Lutanja baštenskih patuljaka

ћ Гордана Малети

Библиотека Свет је један Књига деведесет осма Прво издање Уредник Анђелка Ружић Лектор Мирјана Делић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графoстил, Крагујевац Тираж 1500 Година штампе 2019 © Креативни центар 2019 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 МАЛЕТИЋ, Гордана, 1952 Лутања баштенских патуљака / Гордана Малетић ; илустрације Mилица Мастелица. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2019 (Крагујевац : Графостил).

– 139 стр. : илустр. ; 20 cm. – (Библиотека Свет је један ; књ. 98) Тираж 1500 ISBN 978-86-529-0721-2 COBISS.SR-ID 279424268

Гордана Малетић

Илустрације Mилица Мастелица

М

Овако је почело

ислио сам да сте пошле по саксије и ђубриво за цвеће – незадовољно је рекао тата кад су мама и Мила стигле кући из продавнице и спустиле на кухињски под гипсаног баштенског па‑ туљка.

– Купиле смо и то – потврдила је ма­ма дај­у­ћи му знаке очима које није одмах разумео. Зато је тата наставио да говори: – Претпостављам да ћете га ставити у башту?

– Хоћемо, татице, ставићемо га – весело је рекла Мила.

– Који грозан кич! – избечио се Милин старији брат Марко.

– Зар не видиш колико је леп и црвен? – чудила се Мила. – Има и фењер. И шта значи то – кич?

– Још кад бисмо стварно имали своју ба‑ шту… – прогунђао је тата и не покушавају‑ ћи да одговори на постављено питање. Али зато се јавио Марко: – То је кад је нешто неукусно.

– Какве везе има патуљак са укусима? – збуњено је упитала Мила.

– Они хоће да кажу да није требало да га 7

донесемо, али се Мили много допао, а и ја немам ништа против – закључила је мама.

– Ми ником не сметамо – није се дала Мила. – Mи волимо цвеће. Баш ће му бити лепо на травњаку испод наше терасе. Нека га чува. Јел’ тако, Жи­ жи? – обратила се свом љубимцу који је радознало посматрао шта се дешава.

– Боље је да се не пре­пиремо око тога да ли имамо башту или не и какве су комшије – мама је закључила разго‑ вор. – Мила, помози ми да патуљку нађемо место и да посадимо чуваркуће. Неколико дана бусен расцветалих бле‑ дозелених чуваркућа и патуљак постављен између перуника и нарциса увесељавали су простор испод њиховог балкона. На Марков предлог, патуљка су назвали Харалампије и сви су га заволели. Чак га је и Жижи њу‑ шкала сa одобравањем. А онда се догодило нешто необично. Кад је мама једног јутра пожурила да залије цвеће, чуваркуће није могла да про‑ нађе. Узалуд се окретала на све стране. И 8

Жижи је збуњено њушкала около. Није их било, само се лепо могло видети како је њи‑ хово место разровано и празно. Мила се снуждила. Било јој је жао и цве‑ ћа, и маме, и тог ружног поступка, а најгоре од свега било јој је што је знала да ће Мар‑ ко ликовати. И стварно, није морала дуго да чека.

– Твој гипсани чувар није се баш до­бро показао – подсмешљиво је рекао Марко тек тако, да би је боцнуо. Али, заправо, и њему је било криво.

– Колико пута сам рекао да нашим ком­ шијама све смета и да не треба радити ни‑ шта, јер шта год да урадиш, не ваља – неза‑ довољно је казао тата.

– Посадићемо још лепше цвеће – надо‑ везала се Мила, али је мама само одмахнула руком. Кроз неколико дана на чуваркуће се за‑ боравило, или бар о њима нико више није говорио. Мама је на том месту ипак посади‑ ла сребрнасту папрат. Сад је простор испод терасе изгледао још лепше. Али неколико јутара касније нестао је и црвени патуљак. И опет су се сви не­ пријатно изненадили.

– Да ли је могуће? – запрепастио се тата.

9

– Коме је сметао мој патуљак? – запла­ кала је Мила.

– Па ово стварно нема смисла – рекао је Марко.

– Никоме он није сметао. Можда је са­мо отишао у шетњу да протегне ноге – убед­ љиво је рекла мама покушавајући да их разведри. – Није лако стално држати онај фењер и стајати у месту. Мила ју је изненађено погледала и при­­ мирила се. Када су се око подне вратили из школе, поверљиво је предложила Марку: – Како би било да потражимо патуљка? Ђавола је он отишао у шетњу. Видиш да се није вратио.

– Важи – сложио се Марко. – После ручка ићи ћемо заједно да прошетамо Жижи. И убрзо су њих двоје, у пратњи мале, жи‑ вахне жућкастосмеђе керуше, прешли улицу и упутили се у крај у коjeм су биле приватне куће. Онда су успорили и пажљиво почели да посматрају дворишта. У готово сваком био је понеки пас. Они који су познавали Жижи навелико су је поздрављали, али су други и те како лајали на њу и режали. Уместо да се уплаши, Жижи би навалила да чувара грди на псећем језику и арлаукала би из свег гла‑ са. Те, иначе непријатне сцене Мила и Марко 10

користили су да застану, да мало боље осмо‑ тре ситуацију. Кад су стигли до нове куће с бројем 16, Мили се учинило да баштенски патуљак извирује из задњег дела дворишта.

– Жижи, нађи патуљка – рекла је и отка‑ чила поводац. Изненађена, Жижи их је најпре по­гле­ д­ала својим округлим, паметним очи­ма, а онда је одушевљено прихватила несвакида‑ шњи предлог. Стала je да про­верава у којем је делу ограда најслабија, завлачећи њушку у све отворе и дрмусајући шапама жицу. За‑ час је про­нашла рупу и провукла се. Онда је почела да њушка по дворишту, сећајући се славних дана кад је живела на улици и кад је усавршила обијачки занат, како су сма‑ трали сви укућани. У дворишту није било паса и Жижи би се мирно прошетала да није угледала мачку и појурила је. Чувши мјаукање, фрктање и ла‑ јање, власница баште изашла је у двориште да отера незваног госта. Чим су је видели, Мила и Марко почеше да сваљују кривицу на Жижи.

– Извините, отела нам се и ушла. Некад баш неће да слуша. Кад је жена отворила капију, Марко по‑ жури да стави Жижи поводац док је Мила 11

мало звиркала около. Ускоро су се поздра‑ вили с домаћицом и изашли. Кад су се мало удаљили, Мила се обрати Жижи: – И, јел’ био тамо патуљак? Жижи их је само весело гледала и махала репом. Стога наставише шетњу, и даље уве‑ рени да су можда пронашли Харалампија.

– Пса немају, а и башта им није нека – рече Мила. – Уз то нисмо сазнали ништа.

– Само смо скренули пажњу на себе. Не можемо опет улазити на исту причу – вајкао се Марко. Кући су се вратили нимало паметнији.

– Да наставимо сутра после школе? – мо‑ лећиво је упитала Мила. Марко је само климнуо главом. И тако се весела тројка и сутрадан нашла у другом делу улице и опет завиривала у дво‑ ришта. Поново су прошли поред броја 16 и учинило им се да је стварно позади патуљак. Али нису били сигурни у то. Сада више нису смели да пусте пса и продужили су напред, без неког плана. Ходали су тако, све незадо‑ вољнији. Једино је Жижи била весела. Могла је да изазива друге псе, лупа о капије, проту‑ ра њушку и шапу кроз ограду и да их дражи а да јој не могу ништа. То је друге псе довело до лудила и почели су да лају и завијају углас.

12

Не зна се ко је био бешњи. Ускоро су прозори почели да се отварају.

– Ово је без везе – рекла је Мила. – Неће‑ мо постићи ништа. Хајдемо кући.

– Направићемо већ неки план – сложио се Марко.

– Лепо сам видела како се нешто црве‑ ни у задњем дворишту. Као да му се виде‑ ла рука – замишљено је рекла Мила кад су сели да се договарају.

– Морамо некако да проверимо. Како би било да кренемо без Жижи и да ти онда за‑ тражиш мало воде или тако нешто? – досе‑ тио се Марко.

– А да ли твоји другови можда познају неког из те куће? Чини ми се као да сам уну‑ тра видела дечака како пише за столом. Марко је пристао да се распита. Испоставило се да идеја и није била ло­ ша и сутрадан је Марко сложио причу сво‑ јим друговима како му је лопта упала у дво­риште с бројем 16, али да тамо није било никога, сем неке наглуве бабе, која га није пустила унутра. И да сад не зна шта ће.

– Па, иди поново – рекао је Зоран. – Ваљ‑ да ће једном бити још неког код куће поред те глуве бабе.

– Каква наглува баба? – зачудио се Дуца.

13

Тамо живи Жаре из петог три с родите‑ љима. А ускоро ће имати још једног члана породице.

– Шта ја знам – бранио се Марко. – Мо‑ жда им је дошла у посету. Него, кад је већ тако, могли бисмо да одемо заједно.

– Што паничиш? – чудио се Зоран. – Иди сам по њу.

– То је кошаркашка лопта, није тек било каква – вадио се Марко. – Него, најбоље би било да нас твој друг пусти и да је заједно потражимо – предложи Мили.

– Па, хајде, кад се будемо враћали из школе. И стварно, кад су се дечаци појавили пред кућом, у дворишту је био Жаре, па су га замолили да уђу по лопту. Марко је одмах пошао иза куће и тамо угледао баштенског патуљка како стоји, без фењера, с подигнутом руком, као да закла‑ ња очи од сунца. Изненадио се. Сагнуо се и погледао га мало боље. Кад се вратио код другова, рекао је да лопту није нашао, али је замолио Жарета да му јави ако је нађе. Успут је одлучио да се мало нашали са сестром. Та ствар с патуљком ионако није била превише озбиљна. Зато ју је одмах по‑ звао, чим је дошао кући и све јој испричао.

14

– Оно је наш патуљак сто посто! – рекао је. – Само је сад мало другачији.

– Како то? – сумњичаво ће Мила.

– Не знам. Видео сам да заклања очи од сунца. Ја се забуљио у њега, а њему на крају дозлогрдило, па ми каже, некако чудно, као шиштећи: „Ја сам, ја сам“. Мила се запрепастила. – Откуд патуљак може да говори? Шта трабуњаш?

– Патуљци нису као ми, они могу сва‑ шта, као што знаш из бајки – убедљиво ће Марко, па настави: – „Где ти је фењер?“, пи‑ там га, а он ми каже, опет онако фијучући: „Позајмио сам једној роди која је кретала на пут, а био је мрак, па сад чекам да ми га врати.“ А ја кажем: „Човече, то ће бити на пролеће.“ Он се сложио онако шкрипећи. „Па шта, онда ћу се вратити код вас! Мени је свеједно где стојим“ Ето. Замисли, тако је казао! Мила је ћутала. Знала је да њен брат воли да се измотава, али јој се прича допала и желела је да верује у њу. Зато је у тренутку одлучила да прихвати све што је рекао, па да види шта ће бити. И, наравно, као што су брат и патуљак рекли, наредних дана није се десило ништа јер је до пролећа остало још много.

15

Најзад, једног дана Мила је одлучила да се сама увери у Маркову смушену причу. „По‑ вешћу и Иву. Дечаци ионако немају појма.“ И тако су се Мила и Ива упутиле према Жаретовој кући. Није прошло много а девојчице су га љу‑ базно поздравиле преко ограде, застале и почеле да га запиткују све што им је пало на памет. Збуњени Жаре био је прилично зате‑ чен и није успео да одговори на сва њихова питања, па их је позвао да уђу у двориште. Мама је пожурила да им изнесе колаче и другарице су биле импресиониране ње‑ ном појавом са огромним стомаком. Тата је намигнуо сину у пролазу подржавајући то изненадно занимање девојчица за његовог наследника. Све није могло бити боље. У још топлом дану Мила је мирно могла да седи за ба‑ штенским столом и да посматра испити‑ вачки све око себе, укључујући ту и Жарета. Најзад, у неком тренутку замоли га да им покаже њихово цвеће.

– И ми имамо баштицу, али није овако лепа као ваша – рекла је. Жаре их поведе иза куће и поче да показује руком: – Ово вам је … шта ја знам … љубичасто, ово је жуто, а оно је црвено цвеће – рекао је.

16

Мила је гласно приметила да имају ле‑ пог патуљка и пришла му. Жаре је само сле‑ гао раменима. Изгледао је прилично равно‑ душно према њему. Ива поче да заговара Жарета, а за то време Мила је остала сама с баштенском фигуром.

– Харалампије, јеси ли то ти? – упитала је тихо. Како је гном ћутао, она га мало муну руком, колико да му да подстрек, али се није чуло ништа. Он је, са осмехом на лицу, и даље стајао с једном подигнутом руком. „Ко те пита ко је ово“, незадовољно је помислила и баш кад је хтела да крене, учинило јој се да јој је намигнуо. Мила се запрепасти и по‑ беже да се придружи осталима. Али о овоме ништа није рекла никоме. „Шта ово би?“, помислила је кад је нај‑ зад дошла кући и остала сама у соби. „То вероватно није наш патуљак, али зашто ми је давао знаке?“, чудила се. „Ко зна, можда се Марко није шалио… Али не идем више тамо.“ И тако Мила није више била заинтересо‑ вана ни за Жарета ни за његово двориште, на чуђење дечака и његових родитеља. И све је било мирно неко време. А онда су се десиле две ствари: у току шетње Жижи је једног јутра необично дуго њу‑ 17

18

шила нешто у жбуњу на крају улице. Мила и Марко у почетку нису обраћали пажњу, али се она упорно враћала на једно место и гурала главу у жбуње. Онда се окретала према њима као да жели да каже: „Будале, не могу сама да понесем оволику грдоси‑ ју!“ На крају су, у грмљу, поред набацаних лавабоа, једног старог компјутера, одела и пластичних кофа, Марко и Мила видели и нешто црвено.

– Па то је патуљак! – викнуо је Марко вадећи га.

– Неко га је ту ставио…

– У „штек“ – добацио је Марко дижући фигуру са фењером. – Ето, мистерија је ре‑ шена! Кренули су назад праћени Жижиним ла‑ вежом, а кад су стигли кући, сачекало их је друго важно откриће. Кад су хтели да врате Харалампија на травњак на којем је мама изводила баштованске чаролије, имали су шта да виде: тамо је, у пуном црвеном сјају, стајао неки други баштенски патуљак, без фењера и с рукама у џеповима.

– Ко је то?! – изненадише се Мила и Марко.

– Тата је хтео да обрадује своју мезими‑ цу – свечано је објавила мама и весело се насмејала.

19

– Е, нека одсад чувају један другог – ре‑ кла је Мила бирајући место за Харалампија поред још безименог патуљка који је кицо‑ шки држао руке у џеповима.

Пун месец зове на пут

Т

е вечери гноми су се упознали на тра‑ диционалан патуљачки начин: скину‑ ли су капе, поклонили се један дру‑ гом, протрљали нос о нос и насмешили се. Први је проговорио придошлица: – Јесам ли ја то грешком дошао овамо?

– Ниси, брате, него, овде, знаш, има не‑ ких чудних људи. Чупају цвеће, а и мене су х т е ‑Девојчица Мила купила је с мамом л иукрасног патуљка за малу башту испод д а у к р а ‑њиховог прозора. Већ после неколико д у .дана патуљак је нестао, а Мила и њен С р е ‑брат Марко кренули су у потрагу за ћ о м ,њим. Нису ни слутили какав тајанствен н и с уи чудесан живот воде ти симпатични мо гл ибаштенски украси. од‑ једном д а понесу све што су украли, па су ме ставили у грмље.

20

9 788652 907212