Issuu on Google+


Biblioteka ROZE PATIKICE kwiga tre}a STARI I NOVI PRIJATEQI drugo izdawe Naslov originala BEATRICE MASINI Scarpette rosa AMICI VECCHI E NUOVI Copyright © 2005, Edizioni EL S.r.l., Trieste Italy Za izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2008 Ilustracije Sara Not (Sara Not) Urednik Dejan Begovi} Lektor Aleksandra Markovi} Priprema za {tampu Neboj{a Miti} Izdava~ Kreativni centar Beograd, Gradi{tanska 8 Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659 info@kreativnicentar.rs www. kreativnicentar.rs Za izdava~a Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Grafiprof Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-596-7


Beatri~e Mazini

STARI I NOVI PRIJATEQI S italijanskog prevela

Vesna Mostarica


Академија је балетска школа из романа, с правилима као из романа, у којој се све одвија као у роману. Личи на многе праве балетске школе, али није ниједна од њих. Истинит је, међутим, труд који сваки од главних ликова улаже да би остварио свој сан.


BEZ MADAM OLENSKE

Иако сви знају да је реч само о путовању, одмору, посети породици после много времена, одлазак мадам Оленске у њену Русију (циљ: Санкт Петербург) на неки начин утиче на све у Академији. Ако нема директорке, да ли ће мишеви водити коло? Не, ништа није тако просто. Истина је да мадам Оленска јесте Академија, чак више од елегантног црвеног и белог грба урезаног изнад улазних врата школе и позоришта и одштампаног на свим плакатима, меморандуму, ђачким књижицама, дипломама. А сазнање да неће бити ту два месеца баш је чудно. Зоја је намерно мало заостала, дајући руком знак Леди (иди, иди!), која се окренула да је сачека, да би врло споро прошла поред врата директоркиног кабинета и звирнула унутра. Врата су била затворена, па није ни могло да се звирне. Али иза мутног стакла није се кретао уобичајени нејасни обрис. Иза тог мутног стакла владала је празнина, нико није седео за писаћим столом. Заменик (или заменица?) још се није појавио. Као и сви наставници на замени, мислила је Зоја, биће то нека

5


безначајна, недефинисана особа, спремна да ишчезне кад се све врати на своје место. Али кад би бар била добар учитељ: Зоја воли вежбе уз штап, баш јој се не би допало да вежба тек да би вежбала. Било би то губљење времена. Као кад је мадам Оленска била болесна (десило се то само једном за шест година и трајало је две недеље), па је своје место препустила оној … а, да, оној госпођици Мити. Она је била толико нервозна да се та нервоза преносила на све. Зоја је помишљала на то да се она можда боји деце и да мисли да ће јој направити неку невољу. Није знала како да се понаша према њима, мјаукала је нешто као: драааги и драаага и никада није викнула ни на кога. Кад се мадам Оленска вратила, сећа се Зоја, требало јој је месец дана да их поново доведе у ред. „Правите много грешака!“, грмела је. „Као да сте добили вашке, па морам да вам их требим једну по једну!“ Како језиво поређење! Али какво je олакшање било поново видети и чути штап који иде горе-доле, бум-бум, у ритму срца. У одсуству мадам Оленске гласови су нешто виши, нарочито у дворишту, и мало су распуштенији у игри. Биће да је то и због пролећног ваздуха, који је, истину говорећи, још хладан као зимски. Тај утисак да се коначно мења годишње доба више је уверавање самог себе због календара. Зоја је сустигла остале с рукама дубоко завученим у џепове

6


перјане јакне; у налету оптимизма оставила је капу у клупи, али смрзнуте уши јој говоре да је погрешила. Стрпљења. Џонатан јој прилази, дивно јој се смеши и тражи њену руку у дубини џепа: прсти им се налазе, сусрећу, лако додирују, преплићу. Те две руке се баш добро слажу. – Хоћете ли да играмо између четири ватре? – Лукас им трчи у сусрет. Јакна му је раскопчана, рајсфершлус на дуксу није му закопчан до краја. – Ако се мрднете, угрејаћете се. Уместо што ту стојите укочени и цвокоћете… Леда невољно признаје: – Има право. Хајде да се играмо. – Али као да их је све спопала нека велика лењост. Стоје и даље ту, и гледају се, и дрхте, и гледају се, с помало глупавим изразима на лицима, а упоран снег, преостао од последње мећаве (што је било необично за март и паралисало је град читава два дана), шкрипуће им под ногама док цупкају да би се угрејали. – Прво што промрзлим алпинистима одсеку јесу палчеви на ногама – мудрује Леда суморним гласом и сви прасну у смех. То би баш била велика невоља за групицу младих балетана! – А девојчица из Црвених ципелица, сећате се те Андерсенове бајке, зар не?, дала је да јој одсеку цела стопала да би скинула оне проклете ципеле које су је терале да игра и игра без престанка – упада Паола. Сви се збуњено згледају, а онда Џонатан рече: – Какве сад то везе има?! – и поново се сви смеју. Уоколо се осећа нека чудна лакоћа, нешто што се може омирисати, што се удише. Пролеће? Можда. Слобода? Може бити.

7


Пошто немају, као и обично, час уз штап, свима је чудно што не морају да се пресвлаче и да се веома пажљиво чешљају, јер мадам Оленска не толерише ниједан увојак који се извукао из пунђе. Данас и сутра немају тај час. У понедељак им стиже замена. Свима прија овај одмор, али то, заправо, и није одмор, помислила је Зоја, која је тог дана раније изашла из школе. То је само нека врста паузе. Џонатан није с њом јер треба да иде на допунске часове. Из италијанског. Добро говори, али још има проблема с писањем, а није хтео да му она у томе помогне. Стиже је, међутим, Леда у трку и ставља јој руку на раме: – Хеј, Зоја, зар нећеш да ме сачекаш? – Извини, мало сам се замислила. – Или Џонатан, или ништа, је л’ да? – смеје се. – Ма хајде, не говори глупости! Мислила сам на мадам Оленску. – Два месеца одмора, благо њој… – Ко зна шта је чека у Санкт Петербургу? – Вероватно има сестру, а можда и врло старе родитеље. – Мора да јој је било тешко кад је побегла. – Па, тада су то многи чинили, зар не? Било им је боље на Западу него код куће. То ми је објаснио тата кад ми је поклонио постер Нурејева. Зоја добро зна о ком је постеру реч: црнобелом, с јаким контрастима, на којем је балетан ухваћен у скоку,

8


веома елегантном скоку, скупљених ногу, висок, лак, јак. Постер највећег балетана на свету. Стоје на станици аутобуса који никако да дође. Хладно је, али је светло, лепо, бистро и плаво. Свет као да је недавно обојен. – Што се ти толико бринеш за мадам Оленску? Хоћу да кажем, осећа се олакшање кад је мало нема, зар не? Ја мислим да нема строже наставнице од ње у целом космосу, у свим галаксијама, ни на Марсу, Јупитеру и Сатурну! Стиже аутобус и у буци од кочница и врата која се отварају губи се Зојин одговор. Па чак и ако нема строже наставнице у целом познатом и непознатом свету, Зоја би желела да објасни Леди да је мадам Оленска за њу важна, иако је понекад толико оштра да изгледа неподношљива. А заправо није неподношљива, само је праведна и ради праве ствари: жели да свако од њих пружи најбоље и чини све што је у њеној моћи да би се то достигло, чак и по цену да постане несимпатична. Леда јој је најбоља другарица и саслушала би је, а можда и разумела, али вероватно се с тим не би сложила и тврдоглаво би размишљала о мадам Оленској као о неком с друге стране барикаде, о неком одраслом и тачка. Али то није важно, пријатељи остају пријатељи и кад различито гледају на ствари. Зоја, међутим, слути да су све те мисли само њене, да их тешко може поделити с неким. И зато је, кад су се ослободила два спојена места, само склизнула на седиште и гледала кроз прозор вече које је постајало тамније плаво.

9



Стари и нови пријатељи | Беатриче Мазини