Toma Akvinski

Giovanni Ventimiglia Toma Akvinski

Giovanni Ventimiglia

Toma Akvinski

KršćansKa sadašnjost

Eseji Svezak 50

F ILO Z O F IJ A Sv e z a k 3

Giovanni Ventimiglia

Toma Akvinski Preveo: Slavko Antunović

KRŠĆANSKA SADAŠNJOST Zagreb, 2021.

Naslov izvornika: Giovanni Ventimiglia, Tommaso d’Aquino © Morcelliana S. r. l., Brescia, Italia, 2014. © za hrvatsko izdanje: Kršćanska sadašnjost d. o. o., Zagreb, 2021.

Recenzenti: prof. dr. sc. Alojz Ćubelić prof. dr. sc. Anto Gavrić Redaktura: Anto Gavrić Lektura i korektura: Petra Zoranović Grafičko uređenje i oprema: Christian T. Belinc

Knjiga je objavljena uz financijsku potporu Ministarstva znanosti i obrazovanja te Ministarstva kulture Republike Hrvatske.

Izdaje: Kršćanska sadašnjost d. o. o., Zagreb, Marulićev trg 14 Za nakladnika: Stjepan Brebrić Tisak: Kerschoffset Zagreb d. o. o.

Naklada: 1000 ISBN 978-953-11-1233-8 Tiskano u ožujku 2021.

CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sve­učilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 001098717.

KAZALO

I. Biografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 II. Analiza djelā . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 1. O biću i biti (De ente et essentia) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 1.1. Značenja bića i bitka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 1.2. Značenje bîti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 1.3. Bît materijalnih bića i pitanje principa individuacije. . . 32 1.4. Bît duhovnih bića, subzistentni Bitak i pitanje »multiplikacije« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 1.5. Bît akcidenata i nepotpune forme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 2. Raspravljena pitanja o istini (Quaestiones disputatae de veritate). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 2.1. Traktat o transcendentalima (De ver., q. 1, a. 1) . . . . . . . 51 2.2. »Stvar« i razlika između bîti i bitka . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 2.3. »Jedno« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 2.4. »Drugo« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 2.5. »Mnoštvenost« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 2.6. »Istinito« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 2.7. »Dobro« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 2.8. »Lijepo« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 3. Suma teologije (Summa Theologiae) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 3.1. Nužnost teologije i pitanje naravne želje za gledanjem Boga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 3.2. Teologija i filozofija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 3.3. Božja egzistencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 3.4. Prvi put i značenje tvrdnje »Bog postoji« . . . . . . . . . . . . . . 83 3.5. Četvrti put . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87

5

3.6. Dokaz iz bitka i biti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 3.7. Božja bît . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 3.8. Božja jednostavnost i savršenost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 3.9. Bitak kao čin bivstvovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 3.10. Analogija i Božja imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 3.11. Trojedini Bog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 3.12. Zlo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 3.13. Čovjek. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 3.14. Um i spoznaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 3.15. Volja i sloboda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128 3.16. Etika i pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 3.17. Biće Isusa Krista . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 III. Ključni pojmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 IV. Povijest recepcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 1. Razdoblje defensiones . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 2. Commentaria razdoblje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181 3. Disputationes razdoblje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 4. Neoskolastika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 4.1. Povijesno­‑filozofski tomizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 4.2. »Teorijski« tomizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 5. »Freelance« ponovno rađanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Dodatak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213 Kazalo imenā . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217

6

I. Biografija

Pariz, godina Gospodnja 1274.: »Do nas je stigla vijest koja nas je zapanjila i ožalostila, koja izaziva zbunjenost u našem srcu, pogađa nas duboko u duši i gotovo nam razdire srce […]. Više puta molili smo da nam se vrati toga čovjeka, ali je ta mol­ba, nažalost, ostala neuslišana. […]. [Sada tražimo] da se čuvaju kosti onoga koji je u mladim danima bio othranjivan, odgajan i školovan ovdje u Parizu, koji je poslije od njega primio zauzvrat neizrecivu blagodat njegova učenja.«1 Pišu to profesori Fakulteta umijeća Pariškog sveučilišta, to jest fakulteta koji se danas zove Filozofski fakultet. Osoba o kojoj su govorili jest teolog Toma Akvinski koji je umro nekoliko dana prije u dobi od 49 godina: bio je teolog kojeg su voljeli filozofi.

Toma je rođen između 1224. i 1225. u dvorcu Roccasecca, to jest između Napulja (koji se tada nalazio u Kraljevstvu Sicilije pod carem Fridrikom II. Švapskim) i Rima, od Landulfa i žene Teodore iz vojvodske obitelji Cracciolo Rossi2. Potomak je mlađeg ogranka grofovske obitelji Akvinski.

1

2

H. Denifle – É. Châtelain (izd.), Chartularium Universitatis Pari‑ siensis, Parisiis 1889–1897 (citiran prema anast. rev. Culture et Ci‑ vilisations, Bruxelles, 1964., sv. I, br. 447, str. 504–505). Pismo je citirano također u J. A. Weisheipl, Tommaso d’Aquino. Vita, pensiero, opere, tal. pr. A. Pedrazzi, Jaca Book, Milano, 1988., str. 335 (izv. izd.: Friar Thomas d’Aquino: His Life, Thought and Work, The Catholic University of America, Washington, 21983.) a preuzeto je iz engleskog prijevoda K. Fostera iz nekih dokumenata Chartularium.

Najbolje biografije o Tomi koje danas postoje jesu sljedeće: J.­‑P. Torrell, Amico della verità. Vita e opere di Tommaso d’Aquino, ESD, Bologna, 2006. (izv. izd. Initiation à Saint Thomas d’Aquin. Sa per‑ sonne et son œuvre, deuxième édition revue et augmentée d’une mise 9

Budući da je bio najmlađi od muške djece, prema običaju toga vremena, poslan je u dobi od pet godina u obližnju benediktinsku opatiju Montecassino kao »oblat«. Namjera obitelji bila je očita: htjela je time, među ostalim, utrti put da jednoga dana Toma postane opat te opatije od velikoga strateškog značenja. Ondje je Toma stekao osnovnu naobrazbu iz književnosti i vjerske literature. Oko 1239., kad se opatija našla u središtu sukoba između Pape i cara, obitelj je smatrala sigurnijim poslati mladoga Tomu u Napulj da studira na sveučilišnom studiumu, koji je nekoliko godina prije osnovao Fridrik II. Riječ je o jednom od prvih »laičkih sveučilišta«, to jest necrkvenih, u povijesti Europe. Discipline koje su se ondje učile nisu bila samo slobodna umijeća (artes liberales) već također Aristotelova Metafizika i Fizika (koje je malo prije toga preveo s arapskog na latinski u Palermu Michael Scot zajedno s pridodanim komentarom muslimanskog filozofa Averroesa). Najprije životopisci, a zatim otkriće, u 20. stoljeću, nekih rukopisa omogućili su preciznije utvrditi identitet bar jednog od Tominih učitelja u tim godinama: to je Petar iz Ybernije (Irac), profesor filozofije potpuno aristotelske orijentacije. Tako, ako se sve do prije nekoliko godina smatralo da je Toma u proučavanje Aristotela uveden tek u à jour critique et bibliographique. Éditions Universitaires­‑Cerf, Fribourg – Pariz, 2002.) i J. A. Weisheipl, Tommaso d’Aquino, cit. (drugo ažurirano izdanje tal. pr.: Jaca Book, Milano, 1994.). Usp. također R. Imbach – A. Oliva, La filosofia di Tommaso d’Aquino.

Punti di riferimento, tal. pr. A. Tombolini i G. Ventimiglia, Eupress FTL, Lugano, 2012., str. 15–27, (izv. izd.: La philosophie de Thomas d’Aquin. Repères, Vrin, Pariz, 2009.) i P. Porro, Tommaso d’Aquino. Un profilo storico­‑filosofico, Carocci, Rim, 2012.

10

Parizu zahvaljujući djelima Alberta Velikog, danas znamo da je u tu filozofiju vjerojatno uveden već u Napulju u školi »čistog aristoteličara«3. U istom Napulju, nadalje, Toma je susreo dvojicu dominikanaca, i odlučio je tako vrlo rano, oko 1244., stupiti u taj »prosjački« red. Među razlozima tog tako radikalnog izbora stručnjaci spominju, prije svega, važnost koja se u tome redu oduvijek pridavala studiju i poučavanju.

Dok se redovnički život u benediktinskom samostanu sastojao samo od kontemplacije, u poslanju dominikanske braće dodan je jedan odlučujući element: kontemplirati i prenijeti drugima ono što se kontempliralo (»contemplari et contemplata aliis tradere«) prema zahtjevima »intelektualne« ljubavi koju je Toma držao nužnom barem jednako koliko i »materijalnu«. Drugi je razlog bio ideal »siromaštva« zbog kojeg su braća bila »potrebita« pomoći svih ali istodobno, upravo zbog toga, bliži svima.

Izbor mladoga Tome nije se, međutim, svidio njegovoj obitelji, koja je imala puno ambicioznije planove s njim.

Tako su na putu prema Parizu Tomu otela braća i dovela u obiteljski dvorac u Roccasecci, gdje je bio zatočen oko godinu dana. Nakon toga, pošto su vidjeli da je nepokolebljiv u svojoj odluci, Toma je vraćen svojoj novoj dominikanskoj »braći« i ubrzo nastavio svoj put prema Parizu (1246.). Tu je imao priliku nastaviti svoju naobrazbu iz filozofije (vjerojatno na Fakultetu umijeća gdje se predavala i komentirala 3

Usp. M. Dunne, Peter of Ireland, the University of Neaples and Tho‑ mas Aquinas’ Early Education, u »Yearbook of the Irish Philosophical Society«, 2006., str. 84–96 (koji se referira na prethodne studije i poglavito na studije R.­‑A. Guthiera).

11

Aristotelova Etika »vetus«, odnosno knjige II. i III.) i započne studij teologije. Od 1248. do oko 1251. bio je asistent Alberta Velikog u Kölnu. U to se razdoblje smješta značajna epizoda koju donose životopisci. Zbog svoje krupne građe i šutljivog karaktera, mladom su Tomi njegove kolege sa sveučilišta prišili nadimak »nijemo govedo sa Sicilije«. Došao je, međutim, čas u kojem ga je Albert zadužio da formulira »odgovor« na teško pitanje tijekom jedne »školske« vježbe.

Tomin je odgovor bio takav da je izazvao sljedeću učiteljevu reakciju: »Mi ga nazivamo nijemim govedom, ali njegovim će se učenjem zaoriti mukanje koje će se čuti u čitavom svije­tu.« Tako je 1251. (ili 1252.) Toma započeo svoju akademsku karijeru u Parizu, najprije kao »lektor« Senten‑ cija Petra Lombardskog a zatim, od 1256., kao »profesor« (magister) teologije. U tim je godinama započela njegova neprekidna, neumorna i impresivna produkcija teoloških i filozofskih djela, o kojoj ćemo govoriti u sljedećem odlomku. God. 1259. vratio se u Italiju, a 1261. poslan je u Orvieto da predaje u dominikanskom samostanu u tome gradu. Godine 1265. preselio se u Rim sa zadaćom da osnuje i vodi novi »generalni studij« u Svetoj Sabini, za obrazovanje najnadarenije dominikanske braće. God. 1268. ponovno je pozvan u Pariz kao magister, zbog zaoštravanja unutarnjih borbi na tome sveučilištu. Tu se, naime, vodila, prije svega, borba sekularnih redovnika (što danas odgovara dijecezanskom kleru) protiv »novih« redovnika, to jest »regularaca« (naime, onih koji su se držali dominikanskog ili franjevačkog »pravila«). Toj je borbi bio cilj isključiti ove potonje iz sveučilišne nastave; vodila se k tome borba konzervativnih 12

učitelja teologije protiv novih učitelja »filozofije« (»artisti«) koji su slijedili »radikalni« averoistički aristotelizam, to jest aristotelizam koji nije uvijek u skladu s kršćanskom vjerom.

Cilj je tom sporu bio u ovom slučaju osuda averoističkih učenja koje se smatralo krivovjernima. Nakon oko četiri teške i turbulentne godine u Parizu, koje su izvršile duboki utjecaj na sadržaj i stil njegova rada, Toma se 1272. vratio u »svoj« Napulj, kako bi ondje osnovao studium generale teologije, praktično Teološki fakultet, u sklopu sveučilišta koje je postojalo već od prije. Iz tih godina treba spomenuti bar dva događaja: prvi je što je Toma, premda je već bio afirmirani profesor na Pariškom sveučilištu, odlučio propovijedati svojim sugrađanima na njihovu materinskom jeziku, odnosno na napuljskom narječju. Drugi se dogodio u prosincu 1273. i možda je jedan od najpoznatijih iz njegova života: jednom, dok je slavio misu, Tomu je pogodilo u duši nešto što ga je duboko potreslo – možda »mistični događaj koji je ostavio posljedice na njegovo već vrlo umorno tijelo«4 – i odlučio je da više neće ništa pisati. Svome vjernom tajniku Reginaldu iz Piperna koji je inzistirao na tome da učitelj dovrši bar nedovršena djela, reče: »Reginalde, ne mogu jer sve što sam napisao čini mi se kao slama.« Malo poslije, moleći Reginalda da ne kaže ništa prije njegove smrti, dodao je: »Sve što sam napisao čini mi se kao slama u usporedbi s onim što sam vidio i što mi je objavljeno.« Nakon svega tri mjeseca od toga događaja, putujući na Koncil u Lyonu, umro je u benediktinskoj opatiji u Fossanovi u praskozorje 7. ožujka 1274.

4

R. Imbach – A. Oliva, La filosofia di Tommaso d’Aquino, cit., str. 26.

13

Novo predstavljanje misli Tome Akvinskog koje je u isti mah doista »novo«. U knjizi se vodi računa ne samo o »kontinentalnim« studijama povijesno-filozofskog tipa nego također o anglosaskima »analitičkima«, s više teorijskim obilježjem, uključujući se na dokumentiran i izvoran način u novi preporod tomističkih studija u svijetu. »Profil« Tome Akvinskog, uklopljen u svoj povijesno-kulturni kontekst, može biti prepoznat kao sugovornik u filozofskim raspravama koje su u tijeku na međunarodnoj razini. Baš kao što se to dogodilo u 13. stoljeću, kada su »filozofi« toga vremena tražili dijalog s teologom Akvinskim, prepoznavši »neizrecivu blagodat njegova učenja«. »Čovjek nije savršeno sretan sve dok u njemu ostaje još nešto što bi želio i tražio […]. Stoga ostaje u čovjeku naravna želja da, kad spozna učinak i zna da on ima uzrok, također spozna i narav uzroka. Ta se želja duguje čuđenju, kao što kaže Aristotel, koje potiče traženje […].

Stoga se za savršenu sreću traži da um dosegne samu bît prvog uzroka. I tako će imati svoje savršenstvo sjedinjujući se s Bogom kao svojim objektom, u kojem se, kao što smo rekli, jedinom nalazi čovjekova sreća« (Suma teologije, I–II, q. 3, a. 8).

Cijena 90 kn 9 789531 112338

ISBN 978-953-11-1233-8