Issuu on Google+


Соња Ћирић Роман у мојој глави Copyright © Креативни центар 2013 Библиотека Свет је један књига шездесет девета прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Виолета Бабић Илустрације Вукашин Багић Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 2.000 ISBN 978-86-529-0060-2


Sowa ]iri}

ROMAN

U MOJOJ GLAVI


– Не бој се, све ће бити добро – рекао би ми Душан да је овде и ја се сад не бих бојала. Али он није овде. Oдселио се. Зашто није сачекао матуру, па нека онда иде куд год хоће? – Зашто? Питаш ме зашто идем?! Питај мог тату! Или не! Питај његовог директора! Он, он је тај који је смислио да му је мој тата кориснији у Паризу, па се зато мама, тата и ја сада селимо! Мене нико ништа није питао! И не разумем ка‑ ко то не разумеш! – извикао се Душан и отишао. Било је то последњег дана последњег летњег распуста у основној школи у мом животу, што значи – дан пре почетка осмог разреда. А само пола сата пре тога вратила сам се с лето‑ вања – весела, највеселија – и одмах јавила Душа‑ ну да истог момента дође до наше клупе у парку. – Важно је, хитно је! – рекла сам. Савршено сам поцрнела и хтела сам да му се прикажем. Није ни приметио. Није ми рекао ни добро дошла!, као што ми је увек говорио, чак и кад дођем 5


Соња Ћирић

код њега по свеску. Само ме је известио да ће од следећег дана живети у Паризу, да се исписао из наше школе и да им је стан већ испражњен. Ја сам га питала зашто иде, а он је почео да виче. Био је љут, окренуо се и отишао. – Црња сам од тебе! – довикнула сам му, појма немам зашто. Да ли сам тада помислила, посумњала, да га више нећу видети? Не, нисам. Мислила сам о то‑ ме да ли би му више пријало да сам уместо црња казала више сам поцрнела од тебе зато што он води рачуна о изражавању. Ето, то сам помисли‑ ла. Ништа друго. Бојим се. Да је Душан овде, не бих се бојала. Неко би помислио да сам заљубљена у Душа‑ на. Е па нисам! Он је само неко кога знам од ро‑ ђења, ништа више. И нормално је то што ми не‑ достаје. Па ми смо целог живота заједно! Ја знам све о њему. Он зна све о мени. Зна чак и коју сам лекцију добро научила, а коју мало ма‑ ње, иако му то нисам рекла! Зато сам, кад се деси да се на тесту одједном сетим одговора на неко питање, сигурна да је то његова заслуга. Убеђена сам да је он, док је решавао свој тест, наишао на питање за које је претпоставио да не умем да од‑ говорим на њега и помислио: Заокружи под C, па бих се ја исте секунде сетила одговора! 6


Роман у мојој глави

Нас двоје смо се допуњавали у много чему. Ду‑ шан је од мене научио да није свеједно како се облачи кад се иде, на пример, у биоскоп, а како онда кад треба да се поправи оцена из геогра‑ фије, а ја сам од њега научила да поштујем речи. Упорно је исправљао и мене и све остале из оде‑ љења кад год бисмо нешто рекли погрешно, па се ја већ одавно трудим да говорим правилно. – Изненадићеш се, али ускоро ће Правопис бити бестселер, а у моди ће бити образовани љу‑ ди – најавио је Душан још пре годину и по. У целом одељењу само смо он и ја говорили један сат, а остали сат времена. Не постоји ништа друго осим времена чија је мерна јединица сат, па зато кад неко каже један сат, подразумева се да мисли на време, а не на кликере! Дубравко ви‑ ше не говори извинути се кад хоће да се извини, зато што му је Душан објаснио разлику између извињења и извијања. Скоро сви говоре из простог разлога што уместо да кажу зато што. То је и неправилно и, по мом мишљењу, баш много ружно, али ме нико жив не слуша. Како ли се Душан у Паризу сналази с францу‑ ским језиком? Овде је имао петицу и наставни‑ ца француског га је често хвалила, али то не зна‑ чи да му француски и тамо добро иде. Можда сад неко њега исправља кад год нешто погреши, као што је он исправљао нас. 7


Соња Ћирић

Смешно ми је кад се његово име изговори с француским нагласком: ДушАн! Њему, сећам се, то није било смешно и чудио се томе што мени је‑ сте. Осим мене, нико га у одељењу није звао Ду‑ шан. За остале био је Дуки или Анастас (по прези‑ мену). Историчар га је у петом разреду звао Сил‑ ни, ваљда због цара Душана, па су га деца прозва‑ ла Цар, али чим су схватила да му тиме признају да је главни у одељењу, нису га више тако звала. Не могу да престанем да мислим на Душана. Љута сам што је отишао. Да ли он тамо, у том Па‑ ризу, зна да ја сада решавам матурски тест из срп‑ ског? Да ћу два сата бити у овој учионици и одго‑ варати на питања из српског и да од ова два сата зависи да ли ћу се уписати у гимназију коју во‑ лим… И … није важно шта још од тога зависи. Не зна. Зашто би знао? А и баш га брига. Отишао је. Тек је десет до једанаест. Шта да радим до два‑ наест? Зашто су одредили баш два сата за изра‑ ду теста? Ако одмах не знаш одговор, нећеш га се сетити па ни целог дана да мислиш, што зна‑ чи да ти је за тест од двадесет питања потребно двадесет минута, највише пола сата. Ко одређује та правила? – Министар – рекао би мој тата. Мама би се насмејала, а тати би због тога било драго. Ову реченицу треба рећи у плусквамперфек‑ ту. Мами одавно није занимљиво оно што тата 8


Роман у мојој глави

говори, а тата се одавно не труди да јој буде за‑ нимљив. Сви око мене још пишу; уроњени су у тест. Да ли је могуће да сам само ја одговорила на сва питања? Нису била нешто посебно тешка. Немогуће је да су ово та њихова најтежа питања, као што су нам наставници најављивали. Да ли да изађем? – Немој да се правиш важна – рекли би ми Ан‑ чи и Душан. Не правим се важна! Само сам хтела да кажем да ми нису потребна два сата да одговорим на двадесет питања. Ништа друго! – Тачно! Хтела си да сазнамо да си боља од других. Ето видиш да се правиш важна! – рекли би ми они и били би у праву, али то сад није ва‑ жно. Ја, у ствари, нећу да изађем. Морам мало бо‑ ље да потражим грешку. Сигурно је ту негде! Ни‑ када досад ниједан тест, или писмени, или кон‑ тролни нисам урадила без грешке! Ниједан! А ни једно једино такмичење није прошло без погре‑ шних одговора. Па зашто би матурски из српског био изузетак? Пући ћу! Сви су мирни. Да ли дишу? Ни мува се не чу‑ је! Мукла тишина! Да ли ја дишем? Не чује се ни пуцкетање Костине хемијске оловке. Он је увек, откако знам за њега, од почетка до краја сваког 9


Соња Ћирић

писменог без престанка отварао и затварао хе‑ мијску. Како нас је то нервирало! Ништа не чујем. Ни кораке ове две наставни‑ це што нас чувају. Једна је у љубичастом, друга у зеленом. Нису престале да корачају између редо‑ ва откако је почео тест – једна од табле према зи‑ ду, друга од зида према табли. Ходају правилно, као да су војници. Или као да су клатно: горе‑до‑ ле, доле‑горе. Сваких неколико секунди прође с моје леве стране љубичасто, а с десне – зелено клатно. И тако од почетка теста. Чувају нас. – Чувају вас? Од кога? Зар сте у опасности? – питао би ме Душан да је сад овде. Оне у ствари пазе да не преписујемо, напето мо‑ тре да никако не пропусте тренутак у којем би се неко од нас усудио да помисли да спусти поглед на тест оног испред себе! Јер ако им се то деси, изгуби‑ ле су. И то би било страшно! Не би оствариле свој задатак… И њихов живот постао би бесмислен. Баш лупетам. Први пут сам у овој учионици. Ко ли је иза‑ брао овако ружне завесе? Осам година долазим скоро сваког дана у школу, могла бих да се кладим да сам видела сваки милиметар зграде од подру‑ ма до крова, кад оно – полажем матурски испит у непознатој учионици с ружним завесама! А што је најстрашније, око мене нису моји из мог VIII2. Маша из VIII1 седи испред мене, Небојша из VIII4 10


Роман у мојој глави

је иза, Стојан из VIII1 је у реду десно од мене, Зи‑ ки из VIII3 лево… Где ли су моји? – Ту су и ти то знаш – рекао би ми Душан да је сад овде. Добро, знам да јесу. Сви осмаци чија прези‑ мена почињу на првих осам слова азбуке налазе се у овој учионици; значи и осмаци из мог VIII2. Али ми нису онолико близу колико бих ја воле‑ ла. Сви нам говоре да је ово важан моменат у на‑ шем животу, да ово није тест из српског него ис‑ пит зрелости. Ја српски знам одлично, у свако доба дана и ноћи, али о таквој зрелости нисам учила. Уо‑ сталом, чини ми се да није претерано занимљи‑ во бити одрастао. Да нисам у праву, наставници и сви други одрасли били би насмејани и весели док нам причају о том новом животу, а не забри‑ нути и смркнути. Моја мама с другарицама, на‑ рочито с тета Душком, по цео дан прича о поску‑ пљењима, о кредиту, о свађама… Све им је те‑ шко, а ништа им није добро. – Не знам како да преживимо – често каже та‑ ти, а тата само устане и оде у купатило или се по‑ наша као да мама и не постоји. Зашто нас сви они плаше? – Зато што не воле живот! Хајде, не фантази‑ рај, него гледај у тај тест и тражи грешку – рекао би ми Душан да је сад овде. И био би у праву. 11



Роман у мојој глави | Соња Ћирић