Е-часопис КРИЛА - ОШ "СТЕВАН ДУКИЋ"

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

НАШ ЕЛЕКТРОНСКИ ЧАСОПИС У ОВОМ БРОЈУ ПРЕДСТАВЉА: УВОДНА РЕЧ КО У ЧУДА ВЕРУЈЕ ТАЈ И ЧУДА СТВАРА НА КРИЛИМА УСПЕХА БИБЛИОТЕЧКИ КУТАК У СУСРЕТ НОВОЈ ГОДИНИ

ЗА КРАЈ

БРОЈ 9, ЈАНУАР 2023.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 2.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 3.

15. новембар ДАН ШКОЛЕ

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 4.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 5.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 6.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА7.

СТРАНА 8.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

Моја идеална соба Компанија Forma Ideale је током месеца септембра организовала традиционални, једанаести по реду, дечји ликовни конкурс, под називом ,,Нацртај, обоји, освоји". Лазар Јовановић, ученик одељења 12, освојио је четврто место на овом конкурсу.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 9.

ЗИМСКО ДРЖАВНО ПРВЕНСТВО 2022 У Новом Саду на базену С.Ц. Клиса, 09. 10. и 11.12.2022. одржано је кадетско првенсто за старије и млађе кадете. Ученица 62, Маша Хоџић је поставила личне рекорде у дисциплинама: - 200м краул, - 400м краул, - 200м мешовито. Такође, у штафети 4x50м мешовито за девојчице заједно са својим клупским другарицама се попела на победничко постоље освојивши сребрну медаљу. У мешовитој (2 дечака + 2 девојчице) штафети 4х50м краул освојено је прво место и златна медаља. Заједно са клупским другицама и другарима у укупном пласману ПК Партизан је освојио 3. место.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 10.

ТРОФЕЈ БЕОГРАДА 2022/2023. У организацији Ватерполо Савеза Београда организован је Трофеј Београда за текућу сезону, у којем је учешће узело 43. екипе. Ватерполисти Београда су у квалификационој групи убедљиво савладали екипе Таш-а, Старог Града и Земуна. Уз тесан пораз од Партизана заузели су друго место. На финалном турниру одржаном 03. и 04.12.2022. на базену С. Ц. Пинки, ВК Београд је савладао екипе Новог Београда и Тента из Обреновца. На овај начин су заузели друго место на финалном турниру, освојили сребрну медаљу и пласирали се у полуфинале купа Србије. ОШ “Стеван Дукић” је првим наступима, головима и асистенцијама за ВК Београд достојно репрезентовао Хоџић Балша ученик 42.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 11.

Отворено првенство АК Карановац одржано је 11.12.2022. у Београду, где je Стефан Животић 22 у конкуренцији дечаци 2013/2014. освојио златне медаље у дисциплинама скок у даљ и 40м препоне. Урош Животић 12 у конкуренцији дечаци 2015. и млађи освојио златни и сребрну медаљу у дисциплинама скок у даљ и 40м препоне.

6.Митинг будућих шампиона у организацији Атлетског клуба ,,Партизан'' одржан је 24.12.2022. у Београду, где je Стефан Животић 22 у конкуренцији дечаци 2013/2014 освојио друго место у дисциплини скок у даљ. Урош Животић 12, у конкуренцији дечаци 2015. и млађи, освојио треће место у дисциплини 50мпрепоне. У овом такмичењу учествовало је 1200 такмичара из 80 клубова.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 12.

ЗЛАТО У ШАХУ У првом колу турнира Делфин—ЛТШ-лиге шаховског клуба Делфин, одржаном 18.12.2022. године, ученица наше школе Ива Бирманчевић 33, освојила је златну медаљу и пласирала се у даље такмичење турнира.

.

Ученица Мила Јевтић 22, дана 18.12.2022. године извела је соло кореографију на "Новогодишњем плесу 2022" у Театру 78, у организацији плесне школе "DANCE STATION". Том приликом освојила је медаљу и диплому за самостално осмишљен наступ и соло изведбу.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 13.

Покажимо свом месту колико га волимо 2022. На еколошком конкурсу у организацији “Чувара равнице”, под називом “Покажимо свом месту колико га волимо 2022” учествовали су ченици наше школе у категорији еколошких састава:

ПРИРОДА У МОМ КРАЈУ Мој крај је Карабурма, налази се у општини Палилула. Простире се између Звездаре, Дунава и Миријева. Карабурма је брдовити део града са ниским зградама између којих се налазе травнати паркови са справама за игру. Дуж њених улица налазе се дрвореди који Карабурму чине зеленом. Двориште моје школе је једно од лепших школских дворишта. Има три нивоа са доста дрвећа и жбуња, међу којим је јабука коју понекад једемо, као и џенерика. Због тога волим да свратим у школско двориште и преко распуста.

У близини Карабурме, а изнад наше школе у брду налази се Звездарска шума.То је велики парк са много стаза за шетњу и трчање, многобројним клупама и столовима за одмор и уживање. Тамо родитељи воде децу да се играју често, када је лепо време праве роштиљ. У Звездарској шуми постоје табле на којима је написано којих све биљака има и које животиње живе у њој. Има мишева, ласица, веверица, куна, од птица има сова, кобаца, орлова мишара, итд… Зими се снег дуже задржава него у осталим деловима града. На Карабурми постоје бројне низбрдице по којима можемо да се санкамо. Због великог броја четинарског дрвећа, када их прекрије снег подсећа на планинско насеље. Када дође пролеће, улицама се шири мирис липе И поново земља зашарени разнобојним цвећем.

3. место - Мина Влајковић

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 14.

Мој крај Карабурма

Део града у коме живим се зове Карабурма.Волим Карабурму јер ту живи сви моји другари. Карабурма је лепа јер има пуно дрвећа, паркова, школа и свега што је потребно. У мом комшилуку живе јако добри и пристољни људи. Где год да кренем налази се неки парк кој је пун деце и дрвећа. Дрвеће прави хладовину док пролазим лети улицом и то јако волим. Волим зиму на Карабурми јер преко пута моје зграде има велика низбрдица на којој се спуштамо сваки зимски дан. Оно што ми се толико и не свиђа и што бих волео да променим је то што су већина зграда исписане графитима и јако бих био срећан да престану писати и да то префарбају. Још бих волео да промене то што је доста клупа и справа у парковима сломњено и покварено и не може да се седи. Не волим што поједини људи бацају смеће поред канте и што не чисте за својим љубимцима. Често се деси да у парку видим такве људе. Има доста луталица по крају па ми није све једно кад пролазим поред њих јер се дешавало да ме нападну.

Када се све сагледа на Карабурми има више лепих него ружних ствари и срећан сам сто ту живим и волим своје место. Специјална награда - Страхиња Мандић

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 15.

РЕЗУЛТАТИ ЛИКОВНОГ КОНКУРСА: “Мој свет заиста је леп...“ 2022/2023. године, y организацији ПРИЈАТЕЉИ ДЕЦЕ БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ ПАЛИЛУЛА: 1. место: Андреа Маријанчевић 63 1. место: Сара Жарковић 71 3. место: Наталија Живаљевић 51 3. место: Алекса Милосављевић 12

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 16.

Библиотекарка Марина

Читалачки маратон Ове школске године наши ученици се придружују "читалачким маратонцима" и онима којима је читање значајна животна дисциплина. Већ шест година издавачи реализују конкурс за најбољи необјављени роман намењен публици од 11 до 14 година, а од пристиглих рукописа штампа се пет најбољих. Прву награду за школску 2022-23. добио је Мирослав Јовановић, за роман" Моји хероји и ја". То је прича о пријатељству, оданости и дружењу, која истражује- како се постаје пријатељ. Осим романа, награђени аутор пише и кратке приче, поезију, а љубав према филму преточио је у сценарије, за које је награђиван. Стручни жири је ове године у најбоље уврстио, први пут од кад постоји овај конкурс, рукопис романописца који још није завршио основну школу. Признање, које пре њега нико није дибио, добио је Огњен Јовановић, за роман "Авантуре Харлана Ноћног". Огњен, љубитељ епске фантастике и стрипова, инспирисаће све његове вршњаке који желе да запливају књижевним водама.

.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 17.

Подсећање на доделу Нобелове награде Андрићу Наш најславнији писац, Иво Андрић, 10.децембра, у Стокхолму ј примио највеће признање које је могуће заслужити- Нобелову награду. Тиме је стао раме уз раме уз великане светске књижевности- Албера Камија, Ернеста Хемингвеја, Анатола Франса, Рабиндраната Тагору, Томаса Елиота...Говор нашег књижевника- О причи и причању- остао је упамћен за сва времена.

Иво Андрић: О причи и причању Из говора Иве Андрића у Стокхолму приликом примања Нобелове награде Моја домовина је заиста ,,мала земља међу световима”, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свима подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење томе продирању. Стога нас оно обавезује па захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим. … Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек. … Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приловедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могућно више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 18.

„ Моја плава звезда“ Свако има своју плаву звезду да га води, да га чува, да је воли и увече, кад ставиш главу на јастук, она трепери изнад тебе и обасја собу док сањаш.

„ Моја плава је оно нешто“ што трепери у мом срцу. То је скуп свих лепих сећања, догађаја, мирис мамине коже, татин осмех, братовљева задиркивања. Када се све то скупи, настане плава звезда, а ти је онда запакујеш у кутију и ставиш на дно душе. Та мала плава звезда ту трепери и греје плавом светлошћу као ореол изнад моје главе.Понекад је заборавиш,понекад се ућути, шћућурена, па када ти је тешко, она исплива, проспе топлину и умири те. Куцка у костима, трза тело, опомене да ниси сама и да су сви твоји уз тебе. Каже ти гласно, али само да ти чујеш: да идеш напред, да не одустајеш и газиш чврсто. Када ти клецају колена, она се спусти, шутне те у ногу, а ти се онда усправиш јер живот је чудан, пун замки, лепих и ружних ствари. Зато је она ту, саткана од маминог охрабрења, татине бриге и братове заштите. Понекад, када ме обузме туга, а ти се сетиш да ниси сам, да си корен – корену, љубав – љубави, живот – животу. Она мора да се пази и чува као канап на балону. Једнога дана, када одрастеш, можда ће нестати, можда ће „балон“ пући, канап се прекинути, али ће душа остати испуњена. Дуња Недељковић 62

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 19.

Љубав ме покреће Некадa врло мале ствари могу да прерасту у велике проблеме. То се дешава јер ми толико тога узимамо здраво за готово само зато што нам делује једноставно; тако често прецењујемо сами себе и допуштамо да наш мали, једноставни задатак постанe проблем. Обично и не обраћамо много пажње на тај наш проблем све док се не пробудимо једног јутра и видимо да нам он пиљи право у лице. Кад се то деси, почнемо да се питамо: ,,Како је ово уопште могло да се догоди?” Онда устанемо и размислимо о томе шта можемо да урадимо да га решимо. Различити људи имају различите проблеме, и сви их решавају нa свој начин. Неки свој проблем решавају сами, други траже помоћ, док трећи траже некога на кога могу да свале кривицу. Ево како је Алберт решио свој. Као човек који је имао скоро седамдесет пет година, учествовао у рату и био пензионисани наставник математике, Алберт се суочио са мноштвом проблема, како животних, тако и математичких, али ништа од тога није могло да га припреми за оно што га је задесило тог лета. Када је његова ћерка с породицом отишла на море оставила му је породичног љубимца на чување. Никада раније то није урадила, пса су увек чували неки њени пријатељи или рођаци,никада Алберт који је био поприлично невешт са животињама. Он је сматрао да тако великом псу као што је овај (био је то пас из породице мастифа), уопште није место у кући. Када је то и рекао својој ћерки, она му је нестрпљиво објаснила да Роки није ,,тамо нека домаћа животиња”, већ кућни љубимац, те да мора живети у кући. Алберт је имао сличне примедбе на четкање, шетање и купање пса. Одбио је да га четка и купа, тврдећи да би радије сам себи одгризао руку него да ризикује да му је одгризе та звер, а предложио је да уместо шетње отвори капију и пусти пса да се сам прошета. ,,Вратиће се кад огладни” , тврдио је Алберт. Сви његови предлози били су презриво одбачени. Алберт је још добио и детаљна упутства о томе како да га храни, као и огроман, тежак џак псеће хране. Тако је све почело. Да се разумемо, Алберт никако није био срећан због своје нове обавезе. Он није баш волео животиње, чак их се по мало и плашио, јер су биле непредвидљиве, неразумне и правиле су много штете. Уз то, није им било место у кући. Он је одрастао на селу, где је увек било говеда и живине, и добро се сећао да никада ни једна животиња није смела да се приближи кући, а камоли да у њу уђе. Домаће животиње су бар биле корисне, мислио је, за разлику од кућних љубимаца. ,,Ми водимо рачуна о њима,” рекла му је мајка кад је био мали, ,,и оне воде рачуна о нама на свој начин.“ „ Од њих добијамо месо, млеко и јаја, а можемо и да их продамо кад нам затреба новац.” Алберт се сећао да су једно време имали и пса, великог, чупавог, црног пса, који је стално лајао на пролазнике. Он је застрашивао непозване госте и чувао имање. С том мишљу, Алберт је погледао великог жутог пса који је седео крај његових ногу и гледао га исплаженог језика. „ Какво задовољство људи имају од чувања оваквих створења ? ”, питао се Алберт. Једини разлог због ког је Алберт пристао на све ово биле су његове унуке. Имао је две унуке - најлепше и најдобродушније девојчице на читавој земљиној кугли, због којих би ишао и на крај света и назад. Оне су волеле овог пса и последње што је Алберт желео да уради, било је да их разочара одбивши да га причува.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 20.

Првих пар дана било му је тешко. Стварно тешко. Пас је био трапав и непослушан, вукао је поводац током шетње, трчао по кући и уништавао Албертове ствари. Већ првог дана разбио је вазу и прегризао баштенско црево. Сутрадан је изгризао његове нове ципеле, а следећег дана је поцепао кауч. Алберт га је нашао како седи у гомили поцепане тканине душека, са изгледом некога ко хоће да каже: ,,Само сам седео овде и онда - бум! Кауч је експлодирао сам од себе! Будимо срећни што сам још жив.“ Након овог инцидента, Алберт је одлучио да га веже у дворишту. Пас је напољу провео читавих пола сата пре него што је почео несносно да завија и лаје, тако да је Алберт морао да га пусти назад, унутра. Када је ушао у кућу, Роки се онако блатњав упутио у Албертову собу и скочио на његов кревет. Старац је покушао да га изгура одатле, али без успеха. Затим је почео да виче на њега и да му прети штапом, али пас је само лежао и мирно га посматрао. На крају је уз мноштво клетви и обећања о будућој освети Алберт отишао у дневну собу да спава на каучу. Када се пробудио следећег јутра, мрзовољан и неиспаван, отишао је да види да ли је пас још увек у његовој соби, и изненадио се када ју је затекао празну. Помислио је како је псу сигурно досадило да лежи у кући, те је отишао да нађе себи неку занимацију. Алберт се само надао да та занимација није копање рупа у његовом дворишту. Закључио је да је најбоље да се у то сам увери, тако да је почео да тражи Рокија. Када се уверио да пас није у дворишту, вратио се назад у кућу, и тамо претражио све собе. Није било ни трага ни гласа од животиње и Алберт је почео да се брине. Претурио је сав намештај и померио све ормане, затим је поново изашао у двориште и почео да га дозива. Викао је тако неко време, а онда поново претражио целу кућу, обуо ципеле и обукао капут. Можда је пас изашао напоље. Алберт се није сећао када је оставио капију отворену. Дешавало му се пар пута да заборави да је затвори, због чега би му у двориште ушли разни незвани гости: пси луталице, мачке, веверице или пацови. Изашао је на улицу, прошетао горе - доле, а онда почео да куца људима на врата. Питао их је све редом да ли су видели великог жутог пса. Нико од њих није видео никаквог пса, рекли су му, али истини за вољу, нико није ни обраћао много пажње, могуће је да је пас ипак прошао, а да га они нису запазили. То је Алберту улило нову наду. Повео је седморо људи да га траже са њим и у року од сат времена обишли су цео комшилук завирујући под сваки жбун и иза сваког зидића на који су наишли. ,,Можда је отишао у град.”, пало је некоме на памет. Алберт је живео у предграђу, град није био далеко, удаљен око сат времена пешице, псу би вероватно требало још мање времена.

.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 21.

Тако су Алберт и још двојица људи сели у кола и спустили се у град. Док су се возили, два човека постављала су разна питања нервозном, исфрустрираном Алберту. Обојицу их је занимало одакле Алберту пас, јер било је широко познато да он није тип особе која претерано животиње. ,,Не волим животиње, али волим своје унуке. Радим ово због њих, само због њих.”,рекао им је Алберт тужно, и остатак вожње провели су у тишини. Алберта је забрињавала чињеница да у граду има много паса. Да, он је тражио једног веома великог пса који оставља хаос куд год да прође, али је ово ипак било као тражење игле у пласту сена. Проблем је био у томе што он није знао где треба да почне са потрагом, кога да пита, шта да уради? Падале су му на памет разне ствари: „ Шта ако је пса прегазио ауто, шта ако га је неко украо?“ Након два сата безуспешног трагања, Алберту је синула идеја. Да, није то била добра идеја, али је била његова најбоља шанса да пронађе Рокија. Нагло се окренуо и одмарширао са места на коме је до малочас разговарао са неким пролазником који није био у стању да му да било какве корисне информације. ,,Где ћеш?,” питали су га. ,,Нигде,” одвратио је он, бесан, ,,идем да се убијем!” Тако је отишао и оставио остале у чуду. Отишао је у зграду радио станице да обавести људе како се тражи велики жути мастиф нестао тог јутра. Очајан, обећао је велику награду ко год пронађе животињу. Након што је то обавио, вратио се кући, нервозан. Цео тај дан провео је примајући позиве од узбуђених људи који су били убеђени да су пронашли његовог љубимца. Било је то мноштво људи који су пронашли неког жутог пса, али нису били сигурни да је то баш тај жути пас. Ко зна на колико дана би се ово трагање развукло да Алберт није чуо весео псећи лавеж који је допирао из кухиње. Спустио је слушалицу и журно отишао у кухињу, где је видео Рокија како седи испред, сада полупразног, шпајза, облизујући се. Алберт се изненадио кад је схватио колико му је било драго што види пса живог и здравог. Пришао му је и загрлио га. Није веровао да ће икад урадити ишта слично. Пас га је лизнуо по уху, и Алберт је схватио да се широко осмехује. Ако његове унуке воле ово створење, зашто не би покушао и он? Љубав некада тера људе да раде ствари за које никада нису веровали да ће их учинити. Рецимо, да дају оглас на радију у потрази за животињом која их нервира. Љубав људе чини несебичним. Чини их храбрима и непромишљеним. Помаже им да преброде своје страхове. , Некада из једне искрене љубави могу да се роде друге, нове, најискренија љубав је она коју деке и баке осећају према својим унуцима попут Алберта. Теодора Гаврановић 81

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 22.

НОВОГОДИШЊЕ РАДОСТИ Поводом новогодишњих радости, посетили су нас предшколци из вртића "Плави чуперак", предшколци из наше школе на челу са васпитачицом Дадом, као и предшколци васпитачица Биљане Николић и васпитачице Јоване Симоновић из Основне школе "Јован Поповић". Наши гости су такође били предшколци из вртића " Бисери" и "Бошко Буха". Заједно са четвртацима су правили честитке за Нову годину и слушали дечије песме.

.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 23.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 24.

.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 25.

.

ПАКЕТИЋИ ЗА ПРВАКЕ Ученици ђачког парламента и директор школе, поделили су пакетиће ученицима првог разреда. Пакетићи су донација фирме “Бамби”.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 26.

Крај првог полугодишта и крај 2022. године завршили смо у празничном расположењу. Ученици четвртог разреда су са својим вероучитељицом Александрома Зиројевић припремили божићну представу којој су присуствовали родитељи, наставници и ученици.

.

ОШ „СТЕВАН ДУКИЋ“

СТРАНА 27.

РЕДАКЦИЈА: УЧЕНИЦИ, НАСТАВНИЦИ, ДИРЕКТОРКА И БИБЛИОТЕКАРКА НАШЕ ШКОЛЕ

ИМПРЕСУМ ИЗДАВАЧ: ОШ „Стеван Дукић“ АДРЕСА: Дантеова 52, Београд КОНТАКТ: krilaossd@gmail.com