Page 1


Edicija Knjige za sva vremena Mark Tven Do`ivljaji Toma Sojera drugo izdanje Naslov originala Mark Twain The Adventures of Tom Sawyer Preveo s engleskog Stanislav Vinaver Ilustrovao Klod Lapoant (Claude Lapointe) Komentari Mi{el Fabr (Michel Fabre) © Éditions Gallimard, 1995, za ilustracije © Éditions Gallimard, 1995, za izdanje na francuskom jeziku © Kreativni centar, 2003, za izdanje na srpskom jeziku Recenzent Nade`da Vinaver Prevod komentara Jelena Jeli} Lektor, korektor i redaktor prevoda komentara Violeta Babi} Izdaje Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8, tel. 011/3820464, 3820483, 2440659 Za izdava~a Ljiljana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum Tira` 2000 ISBN 978-86-7781-136-5 CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.111(73)–93–31 TVEN, Mark Do`ivljaji Toma Sojera / od Marka Tvena ; ilustrovao Klod Lapoant ; prevod s engleskog Stanislav Vinaver ; komentari Mi{el Fabr ; ²prevod komentara Jelena Jeli}³. – 2. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2008 (Beograd : Publikum). – 288 str. : ilustr. ; 24 cm. – (Edicija Knjige za sva vremena) Prevod dela: The Adventures of Tom Sawyer / Mark Twain. – Pravo ime autora: Samuel Langhorne Clemens. – Tira` 2.000. – Napomene uz tekst. – Re~nik manje poznatih re~i i izraza: str. 285–286. – Bibliografija: str. 287 ISBN 978-86-7781-136-5 COBISS.SR-ID 146228236


Do`ivljaji Toma Sojera

od

Marka Tvena ilustrovao Klod Lapoant preveo s engleskog Stanislav Vinaver komentari Mi{el Fabr


S A D R @A J

Predgovor I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII XIII XIV XV XVI XVII XVIII XIX XX XXI XXII XXIII XXIV XXV XXVI XXVII XXVIII XXIX XXX XXXI XXXII XXXIII XXXIV XXXV XXXVI

Tomove igre i bitke Majstor nad majstorima Uveli cvetak Nedeljna {kola Pudlica skitara protiv jelenka Tom upoznaje Beki Veridba Odmetnik u travi Stra{ni doga|aj na groblju Zakletva Du{evne muke „Ubi-bol“ Gusari @al za ku}om No}ni poduhvat Izgubljeni no` Nevreme Nagli preokret San Par~e kore Tomovo vite{ko pona{anje Umotvorine Putevi Gospodnji Sudnica Dani slave, no}i u`asa U potrazi za blagom Senovita ku}a U broju dva Na tragu Izlet Nestali U pe}ini Evo ih! Tu`an kraj Otkri}e Muke i nevolje s bogatstvom Svr{etak

7 9 19 29 37 50 56 69 75 81 91 98 104 111 121 128 137 143 147 152 163 167 173 183 188 196 199 207 217 221 225 233 244 255 261 273 276 284


P REDGOVOR Gotovo sve pustolovine zabele`ene u ovoj knjizi zbilja su se i dogodile i to dve-tri do`iveo sam ja li~no, a sve su ostale do`ivljaji nekada{njih mojih {kolskih drugova, mali{ana kao i ja {to sam bio. Hak Fin je uzet iz `ivota, a isto tako i Tom Sojer, samo {to Tom Sojer nije preslikan sa jednog jedinog de~aka, nego je me{avina bitnih osobina trojice mali{ana koje sam sve poznavao; na taj na~in Tom Sojer pripada „slo`enom stilu u gra|evinarstvu“.1 Sve one ~udne praznoverice o kojima se u knjizi govori bile su raspro- Semjuel Langhorn Klemens je ro|en u dr`avi

stranjene me|u decom i robovima na ameri~kom zapadu u ono doba ka- Misuri 1835. godine, a svoj da su se odigravali doga|aji koji su ovde opi- pseudonim Mark Tven duguje uzviku – „mark

sani, dakle pre nekih trideset ili ~etrdeset twain ²fathoms³!“, godina. Knjiga je uglavnom namenjena zabavi de~aka i devoj~ica, ali se ipak nadam da to ne}e poslu`iti odraslima kao razlog da je odgurnu od sebe, po{to sam se donekle trudio da njome na prijatan na~in podsetim i odrasle, ljude i `ene, na ono {to su oni sami nekada bili, {ta su ose}ali, mislili i govorili i u kakve su se sve neobi~ne i nastrane pothvate upu{tali, poneki put. Pisac Hartford, 1876. g.

1 „Slo`eni stil“ u arhitekturi spaja u sebi osobine nekoliko „prostih stilova“. U ovom slu~aju, Tom Sojer je gra|en po ugledu na tri de~aka.

„pokazuje dva (hvata)!“ (otprilike 4 metra) – koji su kormilarima parobroda na Misisipiju dovikivali mera~i dubine, da bi im dali na znanje da je reka dovoljno duboka i da mogu potpuno bezbedno da plove. Mark Tven je zaista bio kormilar, po{to je prethodno u~io {tamparski zanat, a zatim je neko vreme tragao za zlatom i, na kraju, postao novinar. Bio je veoma plodan pisac u ~ijem delu ima mnogo humora i folklora sa starog ameri~kog juga. Do`ivljaje Toma Sojera objavljuje 1876, a Do`ivljaje Haklberija Fina 1884. godine. To su dva velika romana nadahnuta pi{~evom mlado{}u, iz razdoblja oko 1840. godine. Oni o`ivljavaju se}anje na dva mlada pustolova okru`ena suprotnostima ameri~kog `ivota iz tih godina, koji tragaju za identitetom, i opisuju njihovu `elju za slobodom.

7


8


{{ Posle toga gu`va je stala da dobija odre|enije oblike i kada se malo bojna pra{ina slegla, pokazao se kroz nju Tom kako je zajahao de~ka – do{ljaka i sve ga ba{tra pesnicama.||

I T OMOVE

IGRE I BITKE

– Tome! Niko se ne odaziva. – Tome! Niko. – [ta li je s tim de~akom, ba{ bih volela da znam. Ej, Tome! Stara gospo|a spusti nao~are i pogleda preko njih po ~itavoj sobi. Onda ih opet malo podi`e i pogleda ispod njih. Me|utim, ona tako re}i nikad nije ni gledala na njih, ili kroz njih, kad bi god htela da uo~i tako ne{to sitno kao {to je jedan de~ki}, jer te su nao~ari bile njene „paradne“ nao~ari, one su bile ponos srca njena i slu`ile su samo „za diku“ a nikako „za upotrebu“; od njih joj je bila slaba vajda, taman tolika kao kad bi natakarila umesto njih dva furunska prstena. Za ~asak se malo kao premi-

Ime reke Misisipi poti~e od indijanske re~i koja ozna~ava „veliku vodu“. Mark Tven je tako|e opisuje kao „reku sa najvi{e krivina i okuka na ovom svetu“. Sa promenljivom du`inom izme|u 3779 i 4100 kilometara (zbog pojavljivanja novih okuka ona se stalno menja) – Misisipi je najve}a reka u Sjedinjenim Dr`avama, kroz koje proti~e od severa do juga, po~ev{i od Minesote, zapadno od Velikih jezera, pa sve do Luizijane, u kojoj stvara ogromnu deltu. Plovna u najve}em delu toka, od Viskonsina do Nju Orleansa, ona je bila povla{}eni svedok ameri~ke juna~ke pro{losti.

9


{ljala {ta }e i kako }e pa onda re~e, ne bogzna kako glasno, ali ipak tako da ju je mogao ~uti ~itav sobni name{taj: – E, zna{ {ta je, ako mi samo padne{ {aka, ja }u te...! Nije dovr{ila re~enicu, jer se ve} bila sagla i razmlatarala se metlom ispod kreveta – pa joj je trebalo malo daha da bi svaki svoj potez metlom mogla da izvede sa naro~itim naglaskom. Samo, osim ma~ke nije ni{ta isterala na videlo. – Takvo ne{to kao taj de~ak nikad nisam videla! Ona ode do otvorenih vrata, stade na sama vrata, pa baci pogled na one svoje takozvane „ba{tice“: na nekoliko vre`a od patlid`ana i tatulu „d`emsonovku“1. Ali Toma nigde ni od korova. Ona onda podi`e glas – a izra~unala mu takav ugao da se ~uje i malo podalje – pa zavika: – Ehe-eej! To-me! Iza nje za~u se neki lak {um. Ona se okrete ba{ na vreme da {~epa jednog mali{an~i}a za pe{ od kaputa i da ga pridr`i da joj ne klisne. – Ju, kako da se ne setim ostave! [ta si radio tamo? – Ni{ta. – Ni{ta! Ama pogledaj te ruke i ta usta. A od ~ega ti je to? – Ne znam, tetkice! – E, ako ti ne zna{, ja znam. To ti je pekmez, eto od ~ega je to! Ama, sto sam ti puta kazala, k sebi ruke od toga pekmeza, ina~e }u te `iva odrati! Dodaj-der mi taj prut! – Prut se ve} bio podigao. Opasnost krajnja. – Jao, tetka! Pogledaj tamo, {ta je ono iza tebe? Stara gospa okrete se {to je br`e znala, pa rukom zgrabi i suknje da se {to pre skloni od opasnosti, a moj ti {vr}a {mugnu {to je igda mogao, popentra se preko tarabe i uhvati maglu. Tetka Pola zastade u ~udu za trenutak, pa onda pr{te u sladak smeh. 1 Tatule iz D`emstauna.

{{ – Ama, sto sam ti puta kazala, k sebi ruke od toga pekmeza, ina~e }u te `iva odrati!|| 10


– E, jeste oka~enjak, a ja, zar me nikad ni{ta nau~iti ne}e! Zar me nije sto puta namagar~io, ba{ kao i sad, pa bar da sam ovog puta ispala ne{to pametnija! Ali nema gore lude od matore lude. I {to rekao onaj, gde je stari ker za nove ve{tine? A kod njega svaki dan ispadne druga ve{tina, uvek taj izvrda na drugi na~in, pa ko da mu uhvati kraj? Zbilja zna taj ta~no dokle sme da me mu~i a da me ne rasrdi ozbiljno, a zna, vala, ako me samo za ~asak zadr`i ili nasmeje, ode sve, i nisam kadra ni jedan jedini put da ga opau~im. – Aja, ne vr{im ja svoju du`nost prema tome de~aku, to je cela celcata istina, to se ne da pore}i. Lepo ka`e dobra knjiga:2 „[tedi prut da razmazi{ dete!“ Gomilam greh za grehom i spremam patnju i njemu i sebi – znam ja to dobro! Pun je |avola, ali {ta }u, kud }u! Sin je moje pokojne seje, jadni~e moje slatko, pa prosto nemam srca da ga mlatim. Kad mu popustim, savest me grize, i te kako, a kad ga dohvatim, staro mi srce prosto ho}e da prepukne. Nema {ta, lepo ka`e Sveto pismo: „^ovek od `ene ro|en kratkoga je veka i sumnja je pun.“ Jeste, i priznajem da je tako. A ovo popodne ima opet da zabu{i od {kole, ko zna gde }e se mangupirati, pa }u morati da ga nateram da mi sutra odradi, za kaznu. Mnogo je svirepo s moje strane da ga nateram

{{ Stara gospa okrete se {to je br`e znala, pa rukom zgrabi i suknje da se {to pre skloni od opasnosti.||

na rad u subotu, kad se svi mali{ani odmaraju od {kole, ali on mrzi rad gore no i{ta drugo, a ja moram bar malo da vr{im svoju du`nost spram njega, ina~e }u upropastiti to dete. Tom zaista nije ni privirio u {kolu, nego se sit naigrao sa decom i proveo se ne mo`e bolje biti. Vratio se ku}i taman na vreme da pomogne D`imu, malom crn~etu, da natesteri drva za sutra i da nacepa ne{to potpale za ve~eras – ili, ako }emo pravo da ka`emo, stigao je bar na vreme da D`imu ispri~a {ta je danas sve izvodio – a D`im, naravno, svr{io tri ~etvrtine posla. Mla|i Tomov brat (upravo: polubrat) Sid ve} je odavno obavio svoj posao (da 2 Sveto pismo.

11


pokupi iverje) jer je on bio miran de~ko, nije imao Tomovu nezgodnu i pustolovnu narav. Dok je Tom ve~erao i zdipljavao svaki ~as po par~e {e}era, ~im bi mu se prilika dala, tetka Pola mu je postavljala pitanja, neobi~no prepredena i duboka – jer je htela da ga navede na kakvo kobno priznanje. Kao i tolike druge ~estite i bezazlene du{e, ona je u`ivala u mra~noj i tajanstvenoj diplomatiji, i ni{ta joj nije bilo milije nego da svoje i najprovidnije smicalice smatra za neka ~udesa od visprene lukavosti. – Tome – re}i }e ona – u {koli je bila prili~na zapara, je li? – Pa da. Na obali Misisipija, crni lu~ki radnici koji istovaruju brodove, isuvi{e siroma{ni da bi mogli da pla}aju stanarinu, `ive u nekim, na brzu ruku sklepanim logorima. Oni svoju sudbinu, kao i zadovoljstva i zabavu, dele sa belim trgovcima – torbarima, koji ih snabdevaju.

– Sasvim `estoka vru}ina? – Pa jes’! – I nije ti se plivalo, je li, Tome? Tom se malo kao tr`e – tako mu ne{to malo sinu kroz glavu neugodno neko podozrenje. On potra`i o~ima tetka Polino lice, stade ga ispitivati, ali mu ono ni{ta nije reklo. Te ti on prozbori: – Pa, ovaj, kako se uzme, ne ba{ mnogo! Stara gospa ispru`i ruku, opipa Tomovu ko{ulju, pa }e re}i: – A nisi, da ka`e{, nekako zagrejan. – I laskala joj je pomisao da je ona, eto, otkrila da je Tomova ko{ulja suva i da niko ne zna da je ona ba{ to htela da ispipka. Samo je Tom i uprkos tome dobro osetio kako vetar duva i odakle duva. I tako je ve} preduhitrio njen slede}i potez: – Pu{tali smo vodu iz {mrka jedni drugima na glavu – vidi{, moja je ba{ mokra. Vidi{ li? Tetka Pola se sekirala {to je previdela tu tako zna~ajnu okolnost, koja bi mogla da joj poslu`i kao dokaz, i {to joj nije po{lo za rukom da navu~e Toma na tu trulu dasku. Ali joj nova misao sinu kroz glavu: – Tome, kad si polivao glavu, ni{ta ti nije tre-


balo da skida{ jaku od ko{ulje {to sam ti je u{ila! Zar nije tako? De, ras- U Luizijani, kraj Misisipija, kop~aj se! Sa Tomovog lica i{~eze i najmanji znak zabune. On otkop~a kaput. Jaka je bila u{ivena, i te kako. – Muka s tobom! Pa dobro, hajd’ sad! Bila sam sasvim sigurna da si „zbrisao“ sa ~asa i da ste se kupali. Ali, opra{tam ti za ovaj put. Tome, ti si prevejanac, prava oparena ma~ka, za koju ka`u da je bolja nego {to iz-

~esto rastu ~empresi sa kojih visi mahovina koju su francuski doseljenici zvali „{panska brada“... a [panci „francuska vlasulja“. Indijanci i doseljenici od nje su pravili prostirke, du{eke i upotrebljavali su je za punjenje name{taja.

gleda! Ovoga puta si se izvukao! Bilo joj je `ao {to se sva njena o{troumnost ugruvala, ali i milo {to je, bar ovog puta, Tom ispao nekako poslu{an i ispravan. Ali Sidni re~e: – Sve je to lepo i krasno, ali sve mi se ~ini da si mu jaku za{ila belim koncem, a ovo je crn! – Zbilja, belim sam u{ila! Je li, Tome? Ali Tom nije ni do~ekao ono {to je sad imalo do}i. Kada je istr~ao na vrata, samo je doviknuo: – Side, Side, plati}e{ ti to meni. Kada se na{ao na sigurnom mestu, Tom se upusti u prou~avanje dve pozama{ne igletine koje su bile zataknute ispod jake od kaputa – a svaka jo{ i obavijena koncem: u jednu uvu~en konac beli, u drugu crni. On re~e: – Nikad to ona zapazila ne bi da nije bilo Sida! Do |avola! Sad {ije belim, sad crnim! Da ho}e da {ije jednim, pa kojim bilo – pa da joj ~ovek nekako uhvati kraj. Ali Sid, joj {to }e taj da izvu~e! Tu ti spasa nema, ima da te premlatim namrtvo! On nije bio „primeran“ i „uzor-de~ko“ u svome rodnome mestu. Ali je on dobro poznavao „uzornoga“ i mrzeo ga je iz dna du{e. Samo, ne pro|o{e ni dva minuta, a on zaboravi na sve svoje muke ne zato {to bi te njegove muke bile i trunku manje te{ke i manje gorke no muke koje pritiskuju i razdiru odrasloga ~oveka; nego prosto zato {to ih je potisnulo ne{to novo, ne{to sna`no, potisnulo ih za izvesno vreme; isto onako kao {to odrastao ~ovek zaboravi na svoje nevolje u uzbu|enju novih pothvata. A ta nova stvar bila je: sasvim novi i zna~ajni na~in da se zvi`di (nau~io ga malo~as jedan crnac) i Tom je jedva ~ekao da ga se sit nave`ba, gde mu niko ne bi smetao. Ovo novo zvi`dukanje izvodilo se nekako nalik na pti~ji cvrkut, kao neko vla`no caraktanje: jezik da dodirne nepce, sve

13


u kratkim razmacima, i to u toku samog svirukanja. ^itaoci, ako su ikad bili pravi de~aci, nesumnjivo se prise}aju kako se to izvodi. Trud i pa`nja uskoro pomogo{e Tomu da „savlada“ majstoriju i on se vinu niz ulicu: usta mu puna svirke i sklada, a du{a blagodari Gospodu. Ose}ao se kao {to bi se osetio astronom koji je taman otkrio novu planetu. Samo, ako je re~ o tome ~ije je zadovoljstvo mo}nije, dublje i nepomu}enije, onda je, na svaki na~in, de~ko bio u preimu}stvu, de~ko, a ne astronom. U vreme odvijanja radnje Toma Sojera, negde oko 1840, na ~itavom ameri~kom tlu vlada robovlasni~ki odnos prema crncima. On }e biti glavni uzrok gra|anskog rata (1861-1865) izme|u ju`nih ameri~kih dr`ava, koje su se zalagale za ropstvo, i federalne vlade na severu, koja }e ga ukinuti 1863. godine i prihvatiti izmene ustava prema kojima crnci dobijaju sva gra|anska prava. Me|utim, po zavr{etku ovog rata njihov polo`aj }e se pogor{ati. Kju Kluks Klan, koji su obrazovali biv{i ratnici sa juga jo{ 1867. i druga udru`enja belaca, s namerom da unesu strah, pribe}i }e nasilju da bi novim gra|anima oduzeli ste~ena prava i onemogu}ili njihovo uklju~ivanje u dru{tvo.

Letnje su ve~eri veoma duge. Mrak jo{ nije pao. Tom prestade sa zvi`danjem. Pred njim se stvorio neki stranac: de~ko jedva ne{to malo vi{i od njega. U maloj i siroma{noj selendri kao {to je Petrograd3 svaki je do{ljak – ma kog bio pola ili uzrasta – ne{to neobi~no, ~itav doga|aj. A taj de~ko bio je jo{ i dobro obu~en – lepo odeven, a u radni dan! Prosto da se ~o vek za pre pa sti. Ka pa mu ne{to „~e~e“4, kaputi} plav, zakop~an na sva dugmeta, pa nov od konca, pa ~ist ~istacki, a iste takve i ~ak{irice. A na nogama – cipele, mada je bio samo petak! ^ak je nosio i „ma{liju“: po{iroku jednu traku. A dr`ao se kao pravi pravcati „varo{lija“ i to je Toma za srce ujelo! Pa sve {to je Tom du`e piljio u to ~udo od 3 Farmeri toga vremena voleli su da svojim naseljima daju fantasti~na imena evropskih prestonica i biblijskih gradova. Tako se Tomova selendra

{{ – Side, Side, plati}e{ ti to meni!||

14

zove Petrograd, a do nje je – Carigrad. 4 Lepo stoji.


sjaja, sve je tobo`e prezrivije dizao nos da poka`e koliko se gnu{a tolike „otmenosti“, a sve mu se otrcanija ~inila njegova sopstvena spolja{njost.

Hanibal, seoce u kome

Ni jedan ni drugi de~ko nisu izgovorili ni slovca. Nego, okrene li se jedan, je Mark Tven proveo detinjstvo, predstavlja

okrenuo bi se i drugi, ali samo postrance sve ukrug. Tako su se jednako obrazac za Petrograd iz Do`ivljaja Toma Sojera. odmeravali i gledali: lice u lice, o~i u o~i. Najzad Tom prozbori: – Dok te maznem! – Probaj, da te vidim! – Mogu da te zgu`vam, i te kako! – Taman posla, koga ti da bije{! – Mogu, pa to ti je. – Ne mo`e{, i opet ti to ka`em. – Mogu. – Ne mo`e{. – Mogu. – Ne mo`e{. Neprijatan tajac. Onda }e opet Tom: – Kako se zove{? – [ta se to tebe ti~e? Gledaj ti svoja posla!

Nalazi se na desnoj obali Misisipija, na nekih stotinak kilometara severno od Sent Luisa, na samoj sredini re~nog toka sever – jug. Hanibal pripada dr`avi Misuri koja se zalagala za ropstvo, kao ~lan Unije od 1820. godine. Ona se, ipak, ne}e otcepiti u razdoblju od 1861-1865, jer je bila podeljena izme|u industrijskog severa i juga sa planta`ama pamuka. Hanibal je 1840. godine bio mesto kroz koje su obavezno prolazili svi oni koji su i{li na Zapad, pre nego {to bi se sa velikom neizvesno{}u usudili da pre|u preko indijanskih teritorija.

– Pokaza}u ti i da me se ti~e i da je ba{ to moj posao. – De poka`i. – Ka`i ~ik, pa da vidi{. – ^ik, ~ik, ~ik! Eto, hajd’ sad! – Pazi ga, misli{ da si bogzna kakva pamet, ka`i pravo? Mogu da te izlemam i to jednom rukom, samo ako mi bude }ef.

15


Доживљаји Тома Сојера | Марк Твен  

Чувени роман америчког писца Марк Твена (1835-1910), "Авантуре Тома Сојера", у овој верзији, рађеној према Галимаровом издању, оживљен је ил...