu ni na koji način bila u vezi sa SFRJ. Zašto sam ja morao da odvojim godinu i po dana svog života za nešto što nije ni trenutak doprinelo odbrani moje zemlje - jer nije bilo nikakvih napada niti pretnji u tom smislu, čak ni nagoveštaja?! Tako sam ja tada razmišljao. To mišljenje mi se nije promenilo ni danas. Kažem, fenomenalno sam prošao vojni rok - ali bih radije da nisam išao u vojsku, i dan danas me ne bi bilo sramota toga da nisam bio u vojsci kao što me ne bi ni tada bilo sramota. Ja nisam smatrao niti shvatao vojsku kao nešto normalno. Pedesetak i više ljudi u jednoj prostoriji sa tuševima pri tom je toliko mesta da se neminovno svi dodiruju. A razmišljanja nema jer je to vojska, nema demokratije i potrebe za razmišljanjem jer je sve isplanirano generacijama pre, i rad i odmor i jelo i zanimanje. Tako da je za mene - ne bih žalio što to i takvo

327

kolektivno "ludilo" nemam kao iskustvo! Kako se danas vaspitavaju mladi?. Previše naglo smo dobili "blagodeti civilizacije i naprednog sveta", počev od Internet-a pa na dalje. Neke generacije koje sada imaju decu nisu mogle da ostanu imune na raspad države i ratna dejstva i mada su postali roditelji nakon toga imaju još uvek svoje roditelje kojima je to što se dogodilo ipak urezano previše duboko da bi bilo ignorisano. I samo da prokomentarišem deo poslednjeg citata, ja sam oduvek bio za to da ne postoji vojska u formi JNA nego da vojska bude samo i isključivo profesionalna. Da, vidi se kako nam je bolje. To što u Srbiji nije bolje, nije greška ili zlonamera stranaca već greška samih stanovnika Srbije. Naravno greška je u nama, ali nismo mi krivi što Draža nije pobedio 1944. Da je Draža pobedio bilo bi još gore, danas bi više ličili na Somaliju. Ne bi želeo da je Draža pobedio, to bi značio kapitalizam, a to znači da bi bili u EU kad i Grčka ne bi se zezali sa tvojim komunistima. Ti bi još bio nepismen jer bi ti osnovno školovanje bilo uskraćeno pa bi ostao sisati ovce sa dedom! Vidi koliko ti je vremena trebalo da se pozoveš na istoriju o kojoj pojma nemaš. Posle ti stranci krivi. Isti oni stranci kod kojih si otišo da bi se "malo sklonio" od svojih koje pozivaš na patriotizam. Pomenuo sam ja da će se pored ne znanja istorije umesati i demagogija i praznoglavlje. Ne nego su sa Menhetna. Nisi bio u JNA, a diskutuješ kako je bilo u JNA. Srbija sve bliža Turskoj, Kini i Rusiji. Tako je to kad poltroni četničkih vojvoda vode zemlju. U pravu si. Pomogli su i ameri sa dolarima, rezultat kao što kazeš, 'propala' država, koja ima skoro 3 puta veći bruto društveni proizvod od nas, odnosno 50% više od naših idola Hrvata. O industrijskoj proizvodnji, prosećnim platama i penzijama neću da pričam. Tema je JNA, i prilika je da učesnici ispričaju sopstvene trenutke i iskustva možda malo začinjena, nebitno, ali daleko iskrenije nego zakulisna istorija sveta. Nisam komentarisao "iskustva iz JNA". (Sigurnija je priča, pošto smo "neki" prošli kroz neka iskustva). Meni su pričali, dok sam bio remac-gušter (Jul 1984-e, Čapljina) da se iz obesti desetara ili mlađeg vodnika mlada vojska tera da kaljave i masne menjače "pere" četkicom za zube. Naravno, mator (i tada) i svojeglav (i sada) za svojih 26-27 god, otišao sam i pitao kapetana, koji se nasmejao i objasnio mi da "vojnik ne

328

sme da se vređa". Šta je posebno u tome ako su prali vojne objekte četkicom za zube? Da li se to dogadjalo ili nije ne znam. Ali znam da englezi teniske terene šišaju makazama za nokte i to sam imao prilike da vidim snimke. Ali ono što može da se primeti da su u to vreme vojni objekti blistali a danas su ruine. Nema tu vređanja ako je higijena u pitanju. Šta je posebno u tome ako su prali vojne objekte četkicom za zube? Da li se to događalo ili nije ne znam. Ali znam da Englezi teniske terene šišaju makazama za nokte i to sam imao prilike da vidim snimke. Ali ono što može da se primeti da su u to vreme vojni objekti blistali a danas su ruine. Nema tu vređanja ako je higijena u pitanju. Kad budeš prao vojni objekt četkicom za zube onda ćeš videti šta je ''posebno'' u tome. Ovako ti se ne može objasniti sav besmisao tog posla. Kao ni čišćenje blata iz šara na gumama na točkovima topa ali čačkalicom. A top je imao deset točkova velikih. Bio je to veliki top, tzv. ''long tom'' proizveden 1944-e godine. Blistavo stanje vojnih objekata spolja nije moglo da zabašuri činjenicu koju sam ja gledao iz prvog reda ali iznutra. Na primer po zimi nijedan ATS 59 nije mogao da upali. Slavna vojska zvana JNA dobije uzbunu ali ne može da istera svoju artiljeriju na teren. Avion iz jedne komšijske države je mogao da stigne do naše kasarne za svega 3 minuta, a da napustimo kasarnu nama je trebalo skoro pola sata. Uzbune su se ponavljale često, ponekad danju, ponekad noću ali ne vredi. Vreme za napuštanje kasarne nije moglo da se popravi. Bio sam u JNA 1980-e baš onda kada je vrhovni komdadant umro. Zadnjih nekoliko dana svog života je govorio isključivo nemačkim jezikom. Kažu da svako pred smrt govori samo svojim maternjim jezikom. Ah, da bio sam u IX armijskoj oblasti. Tavčar je bio komandant. Kad budeš prao vojni objekt četkicom za zube onda ćeš videti šta je ''posebno'' u tome. Ne i dalje to ne smatram "posebno". Ja recimo perem teško dostupne delove kupatila istrošenom četkicom za zube i tankom žicom. Baš naprotiv u konkretnom primeru kad je teško oružje u pitanju ne znam bolji način da se oruđe dovede u red osim pranje četkicim za zube. Vojska mora da blista! Žališ se kako niste uspevali da postignete vreme potrebno za uzbunu. Pa sa takvom nedisciplinom i nemarom nije ni čudo da niste uspevali. Tad je kažu bila disciplina na nivou. Svaki čas je dolazio u obilazak neki važano vojno lice

329

koga se kapetani i majori plaše kao zmije. Jer, vrhovni komandant samo što ne umre a tad će biti dan poseban dan. Očisti ti top četkicom za zube tupoglavo dete, niko ti ne brani. U sustini Nije teško ni ribati pistu četkicom za zube trajaće nekoliko nedelja, ali će biti "briskana", očišćeni delovi će se zaprljati. Ali je spadalo u "kaznene" i ponižavajuće postupke, ponižavajuće imbecilnošću "pristupa problemu" kabasti poslovi se rade kabastim priborom, a detaljisanje sa minijaturnim. Ali je spadalo u "kaznene" i ponižavajuće postupke, ponižavajuće imbecilnošću "pristupa problemu". Da li ti iz prve ruke znaš za nekoga da je kažnjen radi ponižavanja? Opet kažem, ne znam da je neko prao pistu ili kasarnu četkicom za zube. Ali isto tako ne sumnjam da je magarcima teško očistiti top iz koga će pucati i da pri tome rizikuju da im granata padne na nogu. Posle je podela ekonomskih resursa učinila svoje, a JNA je bila žrtva kao sama SFRJ i narod u njoj i koje su to igranke bile. Čitam ovo o četkicama pa mi pade na pamet slušao sam pre vojske o tim nekim kaznama i najčešće se pominjalo u fazonu "nešto pogrešiš i ne gine ti klonja". U vojsci sam se osvedočio koliko je to glupa priča bila. Pa svi su tokom "generalke" jedva čekali da budu rasporedjeni za tu istu "klonju", čak je bilo i menjanja " daj da mesto tebe čistim WC danas a sledeća dva/tri puta ja umesto tebe čistim spavaonu". WC je u stvari najlakše ali i najbrže bilo očistiti, pa onda hodnik a onda kao najteže je bilo čišćenje spavaone, i najduže je trajalo. Čišćenje spavaone, koliko god da je vojnika bilo određeno, se jedva završavalo do postrojavanja za ručak! Hodnik, zajedno sa detaljnim čišćenjem šoški!, se uvek završavao pre dvanaest sati, a WC je uvek, ama baš uvek bio gotov, i to se sve blista!, najkasnije za dva sata od početka generalke. Kod nas inače nije bilo nikakvog "maltretiranja" vojnika. Bilo je ćebovanja ali to je nešto uobičajeno a nezvanično i to su sami vojnici između sebe inicirali, organizovali, i izvršavali. A nikada se nije pričalo o tome, starešine, naravno, o tome nisu smele da znaju. Mada su znali svi a ne samo starešine jer to sutradan nikako nije moglo da se sakrije, mislim na očigledne fizičke znake. Za neupućene - ćebovanje je kad neko nešto zgreši po mišljenu samih vojnika bude čebovan, a to se radi tako što se taj uhvati na spavanju, prebaci mu se ćebe preko glave pa se "obori" sa kreveta pa onda

330

jedan ili po potrebi više njih ga drži a cela baterija ga udara pesnicama gde stigne. Kod nas nije bilo udaraca čizmom ali kod nekih drugih u kasarni je i to bilo uobičajeno. Za vreme mog vojnog roka u divizionu je bilo ukuno tri ćebovanja. Nemam pojma kako je sada i da li to kao "vojnički običaj" još postoji.

331

NAJVEĆE TAJNE BIVŠE JNA - PODZEMNI VOJNI AERODROM ŽELJAVA

Podzemni

vojni Ako nestane pravde, šta su drugo onda

aerodrom Željava nalazio se na granici

BiH

nedaleko nadmorskoj

Bihaća,

visini

kraljevstva nego velika razbojstva?

Hrvatske, od

Sv. Avgustin

330

metara, a ceo plato dužine 15 km i širine 5 km je bio ispresečen vrtačama i zajedno sa planinom Plješevicom podsećao na gigantski nosač aviona, čijim je centrom poput jarbola dominirao radar sa vrha planine. Mnogi su čuli, a mnogi i nisu – Aerodrom Željava (“Objekat 505″) vam je u vreme bivše Jugoslavije bio nešto poput "Area 51" za Amerikance, samo malo drugačije. Smešten u srcu bivše Jugoslavije, iako najveći vojni objekat bio je to najtajnija i najčuvanija lokacija u bivšoj SFRJ. Čak su se ispredali i prenosili “sa kolena na koleno” mitovi i legende o “mrtvoj straži” koja čuva objekat, o “avionima koji izleću iz planine”, kao i druge priče dostojne barona Minhauzena, kreirane u narodima bliskim preterivanju i mitomaniji. U stvarnosti, radilo se o vojnom aerodromu sa podzemnim spremištima za avione. Ipak, nije to bio običan aerodrome. Ondašnja vojna vrhuška i strategija odbrane planirali su da u slučaju potrebe hiljadu pilota i ostalih najvećih sinova naših naroda i narodnosti, preživi nuklearni napad, te nakon toga da izleti sa par eskadrila MiG-ova i potamani sve naše NATO i VU (Varšavski ugovor) neprijatelje. Stvarno impnozantan plan i ujedno besmislena strategija. Tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona su međusobno povezane u obliku slova M sa produženim srednjim krakom za reglament, odnosno za pregled i opravku dva aviona i dodatnom galerijom sa strane svodastog oblika sa vertikalnim oporcima širine 15,40 m pri dnu i visine u temenu oko 10 m. Njihov slobodan profil je podešen prema dimenzijama aviona

332

koje je dao investitor. Reč je o avionima tipa MIG 21; pred rat 1991. godine planirano je “proširivanje” ovih profila kako bi aerodrom mogli da koriste i avioni tipa MIG-29 koji na repu imaju dva umesto jednog stabilizatora te nisu mogli proći kroz betonske profile. Na prodorima galerijama visina je povećana za 2 m. Ostale prostorije za razne namere i hodnici, izuzev kupole objekta, širine su od 3 do 12 m. Ukupna dužina podzemnih tunela (galerija i pomoćnih prostorija) je iznosila 3.500 metara. Kompletan objekat ima 4 ulaza-izlaza, od kojih se srednji prvobitnog objekta koristi kao ulaz za avione i ljudstvo (u slučaju napada preko ustave i degazacione komore), a ostala tri se koriste za izlaz aviona. Svi su oni rulnim stazama povezani sa dve glavne poletno-sletne piste. Avioni su se unutar objekta razmeštali elektroakumulatorskim tegljačima (električnim vozilima), a izvan objekta do i od PSS su se kretali na sopstveni pogon. Teška armiranobetonska vrata su smeštena u zasebnim nišama sa strane galerija, u njih su ugrađeni protivudarni ventili, a sama vrata se zatvaraju na ručni i električni pogon. Temperatura i vlažnost su idealne, dok je u galerijama za avione i u nekim skladištima temperatura snižena do 18°C iz praktičnih i ekonomskih razloga. Kako god bilo, nekadašnji biser JNA koštao je poreske obveznike, neverovatnih ali merljivih, od 4 do 8 milijardi dolara. Navodno, ideja za gradnju objekata nastala je negde 1954. kada se jedna vojna delegacija obrela u Švedskoj, gde je videla sličan ali mnogo manji objekat. Gradnja objekta počela je već naredne ’56. i trajala je čitavih 12 godina. Na izgradnji ovog čuda, radilo je neprekidno 250 odabranih radnika u strogoj tajnosti. Aerodrom je građen do 1968. godine, kada je svečano otvoren i pušten u rad. Samo je nedostatak finansijskih sredstava odugovlačio vremenski rok završetka radova na ovom grandioznom projektu. Nakon 24 godine postojanja i rada ovaj div od aerodroma je dignut u vazduh sa 56 tona eksploziva u maksimalno kratkom roku od samo nekoliko minuta. Iako se ova brojka najčešće pominje, ima mišljenja da je ova količina eksploziva preterana jer je aerodrom onesposobljen za upotrebu, ali ne i potpuno uništen.

333

LEGENDE O ĐAVOLJOJ VAROŠI O „Ðavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo dve legende. O „Ðavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo dve legende. Prva legenda

Nekad davno, ovde su živeli skromni, mirni, svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru! Ðavolji plan je pokušala da spreči vila koja, prema legendi, i dandanas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove - i oni pođoše s mladencima ka crkvi, na venčanje. Ona se, onda, poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i - okameni sve svatove s grešnim mladencima. Druga legenda

Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini ovih čudnih zemljanih figura.

334

SEDAM VELIKIH MITOVA SRPSKE ISTORIJE U KOJE UPORNO VERUJEMO Mnogi mitovi u koje čvrsto verujemo zasnovani su na čistim lažima. Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka Mit

boju

Gazimestanu

na kao

ključnom sukobu nastao je tek posle Velike seobe Srba na sever u 17. Veku. U najznačajnijoj bici

“Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe”.

u svojoj istoriji Srbi su poraženi na Kosovu, a car Lazar se svesno žrtvovao

IVO ANDRIĆ-O nemoći misli i značaju legendi

da bi za Srbe izborio carstvo nebesko. Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara - knez Lazar i sultan Murat. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku. Smrt sultana Ozbiljni istoričari kažu da se zna da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, ali da nije izvesno o kome je reč. Prema nekim verzijama, to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina. Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada

335

inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Istoričari još dodaju da je presudna za stvaranje kosovskog mita bila potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom. Uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost. Marička bitka Mnogo važnija po posledicama bila je Marička bitka iz 1371. Posle nje su Vizantija, Bugarska, kao i manje srpske i vizantijske državice postale turski vazali. Srpska država je, istina u vazalnom položaju, trajala još vek i po. Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi. I posledice istorijske zablude da je Vuk Branković bio izdajnik, iako činjenice govore drugačije, osećamo do dana današnjeg. Uspostavljena je podela na „crno“ i „belo“, pa se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike, odnosno na „dve Srbije“. Turci krivi za mit Da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji, pogine sultan, Turci su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci. Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne. Srbija je branila Evropu od islama

336

Često se govori kako su Srbi sprečili prodor Turaka, ali u jednoj od najvažnijih bitaka Turske i evropskih država upravo srpski oklopnici su doneli pobedu Osmanlijama. Suprotstavljajući se Turcima, Srbija je branila i odbranila Evropu od islama. Nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, 25. septembra 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši. Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Srbina Stefana Lazarevića. Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je na presto i vladao uz pomoć majke Milice. Jačanje zemlje Bio je turski, pa ugarski, a jedno vreme i vizantijski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta. Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture i pružao podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzeli Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka. Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca. Poveo vojsku

337

A što se njegove uloge u bici na Nikopolju tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kad su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu. Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika. Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878. (kao i Srbija) bila provincija Osmanskog carstva.“ Večiti vazal Stefan Visoki na presto je došao kao dečak, a tokom svoje vladarske karijere bio je turski, pa ugarski vazal, a jedno vreme i vizantijski vazal. Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi U obračunu u Beogradu Sava Petković bio je teško povređen, ali Srbija je iskoristila lažnu vest o njegovoj smrti da otera turske posade iz gradova. U Beogradu je 15. juna 1862. godine - po starom kalendaru 3. juna - ubijen srpski mališan Sava Petković, posle čega je ubrzana borba za konačno oslobođenje Srbije od Turske. Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije. Zategnuti odnosi

338

U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali pretnjom da će se osvetiti i “najesti šumadijskih kokošaka“. Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu. Glavni učesnik sa srpske strane bi je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno. Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama uvek su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj. Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

339

“Veličina čoveka ne ogleda se u njegovom bogatstvu, već u njegovom integritetu i sposobnosti da na ljude oko sebe utiče pozitivno “. Bob Marli

PUK MAJORA GAVRILOVIĆA ŽRTVOVAN

Dragutin Gavrilović rekao je vojnicima da su izbrisani iz brojnog stanja samo da bi ih nadahnuo. Preživeo je osvajanje Beograda i učestvovao u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta. Major Dragutin Gavrilović i njegov bataljon izginuli su braneći Beograd po naređenju Vrhovne komande. Uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u Prvom svetskom ratu, 7. oktobra 1915. godine, major Dragutin Gavrilović održao je govor svojim vojnicima: „Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“ Poprište bitke

340

Brojno nadmoćniji 59. Austro-ugarski puk već je bio prešao Savu u podnožju Kalemegdana i počeo da se tu utvrđuje. Poprište bitke bili su Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg zoološkog vrta. Rastojanje između srpskih branilaca i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara. Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Jedino rešenje bilo je da sve srpske jedinice na ovom delu izvrše kontranapad i Austrijance vrate u Savu. Posle govora majora Gavrilovića, usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On sam, međutim, bio je ranjen. Nesporna je činjenica da Vrhovna komanda takvo naređenje kojim bi žrtvovala neku jedinicu ni tada, a ni pre ni posle toga - nije izdala. Major Dragutin Gavrilović samo je hteo da nadahne borce. Uprkos otporu srpskih vojnika, austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine osvojile Beograd i istakle austro-ugarsku i nemačku zastavu na zgradi Starog dvora. Bez borbe Sam major Gavrilović preživeo je borbe u Beogradu, iako ozbiljno ranjen, prevezen je u bolnicu u Čačku. Učestvovao je u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta. U periodu mira posle Prvog svetskog rata službovao je u Kruševcu, u činu pukovnika, a Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je s delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941. Umro je u svom stanu na Slaviji, u Beogradu, ubrzo pošto se vratio iz zarobljeništva.Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

341

Shvatio je da razume istrošenost ovih života u kome je svaki put improvizacija i većina nečijeg hoda posmatranje sopstvenih stopala

BOŠKO BUHA BIO JE DETE

Vilijam Gulding

Maleni bombaš koji je inspirisao generacije pionira rođen je 1923. i imao je 20 godina kad je poginuo, koliko je imao i Gavrilo Princip u vreme atentata. Narodni heroj Boško Buha, rođen 1926. godine, bio je dete kad je otišao u rat i vrlo brzo postao je jedan od najhrabrijih bombaša. Bio je delegat na Prvom kongresu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), održanom decembra 1942. godine, u oslobođenom Bihaću. Imao je tada tek šesnaest godina, bio je malog rasta, ali odlučan u nastupu. Kad se popeo na govornicu, jedva se video, ali je svojim govorom izazvao oduševljenje među delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere...“, i pričao je kako se on i njegovi drugovi bombaši veru i po vrhovima kuća i kroz dimnjake bacaju bombe na ustaše. Vrhovni komandant NOV i PO Jugoslavije Josip Broz Tito digao se sa svog mesta i čestitao mu. Tito je Bošku Buhi poklonio sat, koji je on rastavio da bi video kako radi. Na mestu njegove pogibije nalazi se kameni beleg s natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“, a oko spomenika je posađeno sedamnaest borova, jer je imao toliko godina u trenutku smrti.

342

Boško Buha sin je zemljoradnika iz Nove Gradine, sela iz okoline Virovitice. Godine 1941, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, njegova je porodica, kao i mnoge druge srpske porodice, pred ustašama izbegla u Srbiju. U leto 1941. godine stupio je u Mačvanski partizanski odred. Vrlo brzo proslavio se kao jedan od najhrabrijih bombaša II proleterske brigade, u kojoj je bio vođa bombaškog odeljenja. Učestvovao je u borbama u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi. Komesar Bogdan je poginuo na licu mesta, a Boško je ubijen prilikom pružanja otpora četnicima. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja. U „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“, vrlo pouzdanoj kad su takvi podaci u pitanju, piše da je Boško Buha bio „borac-omladinac“ i da je rođen 1923. godine. U rat je, dakle, otišao sa 18 godina, a poginuo sa dvadeset. Toliko je, na primer, imao i Gavrilo Princip. Njegova hrabrost nije sporna, ali je mit o detetu-partizanu izgradila posleratna propagandna mašinerija.

343

LEGENDE O ZAKOPANOM BLAGU Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414. Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (†1463). Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac). Sa despotom Đurđem Brankovićem imala je šestoro dece:Todor Branković (1415 – 1428G, Grgur Branković (1416/17 – 1459), Stefan Branković (1425 – 1476), srpski despot 1458-1459, Lazar Branković (1421/27 – 1458), srpski despot 1456-1458, Katarina Branković (1418/19 – 1492), udata 20.04. 1434. za grofa Ulriha II Celjskog (1406-1456). Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepeli po naredbi sultana Murata II. Prema

344

legendama Stefan je oslpeljen tako što su mu iglom boli oči, sve dok iz njih nije iscutrela sva tečnost. Da bi mu to izvršili, morao je nekoliko sati da sedi mirno, vezan i da gleda samo u jednu tačku.Tako slep se oženio mati Angelinom. Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Za Jerinu se može reći da je bila tragičan lik, kome je narodno predanje učinilo veliku nepravdu. Po mom mišljenju ona je srpska Marija Antoaneta, francuska kraljica prema kojoj je više učinjeno zla nego što ga je i sama pravila. Ipak, legenda je uvek jača od istine. Narod teži da stvori mit o pojedinim ljudima, verovatno da se nikada ne zaborave, i da takvi, kao tipovi, predstavljaju simbole jednog vremena ili osobine. O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana „prokleta Jerina“. Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzin. Koliko je to razmišljanje bilo rašireno u narodu vidi se i po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako ona objektivno sa njim nije imala bilo kakve veze. Osim toga, Srbija je bila preplavljena Grcima, koji su zauzimali najistaknutija mesta, koja su omogućavala besomučno pljačkanje naroda i enormno bogaćenje. Na tom polju se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju došao bez ičega i za samo nekoliko godina postao njen najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan je upravo Jerini. Jerini se pripisuje i odlučujući uticaj pri slanju Mare Branković, njene i Đurđeve ćerke, u turski harem. Ne mogavši se na drugi način nagoditi sa Turcima, Đurađ je tokom 1435. godine udao ćerku Maru („carica Mara“) za sultana Murata II. Impulsivni Đurađ se dugo razmišljao da li da ćerku, jedva petnaestogodišnju, pošalje u harem i tek na nagovor Jerine je to učinio. „Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa: nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma

345

teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade mu je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije“ (Mavro Orbin). Hladna Grkinja je u ovom slučaju pretpostavila ulogu političara ulozi majke. Slično ovome, Jerina se isto tako optužuje da je dozvolila da joj se druga ćerka, Katarina Kantakuzina, uda za grofa Ulriha II Celjskog. Dugačak je spisak svega onoga za čega se Jerina još optužuje. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1439. godine ostavila bez hrane, koju je prodala da bi namakla novac za neke svoje potrebe. To je, navodno, bio osnovni razlog zašto se Smederevo predalo, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome Mavro Orbin kaže: „kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu“. U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”. U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju. Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada. U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne

346

zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad. Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje. Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke. Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu. Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu proklete Jerine”. Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Leontije Pavlović o ovom slučaju pisao je sledeće: “Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako ‘valja’. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga

347

je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče.” Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima. Jerina je opevana u mnogim, manje poznatim pesmama “Ti si, kao prokleta Jerina moja ljubav ne znači ti ništa, da ponovo Smederevo gradasimo bih kamen iz stališta Ti si kao prokleta Jerina moja ljubav ne znači ti ništa na rukama nosio bih stene da ponovo budeš pored mene“. Na samom početku, tačnije u prvoj pesmi, gde se otvara poglavlje pesama o Jerini, biva viđena pozitivno, okarakterisana kao žena koja poseduje čoveštvo, a to je oslikano u pesmi „Ženidba Đurđa Smederevca“. Tu je istaknuta kao svetao lik, žena koja govori svom mužu da pozove Srbe u svadbu (jer je on odbijao govoreći da su Srbi kavgađžije i pijanice). Istaknuta je sva njena veličina, ljudskost, hrabrost, ali i patriotizam. Međutim, pesme koje slede posle, pamte je kao mučiteljku, prokletnicu, ubicu. Sva njena želja da sačuva Srbiju i njen narod, pogrešno je shvaćena. Želela je da uzdigne Srbe, a Srbiju sačuva. Ipak, naš narod je rad koji je bio neophodan za sačuvanje Srbije shvatio kao hir i pakost jedne strankinje i zauvek je zamrzeo i prokleo najpogrdnijim rečima, počevši od samog njenog imena. Nijednog trenutka se nisu zapitali da li je njen jedini greh bio borba za Srbiju i ogromna ljubav muža. Đurađ biva negativno okarakterisan odbijanjem

348

da pođe u Drugi kosovski boj, na čelu sa Jankom Sibinjaninom. Niko se nije obazirao na razloge i činjenice koje su ga sprečile. Znao je da je taj Jankov predlog uzaludan, a potom bio je već u godinama, a sinovi su mu bili na turskom dvoru, zarobljeni i svako dodatno zameranje je bilo suvišno. Ipak, to odbijanje biva dovoljno da se na njega baci kamen, sve činjenice bace u senku, jer ga epska tradicija u prvi plan oslikava kao izdajnika. Ova žena je zaista bila zaboravljena u našoj istoriji. O njoj se danas malo govori, ne zna se mnogo o njenom privatnom životu, a i oni koji misle da nešto znaju, uglavnom znaju dosta iz njenog nadimka i misle da je to sasvim dovoljno. A da li je? Grob despotice Jerine nikada nije pronađen. Postoje različita mesta koja mu se pripisuju, ali niko do sada nije zvanično rekao gde je sahranjena. Možda ona i dalje živi, negde u nekom svom velikom gradu. I gleda na one koji su je nepravedno osudili. Legende o junaštvu srpskih ratnika žive Srpsko vojničko groblje u Solunu, na Zejtinliku svakoga dana poseti više ljudi nego vojnička groblja Francuza, Engleza i Italijana, koja se nalaze u neposrednoj blizini, tokom cele godine. Legendu o hrabrosti, požrtvovanosti i junaštvu srpskih vojnika tokom Prvog svetskog rata i danas sa nesmanjenim žarom neumorno pripoveda starina, osamdesetosmogodišnji Đorđe Mihailović, koji poslednjih 55 godina brine o ovom monumentalnom spomeniku i senima srpskih

junaka.

Mihailović

prošle

godine

ima

pomoćnika,

četrdesetsedmogodišnjeg Predraga Nedeljkovića, rođenog u Kraljevu, koji poslednjih godina živi u Grčkoj, a ujedno je i potomak Solunca, što je bio i uslov uz poznavanje grčkog jezika da može jednog dana naslediti slavnog deda Đorđa. Pogrbljen i naslonjen na štap, deda Đorđe i danas ne prestaje da pronosi slavu srpskih junaka. Iako jedva stoji na nogama i dalje podignute glave i vedra čela neretko sa suzama u očima, pripoveda o herojima koji su svoje živote dali za majku Srbiju i zauvek postali deo legende o ratnicima, koji nisu ustuknuli pred daleko nadmoćnijim neprijateljem kako bi sačuvali svoju otadžbinu od zavojevača. „Treća sam generacija čuvara vojničkog groblja u Solunu. Pre mene, taj posao je radio moj deda Savo, koji je bio prvi čuvar groblja, a bio je i dobrovoljac. Nakon

349

njega taj posao je nastavio da radi moj otac Đuro i nakon njega ja, već 55 godina. Ta tradicija se prenosi sa generacije na generaciju na muškog potomka, međutim, ja imam ćerku, ali i ona je rodila ćerke, a ne sina, a ovaj posao mora da radi muškarac, tako da sam dobio naslednika Predraga koji je dobar i siguran sam da će se dobro brinuti nakon mene“, priča za Tanjug deda Đorđe. Predrag kaže da je ogromna čast naslediti veličinu poput deda Đorđa.„Neverovatna je čast što sam baš ja dobio tu dužnost. Samo danas smo imali nekoliko autobusa sa posetiocima i dolazi ih još do kraja dana“, kaže Predrag i dodaje da i danas, nakon toliko godina svakoga dana od deda Đorđa čuje po neku priču za koju nije znao. Na Zejtinliku je sahranjeno više od 8 000 srpskih junaka. Po priči deda Đorđa, jedino su srpski junaci preživeli golgotu, jer nijedan engleski, francuski ili drugi ratnik nije umro od gladi, dok je hiljade srpskih ratnika umrlo od izgladnelosti i iscrpljenosti. Zbog ogromnih zasluga za Srbiju, deda Đorđe je prošle godine ukazom predsednika Srbije Tomislava Nikolića odlikovan ordenom. Groblje je posetila i grupa od preko 350 zanatlija i privrednika iz Jagodine koji su u organizaciji gradske uprave posetili ovu svetu srpsku zemlju. Među njima je bilo puno potomaka solunskih ratnika iz legendarne Moravske divizije koji nikada nisu posetili groblje i poklonili se senima svojih predaka.

OVO SU NAJPOZNATIJE SRPSKE URBANE LEGENDE! Svako od nas je u životu čuo bar jednu od onih takozvanih urbanih legendi, koje se prenose, a koje su na granici sa realnošću. Mi smo izdvojili nekoliko, a vi procenite sami da li verujete u njih Verovatno ste hiljadu puta čuli priče koje se graniče s realnošću. Sigurno vam je bar neka od njih izazvala strah i navela vas na

350

razmišljanje. Pitali ste se da li je to što ste čuli stvarno ili je samo u pitanju još jedna u nizu urbanih legendi koje se prenose među Srbima. Mi vam izdvajamo najpoznatije srpske urbane legende. Auto-stoperka Ova priča govori o mladiću koji se jedne večeri vraćao kući, kad je na jednom manje prometnom delu puta ugledao zgodnu, mladu auto-stoperku. Stao je i ponudio joj prevoz do obližnjeg grada, a ona je, naravno, pristala. Tokom vožnje su popričali i skratili vreme, ubrzo stigavši do grada, gde je mladić i ostavio. Međutim, uskoro je primetio da joj je u automobilu ostao šal. Budući da je iz razgovora saznao samo da je iz jednog sela u blizini, odlučio je da joj drugi dan vrati šal i možda uspe da dogovori viđanje s njom. Mrtva devojka u venčanici koja šeta drumovima! Obišao je nekoliko kuća, ali bez uspeha. Već je lagano gubio nadu, kad su mu vrata otvorili stariji muškarac i žena, koji su odmah duboko uzdahnuli i uzeli mu šal iz ruke. Ispričali su mu da je to zaista šal njihove ćerke, ali da je ona poginula pre 10 godina upravo na tom delu puta gde je mladić povezao, na jučerašnji dan, i da im svake godine u ovo vreme neki mladić donese taj isti šal. Beli miš Još jedna urbana legenda koja je popularna i kod nas, pogotovo kod srednjoškolaca koji se spremaju za matursku ekskurziju. Govori o devojci koja je sa svojim razredom otišla na matursku ekskurziju u Španiju. Konzumirali su alkohol, pa se i ona pridružila društvu u svemu tome. Poslednjeg dana je u klubu upoznala mladog i zgodnog crnca, s kojim je igrom slučaju provela noć. Drugo jutro se probudila u njegovom stanu, videla da joj avion poleće za dva sata, pa je brže bolje izjurila napolje. Međutim, ljubavnik je zaustavio, i dao joj malenu kutiju. Rekao joj je da mu je ova noć bila posebna, i da otvori kutijicu tek kad bude u avionu. Pošto je bila u žurbi, strpala je kutijicu u džep i odmah zaboravila na nju. Tek negde iznad Mediterana oseti da joj nešto smeta, pa iz džepa izvadi tu sitnu

351

kutijicu. Otvori je, pa joj osmeh ubrzo zameni izraz strave. U kutijici se nalazio mrtvi beli miš, s ceduljicom: “Dobro došla u klub zaraženih HIV -om!” Drekavac Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrle, nekrštene dece (najčešće beba, koje su majke odbacile), koja ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom (dečjeg) plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir. Moderna verzija drekavca liči na mešavinu psa, mačke i lisice, a bilo je i verzija ljudskog oblika. Drekavac se javlja uglavnom noću, u rano proleće. Nije dokazano da se plaši pasa. Najviše je viđan istočnoj u Srbiji, u skorije vreme u okolini Zaječara, a viđen je i u okolini Zlatibora. Postoji verovanje da drekavac “dreči” cele noći u okolini kuće onog ko će umreti. Josip Broz Tito Jedna od najpoznatijih urbanih legendi odnosi se na Josipa Broza Tita. On je po nekim teorijama vanbračni Čerčilov sin ili makar operativac neke inostrane obaveštajne agencije. Pominje se i teorija da je Josip Broz umro u Velikom ratu, a na njegovo mesto CIA, Vatikan i iluminati doveli su dvojnika da uništi srpski narod. Rajkova pećina, Jedna od najlepših pećina u Srbiji i legenda o srpskom Robinu Hudu Majdanpečki heroj, ili drumski razbojnik, svejedno je, sve dok zlatni ćupovi mame turiste. Homoljska lepotica, kako zovu jednu od najlepših pećina u Srbiji, krije najtajniju od svih tajni Majdanpeka - Rajkovo blago. Uprkos tome što je zvanično otvorena 1975. godine, pećina skrivena u šumi prošaranoj bukvama, javorima i hrastovima, otkrivena je mnogo ranije. Legenda kaže da je to bilo

352

hiljadu osamsto i neke, kada je magistralnim putem od Majdanpeka do Donjeg Milanovca harao Rajko Vojvoda. Rajko je danju bio mehandžija, a noću pljačkao turske karavane. Kako sve to blago nije mogao da odnese kući, plen je skrivao u pećini u koju niko nije zalazio. Otuda i naziv za najvažniju turističku atrakciju Majdanpeka, a i ogromno prirodno bogatstvo Srbije - Rajkova pećina. Do pećine, koju je prvi istražio Jovan Cvijić 1894. godine, vodi asfaltni put duž obale Malog Peka i veštačkog jezera Veliki zaton. Prilikom poslednje rekonstrukcije, put do ulaza u pećinu, koja je bila nastanjena još u praistoriji, posipan je "dragim" kamenjem dovezenim iz obližnjeg rudnika koje svojim šljokicama od mesinga podseća na bogatstvo ovog kraja. Rajkova pećina jedna je od najinteresantnijih u našoj zemlji - darovana kalcitnim prostranstvom površine kilometar i po, kroz koje protiče Rajkova reka. Nedaleko od ulaza u pećinu, spajanjem Vojvodine reke sa Paskovom, koja je važna u vlaškim ritualima, nastaje Mali Pek, zlatonosni tok na koji turisti vole da svrate kako bi se oprobali u ispiranju zlata. Ko god je posetio Rajkovu pećinu zastao je kod Egipatske boginje i Kristalne dvorane. Ukrasi koji se ne zaboravljaju su i Dvorana nevinosti, kojoj nije mogao niko da priđe i Dvorana plodnosti, bogata ukrasima koji asociraju na simbol muškosti. Meštanima koju su radili na sanaciji pećine nisu promakle ni "devojačke grudi" - zaobljene izbočine kojima su kumovali. Ipak, ono što posetioce najviše zanima jeste šta je bilo s blagom. Tada nastupa ružni deo priče - Rajko nije bio majdanpečki heroj. Nije on uzimao od bogatih za siromašne, niti je napadao samo turske karavane. Rajko, legenda Majdanpeka, bio je presretač. Napadao je i pljačkao sve prolaznike, a sav "prihod" čuvao za sebe. Neki kažu da je za pećinu znao njegov ortak, pop Martin, koji mu je pomagao u poslu. U pećini ni do danas nije otkriveno nikakvo blago, a prošli su mnogi istraživači i ašovi. Majdanpečani sa osmehom pričaju anegdote o nekim njuškalima koji su u više navrata pokušali da se dočepaju Rajkovog blaga, ali ne znaju da je neko "omrsio brk". Jedni veruju da je reč samo o legendi koja treba da privuče turiste. Drugi pak misle da Rajkov harač još uvek čuči u nekom kutku i daje pećini neprocenjivi sjaj. A možda je ova homoljska lepotica sa svojim božanstvenim nakitom blago koje je Rajko krio od drugih. Čuvajući je samo za

353

sebe, sačuvao ju je za druge. Ako je to njegov zlatni ćup, Rajko je ipak bio majdanpečki Robin Hud. Domaće urbane legende o stranim muzičarima Nastale zbog potrebe, koja je opet proistekla iz uverenja da je znanje stranaca o nama veće nego što se čini i da ipak nismo toliko minorni kada je reč o globalnoj rock sceni, da se velika imena strane rock muzike dovedu u vezu sa našim narodom. Najčešće su neistinite, a neretko se graniče sa fantastikom. Na pitanje novinara da li u svetu postoji još neko ko svira dobro kao i on, Jimi Hendrix je odgovorio:"Ima jedan gitarista, na Balkanu". Hendrix je, navodno, mislio na Radomira Mihajlovića Točka. Na stranu to što Hendrix sebe nikad nije smatrao najboljim (Clapton, koji je slavu stekao pre njega, mu je bio jedan od uzora) - Hendrix je umro 1970, a grupa Smak je osnovana godinu dana kasnije. Osim ako Hendrix nije imao prilike da čuje Točka u nekom od njegovih ranijih bendova? Iron Maiden su 1985. svirali kao predgrupa za Bijelo dugme. Bruce Dickinson je tom prilikom izjavio da je Tifa jedan od najboljih vokala koje je ikada čuo. Iron Maiden su zaista nastupili na rock spektaklu Bijelog dugmeta održanom na hipodromu 1981. godine, ali zvanično kao jedan od učesnika spektakla a ne predgrupa (iako su, jelte, svirali pre Dugmića). U to vreme ni Bruce ni Tifa nisu bili na čelu ova dva benda. A ako se pitate da li je možda Paul Di'Anno izjavio nešto takvo za Bebeka: godinama kasnije Dejan Cukić je u jednom intervjuu pitao Di'Anna da li se kojim čudom seća tog koncerta, na šta je ovaj odgovorio "Naravno, ozvučenje je bilo očajno i probudio sam se u Italiji". Axl Rose ima na ruci istetovirana "četiri S"! Na jednom koncertu koji je organizovan u cilju prikupljanja pomoći za decu Muslimana nastradalih u ratu u Bosni, Axl je izašao na scenu, otpevao pola pesme, a zatim rekao "A šta je sa srpskom decom?!" i bacio mikrofon. Ovakvu naklonost prema Srbima Axl oseća zato što mu je najbolji drug na koledžu bio Srbin. Poznavaoci losanđeleske metal scene 80-ih znaju da je među njenim zvezdama bilo vrlo malo fakultetski obrazovanih ljudi. Axl nema istetoviran srpski grb - možda se nekom učinilo da je krst sa omota albuma Appetite for Destruction u stvari krst sa četiri ocila. Na kraju krajeva, zašto bi

354

jednog od najvećih drkoša u istoriji rocka (uz svo poštovanje prema njegovom delu) bilo briga za bilo kakvu decu, žrtve bilo kakvog rata. Na kraju, nešto za šta nema potvrde (osim intervjua, koji nije čitao niko koga poznaje autor definicije) ali za šta postoje velike šanse da je istina: Na koncertu grupe Deep Purple u Beogradu 1975. kao predgrupa nastupila je grupa Smak, iako je trebalo da nastupi Ronnie James Dio sa svojim tadašnjim bendom Elf. Godinama kasnije, jedan naš novinar je pitao Dia da li mu je krivo što mu je Smak 1975. u Beogradu (!) "preoteo" mesto predgrupe Deep Purpleu, na šta je Dio odgovorio: "Who the fuck is Smak?" Što bi rekao drugi jedan legendarni Srbin, Bili Piton – “Ajde?!” A kao da je jučer bilo, kad se u noći 4. travnja 1991. u Kninu pojavio komandant specijalnih snaga Službe državne bezbednosti Srbije Franko Simatović Frenki, pa zajedno s ministrom unutrašnjih poslova SAO Krajine Milanom Martićem u bazi MUP-a u Golubiću zbunjenim “martićevcima” predstavio potpuno nepoznatog nekog mrkog, suhog muškarca koji će od njih napraviti elitnu specijalnu jedinicu pod visokim pokroviteljstvom Službe. Neznanac je stigao iz Australije i zvao se Daniel Snedden, navodno zajeban tip, svetski putnik, pustolov, legionar i plaćenik. Pravo ime mu je bilo Dragan Vasiljković, i to je otprilike sve što se o njemu znalo. Ostalo je, jasno, legenda A legenda je uskoro obišla globus Srbije, “od Tokija do Milvokija”, kako će se to muda otečenih od samopouzdanja svega dva-tri meseca kasnije zajebavati kninski specijalci na jednom snimku iz tih herojskih vremena, na kojemu isti onaj tajanstveni tip iz Australije, u retkim trenucima predaha od herojskih bitaka, oko logorske vatre peva i svira gitaru. On je sad već legendarni Kapetan Dragan, i da: uz sve ostalo – a pričalo se da je bio i profesionalni vojnik i profesionalni fotograf i profesionalni pilot i profesionalni nautičar, i bogati biznismen i prvak u golfu i savetnik za bezbednost tanzanijske vojne hunte – on ume i pevati i svirati gitaru.

355

Tako je do leta 1991. dovršen mit o Kapetanu Draganu, neustrašivom komandantu koji je od prljavog, bradatog čopora u Golubiću napravio specijalnu jedinicu po najvišim standardima hollywoodskog akcijskog žanra, strašne “crvene beretke”, popularne “knindže”, strah i trepet “zengi” i ustaša. Pamtim dobro to proleće, bio sam tada u Kninu, gde je tajanstveni Kapetan Dragan, krajinski Robin Hood, Miloš Obilić i Zoro Osvetnik – za prijatelje i saborce samo “Kep” – šarmirao strane novinare svojom pojavom i engleskim s australskim naglaskom, na kojemu bi im s nadmoćnim osmehom običavao govoriti kako im “ne može reći ko je on zapravo, jer bi ih morao ubiti”. Pamtim dobro, jer sam tada bio i u Beogradu, gde su se o prvom srpskom superheroju iz ratova devedesetih raspredale najfantastičnije ratne legende. Groupies Kapetana Dragana – junaka ženskih snova i ustaških košmara – u beogradskim mu novinama posvećuju cele erotske ode, u anketama je najpopularniji Srbin posle patrijarha Germana, na trafikama se prodaju stripovi o Kapetanu Draganu i “Knindžama”, ispred robne kuće Beograđanka Baja Mali Knindža uz harmoniku peva “Što se ono tamo čuje, ko to peva u ravnici?/To su, majko, hrabri borci, to su Knindže Krajišnici!”, a na štandovima u Knez Mihajlovoj nude se majice s Kapetanovim likom i kasete ocvalog Bore Drljače – “Svi smo čuli ovih dana za Dragana Kapetana - Krajina ga slavi naša, on je brani od ustaša”. Eh, to su bili dani! Da li, naime, zbog toga što je bio mlađi i luđi, đavo će ga znati, tek te jeseni, dok se bavio državnim udarom protiv Milana Babića, nije mu smetala “etnička netrpeljivost u Vukovaru” – u kojemu su za to vreme “osloboditelji” streljali zarobljenike iz vukovarske bolnice – ali bogami ni “četnička netrpeljivost” u Kninu: niti je zatočenike koje su njegovi “knindže” mučili i ubijali u zatvoru na kninskoj tvrđavi doživljavao “žrtvama takvih predrasuda”, niti mu je to tada odavalo utisak kako SAO Krajina “nije dorasla normama Evropske unije”. Iz nekog razloga, eto, u ono vreme – kad ga je dve-tri nedelje nakon devetomartovskih demonstracija Frenki Simatović pozvao u beogradski hotel Metropol, pa mu na stol u ćošku bacio ponudu Jovice Stanišića da u Kninu osnuje specijalnu jedinicu krajinskog MUP-a – nisam legendarnog Kapetana Dragana čuo da se žali kako će

356

mu “u Hrvatskoj život biti ugrožen”. Ni kad je svoje “crvene beretke” s logistikom Miloševićeve Službe vodio u bitke protiv ustaša po Dalmaciji, Lici i Baniji – pokazujući ovlaženim novinarima i snimateljima kako gore hrvatska sela – nisam ga čuo da se žali Srbiji kako ga u Hrvatskoj “čeka pretnja smrću”. A naročito se u to slavno vreme, dok je verno služio Martićev projekt pripajanja Krajine matici Srbiji – dao sam si truda i temeljito proučio arhivu – nije čulo Dragana Vasiljkovića kako očajnički poziva da ga “Zagreb zaštiti kao svog državljanina”. Nisu se te stvari čule, jer se neustrašivi Kapetan Dragan i Hrvatskoj i smrti prezirno smejao u lice. Nisu mu tada ni jedna ni druga mogle ništa, jer je bio brži, jači i lukaviji. Nisu se tako te stvari čule ni kad je beogradskim novinarskim grupijima

pozirao

poput

američkog

specijalca,

muda

natečenih

samopouzdanja, išaran kamuflažnim bojama – na tenku ili na poligonu, s lubanjom u ruci ili Vojislavom Šešeljom u kadru – ni kasnije, kad je Hrvatska podigla optužnicu i zahtev za njegovo izručenje, a šmeker u havajskoj košulji na beogradskom se aerodromu suvereno kurčio kako je hrvatskoj ministrici pravosuđa Vesni Škare-Ožbolt poslao pismo s brojem svog mobilnog i porukom da mu pošalje novac za avionsku kartu. Umesto toga, čulo se samo kako pred televizijskim kamerama hrvatsku gospođu ministarku sarkastično moli “samo malo vremena da se vakciniše protiv besnila”. “Jer to je jedino što me brine: Hrvata se ne plašim sigurno!”, šeretski je svojim novinarskim grupijima dobacio legendarni Kapetan Dragan, ulazeći u avion na letu za legendu iz koje je i došao. Tamo u legendi, u gradu Perthu, Dragan Vasiljković se uskoro smirio, sredio i oženio, posvetivši se biznisu, golfu i yachtingu. Sustigle ga u to i godine, a onda bogami i odluka australskih vlasti o izručenju Hrvatskoj. I odjednom, eto mitskog Kapetana Dragana dvadeset dvije godine kasnije kao “žrtve predrasuda”, “etničke netrpeljivosti prema Srbima” i nepoštivanja “normi Evropske unije”, eto vođe legendarnih Knindža gde se iznenada boji da će mu “u Hrvatskoj život biti ugrožen”! Eto ga, najzad, kako kumi maćehu Srbiju “da se dogovori sa susedom Hrvatskom” kako bi ga “Zagreb zaštitio kao svog nekadašnjeg državljanina”.

357

Tužnijeg kraja jedne legende ja nikad nisam čuo Očekivao bi čovek, jebiga, da onaj srpski heroj iz devedeset prve – junak Duginih

reportaža,

Bijelićevih

TV-dnevnika,

postera,

stripova,

narodnih

dvanaesteraca i Drljačinih pesama – na kraju guslarskog epa bane u šibenski sud, pa prkosno pred ustaškom sutkinjom i zamenicom županijskog tužioca “razdrlji” svoju havajsku košulju i poviče: “Pucajte, ustaše, jebale vas sve vaše etničke netrpeljivosti i predrasude, živela SAO Krajina, živela Srbija, živele evropske norme!” Kad umesto toga – mitski Kapetan kumi za milost i moli Srbiju da mu pomogne. Boji se strašni Kep hrvatskog pravosuđa! Plači, savremena srpska istorijo, u usta te ona lažljiva jebem! Gde je sad Bora Drljača da zapeva, “Svi smo čuli ovih dana za Dragana Kapetana; Krajina ga slavi svuda/brani je od predrasuda”? Gde je Baja Mali Knindža, “Što se ono tamo čuje ko to kuka u sudnici? To su, majko, hrabre Knindže/i njihovi odvjetnici”! Okreću se u grobu major Gavrilović i vojvoda Sinđelić, okreću se Banović Strahinja i Hajduk Veljko, i Kraljević Marko i Starina Novak i Mali Radojica, okreću se i Miloš Obilić i Milan Toplica i Ivan Kosančić i Jug Bogdan i svih devetoro braće Jugovića, slavni je srpski panteon poput ringišpila na seoskom vašaru, okreću se i vrte kosti u aleji srpskih heroja kao u centrifugi veš-mašine: gde bi bila, nesrećna Srbija, da su ti se tako ponašali legendarni kapetani? Šta bi ostalo od tvoje istorije da se, recimo, Kapetan Koča – kad su ga ono Turci zarobili kod Brzaske – žalio bečkom dvoru kako se “u Tekiji javno ispoljava etnička netrpeljivost prema Srbima, što daje utisak da Otomansko carstvo nije doraslo normama Francuske građanske revolucije, pa bih u njemu kao zatočenik bio žrtva takvih predrasuda”? Mitovi i legende, kako vidimo, nisu više što su bili, borci za slobodu danas se u Srbiji zovu advokati. Ostavi se, Bajiću Radoše, romantičnih televizijskih epova i snimaj uzbudljivu srpsku sudsku dramu, “Pravnu goru”. Ostavi, Srbijo, herojske deseterce UNESCO-u i svetskoj nematerijalnoj baštini, ostavi gusle i dohvati se plajvaza, žalbi, molbi, apela, peticija, dopisa, priziva, predstavki i taksanih maraka, pa zaguslaj “Ekstradiciju Kraljevića Marka”. “Poranio Marko u neđelju u neđelju pre jarkog sunca pokraj mora Urvinom planinom. Onđe Marko saktisa oružje onda

358

trže divit od pojasa a iz džepa knjige bez jazije. Knjigu piše Kraljeviću Marko: “Ko gođ dođe Urvinom planinom među jele studenu bunaru, da upita za deliju Marka neka znade da je deli-Marko dopadnuo Turkom u okove u okove sve od predrasuda

etničke

netrpeljivosti jer ne pozna dušman

hrišćanluka

nije

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“

Turkom pravu dorastao ni jevropskoj

Momo Kapor

demokratskoj

normi. Zato Marko hoće selu svome mlad mu život ovđe je ugrožen.” Pa kaže: “Al’ gle Šarca i u Šarca kurca kamenoga Srbin osta srca! Gorkom suzom Marko zaplakao pa još gorčom knjigu nakitio: Neka znade ko gođ ovđe prođe nije ovo Urvina planina već je ovo planina Kurvina ter je Marku preostalo samo da ište od grada Carigrada da ga štiti kao svoga sina mrskom Turkom sudržavljanina. Duboke su deli-Marku rane nema njima do pravnoga l’jeka niti trava do rimskoga prava Negatio Marko da pozove alterius per positionem: O Srbijo, živ te Marko jebo Reus fit actor excipiendo!”.

MITOVI I LEGENDE O NIKOLI TESLI Dvadest činjenica o Nikoli Tesli zovu ga Prometejem 20. veka. Da njega nije bilo, svet kakav poznajemo ne bi bio moguć. Izumio je puno, a na živote svih nas uticao je još više. Mali narod kao što je srpski nikada pre, a ni posle nije iznedrio tako velikog genija kao što je Nikola Tesla. A ni veći narodi nisu imali mnogo više "sreće" u toj "raboti" od Srba. Dakako, verovatno je da se nekada, negde rodio i neko čiji je IQ bio veći. Neko ko je imao veći potencijal nego svi ostali, ali eto - bez pomoći Sudbine, spleta okolnosti ili nečeg trećeg, nezposlen

359

genije i ne vredi mnogo. Tesla je čovek koji je u jednom životnom dobu uradio mnogo. Uradio je toliko da verovatno ni ovog članka ne bi bilo, niti računara, ma ničega, da se on, mladić iz Krajine, nije odvažio da skoro smrtnu bolest iskoristi ne bi li omekšao očevo srce i zatražio da studira tehniku, umesto bogoslovije. On je um koji iz sijaset razloga zaslužuje da bude "Ličnost dana", a evo nekih od njih. 1. Bio je ljubopitljiv kao što smo svi mi, ali je smeo da tu znatiželju i pojuri. Kao dečak, priča kaže, skočio je sa kuće držaći kišobran. Nije uspeo da poleti, razbio se "kao zvečka" i shvatio je da od ovakvog leta "nema leba". 2. Posle školske godine u Gospiću dobio je koleru. Ležeći u postelji, smogao je snage da uceni oca. Nije hteo da uči za popa, kao tata Milutin, već tehniku. Znao je dobro da je nesrećna smrt starijeg brata Dana bila velika ozleda na roditeljskoj duši i iskoristio je to. Ne, nije manje voleo brata od njih, ali je osećao da je to prilika koja se ukazuje jednom u životu. 3. Posle boravka u Gracu, a pre Praga, bio je zaposlen u Mariboru. Kockao se. Umeo je da se zabavi, dakle nije bio štreber. 4. U glavi je razvijao plastične modele potonjih pronalazaka. Kažu da je umeo da da konačno rešenje zadatka na tabli onog trenutka kada je profesor ispisao postavku, a pre nego što zausti: "Ko će". Genijalno, zar ne? 5. Posle odličnog rada u Strazburu, otišao je direktno u firmu kod Edisona, u SAD. Tamo je dokazao da je veći genije. Edison mu je, naime, obećao 50.000 dolara (milion današnjih) ako usavrši njegov motor na jednosmernu struju. Kada je Edison umesto obećanja ponudio sitno uvećanje plate, Nikola je odbio. Osim genija imao je i integritet. Nije bio beskičmenjak, kakvih je stalno premnogo. 6. Njegov motor na naizmeničnu struju Edison je pokušavao da diskredituje na sto načina. Da bi srušio nevericu, Tesla se lično uvezao u električno kolo i upalio sijalicu "glumeći" provodnik. Riskantno, ali i zabavno. Teslin toranj u Njujorku, srušen 1917.

360

7. Bio je pionir radija, radara, iks zraka, superprovodnika, daljinskog upravljanja. Bez njega ne bi bilo tolikog broja uređaja da bismo ili čekali pola veka na sve ovo što danas imamo, ili bismo i dalje buljili oči kraj Edisonovih čkiljećih sijalica. Umesto Fejsbuka, jurili bismo lekara za većom dioptrijom umesto prethodne. 8. U ratu struja koji su vodili Edison i Vestinghaus, Teslin bogati saadnik, oba takmaca bili su na korak od bankrota. Da bi pomogao u sukobu, Tesla je Vestinghausu omogućio upotrebu patenata bez nadoknade i tako nam poručio: "Novac nije najbitnija stvar u životu". 9. Saradnja sa Džej Pi Morganom propala je onog trenutka kada je moćni bankar shvatio da pola veka stari Tesla namerava da proizvodi besplatne energije za sve. Umesto žica, kablova, bandera i prijemnika koje bi Morgan pravio, održavao i na njima zarađivao, Nikola je hteo bežični transfer jonosferom. Opet je ostao bez podrške, bez novca, ali nije odustao od sna da znanje i njegovi plodovi budu javno dobro, a ne luksuz i vlasništvo odabranih. 10. Samo jednom je došao u Srbiju, državu naroda kom je pripadao. Uprkos tome, uvek je znao ko je i šta je, ne zaboravljajući stablo i granu čiji je list: "Kao što vidite i čujete, ostao sam Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem podižete slavu Srpstva u svetu." 11. Zato što je stvorio toliko stvari, da su i drugi dobili Nobelovu nagradu na račun njegovog rada. Italijan Markoni je pokrao zasluge naučnika iz Smiljana za radio, 1909. dobio prestižno priznanje, ali je 1943. Vrhovni sud SAD presudio da je "pravi tvorac radija Nikola Tesla". 12. Odbio je Nobelovu nagradu. Glasine nikada neće biti porkepljene Teslinom izjavom, ali su aberi o odricanju mogućnosti da se dobije priznanje koje je ranije umesto njega neko drugi prigrabio (Markoni) više nego realni. Čast nema cenu. 13. Koliko je njegovo stvaralaštvo neka vam posluži činjenica da je Edgar Huver, direktor FBI, naredio hitno preuzimanje Tesline dokumentacije pošto je srce

361

velikana naučnika prestalo da kuca 7. januara 1943.. Sigurno je da u njegovoj zaostavštini nisu bile ukrštene reči. 14. Bio je veliki prijatelj Marka Tvena, čoveka koji je napisao Toma Sojera i Haklberija Fina. A i Tven je voleo Teslu. Teslin poštovalac je i slavni Dejvid Bouvi, zatim Nikolas Kejdž, Kristijan Bejl i mnogi drugi. Jedini je Srbin po kome merna jedinica nosi ime. 16. Bio je toliko veliki da su neki mali ljudi pljačkali njegovu kuću i rušili njegove spomenike. 17. Najpoznatiji električni automobil na svetu, tj. kompanija koja ih pravi nosi ime po njemu. 18. Polovina struje koju u Srbiji trošimo dobija se sagorevanjem uglja iz basena "Kolubara", a koji se spaljuje u termoeketranama "Nikola Tesla A" i "Nikola Tesla B". 19. U Uneskovoj zbirci "Pamćenje sveta" nalazi se celokupna dokumentacija velikog naučnika, sačuvana u njegovom muzeju u Beogradu. 20. Kada je američki Kongres odavao počast Nikoli Tesli, 10. jula 1990. godine, govorilo je devet kongresmena i jedan senator. Takvu čast nije imao nijedan američki naučnik, čak ni Tomas Edison.

362

“Neka vaša hrana bude lek, a vaš lek vaša hrana” Hipokrat

HRANA Apostol Pavle u poslanici piše Jevrejima: “Jer vi koji biste odavno trebali da ste učitelji opet treba da naučite prva slova reči Božje, i postanete da trebate mleka a ne jake hrane. A onaj koji se hrani mlekom nema iskustva reči pravde, jer je dete. Ali je jaka hrana za ljude zrele, kod kojih je razumevanje izvežbano dugim iskustvom u razlikovanju dobra i zla.“ Od Pavla smo saznali da se deca hrane mlekom i da oni nemaju iskustva reči pravde, i da ne poznaju reč Božju. A oni koji se hrane jakom hranom, to su zreli ljudi i njihovo je razumevanje izvežbano dugim iskustvom u razlikovanju dobra i zla. Dakle, ako se čovek hrani mlekom biće neiskusno dete, i neće poznavati reč Božju i reč pravde; a ako uzima jaku hranu, biće zreo čovek i poznavaće i reč Božju i reč pravde. Dakle tako je u staroj književnosti u celome svetu, pa bi se iz toga mogao izvući zaključak da su ljudi još

363

u dobo neznanja shvatili važnost hrane. Tako bi se moglo reći i tako se kaže, ali može se reći i nešto važnije i značajnije od tog naučnog dokaza. A to je da današnji čovek zna da nije shvatio značenje „hrane“, u književnosti iz doba neznanja. „Isus im reče: U istinu, vam kažem, ako ne jedete puti Sina čovečjega, i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. Ko jede moje puti i pije moje krvi, ima život večni, i ja ću ga uskrsnuti u poslednji dan. Jer je put moja prava hrana, i krv moja pravo piće. Ko jede puti moje i pije krvi moje, stoji u meni i ja u njemu. Kao što mene posla živi Otac, i ja živim po Ocu, tako će i ko mene jede živeti po meni. Ovo je hleb koji siđe s neba, a ne kao što oci vaši jedoše manu i pomreše. Ko jede ovaj hleb živeće večno.“ Ove Isusove reči su iz jevanđelja i njih će veroučitelji objasniti kao alegoriju i tome slično, i objasniće šta je ovim rečima Isus hteo reći. A to što je Isus hteo reći je ukazivanje na pravi put. A neki drugi učenjaci će iz sličnih kazivanja a iz nekih drugih knjiga prepoznati ljudsku žrtvu, kanibalizam i vampirizam. Nikom ne pada na pamet da takvo nešto vidi u jevanđelju, ali u nekim drugim knjigama učenjaci jasno prepoznaju ljudsku žrtvu, kanibalizam i vampirizam. U narodnoj književnosti majka naziva sina „hranom“, a isto tako i sin naziva majku. Isto tako narod voli i kravu naziva „hranom“, a krava u jeziku mita znači onu koja ispunjava želje. Zato se krava u mnogim bajkama i pripovetkama javlja kao hraniteljica onih koje je odbacila zla maćeha. Zato je desni kravlji rog nazvan „rog izobilja“, a takav je u najstarijim mitovima kao i kod srpskoga naroda iz novoga doba. I nije tako zato što Srbi kasne sa evolucijom ili zato što su preuzeli tuđe priče, nego zato što se tim pričama kazuje nauka koju današnji edukovani čovek ne želi videti. A ne želi videti jer bi za njega bilo užasno saznanje da je pre njega neko nešto mogao reči. Jer je naučno utvrđeno da je znanje i sve što vredi iz njegovog vremena, i njegovo delo. Hranom o kojoj govori jevanđelje i sva stara književnost ne puni se želudac, nego neki viši organi. O tome jasno govore indijske Vede i Upanišade. „Uzalud hranu zgrće nepametano, uistinu tvrdim da će ga ona pokopati! Ni druga ni prijatelja ne stiče on. Kad sam jede, sam je uz svoj greh.“ „Nebo i zemlja su stvoreni kroz volju, zrak i prostor su stvoreni kroz volju, voda i žar su stvoreni kroz volju. Po njihovoj volji je stvorena kiša, kroz volju kiše je stvorena hrana, kroz volju hrane su stvoreni životni dahovi.“ „Pojedena se hrana

364

trostruko deli: što je njen najgrublji deo pretvara se u izmetine, što je srednji u meso, što je najtananiji u razum.“ „Tako se, mili moj, razum sastoji od hrane, dah od vode, a govor od žara.“ „Kada je hrana čista, priroda je čista. Kad je priroda čista, predaja je čvrsta.“ „Reč je njegov oslonac. Jer oslonjen na reč ovaj životni dah poje. Neki pak kažu: “On je oslonjen na hranu.“ „Ne treba huliti na hranu, to je pravilo. Odista, dah je hrana, telo je izelica hrane, na dah se telo oslanja, na telu se dah oslanja. Dakle hrana se oslanja na hranu. Onaj koji zna da se hrana oslanja na hranu, on je utemeljen.“ „Od hrane se rađaju stvorenja, ona koja se nalaze na zemlji. Ona doista žive od hrane i tame se vraćaju na kraju. Oni koji vide braman kao hranu postižu svu hranu. Jer hrana je prva među bićima, i zato se naziva isceliteljicom svega. Od hrane se rađaju bića, pomoću hrane se razvijaju, ona je i jedena i jede elemente. Zato se to zove hranom.“ „Hrana je prva među bićima“, kaže stara indijska mudrost. „U početku beše Reč“, kaže Biblija. „Reč“ je Isus Hrist, kažu teolozi, tumači Biblije. „Ja sam hleb života“, kaže Isus Hrist. Ali to ništa ne govori učenjacima, za njih je indijska hrana za želudac, a biblijska hrana je metafora, alegorija i slične stvari, samo kada o njoj govori Isus Hrist. Bog Krišna će pobliže objasniti hranu u „Bagavad-giti“: „Hrana, svakom srcu draga, žrtva, zavet, milostinja takođe su od tri vrste, čuj razliku među njima: Hrana koja život, zdravlje, snagu, krepkost, radost daje, jaka, slatka, i ukusna, – ljudima je vrlim draga. Gorka, slana, ljuta hrana, nadražljiva i kisela, što bol, patnju, bolest stvara, – ljudima je strasnim draga. Ustajala, bezukusna, ukvarljiva smrdna hrana, nečista i odbačena, – ljudima je mračnim draga.“ Čudna je nauka današnjih edukovanih učenjaka koji kažu da se u Indiji ovako govori o hrani zato što je hrana bila podvrgnuta strogoj ritualnoj kontroli, da se ne bi ko verski uneredio. A reč je, naravno, o hrani kojom se puni želudac. Dakle, oni nesrećnici što danas kopaju po kantama za otpatke tražeći hranu, to su mračni ljudi današnje veličanstvene civilizacije. Ni filozofska hrana nije drukčija od verske. Doduše, nučnici nisu ni pomislili da bi filozofska hrana punila želudac, jer je njima jasno da filozofi filozofiraju i govore o filozofskoj hrani. I Platon je govorio o hrani u svojim dijalozima:„Mislim da je sasvim razumljivo kako najplemenitija priroda teže podnosi hranu koja joj ne odgovara, nego što je to slučaj sa prostijom.“ „Drugo je,

365

mislim, kad je savest mirna i život umeren, kada se snu predajemo pošto smo ono što je u nama razumno probudili i nahranili lepim govorima i razmatranjima, te tako u sebi samima postigli spokojstvo.“ Lepi govori i razmatranja su filozofska hrana, ali tu nema ništa čudno jer se od filozofa tako nešto i očekuje. „Božji duh, dakle, koji se hrani umom i čistim znanjem, a i svaka duša, kojoj je stalo do toga da primi ono što joj dolikuje, kad vidi za neko vreme ono što jeste, raduje se gledanjem istine hrani se i uživa.“ Tako prolaze duše koje se hrane istinom i one zaslužuju uživanje, a one duše što tonu naniže „hrane se hranom naslućivanja“. „Seti se onoga što smo pre govorili, tj. da se bolesniku hrana čini i jest gorka, a zdravome jest i čini se suprotno. Ne treba stoga nijednoga od njih smatrati mudrijim – to nije naime moguće – niti se sme reći da je bolesnik neuk jer tako misli, a zdrav mudar jer drukčije misli, već treba promeniti jedno stanje u drugo, a bolje je stanje zdravlja. Tako i u vaspitanju iz lošega stanja treba promeniti u bolje. Lekar vrši izmenu lekovima, a sofist govorima.“ Bolesniku je hrana gorka ne zato što on hoće tako da misli, nego zato što je on bolestan. Potrebno je bolesno stanje promenuti u zdravlje, onda hrana neće biti gorka niti će tako misliti. Današnjoj nauci ovo nije poznato, današnja nauka se oslanja na Frojda koji se oslanjao na znanje starih filozofa, a koje on nije razumeo. Ni današnja nauka ne razume o čemu govore stari filozofi, ali vrlo dobro razume Frojdovu nauku. Stari filozofi kažu da se isto poznaje istim, što se pokazalo tačnim i u ovom slučaju, jer zabludeli poznaše zabludelog. Iranski bog Ahura Mazda kaže: „Dobre misli, dobre reči, dobra dela moja su hrana.“ A Isus Hrist kaže: „Jelo je moje da izvršim volju onoga koji me je poslao, i da dovršim delo njegovo.“ Solomonove poslovice kažu: -Usne pravednika mnogima hranu daju, a bezumni sa bezumlja ginu. -Ako si za stolom s velikašem, pazi na ono što ti je pred tobom. Metni sebi nož pod grlo, ako si suviše lakom. Ne zaželi poslastica njegovih, jer je to prevarna hrana. -Ne jedi hleba onog čije je oko zlobno, ne zaželi poslastica njegovih. Jer je on kao i misli duše njegove; „Jedi“, „pij“, kazaće ti, ali njegovo srce nije s tobom. Povratićeš zalogaj koji jedeš i dobre ćeš misli svoje izgubiti. Apostol Pavle piše Jevrejima: „Ne dajte se zavesti od raznih tuđih nauka, jer je dobro utvrđivati srca milošću, a ne jelima koja ne pomogoše ni onima koji se služiše njima. Mi imamo oltar, od koga ne smeju jesti

366

oni koji služe šatoru.“ Sva ova hrana je ista i ako je iz raznih vremena i raznih zemalja, a ista takva hrana je i kod Dantea. „Tako je vođa zborit mi stao, pa moljah, da mi još te hrane dade, za kojom mi je glad probuditi znao.“ Danteov „vođa“ je Vergilije koji poukama hrani mlađanog Dantea, i koji je kod njega probudio glad za znanjem.

A takva je hrana i kod Rablea u „Gargantuu i

Pantagruelu“. „Filozofi, pravednici i doktori iz vašeg sveta hrane vas lepim rečima na uši; ovde, međutim, svoje propise mi unosimo zaista na usta. Zato vam ja i ne kažem: Čitajte ovo poglavlje, shvatite ovo tumačenje, nego velim: Okušajte ovo poglavlje, progutajte ovo lepo tumačenje.“ „Idite, prijatelji, i neka vas hrani ona umna sfera čije je središte svuda a obim nigde, i koju mi zovemo Bog.“ I starozavetni prorok Jeremija se hrani Božjim rečima. „Skupio sam i gutao reči tvoje; reči tvoje radost behu i veselje srcu mome, jer je ime tvoje na mene prizvano, Gospode, Bože nad vojskama.“ U staroj književnosti sva hrana je ista, i ta hrana ne puni želudac, nego glavu i dušu. Hrana je jedna i ista bilo da o njoj govori paganska religija ili prava vera, filozofi ili pesnici, a takva je hrana i u srpskoj narodnoj književnosti. I nije takva hrana samo u književnosti, nego je takva i u narodnim običajima. Učenjaci se nisu bavili značenjem hrane narodnom kazivanju, jer su oni u školi naučili da narod ništa važno ne kazuje nego tera svoju paganiju. Neke narodne izreke o hrani: De mu glava, tu mu rana. Mrtva glava rani. O čem čovek radio o tome se i hranio. -Nema hrane bez duboke brazde. Kako radila tako se i hranila. Dokle žnjela dotle jela. Kakav je ko na jelu onaki je i na delu. Što su telu dobra jela, to su duši dobra dela. Svako zna da jede, ali svako ne zna da se hrani. Mržnju zavist hrani, a kukavičluk vodi. Zabluda se zabludom hrani. Hrana hrabra, a ruho gospodara U devet hvala, u jednom hrana. Jeđi zelje iz svoga vrta. Od znana zelja glava ne boli. I decu mi hrani, i hranu mi štedi. Blago onom koga sreća hrani, a teško onom koga snaga hrani. Boljeg smoka od ljubavi nije. Kako udrobiš onako ćeš i kusati. Rabota je bogatima fala, a siromasima rana. Koga raniš, onome i zapovedaj. Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti. Ko ne hrani mačku, hrani miševe. Ko se uzda u prošnju, zlo se hrani. Koja smrt hrani, drugoj ne da. Hraniti zmiju u nedrima. Hrani sirotu na svoju sramotu. Hranitelj je kao i roditelj. Da Bog da vavijek lagao, pa se ljebom ranio! (kletva). Da može

367

vetrom bi se hranio. Hrana i obrana. Što nije gledati, nije ni glodati. Dok ne poslušaš, ne možeš da pojedeš. Čovek treba dobro da sluša, pa tek onda to što je čuo da „pojede“. Tako narod govori o hrani i jasno je da ne govori o hrani koja puni želudac. U srpskom jeziku „pohraniti“ znači ostaviti na čuvanje, i kada je nešto na „pohrani“ to je na čuvanju. Na Vidovdan narod iznosi seme da se „vidi“ na vetru, i mole Vida da ga na suncu blagoslovi: „Sveti Vide! Ti sahrani ovo sine, da do sutra ne pogine.“ U jednoj se pesmi kaže: „Pa kad sam se ćorde dobavio: Tad sam ćordom zmaja pogubio Sahranio sebe i djevojku.“ A narodna izreka kaže: Ko pravdu brani taj se i sahrani. Mrtvi se sahranjuju, a to znači da se i mrtvi ostavljaju na čuvanje. Ovo može izgledati kao besmislena praznoverica neukih, ali ovo je nauka i istina rečena jezikom simbola. Sve što čovek zna naučio je od svojih mrtvih predaka, i zato je narod strogo vodio računa o tome da se umrli sahrani, i zato se umrli obavezno kupa i oblači mu se novo odelo. Umrli se okupan i čist i u novom odelu sahranjuje, tj. ostavlja na čuvanje. Zahvaljujući ovome okupanom i sahranjenom mrtvacu čovek ima znanje, zato narod kaže: Mrtva glava rani. Tako je i u Indiji gde je bog Jama najveći učitelj, a on je smrt. A od Platona saznajemo da je tako i u grčkoj mitologiji, jer kaže da se pravo znanje nalazi u Hadu, a Had je bog mrtvih. Srpska reč „smrt“ u sanskritu znači: sećanje, a to nije slučajno tako. Sve što se čini umrlome u pripremi za njegovu sahranu, sve to čini srpski seljak sebi kada se priprema za početak setve. Mrtvi se okupan, u novom odelu i pokriven belim pokrovom sahranjuje u zemlju; a seljak okupan i u čistom belom odelu sahranjuje seme u zemlju. Mrtvo seme će vaskrsnuti u vidu klice, a verske knjige kazuju da će i mrtvi ljudi vaskrsnuti, a kada vaskrsnu vaskrsnuće čisti. A i jedno i drugo vaskrsenje ima isto značenje, i znači sećanje. Zato je od izuzetne važnosti da se mrtvi sahranjuje okupan i obučen u novo odelo, i pokriven belim pokrovom. Ali danas malo ko veruje u ovakvo vaskrsenje, jer su danas ljudi edukovani i izučili mnoge škole. Danas ljudi ne veruju u vaskrsenje o kojem govore stare knjige, i ako se nisu ni potrudili da ga razumeju. A nisu razumeli baš zato što ne veruju u vaskrsenje mrtvih, jer sve što čovek zna naučio je od vaskrslih mrtvih predaka. Onima koji ne veruju u vaskrsenje apostol Pavle se ovako obraća: „Ali će reći ko: Kako će uskrsnuti mrtvi? i u kakvom će telu doći? Bezumniče! ono

368

što seješ ne oživljava ako ne umre.“ Oni koji ne veruju u vaskrsenje ništa ne znaju, to su obični „bezumnici“ jer njihovi mrtvi ne uskrsavaju, pa tako nemaju od koga šta naučiti. Njegošev „hrahitelj“ je „besmrtna tvar“, „sin prevječnoga“, „slatkoglasni angel“, „svijetla ideja“, pa nam bar toliko može biti jasno da ovaj hranitelj ne puni želudac. Njegošev hranitelj je „Luča mikrokozma“, kako je nazvao i poemu u kojoj peva o svojoj luči mikrokosmičkoj. „U noć, strašnom burom razjačani, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kako glas angela: Ja sam duše tvoje pomračenje zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš što si izgubio;“ „Ja sam tvoja iskra besamrtna- reče meni sjajna ideja -vodiću te k vječnome ognjištu od kojeg sam i ja izlećela;“ I ova iskra besamrtna i sjajna ideja vodila je Njegoša kroz makrokosmos, i objašnjavala pesniku sve ono što mu je tu bilo nepoznato. „Hranitelju, prevječnoga sine, šta šarići oni mali znače “. „Hranitelju, sveti sprovodniče, na ravnine nepregledna neba komu liku, kome legion prinadležiš svetijeh žitelja?“ I hranitelj, sveti sprovodnik odgovara na sva pitanja, i tako hrani pesnika. A kako je pesnik stekao ovoga anđela hranitelja, reći će sam anđeo: “Visoka me volja naznačila za anđela tvoga hranitelja: od dužnosti svete ne odstupam, kolik zraka od svjetloga sunca; ti kako si krug zemni prešao, usku sferu bezumnog meteža, ja sam tebe paziti počeo, kroz gomile proveo gromovah, kojima je vaše podnebije vazda teško i pretovareno.“ Verski učenjaci kažu da progonitelj pravovernih Savle ništa nije učinio da bi ga svetlost obasjala na putu za Damask, nego se milostivom Bogu tako htelo iz samo njemu poznatog razloga. I tako je svetlost obasjala progonitelja Savla, i od njega načinila apostola Pavla. Tako ni Njegoš ništa nije učinio da bi stekao anđela hranitelja, jedino što je prešao usku zemnu sferu „bezumnog meteža“. I kako je izišao iz bezumnog meteža odmah ga je anđeo uzeo u svoju zaštitu, da ga hrani i i sprovodi kroz teško i pretovareno zemaljsko podneblje. A ono što nauka zna o Njegošu i njegovom delu teška je zabluda i sramota, a zna se da je bio načitan i sve što je pročitao ugradio je u svoje delo. Čitao je Platona, Pindara, Filona, Origena, Dantea, Miltona, Getea, a čitao je i novomanihejce, kabaliste, orfičare i mnoge druge, a ponešto je i od trgovaca naučio. I time je Njegoš pokazao da je bio načitan, a inače on ništa ne kazuje, nego je samo hteo da pokaže da i on može biti umetnik i pesnik. Ali nije to

369

ništa strašno, tako se govori i za mnoge druge pesnike, pa se tako i za slavnog Vergilija kazuje. Hrana o kojoj govori srpski narod nije hrana koja puni želudac, narodna hrana je ista ona hrana o kojoj govore Platon i Isus. Hrana je duhovna i duševna, i narod ne govori o hrani iz životinjskog nagona za svoj opstanak, kako učenjaci naučiše u školi. Učenjaci su u velikoj zabludi kada svoju knjišku učenost smatraju znanjem, i što svoju zabludu nameću narodu kao pravo znanje. Takva zabluda dovela je do toga da danas čovek ima potpuno krivu sliku o sebi, i kao takav nije kadar videti ni prst pred nosom. A takav se čovek ne može nadati spasenju. Hraniti se zabludom a biti na pravom putu nije moguće, osim u zabludi. A u zabludi je današnji čovek iz doba znanja, i iz ove veličanstvene civilizacije, kako je on u svojoj zabludi smatra.

370

ČINJENICE, MITOVI I LEGENDE O SARAJEVSKOM ATENTATU Ne sanjajući da je prvi pokušaj atentata tek početak priče, Ferdinand i svita nastavili

svoj

put

ka vek

“Može mi se učiniti lepo i slatko voleti kratko za

počeo je i završio u Sarajevu.

jedan dan”

Vijećnici.

Krvavi

20.

Ne može se reći da se nešto radikalno

promenilo

Desanka Maksimović

glavama ljudi na Balkanu, uključujući i stotinu godina dugu nadu da će biti bolje. Članom 25. iz Odluke „Berlinskog kongresa“ Bosna je, izuzimajući novopazarski Sandžak, odvojena od Osmanskog carstva te dodeljena na upravu Austro-Ugarskoj. Ideja o potpadanju pod vlast Austro-Ugarske monarhije u Bosni je dočekana sa nezadovoljstvom. Osim protesta protiv ovakve odluke upućen je dopis u Istanbul u kome je od sultana traženo da se uspostavi autonomija, a da zemljom upravlja njen sabor. Bosanci, bez obzira na veru, bili su spremni braniti svoju zemlju. Imenovana je i Narodna skupština. Duhovni vođa ovog pokreta bio je Muhamed ef. Hadžijamaković. Stanje u Bosni bilo je poprilično haotično i neočekivano. Okupatori su naišli na neočekivan i žestok otpor koji je trajao gotovo puna tri meseca. Na kraju, branioci Bosne pokleknuli su pred jednom od najsavremenijih armija tadašnje Evrope. Narednih 40 godina duga okupacija koja donosi značajne promene. Sam status Bosne kao dela AustroUgarske monarhije utvrđen je aneksijom BiH 1908. godine. Aneksija je izazvala žestoko nezadovoljstvo među bosanskim muslimanima, ali i pravoslavnim stanovništvom koje je već bilo pod jakim nacionalističkim uticajem iz susedne Srbije. U srpskim nacionalističkim ukazanjima Bosna je doživljavana kao “srpska zemlja”. U tekstu “Aneksija BiH i srpsko pitanje” objavljenom 1908. godine Jovan Cvijić piše: “Srpski se problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavito vojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju u zavojevanim delovima srpskoga naroda i prvu, iole povoljnu, priliku upotrebiti da

371

raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom“. Tajna srpska teroristička organizacija Ujedinjenje ili Smrt, poznatija po imenu “Crna ruka”, zvanično je osnovana 10. juna 1910. godine u Beogradu. Nastala je na osnovama srpske nacionalističke organizacije Narodna odbrana. “Crna ruka” se pored antiaustrijske propagande unutar Srbije zalagala za sabotaže, špijunažu i politička ubistva na teritoriji susednih zemalja pod austrijskom okupacijom. Grupa je okupljala mnoge vladine službenike i vojne oficire. Kada se pojavila informacija o poseti prestolonaslednika Ferdinanda Sarajevu, organizacija je prepoznala trenutak za akciju. S ciljem da se izvrši atentat regrutovana su tri člana organizacije “Mlada Bosna”: Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež. Dobrodošlica Bez dileme, upravo je ova organizacija imala ključnu ulogu u svemu što će se dogoditi 28. juna 1914. u Sarajevu. “Crna ruka”, odnosno njeni članovi, već ranije su bili uključeni u terorističke operacije i politička ubistva, a glavni zapovednik bio je ujedno i glavni zapovednik Srpske vojne obaveštajne službe pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. On je najodgovorniji za mobiliziju i obuku male grupe omladinaca iz Bosne koji su, u raznovrsnim razgovorima, vreme provodili u jednoj kafani na Zelenom vencu u Beogradu. Jedan od njih, Nedeljko Čabrinović je na adresu kavane “Zlatna moruna” od anonimnog pošiljaoca dobio informaciju o poseti Franza Ferdinanda Sarajevu! U istrazi nakon atentata Čabrinović je izjavio da je, nakon što je pročitao da prestolonaslenik dolazi u Sarajevo na najveći srpski praznik Vidovdan, razgovarao s Gavrilom Principom te da je to uticalo na odluku o izvršenju atentata. Obuku su u tajnosti organizirali nacionalistički mračnjaci iz “Crne ruke”. Otprilike tri meseca pre atentata vratili su se u Sarajevo. Pridružio im se Danilo Ilić koji je za potrebe akcije regrutirao još trojicu ljudi: Vasu Ćubrilovića, Cvjetka Popovića i Muhameda Mehmedbašića. Za potrebe atentata Srbijanska vojska je osigurala četiri pištolja i šest bombi te cijanid kojim su trebali izvršiti samoubistvo u slučaju da budu uhvaćeni. Prestolonaslednik je sa svojom suprugom u Sarajevo stigao u četvrtak, 25. juna. “Sarajevski list” objavljuje na naslovnoj strain na kojoj piše “Dobrodošao”.

372

Ferdinand i Sofija spavali su u hotelu Bosna na Ilidži. Sledeći dan Ferdinand je izvršio smotru 15. i 16. armijskog korpusa koji su činili jezgro 6. armije okupljajući Bosance, Dalmatince i Ličane. Navečer, 27. juna, u hotelu je organizirana gala večera gde su uz razne vrste jela servirani i domaći specijaliteti poput pastrmke iz reke Bosne, šerbe i Žilavka firme "Jelačić" iz Mostara. Navodno je uz večeru Ferdinand rekao: ”Ovde je kao u grobu”. U nedelju, 28. juna, nakon što su prisutvovali misi upućuju se vozom ka železničkoj stanici, odnosno kasarni u neposrednoj blizini. Tu sedaju u auto i u koloni kreću ka sarajevskoj Vjećnici. Jutro je bilo sunčano i toplo. Kratko su zastali pored novoizgrađene pošte, a potom je kolona nastavila put niz današnju ulicu Obala Kulina bana. U prvom automobilu sedili su gradonačelnik Sarajeva Fehim ef. Ćurčić i šef policije Gerde. Iza njih, u autu grofa Harača, sedili su Franz i Sofija te general Potiorek. Sledila je kolona auta iz kojih su ljude poredane uz Obalu posmatrala nasmešena lica Sofijinih dama, časnika i bosanskih zvaničnika. Poslednje auto u koloni bilo je prazno i trebalo je poslužiti za slučaj da se nešto dogodi. Ne ljudima, već za slučaj da se pokvari neko od automobil. Okolne kuće bile su ukrašene zastavama i cvećem. Uz put kojim je prolazila kolona auta stajalo je dosta sveta. Bilo je ljubitelja Monarhije, ali i onih radoznalih. Među njima, u toj gužvi nalazila su se i nimalo nasmešena lica sedmorice mladića koje očigledno niko nije primećivao. Automobil je prošao pored prvog od njih. Bio je to Mehmedbašić. Iz nekog razloga on nije ništa učinio. Ispod njega je stajao Čabrinović. Pažljivo je posmatrao vozilo u kome se približavao prestolonaslednik. Navodno je u rukama držao buket cveća u kome se nalazila bomba. Kada se automobil približio, Čabrinović je aktivirao bombu i brojao u sebi pre nego je bacio. Izgleda da je opet poranio. Primetivši ga, vozač je pritisnuo gas dok je Franz Ferdinand rukom zaštitio suprugu od bombe koja je letela prema njoj. Bomba se odbila od krov automobila i otkotrljala niz ulicu gde je eksplodirala, ozbiljnije ranivši nekolicinu Sarajlija. Kao što je to običaj, o tim se kolateralnim žrtvama nikada nije mnogo pričalo. Uglavnom, među teže i lakše ranjenim bili su članovi svite i građani: Artur i Ida Pfob, Jakov Reich, Mara Skorup, Miško Jakšić, Ida Pfob, Uroš Špirić, Bernhard Schwartz, Smail Spahović, Erich Merizzi, Alexander Buss-Waldack, Ana Bložun, Ibrahim Đuselbeg,

373

Josefina Rupnik, Marija Keller, Mici Mohy, Josef Ascher Danon i Lorenzo di Terlizzi. Od eksplozije je bilo oštećeno i treće vozilo. Kolona je nakratko zaustavljena. Atentator Čabrinović je odmah nakon izvršenog napada progutao cijanid i skočio u Miljacku. Na njegovo iznenađenje cijanid koji su mu nabavili članovi “Crne ruke” nije djelovao. Umesto brze smrti obuzeo ga je osećaj mučnine. Za njim su skočili brijač Karlo Maroši i detektiv Zejnilović, koji su ga uhvatili. Princip je bio relativno blizu pa je navodno razmišljao da iz svog pištolja ubije Čabrinovića kako bi na taj način onemogućio da istraga otkrije ostale učenike neuspelog atentata. To nije učinio. Dan loših odluka Ne sanjajući da je prvi pokušaj atentata tek početak priče, Franz Ferdinand i svita nastavili su svoj put ka Vjećnici. Doveden u policiju, prema pisanju Sarajevskog lista, Čabrinović je hladno i cinično priznao da je bombu bacio u nameri da ubije Ferdinanda i sve koji su tu došli. Bio je to očigledno dan loših odluka, loših procena, onaj kada sve ide naopako. S jedne strane, pomalo šlampava grupa omladinaca, među kojima nekoliko ludo hrabrih i odlučnih, a s druge, još više veliki domaćini domaćini posete, snage osiguranja i tvrdoglavi Ferdinand koji ni nakon prvog pokušaja atentata ne odustaje od svoje namere da poseti Vjećnicu i Zemaljski muzej. Očigledno, ono što se mora dogoditi i dogodi se. Da je kojim slučajem sve snimano čini mi se da bi sve izgledalo poput neke crne komedije. Jedini filmski snimci ovog dana prikazuju ulazak Franza Ferdinanda u Vjećnicu. Snimio ih je Sarajlija Anton Velić, pasionirani filmski amater i sin Pauline, vlasnice sarajevskog bioskopa Apolo. Snimci prikazuju susret Ferdinanda s Fehimom ef. Čurćićem, sarajevskim gradonačelnikom. Prema pisanju “Sarajevskog lista”, prestolonaslednik je rekao da se prijateljska poseta ne dočekuje bombama. Posebna neprijtnost pripala je gradonačelniku koji je pročitao svoj unapred pripremljeni govor, u kome naravno nije bilo ni traga sumnji da bi se moglo desiti sve to što se izdogađalo na putu ka Vjećnici. Na snimku Antona Velića nema ništa naročito dramtično i ništa ne ukazuje na ono što se dogodilo samo desetak minuta pre. Međutim, nakon što gosti uđu u Većnicu, vidi se vozač koji

374

izlazi iz auta i zagleda oštećenja na desnoj karoseriji. U Vjećnici, malo za promenu, sve se odvijalo prema planu do trenutka kada počinje još jedna fatalna rasprava o eventualnoj promeni plana. Tu do izražaja dolazi Ferdinandova tvrdoglavost. Istina, ko bi se mogao nadati da najgore nije prošlo. Markantan, bez trunke tragova straha na licu, nadvojvoda insistira da se ne otkazuju predviđene posete Zemaljskom muzeju te ručak koji je trebao uslediti u rezidenciji. I ne samo to, već insistira da se u plan uvrsti i poseta bolnici gde je ležao i visoki oficir Merizzi koji je dobio ozbiljniju povredu glave od one iste bombe koju je bacio Čabrinović. Bila je to u svakom slučaju veoma loša procena situacije. Atentatori su, nakon one eksplozije, napustili mesta na kojima su se prema prethodnom planu trebali nalaziti i razočarani neuspehom bili su u rasulu. Jedan od njih, Gavrilo Princip, napustivši Obalu krenuo je niz Ulicu Franje Josipa. Stajao je pred radnjom Morisa Šilera u trenutku kada se pred njim, potpuno iznenada ponovno ukazao automobil u kome su sedela poznata mu lica - Ferdinand i Sofija. Sudbina je htela da vozač greškom krene ulicom Franje Josipa gde je, nakon što je general Potjorek uvidio grešku, naredio da se automobil zaustavi te vrati u rikverc prema Appelovoj obali. U tom trenutku, na samo nekoliko metara udaljenosti od automobila stajao je Gavrilo Princip. Kao u western filmovima, oči u oči. Potegao je revolver i ispalio dva hica. Prvi je pogodio nadvojvodu, a drugi je, umesto Potioreka, greškom pogodio vojvotkinju Sofiju. Trećim hicem je pokušao ubiti sam sebe, ali ga je pobešnjela masa već ščepala tako da ga je policija spasila od sudbine koju je priželjkivao. Progutao je onaj cijanid, ali opet nije bilo očekivanog efekta. Poseta Sarajevu - poklon Sofiji Istorija beleži i razgovor prikladan holivudskoj filmskoj produkciji između Franca i Sofije. Je li tačan ne zna se, ali je navodno prvo vrisnula vojvotkinja ugledavši krv koja curi iz Franzovih usta. "Šta je s tobom?", povikala je nesvesna vlastite rane u abdomenu i intenzivnog unutrašnjeg krvarenja. Ugledavši ranu na svojoj voljenoj, Franz je navodno rekao: "Soferl! Soferl! Nemoj mi umreti! Preživi radi naše dece!". Pre nego su stigli do Konaka, prestolonaslednica Sofija je preminula. Ubrzo, preminuo je i prestolonaslednik. Usledio je talas nasilja kojem

375

su bili izloženi sarajevski Srbi. Anton Valić snimio je ulice grada dan nakon što je rulja počela uništavati imovinu sarajevskih Srba. Demolirani su objekti i onih Srba koji su bili lojalni Monarhiji, poput hotela Evrope vlasnika Gligorija Jeftanovića ili kafane Vase Čabrinovića, oca jednog od atentatora. Vandalski napad na komšije osudili su katolički nadbiskup Josip Stadler i reis ul-ulema Džemaludin Čaušević. Gavrilo Princip, kao i ostali atentatori uhvaćeni su i suđeno im je u Sarajevu. Zbog toga što je bio maloletna osoba, Gavrilo Princip nije osuđen na smrt, iako je umro za vreme izdržavanja kazne. Na suđenju su se držali hrabro i nisu pokazivali znake kajanja, a svoje nalogodavce nisu otkrili. Tajna organizacija “Crna ruka” nije bila baš tolika tajna u krugovima srpske vlade. Naprotiv, postojala je čvrsta veza. Čak ni ideja o izvršenju atentata nije bila totalna nepoznanica. Srpski premijer Nikola Pašić imao je informacije o planiranju atentata. Istina, to saznanje dovelo ga je u nezahvalnu situaciju jer mu je bilo jasno da bi, ako ne učini ništa i ako ne prijavi Austrijancima njihov plan, to moglo dovesti do rata. S druge strane, prijavljivanje ove informacije moglo ga je označiti izdajnikom srpskih nacionalnih interesa. Bezuspešni i traljavi bili su njegovi pokušaji da spreči prelazak organizatora atentata preko granice, kao i pokušaj da diplomatskim putem informiše Austrijance. Mnogi su skloni raznim konspirativnim pričama o atentatu, a jedna od njih odnosi se na lošu organizaciju dočeka. Ipak, četiri godine ranije, Sarajevo je posetio i sam car Franjo Josif, tako da ova poseta nije bila prva poseta jedne visoke delegacije. Rizik ove posete očigledno nije bio poznat. Osim manevara, gosti su trebali videti i sarajevski tramvaj te posetiti Zemaljski muzej. Pominje se i to da je poseta Sarajevu zamišljena od samog Franza Ferdinanda kao poklon supruzi Sofiji u povodom njihove 14. godišnjice braka. Naime, Sofija, s obzirom da nije bila “kraljevske krvi”, u Beču nije imala pravo voziti se sa svojim suprugom u istom automobilu. Ovo pravilo nije važilo za provincijske centre kao što je Sarajevo. Očigledno ni odabir posete na Vidovdan nije uticao da snage reda da budu na većem oprezu. Sarajevo je očigledno doživljavano kao prijateljska teritorija i zaista je veliki broj građana s oduševljenjem pozdravio ovaj dolazak. Snage reda bile su relativno skromne, a navodno i sam Franz Ferdinand bio je protiv ideje da između naroda i njega stoje kordoni vojske. Očigledno, niko niti je

376

znao niti pretpostavljao da se među građanima koji su izašli da ga pozdrave na ulici, te svega nekih 120 policajaca, nalaze i atentatori. Do đavola sa Srbijom! Vest o ubistu Franza Ferdinanda i njegove supruge odjeknula je svetom koji je već bio na ivici rata. Moglo bi se reći da je mnogima atentat dobrodošao. Svetska štampa je odmah prepoznala Kraljevinu Srbiju kao glavnog krivca, uključujući i novine u zemljama budućih saveznika Srbije. Britanski časopis „Džon Bul" („John Bull") objavio je na naslovnoj strani tekst „Do đavola sa Srbijom!" („To Hell with Serbia!"). Britanske novine pisale su da se radi o srpskoj zaveri iza koje stoje Rusija i panslavizam na Balkanu.“Manchester Guardian” piše kako se ne može dozvoliti da celo zapadno čovečanstvo potone u moru krvi zbog jedne srpske zavere te da “Srbiju treba odvući nasred okeana i potopiti je”. Slična situacija bila je i sa ostalom evropskom štampom, ali je bilo i onih koji su čin Gavrila Principa okarakterizirali kao kriminalni akt jednog zanesenjaka. Uslediće zatišje koje se nimalo nije svidelo Austro-Ugarskoj koja u Berlinu nastoji dobiti nemačku podršku za konačni obračun sa Srbijom. Njemačka je prihvatila ovaj poziv s obzirom na to da je i sama prepoznavala važnost balkanskog prostora, s obzirom na Bagdadsku železnicu koja ju je trebala povezati s izvorima nafte neophodne za daljnji razvoj dizel motora i industrije uopšte. U sporazumu s nemačkom vladom, austro-ugarska vlada je Srbiji uputila tekst ultimatuma koji je Srbija odbila, ne pristajući na zahtev da astrougarski policijski organi učestvuju u istrazi o sarajevskom atentatu na njihovoj teritoriji. Austro-Ugarska je 28. jula 1914. godine objavila rat Srbiji. Nemačka vlada je već sutradan zapretila da će i Njemačka pribeći mobilizaciji ako Rusija ne obustavi ratne pripreme. Rusija je odlučila 30. jula 1914. godine na njemačku pretnju odgovoriti objavljivanjem opšte mobilizacije. Nemačka je već sutradan uputila Rusiji ultimatum da obustavi ratne pripreme. Međutim ruska vlada je to odbila te je 1. avgusta Nemačka objavila rat Rusiji, a 3. avgusta 1914. godine i Francuskoj. Engleska objavljuje rat Nemačkoj u noći između 4. i 5. avgusta 1914. godine.

377

LITERATURA A.W. (2003): "Hellenistic Poetry", The Cambridge History of Classical Literature, Greek Literature, Cambridge University Press Ainić, M. (1937): Hronika sen-deniskog kaluđera kao izvor za bojeve na Kosovu i Rovinama, Prilozi KJIF 17. Altheim, F. (1938). A History of Roman Religion, London Angermeyer M.C. (2000):. Schizophrenia and violence. Acta Psychiatr Scand Suppl; 102:63-7. Angermeyer MC.(2000): Schizophrenia and violence. Acta Psychiatr Scand Suppl. Augustus and Florus, Cambridge University Press Budimir, Milan; Flašar, B A.(1999): Public conceptions of mental illness: labels, Beard, Mary; North, John A.; Price, Simon R. F. (1998), Religions of Rome, 4 Bonfante, Larissa (1986): Etruscan LifeandAfterlife: A Handbook of Etruscan Studies, Wayne State University Press Bremmer, J. N. (2003): "Mythology", Simon Hornblower & Andrew Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3. rev. izd.). Bremmer, J. N.; Horsfall, N. M. (1987): Roman Myth and Mythography. University of London Institute of Classical Studies. Brink, C. O. (1982): Horace on Poetry. Epistles Book II: Theba Letters to Brockington I, Hall P, Levings J, Murph (1988): Journal of Personality and Social Psychology 1988; 55:738-48. Čajkanović V. (1985): O magiji i religiji, Beograd, 130. Čajkanović V. (1994: Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd, 98.

378

Čajkanović, V. (1994): Stara srpska religija i mitologija, Beograd,172. causes, dangerousness and social distance. Am J Public Health 89:1328-33.. Chevalier J. – Gheerbrant A. (1987):, Rječnik simbola: mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb Encyclopedia Mythica Enciklopedija mitologije i legende. SsSdrži nazive mnogih bogova EsEhil, (1960): Okovani Prometej, Rad, Beograd, prev. Miloš N. Đurić; Beograd Estroff, S.E.(1989).: Self identity, and subjective experiences of schizophrenia: in search of the subject. Schizophr Bull 1989; 1:5189-96. Fejzer Dž. (1975): Zlatna grana, Beograd Fala F. prostonarodnьa slaveno-serbskf pesnarica, izdana Vukom Stefanovićem, Folić Z.(1982): Kosovski mit o projekcijama srpske prvoslavne crkve u memoarima Gavrila II Forum.krstarica.com/showthread.php/637338-Verovanja-u-sr Fowler, William Warde (1922): The Religious Experience ofof the Roman People. London Gelder MG, CAH (2000): Rix S, Meltzer HI, Rowlands OJ. Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod Srba, po Angelu de Gubernatisu skupio Karadžić Stefanović Vuk Grandazzi, A. (1997): The Foundation of Rome: Myth and History. Cornell Graves, R.(2003): Grčki mitovi, CID, Zagreb Grevs, R. (1991):Grčki mitovi, Nolit, Beograd

379

https://hr.wikipedia.org/wiki/Asklepije Hadas, Moses (1952). A History of Latin Literature. Columbia University Press Hathaway, N. (2006): VodiÄ? kroz mitologiju, History, Mozaik knjiga, Zagreb http://arhiva.24sata.rs/specijal/zivot/vest/mitovi-o-mentalnim-bolestimamozda-niste-ni-svesni-da-bolujete-odneke/130924.phtmhttp://balkans.aljazeera.net/vijesti/cinjenice-mitovi-ilegende-o-sarajevskom-atentatu http://forum.krstarica.com/showthread.php/567412-Du%C5%A1evne-bolestiporeme%C4%87aji-i-stanja-neki-fakti http://poezija.6forum.info/t3759p15-kult-drveta-i-biljaka-kod-starih-srba http://portalosuma.com/2014/10/23/djeluje-li-praznovjerje/ http://regionalni.com/kultura/sto-citati/mitovi-naseg-doba-10839/ http://slavicnet.com/sokolac/sokolac_srpsko_poreklo_forum.html http://slobodni.net/t5640/ http://stil.kurir.rs/7-mitova-o-samoubistvu-da-dignu-ruku-na-sebe-pomisljajusamo-oni-sa-mentalnim-poremecajem-clanak-20628 http://www.abebooks.com/book-search/title/verovanja/used/ http://www.alo.rs/vesti/reportaza-srbija/posle-piva-kod-srba-na-lecenje/34435 http://www.b92.net/zdravlje/ishrana.php?nav_id=943691 http://www.cvijet.info/forum/forum_posts.asp?TID=765 http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=48495 http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=77621

380

http://www.empireonline.com/interviews/interview.asp?IID1507 http://www.koprivna.com/joomla/index.php?option=com_content&view=article &id=319:stara-narodna-verovanja-vraanja-i-druga-pr http://www.koprivna.com/joomla/index.php?option=com_content&view=article &id=318:stara-narodna-verovanja-vracnja-i-druga-pr http://www.mudremisli.com/2013/10/cetiri-glavna-zivotna-cilja/ http://www.mycity.rs/Kultura-i-umetnost/Umetnik-i-masta.html http://www.pedagog.rs/antistigma2.htm http://www.perseus.tufts.edu/hopperhttp://www.praznovjerje.com/ http://www.psihijatrija.com/psihijatrija/STIGMA.htm http://www.slideshare.net/ljubicaradovanovicnikolic/a-popovic-praistorija-srbaodlomak-srpske-starine http://www.smboemi.net/showthread.php?tid=75 http://www.smboemi.net/showthread.php?tid=75&page=2 http://www.tabanovic.com/1.bogovi.htm http://www.tvbest.rs/109327-urbane-legend-u-srba-pomracenje-sunca-izazivaslepilo-promaja-ubija-tito-nije- bio-tito http://www.ugradu.info/index.php/valjevo-vesti/10204-znanjem-protivpredrasuda http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=225 http://www.zenasamja.me/zivotnistil/1001/uticaj-filma-kao - sredstva-masovnekomunikacije-na-odnos-publike-prema-mentalnim-boles

381

http://www.zenskikutak.rs/lifestyle/33292_10-mitova-o-depresiji-koje-moramosrusiti:-Pravi-muskarci-nisu-depresivni-znak-je-mentalne-bolesti http://znanost.geek.hr/clanak/mitovi-legende-o-mozgu/ https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:6933/bdef:Content/get https://sites.google.com/site//mitovi-i-legende https://sites.google.com/site/poezijaprroza/mitovi-i-legende https://www.google.rs/search?q=OBIČAJI+I+TRADICIJA OD+SRPSKOG+NARODA&ie=utf-8&oe=utf-8&gws_rd=cr&ei=-dLSVaX8 https://www.stormfront.org/forum/t43577-6/idrugih pojmova.issuu.com/markomunjiza/docs/uvod_u__socijalanu_psihijatriju istraživanja, posebno balkanoloških, djela knj. LVI, Sarajevo, 60. Ivezić S. (2006): Psihijatrijska bolnica Vrapče Zagreb, Medix; (64): 108-110 Ivezić S.(1996): Terapevtski dejavniki velike skupine v psihijarični bolnišnici. Socialno delo 35:145-51 ivo-marinic.blogspot.com/2010/08/filozofija.html Jacqueline Duchemin, (2000) :Prométhée, Paris, Les Belles Lettre Kulišić Š, Petrović P.Ž, Pantelić N. (1970): Kosovski mit kamen o vratu Srbije Srpski mitološki rečnik, Beograd Kulišić Š. , Petrović PŽ , Pantelić N. ( 1970):, Srpski mitološki rečnik,Beograd,78. Kulišić, Š.(1979): Stara Slovenska religija u svetlu novijih Libellus Magicus (Verus Jesuitarum Libellus), Pariz, 1508. LInderski, J. (1985). "The libri reconditi". Harvard Studies in Classical

382

LInk BG, Phelan JC, Bresnahan M, Stueve A, Pescosolidu Malinows in Primitive Psychology, u knjizi Segal, R.,A.(1998): Malinowski, B(1994):, Myth in Primitive Psychology, u Segal, R.,A., The Myth Maretić T. (1966): Naša narodna epika, napomene i pogovor Nedić Vladan,Nolit, Beograd. Marks i Engels (1978): O književnosti, Prosveta-Nolit. Zavod za udžbenike, Beograd, 85 Maršal R. (2015): Veštice – Istorija i mitologija - Dodatak - Veštice u narodnom verovanju Srba, sa originalnim ilustracijama, Leo komerce, Beograd, Mathisen J, Gagnon C, Bergman M, Goldstein H, Kubiak MA.(2991): Three strategies for changing attributions about severe mental illness. Schizophr Bull 27:187-95 matrixworldhr.com/.../prolupani-loncici-i-neobicni-m. Mihaljčić R.(1989):,Junaci kosovske legende, BIGZ, Beograd Milićević, Milan (1984): Život Srba seljaka, Beograd, 309. Milosavljević S.M. (1913): Običaji srpskog naroda iz sreza HHomoljskog kraja, Beograd. Milosević V. (2003):Feliks Giran, Žoel Šmit: Mitoviologija, kupalni, STV- USA, top Momigliano, Arnaldo (1994). "From Bachofen to Cumont". Studies on Modern Scholarship. University of California Press Musić, A. (1910). Nacrt grčkih i rimskih starina. Zagreb nanost.geek.hr/clanak/mitovi-legende-o-mozgu Nedeljković M, (1990): Godišnji običaji u Srba, Beograd

383

Niševljanin P. (1990): Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, BIGZ, Beograd, North, John (2000). Roman Religion. Cambridge University Press. Papić Ž. i Sklevicky, L. (1983):.Antropologija žene – novi horizonti analize polnosti u društvu, predgovor knjizi Antropologija žene. Zbornik, preveo Branko Vučićević, Prosveta, Beograd. Pešić R., Milošević-Đorđević, N. (1997): Narodna književnost, Trebnik, Beograd, 73–74. PGuynan K, Daily T, Spaulding WD, Garbin CP, Sulivan N.(1994): Dispelling the stigma of schizophrenia: what sort of information is best? Schizophr Bull 20(3):567-78. Picatrix (arap. Ghayat al-Hakim), 12. Stoljeće, Philology 89: 207–234. Piijade M.(1982): Kovači i alhemičari , GZH, Zagreb poezija.6forum.info/t3759p15-kult-drveta-i-biljaka-kod-starih-srb Popović J.(1966): Kuda ideš Srbija?!, Beseda na Svetoga Savu. u manastiru Ćelije Povijest 1(2009): Udžbenik povijesti za prvi razred gimnazije, Pofil, Zagreb psihobata.com/razlike-izmedu-hipnoterapije-psihotera Psychiatry 1985; 31:223-9.Fryer JH, Cohen L. staff. Rabakin J.(1974): Public attitudes towards mental illness:A review of the literature. Psychological Bulletin 10:9-33. Radojičić (1927): Listina manastira Petre od oktobra 1395. god. kao izvor za hronologiju bitke na Rovinama, Bogoslovlje 2 (1927) 293–301; Jedna glava iz „Života Stefana Lazarevića“ od Konstantina Filozofa (Bitka na Rovinama), Hrišćanski život 6, 138–144.

384

Sabrana dela Vuka Karadžića (1975): Knjiga četvrta, Srpske narodne pjesme, knjiga prva, 1841. Priredio Vladan Nedić, ,Prosveta, Beograd, Sabrana dela Vuka Karadžića (1986): priredio Jovan Kašić, Prosveta, Beograd Šaponjić-Ašanin, S. (2000): Etnoprevencija u očuvanju zdravlja dece, Za zdravlje (VII naučni skup), Rajačke pivnice, 182 savetovaliste.nshc.org.rs/Mentalno%20zdravlje%20II Schneeweis E. (2005):Verovanja i običaji Srba i Hrvata, Edmund Schneeweis s njemačkoga prevela Dubravka Hrastovec predgovor Ivan Lozica Zagreb Golden marketing - Tehnička knjiga Secrets merveilleux de la magie naturelle et cabalistique du petit (1782):Albert, Lyo Segal, Charles (2003): "Archaic Choral Lyric", The Cambridge History of Classical Literature, Greek Literature, Cambridge University Press slavicnet.comsokolac_srpsko_poreklo_forum.html Solar, M. (3003):Povijest svjetske književnosti, Beograd Stigmatisation of people with mental illnesses. Br J Psychiatry 177:4-7. The Myth Myth and Ritual Theory, Blackwell, London, ViennA, 1814. Wacher, J. S. (1987). The Roman World. Routledge. Walbank 1962, str. 10 Wahl OF, Harman CR. (1989): Family views of stigma. Schizophr Bull 15:131-9. Wahl OF, Harman CR.(1989):Family views of stigma. Schizophr Bull 15:131-9 Wahl OF.(1992): Mass media images of mental illness: a review of the literature. J Community Psychol 20:443-352.

385

Wahl OF.(1999): Mental health consumers? experience of stigma. Schizophr Bull; 25:467-78. Walbank, F. W. (1962). "Polemic in Polybius". The Journal of Roman Studies 42. Weiner B, Perry RP, Magnusson J.(1988): An attributional anaysis of reactions to stigmas Journal of Personality and Social Psychology 55:738-48. Wiseman, Timothy Peter (1995), Remus: A Roman Myth, Cambridge University Press, Wiseman, Timothy Peter (2004), The Myths of Rome, University of Exeter Press www.24sata.hr/.../mitovi-o-psihijatriji-sve-je-vise-bole www.alo.rs/...srbija/posle-piva-kod-srba-na-lecenje/34 www.b92.net/zdravlje/ishrana.php?nav_id=94369 www.cpe.org.rs/sch_predrasude.htm www.cvijet.info/forum/forum_posts.asp?TID=765 www.domaci.de Mitovi i legend www.domaci.de Riznica tajni Ezoterija www.epsihoterapija.com alternativne-vizije-ludila-a www.icf.fasper.bg.ac.rs/zbornici/2010-Ljudi-govore.pdf www.ivantic.net/.../Tomas_Sas_Mentalna_bolest_kao_www.mudremisli.com/2 013cetiri-glavna-zivotna-ci www.mycity.rs â&#x20AC;ş Kultura i umetnostwww.pedagog.rs/antistigma2.htm www.psihijatrija.com/psihijatrija/STIGMA.htm www.slideshare.net/.../a-popovic-praistorija-srba-odlo.

386

www.smboemi.net/showthread.php?tid=75 www.smboemi.net/showthread.php?tid=75&page=2 www.tabanovic.com/1.bogovi.htm www.tvbest.rs/109327-urbane-legend-u-srba-pomrace www.vumidet.net HOBBY Priče .legende.itd www.zenskikutak.rs Lifestyle Zagorac Đ. (2015): Srbi i Sbrijanci, Koji je veći Srbin, Dosije studio, Beograd Zečević S. (1966): Priveg i druge vatre u Istočnoj Srbiji, Razvitak br.3, Zaječar Žirarde R.(2000):Politički mitovi i mitologije, Biblioteka XX vek, Beograd Zundhausen H. (2015) : Polemična Istorija Srbije, prevod Bataković D.,On line Politika, Beograd

387

388