Pokvarni dom

Лелујка се презриво искревељила. Страхождер то вероватно није укапирао. Патуљци су на тренутак престали да се врпоље. Онда се зачуо храпав одрасли глас: „Бар неко има мозак у глави, а не попару! Ја сам за!“ Сви су се запањено окренули према колевки. Били су убеђени да Бебирога спава. Бебана је седела. Извадила је из уста палац који је сисала, па је весело рекла: „Шта буљите у мене кô у серију? Па наравно да умем да говорим, чак и простаклуке, и то на пет светских језика. Да, такође пристојно владам компјутером. Можда умем да возим кола, нисам сигурна, то би прво морало да се испроба.“ Усуд је био запањен: „Шта?“ „Ми бабароге имамо одличну генетику. Чим се родимо, умемо да читамо. Карате учимо тек од треће године, нажалост. И не тек неки обичан карате, него бабарога‑карате! Мама обара четинаре једним ударцем руке. Хејха, хејха!, жива нисам, али имам тек тринаест месеци. (Значење речи хејха објасниће‑ мо вам касније.) Да то случајно нисте одрукали Штетковићима! Пред њима ћу се правити муааала.“ Усуд се први опасуљио. „Супер, Бебирого! Мени се одмах учинило да си паметна. Онда ти и ја можемо да разговарамо.“ Како је то изговорио, тако га је у нос погодио кестен у бодљикавом омотачу. „И тако дакле овако онако!“, разљутила се Лелујка. „Ти, паметњаковићу паметни, немој да се правиш важан! Да, ја сам само омаја и не читам књиге, али зато се не губим ни у Сахари, где би ти вероватно умро од жеђи. Нећу се изгубити ни на Северном полу, где би се теби заледиле и слине у носу, ја се просто нигде не губим … и ја хоћу прва да причам причу!“ Већ се толико било смркло да нису видели ни пертле на ципелама. „Гле! Ни ово не умеш, суперштајне, а?“ Лелујка је засветлела зеленкастим светлом. Коса јој је искрила и светлуцала. Помало је личила на улаз у циркус, али то су била треперава светлашца која има свака омаја. Сви су поседали око ње, догурали су ту и Бебирогу и Лелујка је почела да прича.

12