Брoj 9
МАРТ 2015.
ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА БАЊА ЛУКА
РИЈЕЧ УРЕДНИКА Драги наши читаоци, пред Вама се налази девето издање часописа ,,Студентски журнал.’’ У овом броју одлучили смо да Вас упознамо са радом Теслине научне Фондације из Филаделфије. Осим тога, наше колеге са факултета спремиле су анализе друштвенополитичких кретања у европским земљама. Као и до сада, доносимо Вам и погледе на најактуелнија дешавања у региону и Босни и Херцеговини. Чланови Клуба студената Факултета политичких наука су у протеклом периоду организовали хуманитарну акцију «Осмијех на дар», те су тим чином обрадовали малишане из дома Рада Врањешевић. Захваљујемо се свима који су били уз нас и надамо се да ћемо и у наредном периоду испуњавати Ваша очекивања.
САДРЖАЈ Откривена биста Николе Тесле у Њујорку.............................................3 Тесла проналазач који је изумио точак модерног доба........................8 Хуманитарна акција «Осмијех на дар»..................................................13 Конференција КСФПНа..............14 БиХ...................................................16 Свијет..............................................17 Јужни ток........................................18 Европа и Нова 2015. година.........22 Буђење национализма ..................25 Криза система у БиХ......................26 Осамнаест година постојања Европског дефендологија центра..............................................28 Реторика..........................................30
Откривена биста Николе Тесле у Њујорку Хотел Њујоркер на Менхетну од овог викенда краси биста Николе Тесле, постављена у знак сјећања на великог српског научника, који је овдје провео посљедњих десет година живота. Откривање бисте уприличено је на традиционалној Меморијалној конференцији у организацији Теслине научне фондације из Филаделфије, чија је тема ове године била "Вратимо Теслу у америчке школе". Том приликом разговарали смо са предсједником фондације, господином Николом Лончарем.
Недавно је завршена Трећа меморијална конференција у Њујорку посвећена Николи Тесли, на којој је један од најзначајнијих догађаја био откривање Теслине бисте. Колико сте задовољни одзивом учесника конференције? Прво, желим да Вам се захвалим на Вашем интересовању и посебно ми је драго што то долази од младих, а и из Бања Луке. 10 јануар и откривање Теслине бисте у Њу Јоркер хотелу је за мене историјски догађај. Тесла је живео посљедњих 10 година у том хотелу, ту је славио своје рођендане, у истој Сали у којој смо ми додјељивали награде У ДУХУ ТЕСЛЕ, онима који су урадили нешто значајно за Теслу у претходној години. Један од добитника награде је и академски вајар, Бојан Микулић из Бања Луке, млади умјетник који је и урадиоТеслину бисту. Тема конференције је била «Увођење Тесле у школски програм Америке «и то је вјероватно нешто најважније што смо могли урадити за Теслу. Формирани су врло озбиљни тимови. професионалаца и врло сам задовољан тиме.
С обзиром да се дуго бавите истраживањима о томе шта се десило након Теслине смрти, занима нас да ли сте дошли до неких интересантних сазнања и на који начин ћете их приказати јавности? Моји родитељи су се доселили у Земун из Хрватске 1960. године, заправо на ливаду поред Земуна (Војни пут). Ту је било свега неколико кућа и војна радио станица (велике антене). Мој први комшија је био Ђуро Гостовић, повратник из Америке, првак свијета у борбама слободним стилом, а и лични пријатељ Николе Тесле. Тесла је био стар кад је Гостовић био много популаран у Америци.Одлазио сам код чика Ђуре да ме учи да се бијем, дијете од 6 година са жељом да постанем јак, али без успјеха. Чика Ђуро је увијек говорио: "Коме то треба и зашто "? Тада ми није било јасно зашто неко толико велики и јак сматра то неважним, све док није кренуо да прича о Тесли и његовим великим дјелима о помоћи цијелом свијету. Помало сам почео да схватам поруку. Једном приликом смо путовали негдје мој пријатељ и ја, он је био негдје између 65-70 , а ја сам био стар 6 или 7 година, и из воза смо видјели далеководе. Пита ме: "Знаш ли шта је то? "Струја" или већ шта сам ја одговорио, али остало ми је у сјећању нешто друго.. "Свака та бандера је у облику слова Т и свака је споменик Тесли, а има их на милионе по цијелом свијету".Касније смо улазили у причу о" Ко довијека живи имао се рашта и родити "(и поред тога што смо обојица били личани, често је цитирао Његоша). Нисам сигуран када ми је чика Ђура рекао да Тесла није кремиран, него склоњен и да се то истражује.То ми је остало као завјет да нађем шта се стварно десило послије Теслине смрти. Могу да кажем да сам већ провео ¼ вијека тражећи и да сам наишао на доста разлога да не вјерујем да је Тесла кремиран, али још увијек немам чврсте доказе. Свакако, све ће бити објављено када за то дође вријеме . Да ли су просјечни амерички грађани на адекватан начин упознати са ликом и дјелом Николе Тесле? .
Не још, и то је наш задатак-увођење Тесле у школски програм, часови послије наставе, љетни кампови. Наравно, врло је важно и да се крене са младима, јер Тесла је мотивација за многе, а посебно за младе. Какво расположење влада међу америчком академском заједницом када је у питању иницијатива да се Никола Тесла изучава у америчким школама? .
Наишли смо на велико разумијевање, што нас је пријатно изненадило. Нисмо могли очекивати да ће неко то да уради за Теслу и нас. Све тако ради у овој великој земљи . Када одете у музеј и тамо видите Едисона, а нема Тесле није то зато што неко није дао да поставе Теслу, већ зато што је неко урадио и платио поставку Едисона. Иста је ситуација и са Вестихаусом, који је врло значајан у америчкој историји, али ништа о њему нема, јер није имао представнике. Нико до сада није одбио сарадњу од Американаца.
Ваша фондација позната је по учешћу у бројним активностима, организовали сте и церемонију '' 200 година од доласка првог Србина у Америку. '' Можете ли нам рећи које активности планирате да спроведете у наредном периоду? .
Теслин народ је наш најзначајнији пројекат за наш народ и наше пријатеље по свијету. То је наставак прошлогодишње прославе . Рат, и све што нам се издешавало нас је доста разјединило, мање-више све наше ограанизације су затворене у Америци, или су мало активне. Уједно је ту и опште неповјерење и у Цркву и у политику, тако да нам је Тесла наша светиња, гдје можемо скупити не само наше људе, него и наше суграђане. Циљ нам је да се што већи број људи из дијаспоре укључи у сарадњу са матицом из Србије и Републике Српске. Ове године ћемо имати Теслин народ сусрет 10 и 11 јула у Филаделфији и ове године очекујемо госте из Бања Луке и РС, а прошле године је премијерка, Жељка Цвијановић открила бисту Николе Тесле у Франклин интитуту у Филаделфији. Испод бисте пише» Поклон Теслине научне фондције испред народа Републике Србије и Српске. Наш циљ је да се сви окупимо око Тесле и да се што више ујединимо. Фондација из Филаделфије шири своје активности у региону тако што је у Земуну формирана филијала за читав Балкан. Имате и филијале у Чикагу, Њујорку, Вашингтону, Нијагари, Лесковцу и Бијељини. Какви су планови за Бања Луку и да ли у току ове године можемо очекивати неке активности и у Бања луци? .
Интересовања стижу са свих страна и по Америци, а и по свијету имамо више огранака, а наш план са Бањалуком је јасан. Подарили смо Тесла бисту Бојану Микулић у, који сада тражи мјесто за инсталирање и то ће бити нови почетак сарадње.
Надамо се да ће Ваш Клуб студената Факултета политичких наука да заузме значајно мјесто у том пројекту и да у што скорије вријеме крене Тесла клуб, као дио фондације у Бањалуци. П рије неколико година сам посјетио предсједника Додика и наишао на велико разумијевање и прихватање иницијативе да кренемо са Тесла клубом и од тада је то у плану. Свакакао ћу у јуну посјетити Бањалуку и надам се да ће то бити наш прави почетак, а да ћете сви Ви млади да се укључите у ту дивну акцију и кроз клуб сарађујете са колегама по цијелом свијету. Започела је и велика кампања за откуп имања Николе Тесле на острву Лонг Ајланд? .
На сву срећу имање је откупљено, имамо одличну сарадњу са екипом која ради на томе и изборили смо се да Србија да велики споменик баш том имању, а на самом откривању је био и предсједник Николић. То је врло значајан пројекат и ми смо успјели да направимо одличну кооперацију између њих и Тесла музеја у Београду. Међу бројним званицама гала вечери присуствовали су Милан Милановић, амбасадор Србије у Уједињеним нацијама; Моуфида Гоуцха, представник УНЕСЦО у УН, и као специјални гости, глумац Иван Босиљчић и пјевачица Јелена Томашевић. Они су се у свом обраћању на скупу посвећеном Николи Тесли осврнули на блиску повезаност између науке и умјетности.
Јелена и Иван су изнијели своје импресије са Теслине меморијалне конференције. -Веома сам узбуђена што сам на мјесту на којем је живио Тесла. Иван и ја смо почаствовани што смо позвани као специјални гости, а посебно нас радује то што раније нисмо имали прилику да боравимо у Њујорку - каже Јелена.
Њен супруг открива да што се више упознаје са животом Николе Тесле, све више постаје аскета и настоји да буде умјерен у свему што ради. А Јелена, као његова идеална половина, прати га на том путу. Глумац се труди да сазна што више о научнику, који је освијетлио свијет. Биографија Николе Тесле покреће мој стваралачки живот. У вријеме глобализације борим се да одржим и развијам јединственост свог умјетничког бића. У том науму ми је примјер Теслиног живота и те каква утјеха. Увиђам да је без комплекса и без компромиса другачији, нетипичан, аскетски живот добар узор у борби против униформисаности. У тренутку када је цијела планета бујала од тјелесних апетита, Тесла се одлучио за уздржавање зарад развијања духа и ума, што за савременог човјека звучи сумануто и неизводљиво. Међутим, одговорно тврдим да су најплоднији драмски умјетници најумјеренији људи, чврсто укоријењени у религији и традицији. Исто важи и за већину спортиста које познајем» - испричао је Иван. Током конференције Теслина научна фондације је додијелила и традиционалне годишње награде " У духу Тесле " (Tesla Spirit Awards), а главна награда припала је власнику компаније "Тесла Моторс" , Елону Маску. Награда је додијељена Маску, његовој компанији и фондацији, за допринос глобалној промоцији имена "Тесла" кроз бренд његовог луксузног електричног аутомобила, као и за великодушни донаторски допринос изградњи будућег Теслиног научног музеја на Лонг Ајланду. На том мјесту је Тесла пре више од једног вијека изводио своје експерименте са струјом високог напона и почео изградњу контраверзног, а никад завршеног
"Теслиног торња", путем кога би се омогућио бежични пренос електричне енергије. Маск је прошле године 10. јула - на дан Теслиниг рођења, донирао милион долара за обнову Теслине Ворденклиф лабораторије. "Награде" У духу Тесле ", које додјељујемо сваке године нису само признање за прошлогодишње активности и остварења, него су и духовни подстицај, част и одговорност за добитнике, да прошире узлазни тренд интересовања за Теслу у свијету", истакла је Марина Швабић. извршни директор Теслине научне фондације.
Тесла проналазач који је изумио точак модерног доба Никола Тесла је рођен у породици православног свештеника 10. јула 1856. године у Смиљану, данашња Република Хрватска. Његови родитељи Милутин и Георгина, осим њега, имали су сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, старије од Николе и Марицу најмлађе дијете у породици Тесла. Своје име је добио по дједу са очеве стране. Школовање је започео у родном мјесту, гдје је провео најбезбрижније године свог живота. Након несрећног случаја, приликом кога је породици Тесла погинуо син првенац, Дане, породица се преселила у Госпић, гдје је млади Никола наставио школовање. Школујући се у Госпићу, а касније на Високој реалној гимназији у Карловцу, њега је морила чињеница да ће након тога морати да настави породичну традицију и да постане свештеник. Та чињеница му није давала мира будући да су га искрено занимале природне науке.
По завршетку карловачке гимназије, на распусту, вративши се у Госпић млади Тесла се разболио од колере. У то вријеме ова опака болест односила је велики број живота. "У једном од самртних тренутака за које су мислили да су ми посљедњи, отац је улетио у моју собу. Још увијек памтим његово блиједо лице, док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: -Можда бих могао да се опоравим , ако ми допустиш да студирам технику. -Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свијету, одговорио је свечано, а знао сам да тако и мисли. Како је, заиста, и услиједио чудесан опоравак, као што му је отац и обећао, Никола Тесла је 1875. године уписао Вишу техничку школу у Грацу. На тим, толико жељеним студијама, Тесла је исказао више него потребног интересовања за савладавање предмета. На тај начин је желио да своме оцу покаже како није погријешио што му је дозволио да се посвети изучавању тајни математике, физике и машинства. Ипак, и поред признања професора које је добијао у свједочанствима, његов отац као да је био незаинтересован за синовљеве успјехе. "То је скоро убило моју амбицију; али касније када је отац умро, потресло ме је када сам нашао завежљај писама који су моји професори писали предлажући му да ме испише са факултета, уколико неће да се убијем прекомјерним радом. " У Грацу, на тим студијама у Тесли се родила идеја о стварању обртног поља. Када је једном од својих професора изложио идеју да би можда било могуће покретати мотор без четкица добио је сљедећи одговор: Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успјети да уради ово. То би било као кад би се једна константна привлачна сила, као што је гравитација, преобратила у ротациону. То је перпетуум мобиле, немогућа идеја. Године 1879. Никола Тесла је добио своје прво намијештење, почео је да ради као помоћни инжињер у Марибору. Исте године умро му је отац и да би испунио очеву жељу да заврши факултет 1880. Тесла уписује факултет у Прагу. Неколико година, које су услиједиле, представљале су значајан период у каријери Николе Тесле. Након рада у Будимпешти , у Централном телефонском уреду, услиједио је изум обртног магнетног поља (фебруара 1882.). Те исте године, на препоруку својих претпостављених, добио је запослење у Паризу у Едисоновом континенталном друштву. Ту је провео двије године на разним и врло одговорним пословима, а како његово умијеће није могло да прође незапажено, препоручен је и самом Едисону.
Едисон је у то вријеме био најзначајнија личност технике у Америци, херој електрике кога је славила цијела нација. Он је Тесли 1884. године дао посао у својој лабораторији у Њујорку, али њихова сарадња није дуго трајала. Незадовољан односом претпостављених према своме раду, Никола Тесла је већ наредне 1885. напустио Едисона и уз помоћ неких инвеститора основао "Тесла Арц Лигхт Цо". У почетку, због обавеза према инвеститорима, морао је да ради у области лучних свјетиљки, али је након тога кренуо у реализацију својих пројеката из области полифазних наизмјеничних струја. Након предавања "Нови систем мотора и трансформатора наизмјеничне струје", 16. маја 1888. које је одржао пред Америчким институтом електроинжењера (Аиее), Тесла је добио понуду од фирме Вестингхаус (Westinghouse) за откуп патената из области полифазних струја. Услиједиле су године у којима је Тесла са Вестингхаусовим инжењерима радио на практичној примјени својих изума. Тридесетог јула 1891. Никола Тесла је добио америчко држављанство. Добар дио 1892. Тесла је провео у Европи. Ту је кроз многобројна предавања промовисао своје идеје. Своје предавање "Експерименти са наизмјеничним струјама високих напона и високих фреквенција" одржао је у Енглеској пред Институтом електроинжењера и пред Краљевским институтом. Исто предавање поновио је у Паризу пред интерационалним друштвом електричара и Француским друштвом за физику. Стигао је и да једини пут у животу посјети Београд, гдје је остао три дана. Такође те 1882. године, Тесла је остао и без другог родитеља. Умрла му је мајка и тај губитак му је страшно тешко пао. Након повратка у Америку услиједила је нова борба. Заговорници употребе једносмјерне, уједно и противници коришћења наизмјеничне струје осули су дрвље и камење критикујући и упозоравајући на опасности које њена употреба доноси. Тријумф, у овом сукобу познатом као "Рат струја", су 1893. однијели они који су имали мало више визионарства са собом. Свјетска изложба у Чикагу је те године била освијетљена уз помоћ наизмјеничне струје. Услиједило је истраживање на пољу бежичног преноса сигнала и енергије. Ссвоју идеју и намјеру да своје истраживање упути у том смијеру Тесла је јавно изнио у говору приликом пуштања у погон електране на Нијагариним водопадима 1897. Какав ли је био израз лица људи којима неко, тек што су доживјели пренос електричне енергије на већу удаљеност, прича о преносу исте без жица? Велику мистерију представљају Теслина истраживања на овом пољу. Иако је провео скоро годину дана у Колорадо Спрингсу (1899-1900) и водио исцрпан дневник о својим истраживањима, до шире употребе бежичног преноса електричне енергије до дана данашњег није дошло. Тесла је имао намјеру да искористи горње слојеве Земљине кугле како би енергију са једног пренио на други крај свијета. Нека своја открића описао је у есеју "Проблем повећања људске енергије",
који је изазвао широко интересовање научног и пословног свијета. Вјероватно и сам заинтригиран есејем Ј.П. Морган (John Pierpont Morgan 1837-1913), у то вријеме један од најбогатијих људи Америке, понудио је финансијску подршку Тесли. До сарадње је дошло на пројекту "Свјетски радио систем", који је Тесла водио у својој лабораторији на Лонг Ајленду. Већ послије годину дана 1901. Морган је научнику ускратио финансије. Повод за престанак сарадње је било прво успјешно трансантлантско бежично слање радио поруке, које је извео Маркони (Гуглиелмо Марцони 1874- 1937). Тесла је Моргану тада признао да је он тако нешто могао да учини одавно, али да то није циљ његовог истраживања. Морган је био бијесан због ове, како је он сматрао, утаје и више није никада сарађивао са Теслом. Тесла се некако сналазио на овом пројекту до 1905. када је и потпуно исцрпио изворе финансирања и био је приморан да га напусти. Услиједиле су године у којима је он радио на усавршавању постојећих и патентирању нових проналазака у области машинства. Те године су биле доста тешке за њега. Јавност се подсјетила великог генија 1917. када му је додијељена Едисонова медаља, највеће америчко одликовање у области технике. 1919. Никола Тесла је објавио своју аутобиографију кроз серију чланака у часопису Елецтрицал Екпериментер. За људе, који му нису били блиски, вијести од Тесле су стизале кроз новинске чланке у којима су могли да прочитају његове често и превише сензационалне изјаве. Изјаве попут "Како да сигнализира на Марс" или "Растурање торнада" и нису баш доприносиле његовом угледу. Тада су се више сматрале плодом бујне маште, него ли могућим научним достигнућима. Тесла је некако опстајао уз помоћ пријатеља и скромне пензије коју је нерадо прихватио од тадашње југословенске владе. Његово здравље се значајно погоршало након смрти његових пријатеља Роберта Андервуд Џонсона (Роберт Ундервоод Јохнсон) и Ричмонда Пирсона Хобсона (Рицхмонд Пеарсон Хобсон) 1937. Те године је доживио и саобраћајну несрећу - ударио га је такси док је прелазио улицу.
Скоро сам, без породице, и само у друштву сестрића Саве Косановића (син Марице Косановић) и пар пријатеља, Тесла се ријетко појављивао у јавности у позним годинама свог живота. Изузетак је била посјета Краља Петра II Карађорђевића, који је дошао да се упозна са Теслом у његовом апартману у јуну 1942. Године 1943. петог јануара, Тесла је позвао америчко војно министарство. У кратком разговору велики научник је америчкој војсци понудио тајне свог супер оружја. Официр није схватио о коме се ради и вјероватно мислећи да је у питању шаљивџија или лудак обећао је да ће се јавити касније. У осамдесет и седмој години у хотелу Њујоркер 7. јануара 1943. године престало је да куца срце овог племенитог научника. У катедрали св. Јована Богослова 12. јануара окупило се двије хиљаде људи, међу којима је био велики број проналазача, добитника Нобелове награде, свјетски признатих имена из области електротехнике, југословенских дипломата. Два дана раније тадашњи градоначелник Њујорка, Фиореле Ла Гвардија (Fiorello LaGuardia), одржао је посмртни говор који је радио Њујорк директно преносио. Тесла је био велики хуманиста-чист научни геније - пјесник у науци ... Он је чинио изванредне, запањујуће, чудесне ствари у току свог живота. Чинио је то једноставно да би служио људском роду- а за своје услуге није тражио ништа. Новац - он за њега није марио. Почаст - ко је тај неко ко може да почаствује другог. То је био његов став. Захвалност - он је није очекивао нити је тражио ... Онај значајни дио Тесле живи у његовом достигнућу, које је огромно-скоро немогуће да се израчуна-које је саставни дио нашег живота и саставни дио наше цивилизације, наше свакодневнице, нашег текућег напора ... " Посмртни остаци једног од највећих људи, који су живјели у прошлом веку, налазе се у музеју Николе Тесле у Београду, у урни идеалног сферног облика. Данас се у свијету име Николе Тесле узвикује гласно, са пуно поштовања. Бројна удружења, студентске и инжињерске организације, чувају успомену на великана свјетске науке. Никола Тесла је био велики научник, човјек без чијих би изума тешко могли да живимо овако како живимо - са пуно комфора и слободе коју нам пружа електрична струја.
Хуманитарна акција « Осмијех на дар » Клуб студената Факултета политичких наука организовао је хуманитарну акцију „Осмијех на дар“ у периоду 16.01.-26.01.2015. године. Основни циљ волонтерске акције био је обрадовати малишане из дома Рада Врањешевић и измамити осмијехе на њихова лица. Током десетодневне акције волонтери су сакупљали играчке, одјећу и слаткише. У склопу хуманитарне акције спроведене су двије активности: свакодневно скупљање одјеће и играчака, које су донирали студенти Факултета политичких наука у Бањој Луци и хуманитарна журка у Винском бару и радионици окуса-Вуле Ву. Улазница за све заинтересоване посјетиоце и младе волонтере био је један слаткиш. Током акције чланови Клуба студената Факултета политичких наука и студенти других факултета су још једном показали своју хуманост и на тај начин су обрадовали дјецу без родитељског старања. Уз угодно дружење и добру забаву сви присутни су својим доприносом показали сопствене слтруистичке намјере и да су спремни на уступке и властито одрицање у циљу пружања помоћи другима. У реализацији активности учествовало је око 10 волонтера, који су свакодневно издвајали по неколико сати како би допринијели успјешној реализацији акције. Чланови хуманитарног тима „Осмијех на дар“ су 27.01.2015.године уручили прикупљене ствари малишанима, који су им својим осмијесима, ведрином и радошћу показали како и најмање ситнице понекад вриједе много. Током разговора са чланом хуманитарног тима „Осмијех на дар“, Ранком Казимировић, добили смо више информација и самој акцији и њиховим будућим плановима: „Хуманитарна акција „Осмијех на дар“ успјешно је спроведена захваљујући младим волонтерима који су, по ко зна који пут, показали да не требамо само да
Наш досадашњи рад примјећен је и од стране представника Америчке амбасаде у БиХ који су нас укључили у кампању „Изазов: Изабери задатак буди промјена“. Кампања има за циљ да подстакне грађане и младе широм Босне и Херцеговине да се ангажују на пројектима који ће допринијети остваривању позитивних промјена у њиховим заједницама. Искрено се надам да ће наш примјер слиједити и други грађани, те да ће се активније ангажовати и пружити помоћ својим суграђанима“, изјавила је саговорница. Чланови Клуба студената Факултета политичких наука су најавили да ће се и у наредном периоду организовати креативне акције, како би допринијели развоју својих сједница и подстакли и остале грађане на солидарност. мислимо на сопствене интересе и потребе, већ да можемо да будемо хумани и помогнемо другима уз минимална одрицања.
Улога омладинских организација у процесу европских интеграција Клуб студената Факултета политичких наука, у сарадњи са фондацијом Конрад Аденауер, организовао је конференцију“Улога омладинских организација у БиХ у процесу европских интеграција“ 27.02.2015.године у свечаној сали Факултета политичких наука у Бањалуци.
У петак 27.02.2015.године у свечаној сали на Факултету политичких наука у Бањој Луци, одржана је конференција под називом „Улога омладинских организација у Босни и Херцеговини у процесу евроинтеграција“. Конференцију је организовао Клуб студената Факултета политичких наука у сарадњи са фондацијом „Конрад Аденауер“. Право учешћа имали су сви заинтересовани студенти, млади и чланови омладинских организација. Циљ конференције био је омогућити дијалог различитих учесника, те подстаћи чланове омладинских организација да се повежу са омладинским организацијама у Републици Српској, Босни и Херцеговини и региону, како би заједнички радили на унапређењу друштва и постизању међусобног помирења, што представља битан предуслов за наставак европских интеграција БиХ. Конференцију је отворила стручна сарадница Представништва фондације Конрад Аденауер, Ивана Марић, која је учеснике поздравила и упознала их са радом и активностима фондације у Босни и Херцеговини. Такође, подржала је идеју повезивања младих и указала на неопходност
веће продуктивности као резултат ангажовања младих. Упознавање са основним појмовима омладинских организација и начин на који могу приступити истим приближио је Филип Чолаковић, предсједник Управног одбора Академије националног развоја из Београда. Да су млади носиоци промјена показао је и на сопственом примјеру као један изузетно млад и успјешан активиста. Одговорио је на сва постављена питања учесника на начин који је најприближнији овој групи и указао је колико омладинске организације могу да допринесу процесу евроинтеграција. Након тога, учесници су имали прилику да слушају предавања и дебатују са проф. др. Душком Вејновићем, директором Европског дефендологија центара, који из свог дугогодишњег искуства у друштвеном ангажовању кроз организације, пренио важне поруке младим активистима и онима који то желе да постану. Указујући на покретачку снагу младих. О томе колико је важно да постоји интеретнички дијалог између младих из цјеле БиХ и колико је битно да заједно сарађују, говорио је проф.др. Иван Шијаковић, социолог и редовни професор на Факултету политичких наука у Бањој Луци. Указао је на начине како превазићи постојеће барикаде које постоје у комуникацији међу младима и на то колико је важно да се млади окрену ка будућности и осободе предрасуда које их коче да то остваре. На конференцији су учествовали сатуденти и професори са факултета Универзитета у Бањој Луци, као и представници разних омладинских организација. Да је заинтересованост за ову тему била велика показују и енергичне дебате које су се водиле током конференције гдје су млади заступали различите ставове и већ током дебата су успјели да дођу до одређених закључака и разбију међусобне предрасуде. Учесници су такође изразили заинтересованост за организовањем сличних активности у наредном периоду. Из ова три дијела предавања добијена је једна квалитетна цјелина која је дала потпуну слику учесницима када је у питању ангажовање младих, утицај младих на јавну политику, као и све сфере живота и колико је битно да млади сами за себе креирају бољу и сигурнију будућност.
Азиланти угрожавају безвизни режим.
На реду одлука о пројектима у БиХ.
Ситуација с повећаним бројем азиланата који злоупотребљавају безвизни режим је неприхватљива и угрожава не само европску иницијативу у БиХ, него и увођење европских вриједности на цијелом простору западног Балкана, изјавила је Тања Фајон, извјестилац за визну либерализацију, Европског парламента. Она је и земље региона и земље чланице ЕУ позвала да хитно пронађу начин да се тај проблем сузбије, а од западног Балкана тражи да побољшају положај мањина, појача оперативну сарадњу и размјену информација, те детаљно истражи случајеве илегалне трговине људима и појача надзор на границама.
Аустрија ће од 1.марта званично од Њемачке преузети припреме на организацији наредног балканског самита, који ће бити одржан 27.августа у Бечу. Према ријечима Јенса Вагнера, првог секретара њемачке амбасаде у Сарајеву, током протеклог љета је, у Берлину, током припреме самита који је предводила Ангела Меркел, њемачки савезни канцелар, договорено да ће наредни самит организовати Аустрија. "Сигурно је да ће једна од важних тема за Аустрију бити повлачење међубиланса и одлучивање које пројекте, који су договорени у Берлину, треба наставити даље, а које би можда требало укинути".
Провођење изјаве зависиће од Европе.
БиХ највећи регрутни центар у Европи
Квалитет провођења заједничке изјаве о опредељености за провођење реформи и европски пут БиХ зависиће од тога да ли ће савјет министара спољних послова ЕУ одобрити ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању. "То зависи и од процеса договора око механизма координације који треба усвојити што је прије могуће да би БиХ испунила услове за кредибилину апликацију за стицање кандидатског статуса за чланство у ЕУ".
Њемачки дневник "Тагес шпигел", чији су репортери посјетили БиХ, пише да је ово земља у којиј су, захваљујући новцу који је стигао из земаља Персијског залива, џихадисти веома оснажени и гдје је највећи регрутни центар у Европи бораца радикалне организације "Исламска држава". Репортери из Њемачке су по доласку у Горњу Маочу, како се наводи, угледали заставе "Исламске државе", али су мјештани убрзо почели да склањају таква обиљежја. 16
ПАРИЗ Ерве Бријер, градоначелник источнофранцуског града Бретењер, изазвао је контроверзу поставивши у главној улици саобраћајни знак на коме пише "Слободно нагари, још има дјеце за гажење!". Изнервиран понашањем возача који пролазе градом у пуној брзини, Бријер се нада да ће овом "бомбастичном поруком" успјети да допре до њихове свијести и учини да поштују саобраћајне знаке.
РИМ Двије Американке ухапшене су у Риму пошто су помоћу новчића угравирале своје иницијале у унутрашњост Колосеума, након чега су направиле селфи. Како преносе медији жене су старости 21 и 25 година, а видјели су их туристи који су случај пријавили осигурању те знаменитости. Оне су на једној од цигли на амфитеатру написале слова "ј" и "н".
17
БЕЧ Европска академија наука и умјетности je у Салцбургу, поводом 25. година постојања, примила предсједника Србије, Томислава Николића у круг протектора, наведено је у саопштењу Академије. Традиционални пленум Академије, којем ће присуствовати високи представници из политике, науке, цркве, економије и друштва, биће својеврсан мали самит.
БЕОГРАД Министар културе Србије и Руске Федерације отворили су данас у Београду изложбу на којој је први пут у Србији изложена оригинална 166. страница Мирослављевог јеванђеља, која је већ скоро два вијека чувана у Санкт Петербургу. Ријеч је о листу, који је руски архиеписком и научник Порфирије Успенски, фасциниран Мирослављевим јеванђељем, однио 1846.године из манастира Хиландара.
ПЕКИНГ Русија и Кина ће и даље унапређивати билатералну сарадњу у домену економије, енергетике, саобраћаја и развоја Далеког истока, изјавио је министар спољних послова Кине, Ванг Ји. Практична сарадња између Русије и Кине се темељи на заједничкој потреби, има за циљ резултате који ће одговарати и једнима и другима и има огроман унутрашњи подстицај и простор за ширење.
БАГДАД Екстремистичка група Исламска држава (ИД) почела је данас са уништавањем древног асириског града Нимруда у Ираку, саопштила је ирачка влада, што је најновији напад џихадиста на културно наслеђе ове блискоисточне државе. ИД је "напала историјски град Нимруд и уништила га тешким возилима", саопштило је ирачко министарство за туризам и антиквитете
,,Јужни ток“
Јужни ток је већ сада напуштени пројекат гасовода којим је требало да се транспортује природни гас из Русије до земаља Европске уније. Гасовод је требало да крене из јужног дијела Русије, од града Анапе у Краснодарском крају по дну Црног мора, кроз турске територијалне воде, до Варне у Бугарској, а од Бугарске је требало да се грана у два крака. Један крак из Бугарске, преко Грчке подводно је требало да води до Италије, а други преко Србије и Мађарске до Аустрије. .
Према првобитном договору Гасовод је требало да се финансира заједничким капиталом из Русије и Италије, а касније су се прикључиле фирме из Њемачке и Француске. Власник гасовода је требало да буде фирма ,,Саут стрим транспорт“ у којој руском ,,Гаспрому“ припада 50%, италијанској енергетској компанији ,,Ени“ 20% док њемачком ,,Винтершалу“ и француском ,,ЕДФ“ припада по 15%. Максимални капацитет гасовода је пројектован на 63 милијарде кубних метара гаса годишње, а вриједност инвестиције је процијењена на 16 милијарди евра. .
Значај овог пројекта огледао се не само у снабдјевању гасом Србије, већ и безбједности у том снабдјевању, повољнијем транспорту, цијени гаса, великим развојним могућностима, интерконекцији према Републици Српској, Хрватској, Румунији и Бугарској. Укупна дужина гасовода је требала да износи 2 380 км, док је дужина одвојка за Републику Српску требала да износи 105, 8 км. .
Европска комисија је суспендовала радове на изградњи ,,Јужног тока“ на територији ЕУ док се не ревидирају билатерални уговори које је Русија склопила са земљама чланицама (јер је Русија потписивала билатералне уговоре понаособ са сваком државом, а не уговор са Бриселом). ЕК сматра да гасовод ,, Јужни ток“ није у складу са Трећим енергетским пакетом и европским правилима о конкуренцији, унутрашњим тржиштем и јавним набавкама, те је тако Бугарска ризиковала тужбу уколико се не повинује тој одлуци.
Бугарска је попустила пред захтјевима ЕУ и због њеног блокирања (које је морало да се усагласи са регулативом Европске уније, али и због политичких трзавица насталих због рата у Украјини) пројекат ,,Јужни ток“ је распуштен. Након политичко-пословних трзавица овај пројекат је дефинитивно напуштен у децембру 2014. године, након чега је најављено покретање изградње црноморског гасовода према Турској. .
Државни холдинг ,,Гаспром“ је непосредни насљедник бившег совјетског министарства за гас. Његово име на руском значи ,,гасна индустрија“. То предузеће је основано 1992. године и готово има монопол у гасном сектору, за разлику од нафтне индустрије која је подијељена између неколико компанија. Гаспром је приватизован, међутим држава и даље посједује 40% акција овог предузећа. Иако, Гаспром учествује у удруженим пројектима у Малезији, Ирану, Индији, али његов кључни стратешки терен јесте европски континент, јер је гас много теже од нафте допремити на велике раздаљине. Тако је 2005. године предложио и изградњу сјеверноевропског гасовода који је директно повезао Русију са Њемачком, као и изградњу Јужног тока којим би се гас директно допремао земљама чланицама ЕУ. .
Јужни ток је требао да буде највеће инфраструктурно улагање у Србију у готово 15. година откако је земља изашла из међународне изолације падом Слободана Милошевића. Не само Србија, већ и остале земље које су се налазиле на путу изградње тог гасовода (Бугарска, Мађарска, Словенија), које имају слабе привреде, надале су се заради од градње, накнадама од испорука и јефтинијем плину. Иако је Гаспромова подружница задужена за изградњу српског крака руског гасовода Јужни ток објавила 21. новембра позив за механичаре, завариваче... само десет дана након тога пројекат изградње гасовода Јужни ток, којим се југоисточна Европа преко Црног мора требала повезати с руским гасним изворима и који је црноморским подморјем требао спојити руску Анапу и бугарску Варну, нагло је заустављен изјавом руског предсједника, Владимира Путина да се ,,Јужни ток обуставља, кад се томе већ противи Бугарска, односно Европска унија“. Нагло отказивање великог гасног пројекта изазвало је мали политички потрес у земљама регије од којих су неке на Јужни ток гледале као на један од кључних инвестиционих пројеката. У Бугарској, се процјењује губитак од накнада за испоруке за Бугарску око 600 милиона годишње. Улагање у изградњу Бугарског крака је било процијењено на 3,5 – 4 милијарде долара. Мађарски дио гасовода требао се протезати дужином око 300 км. Трошкови градње су требали износити од 300-600 милиона долара. Словенија која је за припреме изградње тока потрошила 150 хиљада евра, најавила је да ће од Гаспрома тражити одштету. Међутим, одмах након отказивања Јужног тока, Путин је приликом своје посјете Анкари, најавио изградњу алтернације за Јужни ток, која ће при томе бити и јефтинија варијанта гасовода преко Турске до крајње тачке на турско-грчкој граници, гдје би било и чвориште за купце у јужној Европи. Руска компанија ,,Гаспром“ и турска нафтно-гасна корпорација „Ботас“ потписали су у Анкари Меморандум о разумијевању за изградњу подводног гасовода од Русије до Турске, који ће ићи по дну Црног мора.
Тај меморандум су потписали предсједник Управног одбора ,,Гаспром“ Алексеј Милер и предсједник Борда директор ,,Ботаса“, Мехмет Конук у присуству предсједника Русије, Владимира Путина и предсједника Турске, Реџепа Тајипа Ердогана. Гасовод ће имати капацитет 63 милијарде кубних метара гаса, од чега ће 14 милијарди бити за турске потрошаче, док ће скоро 50. милијарди кубних метара бити транспортовано до границе између Турске и Грчке, гдје ће бити организована испорука. Почетна тачка новог гасовода биће и компресорска станица “Рускаја“ која се гради у региону Краснодарска. Турска је тренутно друго по величини тржиште продаје за “Гаспром“, одмах иза Њемачке. Гаспром је 2003. године Турској испоручио 26, 7 милијарди кубика природног гаса. Турска добија природни гас преко ,,Плавог тока“ и трансбалканских гасовода. Гасовод “Плави ток“ који се протеже по дну Црног мора од 2003.године обезбјеђују директну годишњу испоруку око 16 милијарди кубика руског природног гаса до турских потрошача. Више од 110 милијарди кубика је било испоручено преко тог гасовода откад је пуштен у рад. Сарадња Русије и Турске у гасном сектору почела је 1984. године када су Владе Турске и тадашњег Совјетског савеза потписале Споразум о снабдјевању Турске природним гасом. За Турску нови договор са Русијом је више него позитиван. Проширење капацитета ,,Плавог тока“ побољшава енергетску безбједност, а и имаће гас по бољој цијени. Такође, овим гасоводом ће Турска одржати своје амбиције да буде главни енергетски канал у ЕУ. Нови договорени руски гасовод ће, у великој мјери, повећати значај Турске у ЕУ у погледу снабдјевања енергијом и истовремено чини ЕУ више зависном од владе у Анкари. Слиједи питање, ко је на добитку од краха Јужног тока? Бугари, Срби, Мађари, Аустријанци, Италијани, Французи – не. Украјинци, дугорочно гледано – не. Изузев нејасно видљивих политичких користи, ни Сједињене Америчке Државе немају великих и дугорочних економских користи. Турци – можда у даљој будућности. Кинези, такође. Остали из ЕУ – изузев Њемачке. Од заустављања Јужног тока једини ће велику економску и политичку корист имати Нијемци. Са већ изграђеним Сјеверним током (Гасовод Сјеверни ток сада годишње носи скоро 60 милијарди кубних метара руског гаса директно у сјеверној Њемачкој), а чија пропусна моћ није у цјелости искориштена, Нијемци постају ексклузивни снабдјевачи ЕУ гасом, за којим потражња расте из године у годину. Онај ко ексклузивно контролише пријем гаса готово да је подједнако моћан као и онај ко га испоручује. Јер, када су два партнера који контролишу крајеве магистралних гасовода економски и политички веома јаки, онда економску и политичку игру не уређује само испоручилац. Одлука Русије да заустави реализацију пројекта “Јужни ток“ представљаће наредних година кључни фактор у развоју ситуације у енергетској области, не само у Европи, нега на цјелокупном евроазијском пространству. .
.
Изградња Јужног тока је за Русију била добра политика: На тај начин заобилазила би честе непријатности у Украјини и евентуално повећала трговину, инвестиције и политичке везе са оним земљама које планирају да се директно прикључе на руско снабдјевање енергијом, као што је Њемачка учинила.
Систем гасовода и дугорочни уговор гаса је служио као основа руских односа са Западном Европом, и послије са Европском унијом за више од 40. година. У касним 1960-им, совјетски лидери направили су стратешку одлуку да повежу Москву са европским престоницама у односу на дубоке екеономске и геополитичке међузависности. Али, изградња Јужног тока у овом моменту је била лоша комерцијална одлука. Процјене трошкова су стално расле од почетног пројекта, када је први пут објављено да су трошкови 40. милијарди долара, али од тада се пењу и даље. То је било лоше кориштење ресурса Гаспрома. .
За ЕУ, блокирање гасовода није имало смисла у смислу енергетске безбједности и економије, било је чисто политички интерес. ЕУ је велики увозник енергије и очекује значајно повећање потрошње гаса у наредне двије деценије. Европска Унија је превише густо насељена, тако да ће морати увозити више гаса. Нови цјевоводи се тренутно граде за ношење гаса из Азербејџана у ЕУ преко Турске, али потенцијални обим је релативно мален, свакако много мањи него што је планирано за Јужни ток. Вишеструки путеви снабдјевања стављају купца у повољнији положај, од ограничавања извора снабдјевања. Отказивање гасовода ,,Јужни ток“ уздрмало је ЕУ, али и наш регион. Ко добија, а ко губи? Мале земље попут наше, Србија, Македонија, Мађарска очекивале су да ће профитирати од овог пројекта, јер је то била једна од највећих инвестиција на подручје Западног Балкана у посљедњој деценији. Међутим, ситуацију требамо погледати мало реалније. Србија је направила тактичке грешке приликом потписивања уговора о краку који ће преко Србије допремати гас до Аустрије, јер не постоји могућност рефундације трошкова од стране Гаспрома Србији. Са друге стране, у Републици Српској је постојао велики оптимизам по питању овог гасовода, осим укупног економског профита, Република Српска би имала гас по јефтинијој цијени, те енергетску сигурност. Али, нико се није запитао, да ли би да Путин није обуставио изградњу Јужног тока, Савјет министара Босне и Херцеговине прихватио и допустио да крак пролази кроз Републику Српску, обзиром на унутрашњи неконсензус када је у питањ власт на државном нивоу. .
Уколико ову ситуацију подигнемо из жабље перспективе, гдје смо се ми и регион нашли само ,,на путу“ гасовода, на европски ниво гдје ова одлука има много звучнији глас, видјећемо да су у овом тренутку одлуке Европске Уније и Руске Федерације у неким сегментима исправне. Европска комисија није обуставила градњу Јужног тока из економских, нити безбједносних разлога, већ чисто из политичких, јер не може да дозволи монопол нити у једној области, па чак ни у енергетској. Њене стрепње од руског монопола датирају још од доласка Путина на власт, када започиње ,,енергетско партнерство“ између Русије и Европе, те Европа покушава да нађе гасоводе не алтернативе, како би била у повољнијем положају. Насупрот Европској унији, Русија која се не налази у најбољој економској ситуацији, повукла је добар потез обустављањем Јужног тока, чији су трошкови енормно расли и одлучила се за алтернативу преко Турске. Међутим гледано дугорочно, одустајање од Јужног тока никоме неће донијети корист.
Одлука Русије може представљати и преговарачку тактику, чији је циљ повећање улоге и остваривање бољих услова. Али, могуће је и да желе показати да мијењају свој укупни модел продаје гаса и да помјерају фокус са Запада на Исток, као резултат овогодишњих догађаја. Ситуација је сада таква, да ће нови гасовод транспортовати гас до границе између Турске и Грчке, гдје ће се вршити испорука, па ко жели, нека изволи. Да ли ће Путин одустати од своје идеје, у овом тренутку се не може предвидјети, као ни то да ли ће један крак новог гасовода упутити ка својим пријатељима на Балкану. То остаје да видимо.
Европа и Нова 2015. година Европа у 2015. години суочава се са растућом исламофобијом и јачањем крајње деснице у највећим земљама ЕУ. Поставља се логично питање колико је криваца за тренутно стање политичког и менталног стања савремене Европе? По прегледу стања кроз прошле деценије, године и историју може се закључити да су криви сви. .
Историја нас учи да су развијене западноевропске земље, богати трговци и војска црнаца из Африке ангажовали као робове, затим кроз вијекове и појаве индустријске револуције непходна им је била јефтина радна снага, оно што би било срамота да одрађује један изворни Француз у смислу физичких послова они су на тај рад запошљавали неког емигранта из Турске и сјеверне Африке и на тај начин му давали држављанство. Дакле, сви ти елементи подређености биједе и сиротиње утицали су на развој данашњих догађаја у негативном смислу. Тадашњој европској политици ни на крај памети није падало шта би се могло десити за 50, 100 година, ако се настави тим темпом довођења "странаца" у земљу, јер афричке и блискоисточне (исламске) земље укључујући и Турску, имају позитиван природни прираштај. Из мјесеца у мјесец, из године у годину дешавале су се такве статистичке тенденције да су изворни народи матичних земаља све мање ангажовани око репродукције и потомства, док су странци, емигранти и имигранти увијек имали позитиван став око развоја својих породица и будућих генерација. Као резултат цјелокупне, те непредвидиве демографске политике ми данас у Европи имамо нешто више од 45 милиона муслимана. Да ли је то муслиманска кривица и да ли је то уопште кривица? Не, никако. То је кривица неусклађеног односа држава према странцима кроз историју па до данас и наравно недостатак визије. Данас у Француској има око 5 милиона муслимана, Њемачкој 4.200.000, Великој Британији 3 милиона, Италији 1.600.000, Шанији 1 милион, Бугарској 1 милион, те Холандији око 915.000 - и у свим земљама имамо тенеденције раста.
Одговор старосједилаца у Европи на овакве податке у другој деценији 21. вијека јесте све већа политичка подршка крајњој десници (ултра националистима) који заговарају потпуни раскид са савременом глобализацијом, мултикултурализмом, напуштањем историјско-друштвеног пројекта ЕУ, као и шенгенског споразума, а враћање држава нацијама и националној традицији. Тако имамо у Великој Британији све веће јачање Најџела Фаража (Партија независности В. Британије) који се залаже за иступање Британије из ЕУ и за увођење веома строге емиграционе политике; у Француској то је Национални фронт на чијем је челу Марин ле Пен; у Њемачкој имамо традиционално јаке неформалне нацистичке покрете, који су увијек били прихваћени од једног дијела њемачких грађана, а однедавно имамо и јачање Пегиде тј. покрета патриотских Европљана против исламизације западног поднебља, који је прије неколико дана окупио бројне њемачке грађане на протесте у Дрездену, Келну, Минхену и Берлину; у Холандији традиционално јак ултра десничар, Герт Вилдерс... Сјећа ли се неко плавог Норвежанина Адерса Брејвика који је побио 77 људи у Ослу на острву Утоја, гдје су камповали млади Радничке партије? Утврђено је да он није психијатријски болесник, већ да је опчињен вјером, хришћанством и мржњом према исламу. Сама чињеница да је из затвора послао преко 200 писама на различите адресе како би се обрачунао са тзв. „Евроарабијом“ говори о томе колико је он одлучан у намјери да се на све начине бори за своје „вјерске идеале и личну слободу“. Јачање ултрадеснице из објективне визуре изгледа као страх савремене Европе од непознатог у даљој будућности. На неки начин, страх је завладао и у политичким круговима, гдје се на различите начине жели ограничити вјерска права муслимана, нарочито у Француској и Швајцарској. Код прве је законом забрањено прекривање лица бурком, а код друге забрана градње џамија са минаретима. С друге стране, радикални ислам данас се изједначава са тероризмом што никако неоправдава радикалне исламисте да "са повиком Бог је велики" дижу у ваздух метрое, аута и убијају недужне цивиле по улицама у европским метрополама. Ниједна религија љубав, мир, срећу и напредак не види у убијању других људи, других вјера и нација тако да се и са том најгором пошасти као што је тероризам треба веома озбиљно обрачунати. На све ово, бројни читаоци ће ме питати "а како гледаш на западњачко војно дивљање на Блиском истоку, то није тероризам?" То није тероризам, то је варваризам. Од некада прелијепог главног града Ирака - Багдада данас су остале рушевине и ни дио оног града који је некада био најљепши историјски град старог ислама на Блиском истоку. Порушити Ирак који је насљедник великог царства на свом тлу - Вавилон и Персију заиста је неопростиви гријех ма какав тиранин или диктатор био на његовом челу. Узгред буди речено, сам повод да Ирак има средство за масовно уништење (а које се установило да није имао) одвело је Садама Хусеина у смрт, а ирачку државу у пропаст.
Данас један дио Ирака држи тзв. Исламска држава што само по себи говори какав хаос влада на тим просторима. Шарли Ебдо и Тероризам Да је убиство новинара и полицајаца у нападу на сатирични редакцијски часопис „Шарли Ебдо“ терористички чин, јесте, дефинитивно, али питамо ли се од чега погине на хиљаде муслимана на Блиском истоку и од чијих бомби? Да ли су бомбардовања СР Југославије, Ирака, Либије и других земаља у којој су учествовали „савезници“ (па тиме и Француска) тероризам или хуманитарна акција? Бомбардовати легитимни војни циљ је оправдан, али бомбардовати школе, болнице, стамбене зграде, куће у којој су цивили – зашто и због чега? Слободан Милошевић, Садам Хусеин, Хосни Мубарак, Моамер ел Гадафи или Башар ел Асад су по америчким и европским квалификацијама деспоти иако се зна да нису на било који начин подстицали тероризам у земљи (у пуном смислу значења), али зато су им били очигледна пријетња њиховим империјалним циљевима и амбицијама. Шта рећи за садашњу Европу када је из ње отишло око 16 000 бораца да се боре под заставом Исламске државе на Блиском истоку? Или за оне који су у групи који подржавају Ал Каиду? И умјесто да Европа види гдје су јој главни симптоми болести она касно извршава анализу терена. И то се десило у Паризу у новинској редакцији „Шарли Ебдо“. Масакр је посљедица нејасне безбједносне политике Европе која нема одговор на савремене изазове. Терористички чин на редакцију „Шарли Ебдо“ дефинитивно је учврстио Европу у обрачуну против тероризма, али и још једном доказао да су разлике у култури фундаменталне и да се на различите начине поима идентитет, нација и вјера код ислама и хришћанства. Највеће супротности су управо у томе што је код ислама религија вођа политици, а у хришћанству доказано у пракси да је политика вођа религији у 21. вијеку. Када је Генерални секретар НАТО-а, Јанес Столтенберг исказао солидарност са Француском једног новинара „Шпигла“ Јакоба Аугштајна то је заинтересовало у намјери да пита „Хоће ли НАТО авионима да бомбардује маскиране терористе или можда да пошаље тенкове у предграђа Париза гдје живи доминантно муслиманско становништво?“ У преводу, шта НАТО има да се петља око минорних ствари за алијансу? НАТО је за велики рат, а индивудална и друга свијест грађанства треба да припадају државама. Према томе и у тим стварима треба разграничити овлаштења. Зар није у развијеним земљама свијета још на снази она фамозна декларација о „слободи штампе“? Ако се један европски либерални лист бави политичким карикатурама муслиманских лидера и пророка Мухамеда, зар он није требао имати посебну полицијску заштиту, будући да су сви свјесни великог броја муслиманских држављана Француске и да многе те карикатуре погађају? У крајњем случају, којем здраворазумском човјеку би пало на памет да црта онакве карикатуре? Никоме нормалном.
Док чекамо одговоре на веома значајна питања за свјетску јавност око тероризма уопште као појаве, вријеме је да се коначно редефинишу односи у троуглу – религија, медији и политика.
,,Буђење национализма“ Оно што је сасвим сигурно био најважнији догађај у јануару ове године јесте терористички напад на редакцију сатиричног листа Шарли Ебдо. Вијест о погибији десет новинара и два полицајца брзином свјетлости се проширила на свим свјетским медијима. Наравно, на примјеру овог, свакако трагичног догађаја, поново се могао примијетити и таленат Запада за рекламу и предузетништво. Слоган који се појавио тих дана („Je suis Charlie“ – „Ја сам Шарли“) могао се видјети на сваком ћошку. Просто , човјек би се зачудио колико људи на овим просторима пратие рад Шарли Ебдо-а. Неко ко посматра са стране, рекао би да је поменути часопис много читанији на овим просторима него у својој матичној земљи. Та хистерија жаљења је спласнула тек када су се у медијима појавиле фотографије насловних страна овог листа из времена бомбардовања Србије 1999. године, на којима су Срби представљени као кољачи и силоватељи. Мени свакако није циљ да у овом тексту пишем како сам и ја Шарли и роним крокодилске сузе за новинарима листа који никада нисам имао прилику ни да прелистам, него да покушам да дам свој одговор на питање како ће овај догађај да утиче на политичку сцену у Европи. .
За почетак, треба рећи да је Шарли Ебдо часопис леве (анархо-либералне) провенијенције и да није први пут да својим карикатурама провоцира, позивајући се при томе на слободу говора. Међутим, њихово величање слободе говора није их својевремено спречавало да воде кампању за забрану једне политичке партије с којом не дијеле исти идеолошки поглед на свијет. Ту долазимо до већ много пута виђеног парадокса када највећи борци за толеранцију и слободу говора истовремено не дозвољавају својим неистомишљеницима то исто право. Још један парадокс је свакако и чињеница да ће погибија ових новинара највише политичких поена донијети управо онима за чију су се забрану тако здушно залагали. Да оне који нису толико упознати са политичком сценом Француске не држим више у неизвијесности, ријеч је о Националном фронту. Та партија је већ одређено вријеме у невјероватном успону, а спекулише се да, ако се овакав тренд настави, њена лидерка Марин Ле Пен има велике шансе да 2017. године побиједи и на предсједничким изборима. Ако се зна да је ово најзначајнија партија у Француској са антиимиграционом политиком, не треба пуно памети и политиколошког знања да се предвиди како ће се пораст антиисламског расположења одразити на изборима.
Не треба заборавити да ми данас, ма шта мислили о томе, живимо у глобализованом свијету и да се овакав догађај неће одразити само на политичку сцену земље у којој се догодио. Ово се првенствено односи на европске земље. То се види и на примјеру Њемачке, гдје се досад сваки облик национализма углавном „сјекао у коријену“. Међутим, претходна три мјесеца организација ПЕГИДА (Патриотски Европљани против исламизације Запада) на својим протестним шетњама окупља све више грађана. С обзиром да је национализам широм Европе већ дуже вријеме у значајном порасту, што се поготово могло видјети на резултатима избора за Европски парламент, нема сумње да ће терористички напад у Паризу значајно утицати да се досадашњи тренд настави. Са друге стране, тзв. партије центра ће и саме бити приморане да своју реторику значајно помјере „удесно“ како би што више ублажиле неминовно преливање својих бирача у екстремније таборе. Ако знамо да се националисти широм Европе залажу за знатно смањивање овлашћења европске администрације, па и за излазак из Европске уније, није тешко претпоставити у ком ће се смјеру помјерити европска политичка сцена. Ово свакако није добра вијест за тренутне лидере европских земаља који се већ дуже вријеме суочавају са порастом евроскептицизма. Јачање национализма треба очекивати широм Европе, како у земљама гдје такве партије већ представљају значајан политички фактор, тако и тамо гдје то до сада није био случај. Како ће тренутна политичка елита на власти одговорити на овај изазов остаје да се види. Једно је сигурно, нама који смо одабрали политикологију као свој животни позив, предстоји занимљив период и мноштво професионалних изазова.
Криза система у БиХ Шта је ,ИН“ а шта је ,,ОУТ“ све је чешћа тема уобичајених разговора, кафанских трачева, градских прича, државних тематика, али и медијске полемике. Свако мисли да може све да коментарише, те да некога осуђује или оправдава, анализирају се други, а у своје двориште ријетко се завирује. То је ментални склоп који карактерише већину житеља наше земље, нимало пожељан, а узрочно разноврстан. Шта је до тога довело? Зашто систем вриједности доживљава константни пад? Које су посљедице таквог тока дешавања по друштво у коме егзистира наведени сценарио? Да би причали о систему вриједности прво морамо да га растумачимо и конкретизујемо. Полазимо од тога да свако друштво почива на одређеним вриједностима, вјеровањима, моралним и правним нормама, обичајима итд. Пожељне вриједности се манифестују кроз културу и културне садржаје, образовање, али највише посредством породице, све су ово фактори социјализације.
Наравно, нећемо заборавити ни медије као изузетно битан фактор очувања постојећих и промовисања нових друштвених вриједности. Када култура ослаби у једном друштву (било због економских разлога, недостатка кадра, лошег образовања), тражи се јефтинији начин промовисања одређених вриједности. Јефтино, у овом случају, значи и неквалитетно. То неквалитетно постаје штетно и доприноси настајању кризе система вриједности. Све већа криза система вриједности има изузетно негативне посљедице по свако друштво у коме се јави (у овом случају нашем БиХ друштву), па у крајњем случају доводи до настанка аномије, буквалног значења безнормност, одсуство норми. Прилагођено нашим условима, аномија би се могла схватити као безвлашће прожето масовном културом. Да ми нисмо далеко од овога, говоре нам стални наслови у новинама, гдје су најчитанији и најинтересантнији они у којима је неко некога убио, заклао, силовао, зезнуо за нешто и сл. Ништа ово не би прошло тек тако да нису поремећени фактори и процеси социјализације, па се нити ,,уздрмана“ породица, нити сакато образовање, а богами ни сама држава нису у стању носити са негативним посљедицама масовне културе. Девијантна и често пуна насиља породица, препуштена сама себи; образовање на раскораку између приватног и државног, односно, купљеног и валидно стеченог; штура култура са недореченом и различито интерпретираном историјом, као и културним стваралаштвима; те држава, која се деценијама бори да оправда тај појам, суочена са финансијским проблемима, корумпираним вођама; сви заједно немају снаге да спријече или бар ублаже пад друштвених вриједности, појаву нових и све чешћих девијација и промоцију масовне културе. Практично то изгледа овако: гледамо цртане филмове у којима је насиље уобичајена појава, слушамо музику лошег квалитета, гледамо заглупљујуће серије и филмове, жртве смо константног бомбардовања разним рекламама у циљу подстицања потрошачког друштва. Да не причамо о тобоже највећим ,,звијездама“, које су све само не нормалне, моралне, образоване и узорне особе. Какве су друштвене вриједности биле прије рата и какав је стил живота тада владао, те како то изгледа током рата и данас представили су студенти социјалног рада у видеу ,,Друштвене вриједности прије, током и послије рата“доступан на You tube. Видео нам јасно показује какве су вриједности биле прије (поштовање, уважавање, друштвеност, солидарност) и какве су оне данас (еротизам, индивидуализам, потрошачко друштво, материјализам, скептицизам, бруталност). Да би се све ове негативности ублажиле, па и у неко догледно вријеме превазишле, потребна је организована и дуготрајна повезаност и рад између држава, њених институција (прије свега институција образовања) и породице, која се мора јачати као основна ћелија друштва, јер из ње све креће. То захтијева процес, али није немогуће и представља једну врсту спаса за ово друштво, јер хтјели то ми признати или не, са оваквим вриједностима немамо дугорочну перспективу. Циљ овог текста је да се подигне свијест (вапај за дизањем свијести), јер све остаје на папиру, а ништа конкретно се не ради. С тим у вези, пружени су неки приједлози и сугестије на који начин би се могло дјеловати.
Осамнаест година постојања Европског дефендологија центра 27. фебруара одржан је јубилеј, односно промоција осамнаест година постојања Европског дефендологија центра. Иза ЕДЦ-а на челу са предсједником проф. др Душком Вејновић стоји осамнаест година неисцрпног труда, рада, енегрије, идеја и знања .
На јубилеју одржана је промоција дефендологије као науке о безбједносним студијама, заштити, безбједности и одбрани, затим часописа Дефендологије, Зборника радова, Годишњака ЕДЦ, књига, дакле цјелокупне издавачке дјелатности Дефендологије у претходних осамнаест година. Почеци стварања Дефендологије почели су још у мају 1992 године, а званично постојање почиње првог марта 1997. године. Удружења дефендолога Републике Српске, 2007. године мијења назив у Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, а 2011. године добија званични назив европски дефендологија центар за научна, политичка, економска, социјална, безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања. У оквиру издавачке дјелатности Дефендологије објављено је 35. бројева часописа Дефендологија, 12. Зборника радова, 3. Годишњака Европског дефендологија центра, преко 80. књига, а организовано је преко 40. научних скупова и спроведено преко 35. научноистраживачких пројеката. Аутори издавачке дјелатности Дефендологије, између осталих, дали су највећи допринос у претходних осамнаест година утемељењу, научном и образовном обликовању Дефендологије као науке о безбједносним студијама, заштити, безбједности и одбрани. У периоду 1997-2015. године аутори су обрађивали различите теме из области науке, образовања, војске, полиције, служби безбједности, детективске дјелатности, друштвене одбране, тероризма, цивилног друштва, демократије, слободе медија, рата, мира, невладиних организација, етничких сукоба, помирења, политичке културе, дијалога, толеранције, друштвене кризе, међународних односа, транзиције, сиромаштва, незапослености, конфликата, спорта, насиља у спорту, говора мржње, глобализације,
људских права и слобода, парламентарне контроле војске, полиције и служби безбједности, трговине људима, корупције, криминала, малољетничке делинквенције, наркоманије и низ других тема из научних дисциплина као што су дефендологија, социологија, криминологија, конфликтологија, екологија, право, економија, психологија, политикологија итд. Приступ готово свих аутора је био свјетлост науке и здравог разума. Европски дефендологија центар је примјер доброг тима, који се не рађа већ се ствара. Дакле, аутори, њихова дјела и добра сарадња са институцијама Републике Српске, градом Бањалуком и свим другим субјектима у Републици Српској и БиХ, добра сарадња са академском заједницом, невладиним организацијама, релевантним међународним организацијама и институцијама, истакнутим јавним радницима и свим другим патриотски опредијељеним субјектима допринијели су да се ова концепцијска, доктринарна, стратегијска и патриотска идеја реализује у пракси. Оно што карактерише тим ЕДЦ-а јесте истрајност, упорност, знање, позитиван дух и енергија који су непресушан извор покретачке снаге овог тима. На јубилеју су присуствовали многи професори, академски званичници, аутори, сарадници, пријатељи, студенти и други. Европски дефендологија центар је свима примјер успјешне сарадње, дугогодишњег труда, залагања, енергије, идеја, знања итд., који је можда у тешким друштвеним ситуацијама на тренутак посустао, али никада није одустао од своје идеје и свог циља, што свједочи осамнаест година његовог постојања.
80 година од смрти Михајла Пупина Како започети причу о некоме ко је задужио цијели свијет својим знањем и својим беспријекорним интелектом? Понекада најједноставнијим могућим ријечима, јер Пупину, изванредном и ванвременском човјеку, не требају већи хвалоспјеви од онога што је за живота урадио. Чињенице саме говоре. Михајло Идворски Пупин, име које је узео након одласка у Сједињене Америчке Државе желећи да сачува успомену на своје поријекло, био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац је бројних заслуга и награда. Тешко је у пар редова изнијети кратак опис овако богате биографије и избројати све заслуге овог великана. Списак је бесконачан. Међутим, као и многе наше велике научнике и њега је пратила несрећна судбина услијед великих политички превирања на простору Балкана. Као и многи до тада услијед финансијских потешкоћа мигрирао је у Америку. Свој животни вијек је провео у САД-у, Њујорку, гдје је и умро 1935.године. Био је свестран научник и свој допринос је дао у пољу физике, математике, електротехнике, политике... Пупин је 1914. оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовање у старој Србији и Македонији, а стипендије су додјељиване једном годишње на празник Св. Сава. Мање позната чињеница која прати његов живот јесте и та да је био један од 12 научника оснивача НАСА-е. Чињеница која је фасцинантна у његовом животном вијеку јесте и та да је добитник Пулицерове награде за аутобиографско дјело „Од пашњака до научењака“. Био је увијек привржен свом поријеклу и својој земљи, којој је цијели живот помагао кроз разне фондације и удружења, због чега му је повјерена дужност почасног конзула у САД-у Његова величина се не може изразити ријечима, медаљама, као ни титулама. Ни данас није добио заслужено мјесто у српској академској заједници и српској јавности. Пупин је један од најзначанијих српских проналазача и научника и његове бројне активности на пољу-науке, професорског рада, оснивања и унапријеђења многих институција и удружења у САД, његови национално-политички доприноси, многобројна доброчинства, меценски однос према умјетности, брига о родном Идвору, књижевни рад, указују на велико знање, несебичну ангажованост, истрајност, као и на радан и дјелатан живот. Битно је памтити људе попут Михајла Пупина, не само зато што је својим радом задужио и свој народ а и цивилизацију, већ и зато што је важно очувати праве вриједности. У доба у коме се морал изврће на све могуће начине, у доба гдје је систем друштвених вриједности изложен најстрашнијем обезвријеђивању, Михајло Пупин и слични њему представљају светионике на путу у будућност људског рода.
Импресум Главни и одговорни уредник: Љубиша Аћимовић Urednici: Драгана Зуровац Стефан Драгичевић Вања Нишић Милан Иванић Бојан Тргић Тијана Тодоровић Саша Голић Чланови Редакције: Марина Куцаловић Љубица Аћимовић Јованка Лукић Сандра Марковић Игор Пилиповић Слађана Понорац Издавач: Клуб студената Факултета политичких наука Бања Лука