Issuu on Google+

www.eparhija-dalmatinska.hr Година ХI. – Број 59

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Васкршњи број – 2013. г. Цијена 10 kn


Распеће, Синај, 13. век 1. стр. – Васкрсење, Синај, 13. век


БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

Свети владика Николај (Велимировић)

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, НАРОДЕ БОЖИЈИ!

Да се Христос није родио, ми не би познали Божије старање за нас; да није на крсту пострадао за нас, не би познали Божију љубав к нама; да није васкрсао, не би познали Божију силу и моћ; да се није вазнео на небо, не би знали где је наша вечна отаџбина. Ова четири историјска догађаја из живота Христовог као четири огњена стуба осветљавају сву васиону везујући небо са земљом и дајући јасне одговоре на најважније загонетке људског живота. Да, дају нам једну савршену и позитивну философију живота, којој се свако човечије срце може само радовати. Но кад је Бог нас тако обрадовао, и ми треба Бога да обрадујемо; и кад је Он показао толику љубав према нама немоћним и грешним, и ми треба да покажемо љубав према Њему. Тако ће наша радост сједињена с љубављу бити

Христос воскресе, народе Божији! ............................. 3 Ускрс и српски бесмртници ......................................... 4 О томе како да некога од „спољашњих” приведемо вери у писмо, које учи о васкрсењу .......................... 8 Последњи непријатељ ............................................... 12 Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије за Новосадски „Дневник” ......................... 14 Улазак Господа у Јерусалим ...................................... 16 Беседа о св. Јовану Крститељу и св. Сави .............. 17 Антропологија Кападокијских Отаца ........................ 18 O комуникацији ........................................................... 22 Хришћанска етика ...................................................... 25 Стари краљ Петар ....................................................... 26 Далматинско Косово .................................................. 28 Хибридно хришћанство ............................................. 30 Господња Кућа ............................................................. 33 Благодатни огањ ....................................................... 34 Вијести из епархије .............................................. 35-56

потпуна, истинита и животворна. А на који начин ми можемо показати и посведочити своју љубав према љубећем нас Богу, то је објаснио сам Господ Христос овим речима: Ако имате љубави к мени, заповјести моје држите (Јн. 14,15). Ево првог камена наше љубави к Богу. Ево испита нашој савести. Да ли ми као хришћани држимо заповести Христове? Узмимо само ову једну: Ко иште у тебе, подај му (Мт. 5,42). Наши оскудни сродници и пријатељи из старе Отаџбине, ишту од нас хлеба и одела. И ми им дајемо. Тешко да се нађе Србин у емиграцији који не шаље пакете својим ближњим и даљним сродницима. Тако ми у овом погледу, односно хлеба и одела, извршујемо заповест Христову, и показујемо љубав к Њему држећи ову заповест Његову. Али ова заповест је много шира Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Протосинђел Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

него што изгледа, и не односи се само на тело него и на душу. Јер, не живи човек само о хлебу и оделу. Питаћете: па шта још од нас траже она наша браћа из Отаџбине? Траже братску слогу и плодан рад. Траже да их не срамотимо раздором, распром и поцепаношћу. Траже да се освестимо и да будемо људи и хришћани. Траже да не скидамо погледа са њиховог крста и да мислимо о њиховом васкрсењу. Траже да престанемо вређати Бога, коме се они моле дан и ноћ, и да својом молитвом појачамо њихове молитве. Да не додајемо старим гресима нове, навлачећи нови гнев Господњи. Да се кајемо и

Mаj 2013.

поправљамо. Да одбацимо ситне зађевице и не расипамо узалуд снагу у међусобним борбама пред гигантском борбом света бити или не бити. Једном речју, да не радимо ништа што изазива смех код мучитеља Српског народа, а сузе код тога народа и код Светитеља српских на Небу. Њихове сузе не могу се обрисати само хлебом и оделом што им пошаљемо. Зато пожуримо да им дамо и оно највише што траже, што ће душе њихове нахранити и оснажити, а срца њихова обрадовати. Само тако ће они из Отаџбине моћи радосно одговорити на наш Васкрсни поздрав: Ваистину Христос Воскресе.

Преподобни Јустин Ћелијски

УСКРС И СРПСКИ БЕСМРТНИЦИ

Ускрс је празник којим се празнује оно што је бесмртно и вечно у човеку. Оно што човека чини изузетним бићем међу свима видљивим бићима. Оно чиме човек превазилази све видљиве светове и тоне у невидљиви. Оно чиме се земља са смерном радошћу може похвалити небу. Оно чиме је човек везан

са свима светлим бесмртним бићима и безгрешним тварима. Оно чиме је човек прави човек у свима световима, видљивим и невидљивим. Ускрс је празник најширих и најогромнијих видика, јер гледа и сагледа човека у свима његовим бескрајностима и бесконачностима.

Пре свега, Ускрс има општечовечански значај. Јер је својим васкрсењем Богочовек решио главни проблем човекова бића: проблем смрти. А тиме и живота. Решио га божански мудро и човечански реално: човек је бесмртно биће а не пролазни црв који свако може згазити и уништити. Па макар тај


БОГОСЛОВЉЕ свако био Бог или човек, смрт или природа. Васкрсењем је Богочовек убризгао у људску природу серум бесмртности и објавио људе за бесмртнике. Са тих општечовечанских разлога васкрсење Христово постало је главна стваралачка сила наше народне философије, нашег народног погледа на смрт и живот. И то постало, на првом месту, делатношћу светог Саве. Он је оснивач и творац наше народне философије, народног погледа на свет. Основно је начело те философије: човек је биће бесмртно и вечно, зато поступај са човеком као са бесмртником. Род људски је заједница бесмртника. Човек до човека – бесмртник до бесмртника. А народ српски? То исто: бесмртник до бесмртника. Како, чиме? – Вером у васкрслог Богочовека. Поглед светога Саве на човека и на народ јесте ускршњи поглед, јер на људе гледа као на бесмртнике. Зато је Ускрс по преимућству празник светосавља, празник светосавског погледа на свет и живот. Одлика је његова: свако људско биће гледати и волети као свога бесмртног брата. А главна дужност је светосавског рода и народа: то осећање и сазнање учинити вођом свих својих мисли, осећања, стремљења, потхвата и дела. Ускрс је већи празник од Божића. Јер је Христос, победивши смрт, коју нико од људи није могао победити, доказао да је Бог. И показао да се о Божићу заиста родио Бог међу људима на земљи. Зато се у светосавској философији живота Ускрс назива: Празник над празницима. Ми Срби имамо

Mаj 2013.

посебне националне разлоге што нам је Ускрс најмилији и најрадоснији празник. И још: најсимболичнији. За време многовековног робовања, када су силе народне душе трнуле и обамирале у мукама и патњама, чезнуло се свим бићем за васкрсењем и ослобођењем. Ослободити се тмине и помрчине, васкрснути из мрачнога гроба ропства – било је свенародна чежња и молитва. Рашта живети, рашта страдати, рашта се жртвовати, рашта

у роду српском, како нас је томе научио, и учи, највећи бесмртник наш – свети Сава. У чему је практични значај васкрсења Христовог за свакодневни живот човеков; чему нас оно учи? – Ево чему: човек није просто животиња коју смрт може уништити потпуно, заувек; човек је самим својим бићем везан са вечношћу и другим световима; његов живот почиње овде, на земљи, а наставља се у другим, ширим, тајанственим световима, и то ко зна у каквим

Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек. гинути за крст часни и слободу златну – све је то објашњено ускршњим, светосавским схватањем света, човека и народа: живети и умирати ради бесмртног и вечног, јер то чини и човека и народ бесмртним и вечним. Само вечне вредности чине великим и човека и народ. А проблем вечних вредности решен је васкрсењем Христовим. Тек од васкрсења Христовог људска свест и савест одређено и јасно зна, да је у свету човечанских стварности и збивања највећа вредност оно што је бесмртно и вечно, оно што обесмрћује и овековечује човека и његово дело. Према тој врховној вредности нормирају се и разврставају све остале вредности у роду људском. А и

облицима и димензијама. А из тога извире виши морал, бесмртни и вечни. Морал који важи и за горње светове. По њему: све што човек ради, има значаја за све светове и утиче на сва бића у свима световима. Зато је човек одговоран за све и сва. Без тога, не може се правилно и праведно решити никакав проблем, био он лични, друштвени, народни, општечовечански. Покуша ли се, онда се заплива у крв и хаос, као што је данас већ запливало европско човечанство, које се свим силама упиње да без Богочовека, и против Богочовека, реши своје проблеме. Сила и правда нашег народног морала је у томе, што је сав од Христа кроз светога Саву: Сине Марко, једини у мајке, Не била ти моја рана клета, Немој, сине, огрешити душе.

5


6

наставак са стр. 5

Немој, сине, говорити криво, Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу, Него своју огрешити душу. Ко је то Бог Истинити? – Казао нам свети Сава: Богочовек Христос. Њега је свети Сава усадио у срце и душу нашег народа. И одомаћио Га у нашој историји. Величина нашег народа је у томе, што је кроз светога Саву усвојио еванђелску правду и претворио је у своју. У току векова он се толико сродио са том правдом, да је она постала његово свакодневно, његово обичајно еванђеље. Само се тако може објаснити што је наш народ у свима судбоносним тренуцима своје историје увек претпостављао небеско земаљском, бесмртно смртном, вечно пролазном. Да није тако, шта би то нашег човека гонило из подвига у подвиг, из мучеништва у мучеништво, из борбе у борбу за крст часни и слободу златну? Шта, ако не ово, само ово: „Срб је Христов – радује се смрти!” „Срб је Христов – радује се смрти”, – то је лозинка наше мученичке историје. Лозинка, откликтана христочежњивим ђаконом Авакумом, а увек ношена у срцу народном. Шта она значи? – Значи ово: Србин се радује смрти, јер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни. Живот људски има смисла и постаје радост за човека, ако човек живи и умире ради Христове правде, ако живи и умире за крст часни и слободу златну. Христов човек радује се смрти, јер осећа и зна да је смрт прелаз у бесмртност и вечност.

БОГОСЛОВЉЕ

Ђакон Авакум је символ и образац нашег народног човека: борца, мученика и страдалца за небеску правду, за крст часни и слободу златну. Авакумовска философија живота и смрти је наша народна философија. Авакумовски оптимизам је наш народни оптимизам: вера у бесмртност човекова бића увек је жива и силна, нарочито када на њу нагрну муке за Христа и његову правду. Кроза све уздахе и муке из наше народне душе бруји авакумовска химна оптимизма: Срб је Христов – радује се смрти! Бесмртан је авакумовски национализам: народ има непролазну вредност само као носилац и бранилац Христове истине и правде, Христове бесмртности и вечности, Христовог небеског царства и његових вечних вредности. Авакумовски хероизам је беспримеран по заносу и неустрашивости: бесмртан сам, јер сам Христов, зато с радошћу жртвујем тело своје за небеску истину и правду, за Христово и народно добро. Авакумовски србизам је мерило истинског, величанственог

Mаj 2013.

и узвишеног србизма: Србин је тиме Србин што је Христов, јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету. У чему је сила српске душе? – У тој авакумовској – светосавској вери у бесмрност човекова бића и народне душе. Ту је извор свеколиког народног стваралаштва, неустрашивости, пожртвовања и борбе за бесмртне вредности наше историје. Наш народ је ради тога живео и страдао, ради тога робовао и васкрсавао. Погледајте: свети манастири – нису ли споменици бесмртности, и сведоци наше народне вере у бесмртност и вечност човекову? Погледајте дивну поворку светих монаха: све сами цареви и краљеви! а са њима велможе и себри! Није ли то доказ наше свенародне вере у бесмртност и живот вечни? То су дирљиви живи споменици бесмртности и вечности. И још: премудри учитељи бесмртности и вечних вредности. Све у нашој историји – споменици бесмртности; споменик до споменика, бесмртник до бесмртника. Такве су свето-


Mаj 2013.

савске стварности, и идеали, и мисли, и путеви. Свети Сава је први васкрситељ и украситељ наше народне душе: први ју је васкрсао из таме смртнога, први украсио дарима Бесмртнога. На путевима и распућима наше народне историје многе смрти вребају нашу душу из заседа, лукаво спремљених и вешто маскираних. Како ћемо их савладати, ако не вером у бесмртност и силом Бесмртног? Ко то нашу народну душу мудро води и премудро проводи кроз безбројне заседе и неприметне замке? – Несумњиво свети Сава и његов бесмртни дух. А у њему и преко њега – васкрсли Богочовек. Наша народна историја је врло речит доказ васкрсења Христовог и силе Његове. Јер се једино вером у Васкрслог и силом Његовом може објаснити чудесна динамичност и плодно стваралаштво наше народне душе кроз тако мучну историју. Хероји бесмртности стварају историју, а остали учествују у њој. У нас је свакоме дато да

ако се дубоко укопа у земљу, разнети у парампарчад сву нашу планету?

буде херој бесмртности. Како? – Авакумовском вером у Бесмртног и силом његовом. Попут свете и народне истине: Срб је Христов – радује се смрти. Данас се Европа, више него икад претворила у фабрику смрти. Зато је данас потребнија него икад – вера у бесмртност и живот вечни. А то значи; васкрсли Христос и његово Еванђеље. Данас су нама Србима потребнији него икад авакумовски бесмртници и оптимисти. Више него икад, силније него икад треба да прогрми нашом земљом и нашом народном душом авакумовско еванђеље и устанички поклич: Срб је Христов – радује се смрти! Ту радост од смрти и у смрти нико не може дати нашем човеку сем Бог светог Саве и ђакон Авакума: васкрсли Господ Христос. Ако то није истина, онда – има ли уопште истине у нашој историји, и у историји света? Без тога, све је толико бесмислено и бесциљно, да све треба просто спалити. Јелте, зар homo europaeicus неће ускоро измислити динамит, који ће

Бесмртност коју Христос даје човеку својом победом над смрћу, осигурава прелаз у живот вечни свему што је добро, узвишено и лепо у човеку. Само на тај начин наше људско добро постаје небеско, бесмртно и вечно. Само се на тај начин човек обесмрћује и проширује на све небеске светове. И увек гледа себе као биће бесмртно и вечно. А кроз то и све остале људе. И зна вечну вредност, и достојанство, и бесмртност свакога човека. Зато и поступа са сваким човеком као са бићем бесмртним и вечним, са којим има да живи и у оном свету. Отуда је право човекољубље немогућно без вере у човекову бесмртност и вечност. Ако љубав није бесмртна и вечна, зар је треба имати, зар је треба гајити, и мучити се њоме и због ње? А ми, онда смо ми – пролазни инсекти, на чијем то лешу? А наша планета – похотљиви крпељ, на чијем то организму? Све то, и оно што је више од тога, слива се у једно необориво и свеубедљиво сведочанство: Једини смисао човекова бића састоји се у његовој бесмртности и вечности, и једина истинска радост у његовој вери у Победитеља смрти – васкрслог Богочовека Христа. Историја српског народа је једно од најдраматичнијих сведочанстава те вере и те радости. Зато светосавско и авакумовско гесло наше историје: Срб је Христов – радује се смрти! најпотресније бруји кроз свепобедни ускршњи поздрав: Христос воскресе! и кроз сверадосни ускршњи отпоздрав: Ваистину воскресе!

7


8

БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

Свети Григо

О томе како да некога од вери у писмо, које 1. Можда ће неко, гледајући на разложена (распаднута) тела и по мери својих способности расуђујући о Божанственом, слово о васкрсењу назвати немогућим, тврдећи да се не може допустити нити могућност заустављања онога што се сада креће, нити пак буђења (подстицања, покретања) онога што је сада непокретно. 2. Нека за таквог човека први и највећи доказ истинитости васкрсења буде веродостојност проповеди о њему. Истинитост реченога потврђује се исходом осталих пророштава. Будући да Божанствено Писмо предлаже многе и различите речи, то значи да, разматрајући истинитост или неистинитост свега осталога, на тај начин можемо разумети и учење о васкрсењу. Услед тога, ако се и у другоме те речи разобличују као лажљиве и далеке од истине, извесно је да ни у томе неће избећи лаж. Ако пак искуство посведочи истинитост свега осталог, онда би у том случају и пророчанство о васкрсењу требало сматрати истинитим. Према томе, поменимо једно или два предсказања и упоредимо проречено с исходом, да бисмо се кроз то упознали са истинитошћу слова. 3. Ко не зна, како је у старини процветао израиљски народ, супротстављајући се свим царствима у васељени? Какви су били дворци у граду Јерусалиму? Какве су биле градске зидине? Какве су биле куле, или пак величанствено здање храма? Све се то још ученицима Господњим чинило достојним дивљења. Како показује еванђелско приповедање, они су, дивећи се свему томе, покушали да на то обрате пажњу нашег Господа, говорећи: Гле, какво камење и какве Грађевине (Мк. 13; 1)! Господ је, међутим, онима што су се дивили садашњем указао на опустошење тога места и нестанак те лепоте, говорећи да ускоро ништа од тога што се види неће остати. Исто тако, у време страдања жене су следиле Христа и оплакивале Његову неправедну осуду (јер у ономе што се догађало још нису виделе Божанствену икономију). Господ им је саветовао да

не јадикују због онога што се догађа с Њим јер је недостојно суза, него да ридање и плач одложе до истинског времена суза, кад град буде под опсадом и кад страдања буду тако страшна, да ће се најсрећнијима сматрати управо они који нису ни рођени. При том им је предсказао и о таквом проклетству, као што је једење сопствене деце, будући да је рекао да ће у те дане блажене бити утробе које не родише (Лк. 23; 27 28). Где су сад ти дворци? Где је храм? Где су градске зидине? Где су одбрамбене куле? Где је и само израиљско царство? Зар нису расејани готово по читавој васељени, једни тамо, а други овамо? Зар у свој тој катастрофи нису били срушени и дворци? 4. Чини ми се да Господ о свему томе није предсказивао само због ових догађаја – зар је онима, који су то слушали, могло да буде од неке користи предсказање о оном што ће се неминовно догодити? Они би то дознали својим сопственим искуством, чак и да нису унапред знали шта ће се десити. Напротив, мислим да је (Господ) предсказивао зато, да би посредством тога касније поверовали и оном важнијем. Наиме, сведочење дела у том догађају значи


БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

орије Ниски

„спољашњих” приведемо е учи о васкрсењу доказивање истинитости и у другоме. 5. Све то подсећа на земљоделца који, говорећи о клијању семена, наиђе на некога неискусног у земљоделству, и овај му не поверује. Земљоделцу би тада за доказивање истине било довољно да покаже клијање једног од семена која леже у мерици, и оно би било залог и за остало. Увидевши да зрна пшенице, јечма или нечега другог што се тамо нађе у количини од једне мерице, када се баци у земљу постаје клас, престао би да не верује, како у погледу тог зрна, тако и у погледу свих осталих. Због тога ми се чини да је за сведочанство о тајанству васкрсења довољна истинитост свих осталих казивања. 6. Осим тога, ту је и опит самог васкрсења, којем се нисмо толико научили речима колико делима. Будући да је чудо васкрсења било велико и да је превазилазило веру, Господ је, почевши од нижих степена чудотворења, неприметно привикао нашу веру на оне више. 7. Тако и мајка, која правилно храни дете, док су му уста мека и нежна храни дете грудима. Када оно поодрасте и кад добије зубе, мати му даје хлеб, али не груб и рђаво испечен него мек, како чврста храна не би поврелила меке и ненавикнуте десни, и то тако што га најпре сажваће својим зубима, учинивши га сразмерним и одговарајућим сили онога који га прима. Затим већ, по мери нарастања снаге, постепено даје детету и све чвршћу храну. Тако је и Господ мале душе људи, као неке младенце, најпре хранио и одгајао чудима, показујући подобије силе васкрсења на безнадежној болести. Премда је и то било велико дело, ипак није било такво да се не би поверовало казивању о њему. Запретивши грозници која је силно мучила Симонову ташту, Он је у тој мери изменио болесно стање да је она, чију су смрт већ очекивали, могла да служи присутне (Лк. 4; 38 - 39). 8. Затим је нешто од те силе пренео и на сина „царевог човека”, који је лежао у очигледној опасности (наиме, историја приповеда да је он био већ готово мртав, кад је отац повикао:

Дођи, док није умрло дете), поново устројивши устајање (васкрсење) онога, за којег су били уверени да се упокојио (Јн. 4, 46-49). Он је то чудо сатворио са већом силом, јер се није чак ни приближавао, него је могао да издалека заповешћу пошаље живот. 9. Након тога, Он и даље доследно усходи ка све вишим степенима чудотворења. Идући ка кћери старешине синагоге намерно се зауставио на путу, да би се међу народом прочуло о исцелењу крвоточиве које би остало непримећено и да би за то време болесницу савладала смрт. Управо тада, кад се душа разлучила од тела и кад су потресени људи плачући ридали због ове несреће, Господ је заповедничком речју вратио девојку у живот као да је буди из сна, односно као да, доследно идући неким путем, узводи људску слабост ка оном већем. 10. Он затим превазилази и ово чудо и са најузвишенијом силом гради људима пут ка вери у васкрсење. Писмо приповеда о једном јудејском граду Наину. Нека тамошња удовица имала је сина јединца: он више није био, да би се могло рећи да је био у детињем узрасту, него већ беше од детета постао мушкарац. Писмо га назива младићем. Историја сажето приповеда о многоме, и то приповедање је истинско туговање. Речено је да мати умрлога беше

9


10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

удовица (Лк. 7; 12). Увиђаш ли тежину несреће, и колико је трагично то сажето казивање о страдању? Шта заправо значи то што је речено? Да она више није имала наде да ће родити дете које би је исцелило од овог губитка. Ова жена беше удовица. Ни на кога није могла да погледа уместо на умрлога, јер је он био њен јединац. А каква је то несрећа, лако ће разумети свако ко се није отуђио од природе. Он је био једини којег је познала у порођајним боловима, једини којег је отхранила на грудима. Једино је он радовао њену трпезу, једино је на њему почивала радост њеног дома. Он је био све што је слатко и скупоцено у мајчиним очима – док се радовао шетњама, учио и вежбао у школи, веселио на дечачким скуповима. Тај изданак њеног рода, та грана наслеђа и потпора у старости достигла је узраст за женидбу. И само помињање узраста представља повод за плач. О њему се говори као о младићу, што значи да је то био увенули цвет лепоте. На његовом лицу тек што су почеле да избијају маље и још није имао густу браду, тако да су његови образи још увек блистали лепотом. Како онда да његова мати не пати због њега? У њеној утроби као да је пламтела ватра и она није престајала да га оплакује. Грлила је његов леш и није журила да сахрани мртваца него је, обузета болом, наставила да бесконачно јеца над њим. Приповедање није прећутало о томе: И видевши је Господ сажали се на њу и рече: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, и носиоци стадоше, а Он рече: Момче, теби Говорим, устани! И седе мртвац и стаде говорити, и даде га матери његовој живог (Лк. 7; 13 -15). Тако је над оним, који је током краћег времена већ био мртав и готово положен у гроб, Господ сатворио још веће чудо, иако је заповест била иста.

Mаj 2013.

11. Чудотворење, међутим, усходи ка још узвишенијем, јер се догађаји све више приближавају невероватном чуду васкрсења. Разболео се један од блиских Господу и Његов пријатељ. Тај болесник се звао Лазар. Господ оклева да посети пријатеља јер је далеко од њега, како би смрт добила силу и могућност да у одсуству Живота посредством болести изврши своје дело. Господ у Галилеји открива ученицима да се Лазар смртно разболео, али и о Својој намери да га васкрсне. Ученици су се плашили суровости Јудеја, сматрајући да је тешко и опасно да се поново нађу у Јудеји, међу убицама. Иако су због тога оклевали и одуговлачили, ипак су се постепено враћали из Галилеје. Преовладала је власт Господа и Он је повео ученике, да би у Витанији на неки начин били посвећени у претходницу свеопштег васкрсења. Прошла су већ четири дана од смрти: над мртвим је било извршено све што је установљено (законом) и тело је било скривено у гроб. Као што је уобичајено, оно је већ смрдело и разлагало се труљењем, распадајући се на неизбежан начин и претварајући се у земаљски прах. Повратак у живот онога што се већ са смрадом распадало, представљало би нечувено дело и насиље над природом. И тада се у најочигледнијем чуду износи доказ невероватног дела свеопштег васкрсења. Ту није неко опорављен од тешке болести, нити је онај који је дошао до последњег даха враћен у живот; ту није оживљено тек умрло дете, нити је подигнут са одра младић којег је требало да сахране. Био је то човек у зрелом добу, мртав, који је већ почео да трули, који је смрдео и распадао се, тако да је због одвратности тела у распадању, чак и најближима


БОГОСЛОВЉЕ било неподношљиво да се Господ приближи гробу. Међутим, једним животворним призивом потврђује се проповед о васкрсењу, и ми се учимо да као опште очекујемо оно, што смо искуствено упознали као појединачно. Као што ће, по речима апостола, приликом свеопштег васпостављања сићи Сам Господ са заповешћу, Гласом архангела и са трубом Божијом (1. Сол. 4; 16) да мртве васкрсне (дословно: подигне) у непропадљивост, тако ће и они, који су сада мртви, на звук заповести збацити са себе смрт као да је сан и, одбацивши са себе трулежност узроковану смрћу, целовити и неповређени изаћи из гроба, тако да им чак ни погребни завоји, којима су им свезане руке и ноге, неће сметати при изласку. 12. Да ли је то мало да би се поверовало у васкрсење мртвих? Или можда покушаваш да се на други начин увериш у расуђивање о томе? Међутим, мени се чини да није узалудно у Капернауму речено, када је Господ у име народа Самоме Себи казао следеће: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам (Лк. 4; 23). Требало је да Онај Који је кроз тела других предао људима чудо васкрсења, и у Свом сопственом човеку потврди то учење. Ти си видео проповед која дејствује у другима. Видео си оне, који су већ умрли: дете које је управо испустило последњи дах, младића којег спремају за погреб и мртваца који се већ распада - све њих, који су подједнако и једном заповешћу враћени у живот. Ти се можда питаш, да ли су они, који су помрли од крви и рана, лишени благодати услед слабљења жи-

Mаj 2013.

вототворне силе? Погледај Онога, Чије су руке пробијене клиновима. Погледај онога, Чија су ребра прободена копљем. Принеси прсте ка траговима клинова. Положи руку у рану на ребрима. Нема сумње да ћеш одредити колико је продрла оштрица, закључујући по величини ране колико је пробила тело. Колико јс дубоко морала продрети оштрица, ако човечија рука може да уђе у рану? Ако је, дакле, чак и Такав уст��о (васкрсао), онда ћемо лако ускликнути с апостолом: Како неки међу њима говоре да нема васкрсења мртвих (1. Кор. 15; 12)? Будући да је сведочење догађаја доказало истинитост сваког пророштва Господњег, и пошто се томе нисмо научили само речју, него смо од оних који су се васкрсењем вратили из мртвих, и на делу добили доказ предсказанога, који онда разлог имамо да не верујемо? Зар ћемо на тај начин очувати истински смисао онога што нам је заповеђено: укрепљујте се у противљењу онима који покушавају да философијом и празном преваром (Кол. 2; 8) обману колебљиву веру? Ми смо, међутим, из неколицине пророчких речи упознали начин (дејствовања) благодати. Он је рекао: Кад им одузмеш дах њихов, они нестају и у прах свој се враћају; кад им пошаљеш Духа Твога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 103; 29-30). Тада ће се, каже он, радовати Господ делима Својим (ст. 31), јер ће нестати са земље грешници (ст. 35). Наиме, како ће неко моћи да буде назван по греху (тј. да буде назван грешником), кад ће грех сасвим нестати? превод са старогрчког: Антонина Пантелић

11


БОГОСЛОВЉЕ

12

Mаj 2013.

Отац Александар Шмеман

ПОСЛЕДЊИ НЕПРИЈАТЕЉ

«Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт» (1.Кор. 15,26) – ово су речи апостола Павла записане у сам освит хришћанства, време упорних прогона, Христове смрти и свеопште мржње према хришћанима. У свом последњем предавању рекао сам да се питање смрти, тачније речено, збрка о смрти, крије се у самој сржи људског схватања и на крају крајева, однос човека према животу, тј. оно што називамо његовим светоназором коначно је одређено његовим односом према смрти. Такође сам рекао да постоје два виђења овог проблема, оба потпуно неприхватљива и од којих нам ниједан не даје прави одговор. У извесном смислу имамо облик одбацивања живота у име смрти. Цитирао сам грчког

философа Платона. «Читав живот једног мудрог човека», каже он, «јесте вечно умирање». Овде, као и у многим религијама наилази се на неопозиву победу смрти,која угрожава смисао живота. Пошто неизбежно морамо умрети, онда је најбоље да све своје наде и стремљења усмеримо на тај други, мистични свет. Али и овај одговор сматрам неприхватљивим, јер баш о том другом свету човек нема никаква сазнања. Па како онда предмет наше љубави може бити нешто о чему ништа не знамо? Одатле и потиче човекова реакција против «погребних», «смртоцентирчних» религија, одбацивање жалосних и тугом испуњених светоназора. Али и када их он одбацује у име овог живота, у име овог света, човек

и даље није ослобођен тежине свести о смрти. Напротив, изгубивши перспективу вечности, он постаје још рањивији, чак и ефемернији на овој земљи. Као што је Пастернак написао: Проходићемо обиталишта Са лучама у руци, И трагаћемо, И умрећемо. Изгледа као да је читава цивилизација прожета снажном опсесијом како да обузда овај страх од смрти и осећај бесмислености живота, који се шири као отров продуженог дејства. О каквом се то сукобу са религијом ради, ако није у питању непромишљен покушај да се из људске свести искорени сећање и брига о смрти, а следствено томе и питање: зашто живим овај кратки и крхки живот?


БОГОСЛОВЉЕ И тако добисмо два одговора, од којих нам на крају карајева ниједан ништа не говори. И управо нас ова дилема доводи до тога да се упитамо: али шта нам хришћанство каже о смрти? Чак и ако не знамо баш ништа о хришћанству, ипак се не можемо отети утиску да је његов став према смрти потпуно другачији, и не своди се ни на један од два горе наведена концепта. «Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт» (1. Кор. 15, 26). Тако дакле, сада као да смо се одједном нашли у другој димензији: смрт је непријатељ који мора бити уништен. Ми се осећамо толико удаљеним од Платона и његових напора, да нас приморава не само да се навикнемо на мисао о смрти, већ да суштински заволимо ову мисао и цео свој живот претворимо у «вежбање смрти». Христос плаче на гробу свог умрлог пријатеља Лазара – какво снажно сведочанство! Он не говори: «Ето, сада је он на небесима, све је у реду; отишао је из овог тешког и мучног живота». Христос не казује ништа од тога што ми говоримо у нашим патетичним и незграпним покушајима да утешимо ожалошћене. Заправо, Он ништа и не говори – Он плаче. А онда, како каже Јеванђеље, васкрсава свог пријатеља, тј. враћа га у овај живот од којег ми, наводно, треба да се ослободимо зарад виших добара. Осим тога, није ли Васкрс са радосном вешћу да је смрт уништена, сама срж хришћанства? «Смрћу смрт унишшти!» Није ли хришћанство пре двадесет векова ушло и завладало овим светом нечувеном вешћу: «смрт је славно побеђена»? Није ли хришћанство пре свега вера у Христово васкрсење из мртвих и у тврдњу да «ће мртви уста-

ти и они у гробовима зарадовати се»? Да, заиста је то тако! Међутим, у самом хришћанству и међу хришћанима појединачно осећа се слабљење ове победоносне, нове, и са становишта овог света, луде вере. А хришћани се полако враћају Платону, и то не његовим супртостављањима живота и смрти као да су то два непријатеља, већ супротстављању два света: «овај свет» и онај други свет, у којем се наводно радују све бесмртне душе преминулих. Али Христос никада није говорио о бесмртности душе – он је беседио о васкрсењу! И да ли је могуће да не примећујемо страшан јаз између ова два приступа? Наравно, ако је ово само питање бесмртности душа, онда не треба да се бавимо смрћу као таквом; и каква нам је корист од свих ових речи о победи над смрћу, њеном уништењу и о васкрсењу? «Последњи непријатељ који треба да се победи је смрт». Запитајмо се онда у ком смислу је смрт наш последњи непријатељ? Чији је непријатељ смрт? И како је овај непријатељ постао принцип света и господар живота? Подсетимо се стихова песме Владимира Соловјева: «Смрт и

Mаj 2013.

Време земљом владају; обуздати се мораш да их господарима не називаш...». Али како да не признамо владавину онога што је постало тако нормално, животно правило; са чим се човек давно помирио, против чега је престао да се бори, и о чему је чак престао и да философира – непријатељ са којим покушава да пронађе компромис и у својој религији и у својој култури? Заиста о хришћанском учењу о смрти не може ништа више да се чује; ни сами хришћани више не могу са њом да се изборе, јер у самој својој суштини хришћанство не покушава да се помири са смрћу, већ да је победи. Али када се о овој теми расправља са становишта смешног руског философа Федорова, онда се она (смрт) беспоговорно и слепо прихвата као глас мудрости, глас компромиса, као нешто неизбежно. Ако је то тако, онда тврдим да је хришћанска вера бесмислена, јер је апостол Павле рекао: «А ако Христос није устао... онда је празна и вјера ваша» (1. Кор. 15,14). Зато ћемо се овој теми – хришћанском схватању смрти – вратити следећи пут. Из књиге: Смрти где ти је жалац? Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник

13


14

ИНТЕРВЈУ

Mаj 2013.

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВ Г. ФОТИЈЕ ЗА НОВОС 1. Да ли сте задовољни реакцијом хрватске државе на напад богослова у Кистању? Да ли је било разговора и о неком додатном обезбеђењу манастира или мислите да за то нема потребе? Полиција је релативно брзо стигла на место напада, а то је средина пута између манастира Крке и Кистања. Пошто је повређено више наших ученика, позвана је и хитна помоћ. Неким ученицима лекарска интервенција је учињена одмах, а неки су морали бити превезени до болнице у Книн или Шибеник. У Шибенику, на хируршком оделењу завршио је ученик четвртог разреда Милан Симанић, пошто му је неким предметом поломљен нос. Он је тренутно на кућном лечењу. Други ученици који су завршили са масницама и лакшим озледама сада су, хвала Богу, већ на настави. Од дана овог трагичног догађаја 17. марта (врло симптоматичан датум, датум деветогодишњице мартовског погрома Срба на Косову) приметно је појачано присуство полиције. Изречена је и тзв. прва мера полицијског обезбеђења – забрана хулиганима да на један километар прилазе манастиру Крки. То је свакако добро у овом тренутку. Ми се уз то надамо у помоћ Божију и молитве наше Цркве. 2. На жалост, ово није први инцидент такве врсте, напротив. И у нашем прошлом разговору сте ми рекли да до њих долази углавном када се у медијима отворе нека осетљива питања, заоштри ситуација... Како све то утиче на младе богослове? Да, ситуација у Хрватској је тренутно препуна тензија – политичких (предизборних), па чак и спортских. У мају ове године су локални избори у Хрватској и политичке партије се боре за превласт. Оно што је за нас Србе веома лоше су изјаве десничарских партија, у којима се осећа жал за „старим добрим временима“, када се није постављало питање ћирилице у Хрватској, нити било каква друга права српске заједнице. У тим „црнокошуљашким“ изјавама предњачи гђа Ружа Томашић, која је рекла да је „Хрватска само за Хрвате, а да су сви други гости“. Управо та Хрватска треба за два – три месеца да постане пуноправна чланица Европске уније. Сутра је фудбалска утакмица између Србије и Хрватске. Тим поводом се дуже времена ствара наелектрисана атмосфера, која је већином за нас негативна. Наши богослови о многим овим стварима нису упознати, али на жалост сносе последице. Ето били су ни криви ни дужни жртве бруталног напада од стране њихових вршњака, који су на жалост задојени верском и националном мржњом.

3. Једна од мисија и манастира и богословије је утицај на повратак нашег народа који је морао да напусти те просторе јер, како сте ми објаснили, пуно значи „када људи виде да свештеници и деца могу да живе овде”. Но, након напада на богослове ипак сте запитали: „Да ли можемо овде живети, да ли могу деца остати овде, шта ће бити сутра?”. И заиста, шта ће бити сутра? Страхујете ли за будућност и манастира и богословије? Ситуација је веома сложена, не само због овог догађаја у Кистању, већ и више од тога. Ми смо у последње време имали много пута провале у православне цркве: у Коњевратима код Шибеника, у цркву Светог Георгија у Книну, а ни наша гробља нису поштеђена вандализма. Све то наравно негативно утиче на нас, на свештенике и наш мученички народ, који се вратио на просторе Далмације. Овде Срби, по сведочењу византијског историчара Константина Порфирогенита, живе од седмог века и нису на овим просторима никакви уљези, нити новодошљаци (дођоши). Број Срба се у Далмацији знатно повећао у периоду раног Средњег века, а посебно у доба османлијских освајања. Тада су под притиском турског зулума бројни Срби, највише из Босне, нашли уточиште у Далмацији. Наш манастир Крка је подигнут у 14. веку (1345. године), а ктиторка овог манастира је била Јелена Шубић, рођена сестра цара Душана. Богословија при манастиру Крки је основана 1615. године и ускоро ћемо, ако Бог да, прославити четристо година од оснивања овог богословског училишта. Тако дубоки темељи и богата историја на овим простори-


ИНТЕРВЈУ

Mаj 2013.

О ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ САДСКИ „ДНЕВНИК” ма требало би да буду гарант будућности и опстанка српског народа на овим просторима. 4. Како уопште тече повратак нашег народа на просторе Епархије? Враћају ли се људи или, напротив, и даље одлазе? Значајнији повратак Срба је стао већ негде 2002. и 2003. године. Он је сада спорадичан и препуштен је личној иницијативи појединаца. Многе куће наших људи у Далмацији су обновљене, али нико у њима не живи. Људи не могу да се врате и да живе само од ваздуха, будући да немају изворе за своју егзистенцију. Једноставно немају адекватан посао од кога би могли да преживе они и њихове породице. Сматрамо да би матична држава Србија морала много више да се укључи у решавање ових проблема и да помогне повратак оних људи који су за то заинтересовани, а таквих још има, хвала Богу. Да ли ће тако бити, не знам, али тако би требало. Надамо се да ће и улазак Хрватске у Европску унију крајем јула 2013. године, помоћи повратку нашег народа, јер ће се тиме створити економски предуслови за живот. То би многима могло помоћи да се врате, јер ће коначно моћи да оставре економске услове заживот. Уз то, веома је битно нагласити, да наши људи првенствено треба да имају слободу за живот и права која им демократске државе гарантују. 5. Какав је Ваш став према скором уласку Хрватске у ЕУ? Хоће ли тај корак помоћи Србима који ту живе да се коначно изборе за нека своја права која су им сада ускраћена или до њих тешко долазе, попут употребе ћирилице или паритетне заступљености

у институцијама и јавним службама? Већ сам претходно делимично одговорио на ово питање. Повратак ћирилице у општине које имају више од 33% православних Срба је ствар коју прописује хрватски Устав и закони ове земље. Према томе, држава је сама у обавези да то спроведе. Постоје, међутим, извесни људи и извесне групе – удруге људи, којима то не одговара. Они се постављају изван и изнад владајућих закона Републике Хрватске. Због тога често покушавају да „демократијом улице“ наметну своје ставове и мишљења, којима је једини квалитет неограничена и безмерна мржња према Србима (сада Србима, а сутра према ко зна коме). Хрватска држава је у овом смислу сама на испиту. Да ли ће га положити, остаје нам да видимо. 6. Докле се стигло са обновом храмова СПЦ на простору Епархије далматинске, као и повраћајем црквеног блага? Знам, рецимо, да још увек није завршена ризница у манастиру Крка... Обнављамо, хвала Богу, доста цркава и скоро све наше манастире. Светиње су места која треба да окупљају Србе, јер је тако било кроз историју. Наравно да би могли урадити и више и боље. За то је потребно да се сви укључимо. Кад кажем сви, мислим поред нас, Цркве и српске заједнице, да се укључи матична држава и српска дијапосра. Знамо да то није једноставно, јер ми Срби често падамо на испиту јединства и међусобне бриге. Партијски дух је потпуно разорио наше народно биће. Њега још једино Црква мало чува. Последице раслојености и нејединства нашег народа сви осећамо, а посебно ми који смо мањине у другим државама. 7. Очекујете ли да би папа Фрања могао да успостави нове мостове између римокатолика и православних? Мислите ли да би он могао бити први папа који ће посетити Србију? Прве изјаве папе Франциска су охрабрујуће. Самарјанска брига за малог човека и сиротињу треба да буде и јесте брига саме Цркве. Требало би да буде и државе. Сви смо уморни од негативних догађаја и збивања. Очекујемо позитивне ствари од новог папе Франциска, Епископа Рима. Међутим, ипак нисмо склони еуфорији, нити прераном одушевљавању. Дела сведоче о сваком човеку, па и о римском папи. Видећемо, за надати се добру. Што се тиче евентуалне посете римског папе Србији, то не знам. То питање је у надлежности Светог Архијерејског Сабора и државе Србије. Шибеник, 22. март 2013. год.

15


БОГОСЛОВЉЕ

16

Mаj 2013.

Инок Григорије Круг

УЛАЗАК ГОСПОДА У ЈЕРУСАЛИМ

Празник уласка Господњег у Јерусалим управо претходи Страсној седмици. Та непосредна блискост празника са Страсним данима као да налаже празновање Уласка Господњег; као да на то удара Страсни печат. Сам дан којег је Христос изабрао за улазак у Јерусалим праобразно сведочи о искупљујућој жртви. „Треба приметити – каже Амвросије Медиолански – да је дан на који је Исус Христос ушао у Јерусалим био девети дан у месецу, дан када се бирало пасхално јагње које су Израелци клали у четрнаести дан месеца. Према томе, Христос који је истински Агнец ушао је у Јерусалим онога дана када се бирао праобразни агнец.” Али празник Уласка Господњег у Јерусалим не носи на себи само печат наступајућег Страдања, већ и близине Васкрсења Христовог. Сам улазак у Јерусалим, у којем је Царско достојанство Христово било тако очигледно – Њега је видео цео Јерусалим када Му је изашао у сусрет – сликовито је сведочанство Васкрсења, Другог Доласка и Царства Будућег века, у ком је Христос „Све у свему”. Сви догађаји који прате Улазак Господа у Јерусалим, који су описани у четири Јеванђеља и које чува црквено Предање и неизбројиво мноштво икона са представом празника, нису случајни, нити имају епизодијски карактер; из тумачења отаца Цркве види се њихов јасан пророчански, образни и праобразни смисао. Свака

икона тежи да сабере и у себе уметне сву садржину празника. Да сабере то о чему се говори у Писму, то што је сачувало црквено Предање, да својом непоновљивом својеобразношћу буде богословље одсликано бојама и линијама, да буде прослављење догађаја. Икона Уласка Господа у Јерусалим није само спољашни израз догађаја, већ је на њој изражена његова суштаственост, његов непролазни смисао. Као пример може да послужи реч светог Епифанија Кипарског на дан празновања Уласка Господа у Јерусалим, или како се означава тај празник у

црквеним књигама, на Недељу – Ваи (Цветну). „Због чега је – пита се свети Епифаније – Христос који је до тада увек ишао пешице, тог дана и то баш тог дана узјахао животињу? Да би показао

да ће се узнети на крст и да ће се на њему прославити. Шта означава ова противречност? Тврдоглавост из раја прогнаног човека, коме је Христос послао двојицу ученика, тј. два Завета, Стари и Нови. Кога означава магарица? Без сумње синагогу која је живела под тешким бременом и на чија ће се леђа једном попети Христос. Кога означава магаре? Необуздани пагански народ којег још нико није зауздао, тј. ни закон, ни страх, ни Анђео, ни Пророк, ни Писмо, већ само један Бог Логос”. Ово је мали одломак из Слова светог Епифанија који обилује символичким тумачењима догађаја, и тај символизам ни у ком случају није покушај да се цео догађај украси алегоријама, већ је он дубоко укорењен у светоотачко поимање Божијег домостроја. Тај символизам је неодвојиви део богословља у окриљу Цркве, и ниједан свети догађај не може бити у правом смислу осмишљен нити протумачен изван оваквог символичког поимања. Изван овога се не може разумети, а камоли сатворити иједна икона. Зато што живот иконе тече у правцу Будућег века, њено назначење и није садржано у томе да забележи нешто пролазно, већ оно чији је значај непролазан. Богословље иконе је управо у томе – оно што се наизглед чини случајним на икони добија непролазни смисао. И то пророчанско, праобразно устројство својствено иконама условило је саму њихову природу, чак се може рећи и њихов карактер.


БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

Епископ далматински Фотије

БЕСЕДА О СВ. ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ И СВ. САВИ

Драга браћо и сестре, Данас празнујемо великог Пророка и Крститеља Јована, највећег пророка Старог Завета и првог пророка Новог Завета, који је припремио пут за долазак Спаситеља света Гос��ода нашег Исуса Христа.

Како је то свети Јован Крститељ припремио пут за долазак Христов? Покајањем! Покајање је благословени пут на који је указао свети Претеча, као једини пут који свет и човека води у сусрет Месији – Христу. Оно што је свети Крститељ чинио позивајући све народе да се покају и крсте на реци Јордану ради опроштаја грехова, то исто је чинио и свети отац Сава у српском народу. Свети Сава је дошавши са Свете Горе са моштима свога оца светог Симеона Мироточивог у Србију, наставио апостолско дело светог Кирила и Методија – мирећи браћу, крштавајући и приводећи српски народ православљу и нашој светој Цркви. На који начин је то свети Сава чинио? Управо јеванђелским методом, коју је показао свети Јован Крститељ – позивајући Србе на покајање и на живот у светлости Јеванђеља Христовог. Отуда не би било непримерено светог Саву назвати Крститељем православних Срба – духовним оцем нашег народа, који је Србе привео Христу – Јагњету Божијем, „које узима грехе света” (Јн. 1, 28-29). Свети Јован Крститељ је цео свој живот провео у пустињи, живећи најузивишенијим аскетским

животом, до те мере да се више уподобио анђелима него човеку. Зато се он на иконама изображава (слика) као анђео са крилима. Свети Крститељ није био само проповедник покајања, већ пример и узор; није био само проповедник поста и врлинског живота, већ је тако и сам живео. По јеванђелским извештајима он је био обучен у камиљу длаку, опасан кожним појасом, да би нас поучио скромности и уздржању – јеванђелским врлинама које уз покајање узводе човека ка Богу. Ако сада погледамо житије светог Саве, препознаћемо задивљујућу сличност са животом светог пророка Јована Крститеља. Свети Сава као царски син напушта земаљско царство и престо. Одриче се свега да би постао ученик Христов и одлази на Свету Гору. На Светој Гори свети Сава је живео савршеним аскетским подвигом, обилазећи босоног испоснице светогорске, учећи се од преподобних отаца анђелском животу у телу, управо начину живота светог Јована Крститеља. Таквим животом свети Сава је као млади подвижник задивио читаву Свету Гору и достигао „меру раста висине Христове” (Еф. 4, 13). Победивши у себи старог човека – страсти и грех, светог Саву је Бог благословио изобиљем дарова Светога Духа: даром молитве, богословља и чудотворства, поставивши га „као град на гори” и „светиљку која до данас светли” (Мт. 5, 14-15) у српском крстоносном народу и Цркви православној. И свети Јован Крститељ и свети Сава су нам својим животима показали како се задобија Царство небеско. То је живот у пустињи и потпуно предавање себе Богу. Данашњи савремени човек се, на жалост, удаљио од овог идеала и живи све више по законима овога света. Још је свети апостол Павле саветовао хришћанима да се не владају по законима овога света (греха), јер у свету влада „похот очију, похот тела и сујета живота” (1. Јн. 16-17). Свети Крститељ и свети Сава су нам показали уски пут који води у живот вечни и Царство небеско. На почетку тога пута стоји

17


18

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 17

спасоносно покајање, које нас као блудне синове и кћери једино може вратити у „наручје Оца небеског” (Лк. 15, 11-32). Нису сви људи хтели да послушају проповедника и учитеља покајања светог Јована Крститеља. Ко није хтео да га чује? Фарисеји и књижевници, умишљени „праведници” Старог Завета. Они не само да су се, понесени својом гордошћу, сматрали праведним, већ су се поставили и за судије Израиљу, као што нам каже свето Јеванђеље: „а на Мојсијеву столицу седоше фарисеји и књижевници” (Мт. 23, 22). Свети Јован Крститељ њих назива „породи аспиде” – змије, тј. ђавола, због њихове демонолике гордости и упорног пребивања у злу и непокајању. Да је свети Јован Крститељ био у праву што их је тако називао види се и по томе што су управо књижевници и фарисеји били међу првима који ће тражити распеће Господа нашег Исуса Христа, а касније ће наставити и да гоне Цркву Христову. Има ли оних у нашем народу који не послушаше, односно не слушају светог оца Саву? Има, на жалост и превише... Зар нема у нашем народу оних који се кроз историју одрекоше своје свете вере, православља и светосавља и примише веру туђинаца и освајача? Зар нема оних у нашем народу који уместо да граде цркве и манастире као свети Немањићи, кренуше да их руше, па их руше и данас? Зар нема и оних који заборавише да су Срби и на своју срамоту назваше се другим народом, заборавивши светог Саву, крсну славу и своје обичаје? Зар нема оних у нашем народу који заборавише Лазареву клетву, наше Косово и косовске мученике, зарад доброг живота и служења владарима овог света? Зар нема међу нама и оних

Mаj 2013.

који заборавише да уче своју децу светосављу и своме писму ћирилици – коју нам оставише свети словенски просветитељи и свети Сава? Има на жалост, браћо и сестре, било је тада, а има и данас пуно противника светог Саве у нашем народу. Пуно је оних који не иду путем светог Саве. Ми Срби смо највеће трагедије кроз историју доживљавали када смо напуштали Бога и светога Саву. То би нам требала бити највећа поука. Завршићемо ову беседу о Јовану Крститељу и светом Сави речима да су обојица мученички за Христа пострадали. Свети Јован Крститељ је мачем посечен од Ирода, а свети Сава је мученик после своје смрти, пошто му Турци свете мошти спалише на Врачару 1594. године. Ето, са ових неколико скромних речи да се подсетимо како данашње заједничко обележавање празника светог Јована Крститеља и светог Саве има дубоког смисла. Дај Боже да се њиховим молитвама доврши храм Светог Саве овде у Сплиту, мученички храм који више од седамдесет година чека да буде завршен, како би наш народ у њему прослављао Име Божије и чувао своје православље и светосавље у Далмацији. Амин. Сплит, 21. јануар 2013. године

Јеромонах Херувим (Ђермановић)

АНТРОПОЛОГИЈА КАПАДОКИЈСКИХ ОТАЦА

Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо

хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави

из које израњају и појављују се јединствени, незамењиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Под тим се подразумевало да


БОГОСЛОВЉЕ је човек „слика” оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност”, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Проучавајући њихове мисли долазимо до закључка да је пре обратно. Истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубавии односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано” слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као

Mаj 2013.

љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „образ Божији”. Да би правилно разумели концепцију богословља светих Кападокијаца која се рефлектовала на антрополошку перцепцију, морамо почети од Тријадологије као основе откровења личносног бића у Богу. Најбољи начин за њено разоткривање вероватно се састоји у поређењу источног и западног схватања човековог

природа пренесена на човека, будући да је Бог човека створио по Свом сопственом лику (образу). Услед тога се испоставило да је на Западу, који није познавао такав смисао „личности”, неразвијен и појам „природе” (у оном значењу у којем су га употребљавали на Истоку), у крајњем исходу, он се стопио са појмом „космоса”. То је послужило као претпоставка за замену појма „космоса” појмом „природе” и „просто-

устројства. Овде би требало узети у обзир да је антропологија источних Светих Отаца укорењена у учењу о Светој Тројици. Овде постоји још једна важна разлика: уколико источна логика од представе о Богу води ка поимању човековог устројства онда, напротив, западна, августиновска логика од антрополошких модела долази до поимања Бога. Кападокијски Оци су у почетку појам личности уобличили у учењу о Светој Тројици. Оно је било потребно ��ади откривања личносног ипостасног бића у Богу – Три Лица Свете Тројице – и божанске природе која је заједничка за сва Три Лица. После тога је појмовна опозиција личност –

ра”, до које је касније дошло у западном мишљењу. За правилно разумевање хришћанске антропологије, поред правилног разумевања тријадолошког богословља, свакако је велику улогу имала и терминолошка формулација која је условила правилно разумевање Светоотачке антропологије. Тако је источна патристика поред појмова „суштина” (природа) и „личност” (ипостас), истакла и трећи појам: „енергија”. Основна заслуга за јасно формулисање овог трећег појма источног богословља припада светом Григорију Палами (1296-1359). У ове три фундаменталне категорије природе, ипостаси и енергије исцр-

19


20

наставак са стр. 19

пно је изражено богословско схватање начина постојања Бога, света и човека. Под термином „енергија” подразумева се способност природе или суштине да открије своју ипостас, своје постојање, да га учини доступним познању и причасности. То показује да природне енергије не само да разликују људски род од осталих бића, него и то да у својим конкретним пројавама сваког појединог човека издвајају из средине њему сличних бића. Природне енергије представљају онај начин на који се открива и испољава различитост, особитост сваке човечије ипостаси, тј. сваке човечије личности. Светоотачка антропологија се не може разумети уколико се не узме у обзир тријадологија. Бог у Свом бићу има три ипостасне Личности и божанску природу која им је заједничка. То исто се открива и у односу на људске личности. Целокупно човечанство – то је једна природа, као да је реч о једном човеку – првом човеку Адаму од којега су сви и потекли. Све мноштво човечијих ипостаси има заједничку природу, исто као што и три Ипостаси Свете Тројице имају Своју заједничку природу. Међутим, за разлику од Лица Свете Тројице, људи не осећају своје природно јединство са целокупним човечанством – сваки човек осећа своју индивидуалну природу као независну од свих осталих. То је резултат грехопада. Поновно уједињење људи на основу заједничке природе, повратак ка једном, Адамовом телу, остварује се у Цркви. Тај повратак је, међутим, могућ само кроз Новог Адама – Христа. За разлику од људи – од „људског рода” – анђели немају заједничку природу, тј. не постоји „анђелски род” у оном

БОГОСЛОВЉЕ смислу у којем се тај појам односи на људе. За правилно схватање светоотачке антропологије битно је правилно разумети појмове личност и индивидуа као полазне тачке онтолошке перспективе православне антропологије личности. Личност се у кападокијском богословљу схвата као нешто што свагда остаје изван граница сваког друштвеног контекста. Индивидуа је личност која се испољава у контексту природних појава, она се схвата у њему и кроз њега, тј. природа је оно чиме је испуњена и чиме се одржава личност, оно у чему се личност пројављује. Индивидуа је природа реализована у личности. У складу с антропологијом источне патристике, човечија душа и тело представљају енергије, дејства, својствена човечијој природи. Природа може да се реализује само у виду личносне ипостаси, изван личности она просто не постоји. Личност ипостазира природу тиме што у јединственој и непоновљивој егзистенцији у сопственој различитости и слободи сједињује све природне енергије. Личност представља ипостас васцелог човека. Личност се изражава кроз све то и све то поседује, тако да може слободно да се затвори на свом поседу, а може и другачије њиме да управља, тј. може да га понуди на дар другоме – Богу и човеку. Само у овом другом случају – у случају давања – задобија истинску природу васцелог човека. Према томе, личност је призвана да дефинише постојање сопствене природе. Међутим, личност се после грехопада затворила у своју природу, она је у пуном смислу те речи постала „индивидуа”, ограничавајући

Mаj 2013.

и „сужавајући” саму себе. Напротив, личност која је превазишла робовање сопственој природи, личност која се не придржава за њу као једини извор постојања, личност која слободно даје, дарује своју природу другоме – остварује своје одређење и достиже јединство са Богом. Међутим, западна схоластичка концепција првородног греха заснована је на антропологији, која у суштини не познаје разлику између човекове личности и природе. За западно поимање је у већој мери карактеристичан платоновски схваћен дуализам душе и тела у човеку, који је у савременом доживљају света практично потиснуо библијско-хришћанску антропологију. То се испољило на оном најважнијем – на схватању последица првородног греха: индивидуализам палог Адама почео је да се схвата као норма. Као што смо већ нагласили, човек је створен по образу Божијем. Човек је смртан


БОГОСЛОВЉЕ пошто је створен последицом прародитељског греха. Стога је подложан ограничењима простора и времена која у себи садрже индивидуализам и коначно смрт. И поред тога, он је призван да постоји на начин на који постоји Бог. Да бисмо ово схватили морамо размотрити разлику коју су Кападокијски Оци направили између природе и личности, или како су то они називали , између природе и „начина постојања”. Природа указује на просту чињеницу да нешто јесте, док личност указује на то како нешто јесте. Индивидуализам, састављеност, растављеност и смртност, све су то делови људске природе. Али то како човек јесте, шта је његова личност, одређује да ли ће ограничења природе на крају бити превазиђена или не. „Обличје Божије” у човеку тиче се оног како, а не оног шта човек јесте, те се отуда она тиче човекове личности (персоналности). То значи да је човек слободан да усмери своју

егзистенцију или у правцу начина на који постоји Бог, или у правцу онога што је његова природа. Тако би се живљење по природи сводило на индивидуализам, смртност итд., зато што је то оно што људска природа садржи у себи. Живљење, пак, по обличију Божијем значи живљење на начин на који постоји Бог, тј. начин на који постоји Његова личност (персоналност). Из овога следи да иако човекова природа има онтолошко првенство над његовом личносношћу, као што смо управо споменули, човек је ипак позван на подвиг да ослободи себе од нужности своје природе и да се у сваком погледу понаша као да је личност слободна од закона природе. У пракси је то било оно што су црквени Оци видели у подвижничком напору који су они сматрали суштином сваке људске егзистенције, без обзира на то да ли је неко монах или живи у свету. Без покушаја да ослободи личност од нужности природе, човек не може бити „слика Божија”, пошто у Богу, као што смо претходно споменули, личност, а не природа, „узрокује” да Бог постоји на начин на који постоји. Како произлази из идеје о личности, коју су развили Кападокијски Оци с обзиром на Бога, личност није секундарни, изведени, него примарни и апсолутни појам постојања. Ништа није светије од личности, пошто она сачињава „начин бића” самога Бога. Личност се не може жртвовати или потчинити никаквом идеалу, никаквом моралном или природном поретку и неком другом крајњем циљу, макар он био и најсветији. Да би био истински и био ти сам, мораш бити личност, тј. слободан и ви-

Mаj 2013.

ши од било какве нужности и крајњег циља, природног, моралног, религиозног или идеолошког. Оно што даје смисао и вредност егзистенцији јесте личност као апсолутна слобода. Личност не може живети у изолацији. Бог није сам – Бог је заједница. Љубав није осећање, чувство који ниче из природе као цвет из стабљике или дрвета. Љубав је однос, она је слободни излазак из себе самога, потчињавање наше воље, слободно покоравање вољи другог. Онај други и наш однос са њим дају нам наш идентитет, нашу различитост, те чине нас „онима који смо”, тј. личностима. Будући да чинимо нераздвојни део односа који је онтолошки, ми се јављамо као јединствена и незаменљива бића. Према томе, оно што је одговорно за наше биће и за то што смо ми сами а не неко други, јесте – наша личност. У логосности нашег бића, у односу љубави, који нас чини јединственим и незаменљивим, логос који је одговоран за Божије биће јесте јединствено вољени Син, и кроз овај однос љубави и Бог се, такође, јавља као јединствен и незамењив, будући вечно Отац једносушног Сина. Ово је велика порука светоотачке идеје личности. Суштину бића не треба тражити у природи тог бића, већ у личности, у идентитету који је слободно створила љубав, а не нужност природе. Као личност ти постојиш све док волиш и док си вољен. Биће не смемо схватити као природу, ни као ствар, јер тада биће умире. Иако је душа бесмртна, каква је корист од тога? Постојимо, али без личног идентитета, јер природа сама по себи не може дати егзистенцију и биће у овом јединственом и незаменљивом смислу у којем постоји личност. Према томе, бесмртност чове-

21


22

наставак са стр. 21

кове душе, чак и ако подразумева егзистенцију, не може подразумевати истински лично биће. Сада када, захваљујући светоотачкој теологији личности, знамо на који начин Бог постоји, знамо шта значи истински постојати. Пошто смо створени по образу Божијем ми смо личности, али не личности природе, јер никада не можемо бити слике Божије природе, нити би за људску природу било пожељно да буде апсорбована у Божанство. Само када у овом животу постојимо као личности, можемо се надати да ћемо живети вечно у истинском, личном смислу. Као што је са Богом, тако је и са нама: лични идентитет израња само из упражњавања љубави као слободе и слободе као љубави. Личност је нешто јединствено и непоновљиво. Природа и врста се непрекидно настављају и заменљиви су. Појединци узети као природа или врста никада нису апсолутно јединствени: они могу бити слични; они се могу састављати и растављати; могу се комбиновати са другим да би дали резултате; могу бити употребљени да би служили сврхама – светима или

БОГОСЛОВЉЕ не, све то није важно. Насупрот томе, личности се не могу ни репродуковати, ни непрекидно настављати као што то могу врсте; оне се не могу састављатии растављати, комбиновати или употребљавати ни за какав крајњи циљ, чак ни за најсветији. Онај ко поступа са једном личношћу на такав начин, аутоматски је претвара у ствар, поништава је и срозава у непостојање њен лични идентитет. Ако човек не види свог ближњег као слику Божију у овом смислу, тј. као личност, он га не може видети као истински вечан и бесмртан идентитет. Јер смрт нас све растаче у једну природу у којој нема разлика, претварајући нас у ствари. Оно што нам даје идентитет који не умире, није наша природа, него лични однос са Богом. Јер – ово се мора стално изнова понављати све док не постане апсолутно јасно – природа сама по себи, и људска и божанска, спутана је нужношћу. Једино када је ипостасна, тј. лична, природа постоји истински и вечно, јер једино тада она задобија јединственост и постаје непоновљива и незамењива. Према томе, с у штина антропологије која произла-

Mаj 2013.

зи из теологије Кападокијских Отаца лежи у значају личности у људској егзистенцији. Кападокијски Оци су дали свету најдрагоценији појам који свет има: појам личности. Пошто је он постао део не само нашег хришћанског наслеђа, него и наше културе уопште, и пошто је претрпео многе измене у свом садржају, стога је било неопходно да кроз овај рад, благодарећи Богу, покушамо изнети тачан садржај овога антрополошко-онтолошког појма због чега смо благодарни богословској мисли Кападокијских отаца. То чинимо из разлога што у наше време постоји непрестана тенденција изједначавања личности са индивидуом. Сусрет са хришћанством приморао је људе да правилно размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумљиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.

Монахиња Матрона (Брдар)

O КОМУНИКАЦИЈИ

Живећи у некој заједници – од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице – ми увек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна човекова мука је: како из тога изаћи. И како да поставиш свој живот тако да он није увек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба. И тако, најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати.

Да бисмо нашли решење проблема, треба прво утврдити главни узрок егзистенцијалних перипетија. Реално је тврдити да у већини случајева људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Реч комуникација долази од латинске речи communion, која значи заједница. Према томе, остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице – преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе – јер чове-


БОГОСЛОВЉЕ кова личност је комуникациона и релациона стварност. Наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са светом око нас треба у нашим речима да нађе надградњу. Уколико наше речи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље да их не изговарамо. (Лудовикос) Сагласно наведеном, да се приметити да већина људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким. Нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом комуникацијом, тј. када треба вербално да се

изрази. Веома је тешко када човек има проблем да изрази оно што хоће, нарочито ако се саговорник са њим не слаже. То се дешава када човек не може да успостваи личну комуникацију са собом тј. има поремећен унутрашњи дијалог са собом. Треба да знамо да је наш дијалог са другим човеком најбоље започети, ако смо претходно обавили дијалог сами са собом. Наиме, ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше речи ће бити надградња оног што осећамо. Тек тада ћемо деловати као сабрани људи, који знају шта говоре, знају да одговоре и да одбране оно што су говорили. Реч је нека врста везивног ткива међу људима, зато што она или гради или руши заједницу. На жалост, мора се признати да веома често човек са којим разговарамо уопште не зна шта је рекао пре само један минут, и да уопште не може да прати то што прича. Па ако му кажете да је рекао то и то, он ће одмах одговорити како никада то није изговорио. А веома често се сви ми тако понашамо. Када је у питању савремени човек долази се до закључка, да он управо има проблем у комуникацији. Када разговарате са човеком, он има озбиљан проблем да ухвати и прати своју мисао која му увек измиче и изневерава га. А то је веома велика препрека за вођење дијалога, јер када је човек у таквом стању, он не-

Mаj 2013.

ма став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће да непрестано негира самог себе. Зато што он не наступа као неко ко зна шта хоће и шта говори. Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога са људима. (Дијалог је када два човека разговарају о једној теми из науке, економије, религије, књижевности и не слажу се у мишљењу. Разговарају сат времена без подизања гласа, без уношења емоција, да би из дијалога изашли обогаћени – др Владета Јеротић) Дијалог је за нас најбитнији – без дијалога не постојимо, јер је он питање наше егзистенције. Али ко то има праву реч и прави однос према другоме? Ту долазимо до оног што је најважније: тај човек је облагодаћени човек, који је пре свега успоставио комуникацију са живим Богом. Тај човек је духоносац, богоносац. Зато је свети Серафим Саровски рекао да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни. Међутим, ми смо у стању трагања, идења – увек изнова чинећи нове покушаје. Нисмо увек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо део заједнице и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, пре свега, имати добру намеру, добру жељу. Али је исто тако важно имати добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Када жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје део нас, наше ја, и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. А то је тако зато што ми другачије не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали, да нема другог него да кажемо: «Боже, помози!» Свет у којем живимо је у проблему само зато што неће да каже: «Боже помози!» И само зато што хоће да каже: «Ја ћу ово да средим.» Најједноставније речено – ми без Бога не можемо ништа. Божије бићетворене силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си искључио

23


24

наставак са стр. 23

БОГОСЛОВЉЕ

Бога, Који је Логос свега створеног и Логос самог тебе. Говорећи о комуникацији, не можемо да не поменемо и концентрацију. Јер добра, здрава комуникација неизоставно подразумева концентрисаност, сабраност и пажњу са обе стране које учествују у комуникацији. У принципу смо дубоко деконцентрисани. То се сасвим добро види у свакодневним ситуацијама. Човек прича, објашњава, уверава, али ако га пажљиво слушаш, видећеш да он уопште не говори оно што погађа у саму суштину тога о чему говори. Он зна и може да објасни шта неће и против чега је, али када треба јасно и конкретно да изрази шта хоће – ту настаје проблем. Ово се дешава зато што људи не раде на себи. Они раде на другима, на њиховим слабостима и промашајима, изграђују своје ставове на основу критичког приступа туђим пропустима, и то не зато што «паметан учи на туђим грешкама», већ зато што је бављење другима безболније и захтева мање напора. На жалост, нама је у већини случајева систематичност страна у свему, па и у раду на себи, а то је један од разлога расутости пажње тј. деконцентрисаности, која је корен свих проблема у комуникацији. Господ је створио свет као дијалог и непрестано нас позива на дијалог. Но, ми смо као народ у том смислу потпуно неваспитани, ненавикнути на дијалог. Неваспитани смо, па смо онда и деконцентрисани, самим тим одсутни, неуравнотежени, помало дивљи. Наиме, деконцентрисаност није о��авезно одсутство пажње, већ пре њена погрешна усмереност, измештеност, поробљеност најчешће собом. Осим тога, та дезорјентисаност и деконцентрисаност је иделано тло за егоизам у најперфиднијим варијантама. Наиме, човек који нема центар и извор комуникације у Богу (која се остварује учешћем у светој Литургији), најчешће тај извор почиње да тражи у себи. Пажња нам недостаје не само на личном и духовном плану, већ и у најбаналнијим стварима: на улицама, на радном месту у домовима

Mаj 2013.

и простору у којем проводимо највише времена. Превиђамо најочигледније ствари, живимо некако успут зато што смо деконцентрисани. Наивност, пак, коју често олако убрајамо у врлине, заправо је одраз егоизма који води у избегавање одговорности. Наиван човек често живи по правилу: ја сам глуп, а ти добар и паметан, ти преузми одговорност и мисли уместо мене, ради уместо мене и дај ми плодове твог труда, јер ја те следим. Ако смо хришћани, узор нам мора бити Христос, а ако нам је узор Христос онда се у свему треба руководити Његовим примером. Осим тога, морамо бити отворени за критику и спремни на преиспитивање својих ставова и уверења. Морамо се свакако чувати искључивости. Другим речима, то што не мислим као ти, не значи да мислим као твој непријатељ. Међутим, да би човек поштовао слободу мишљења код другог, мора је поштовати у себи, а овога је премало, јер нисмо усредсређени, нисмо ни на тренутак спремни да оставимо своју мисао и посветимо пажњу ономе што други мисли, те тако остајемо закључани и заробљени у сопственим тамницама без излаза. Треба пазити на своје речи, бринути о свему и свима, и концентрисано – са Христом у центру – приступати другоме. Ово наравно не значи да људима треба повлађивати, него их треба водити, опомињати, понекад следити и у сваком случају бити спреман на дијалог. А дијалог је живи однос и захтева учешће читавог човека. Без тога нема комуникације, која је темељ нашег живота у заједници са другима. У заједници која подразумева одговорност за другог, а не самољубиву бригу о изградњи свог ЈА, оног истог које без другог не постоји, јер сви знамо да ЈА не постоји без ТИ, без ВИ.


БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

Др Евгеније Спекторски

ХРИШЋАНСКА ЕТИКА

(...) Живот људски није само призив! То је и испит. Он се објективно састоји у томе, да се човек од свог рођења и у личном и у друштвеном животу сусреће са свим могућим препрекама: телесним, душевним и духовним. Оне су некад тако тешке да испит постаје крст. И тада се живот преокреће у ношење крста. Босие је тврдио, да је најсвојственији закон Јеванђеља - носити свој крст. Каква је величина, каква је сила духа, каква је вера потребна да се не падне под тежином крста, да се не заропће, да се не посумња у Бога, да Га се не одрече. И каква је огромна одговорност оних на које је положено лакше бреме! Могу ли се они мирно наслађивати телесним здрављем, душевним миром и друштвеним предностима, гледајући колико зла, колико страдања подносе њихови ближњи, а често без сопствене кривице? Да ли они стварно испуњавају свој призив? Овакво питање не може да избегне ниједан човек са нормалном моралном свешћу. А то је и основа субјективног питања људског

живота: Ко је од вас без греха! Да ли дани човек испуњава заиста своје назначење? Има ли он право да буде задовољан самим собом и да се ставља другима за пример? Није ли он дужан да, по речима мудре молитве, моли: Дај ми да видим моја сагрешења? и да моли Бога како за милост, тако и за дар да му Он помогне да упозна самог себе, да се не горди, да открије у себи несавршенство и да се покаје. Нису узалуд свети Јован и Христос почели проповед позивом на покајање. Шекспиров Хамлет каже за себе да, иако он даје изглед пристојног човека, ипак би могао да исприча о себи такве ствари, да би боље било да се није ни родио. Гордељиво уображење о сопственој безгрешности Карлајл је назвао највећим смртним грехом. Призив, искушење, а делом и крст чине смисао хришћанског личног живота. Смисао општег људског живота на земљи обухваћен је формулом: Слава Богу на висини, на земљи мир и међу људима добра воља. Та је формула толико значајна, да се може узети као средиште, концентрација целокупног хришћанског погледа на свет. Она је толико универзална да је могу примити и нехришћани уколико размишљају о смислу живота. Овде су сакупљене мере готово сваке религије: ширина, дубина и висина. И овде је показан задатак заједничког живота људи на земљи. То није утопија земаљског раја, који је немогућ, докле свет лежи у злу, и још није наступила пуноћа времена. То није вечни мир покојника о коме је Лајбниц про-

читао натпис на капији једног гробља. То није ни мир забачене пустиње коју настањују свакојаки насељеници, поводом чега Тацит каже: Ubi solitudinem faciunt pacem appellant. То, такође, није ни онај лажни мир, или примирје, предах, за чије се постизање треба спремати за рат: си вис пацем пара беллум. Истински мир, као ни Царство Божије, нису од овога света. То је Божији мир. То је Христом обећани мир: Мир вам остављам, мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свијет даје. Бог је љубав, као што је објавио апостол Јован, а тако је и апостол Павле рекао за Христа: Он је наш мир. Први неопходни услов за садашњи мир јесте - Слава Богу на висини, тј. мирољубље у име Божије, а не по личним или политичким рачунима и не ради земаљске славе: Не нама Господе, не нама, него имену Твоме дај славу. Ганди је приписивао неуспех Лиге народа чињеници да политичари који су је установили нису претходно молитвом и покајањем очистили своју вољу и своје сазнање. Други је услов мира - међу људима добра воља, тј. желење добра другим људима, или бар не желење зла. Мир Божији треба да влада у срцима људи. Но, то не значи да је за мир довољно спокојство извесних појединаца. Мир је социјалан. И стога то није само лично спокојство коме су тежили источни исихасти одлазећи од овога света и концентришући се аскетски на умну молитву, у нади да ће их озарити Таворска светлост. Као што се Царство Божије узи-

25


26

наставак са стр. 25

ма силом и усељеници у њега улазе, тако се и овај данашњи мир, мир даљем и ближем, не може замислити без напора миротвораца. Само они могу бити уверени да ће се синовима Божијим назвати. Бога ће, међу осталим, видети и они чистог срца, јер се старају да са свима живе у миру. Хришћанско се схватање мира битно разликује од натуралистичког схватања Канта и Спенсера. Према овом схватању природна је неопходност, желели ми то или не, груби, варварски, војнички тип друштва ишчезава у неповратну прошлост. На његово место ступа мисаони тип код кога више нема рата, тако да ће се са-

БОГОСЛОВЉЕ

ма по себи остварити мисао пророка Исаије, о срповима и плуговима уместо мачева. Песник Виктор Иго је поверовао овом предсказању и одушевивши се њим написао Ле-

Mаj 2013.

генду векова, представљајући двадесети век као срећну епоху, кад ће над градовима летети ваздушне лађе из којих ће се разлегати химне у славу мира и бити расипано цвеће на ликујуће народе. И двадесети век је наступио. Но не бацајући цвеће на људе. То нас и нехотице подсећа на речи пророка Јеремије: Очекујемо мир, али ничег доброг нема – привремена исцелења и опет ужаси. Велика пустош биће на овој земљи. А зашто? Зато што нема мира нечестивим и стога што хришћански и антихришћански пацифисти не узимају у обзир речи Христове: Без мене не можете ништа чинити.

Јован Дучић

Стари краљ Петар Стари краљ Петар је последњи наш владар који је изгледао из низа владара династије Немањића, по оном што је у њему било најбитније: по побожности и по херојству. Приличило му је да пред својом војском буде обучен, и он и његов коњ, у челични оклоп, са штитом и тешким мачем, а на грудима са знаменом крстоносца. Чим је дошао на престо, прво му је дело било слободни устав, и одмах затим мраморна задужбина Светог Ђорђа на Опленцу. То је опомињало на Немањиће, наше прве законодавце и прве градитеље светих задужбина. Србија није била никад толико слободна, нити је национални дух био развијенији, нити је икад било мање безбожности у нашим идејама и у нашем животу. У Београду се онда говорило слободније него у парламенту Белгије, најслободнијем парламенту у Европи, и чији смо устав у многом били копирали. Ниједан наш владар није целог свог живота, и за сваку своју намеру, био више окренут законима Цркве. Међутим, његови непријатељи, којих још није било у Србији, поникоше, већ сутрадан након његовог доласка на престо, свугде у земљама

српских непријатеља. Аустријски Немци су се плашили популарности новог краља, који је био ученик француске војне академије у СенСиру, и познати француски официр у бици на Седану, и пуно лично вољен у Француској, што је, све укупно, значило за Немце да се на Балкану сада отвара француска и руска политичка ера. Ово је учинило да се ни за часак не прикри њихово непријатељство према Србији.


БОГОСЛОВЉЕ Полазећи из Женеве, где је био у збегу, за отаџбину, где га је чекала круна, најтежа коју је икада један владар понео, нови краљ је рекао европској јавности: „Ја сам краљ републиканац, и ја ћу у својој земљи краљевати републикански.” Краљ Петар се одиста није шалио. Био је већ раније превео на српски дело Џон Стјуарта Мила О слободи, и био васпитан у две републике. А познат је био у Швајцарској као највећи Европљанин од свију његових земљака, као што ће убрзо постати и најслободоумнијим од свих европских владалаца. Аустрија и Мађарска, по духу и институцијама још увек две феудалне државе, које су дотле биле господари и у српској престоници, нарочито после тајног уговора од 1881, сматрале су да ће једна млада демократска држава на њиховој граници представљати опасност и за дух самих њихових грађана, држаних у назатку. Онамо је било и неколико милиона Срба, за чије је ослобођење лично ратовао овај исти Карађорђевић, четујући, једва четврт века раније, по српској Босни. - Бугарски краљ Фердинанд, унук француског краља Луја Филипа по мајци, али Немац по крви и себичности, о коме се дотле говорило као о будућем цару Византије и господару Балкана, у што је он сам веровао више неголи ма ко други, гледао је такођер на долазак нове династије у Србији са суревњивошћу. Мислило се да би нови владар могао једног дана повести политику реванша за пораз војске краља Милана на Сливници. У Софији се веровало да би ова политика била и најлакши начин да се повратак на престо ове српске династије, ослободилачке већ по њеној традицији, учини брзо популарним у целом српском народу. Србија је била онда бројно мања него Бугарска, али је с ону страну њених граница живело више Срба, и богатијих и просвећенијих, него и у самој слободној Краљевини, што се ни у Софији није никад губило из вида. Ови загранични Срби су већ одувек сматрали Београд истоком са којег се рађају сва њихова сунца. Јер победа на Сливници, иако војнички ситна, била је победа над једном војском која није него малим делом била мобилизована, и побе-

Mаj 2013.

да у једној бици где је пало више капа него глава; али је била за Бугаре већма славна него што је за Србе била стварно поразна. Сматрана је нарочито важном што је била прва победа Бугара над Србима у целој историји њихових вековних сукоба, али нарочито далекосежном за бугарску пропаганду на Вардару. Стога су носиоци бугарске званичне политике сматрали да би сјај нове династије, под једним краљем који је био по природи ратник, могао бацити у сенку ове јевтине војничке ловоре. За несрећу, већ и прве године владања краља Петра носиле су у себи неминовне тешкоће. Дворска револуција против последњег Обреновића претходила је непосредно повратку династије Карађорђевића. Ово је било фатално. Нова династија није дуговала једино овој револуцији свој повратак на српски престо, јер је тај повратак био одавна очекиван, нарочито после свих незаконитости и скандала краља Милана и његовог сина, и то очекиван широм свих српских земаља. Била је и једина династија законита наследница, и нарочито пуно заслужна. Али је револуција са њеним фаталним исходом пружила непријатељима све оружје да се Србија што више оцрни. Српски народ је, стварно, и сам био дубоко потресен том револуцијом, за чију припрему није знао, а за коју је морао пред Европом носити пуну одговорност. И то као за једну страницу своје историје коју ће тешко бити икад више избрисати. Непријатељи су умешали у ову одговорност за кобну ноћ двадесет деветог маја чак и учешће новог краља, ма колико што у ово ни сами нису веровали.

27


БОГОСЛОВЉЕ

28

Mаj 2013.

Мирко Королија

ДАЛМАТИНСКО КОСОВО

Насељавајући Северну Далмацију у ситним али перманентним таласима, није српски део нашег народа могао да доноси собом мошти својих Царева и Угодника. Њих су носили велики селидбени таласи, који су имали и једно војничко језгро, јачи таласи, који су у сваком случају те светиње могли да бране и одбране, и који су имали и многе друге увете. Уосталом, и Краљевство и Царство премало је трајало, а да би могло да даде и остави за сва каснија померања, и већа и мања, којих је безброј нужни број крунисаних реликвија. Али зато су мали народни контингенти, развејавајући се на разне стране, носили собом у нове крајеве, уковану и похрањену у имена, народне обичаје и народну уметност, као у чврсте, скупоцене ћивоте, мисао отпора, обнове и народне величине. Сматра се као нешто јединствено у животу на-

рода и као знак највеће духовне способности и продубљености, која граничи с мистиком и мистеријама, факат да је српски део народа, а преко њега и сва југословенска нација, из једног тешког пораза и пропасти као што је косовопољска, умео да кроз дуге векове црпе снагу за своје одржање и најславније подвиге и прегнућа, и, на крају, по њој дође до своје ренесансе у једном величанственом облику као што је данашња Југославија и југословенство; али ће се у историји народа исто тако бележити с временом као нешто јединствено и као знамен супериорне духовности и факат, што је тај део народа, камо год се кретао, умео да собом понесе и очува неоскврнуте у својим душевно-културним рецептакулима језгро најлепшег што је његова животна и духовна снага створила, трагове вечите Лепоте, онога што

ће и у будућим временима не само да га одржи, него и узвиси над осталима. То је оно, то зрње вечно лепог што ће о нашем народу увек давати утисак једног благородксг стабла које непреставо цвета. Случај са Далматинским Косовом само је један пример колико преношења и чувања мисли народног одржања, обнове и величине, толико и потребе и инстинкта да се то врши у знаку Лепоте. Јер и кад тим надевањем имена, донесених из прослављених крајева, и над свим оним што се у вези с тим именима и под њиним окриљем збивало и вршило, као што су на пример народни скупови и састанци, увек је вејала и веје једна засебна атмосфера заноса, душевног узбуђења, нечег песамског, поетичног и дубоко инспиришућег за веће, несвакидање помисли и подвиге, што се креће у границама чисте Лепоте. Наравно, за то не треба на ствари гледати обичиим лаичким оком, него продубљујући их, посматрајући их иза мало притворених трепавица, онако отприлике као онај ко се нађе на извесној узвишици, с које му се отвара поглед на читав један крај, па придижући руку и притварајући по мало трепавице хоће да по прилици одмери даљину разних тачака и насеља. Никако друкчије. Јер иза тако притворених трепавица боље се види. Далматинско Косово је једно убаво пољице од нених пет шест километара, положено између добро натопљеног и плодног Книнског Поља, на неко по-


БОГОСЛОВЉЕ ла сата удаљености од вароши Книна и великог, мање зеленог Петрова Поља с вароши Дрњишом. Пресеца га велика железничка пруга која избија на Сплит. Има на њему једна речица, звана Косовчица. Тврди се, да то пољице има сличности са извесним делом великог Косова Поља и да је један део ту насељеног народа допро полагано са старог Косова. Судећи по ношњи, обичајима и именима, и ти насељеници творе део компактне масе српске што насељава книнску крајину и Буковицу до равних Котара. Без сумње, извесна каузална веза између имена самог пољица и његових насељеника мора да постоји, тим више, што се зна да је живаљ читаве Северне Далмације комбинован од насељеника из најразнијих старих српских крајева. Ту је и само сеоце Косово. То је исто оно сеоце, где је никао први српски буквар, сеоце, где је наш први модерни учитељ, она симпатична луталица Доситеј Обрадовић, на почетцима свог великог «странствовања» долутао и, одмарајући се у једној гостољубивој српској породици, за једно љупко далматинско девојче саставио тај први уџбеник писмености, па и можда оставио једно парче своје пријемљиве душе... Идилу је свакако сам Доситеј топлом бојом осенчио у опису својих путешествија. Али, без обзира на њу, Косовљани су и данас поносни с успомене на трудног паметног путника, касније првог министра просвете у Карађорђевој Србији. На неколико минута од железничке станице, на једном брежуљку налази се црква, посвећена Св. Цару Лазару, или, како је народ зове, Лазарица. Црква је подигнута и освећена пригодом прославе петстогодишњи-

це Косовске битке и пораза, на Видовдан 1889. године. Интересантно је свакако то освећење. Према ондашњим приликама, црква за чије је зидање била добивена дозвола од љубазне аустријске власти, није смела бити посвећена ни једном свецу, који би спадао међу оне П. Ф. и А. Г. (politisch verdachtig und antidznastich gesinnt), већ зато што се дизала на једном сумњивом терену, званом Косово. Али владика Кнежевић, који је био чисто народни човек и имао нужне одважности, умео је да «изведе» ствар. Кад је дошао моменат освећења, место имена Св. Павла Апостола, коме је била предестинирана, зачуло се у појању не име Св. Павла, па ни име оног убогог Св. Лазара, него случајно име Св. Цара Лазара. Народ све «љут Србаљ», прихватио је пуним грлом и грудима појање, ирмос, стихиру или тропар, који се састојао само из три, вечито опетујуће се речи: Свјатог Цара Лазара! Наравно, за интервенцију је било касно... И тако би шта би. Од те 1889. године датира заправо окупљање народа на Далматинском Косову у већем стилу, односно, вршење «видовданског мистерија» на том месту. Као што су стари Хеле-

Mаj 2013.

ни окупљали се у својим светиштима у Елеузису и Делфима, где су се обављали верски мистерији, при којима су се појављивали богови, тако је и српски народ из Северне Далмације једанпут годишње сабирао се на том пољицу, да својом заједрничком животном и духовном снагом изазов�� своје полубогове, своје јунаке, цареве и угледнике, да му даду нове снаге за одолевање и спремање далеке победе. И они су се одазивали у једној или другој форми, кроз распаљену народну машту или кроз друге путеве, преко којих небесници опште са земницима. Главно је, да је мистериј увек успешно био обављен и да је циљ сакупљања био постигнут. Умело је ту да се окупи и по десет, петнаест хиљада душа, с народним првацима на челу, да се сутра дан разиђу наелектризоване, повезане једним дубоким осећајем пркоса тешкој тадашњици и судбини, спремне на битку, на једну најопаснију игру, где се игра све о све. И живело се тако с године на годину, од Видовдана до Видовдана, полажући инстинктивно и несвесно на тај дан и датум, на наставак на стр. 32

29


БОГОСЛОВЉЕ

30 Архимандрит Рафаил Карелин

Mаj 2013.

ХИБРИДНО Х

Први вид таквог хибрида јесте „партијско” хришћанство. На пример, говоре: „Ти си Рус, мораш бити Православан”. При томе се губи смисао Православља, као стремљења душе човека према свом Првообразу, општење са Богом, укључење у тај систем духовних вредности, која, почињући на земљи, преображава човека и чини га саучесником божанског живота. „Ти си Рус, зато се мораш поклонити Перуну”, могао би рећи незнабожац у време кнеза Светослава. Хришћанство је – поглед на свет, који разматра земни живот у перспективи вечности. А „партијско” хришћанство по етничкој припадности види у хришћанству само факторе националне традиције и културе. Овде је хришћанство – костим, који треба облачити за демонстрацију своје националности; а какво је срце скривено под њим – то је непознато. Различити политички и социјални савези и партије, у чијим уставима

хришћанство улази као обавезно вероисповедање, такође профанишу само схватање Цркве, која не може бити учасница никаквог савеза. На пример, либерално-хришћанска партија собом представља карикатуру хришћанства, која се мало чиме разликује од баналних, антирелигиозних карикатура. Други вид овог хибрида је – модно хришћанство. Када падају режими, који су се ослањали на атеистичку диктатуру, онда се хришћанство разматра као алтернатива претходној деспотији. Лица, која се нису замислила над питањима погледа на свет и која су гутала пилуле атеизма, без жвакања, сада тако лако постају хришћанима, чак не схватајући, шта се са њима догодило. Раније су они из новина читали да нема Бога и поверовали у то; сада су прочитали у новинама, да има Бога и такође су то примили, не променивши у суштини ништа у својој души. Међутим, поред тога, ипак су променили изглед: почели су да носе крст као украс и да долазе у цркву, јер је то мода и савремено је – односно то је добар тон. Али мода се не може дуго продужавати. Ако човек не живи хришћански, онда ће противречности између основних потреба хришћанства и савременог света све више да се откривају у таквим људима; код њих сазрева унутарње незадовољство Црквом. Духовна лепота хришћанства се показује као несхватљива и недоступна за оне, који не мењају сами себе. Човек, који није поново рођен духовно, долазећи у цркву, не види цркву. Ефекат новине ће проћи и таквом човеку ће у цркви просто, напросто постати досадно. Трећи вид хибрида је – прагматизам. Човек расуђује приближно овако: „Откуд ја знам, да ли Бога има или нема; може бити, да Он постоји. Зашто се онда у таквом случају не користити Његовим постојањем и не узети од цркве оно, што се „пословни и интелигентни човек” стара да нађе у стовариштима људске историје? Чим у цркву долазе људи, значи, они нешто добијају, зашто онда не бих пробао и ја?” Застанимо на једној од подврста религиозног прагматизма – теософији и окултизму. Овде се Бог замишља као извор неке енергије. Код тих људи одсуствује


БОГОСЛОВЉЕ

Mаj 2013.

ХРИШЋАНСТВО било какво јасно схватање хришћанства, чак и ако су светски образовани. Код њих се меша све: Јеванђеље, окултизам, магија, штајнеризам, хришћански светитељи и тибетанске махатме, православни монаси и индуистички јогини. За њих су то људи, који су помоћу неких тајних знања задобили енергију, недоступну за световњаке, енергију, коју „пословни човек” може да употреби у својим циљевима утицаја на друге. Такви људи се или разочаравају у цркви, ништа не добивши, или продужују своје потраге, на пример: на неком месту под куполом храма је потребно стати, да би се задобило више енергије, неко од присутних им одузима ту енергију, итд. Такви људи често потпадају под јавна дејства демона и осећају у себи његову призрачну силу, а скривени вид опседнутости, примају као духовна достигнућа. Каква су поред свега тога, разлике између истинског хришћанства и лажног, не у догматском, већ у животном, рекли би свакодневном, смислу те речи? Верујући човек има неки идеал, образац, коме стреми, то је приближење Христу кроз благодат Духа Светога. Неверујући не тежи да измени себе, он живи сопственим страстима. Хришћанство је у значајном степену област воље. За неверујућег не постоје идеал, коме он стреми. Он живи између два пола – жеђи за насладом и страха; он жели да Бога има као гарант за своје земаљско

благостање, више од свега представља Бога као неко безлично енергетско поље и жели да постане акумулатор те енергије. Хришћанство претпоставља не само чистоту циља, већ и чистоту средстава. Неверје је, по правилу, неразборито у средствима. Оно се стара да оправда обману, лукавство, лаж, али разобличава себе у томе, што тражи пролазно и земно. За достизање духовног лаж није прихватљива, а Богу није неопходна помоћ грешног човека. Ево, стојимо пред чудном сликом. Већина људи у нашем региону називају себе хришћанима, али у исто време, већина њих се помирила са лажи и развратом, који су постали стил и атрибут савременог живота. Имамо Православље, добили смо га као дар, али у исто време ми га издајемо и мењамо, не само зато што грешимо, већ и зато што смо се помирили са грехом, као са нечим природним и неопходним. Други народи нису имали и немају те благодати, која је дана хришћанима, зато су они мање одговорни пред Богом. Господ нас кажњава за постојану издају, за оно што називајући себе хришћанима, лажемо Га. Видимо и осећамо те казне, али не схватамо њихове разлоге и зато нас те казне не отрежњују.

31


32

наставак са стр. 29

обављање тог мистичног видовданског обреда готово главно тежиште заједничког живота. Треба при том нагласити још нешто. Последњи таласи романтичног «Омладинства», којег је покојни Скерлић тако лепо и свестрано проу чио и објаснио, стигли су у Северну Далмацију, баш некако тада, под крај минулог века, а одзвањали су скоро још и пред сами почетак великог светског катаклизма, кад су се непосредно повезивали с новим омладинским покретима и у њима се изгубили. Још у првом деценију овог века тамо се је сликало с црногорским капама и шумадијским шубарама с револверима и пушкама у руци, још тада се певало «Знате л’ сестре оно место» ... «Док је нама Милоша јунака», «Дрино, водо хладна» ... и тако даље, сав репертоар оних чудних «Песмарица», које су не зна се како стизале и шириле се, и тако зване «Светосавске забаве» биле једна зимска ревија народне свести и окушаја да се кроз уметничко руво изрази најинтимнија вера, понос и надање у бољу будућност. Нема сумње да су и ти задњи таласи романтике и омладинства доводили масе на Далматинско Косово, на кому су заиста све Српкиње биле «селе», а сви Срби «браћа», тим више, што је с њима упоредо ишло и чисто политичко организовање народа са стране данас већ заборављених политичких првака Бјелановића, Бакотића, Десница, Кулишића и других. Како било, тек Видовдански састанак на Далматинском Косову је растао и обављао своје, да коначно кулминује на Видовдан саме 1914. године, где су се наједном нашле и српске и хрватске масе, и српски и хрватски соколи, и српски и хр-

БОГОСЛОВЉЕ

ватски прваци, да прокламују нарадно јединство и Југославију, кличући: «Живео југословенски Краљ Петар!» и одлазећи равно о Косова у аустријске казамате. Већ дан два пред Видовдан, сви су путеви у Северној Далмацији били закрчени пешаком и коњаником у стајаћем руву, колима и жандармском патролом. Сељак, поп и варошанин, све се то кретало испремешано, под заставама и црквеним барјацима, према малом Косовом пољу крај Книна. Кроз зору пак, самог Видовдана јуриле су поворке кочија и железнички возови са грађанством и елитом искићено зеленило заставама. Најинтересантнији је био воз са Шибенчанима, јер Шибенчани су од старине «љуте кавгаџије» и

Mаj 2013.

довлачили су собом на Косово све живо и старо и младо. Аустријске власти су изнајмљивале возове, али под уветом да их не смеју китити. Добро: Шибенчани нису китили воз али су возили собом своју децу, поставивши их на све прозоре са заставицама у руци, тако да је воз од почетка до краја био сав у српској застави, а њихова је музика у првом вагону трештала од Шибеника до Косова. То је био воз «урнебеса и пркоса». Најтоплије пак, дочекиван је воз са Дубровчанима и њеном музиком, који су преко мора путовали, да се ту нађу са својом српском браћом. Већ ујутру главни део пољане био је покривен народом. И тада је отпочињала служба Божја са литијом и парастосом косовским и покосовским јуна-


БОГОСЛОВЉЕ цима при коме је сав народ клечао а осетљивији део и ридао. Али тек после тога је расположење расло: долазили су говори народних првака. Од тог часа жандармерија која се дотле врзла међу народом губила се негде на периферији и остајао сам «комесар», ради контроле Одбора, који је узимао на себе одговорност за «мирни ток» свега. Ствар је била једноставна и јасна: говоре народних првака после одслуженог парастоса, велико јунско сунце које је у подне и после подне сатовима неумољиво жагрлило, док су почињале да проговарају гусле и народна песма, да се ба-

ца камена с рамена и изводе друге јуначке игре и десет до петнаест хиљада «ужареног србља», све је то значило да је достатна и најситнија варница макар и нехотична па да плане једна озбиљна битка големих размера ... зато, тактично је било да се немачки шлем и пушке с бодовима еклисирају, да се виде. Ту је сам Србаљ могао Србља да кроти. Далматинско Косово је кроз дуги низ година у ономошњем делу народа часно и успешно извршавало и извршило своје и оно то и данас у нешто ограниченој мери извршава. Нужно га је било овде објасни-

Mаj 2013.

ти, јер ће њега у савременом нашем животу да замени Велико Косово, које за југословенство има да буде оно што су били олимпијски састанци за хеленство, ремен свих наших најлепших материјалних и духовних снага, од Крајинске војске, од Мештровића и овенчаних песника до сељака и најмлађег гуслара и свих југословенских племена колико год их има. Јер ту треба да се врши велики «видовдански мистериј», који има значаја не само за југословенску нацију него сву ону лепоту која ће дићи нову и свежу снагу и код других народа.

Леон Магдан

ГОСПОДЊА КУЋА

У лепој, пространој, и светлој кући, мирно је живела млада породица. Њихову веселу ћеркицу су у топлом окриљу одгајали баба и деда. Дечје окице се нису одвајале од благог и ведрог бакиног лица када би причала о радостима, али и тешкоћама и невољама које је кроз живот проживела. Јер, бака је окусила не само раскош, него и оскудицу, па ју је учила да се увек узда у милост Божју. Унучица је упијала бакине речи. Време је пролазило, девојчица још није напунила седам година, кад је старица умрла. Несрећа никад не долази сама. Догодише се велике промене, које унеше немир у ову срећну породицу. Отац беше принуђен да прода кућу да би платио неке старе дугове, а од новца који је преостао једва успе да купи неку малу кућицу на крају града. Једно вече, родитељи су тужно седели за сто-

лом, не обраћајући пажњу на јело. Девојчица се приближи мами и упита је: – Мамице, зашто плачеш? – Душо моја, морамо да се селимо у другу кућу, малу и сиромашну, која ти се највероватније неће свидети! – Зашто, мамице, упита девојчица зачуђено, зар и у тој малој кућици не живи Бог? Зар до тамо анђелчић неће знати да дође? Мислиш ли мајко, да неће знати пут? Не брини, ја ћу му показати! Када одем на спавање рећи ћу му: анђелу мој, који ме чуваш на сваком месту, како ми је рекла бака, хајде пођи са мном у ону малу сиромашну кућицу и јави Боги да ћемо ми од сада тамо живети! Задивљени мудрим речима своје девојчице, родитељи се погледаше и у души им изнова засијаше вера и нада. Били су заборавили да једино са вером и надом, трновити животни пут постаје лакши. Озарени, одбацише тугу која их је притискала као велики терет, схвативши да не треба да брину за кућу и богатство, него како да поново задобију милост Божју. У Светом Писму пише: Иштите најпре Царство Божије, а све остало ће вам се додати. са румунског превела: Слађана Гургу Светосавско звонце бр. 3, 2007. год.

33


34

БОГОСЛОВЉЕ

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ На Велику Суботу се, у цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, моли јерусалимски Патријарх са православним архијерејима. Њима се у молитви придружују и јерменски и коптски архијереји. И тада се догађа неизмерно чудо. Са неба силази нестворени огањ (пламен), пали свеће и најављује Васкрсење. Сваке године посебна комисија на Велику Суботу, у рано јутро, детаљно прегледа целу цркву, коју потом закључава. Увече на службу долази Православни Патријарх, архијереји, свештенство и небројени верници. У гробницу улази само Патријарх и то у лаганој одећи. Он се моли на Гробу Господњем све док се не појави нестворени огањ, који најпре запали гужвицу памука коју Патријарх држи у руци, на плочи Гроба Господњег, па онда кандило изнад Гроба. Затим се ти чудесни зраци светлости који подсећају на севање муње или блица, преносе кроз целу цркву, која је у потпуном мраку. Тада се са свих страна заори радостан усклик: „Христос Воскресе!” Људи држе букете од 33 свеће које огањ пали. У првим минутима тај огањ не пече и нема својства ватре. Људи га провлаче кроз косу и браду. Тек касније, он почиње да гори као ватра. Остало је забележено сведочење да једном није било дозвољено Православном Патријарху да уђе у храм и измоли огањ. Узалуд су се остали молили. Огња није било. Православни Патријарх је клечао испред затворених врата храма и молио се. Тада се са неба спустио огањ, расцепио мермерни стуб пред улазом у храм и упалио воштанице у патријарховој руци. То чудо је први видео један хоџа који је био на минарету џамије преко пута. Видевши чудо, повикао је из свег гласа: „Хришћани, ево вашег Бога, сиђе с неба!” Тај мермерни стуб и данас стоји, са траговима пламена, расцепљен као што гром расцепи стари храст. Од тада се више нико није усудио да Православном Патријарху забрани улазак у храм Гроба Господњег у ноћи између Велике Суботе и Васкрса. Светосавско звонце бр. 3, 2007. год.

Mаj 2013.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

КРСТОВДАН У ШИБЕНИКУ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, на данашњи празник Крстовдан – навечерје Богојављења (18. 01. 2013. год.), служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику. По завршетку Свете Литургије, у спомен Крштења Господа Исуса Христа на ријеци Јордану, Епископ Фотије је извршио Велико освећење воде. Након освећења, вјерни народ захвата освећену воду коју као благослов носи у своје домове.

БОГОЈАВЉЕЊЕ Празик Крштења Господа Исуса Христа – Богојављење (19. 01. 2013. год.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије са традиционалним освећењем богојављенске воде. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије на овај велики Господњи празник, служио је Свету Архијерејску Литургију

у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства и потом извршио велико богојављенско освећење воде. Богојављење или Епифанија је Господњи празник. У раној Цркви су се на празник Богојављења славила сва Христова јављања свету: Рођење Христово, Поклоњење мудраца Христу, Христово Крштење. Почетком четвртог века издвојен је празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић и слављен је посебног дана, како се слави и данас.

35


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

36

Mаj 2013.

СВЕТОСАВСКА НЕДЕЉА У СПЛИТУ На празник светог Јована Крститеља (20. 01. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далмати нски г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у параклису Светог Саве у Сплиту уз саслужење свештенства Епархије далматинске. По традицији, овога дана се обележава и свети отац наш Сава, први просветитељ и

Архиепископ српски. У својој беседи епсикоп Фотије је говорио о светом Јовану Крститељу и светом Сави, указујући на сличности у њиховим житијима, обојицом их назвавши учитељима покајања. После свете Литургије полазници православне веронауке при Ц. О. Сплит извели су мали програм у спомен светоме Сави, а потом је додељен и мали знак пажње – пакетићи, који су дар Црквене општине Сплит. Потом је за све присутне госте приређена трпеза љубави у просторијама Ц. О. Сплит.

ПОМОЋ ЗА МАНАСТИР КРКУ И БОГОСЛОВИЈУ

Дванаести пут за редом, на иницијативу Самосталне демократске српске странке, отпремљена је помоћ за манастир Крка и Богословију „Света Три Јерарха”. Координатор ове акције био је страначки одбор Вуковарско-сремске жупаније, а укупна отпремљена помоћ је вредности преко 20.000,00 куна. Ради се углавном о месним прерађевинама које је добровољно обрадио Живојин Буђирковић у својој месници у Борову. Помоћ, коју је примио јеромонах Херувим из манастира Крка, одвезена је у два комбија.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Свети отац Сава први Архиепископ српски свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. На овај велики празник Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и пререзао славски колач, поводом богословске славе као и славе параклиса Светога Саве у Крки. Свети Сава је најзначајнија личност историје српске Цркве. После доласка са Свете Горе са моштима свога оца Светог Симеона свети Сава је почео велико мисионарско дело у Србији које је ишло у три правца: добијање самосталности српске Цркве 1219. г. затим посвећење Стефана Првовенчанога за цара Србије и утемељење светосавскога школства и просвете у Србији.

После подне Епископ Фотије је присуствовао на вечерњем богослужењу у цркви светог Кирила и Методија у Кистању где су по традицији полазници православне веронауке извели пригодни светосавски програм уз доделу светосавских пакетића.

37


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

38

Mаj 2013.

ЧАСН�� ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА На празник Часних верига светога апостола Петра (29. 01. 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије далматинске. После Свете Литургије, протојерејставрофор Петар Јовановић пререзао је славски колач, пошто су Часне вериге крсна сла-

ва Епископа далматинског Г. Г. Фотија. Епископ Фотије у својој беседи за трпезом љубави је говорио о празнику Часних верига и о мјесту и значају првоврховног апостола Петра у раној Цркви, поучивши присутне како треба да се угледају на светог апостола Петра да би пошли путем спасења, уским путем који води ка Царству Небеском.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ

У недељу тридесет и пету по Духовима (03. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику уз саслужење шибенскога свештенства. У својој беседи Епископ Фотије је тумачио причу о исцелењу слепога нагласивши да је то

чудо плод вере и сусрета са Христом. Као што се ово чудо десило са слепим човеком који физички није видео, тако смо и сви ми позвани да у сусрету са Христом обраћајући се Њему својом вером и љубављу прогледамо духовно. После Свете Литугије за све присутне је припремљена трпеза љубави у просторијама Ц. О. Шибеник.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу 36. по Духовима (10. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светог Јефрема Сирина нагласивши да је свети Јефрем ранохришћански светитељ подвижник који је оставио дивне поуке о духовном жи-

воту и монаштву. У оквиру Свете Литургије Епископ Фотије је извршио мали помен новопрестављеном слузи Божијем архимандриту Луки (Анићу) игуману цетињског и дајбабског манастира Митрополије црногорско-приморске. После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.

39


40

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У навечерје празника (11. 02. 2013. год.) великих васељенских учитеља и светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог служено је свечано вечерње богослужење које је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије. На сам дан празника (12. 02. 2013. год.) служена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархијa аустралијсконовозеландске и далматинске. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито у спомен ових великих угодника Божијих. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио вјерни народ о великоме значају коју су ова тројица богослова Цркве имали кроз историју, истакнувши да је на темељима њиховога богооткровенског богословља утемељено учење наше Цркве. Након тога је изведена академија у згради богословије. На академији су након уводног слова Епископа г. Фотија учествовали са пригодним програмом ученици богословије, као

и група „Бело платно“ из Београда. Темат о богословљу кападокијских отаца одржао је јеромонах Херувим сабрат манастира Крке. Послије је приређена трпеза љубави за све присутне госте. Захваљујемо свим добротворима и приложницима који су помогли организацију славе богословије: Његовом Преосвештенству Епископу горњокарловачком Г. Г. Герасиму, Ц. О. Ријека, протојереју Момчилу Вукши, Ики Шаре и Ц. О. Сплит.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

ОБИЈЕНА БРАТСКА КУЋА У КНИНУ Дана 13. 2. 2013. године, у порти храма светог Ђорђа у Книну затечена је по други пут обијена братска кућа. Напади на храм и братску кућу постали су толико учестали да вијест о њима више никога не изненађује. Из овога се намеће питање, како је могуће да се после вишегодишњих провала, скрнављења гробова и крађа не могу зауставити напади вандала на ову светињу. Полиција је извршила увиђај.

КРШТЕЊЕ У ШИБЕНИКУ На празник Светог мученика Трифуна (14. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије извршио је Свету тајну крштења Сергеја Трифуновића, сина епархијског протођакона Дајана. Затим је Епископ Фотије пререзао славски колач и осветио славско жито у просторијама Ц. О. Шибеник, јер је Свети Трифун Крсна слава протођакона Дајана и његове породице.

Овој Светој тајни и великој духовној радости присуствовали су већи број свештенства и монаштва Епархије далматинске, као и родбина и пријатељи новокрштеног Сергеја из Републике Српске. Приликом проповједи Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије пожелио је сваки благослов Божији новокрштеном Сергеју и његовим родитељима, родбини, куму и свима који су присуствовали Светој тајни крштења.

41


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

42

Mаj 2013.

ПРАЗНИК СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ

На празник Сретења Господњег (15. 02. 2013. године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење шибенског свештенства. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о самом празнику као и о важности човјековог сусрета и сретања са Богом које се остварује

у Цркви и кроз наш свакодневни однос са сваким човјеком као боголиким бићем. Наш однос са нашим ближњим је истовремено и наш однос са Богом, и све што чинимо нашим ближњим чинимо Христу (Мт. 25,40), а што не чинимо нашим ближњим не чинимо Христу (Мт. 25,45). Према том нашем односу биће нам суђено у дан Страшног и праведног суда Божијег и Другог доласка Христо-

вог. У својој бесједи Епископ Фотије је нагласио и значај ријечи светога Симеона упућених Богодјетету Христу: „...гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити” (Лк. 2,34). Након Свете Литургије припремљена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛАЗАРИЦИ У недјељу 37. по Духовима (17. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светој Лазарици уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је честитао Крсну славу светог Симеона Богопримца настојатељу манастира Свете Лазарице јеромонаху Симону (Кузмановићу). У наставку бесједе Епископ Фотије је говорио о царинику Закхеју који је био презрен и није био омиљен у народу. Ипак, желео је да види Исуса када је дошао у Јерихон. Пошто је био малог раста и није могао да га види кроз народ, он се попео на дрво смокве. Исус му је пришао и замолио га да сиђе, те је заједно са ученицима посјетио његов дом. И тако је овај човјек мали растом постао велики вјером, али постаје још већи покајањем и на тај начин он постаје достојан спасења. Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне трудом и настојањем настојатеља манастира Свете Лазарице јеромонаха Симона.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

СВЕТИ ФОТИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ

На празник Светог Фотија Великог (19. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Епархије далматинске. После Свете Литургије пререзан је славски колач у спомен Светога Фотија, патријарха ца-

риградског, који је имендан Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија. Свети Фотије Цариградски је један од највећих отаца православне Цркве који је живео у IX веку и спада у ранг великих отаца попут Светога Василија Великога и Светог Јована Златоустога. Свети Фотије се посебно празнује као исповедник и чувар светога Православља. Чувена је његова мисао да и: „најмање одступање од вере (православља) представља смртни грех”. Свети Фотије је био велики богослов и најученији човек свога доба. Најпознатија дела су му: «Мистагогија о Светом Духу» у којем он износи православно учење о Светој Тројици, изобличавајући при томе ново учење на Западу тзв. „Филиокве“, које ће бити први и главни узрок одступања западног хришћанства од православља; «Амфилохија», дело у којем свети Фотије објашњава тешко разумљива места из Светог Писма. Поред ових дела морамо поменути свакако и Фотијеву «Библиотеку» и «Номоканон» у XIV наслова.

43


44

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПОСЕТА ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ У среду и четвртак, 20. и 21. фебруара 2013. године, Епархију далматинску и манастир Крку посетио је директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама из Београда др Милета Радојевић са својим сарадницима. Угледне госте из Београда дочекао је Епископ Фотије са братством манастира Крке, где су се они упознали са животом како самога манастира, тако и са животом Богословије Света Три Јерарха у Крки. Поред тога угледни гости су посетили и Цркву Светог Методија у Кистањама, манастир Оћестово и Цркву Светог Спиридона у Скрадину, као и само седиште Епархије у Шибенику. Епископ Фотије је упознао чланове ове високе делегације о проблемима са којима се сусреће Српска Православна Црква, Епархија далматинска њене црквене општине и манастири са посебним нагласком на обнову појединих светиња ове Епархије. Поред тога било је разговора и о проблему Срба повратника и о њиховом статусу у оквиру хрватског друштва у перспективи скорог уласка Хрватске у Европску унију.

Mаj 2013.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА У недељу о Митару и фарисеју (24. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургији у Бенковцу уз саслужење пароха бенковачког протојереја Љубомира Црнокрака, пароха смилчићког протонамјесника Миле Сави-

чића и епархијског протођакона Дајана Трифуновића. Недеља о Митару о фарисеју је прва припремна недеља за Велики Часни пост. Црква нас данашњим Јеванђељем поучава да треба да тражимо опроштај од Бога као и овај јеванђелски цариник. Такође нам говори о томе како не би

требали да будемо као фарисеј који мисли да је у свему праведан пред Богом. Епископ Фотије нагласио је да треба довршити обнову ове дивне светиње цркве светог Јована Претече у Бенковцу и позвао све људе да помогну ово богоугодно дјело.

45


46

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ У недељу о блудном сину (03. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургији у манастиру Црногорци уз саслужење пароха имотског протонамјесника Драгана Михајловића, и епархијског протођакона Дајана Трифуновића. Недеља о блудном сину је друга припремна недеља за Велики Часни пост. У својој беседи Епископ Фотије је протумачио данашње Свето Јеванђеље о блудном сину. Након Свете Литургије је припремљено послужење за све присутне вјернике у манастирској порти.

ОПЉАЧКАН ХРАМ ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ (СВЕТИ СПАС) У ШИБЕНИКУ У ноћи између шестог и седмог марта 2013. године, непознати починиоци су поскидали и однијели бакарне олуке са храма Светог Спаса у Шибенику. Ово је други пут, након обнове храма, да непознати починиоци, краду олуке са овог светог храма. Овај случај, као и многи други када је у питању пљачка и скрнављење православних храмова и гробаља, показује да лоповима и криминалцима ни Светиња – Дом Божији – храм не значи ништа. Бога се не боје, људи се не стиде, а закон им не стоји на путу. Да

им је закон на путу, бар један случај би био санкционисан и не би се сваки пут говорило само о материјалној штети и извршеном полицијском увиђају и сачињеном записнику. О овом догађају обавјештена је и надлежна Полицијска Управа у Шибенику чији су службеници изашли на терен, обавили увиђај и о томе начинили записник. Надамо се да на томе неће остати, већ да ће непознати починиоци постати познати и бити адекватно санкционисани.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА НА УБЛИМА Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, у Месопусну суботу на празник Првог и другог обретења главе светог Јована Крститеља и Задушнице (09. 3. 2013. године), служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Георгија на Ублима. На крају Литургије Епископ Фотије је извршио Мали помен свим преминулим у нади на Васкрсење и Живот Вјечни, као и свим осталим пострадалим за Крст Часни и вјеру православну. По завршетку Литургије, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о значају хришћанског подвига и распињању старог човјека у

нама, да би као обновљени људи, кроз покајање и живот у Цркви уподобили се Новом АдамуХристу, и тако наслиједили Живот Вјечни и Царство Божије. На светој Литургији се сабрао велики број вјерног народа, како из самог мјеста Убли тако и из Сплита и његове око-

лине, а у организацији сплитске парохије. По завршетку данашњег литургијског сабрања, надлежни парох протојереј-ставрофор Никола Шкорић припремио је у братској кући и порти храма послужење за сав сабрани народ.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БИОЧИЋУ У недјељу месопусну (10. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму светих апостола Петра и Павла у Биочићу. Епископу Г. Фотију саслуживали су протојереј ставрофор Здравко Тепић, јеромонах Симон (Кузмановић) настојатељ манастира Свете Лаза-

рице и епархијски протођакон Дајан Трифуновић. Након свете Литургије Епископ Фотије је извршио мали помен за све пострадале од Другог свјетског рата до данашњих дана. У својој бесједи владика је поучио вјерни народ протумачивши данашње Јеванђеље о Страшном Суду Божијем. Потом је преосвећени владика Фотије, заједно са надлежним парохом дрнишким, обишао цркву Успења Пресвете Богородице у Дрнишу и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице, која се налази у овом светом храму.

47


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

48

Mаj 2013.

ЕПИСКОП НОВОСАДСКИ И БАЧКИ ГОСПОДИН ИРИНЕЈ ПОСЕТИО ЕПАРХИЈУ ДАЛМАТИНСКУ

У четвртак (14. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ бачки и администатор Епархије за Аустрију и Швајцарску Г. Г. Иринеј посетио је Епархију

далматинску. Дочек и доксологија Епископу Иринеју одржана је у манастиру Крки, где га је бираним речима поздравио надлежни Епископ далмати-

нски Г. Фотије. Епископ Фотије је у своме обраћању изразио духовну радост због ове посете нагласивши да је манастир Крка духовни и просветни центар Епархије далматинске и да наша Црква, наше свештенство и монаштво носе велики крст сведочења православља на просторима далматинске Епархије. У својој речи Епископ Иринеј је захвалио Епископу Фотију и свима присутним професорима и ученицима богословије на срдачном дочеку и пријему рекавши да се као члан Светога Синода, који је задужен за просвету у Српској православној Цркви, радује успешном раду Богословије „Света Три Јерарха”, као и очувању пребогатог црквеног предања и обнови светиња ове древне апостолске епархије. Поред посете манастиру Крки Епископ Иринеј посетио је и седиште Епархије далматинске у Шибенику. Ту се у разговору са Епископом далматинским Фотијем упознао и са другим важним питањима која се тичу живота и рада ове епархије Српске православне Цркве, као и православних Срба на просторима Далмације.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу сиропусну (17. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископу Г. Фотију саслуживало је братство манастира Крке и епархијски протођакон Дајан Трифуновић. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Великом посту, рекавши да је Велики пост установио Господ Исус Христос. Ми се у овом периоду поста подсећамо на трократно кушање Господње у пустињи, јер нам је Господ показао да постом и молитвом требамо побеђивати сатанска искушења, да би се могли достојно припремити да дочекамо Празник над празницима Свето Христово Васкрсење.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

БРУТАЛНИ НАПАД НА КРЧКЕ БОГОСЛОВЕ

У недељу (17. марта 2013. год.) у поподневним часовима у Кистањама се десио немили догађај у којем су од стране мештана Кистања – Јањеваца физички нападнути ђаци Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки. У своје слободно време ђаци богословије су се упутили према селу Кистању, а из супротног смера је наишло ауто које је ишло право на њих. Ђаци су успели да се измакну, а из аута су се чули повици увредљивог садржаја и претње. Потом се поменуто ауто удаљило у правцу манастира Крке, да би се затим после десетак минута вратило из правца манастира и препречило пут према Кистањама. Потом су из аута изашла четири младића старости око петнаест година. Опет претећи и увредљиво узвикујући да наши ђаци не могу и да неће доћи данас до Кистања. Претили су богословима да ће позвати своје старије другове. Тако је и било. Из правца насеља Јањево дошли су момци старости око двадесет и пет година са бејзбол палицама и металним шипкама, те су физички насрнули на ђаке наше богословије.

Богослови су покушавали мирним разговором избећи сукоб, међутим један од нападача је бејзбол палицом ударио ученика богословије М. С. по лицу и нанео му теже телесне повреде, због чега је хоспитализован у хитној помоћи у Шибенику. Након тога, избила је општа туча у којој је осам ђака богословије задобило лакше телесне повреде. Управа богословије у Крки најоштрије осуђује овај немили догађај, јер он није ничим изазван. Овим бруталним нападом на крчке богослове је тренутно нарушена безбедност и нормалан рад наше богословије. Мотив за овај инцидент може бити и јесте једино и искључиво верска и национална мржња. Најискреније се надамо да ће надлежне државне институције Републике Хрватске починиоце овога небивалог злодела привести правди и адекватно казнити. Овај мартовски погром крчких богослова доживљавамо као велики крст и страдање, али се као православни хришћани морамо молити Богу за починиоце овога злог дела којe Хрватску не води према Европи, него према најмрачнијим периодима људске цивилизације.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ О НАСТАВКУ РАДА БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКИ

После недељног немилог догађаја и напада на наше богослове у Кистању обавештавамо јавност, а посебно родитеље и пријатеље наших ученика да је настава у крчкој богословији данас

(19. 03. 2013. год.) поново почела са радом, по устаљеном програму Светог Синода. Сви повређени ученици су добро, осим једног који је због теже повреде

упућен на кућно лечење. Осим њега, сви други нападнути ученици ће од данас опет бити на часовима. Захваљујемо свима који су ових дана дали подршку богословији, на-

49


50

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

наставак са стр. 29

шим ученицима, а посебно онима који су ни криви ни дужни нападнути у Кистањама. Нападнути су од оних који желе у Републици Хрватској ширити међуверску и међунационалну мржњу. Ми се молимо Богу за њих, да одврати гнев њихов уперен на нас и управи их на пут достојанственог и културног живота. Захваљујемо надлежним државним институцијама и Министарству

Mаj 2013.

унутрашњих послова Р. Хрватске на брзој и ефикасној интервенцији, надајући се да ће овај случај бити доведен до краја и да ће починиоци овог гнусног дела бити санкционисани. Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, а оваква недела представљају тамне мрље, које иду на штету свима, осим онима који на злу и туђој невољи виде могућност за своју промоцију – промоцију зла и насиља. Ми се искрено

надамо да такви неће постати никакви јунаци и да ће њихова недела бити од надлежних државних институција адекватно санкционисана. Недела, као ово недељно у Кистању, су претња свим грађанима, без обзира на њихову верску и националну припадност, па су претња и европској будућности Хрватске. О томе би надлежне државне институције на време требале повести рачуна зарад свих и на добро свих.

КОМЕНТАР НА ИЗВЕШТАЈ РАДИО ВАТИКАНА О ДОГАЂАЈУ У КИСТАЊУ

Уважена господо, До Неба смо ожалошћени вешћу Радио Ватикана о недавном трагичном догађају у Кистању. Вербални и физички напад на православне богослове, без икаквог повода и кривице, ви у вашем обраћању оправдавате речима „да су добили оно што су заслужили”. Такав коментар да се чује из куће из које је за очекивати речи Утехе и Истине, речи јеванђелске љубави? Да је неистина то што је речено у вашем извештају о Кистању, потврђује и налаз Полицијске управе шибенско-книнске жупаније, који је објављен у свим хрватским медијима, а који каже „да је напад на ученике у Кистању учињен из мржње”. Због тога је државно одвјетништво подигло кривичне оптужнице против актера овог уличног злодела. Поред прве неистине, у вашој вести следи и друга: „да једино Српска Православна Црква није послала свога представника на устоличење новог папе Франциска”. Слике са пријема у Ватикану јасно потврђују да је Митрополит Амфилохије са својом пратњом био у Ватикану и сусрео са са новоустоличеним папом. Овај кратки коментар и наше болне речи упућујемо вам зарад Истине, којој смо сви позвани да служимо, јер ће нас по речима светог Јована Богослова „једино Истина ослободити” (Јн. 8, 31-32). Информативна служба Епархије далматинске

Епископ бачки др Иринеј: Наш коментар

НЕЧУВЕНО: ГОВОР МРЖЊЕ НА ВАТИКАНСКОМ РАДИЈУ Речи изговорене 18. марта, уочи инаугурације новоизабраног епископа римског, папе Фрање I, у емисији Радио-Ватикана на хрватском језику, биле би невероватне да, нажалост, нису стварно изговорене. У горку и отужну стварност тих речи свако се може уверити на интернет – адреси http://hr.radiovaticana. va/news/2013/03/18/pregled_tiska/cro-674645. Више је него очигледно да је посреди срамна подметачина неког из хрватске секције Радио-Ватикана, а можда и читаве те секције. Да ли се размахао неко из старе, фосилне дружине усташоидних бојовника, од којих се неки окупљају и око Завода светог Јеронима у Риму, или је узаврела јуначка домољубна крвца у жилама неког од њихових млађих следбеника, није важно, а и не занима нас нарочито. У нашим очима одговорна је установа која је таквим живописним ликовима омогућила

да радио-таласе користе за свој говор мржње. Њихове речи – послате у етар у часу свечаном и важном за Римокатоличку Цркву, за хришћанску васељену, за велике светске религије и за цивилизовани свет уопште, притом за време свете Четрдесетнице или Великог поста у Црквама Истока и Запада – показују да они који су их изговорили немају у суштини ништа заједничко са хришћанством. У периоду покајања и самоукоревања, праштања и смиреноумља, чудовишно и одбојно одзвањају речи лажи и клевете не само против српског народа („српско изазивање”) и Српске Православне Цркве („пијани српски богослови изазивају у Кистањима”) него и против демократски изабраних власти Хрватске (кажу, у нимало ватиканском маниру, да оне не поштују свој народ – напротив, понижавају га и обезвређују).


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ А тек речи којима се оправдава, па и директно пропагира насиље! Јер, забога, право је да српски богослови „добију оно што су тражили” кад већ воле да се напију, па још и да демонстративно назоче у Кистањама, где им, дакако, и у духу кршћанске уљудбе и у духу модерне демокрације, никако није место. Па, као круна свега, патетична изјава: „И опет су жртве Срби.” Са своје стране, доводимо њихову антилогосну логику до краја: Срби никад нису жртве – ни када буду нападнути и претучени. Они су, увек и заувек, зна се, агресори, па само то могу да буду и у православном манастиру Крки из 14. века, а да и не говоримо о целој Далмацији, у коју су се доселили истовремено и – невероватно, али истинито! – заједно са Хрватима, и то не само по принципијелно сумњивом сведочанству неког бизантског цара знаног под именом Константин Порфирогенит него и по сведочењу свих средњевековних западних хронографа. Све у свему, ово је не мала мрља и срамота у оквиру иначе достојанствене и величанствене свечаности инаугурације новог поглавара Римокатоличке Цркве. Овим је ударен шамар и њему, носиоцу имена светога Фрање Асишког, папи који је наступио смерно и са речима љубави према свима, а и његовом претходнику, аутору дивне енциклике Бог је љубав. Вајна исправка Радио-Ватикана у емисији на хрватском језику од 21. марта, под насловом Црква је против свих облика насиља, још је грђа и срамнија. Они ни тада не знају ко је у име

Mаj 2013.

српскога Патријарха био изасланик на папиној инаугурацији. Кажу да су то били митрополит Јован и владика Лаврентије, а био је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. И даље правдају напад на младе православне богослове из манастира Крке, с тим што сада клеветничку хајку уздижу „на вишу разину” – ударају не само на неименоване српске епископе који су, по њима, „дали пристанак на разарање Дубровника” (!) него и на самога Владику Николаја, а све то, дакако, у служби „повијесне истине”! O tempora, o mores! Стојимо пред парадоксом: председник и премијер Хрватске – који се не изјашњавају као католици него као агностици (што је искрено, па зато и часно, а и њихово је право) – говоре у духу Христовог Јеванђеља кад, поводом збивањâ у Кистањама, одбацују говор мржње, осуђују насиље и залажу се за мир и заједништво у слободи, док са светог места надомак гробова светих првоврховних апостола Петра и Павла, бесмртних благовесника вере и љубави, одјекује антихришћански говор мржње. Ово чињенично стање нам помаже да боље схватимо речи Спаситељеве да неће свако ко говори: Господе, Господе! ући у Царство небеско него они који творе вољу Оца небеског и да ће многи са Истока и Запада седети за вечном трпезом Царства Божјег, а многи „синови Царства” биће изгнани у таму најкрајњу (ср. Мат. 7, 21 - 23 и 8, 11 - 12). Ово важи и за нас, а и за све људе свих времена.

ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У КРКИ

У среду, 20. марта 2013. године, Прве недеље Часнога поста, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је Пређеосвећену литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. Пређеосвећене литургије се по древној традицији служе сваке среде и петка у току Великог поста, да би се верујући што чешће причешћивали Телом и Крвљу Христовом и тако што припремљенији дочекали Празник над празницима – Васкрсење Христово. На томе путу ка Васкрсењу стоји крст. То је ових дана у најконкретнијем смислу до-

живела и крчка богословија, због недавног напада на њене ученике на путу за Кистање. Крчка богословија постоји од 1615. године и до сада је

дала многе и велике духовне плодове. Ми се надамо и молимо Богу да ће се то наставити и у наше распето време.

51


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

52

Mаj 2013.

ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ У петак прве недеље Часног поста (22. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну. У својој беседи Епископ Фотије је позвао наше вернике да буду ревносни у вери и да се постом имолитвом припремају за Светло Васкрсење Христово. Поред тога Епископ Фотије је ре-

као да се молимо Богу за оне који нас нападају и мрзе и да праштамо да би Бог нама опростио на Свом праведном и коначном Суду. После Свете Пређеосвећене Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у Ц. О. Книн.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У прву суботу Часнога поста (23. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење братства манастира Крке. У ову суботу наша Света Црква прославља Светог великомученика Теодора Тирона. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио вјерни народ рекавши да је Свети Теодор Тиро�� био ранохришћански мученик чији нас живот учи и подсјећа да и ми морамо бити храбри у исповједништву. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у манастирској трпезарији.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЗАДРУ По традицији у Недјељу православља (24. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму светог пророка Илије у Задру, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио вјерни народ рекавши да данас наша Света Црква празнује велики празник Недјељу православља који означава побједу православне вјере над свим јересима кроз историју. Наша Света православна вјера је дефинисана кроз Васељенске Саборе, а управо је Седми васељенски Сабор дефинисао учење о теологији иконе и тиме закључио догматско учење Цркве о једној Светој, саборној и апостолској Цркви и о њеном догматском исповиједању вјере, које ми називамо

православна вјера. И зато данашњи празник показује побједу православља – праве вјере у односу на све друге лажне вјере које су биле кроз историју и које данас постоје. Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави трудом

и настојањем надлежног свештеника протојереја – ставрофора Петра Јовановића. Након тога је Епископ Фотије заједно са свештенством обишао цркву светог Геогија у Смоковићу, која је страдала у последњем рату и која је сада у изградњи.

53


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

54

Mаj 2013.

ИСПОВИЈЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

У сриједу друге недјеље Часног поста (27. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је у манастиру Крки Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Крки. Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије далматинске. Свештенство Епархије далматинске је приступило Светој Тајни Исповијести коју је извршио архимандрит манастира Гомирја Михајло (Вучковић). У својој бесједи за трпезом љубави Епископ Фотије је нагласио важност међусобне љубави код пастира словесног стада Христовог, јер је њихов

циљ да чувају повјерено стадо. Оно ће се очувати једино угледајући се на Христову

љубав којом Он воли човјека, а та љубав је нетрулежна, непропадљива и вјечна.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Mаj 2013.

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ

Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни Далматинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи. До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље. Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних, тако и римокатолика и представника других верои-

сповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром. Од ове године по благослову Његовога Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија ако Бог да манастир ће заживјети и добити своје братство.

55


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

56

Mаj 2013.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ДРАГОВИЋУ У другу недељу поста (31. 03. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу, уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о јеванђељској причи о исцељењу парализованог човека у Капернауму – нагласивши да нас ово чудо позива на међусобну љубав и

бригу једних за друге у Цркви. Поред тога Епископ Фотије је рекао да Црква ове недеље прославља св. Григорија Паламу, учитеља исихазма, који нам је својим животом и богословљем показао пут ка обожењу личности. После свете Литургије за све госте приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.

СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ЧАСОПИС ,,КРКА” ИЗ КАНАДЕ

Прилози из Канаде су скупљени са благословим Његовог Преосвештества Епископа канадског Г.Г. Георгија Жељко Кончаревић 400, Ненад и Мирјана Војводић 220, Недељка (Неда) Тајаревић 100, Јовица Калинић 100, Душко Лазић 100, Коса и Марко Манојловић 100, Ратко Пијановић 50, Илија Ракановић 100, Алекса Стошић 200, Алекса Драча 180, Горан Топовић 120, Неђо Крајишник 50, Миле Стаменковић 100, прото Василије Томић 50, јереј Марко Радмановић 100, јереј Ђорђе Цимеша 50, протојереј Десимир Видовић 75, Никола Миливојевић 220, Кабић Милош 40, протојереј Василије Томић 50, Цвико Видаковић 40, Биљана и Ђуја Смиљанић 40, Бранко Винчић 40, Јово Анђелијић Калгари 66, Драган Андријевић 50, Душко Цвијановић 40, Драгица Јолџијић 40, Жељко Радан 40, Драган Простроин 40, Радован Гајић 60, Мила и Војо Радмиловић 40, Биља и Тоде Јовановић 45, Рашо Ковач 60, Славица Кас 40, Нина Мирковић 50, Бранислав Стојић 20, Младен Бираџић 20, Петар Јанковић 20, Радмила Ђуришић 20, Нада Рушић 20, Гордана Туба 20, Мирослав Попов 20, Ковиљка Тешевић 20, Блажо Дедовић 20, Ђорђе Маријан 20, Лука Бодржић 10, протојереј Милан Алексић 20, Будимир Стефановић 10, Деса Гучић 20, Радика Барбу 20, Зоран Милишић 20, Раде Жарач 20, Бојан Жарковић 5, Тодор Анђелић 20, Јовица Рамић 20, Цвико Ристић 20, Ангела Ателевић 20, Невенка Ђукић 20, Гојко Дрча 20, Драго Стевић 20, Горан Опачић 20, Владимир Крњаја 20, Жељко Поповић 20, Љубе Жарковић 20, Јшкра Маринова 20, Срећко Марковић 20, Небојша Трипић 20, Споменка Зјалић 25, Зора Варвицк 20, Братољуб Благојевић 30, Срећко Марковић 10, Јшкра Маринова 4, Жељко Поповић 10, Јовица Гојић 20, Горан Опачић 5, Василије Бабић 5, Анка Косић 5, Никола Бабић 30, Жељко Ћосић 20, Милорад Његован 20, Тома Стајић 20, Душко Билбија 25, Горан Станисављевић 10, Лазар Анђелић 20, Петар Антакасковић 20, Дејан Јокановић 20, Урош Радаковић 20, Војо Станков 20, Петар Миливојевић 20, Рајко Мандић 20, Бориша Копор 40, Данило Владетић 20, Небојша Ракић 20, Коса Млађа 20, Дарко Брујић 20, Мирослав Радаковић 20, Бранко Савић 20, Саша Илић 20, Вукадин Предраг 20, Мирослав Авлијош 20, Синиша Гајић 20, Гојко Мутић 20, Ангелина Иветић 20,

Оливера Уракел 20, Зоран Суботић 20, Нада Драгић 20, Милан Филиповић 20, Биљана Шобота 20, Михаило Стојановић 20, Богдан Перенчевић 20, Миле Станковић 20, Владимир Зрелец 10, Жељко Шормаз 20, Богдан Вукоје 10, Перица Манојловић 10, Никола Рашила 20, Предраг Тодорић 20, Синиша Граховац 20, Дејан Домлија 20, Славен Новаковић 20, Љиља Книнанин 20, Остоје Маглов 10, Стојан Мркшић 20, Миливој Кошћа 20, Слободанка и Тоде Берић 20, Жарко Радаковић 20, Борислав Илић 20, Рајко Добрић 20, Рајко Нешић 20, Сретен Милић 20, Марица Цекић 20, Ненад Лојпур 20, Јелена Спасић 20, Милан Какаљ 20, Батољанин Јовица 20, Александар Јовић 20, Миле Перић 20, Зоран Божић 20, Ненад Милидраг 20, Радован Новаковић 20, Тоде Тинтор 20, Драган Мутлак 20, Љубо Вучковић 20, Стево Мијатовић 20, Предраг Раишичић 20, Мирко Ђаковић 20, Властимир Већаревић 20, Мирко Вулић 20, Милош Катић 20, Остоје Маглов 20, Никола Трифнуновић 20, Милан Вујасин 20, Љубомир Велићковић 20, Мишо Благојевић 20, Милан Марић 20, Бојан Ковачевић 20, Радован Инђић 20, Велимир Гавриловић 20, Мирко Трифуновић 20, Кузман Русић 20, Ружа Мачевић 20, Жељко Драгичевић 20, Јелена 20, Илија Ракановић 20, Борка Ђукановић 20, протојереј Љубо Рајић 40, Драган Простран 20, протојереј Мирослав Ратковић 10, протојереј Живорад Суботић 20, Александар Васиљевић 20, Димитрије Побрић 20, Раде Вејловић 20, Душан Гавриловић 20, Вања Лукић 20, Н.Н. 8, Недељко Михаиловић 20, Бранка Јауковић 20, Чедна Петојевић 20, Милош Јовановић 20, Висерка Бијелћ 20, Петар Зечевић 20, Владимир Радемски 20, Ђорђ Жумовић 20, Зоран Вукосавић 20, Милан Јовањнин 20, Душан Марковић 20, Драгутин Медједевић 20, Мирко Соворја 20, Драган Бурсаћ 20, Раде Поповић 20, Обрад Јањатовић 20, Жељко Дошцновић 20, Бојан Простран 20, Миле Ожеговић 20, Александар Ченић 20, Пеша Андић 20, Драган Простран 20, Душан Маглов 20, Саша Марјановић 20, Петар Врањеш 20, Петар Радиковић 5, Алекса Стошић 20, Шпиро Винчић 20, Васо Новаковић 20, Петар Марјановић 20, Илија Добрић 10, Миле Михаиловић 20, Ратко Лукић 20, Бошко Митић 20, Ђура Мијековац 20, Јово Тркуља 20, Петар Преочанин 20, Миле Ожеговић 10, Рајко Ковач 20, Милан Миланков 20, Небојша Бирач 20, Љубиша Петричевић 20, Милорад Шормаз 20, Рада Билбија


Mаj 2013.

20, Момчило Добрић 20, Мирко Дроњак 20, Владо Шобат 20, Мирјана Катић 20, Ђорђе Пејић 20, Слободан Јапалак 20, Божо Четник 20, Ђорђ Глигорић 20, Гојко Русић 20, Милан Лешић 20, Брајн Николић 10, Недељко Вујић 20, Мајк Перковић 20, Душан Маглов 20, Роса Илић 20, Бранко Винчић 20, Јака Курић 20, Љубиша Самјесковић 20, Марјана Симић 20, Ђорђ Јанковић 20, Реј Раде Шобат 20, Стојанка Ђођевић 20, Милка Станар 20, Милош Трифуновић 20, Филип Трифуновић 20, Душко Трифуновић 20, Милан Трифуновић 20, Гордана Крсмановић 20, Славенка Перконичан 20, Николас Алеицхенко 40, Весна и Славко Ждеро 20, Томиславка Јова Анђелић 40, Стева Манојловић 20, Војислав Вуковић 20, Милован Радовановић 20, Синиша Миливојевић 20, Мирко Поповић 20, Борис Вујасиновић 20, Јова Андић 20, Раде Антић 20, Остоја Маглов 10, Душанка Прибар 10, Дмитар Ракнић 10, Арон Маница 10, Бранкица и Зоран Гојић 20, Славен Новаковић 20, Драган Блешић 5, Будимир Томановић 10, Зоран Перовија 10, Илија Букоровић 15, Данијел Гогић 10, Милорад Његован 15, Горан Тодоровић 10, Зоран Миладиновић 20, протојереј Душан Гњатић 20, Ненад Премовић 20, Веселин Вуковић 20, Стево Кас 20, Симика Радован 20, Јовица Јуковић 20, Ђорђије Ковачевић 20, Дијана Врећа 20, Жељко Братић 20, протојереј Стева Стоисављевић 20, Јовица Драгичевић 20, Ратко Лукић 5, Остоје Маглов 10, Роса Илић 20, Мирна Тркуља 5, Илија Букоровић 20, Радослав Добрић 10, Живорад Новаковић 4, Арон Маница 20, Јован Рљак 20, Драган Николић 20, Милица Квајић 30, протојереј Љубо Рајић 20, Слободан Мишљеновић 20, Дејан Миловановић 10, Неђо Петковић 5, протојереј Ђорђе Цимеша 40, Цвико Видаковић 20, протојереј Фемић 10, Александар Моснимовас 10, Горан Поповић 20, протојереј Војо Павловић 10, Миле Станковић 20, Арон Маница 10, Сњежања Ратковић 10, Горан Црнојевић 20, Бојана Лосица 20, Љиљана Зорић 10, Грујо Гарић 20, Барба Саво 4, Бојан Калинић 20, Сава Трифуновић 10, Владо Орељ 20, Раде Митровић 5, Виктор Барбук 5, Јово Ивекић 10, Саша Брстина 20, Драган Јовановић 10, Мишо Тиранић 20, Зоран Маљиновић 20, протојереј Војо Павловић 5, Петар Миловановић 10, Љубиша Чулић 10, Никола Косановић 10, Александар Петровић 5, Миленко Гојић 20, Гиле Јовановић 20, Јордан Петровић 20, Слободан Живоковић 5, Раденко Ђорђевић 5, Н.Н. 3, Зањин Пребић 20, Раде Антић 20, Бојан Цветковић 20, Милан Стевановић 10, Горан и Јелена Ковачевић 5, Предраг Сувајац 10, Гојко Бабић 10, Ненад Лајпур 20, Жељко Дувњак 20, Боро Мирковић 5, Рајко Човија 10, Драган Георгевски 5, Драго Недић 5, Зоран Чарбакана 10, Дејан Пејић 10, Н.Н. 5, Срђан Простран 10, Милан Ћелић 20, Славко Чолић 10, протојереј Војо Павловић 10, Петар Радујковић 5, Раденко Кнежевић 10, Горан Станисављевић 20, Драган Ђурић 10, Милан Застојликовић 20, Небојша Каруповић 10, Радослав Ратковић 20, Раденко Буквић 20, Мирослав Дејанов 20, Слободан Мишљеновић 20, Петар Атанасковић 20, Штефан Штрбац 20, Никола Зијачић 10, Тома Елојко 10, Снежана Андић 10, Тома Стијеља 5, Жељко Сулавер 20, Владо Јовановић 10, Раско Станциављевић 5, Илија Гојић 10, протојереј Живорад Суботић 20, Стево Милетић 20, протојереј Радован Марић 20, Милена Периша 10, Никола Кас 20, Бранко Ћорђа 15, Вучидар Радовић 20, Саша Маричић 10, Ненад Штрбац 10, Обрад Васић 10, Кас Ристо 20, Миленко Поповић 10, Војо и Мила Радмиловић 20, протојереј Добрица Обрадовић 10, Васо Корач 15, Милош Остојић 5, Породица Средојевић 10, Бошка Штековић 20, Никола Ивановић 5, Зоран Шеховац 20, Васо Стакић 20, Бранислав Рацић 10, Ристо Пасић 10, Сретен Богдановић 10, Горан Танасковић 10, Миодраг Говедарица 10, Огњен Вишњевац 10, Рајка Шановић 20, Исидор Попов 20, Петар Јовановић 20, Милан Вучак 20, Никола Врачар 20, Ђура Грмуша 20, Миле Бабић 10, Арон Маоница 10, Перица Манојловић 20, Радослав Добрић 20, Светка Ћућуз 20, Јова Адамов 20, Михаило Кнежић 20, Владо Петровић 30, Мирослав Рајичић 20, Славко Јеикић 20, Милан Чимбур 20, Ратка Радишић 20, Ђуро Грмуша 20, Деним Папишић 20, Вељко Обрадовић 20, Слободан Ђукић 10, Ђуро Кунац 20, Ратка Лукић 5, Петар Хајдин 20, Стеван Чука 20, Мирела Вујичић 8, Јовица Петровић 4, Маринко Марић 10,

Александра Баљак 10, Драган Михаиловић 10, Новица Суботић 10, Сњежана Билић 10, Стево Класнић 7, Ђорђ Шушњар 20, Драгановић 5, Роберт Стан 20, Радослав Добрић 5, Слободан Николић 20, Живан Ђурић 3, Срђан Николић 10, Бојан Бијак 20, Радослав Добрић 20, Милорад Бабић 20, Остоје Маглов 10, Жељка Мијаковић 10, Мићо Куруц 20, Мирко Цвитичанин 10, Магдалина Аџовић 20, Рајко Платиша 20, Петар Преочанин 20, Милан Станковић 20, Михаило Канарга 10, Милош Преоћанин 20, Љубомир Јоић 10, Миланка Стојановић 5, Тоде Трифуновић 20, Љубица Боснић 10,Јова Адамов 20, Нена Злокапа 10, Томислава и Јово Анђелић 20, Војо Вуковић предсједник Ц.ШО. Хамилтон 20, Здравко Кузмановић 20, Роса Илић 20, Никола Товарлажа 20, Мирјана Антић 20, Снежана Момић 5, Милан Марић 20, Ранко Дракулић 10, Петар Радуковић 10, ипођакон Тоде Манојловић 30, протојереј Војо Павловић 20, Јесинко Глигорић 20, Властимир Бећировић 5, Владо Орељ 40, Петар Зарач 5, Љубица Спасић 10, Миле Станојевић 5, протојереј Љубо Рајић 40, Недо Петровић 10, протојереј Првослав Пуљић 20, Петар Маријановић 10, Зоран Лосак 10, Драган Миленковић 20, Горан Миловојевић 20, Радован Гајић 40, Марко Митровић 10, Милан Митровић 20, Јеленко Тубић 20, Владо Лукић 20, Недељко Топић 10, Реља Куписовић 20, Зоран Јеличић 20, Васкресија Павловић 10, Стојан Симић 20, Радислав Стевановић 20, Боривоје Митровић 20, Бранко Јовић 20, Асо Поповић 20, Гавро Туфежић 20, Нена Злокапа 10, протојереј Василије Томић 25, Михаило Рњак 50, Дајман Радојчић 40, Бојан Бујак 20, Драган Комљеновић 20, Данијела и Мишко 20, Зоран Јанковић 10, Горан Шишмић 10, Марко Сандај 10, Милан Лешић 20, Ранко Крајишник 20, протојереј Горан Гојковић 20, Недељко Вујић Браца 10, Неђо Петковић 10, Илија Ракановић 20, Душан Дуканац 5, Драган Вујевић 5, Миленко Вуковић 5, Влада Јовановић 5, Драган Муфлак 10, Миломир Стојанович 10, Анђелко Крајишник 10, Слободан Мишљеновић 10, Рајко Шавија 20, Раде Антић 20, Алекс Грбовић 12, Владо Шобот 20, Предраг Ненежевић 20, Дмитар Мрзић 10, Станко Трифуновић 20, Богослав Вукојев 5, Илија Амановић 10, Вито Ерез 5, Милорад Бјелић 10, Симо Ченић 5, Велиборка Кецман 20, Драган Мишковић 10, Немања Нешковић 20, Богдан Нешковић 10, Славко Холосц 15, Остоје Маглов 5, Ика Шаре 90, Мила и Војо Радмиловић 20, Томо Поповић 100, Милица Квајић 550. Прилоге је прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона, Канада

ПРИЛОЗИ ИЗ АМЕРИКЕ ЗА МАНАСТИР КРКУ (У $)

Завичајни клуб Голубић 1000, Рашић Александар 200, Лакић Мирко 150, Јовић Мирослав 100, Рајновић Мирјан 100, Рашић Јово 100, Јовић Дмитар Мићо 75, Лазић Стево 50, Хозић Милан 50, Дрча Коста 50, Простран Предраг 50, Његован Невен 50, Тесла Ђуро 50, Рађеновић Здравко 50, Грчић Милан 50, Кутлача Милан 40, Ћикара Никола 40, Кесић Петар 40, Гатић Жељко 40, Матијаш Роберт 40, Ераковић Богољуб 30, Стојисављевић Милош 30, Лончар Ђурђа 30, Ђилас Глишо 30, Гаврило Принцип 25, Плавшић Милан 25, Ђого Младен 25, Малиновић Милан 20, Драгичевић Јово и Сава 20, Вујанић Славко 20, Рашић Слободан 20, Огризовић Владо 20, Ђилас Драган 20, Плавшић Милан 20, Лежаја Драго 20, Грбић Ђуро 20, Његомир Чедо 10. Прилоге прикупио г. Јово Рашић

ПРИЛОЗИ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ ЗА ЧАСОПИС КРКУ (У AUD)

Протојереј Момчило Вукша 500, Ика Шаре 500

ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР СВЕТУ ЛАЗАРИЦУ

Томо С. Поповић 100 CAD

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

57


58

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: eparhijadalmatinska@optinet.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikolas.skoric@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протојереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протојереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 е-mail: tubex87@mail.ru СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: manastirkrka@gmail.com Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: webmaster@eparhija-dalmatinska.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com


Исповест свештенства Епархије далматинске, Велики пост 2013. год.

Исповест свештенства Епархије далматинске, Велики пост 2013. год. Фотографија на корицама – Појава Благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму


www.eparhija-dalmatinska.hr


Krka 059