Issuu on Google+


Наслов оригинала Christophe Mauri, Mathieu Hidalf et la Foudre fantôme © Gallimard Jeunesse, 2011 За издање на српском језику © Креативни центар 2013 Књига осма Прво издање Превод с француског Снежана Радошевић Уредник едиције Љиљана Маринковић Уредник издања Наталија Панић Лектура Ивана Игњатовић Дизајн Андреј Војковић Илустрација на корицама Јелена Ристић Припрема за штампу Љиљана Павков Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директор Штампа Графостил Тираж 1.500 ISBN 978-86-529-0039-8


ВРЕ­МЕ­ПЛОВ

Кристоф Мори

Пре­ве­ла с француског Снежана Радошевић


Наслов оригинала: Christophe Mauri, MATHIEU HIDALF ET LA FOUDRE FANTÔME © Gallimard Jeunesse, 2011

За Кризију и Жан-Филипа, који подносе Матјеа Идалфа из дана у дан и без којих он свакако не би био прави правцати херој!


Прво поглавље

Необично понашање господина Ригора Идалфа

Б

ило би неправедно ударати на сва звона како господин Ригор Идалф не воли сина. Али како га је више волео када га није видео, чуо нити мислио на њега, одредио му је најстрашнију казну коју је могао да смисли његов тако немаштовит дух. Готово дванаест месеци Матје Идалф морао је да проведе на врху Дечје куле, у својој огромној соби. Злосрећни Матје могао је да излази само сваког јутра, сваког поподнева и сваке вечери, чим би господин Идалф окренуо леђа. * Те вечери чувени Матје Идалф био је лоше воље упркос сопственој слави. Није испуштао из вида сат у својој соби. Имаће десет година још само неколико сати, што му је веома одговарало. Мрзео је својих десет година, бескористан и сраман узраст: са десет година човек не може да одлучи како се неће купати 3


Кристоф Мори

више од једанпут недељно. Не може ни да одлучи да уништи свог оца и да га искључи из породичне заједнице. Такође, истини за вољу, не може ни лудо да се заљуби. Али то је Матјеа Идалфа узбуђивало у најмањој могућој мери јер није био заљубљен ни у кога. На дан синовљевог рођења господин Ригор Идалф предосетио је да ће му се живот преокренути. Никада није имао тако основан предосећај – Матје је рођен усред прославе краљевог педесетог рођендана и покварио ју је својим урлањем. Од Матјеовог трећег рођендана за њега је постало питање части да из године у годину саботира краљев рођендан. Његова стратегија била је једноставна: требало је изазвати катастрофу која ће сваки пут бити већа од претходне. Претње, казне, ускраћивања никада га нису зауставили. Његова последња глупост била је тако страшна да је господин Идалф узалуд покушавао да донесе закон који би Матјеу забранио да икада напуни једанаест година. Није био у праву што је томе посветио толико енергије јер је с глупостима било готово! Да, ма шта о томе мислили штампа и његови обожаваоци, Матје Идалф више није био дете. Једанаест година – то више није био тако безначајан, тако бескористан, тако незнатан узраст као што су десет година, девет година, осам година, седам година и све друге године пре седме. Једанаест година – то је доба у којем је Матје Идалф коначно могао да добије дозволу да 4


Матје Идалф и Фантомска Муња

полаже испит за кандидата Школе Елите, најневероватније и најопасније школе у краљевини. И да би положило тај испит, обично дете имало је само једно решење – да ради и учи до изнемоглости. Авај! Радити и учити – то никако није спадало у планове Матјеа Идалфа. * Пошто је нетремице посматрао часовник у својој соби готово десет минута, Матје дохвати књигу коју је почео да чита годину дана раније. Била је огромна као доктор Боатабон, досадна као господин Идалф и носила је наиван наслов – Први статут елитоваца. Матје је имао још једну ноћ да научи напамет то темељно дело. Бацио је зналачки поглед на број стране чији је угао савио. Била је то страна број један. Матје се био досетио генијалног поступка. Увек је за трен ока могао да сазна шта му је преостало да прочита пре испита за кандидата. С леве стране свог кревета слагао је све књиге које још није стигао да започне. Насупрот томе, с десне су се налазиле оне друге, књиге које је прочитао више пута. Баснословна гомила непрочитаних књига личила је на стуб чија је сврха да подупире таваницу. Гомила прочитаних књига, међутим, није могла да заклони ни једну једину белу раду. Уосталом, претерано је говорити о гомили пошто је ту стајало само једно танушно дело – Ужасне приче које се никако не пре5


Кристоф Мори

поручују деци млађој од четрнаест година, чак ни оној храброј. Матје Идалф устаде из кревета, попе се на мердевине које су водиле до врха гомиле непрочитаних књига и ту пажљиво стави Први статут елитоваца. Сишао је што је брже могао и дограбио своју збирку прича као неку светињу. – А сада, само нас двоје! – узвикну он поносно, загњуривши се испод покривача. Жудно је прочитао причу о једном веома интелигентном детету које је прождрао вук што је трчао брже од њега. Била је то Матјеова најдража прича јер није имала никакву поуку. Када је завршио с читањем, отворио је албум са сличицама из Школе Елите; ту је сакупио гомилу сличица које су се продавале у папирницама широм краљевства. На корицама албума налазило се позлаћено дрво, амблем школе, које је светлуцало у полутами. Матје је одмах пронашао страну посвећену прописима које је знао упрсте: Мада испит за кандидата обично могу да полажу деца с навршених дванаест година, могу га полагати и дечаци од једанаест година уколико покажу изузетне способности. Матје се заустави с блаженим осмехом на уснама. Још није знао шта значи то способности, али су њему често говорили да је изузетан. Испит, који је другачији за сваког кандидата, већина организатора описује као опасан. Да би неко дете званично стекло статус кандидата за Школу Елите, Четворо судија мора да стави четири неопозива потписа у регистар школе. Пре доласка 6


Матје Идалф и Фантомска Муња

грофице Дакур у управу неретко се дешавало да кандидати не изађу живи из Куле за испите. Матје прекиде с читањем благо подижући десну обрву; зачуо је шкрипу степеница. Начуљио је уши ишчекујући. Није било никакве сумње. Неко се приближавао. Али ко је могао да дође у то доба, баш пред вечеру? Кораци су се чули један за другим, ужасно тешки. Рекло би се да то хода неки старац или неко ко осећа умор читавог света док прелази пет спратова Дечје куле. Матје се склони иза стуба непрочитаних књига. Веома узбуђен, нетремице је посматрао кваку. Она се покрену сама од себе. Огромна и застрашујућа тетурава сенка паде на зид од књига. Била је то сенка господина Ригора Идалфа, Матјеовог оца. Господин Ригор Идалф личио је на човека који још није успео да свари последњу глупост свог сина. * – Спремамо се да седнемо за сто – рече он, љубазан и пријатан као судски спис. Матјеова глава појави се иза књига. – Шта радиш иза те бескорисне гомиле капиталних дела? – прогунђа господин Идалф, који није био нимало маштовит. – Та гомила није тако бескорисна! – рече Матје чудећи се. – Ту се мерим сваког јутра! – Ти се … мериш?! 7


Кристоф Мори

– Да! За годину дана порастао сам за две књиге! Веома сам задовољан! Господин Идалф уједе се за доњу усну. – Шта ћемо јести?! – упита одушевљено Матје излазећи на степениште. – Све што ти мрзиш. – Опет! Али ово је ипак моје последње вече у замку! – Надамо се томе – признаде господин Идалф малаксалим гласом. – Али то није тако сигурно. Матје се узнемирено заустави насред степеништа. – Шта то није тако сигурно? – Оно што није тако сигурно – настави одсечно господин Идалф – јесте то да ће дете које није паметније од магарца успети да положи најтежи испит у краљевству а да није прочитало ни једну једину књигу за годину дана. Ето шта није сигурно! Тог тренутка господин Идалф нагну се над свог сина шапућући са сигурношћу једног људождера: – Имаш намеру да вараш, зар не? Матје подиже десну обрву. – Не… – успротиви се он. – Нисам планирао да варам… Господин Идалф се усправи као змија опчињена звуком раштимоване свирале. Није изгледао опасније чак ни оног дана када је његов син починио последњу глупост. – Матје – рече он веома споро, наглашавајући пажљиво сваки слог – за годину дана ниси учинио 8


Матје Идалф и Фантомска Муња

апсолутно ништа како би се припремио за испит. Гарантујем ти да ћеш, уколико не будеш варао, имати посла с најнемилосрднијим оцем кога можеш да замислиш – просикта он. – Да ли ти је то јасно? Матјеу се подиже коса на глави. Очигледно је све мање познавао свог оца што је дуже живео под његовим кровом. – Желите да варам?! – понови он запрепашћено. – Али, оче, то је немогуће! За тако нешто треба бити геније! Никоме никада такав подвиг није пошао за руком! И нико не би био довољно храбар да се у то упусти! Непогрешива Служба за преваре није… – … баш толико непогрешива! – пресече господин Идалф, чије су очи кључале од црнила. – Успео си да ме вараш током једанаест бескрајних година, да корумпираш новинаре, да се поиграш са два конзулата и једним краљем, па ме нећеш навести да поверујем у то како те Служба за преваре толико плаши! Затим додаде благим гласом: – Нека буде сасвим јасно, Матје Идалфе – ништа није важније од твог уписа у школу! У суштини, сан господина Идалфа био је да се отараси сина. Он је ишчекивао чувени испит за кандидата подједнако нестрпљиво као и сам Матје. – Ако се твој испит буде одвијао тако да на њега не падне сенка неке преваре, твоја казна биће одмах укинута – рече он претећи. – Варао си, зар не? Матје је настојао да делује увређено како би још једном намучио оца, а затим узвикну са широким осмехом: 9


Кристоф Мори

– Смирите се! Наравно да сам варао! Ви сте понекад заиста херој. Планирао сам да… – Не желим ништа да знам! – преплашено рече господин Идалф стављајући руке на уши. – Варање је гнусан чин и не желим да будем званичан саучесник у томе. Само би још фалило да ја, твој непопустљиви отац, постанем саветник у твојим глупостима! Не долази у обзир! Господин Идалф сагну главу, помало црвен у ли­ цу, бацајући кратке погледе на пусто степениште. Умирен, он настави веома дубоким гласом: – Знам да си више пута разговарао с нотаром Мажимелом упркос мојој забрани. Матје је заиста тражио помоћ лудог и генијалног правника који је живео у замку. – Ја сам му – признаде господин Идалф – лично дао сагласност за то да ти помогне у … у… – У варању? – Тишина! – загрме господин Идалф посматрајући степениште. – Не желим да се говори о варању у мом присуству! Добро… Да ли је то … неки… Хоћу да кажем … да ли је то неки непогрешив план? Матје климну главом у полутами, а на лицу му се појави онај легендарни осмех који је његовим родитељима донео толико непроспаваних ноћи. – Да ли је све спремно? – промуца господин Идалф. – Или бих могао нешто да урадим… Нешто да ти помогнем да … да… – Да варам? 10


Матје Идалф и Фантомска Муња

Господин Идалф усправи се као мишар и пажљиво осмотри степениште у настојању да открије неког шпијуна. – Истини за вољу – признаде Матје – закаснио сам због ваших изненадних претраживања… Када би нотар Мажимел могао ноћас да ми дође у кратку посету, било би то изванредно… – Допуштено! – пресече господин Идалф, који је гледао на другу страну као да се није усуђивао да поверује да је та расправа стварна. – И када би било могуће да ми се доктор Боатабон после тога придружи… – настави Матје. – Недостају ми неке изузетно значајне информације у вези са сутрашњим испитом. – Доктор Боатабон – понови господин Идалф оптужујућим тоном. – Због чега ти је потребан лекар? – Зато што… – Не желим ништа да знам! – заурла његов отац. – Нисам ти ја саучесник! Па добро… Наћи ћу већ неки изговор да ти пошаљем Мажимела. Шта кажеш … на причу? – На причу? – Правићу се код твоје мајке да сам се смиловао – објасни господин Идалф. – Да сам, због твоје последње вечери у замку, одлучио да ти укинем казну. Како бисмо прославили ту вест, имаш право на причу у својој соби, а свима је познато да нотар Мажимел не би пропустио причу твоје мајке ни за шта на свету… – Браво! – прихвати Матје. – То је сјајно! 11


Кристоф Мори

– Што се Боатабона тиче – настави господин Идалф задовољно – бескорисно је предузимати мере предострожности с том будалом… Послаћу ти га ноћас чим нотар Мажимел буде отишао. Матје се, лаган као анђео, припремао да заиста сиђе низ степенице када га отац још једном заустави. Изгледао је крајње озбиљно. – Матје … мораћемо да се суочимо с једном великом непријатељицом како би твоја … твоја идеја … успела. – Реч је, без сумње, о грофици Дакур, помоћници директора школе, најлепшој жени у краљевству, зар не? – рече Матје зажмиривши. – Не… Више сам мислио … на госпођу Ему Идалф… – На моју мајку? – Да. Она мрзи ту школу. Преко својих ухода сазнао сам да користи своје везе како би нам искомпликовала ствари. – Мама има везе?! – зачуди се Матје. – И то не безначајне… Породица Жолибоа једна је од најстаријих у астријанском племству… Уколико би неким несрећним случајем твоја мајка открила да намераваш да вараш … само се по себи разуме да твој отац никада – никада, чујеш ли ме? – није имао појма о томе да смишљаш неку недозвољену превару… А сада ћути и држи уста затворена! Хајдемо за сто! Матје се пожури да га послуша. Ипак га је његов отац веома много волео. Када човек само помисли 12


Матје Идалф и Фантомска Муња

на онолика средства која је уложио како би од оца прикрио свој план! – Матје – обрати му се још једном господин Идалф. – Што се вечерашње приче тиче, ипак постоји један услов. Не прихватам да нас твоја мајка поново угњави неком од оних апсолутно невероватних прича о Хелиосима! Изабраћеш причу … причу о потконзулу који постаје конзул уместо конзула… Та ми се много свиђа. Господин Идалф, потконзул града Дарнара, није могао да поднесе Хелиосе, које је његов син помињао у свакој могућој прилици. Како су бајке говориле, Хелиоси су настањивали неко удаљено острво; изгледали су као људи, али су живели вековима и поседовали несвакидашње особине. Били су тако ретки, тако моћни и тако неприметни да велики број одраслих и није веровао у њихово постојање. Матје Идалф, са своје стране, никада у то није сумњао и био је спреман да прода своју племићку титулу и за најмању информацију о њима. Није могао да се не насмеши, смешио се од ува до ува док је силазио низ степенице, за време вечере и током читаве ноћи. * Те вечери у пурпурном салону замка читава породица јела је у тишини (изузев Буштуа, Матјеовог пса са четири главе, који никад није јео у тишини јер су постојале само три зделице за њега). 13


Кристоф Мори

Матје је имао привилегију – чије је укидање често тражио – да га окружују три сестре. Све три звале су се Жилијета у част маштовитости господина Идалфа. Најстарија – Златна Жилијета – имала је седамнаест година. По Матјеовом мишљењу, никако се није могло рећи да је бриљантна, али ју је много волео. Уосталом, имала је обичај да буде тако лепа да је била најлепша девојка која се може замислити, осим ако јој неко не би подигао плаву косу, испод које је брижљиво крила клемпаве уши. Две године раније напустила је замак како би похађала школу играња у краљевском дворцу и нестрпљиво је ишчекивала братовљев долазак. Средња сестра имала је дванаест година. Била је то Сребрна Жилијета. По Матјеовом мишљењу, ни она није била бриљантна. Али ју је ипак волео због тога што је била дискретна и лицемерна. Најмлађа је имала седам година. Била је то Бронзана Жилијета и Матје ју је волео све мање јер је постајала све интелигентнија. Иако је имала четири године мање од њега, знала је да чита и пише пре него што је он научио да говори. То се једноставно није могло поднети. У том тренутку мала Жилијета и средња Жилијета, ужаснуте могућношћу братовљевог одласка, изгледале су као две барице воде које се пресијавају у дну шуме. Госпођа Идалф, лепа и тако љубазна жена да нико није могао да схвати како може да живи са својом 14


Матје Идалф и Фантомска Муња

породицом, трудила се, са своје стране, да остане достојанствена. Али чим би јој се поглед срео са синовљевим, њене очи заискриле би од суза. Одувек се плашила тренутка када ће Матје имати довољно година да постане елитовски кандидат, а нимало утешне вести у вези са школом већ много месеци доносиле су јој непроспаване ноћи. Потајно се надала да Матје неће положити испит. Коначно, господин Идалф био је убедљиво најмање насмејан од свих присутних на вечери, али због сасвим супротног разлога. Њега је од свега на свету плашило само једно – то да његов син неће успети да се упише у Школу Елите и да ће провести још читаву једну годину у замку. Сви Матјеови наставници, на измаку снага, били су дали оставку и повукли се не захтевајући ни најмању накнаду. По завршетку обеда, док су сви тужно устајали од стола, господин Идалф поче да спроводи свој план. Он узвикну тоном краља који својим поданицима указује историјску милост: – Хоћу да докажем читавој породици да нисам чудовиште без срца! Овде присутном Матјеу Идалфу допуштам причање једне приче како би прославио своју последњу ноћ међу нама! Већ сам обавестио нотара Мажимела. – Супер! Прича! – задихано рече Матје. – Хвала, тата! Ви сте данас заиста најбољи отац кога сам икада имао! Господин Идалф дубоко уздахну. 15


Кристоф Мори

– Имаш времена да изабереш причу док се будеш пео уза степенице – рече он намигнувши му саучеснички. – Већ сам изабрао – умири га Матје. – Биће то прича о Хелиосима! Господин Идалф промени боју лица лако као камелеон који прелази преко дуге. – О не! – љутито рече Сребрна Жилијета. – Знала сам! – Не узнемиравај се, драга моја. Сигуран сам да ће Матје брзо променити мишљење… – изусти господин Идалф претећим тоном. – Не. Нећу променити мишљење. Биће то прича о Хелиосима. – Матје бира! – пресече госпођа Идалф строгим тоном. * Стари нотар Мажимел, кога је био глас да је тачнији од сопственог сата, ипак је пропустио почетак приче госпође Идалф. Појавио се у мрклој ноћи, леђа повијених као да му се свака његова година свалила на рамена. Капуљача му је заклањала лице. Несигурним кораком дошао је до велике фотеље и на тренутак се насмејао оним својим чувеним пискутавим смехом. Када је, сат касније, госпођа Идалф изговорила реч крај, стари правник хркао је из свег гласа. Го16


Матје Идалф и Фантомска Муња

сподин Идалф трудио се да не заплаче јер је госпођа Идалф, у жељи да оба најзначајнија мушкарца у њеном животу буду задовољна, додала својој причи једног потконзула који је унапређен у конзула у моменту расплета. Била је то омиљена прича њеног супруга, који је сањао о томе да једног дана постане конзул Дарнара. Две Жилијете отрчале су у своју собу. Тада је брачни пар Идалф спустио поглед на Матјеа – он се правио да спава држећи једно око затворено, док их је другим пажљиво пратио. – Хајде да пробудимо нотара Мажимела – предложи госпођа Идалф. Матје отвори мало више оно отворено око како би видео очеву реакцију. Био је то тренутак да се сазна да ли је он херој или ипак није. Господин Идалф одговори са ауторитетом потконзула који је видео и много тога горег: – Оставимо га да спава. Све док хрче, знамо да је жив. И он затвори врата за собом. Матје није могао да верује свом отвореном оку. Његов отац, према коме је тако дуго био неповерљив, постао је за само једно вече један од његових најзначајнијих саучесника! Када су утихнули кораци на степеништу, звучно хркање нотара Мажимела нагло се прекину. Матје је пажљиво посматрао фотељу у којој је старац у том тренутку отворио црне очи. Његова силуета достојанствено се усправи, а 17


Кристоф Мори

повијена стогодишњакова леђа постадоше правија од стабла неког дрвета. – Нотару Мажимеле! – узвикну Матје. – Како вам је дугачак нос, много дужи него јуче! – То је да бих боље хркао данас, дете моје – одговори Мажимел прилично неуобичајеним гласом. – Нотару Мажимеле! Како вам је огртач данас велики! – додаде Матје. – То је да бих боље сакрио компромитујуће предмете – одговори Мажимел тоном који није био уобичајен за њега. Матје отвори и друго око како би јасније видео. – Али ви нисте нотар Мажимел! – узвикну он. – Нисам – признаде џин приближавајући се. Необични старац тада ослободи једну мајушну сунчеву нимфицу. Крилато створењце летело је око њега осветљавајући његово бледо одважно лице. Потпуно пренеражен, Матје је препознао надвојводу од Дарнара, свог најбољег пријатеља, који је био толико стар да нико није личио на њега више од самог нотара Мажимела. Надвојвода је заузимао прво место на списку забрањених посетилаца који је господин Идалф направио за свог сина јер је, на овај или онај начин, старац био умешан у све Матјеове неприличне поступке. – Успели сте да дођете! – обрадова се Матје. – Успео сам – поносно признаде надвојвода. Неспособан да се даље контролише, Матје упита дрхтећи: 18


Матје Идалф и Фантомска Муња

– Да ли сте донели онај незаменљиви предмет који ми је најхитније потребан? – Да ли сте ви сигурни да сте пронашли начин на који ћете варати, Матје? – упита надвојвода. – Служба за преваре учетворостручила је свој буџет како би вас надзирала. Нимало јој се нису допале ваше изјаве за штампу. Варање је само по себи лудост, Матје! Али упозорити школу на то да ћете варати једноставно је … непојмљиво! Матјеов се поглед замагли. – Током последње три године – рече он – послао сам четрнаест особа на испит за кандидата… Била су то племићка деца, а ником од њих није било стало до тога да постане елитовац и сви су били спремни да конкуришу уколико им се за то добро плати… Испробали су више мојих идеја… Сва четрнаесторица, без изузетка, била су дисквалификована због варања… Почео сам да сумњам … када ми је на памет пало нешто, једна идеја коју чак ни Служба за преваре не би могла да предвиди! Ноћима сам проучавао школске прописе. Нотар Мажимел објаснио ми је најнејасније тачке. Недостаје ми само једно … веома редак и непризнат предмет … предмет који ви поседујете… Надвојвода извади мали црвени пакет из сенке свог огртача. Пакетић је изгледао доста безначајно, али га је Матје жудно посматрао. – Хвала – рече он тихо. – Нисам могао годину дана да га чувам у својој соби… Мој отац сваке не19


Кристоф Мори

деље у различито време организује претраживање моје собе и, да је открио овај пакетић … изложио бих се опасности да одем на пут без повратка у дворац Изгладнелих људождера! – Шта се у њему налази? Матје се одсутно насмеши. – Он садржи једини начин на који се може ући у школу а да се претходно не прочита ниједна књига. То је рођендански поклон који је мој отац наменио краљу прошле године. Вешто сам му га украо на дан свог десетог рођендана… – Уколико открије да је у вашим рукама… – Откриће то после испита – пресече Матје. – Већ сам му послао неколико анонимних писама током протеклих месеци. У њима сам му објаснио да ће му поклон који је нестао бити враћен пре следеће прославе краљевог рођендана … и да стога неће бити потребно да купује нов. Ала је био бесан! – Ма шта да садржи тај пакет, саветујем вам да будете опрезни. Очи старог надвојводе потамнеше као две свеће које тек што се нису угасиле. – Огромна количина лоших вести пристигла нам је из школе… Ви знате да она може да буде изузетно опасна… – Знам то! – узвикну одушевљено Матје. – Због тога и желим да у њу уђем по сваку цену! – Матје Идалфе, ваша мајка није узнемирена без разлога – нагласи надвојвода. – Откад је Црвена за20


Матје Идалф и Фантомска Муња

клетва раскинута, живот елитоваца виси о концу. Веома танком концу… Ви сте тога свесни, зар не? Током протеклих дванаест месеци Црвена заклетва заокупљала је мисли свих одраслих који су окруживали Матјеа. Десет година раније један млади преелитовац, познат под именом Луј Сера, остварио је историјски подвиг. Успео је да наведе браћу Естаф, шесторицу убица и непријатеља Елите, да положе чаробну и неопозиву заклетву. Тај споразум добио је назив Црвена заклетва због пергамента боје крви на којем је био написан, а требало је да заувек штити краљевство од насиља шесторице браће. Претходне године, међутим, на Матјеов рођендан, догодило се нешто необјашњиво. Пергамент на којем је била исписана славна заклетва изненада се поцепао … што је био знак да је магични договор окончан. – Можда ви то не знате – настави надвојвода злослутним гласом – али шесторица браће све су опаснија … и све насилнија… – Не баш толико – успротиви се Матје. – Прошло је годину дана откако су се браћа зарекла да ће убити капетана Луја Сераа, а он је још жив! – Капетан је још жив, да – признаде надвојвода шкрипавим тоном. – Али да ли знате по коју цену? Елитовци су гласали за то да буде као у затвору. Он више не напушта Елиту без телесне гарде. Будите опрезни, Матје. Будите разумни. Будите дете. Коначно, имате само једанаест година. 21


Кристоф Мори

– Нажалост, још немам! – огорчено рече Матје. – Морам да чекам још најмање три сата будући да моја мајка није успела да ме роди пре поноћи. Надвојвода је уздахнуо пре него што се на неки чудноват начин повио попут нотара Мажимела. – Нека вам је срећно с вашом преваром – прошапута он. – И мало унапред: Срећан рођендан! – Уколико чујете да сам мртав – упозори га Матје енергичним тоном – немојте у то никако да поверујете! – Већ дуго ниједно дете није умрло у Кули за испите – примети надвојвода. Онда је време да се успостави веза с прошлошћу, помисли Матје док је сенка његовог посетиоца нестајала иза врата. * Матје се загњури испод покривача и опрезно отвори рођендански пакет свог оца. У њему се налазила дрвена кутијица. У њој је стајао зелени сат с великим бројчаником. Изгледао је сасвим обично, а чак би и стари Мажимел на њему могао да види колико је сати без наочара. На наруквици је светлуцало име краља Карла Лудог X. Али тајна тог сата лежала је у његовим казаљкама. Биле су их четири. Две зелене. И две црвене. Све четири биле су потпуно непомичне, што је остављало необичан утисак да се време зауставило. Иза четири казаљке назирали су се обриси мртвачке главе. 22


Матје Идалф и Фантомска Муња

– Спасен сам – уздахну Матје. У том тренутку неко је закуцао на врата његове собе. Гурнуо је сат под јастук. Сав задихан, у собу упаде неки крупан човек. Био је то доктор Боатабон, породични лекар, који је мрзео степеништа, децу, децу Идалфових још више него другу децу, а Матјеа Идалфа више него другу децу Идалфових. – Шта мислите, каква вас је нова непозната и неизлечива болест ухватила ноћас?! – прогунђа он уместо поздрава. – Никаква, докторе Боатабоне! Опорављам се од казне, а мој пас је на путу оздрављења од кијавице, изузев десне главе, која спава на промаји. – Због чега ме је онда ваш отац замолио да кришом дођем у вашу собу, која је највиша у Дечјој кули, у тренутку кад све нимфице у замку спавају? Лекар је, као да се прибојавао неке замке, оклевао да пређе праг. – Мој отац жели нешто да вас пита, али се боји моје мајке, па ми је наложио да вам ја поставим то питање. – Слушам вас… – промрмља заинтересовано Боатабон. – Докторе, да ли је опасно умрети? Доктор Боатабон располагао је читавом збирком погледа пуних неразумевања за упућивање Матјеу Идалфу. До тада му, међутим, никада није био пао на памет поглед који му је упутио у том тренутку. – Умирање је потенцијално смртоносно, чак и за вас – узврати он. 23


Кристоф Мори

– Лоше сам се изразио – признаде Матје. – Да ли можда знате колико дуго једно дете … рецимо, дете од једанаест година… Колико времена једно једанаестогодишње дете у пуној форми може да носи … мртвачев сат? Доктор Боатабон исколачи очи, док га је Матје Идалф одлучно посматрао. * Сутрадан, у пет сати ујутру, мрачна фасада замка Идалфових почела је да се оцртава на угашеном небу. Трава у парку била је густа као Б��штуова длака. Неколико столетних стабала личило је на јарболе бродова изгубљених у океану зеленила. Црвена перика господина Идалфа, коју је званично однео ветар месец дана раније, лепршала је на врху једног великог храста као нека смешна застава. Све је било тихо, мирно, успавано. Изненада се на врху Дечје куле отворише капци уз шкрипање. – Коначно! – повика Матје Идалф. – Ово је најлепши дан мог злосрећног постојања! Имам једанаест година! Имам једанаест година! Имам једанаест година! – А ја имам дванаест! Пусти нас да спавамо! – проломи се глас Сребрне Жилијете, чија се соба налазила два спрата ниже. Неколико сати касније необична атмосфера растанка завладала је у замку Идалфових. Матје је био 24


Матје Идалф и Фантомска Муња

зачуђен због тога што је најсрећнији дан његовог живота истовремено био и тако тужан дан. Коначно је имао корисне године; ипак, пошто је загрлио правог нотара Мажимела, за кога никад нисте били сигурни да га не видите последњи пут, осетио је као да се на њега сваљује неки непредвиђен терет. Правник му намигну искричавим оком и прошапута: – Као бивши директор Школе Елите, бићу веома погођен уколико ми докажете да је могуће варати на испиту за кандидата… Матје се попе степеништем Дечје куле стегнутог грла. Његове две сестре пратиле су га погнуте главе. Најмања – Бронзана Жилијета – ронила је горке сузе стежући на грудима Грифригора, породичну златасту мачку. – Али уколико Сребрна Жилијета такође оде, бићу потпуно сама у замку – жалила се она. – Прво Златна Жилијета, затим Матје! Не желим да сви одете! Шта ћу ја без вас?! – Осим тога, ни утроје заклетва Тата на мукама није више била тако ефикасна – додаде Сребрна Жилијета. – Али са само нас две и без породичног генија – од ње неће ништа остати! Биће то крај братства Идалф! Матје није имао снаге да узврати неким злобним коментаром, поготову што је био дирнут проглашењем за породичног генија. Дрхтај му је прошао кроз тело када се сетио заклетве Тата на мукама, с гомилом чланова, уговора и обећања који су служили истовремено и за заштиту и као освета због строгости 25


Кристоф Мори

господина Идалфа. Наравно, знао је да ће се у краљевом дворцу, у којем се налазила Школа Елите, срести с најстаријом сестром. Али две друге Жилијете, које су га братски подржавале током бескрајне казне, недостајаће му бар онолико колико и Бушту. Први пут је схватио да их неће виђати сваког дана. – Бићеш опрезан, зар не? – настави Сребрна Жилијета. – И уколико будеш имао и најмањи проблем, пиши нам! Одмах ћемо доћи! Ми смо твоје сестре заувек. И, пре свега, добро слушај Пјерове савете… Матје уздахну када је чуо име јединог дечака у краљевству кога је могао сматрати пријатељем – Пјера Шапелијеа. Пјер се уписао у школу годину дана раније. Током читаве те године, међутим, није Матјеу доставио никакве вести, упркос бројним писмима која му је Матје слао преко нотара Мажимела. – Преживи док ја не ступим у школу, молим те! – промрмља Бронзана Жилијета, бришући своје ситне црне очи. – По хиљадити пут – она је забрањена за девојчице! – одговори Матје. – Променићу закон – успротиви се његова млађа сестра. – Добро сам проучила прописе. Та је тачка нејасна! У дну библиотеке Матје паде међу Буштуове шапе и, са сузом у оку, поче да милује његову леву главу. Матјеове две сестре плакале су грлећи свака по једну псећу главу. Бушту је добро схватио да се нешто озбиљно догађа и све његове четири главе истовре26


Матје Идалф и Фантомска Муња

мено су плакале; глава коју нико није миловао и која је, трагичном случајношћу, била она што је спавала на промаји, а није имала ни сопствену чинијицу, дефинитивно убеђена да је у немилости, плакала је двоструко снажније од остале три. Што се Грифригора тиче, иако је био најуображенији мачак на свету (што је било нормално јер је припадао породици Помпус, заклетом непријатељу породице Идалф), он је зацвилео како не би изгледао незахвално. Када је господин Идалф ушао, умало, збуњен, није пустио сузу пре него што се сетио да одлазак свог ужасног сина чека још од дана његовог рођења. * У породичној кочији која је превозила Идалфове у дворац на Дарнарском језеру нико се није усуђивао да буде срећан, изузев господина Идалфа, који се осмехивао све у шеснаест. – Ајде, ајде – говорио је блажено. – Па није то као да се Матје опрашта од нас! Долазиће да нас обилази што је могуће чешће! Бар једном годишње… – Осим ако не падне на испиту, као што су то предвиђали његови професори током читаве године – одговори озбиљно Бронзана Жилијета. – Неће пасти – исправи је њен отац строгим тоном. – Један Идалф никада не пада. – Због чега онда ниједан Идалф никада није био елитовац? – примети Бронзана Жилијета. – Мама 27


Кристоф Мори

ми је казала да сте ви положили испит, оче, када сте били мали. Збуњен, господин Идалф поцрвене све до перике згромивши при томе своју супругу погледом. – Али ја сам био примљен у школу, госпођице свезналице – успротиви се он. – Нисам положио испит првог месеца. Ето, то је све! И свима је познато да је он много тежи него испит за кандидата… – Да је само Бушту пошао с нама, осећао бих се мање усамљено – додаде Матје. – Да ли је моја грешка то што школски прописи забрањују ученицима да доводе чудовишта? – рече у своју одбрану господин Идалф. – Па добро, можемо да му одсечемо три главе и постаће обичан пас! – Матје – започе господин Идалф потмулим гласом – гњавиш нас којекаквим глупостима везаним за свој једанаести рођендан већ … готово једанаест година! Чак се и данас жалиш! – Не жалим се, али нисам могао да предвидим да ће то тако брзо доћи – узврати Матје. – Осим тога, тужан сам при помисли да ће Бушту морати да буде с вама током мог школовања. Намеравам да затражим од нотара Мажимела да измени закон. – Још једном ћу да кажем – нестрпљиво рече господин Идалф – нотар Мажимел не мења закон. Он се прилагођава закону, и то не због братства Идалфових, већ због потконзула Дарнара, то јест због мене! 28


Матје Идалф и Фантомска Муња

– Да, он ће променити закон – саопшти Бронзана Жилијета стежући љутито усне. – Желим да се упишем у Школу Елите! И нисам једина девојчица која ће водити ту борбу! Госпођа Идалф умало се није онесвестила. Што се господина Идалфа тиче, он пропрати изјаву мале Жилијете смехом. – Богами – закључи он – ако Матје буде успео да се упише, сви имају шансе за то! Матје му упути мрачан поглед. Коначно, ко је успео да побегне из дечје собе у дворцу када је имао три године? Управо он! Ко је са осам година успео да убеди 6.300 нимфица да штрајкују седам месеци? Управо он! Ко је навео краља, који је током четрдесет година био удовац, да се ожени безубом старицом? Управо он! И ко ће успети први пут у историји краљевства елегантно да вара током испита за кандидата, и то пошто је претходно о томе обавестио штампу? Биће то свакако он… Тренутак касније породица Идалф послужила се воденом салом у дворцу на језеру како би напустила Дарнар и отишла у најмоћнији град у краљевству – у Сунце, у којем се налазила Школа Елите. Водена сала свакако није била нека врста породичног купатила резервисаног за дарнарско племство. По Матјеовом мишљењу, пре се могло рећи да је то тако обичан начин путовања да онај који га је измислио није имао смелости да му да сопствено име. Било је 29


Кристоф Мори

довољно ући у стаклену кочију у коју су била упрегнута два црна коња, сачекати Стадира Оригана, највећег чаробњака свих времена, ући у воду и мислити при томе на одредиште. После тога излазило би се у другом базену, на циљу. Тог дана чувени Стадир Ориган није био ту. Пусе Бергамот, први чаробњак на двору, са узбуђењем је обављао посао заменика. То му је био први пут да се испробава у транспорту водом. На велико изненађење збуњеног господина Идалфа, који је ценио чаробњака Бергамота колико и своју прву шољу чаја, путовање је представљало не­ оспоран успех.

30


Друго поглавље

Застрашујућа смрт Матјеа Идалфа

Д

ва града у потпуности су доминирала Астријанским краљевством: Сунце и Дарнар. Дворац краља Абелара (кога је већина поданика звала Велики Мишар) налазио се у самом средишту Сунца. Под његовим кровом окупљала се застрашујућа Астријанска елита. Велики Мишар владао је с неколицином посебно утицајних чланова племства; били су то конзули и потконзули. Господин Ригор Идалф био је немало поносан што је потконзул Дарнара, иако је бацао завидљиве погледе на положај конзула како за себе тако и за своје потомство. Матје, међутим, није намеравао да наследи оца осим уколико не доживи неуспех у свим својим амбицијама, а посебно уколико не успе да постане елитовац. Интимно је био уверен у то да би и сам краљ радо уступио своју круну и постао капетан уместо Луја Сераа. Школа је образовала невероватне личности, изузетне и застрашујуће. Увек је било 31



Матје Идалф и Фантомска Муња