Lutalica i njegovi sinovi

Aleksandar Sekulov LUTALICA I NJEGOVI SINOVI

ALEK SAN DAR SEKULOV

i

njegovi sinovi Edicija TRANZIT

Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.

Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica Nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu

Aleksandar Sekulov

Lutalica i njegovi sinovi

Prevela s bugarskog Marija-Joana Stojadinović

PB

PB

Ako ne detinjstva, čega beše tada što više ne postoji?

Sen-Džon Pers1

1) Iz knjige: S.-Dž. Pers, Pohvale. Morekazi, ciklus Za proslavu jednog detinjstva, prev. B. Radović, SKZ, Beograd 2002.

PB

PB

PROLOG

Ovo je staro pozorište svetlosti.

Reka prozirnog junskog vazduha iz šume eukaliptusa donosi miris koji se meša s mirisom limuna, pomorandži i rogača iz tajanstvenih, zaključanih vrtova i nestaje u seni vekovnih maslina, klopara u špiljama uz obalu, prianja uz svetlozelena tela smokava prožeta solju, peskom i vlagom oblaka i talasa, nosi seme hajdučke trave, origana i žalfije, podiže dečju ciku i, poput lastavice, pušta ga i donosi nam blagu vest, nama, preostalima u kovčegu ostalih sezona, širom Grčke: Penelopa koja upreda svetlost i svet čini vidljivim čak i za namučene oči svog boga.

Gde si bio pre nego što si sustigao leto?

Jesi li bio tu i kada jedrenjaci nisu prelazili preko modrih leđa Jonskog mora, a za njima srebrni vazduh nije ponavljao razigranim i raspevanim kristalima – poput blagoslova – njihova imena?

Zrnca peska u ruži vetrova hrle raširenih ruku da zagrle svoje najdraže oluje, da razvuku užad i rastvore lepeze, da skinu rđu s kostiju i sidra, uklone račiće i prilepke s kobilica da bi plovili u večitim vodama, da zavode ostrva i prepuste se da budu zavedeni usred srećnog zaborava i ponovo da plove i dolaze, da prosipaju smeh, prepričavaju dogodovštine, molitve i psovke, ali gromko, slobodno, bučno i besramno, kao što priliči svakom čije su sklonište vetrovi 7

PB

Aleksandar Sekulov

široko i meltem, dramudan i levante, borea i notos, mistral i bunente, kao i njihova ostala braća, koja, doduše bezimena, neminovno izvode na put.

I tamo negde, na nekoj strani sveta ili, bolje rečeno, mimo svih smerova, po sopstvenoj volji, posle plovidbe na deblu hrabrosti, vođen željom da bude slobodan, mora biti da plovi kapetan što s podsmehom u očima, jednom rukom čvrsto drži kormilo, a drugom nazdravlja ženama koje ga očekuju, pevajući: Toliko sam čunova odaslao, zar nijedan nije doplovio do tvoje obale?

Zar nijedan nije dopremio moje telo do tvojeg?

Zar nijedan nije video tvoj svetionik na ulazu u luku?

Sigurno negde na svetu postoji takav kapetan, mi u to čvrsto verujemo, nemoguće je da ne postoji, ali taj svakako nije na palubi Barbolete – drvene jahte s dva jarbola, tamnozelenih bokova i u plavo obojene palube, koja se provlači kroz usko grlo između Krfa i zastrašujuće albanske obale ka moreuzu Otranta.

8

PB

1

Čamac je leteo s vetrom u jedrima, krila raširenih kao leptir. Niko od posade nije video da se albanska obala ubrzano približava.

Na brodu je vladala kobna tišina. Četiri para očiju – pride i oči riđeg labradora Majla – nisu treptala u iščekivanju da kapetan Josif poslednji put baci kockice. Epski sudar u tavli sa švajcarskim studentom bugarskog porekla Nikolasom trajao je više od tri sata tog grčkog popodneva, utonulog u večnost. Poklopac iznad stepenica bio je podignut. Grozd tela zaklanjao je pogled kormilara i mogućnost da prati smer, a on je upravljanje prepustio autopilotu.

Da je neko gledao odozgo, mislio bi da jahta plovi talasima zahvaljujući ne južnom vetru već ravnomernom kotrljanju kockica i gromoglasnim kapetanovim povicima. Galebovi su preletali nebo nad ćutljivom publikom i s kliktajima odletali da jave, neznano kome, rezultat.

Istorijski značaj trenutka dodatno je pojačavala mogućnost da kapetan Josif izgubi, i to u klasičnoj sedmici, prvi put otkako plovi Barboletom – činjenica da je nepobediv bila je poznata zahvaljujući njegovom beskrajnom hvalisanju u lukama Egejskog, Jonskog, Jadranskog i Sredozemnog mora.

A taj mogući poraz neće biti od mornara što po zadimljenim krčmama, tavernama i ispod trščanih nadstrešnica neuhvatljivim pokretima prstiju pomera žetone kao da oslobađa ribu 9

Aleksandar Sekulov

koja se zamrsila u mreži; niti od monaha koji kockice okreće kao brojanicu, prizivajući u mislima Gospoda da usliši svakodnevne molitve – samo jednom, samo ovaj put! – kada on dune u šaku za sreću; neće biti ni od bledunjavog Evropljanina koji je prodao kuću i kupio čamac da bi lutao u lavirintu svetlosti grčkih ostrva. Ne, ne i ne! Sudbina nema nameru da mu podari slavnu smrt od ruke božanstva ili božanskog šegrta, koje – kapetan Josif je to znao iz ličnog iskustva – u ovim zemljama i morima možeš sresti češće nego ljude; za odmazdu je izabrala jednog ni dečaka ni odraslog muškarca, guste talasaste kose stegnute crnim sarikijem, glasa koji je dolazio iz dubine širokih grudi, spokojno opuštenih ruku s venama nabreklim od veslačkog treninga, koji je uspravnih leđa i bistrog pogleda posmatrao šta se dešava.

Rezultat je bio izjednačen. Šest prema šest.

Kapetanov spas i poslednje bacanje posedovali su potpuno isti brojčani izraz.

Jedan đušeš će naterati krivi toranj sveta da se ispravi.

Skoro istu ulogu može imati i jedno hladno pivo.

– Pivo – izgovara kapetan Josif.

Zrno ljudskog grozda otkotrljalo se u brodsku kabinu. Grozničavo je kopalo po frižideru. Niko se nije ni pomerio, a kamoli progovorio.

– Nema! – doleće prigušeni glas.

Grupa je utrnula i blago se zanjihala. Utvara budućnosti što se nestrpljivo pela na brod prolazila je pred njihovim očima.

Niko od posade nije imao hrabrosti da kapetanu saopšti da je nestalo piva, posebno dok igra tavlu, i to još u ovakvom istorijskom trenutku. Zaustavili su disanje, ujedinjeni predosećajem da je bog jedrenjaka izazvan bez potrebe.

Kapetan Josif je bacio kockice. Prva je udarila u prečku i zaustavila se. Šestica.

10

Lutalica i njegovi sinovi

Druga se kotrljala i dalje.

Sunce je nestalo iza strahotnog kamenog rta. Senka boje mastila spustila se na jahtu i rasporila vazduh poput sekire.

Ne dižući oči s table, kapetan je svojim ogromnim ručerdama dohvatio kormilo, okrenuo ga iz sve snage, gurnuo bosom petom polugu u rikverc i na sav glas se razdrao: – Spustaj jedra!

Preostalo je još pedeset metara do susreta jahte s visokim stenama uz obalu što su sakrivale vatrenu nebesku kuglu.

Uši putnika preplavila je grmljavina talasa koji su se razbijali o stene; naišao je miris trule morske trave.

Svi su tumarali u besmislenom snu. Jahta se polako okrenula, ali su inercija i raširena jedra ometali napore da se spasu.

U tom trenutku Nikolas je rukom raspalio stopere, opuštena užad su fijuknula, glavno jedro se sručilo preko palube, a drugo, napola potopljeno, obmotalo se oko pramca.

Brzina se smanjila. Kapetan je nogom gurnuo brzinsku polugu napred. Opasno nagnuta jahta počela je da se udaljava od obale. Zavladao je muk. Niko nije mogao da zna da li je kopno možda isplazilo dugačak stenovit jezik. Dovoljno je bilo samo da lizne kobilicu ili trup…

Osluškivali su. Čekali su.

Promolilo se sunce i obasjalo scenu sveopšte ukočenosti.

Paluba je bila u haosu. Dečaci su, leđima okrenuti kapetanu, nešto mehanički poslovali. U sličnim situacijama njegovo ćutanje je plašilo.

Propustivši katastrofu, iz unutrašnjosti jahte izvukao se bucmasti Dimitris s naočarima masivnih crnih ramova. Stenjući, ali glasom pobednika, izgovorio je: – Kapetane, pivo!

Osmotrio je situaciju i osetio potrebu da doda: – Sav se frižider prosuo na mene. Ali našao sam!

11

Aleksandar Sekulov

Dimitris je podigao dragoceni predmet nalik onižoj, dežmekastoj statui slobode. Kapetan Josif je nabrao nos. Očigledno ga je mučila namera da se osmehne.

Riđa munja bacila se na Dimitrisove grudi. Izgubio je ravnotežu i ispustio pivo. Svi su videli kako je bog mora prihvatio rashlađenu flašu.

Vratili su se realnosti. Pogledi su im se ponovo rasuli.

– Dosta, Majlo – stenjao je Dimitris, pritisnut šapama neobično razdraganog labradora, koji je, kao i uvek, pogrešno procenio situaciju na palubi.

– Stamata!2 – urlao je kapetan. – Izvucite spinaker iz vode, zategnite glavno jedro! A-me-sos!

Iz tišine je doletelo drsko pitanje: – Šta je a-me-sos?!

U sličnim situacijama kapetan Josif bi pogledom pomerao ostrva, ali naspram njega je stajao bezazleni izraz lica dvanaestogodišnjeg Aleksa.

– Sme-sta! – zaurlao je ponovo.

Za minut posada je bila postrojena. Predstojale su sudska istraga i momentalna egzekucija.

– Mornari, samo sto se nismo razbili – objasnio je kapetan Josif.

– Jes, kapetane.

– Nema tu Jes, kapetane.

– Jes, kapetane.

– Decko!

– Jes, kapetan!

– Rekao sam bez jes i slicnih stvari.

– Tako sam čitao.

2) Gr.: Stanite!

12

Lutalica i njegovi sinovi

– Ovde nije kao u knjigama, a i tvoj tata je kazao da ti citanje baš i nije jaca strana.

– Nije istina, kapetane.

– Hoces da kazes da tvoj tata laze, je l’ tako?

– Jes, kapetan.

– Tvoj tata ne laze.

– On tako govori jer … ne zna.

– Tvoj tata ne zna da li ti citas ili ne, je l’ tako?

– Nije obavešten.

Neko se iz reda zakikotao. Zvuk je istog trenutka bio potisnut i prigušen. Kapetan je zurio u mornare, koji su gledali u svoje noge dok su im se prsti sinhronizovano pomerali. Bio je uvučen u nešto što je iz dna duše mrzeo i, ruku na srce, morao je da prizna da se blago pribojavao rasprave o stvarnosti s dvanaestogodišnjim Aleksom, sinom svog najboljeg prijatelja iz Bugarske, s kojim je nekada studirao restauraciju i konzervaciju na Likovnoj akademiji.

Rasprava se odvijala na jeziku koji mu je, kako su godine prolazile, bivao sve teži. Trodnevna plovidba s klincem ubedila je pedesetčetvorogodišnjeg muškarca da filozofska svađa o razlici između vidljivog i postojećeg može da se okonča zaglušujućim gubitkom, pa još naočigled ostalih polaznika.

Nije smeo to da dozvoli. Prešao ja na konkretno, što je podrazumevalo jednosložne odgovore.

– Ko je bio za kormilom?

Nije bilo odgovora. Preformulisao je pitanje.

– Ko je dezurao?

– Ja – odgovorio je Aleks – ali nisam bio za kormilom.

Kapetan Josif se počešao po svojoj prošarаnoj bradi. Uhvatio se za čelo i energično počeo da ga trlja. Odgovorio mu je apsurdni detlić kuckanjem sa unutrašnje strane lobanje.

– Dezurni stoji ispred kormila. Je l’ tako?

13

Aleksandar Sekulov

– Bio sam pored kormila, ser.

– A ko je drzao usrano kormilo, da prostite?

– Autopilot. Da prostite, ser.

– Ko je naredio da camcem upravlja autopilot?

– Vi, ser. Pre nego što ste počeli da igrate.

– Ja? – Ucrtali ste maršrutu i rekli da se uključi autopilot.

– Mornar – kapetan je otpočinjao manevar za povlačenje – gde su ti oci, zar ne vidis da idemo pravo ka obali?

– Ne vidim, ser. Od ostalih nisam mogao da vidim … obalu.

– Kazes da su ti drugi krivi sto se zamalo nismo razbili o prokletu albansku obalu, je l’ tako?

– Ne, ser. Kriv je autopilot. Ne radi.

Jedan munjevit pogled na stanje mehaničke ruke koja vodi čamac po relativno mirnom vremenu potvrdio je mališanovu dijagnozu. Kapetan je sišao niz stepenice ka navigatorskom stolu, gde se nalazila razvodna tabla jahte. Nije prošlo ni pet sekundi kada se iz kabine čula rika tigra: – Ko je poslednji dirao razvodnu tablu?!

Svi u redu su se pogledali. Debeljuškasti Dimitris je priznao krivicu: – Ja, kapetane. Poslali ste me da isključim radio-stanicu.

Poslednje dugme levo.

Kapetan je ispuzao nazad. Istraga je bila završena, ali je situacija i dalje bila u istom ćorsokaku. Dimitris je imao osam godina i sasvim je očigledno da je isključio poslednje dugme desno, a s njim i celu tablu. Autopilot je prestao da radi i jahta je krenula sopstvenim kursom ka – čak i na prvi pogled – užasnoj albanskoj obali. Moralo bi se upriličiti suđenje, ali kakvo, koliko? I najbitnije – kome?

Pogled kapetana Josifa klizio je po licima dečaka koja uopšte nisu izgledala uznemireno.

14

Lutalica i njegovi sinovi

Dimitris je tabanao na mekim petama kao da će pojuriti preko vode.

Aleks je namestio ispitivački, potpuno dvosmislen osmeh.

Nikolas je, prekrstivši ruke, čekao rasplet, koji ga se očigledno nije ticao.

U tom trenutku kapetanove oči su ugledale broj poslednje bačene kockice. Nije bila šestica.

Posada je takođe videla da nije sestica.

Stepenice su škripale kao da neko ispušta predsmrtni uzdah. Iz kabine se pojavio džin s kosom do pojasa, starosti oko osamnaest, devetnaest godina. San se, kao džinovski oktopod, sušio preko njegovog lica indijanskih crta.

Kapetan Josif je uputio očajnički pogled prema horizontu.

Pojavljivanje božanstva bilo je preko potrebno. Čak i bez rezultata poslednjeg bacanja kocaka bilo je jasno da je jedriličarski kurs Barbolete više nego promašaj.

15

PB

Edicija TRANZIT knjiga 23 Aleksandar Sekulov Lutalica i njegovi sinovi Naslov originala Скитникът и синовете Copyright @ Alexandar Sekulov 2015 Za izdanje na srpskom jeziku © Kreativni centar, 2017 Urednik Anđelka Ružić Lektor Mirjana Delić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdaje Kreativni centar Gradištanska 8, Beograd tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača Ljiljana Marinković Štampa Publikum Godina štampe 2017 Tiraž 1.500 ISBN 978-86-529-0392-4

16

PB

Lutalica i njegovi sinovi

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.2-93-31 СЕКУЛОВ, Александaр, 1964 Lutalica i njegovi sinovi / Aleksandar Sekulov ; s bugarskog prevela Marija-Joana Stojadinović.

– 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2017 (Beograd : Publikum). - 194 str. ; 21 cm. – (Edicija Tranzit / [Kreativni centar] ; knj. 23) Prevod dela: Скитникът и синовете / Александър Секулов. – Tiraž 1.500. – Rečnik: str. 193-194.

ISBN 978-86-529-0392-4 COBISS.SR-ID 229400076

17

Aleksandar Sekulov

telo i maĹĄtu, mozak i unutraĹĄnje organe, ruke i noge, pa Ä?ak

U Ĺželjii koren da uspostavi vezu sa sinom, kapetan Josif i blagokose prekinutu u instrument zasvojim upravljanje, ispitivanje vremeno otpremanje Verovao je da je Ä?ovek udvojena organizuje jedriliÄ?arski kurs nasreće.

Barboleti . Pored Kostasa , polaznici tog Ä?eĹžnje, a ne ćup sa–zrnevljem proĹĄlosti u iĹĄÄ?ekivanju kursaposuda su i iskusni morski pustolovi osamnaestogodiĹĄnji Nikolas i 2 definitivne pobede vlage i buÄ‘i.

Ako je imao bocu uza ili deÄ?aci Aleks i Dimitris. Ali ono ĹĄto je zamiĹĄljeno kao dvonedeljna zabava cipora, karton piva ili bocu dĹžina, to je moralo odmah biti Ä?etvorice momaka iznenada se pretvorilo u opasnu avanturu kada su popijeno da se u misli ne bi uĹĄunjao samouvereni luÄ?ki pase naĹĄli u rukama surovih krijumÄ?ara. Jedini naÄ?in na koji se mogu cov Ĺžaljenja kako posle neće biti. Kapetan Josif je koristio reÄ? spasti da se upute liticama nepristupaÄ?ne ana lbanske Ako posle jejeste postojalo samo kada iĹĄta ka se ĹĄtostrmim odnosila kapetan na Josif posao nije ili umeo obaveze, kopa nikada obale.

Nana opasnom pridruĹžujestrasti, im se tajanstveni lutalica‌na suze. nu, a ni na –tom zadovoljstva, vodi – to putu je komunikacija uĹživanje, s decom; smeh ilinaroÄ?ito plemenite sopstvenoj Dvadeset jahti, godina a joĹĄ manje bio jekada vlasnik je jedno male fabrike od dece keramike: njegov oblijedini sin jeoÄ?evima i pekao braka ćupove, s Kolumbijkom glinene Klarom figure, –, isto toliko nakit Ovo jekovao priÄ?aizotrećeg i sinovima , o odnosu punom emocijaminijaturni neispunjenih neuspeĹĄnog od crvene kaokritske i prethodna dva, Tog ojutra, s ljubavi Grkinjom posle Afroditom bekstva i su, ali i priÄ?a koja moćno spajatreće oÄ?ekivanja i uzajamnih osudagline.

Crnogorkom pruge, pogledao Monikom. je Nehotice garsonjeru, i najverovatnije otvorena vrata nesvesno, ormana, fioke i naizgled neprijateljska srca. kapetan kojejezjape. uvek napuĹĄtao Skuvao je Ĺžene kafu, kojima izaĹĄao na se balkon, bez Ĺželje podigao Ĺženio, noge svaki put na ogradu pre nego i posmatrao ĹĄto bi njihova more veza koje napunila je svetlelo sedam izmeÄ‘u godi-oĹĄtrih na. Samo uglova je Kolumbijka, zgrada. More sa uvek dva kofera ima odgovor. i uplakanim detetom, sa instinktom Shvatiotigrice je da jeiznjegovo tropskevreme ĹĄume,supruga preteklai dogaÄ‘aje glave porodice i napustila zavrĹĄeno. kapetana, OsećaoGrÄ?ku se kaoi ljubavnu Ä?ovek kojiavanturu je izmirioa sve da nije svoje duostavila gove. ni adresu, Ili pak kao niti Ä?ovek rekla zbogom. koji je odluÄ?io Pet godina da ne kapetan vrati ni paru.

Josif jeNaspram plovio okeanom njega more od mastila je slalo dok obećanja ih nijei otkrio menjalo u prioboju. balskomBilo gradiću je dovoljno.

Pourinja; bilo mu je potrebno joĹĄ pet da je ubedi da Kapetan potpiĹĄejerazvod prodaoi pusti fabriku. deÄ?aka da bude na letnjem jedriliÄ?arskom kursu na Barboleti.

Kapetan Kupio Josif je je Barboletu osoba zaukoju luci hvalisanje Longoz, naima ostrvu istuPaksi uloguu Jonkao fotosinteza skom moru.uPlovilo Ĺživotucelo biljaka; od drveta, prepuĹĄtao uzane, mu elegantne, se sa uĹžiÄ?ak zavanjem vodljive i divljenjem. siluete, saUshićen dva bizarna predstojećim jarbola i kokpitom susretom smeĹĄtenim sa svojimizmeÄ‘u već odraslim njih, njihalo (!) sinom, se i divilo poÄ?eosopstvenoj je da pravisenci planove u prozirnoj o zajedniÄ?koj vodi. Njegov budućnosti. je vlasnik NijepriÄ?ao se uzdrĹžao kako jeaoluja da ne krajem oglasiĹĄezdesetih diplomatsku godina pobedu slomilanad jarbole Indijankom i izbacila iz dĹžungle jahtu na pred obalu.svojim Holandska najbliĹžim porodica prijateljima ju je prodala – slikarom budzaĹĄto Aleksandrom i nestalai finansijskim prvim trajektom.

SliÄ?no svakom zaljubljivanju, i ovo je doĹĄlo sa svojim 18