Page 1


Naslov originala Angela Nanetti MIO NONNO ERA UN CILIEGIO Copyright Š Edizioni EL S.r.l., Trieste Za izdawe na srpskom jeziku Š Kreativni centar 2005 Biblioteka Svet je jedan kwiga dvadeseta tre}e izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa Sla|ana Ili} Ilustracije Milica Nenadi} Lektura i korektura Aleksandra Markovi} Dizajn korica Du{an Pavli} Priprema za {tampu Qiqana Pavkov Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a Mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-402-1


An | el a Naneti

S italijanskog prevela

Vesna Mostarica


Mojoj baki i mom deki i baki i deki moje dece


Deka Otavijano

Kada sam imao ~etiri godine, imao sam i wih ~etvoro: baku i deku u gradu, i baku i deku na selu. Oni iz grada su se zvali Lui|i i Antonijeta i sasvim su li~ili na sve qude iz grada. Oni sa sela su se zvali Otavijano i Teodolinda i nisu li~ili ni na koga, ~ak ni na svoje kom{ije. Baka i deka iz grada `iveli su u na{oj ku}i i vi|ao sam ih najmawe ~etiri puta dnevno. U osam ujutru, kad se deka vra}ao iz {etwe sa Flopijem: – Pa, {ta radimo danas, mladi}u? Ho}emo li u {kolu? U devet, kada je baka izlazila sa Flopijem u kupovinu: – Jesi li se spremio za {kolu, pti~ice? 5


An|ela Naneti

U dva, kada je deka izlazio u drugu {etwu sa Flopijem: – Aha, vratio si se iz {kole! Bravo! I u pet, kada je baka izlazila sa Flopijem da ne{to kupi ili u posetu prijateqicama: – Jesi li se danas lepo proveo u {koli, pti~ice? [kola je, u stvari, bila zabavi{te, koje sam svim srcem mrzeo jo{ od onog groznog jutra kada je mama po~ela da radi i tamo me na silu odvela. Tako se svakog dana pri~a ponavqala: ja sam plakao, deka je lupao na vrata, baka provirivala, a onda su oboje izlazili sa Flopijem. Mama bi ponekad, kad ih vidi, frktala i izgovarala re~enice kao: „Pas im je dra`i od unuka“, {to me je veoma brinulo i ~esto sam zbog toga prestajao da pla~em. Jer je Flopi, sa onim stomakom kao moja lopta i rahiti~nim nogama, bio stra{no ru`an i pitao sam se kako mogu da budem gori od wega. Sasvim je druga~ije bilo sa bakom i dekom na selu. Pre svega zato {to su imali guske i koko{ke umesto psa; zatim, nisu ih ~etiri puta dnevno izvodili u {etwu; najzad, nisu 6


Moj deka je bio tre{wa

`iveli iznad nas, ve} su od nas bili udaqeni ~etrdeset kilometara i vi|ao sam ih uglavnom nekoliko puta mese~no. Mama je, ponekad kad bi ih pomiwala, uzdisala i govorila re~enice poput ove: „Kao da su duhovi“. A ja sam zami{qao deku Otavijana i baku Teodolindu kako pokriveni belim ~ar{avima, on visok, a ona {iroka, progone koko{ke i guske po dvori{tu. Wih dvoje su bili mamini roditeqi i bili su mi, kao i ona sama, dra`i od drugog deke i bake. Mama je bila jedina }erka deke Otavijana, jer je baka Teodolinda, iako tako debela, ra|ala veoma male bebe koje nisu uspevale da pre`ive vi{e od jednog dana. Na sre}u, s mamom je bilo druga~ije; mo`da i zbog toga {to se baka, kako je pri~ala, tada mnogo potrudila da bi mogla da dobije unuka kao {to sam ja. Deka je slavio celog tog dana, a baka je pri~ala da se i napio. Potom je oti{ao u ba{tu i posadio tre{wu. A sad moram da vam pri~am o deki. Mene tada jo{ nije bilo, ali mislim da je ve} bio poseban. Baka je govorila da je bio najlep{i mu{karac u selu i kako je morala mnogo da se potrudi da bi ga ulovila. Mo`da je baka malo 7


An|ela Naneti

preterivala, jer ga je toliko volela da se to jo{ videlo. Ja se ba{ ne se}am da je deka bio toliko lep, ali pamtim da je bio visok i uspravan, s vetrom u preostaloj kosi i uvek sa travkom u ustima. Sa dva prsta bi ~upnuo travku s livade i polako, polako je grickao. Govorio je: „Boqe ovo nego cigareta“. Dakle, kad se mama rodila, deka je oti{ao u selo i vratio se s parom zlatnih min|u{ica za baku i jednom sadnicom tre{we. Oti{ao je u ba{tu, iskopao rupu, napunio je toplim stajskim |ubrivom i zasadio drvo; zatim je uzeo perorez, usijao ga i urezao ime: Feli~ita.* Mama se upravo tako zove, a to je, po dekinom mi{qewu, trebalo da bude i ime drveta. Baka je primetila da to ime nikako ne pristaje jednoj tre{wi; onda je deka odlu~io da to drvo nazove Feli~e.** Feli~e je tada imao tri grane, a u prole}e, kada je mama imala sedam meseci i ~etiri zuba, izbila su i wemu ~etiri cveta. Od tada su mama i tre{wa rasle zajedno i sa bakom i dekom ~inile porodicu. To se jasno videlo kad bi se pogledao album sa fotografijama. * Feli~ita (felicitĂ ) na italijanskom zna~i sre}a (prim. prev.). ** Feli~e (Felice) Sre}ko (prim. prev.). 8


Moj deka je bio tre{wa

Na prvoj je bila mama sa sedam meseci i ta ~uvena ~etiri zuba koja se nisu videla, u rukama bake Teodolinde koja ju je podigla uvis kao lutku. Kad god bih video tu sliku, uvek bih pomislio kako bi baka Teodolinda mogla sasvim dobro da izgleda u ringu u najte`oj kategoriji. Tada je bila mlada i ne onoliko debela kakvu sam je pamtio, ali je imala tolike ruke da su se od jedne wene mogle napraviti dve ruke bake Antonijete. A da i ne govorim o prsima! Grudi bake Teodolinde bile su velike i meke – kad me je grlila, ~inilo mi se da tonem u perjani jastuk i uvek sam tu `eleo da zaspim. To je ne{to najlep{e {to pamtim o baki, a tu je i onaj wen miris, ni nalik na smrdqive parfeme bake Antonijete, ve} kao {to miri{e mama posle kupawa. Ona je govorila da je za sapun~i}e koje je sama pravila dobila tajni recept od neke ve{tice, a ja sam joj tada verovao, jer je ta moja baka bila toliko druga~ija od ostalih `ena da mi se sve ~inilo mogu}im. Uz baku se na toj prvoj fotografiji u albumu nalazi Feli~e: otprilike wene visine i nalik na tre{wu dete. Deka je govorio da je sadnica bila stara tri godine kad ju je zasadio, a to je pravo doba da bude dobar drugar u 9


Baka se smejala i u licu izgledala kao devoj~ica.


Moj deka je bio tre{wa

igri. Na drugoj fotografiji videla se mama na quqa{ci obe{enoj o najve}u granu tre{we, iz koje su u me|uvremenu izbile i mladice. Deka je orezao grane i Feli~e je izgledao skroz promrzlo. Ali kad sam mu to rekao, deka mi je odgovorio: „Ma ne, drve}u to prija, tako ja~a“. I zaista, na slici s maminog sedmog ro|endana Feli~e je ve} bio pravo drvo i mama je mogla da ja{e jednu granu i mlatara nogama. Ona mi je ~esto pri~ala kako je kao devoj~ica najvi{e volela da se popne na tre{wu i gore izmi{qa hiqade igara. Slu{ao sam je sa zavi{}u, jer je, kad bi me odvela kod bake i deke, uvek bilo premalo vremena, Feli~e je bio previ{e visok, a ja suvi{e mali da se popnem sam. Kad deka nije radio u ba{ti ili oko `ivine, on bi me tamo odneo: skidao je cipele, stavqao me na ramena i peo se neverovatno ve{to, kao majmunica sa svojim majmun~etom. Jednom je mama iza{la, ugledala nas i pokrila usta rukom da ne bi viknula. Ali nije rekla ni{ta, jer je znala da je to beskorisno. To se de{avalo kada je baka jo{ uvek bila dobro. Zatim se razbolela i deka vi{e nije bio onaj stari. Mama je to stalno govorila, svaki put kad smo se vra}ali ku}i. Pri~ala je sama sa sobom, naglas, i govorila da 11


An|ela Naneti

nije pravedno ostaviti ih tamo, da je deka tvrdoglavac, da ne mo`e o svemu sam da se brine... Onda se `alila na drugu baku i drugog deku i qutila na Flopija. Album sa fotografijama zavr{avao se maminom svadbom i tu su bile dve slike koje su mi se mnogo svi|ale: na jednoj su mama i tata pod tre{wom u punom cvatu, ona na quqa{ci, a tata se pretvara da je quqa; na drugoj se deka Otavijano i baka Teodolinda dr`e za ruke. Mama mi je ispri~ala kako je deka za svadbu hteo da napravi veliki ru~ak u ba{ti; ali po{to su deka Lui|i i baka Antonijeta bili protiv, zbog muva i insekata, tamo su se samo slikali i onda oti{li u restoran, pa je deka Otavijano morao da jede ostrige koje su mu se gadile, a sutradan mu je bilo muka. Na slici sa svadbe mama i tata su bili prelepi, a deka Otavijano i baka Teodolinda gotovo se nisu mogli prepoznati. Deka je imao tamno odelo sa kravatom koje je nosio na svojoj svadbi, a baka haqinu, svu nacigovanu, zbog ~ega se ~inila jo{ debqom, sa buketi}em cve}a na prsima. Baka se smejala i u licu izgledala kao devoj~ica. Taj album vi{e ne postoji, deka ga je uni{tio, ali ja se se}am svake pojedine slike. 12


Baka Teodolinda

Ne znam kada je baka Teodolinda po~ela da se ose}a lo{e, ali ta~no se se}am dana kada sam toga postao svestan. Bio je maj, punio sam pet godina i napravili smo proslavu u ku}i, sa dekom Lui|ijem, bakom Antonijetom i nekoliko prijateqa. Tu je bio i Flopi, koji se vidi na jednoj fotografiji kako zajedno s nama jede sladoled. Taj Flopi, kako je govorio deka Otavijano, vi{e nije spadao u pse}u rasu, a da bi bio ~ovek, nedostajao mu je pre svega govor; u stvari, bio je ve} samo napola pas, zahvaquju}i baki i deki koji su se prema wemu pona{ali kao prema detetu, i to malo zaostalom. Na toj fotografiji smo, dakle, svi zajedno, ali deke Otavijana i bake Teodolinde nema. Wih dvoje su dotad dolazili kod nas, u grad, „koliko se mora“, kako je govorio deka, ali uvek za moj ro|endan. Tada, me|utim, 13


Мој дека је био трешња | Анђела Нанети  
Мој дека је био трешња | Анђела Нанети  

Kада је имао четири године, Тонино је имао њих четворо: баку и деку у граду, и баку и деку на селу. Они из града звали су се Луиђи и Антон...